AntigonaSOFOKLO

Bilješke o piscu:

Sofoklo je rođen 495.g. pr. Kr. a umro je 406.g. pr. Kr. U svom je dugom životu imao priliku vidjeti uspon i pad atenske demokracije. Čitavog je života bio istaknuta ličnost i u ratu i u miru. Bio je vojskovođa i diplomat, cijenjeni pjesnik, prijatelj Perikla i ljubimac cijele Atene. Napisao je 123 drame, te je njima i drugim svojim djelima unaprijedio grčko kazalište i dramu uopće. Najpoznatije Sofoklove drame su: Ajant, Antigona, Kralj Edip, Elektra…

Mjesto radnje: Atena

Vrijeme radnje: Oko petog stoljeća prije Krista

Ideja: Treba poštovati one zakone koji ne ugrožavaju ljudski moral i ljudsko dostojanstvo.

Kratki sadržaj: Edip, kralj Tebe, je imao dvije kćeri i dva sina; Antigonu i Ismenu, i Eteokla i Polinika. Kada je saznao da je ubio oca i oženio svoju majku, Edip se oslijepio i napustio Tebu. Antigona je krenula s njim. Nedugo nakon toga Eteoklo i Polinik su se posvađali oko vlasti. Eteoklo se udružio s Kreontom - svojim stricem i prognao Polinika iz Tebe. Oboje su nastojali uz sebe pridobiti Edipa, ali je on bacio prokletstvo na obojicu. Polinik se udružio s Argejcima i napao Tebu. Tebanci su pobjedili, ali su Eteoklo i Polinik poginuli. Kreont je počasno pokopao Eteokla, a Polinika je ostavio nepokopanog ispred zidina Tebe, zato što je izdao svoj grad. Edip je ubrzo umro i Antigona je došla u Tebu i odlučila sahraniti brata, iako je to Kreont zabranio. Pokušala je nagovoriti Ismenu da joj pomogne, ali se Ismena toliko bojala Kreonta da joj se nije usudila pomoći. Oko tijela su stajali stražari, ali su Bogovi odlučili pomoći Antigoni, te su podigli oluju. Stražari nisu ništa vidjeli i Antigona je pokopala brata. Ali tek što ga je pokopala oluja je prestala i stražari su je uhvatili. Kada su je doveli Kreontu ona je hrabro priznala i rekla mu da nije počinila zločin nego pobožno djelo, te ako se po svjetskim zakonima pobožnost kažnjava ona se ne boji smrti već čezne za njom. Kreont se na te riječi još više naljutio te je odlučio osuditi Antigonu i njenu sestru, jer je mislio da joj je Ismena pomogla. Ismena se toliko bojala Kreonta da je priznala nepočinjeno djelo.

Antigona ne želi žrtvovati i Ismenu pa joj protuslovi, a Ismena se, želeći joj pomoći, poziva i na Antigoninog zaručnika Hamona - Kreontovog sina. Hamon upozorava Kreonta da se puk ne slaže s njim, ali Kreont se ne obazire na to. Kaže Hamonu da mu Antigona neće biti žena, a ovaj mu odvraća da neće ni umrijeti sama. Kreont odlučuje da Antigona neće umrijeti, ali neće ni živjeti u svijetu živih, te ju zazida u kraljevsku grobnicu. Nakon što odvedu Antigonu prorok Tirezij dolazi Kreontu i kaže mu da mora pokopati Polinika i pustiti Antigonu jer će inače prekršiti Božje zakone, te će to izazvati još smrti u njegovoj obitelji. Kreont se ipak odluči pokopati Polinika i osloboditi Antigonu. Priredi svečan pogreb Poliniku, ali kada dođe osloboditi Antigonu nađe ju obješenu, a Hemona kako ju oplakuje. Kada ga Hemon vidi pokuša ga ubiti, ali ne uspije, te počini samoubojstvo. Njegova majka Euridika počini samoubojstvo od žalosti za njim, a Kreont ostavljen sam počne se kajati i moliti Bogove da mu podare smrt. Likovi: Antigona i Ismena - Edipove kćeri Kreont - njihov ujak Euridika - Kreontova žena Heman - Kreontov sin Tiresija - Prorok Stražari, glasnici, zbor

Analiza likova: Antigona je odlučna i hrabra žena koja ne odustaje od svojeg nauma ni pod prijetnjom smrti. Ni u jednom trenutku se ne koleba i ne kaje se zbog toga što je sahranila svoga brata Polinika, koji je ipak bio napadač na njen rodni grad Tebu. Hrabro se odupire Kreontu i ne pokorava mu se. Njezina sestra Ismena nije tako hrabra, ali joj je ipak odana i želi umrijeti s njom. Kreontov sin Hemon je pravedan i odlučan, te drži svoju riječ. Neizmjerno voli Antigonu i to dokazuje time što umire kraj nje u grobnici svoje obitelji. Kreont je tiranin. Ne sluša mišljenje drugih ljudi, već čini samo ono što on misli da je ispravno. Usprkos tome mora se priznati da on drži svoju riječ i čini ono što je rekao, a to bi se u drugim prilikama i uvjetima maoglo nazvati i vrlinom. U duši je ipak samo čovjek, i to dokazuje na kraju drame pjevajući tužaljku u kojoj sebe okrivljuje za smrt svoje žene i svoga sina.

Sukobi: U Antigoni u sukob dolaze Kreont i Antigona zbog zahtjeva države i zahtjeva porodice, a kako ni Kreont ni Antigona ne odstupaju tragedija je neminovna. Kako se Kreont ogriješio i o Božje zakone postoji i sukob između Bogova i Kreonta, a budući da su Bogovi svemoćni, tu gubitnik mora biti Kreont.

ANALIZA DELA

’’NARODNI POSLANIK’’

BRANISLAV NUŠIĆ

Srpska komedija, pre Branislava Nušića, imala je svoje predstavnike u Jovanu Steriji Popoviću i Kosti Trifkoviću. Sa Branislavom Nušićem ona doživljava svoj procvat. Srpski realizam u njemu i njegovoj komediografiji dobija svog najizrazitijeg predstavnika.

Branislav Nušić se rodio 1864. godine u Beogradu. Prava je studirao u Beogradu i Gracu. Bio je diplomatski predstavnik u Prištini i Bitolju, zatim upravnik pozorišta u Skoplju, Beogradu i Sarajevu. Pripadao je prvo srpskoj opoziciji, a onda bivao sve bliži režimu i sve tolerantniji prema njemu, što je u izvesnom smislu imalo odraza na tematiku njegovog komediografkog rada. U prvoj fazi svoga stvaranja kritički se odnosi prema negativnim društvenim pojavama. Branislav Nušič je dve godine bio u zatvoru zbog jedne pesme protiv kraljevog režima (izvredjao je babe sa dvore) i posle toga je pazio šta piše. Kasnije postaje mahom zabavljač, pisac dramskih humorističkih dela. On je jedan od retkih koji je proživeo tri razdoblja u istoriji Srbije: vladavine Milana i Aleksandra Obrenovića (vreme samovolje, neustavnosti), razdoblje od 1903. do 1918. (vreme demokratskih promena pod Karađorđevima) i razdoblje od 1918. do 1938. godine, kada je umro u Beogradu. Svojim književnim radom bio je predstavnik srpskog realizma, ali i književnost između dva rata.

Književno delo Branislava Nušića čine:

1. Komedije: Narodni poslanik (1883), Sumnjivo lice (1887), Protekcija (1889), Običan čovek (1900), Pučina (1905), Svet (1906), Put oko sveta (1910), Gospodja ministarka (1901), Mister Dolar (1932), Beograd nekad i sad (1933), Ožalošćena porodica (1934), Ujež (1935), Dr (1936), Pokojnik (1937);

2. Ozbiljene drame u romantičarkom duhu: (sa tematikom iz prošlosti): Nahod, Knez Ivo od Semberije (1990) i Danak u krvi (1908)

3. Proza: Pripovetke jednog kaplara (1885), Ramazanske večeri (1898), Humoristički roman Opštinsko dete (1902), knjiga zapisa o prelasku preko Albanije Devetsto petnaesta, memoarska proza Autobiografija (1924)

4. Stihovi (Dva raba) i feljtoni (listići, Ben Akiba)

Osnovne odlike Nušićevog komediografskog stvaranja:

Nušić je pisac proze (pripovetka, roman, feljton, memoari), ozbiljne drame i komedije (komedija naravi, karaktera, farsa, vodvilj)

Nušić je zabavljač, humorista, ali i satiričar; kritikuje i ismejava mnoge društvene negativne pojave, probleme i ljudske naravi.

To su:

Lažni parlamentarizam u Srbiji i mahinacije pomoću kojih se vlast održava;

Ograničenost birokratije, njena samovolja i bezvlašće;

Policijski režim koji ,,pakuje’’ krivice i pravi falsifikate da bi lakše oslobađao ili hapsio pojedince;

Učmali život palanke i malograđanski duh koji je nesamokritičan, sklon spletkama, lažima i mešanju u tuđi život;

Korupcija i protekcija, karijerizam na svim nivoima društvenog života;

Sukob starog i novog; deformacija porodičnih odnosa i društvenog morala;

Gramzivost, ljudska sujeta i pomodarski duh.

On želi da nasmeje, ali i da karikira i da se ironično odnosi prema naličju života svojih sunarodnika.

Pesimizmu i očaju suprotstavlja vedrinu i veru u život, trijumf istine i pravde nad izopačenošću ljudskog ponašanja.

NARODNI POSLANIK

Branislav Nušić je, između ostalog, pisao i:

1. Borbi za vlast;

2. O ponašanju ljudi na vlasti i

3. ljudima posle odlaska sa vlasi;

Komedije koje, po nastanku, slede jedna za drugom, a za temu imaju politiku, vlast, ili zakon jesu: Narodni poslanik, Sumnjivo lice i Protekcija. Komedija Narodni poslanik upravo govori o borbi za osvajanje vlasti, ali na humorističan način. U njoj ima podsmeha i razobličava društvene stvarnosti koja je određena politikom.

Komedija je nastala kada je Branislav Nušić imao samo devetnaest godina (1883), a izvedena je u pozorištu tek nakon trinaest godina čekanja (1896). Zašto se toliko moralo čekati na njeno izvođenje? Biće jasno ako kažemo da je delo pisano u vreme političkih borbi u Srbiji (Timočka buna), grubog obračuna sa opozicijom i da je predmet komedije upravo ,,ismevanje političke borbe, izbora i poslanikavladine stranke“. To kaže sam Branislav Nušić u jednom predgovoru za svoja izabrana dela. Narodni poslanik je društvena komedija ili komedija naravi. Dakle ,,viša komedija“ u kojoj ima smeha, ali i podsmeha, elemenata satire upućene ondašnjoj vlasti. Napisana je u tri čina, a glavni likovi su: gayda Jevrem Prokić, trgovac, njegova žena Pavka, kćerka Danica, mladi advokat i njihov podstanar Dušan Ivoković, Dušanova tetka Marina, policijski pisar Sekulić, sreta zvani Numera, trgovac Jovica Jerković, Jevremovog Pašenog Spira i žena mu spirinica.

Šta se dešava u komediji Narodni poslanik? Cela priča obuhvaćena komedijom dosta je jednostavna i mogla bi se prikazati na relativno upropašćen način. U jednoj srbijanskoj varošici mirnim porodičnim životom živi gazda Jevrem Prokić, trgovac koji se obogatio raznim špekulacijama. Iz remarke ili didaskalije koja stoji na početku prvog čina jasno se vidi da je to građanska porodica, sa nameštajem iz osamdesetih godina (čiste zavese, saksije sa cvećem, drvene stolice, veliko ogledalo u zlatnom ramum gvozdena peć, na ormanu vaza sa cvećem, figurice od gipsa, veći sat, na sredini sto sa kupovnim čaršavom, nad njim visi veća lampa). U izgledu sobe i nameštaja ogleda se palanački duh i ukus porodice, ali tu ima i nešto od novog stila koji je unosila devojka posle povremenih odlazaka rodbini u Beograd.

Neobrazovani Jevrem, ograničenih sposobnosti, podstaknut jednim gestom načelnika, tj. nosioca vlasti dobija želju da se u izborima koji su na pomolu i sam kandiduje za poslanika. Njegovu želju je još više podstakao gazda Jovica izjavom datom njemu u poverenju da ima nameru da se kandiduje. Gazda Jevremovu želju za poslaničkom kandidaturom podgrejala i satnanje da je načelnik sreza u zavadi sa dosadašnjim poslanikom i da sada traži drugog kandidata, mekšeg i prilagodljivijeg. A pošto gazda Jevrem upravo u sebi vidi mekog čoveka, čak puši i mek duvan, to misli da su njegove šanse utoliko veće. Protivkandidat mu je iz opozicije Ivković, advokat, njegov stanar i verenik njegove kćerke, što još više zapliće radnju i unosi komiku u delo. Obuzet izborima i željom da pobedii postane ministar, gazda Jevrem zaboravlja na sve – na kuću i na dućan; po kafanama se pije o njegovom trošku, rasipa se s mukom stečeni novac. Pomoćnika ima u Sreti, čoveku osuđivanom na robiju zbog pronevere, i u Sekuliću, policijskom pisaru. Oni, zarad sebičnih interesa, ne biraju sredstva u predizbornim radnjama da dođu do cilja (klevetaju, podmićiju, prete, falsifikuju). Ali, kraj komedije kazuje da gazda Jevrem, naivan, nedorastao svemu tome, pa zato i često smešan – gubi predizbornu trku. Njegov budući zet, advokat Ivković, postaje poslanik.

Ako bi se pak išlo po dramskim situacijama koje su ključne i prelomne za razvoj dramske radnje, onda bi se one (po činovima) mogle predstaviti u vidu kompozicijkse organizacije dramskog teksta.

Prvi čin

1. Jevrem Prokić je imućan trgovac i živi mirnim, ustaljenim životom palanačkog čoveka (svrati u kafanu, popije kafu, pročita novine, oglase) ali uoči izbora za skupštinu uznemiri se (,,digne ruke i od dućana i od kuće“)

2. Jevremov susret sa sreskim načelnikom, najvećim predsdtavnikom vlasti, i njegov gest dobre volje prema Jevremu (,,načelnik mu spustio ruku na rame“ i upitao: kako, kako gazda Jevreme?“), što postane prelomnou ponašanju gazda Jevrema. On više nije miran, pre vremena se vratio kući, mora to da ispriča ženi Pavki jer je sav uzbuđen. On misli da mu načelnik svojim gestom upućuje neke signale, a ne sludi da je to uobičajeni manir načelnika uoči izbora. Upravo o tome mu govori i Pavka.

3. Jevrem od Ivkovića saznaje da je raniji vladin kandidat Ilić pao u nemilost i da se sada traži neko ko je mekši, što dodatno uzubuđuje gazda Jevrema i potajno podgrejava njegovu želju da bude poslanički kandidat.

4. Dolazi prijatelj, Jovica, trgovac, i potvrđuje vest da načelnik ne podnosi Ilića i da traži drugog kandidata, poveravajući mu kako želi da se kandiduje za poslanika, uveren da u gazda Jevremu ima pravog savetnika i pomoćnika. Nije ni slutio da će Jevrem biti njegov takmac i da će ga lukavo izigrati.

5. Gospođa Marina, Ivkova rođaka, dolazi u proševinu; Pavka daje reč za Danicu.

6. Jevrem lukavo uklanja Jovicu, a sam širi polje aktivnosti (sa Sretom Numerom, razrađuje strategiju uključivanja u izbornu trku); u borbu ulazi svim svojim žarom, nezainteresovan za sve drugo (udaju, ćerke, dućan)

7. Načelnik poziva gazda Jevrema na dogovor.

8. Jevrem postaje poslanički kandidat.

Drugi čin

9. I Dušan Ivković postaje opozicijksi kandidat za poslanika (prostor u kući je podeljen: jedan deo je u kome stanuje Ivković, a drugi, veliki deo, u kome je gazda Jevrem. I ljudi su podeljeni: Pavka je uz muža, Danica uz Ivkovića, svog verenika; sukobljavaju se majka i ćerka).

10.Jevrem agituje protiv Ivkovića. Jevrem, uz pomoć Srete Numere, vežba svoj nastup u skupštini.

11.Marina traži od Jevrema da se odrekne kandidature u korist zeta Ivkovića, ali on na to ne pristaje.

12.U jeku izbora narod, organizovan od Srete i Sekulića, dolazi pred Jevremovu kuću da mu izrazi svoju podršku.

13.Jevrem, smeten i nesposoban da izgovori nekoliko rečenica, uzima Ivkovićev govor (ostavljen na stolu u sobi) i pred narodom čita ga kao svoj. Nastaje apsurdna situacija: Jevrem, vladin kandidat, govori protiv vlade, kao da je on opozicijski kandidat.

Treći čin

14.Ivković u beogradskim novinama objavljuje vest da je vladin kandidat držao govor protiv same vlade i pozivao narod na njeno obaranje, zbog čega dolazi do oštrog sukoba sa Jevremom.

15.Jevrem ljut na protivkandidata, raskida veridbu i daje mu otkaz na stan.

16.Danica odbija da se povinuje očevoj želji i ostaje na strani verenika.

17.Ivković dobija na izborima.

18.Ivković piše drugi govor, a Danica ga potura ocu da ga pročita pred narodom koji pristiže; Jevrem je uveren da je on pobedio.

19.Jevrem i Ivković se istovremeno pojavljuju i sa susednih prozora drže pozdravni govor.

20.Narod gađa Jevrema krompirima, jajima i glavicama kupusa, uz povike ,,Dole Prokić!“ Jevrem tek sada shvata da je izgubio izbore, pa kaže: Neću ići u skupštinu kao poslanik, ali ću ići u skupštinu kao skupštinski tast... Traži ključ od dućanam što je znak da se vraća svakodnevnici i ustaljenom ritmu palanačkog života.

Neki su tumači videli u ovom liku čoveka koji ,,nema nikakve veze sa narodom“, koji ,,nema ni trunke svesti o opštim narodnim interesima“, da je ,,primitivac, sirov i priglup“. Na prvi pogledam možda tako i jeste, ali je sud o njemu izveden dosta grubo i pojednostavljeno. O liku gazda Jevrema može se razmišljati i na drugi način, iz ugla aspekta koji je moderniji i prihvatljiviji za savremenog čitaoca.

Gazda Jevrem je trgovac i patrijahalan čovek, dosta imućan i tipičan palanački duh, potonuo u domaći mir, u dosta učmalu palanačku svakodnevnicu koju ništa ne može da ustalasa tako jako kao izbori za predstavnike vlasti. Tada se sve pokrene u ljudima, među pojedincima, grupama i strankama. Krenu predlozi, navijanja, ogovaranja, hvale i klevete, simpatije i mržnje. Zaboravi se na obaveze, stare navike i obzire. I sve to tako traje dok se izbori ne završe i palanka ne potone u svoju čamotinju. A da je tako može se videti i po gazdi Jevremu. Pre nego što se počelo govoriti o izborima, on je spokojan čovek, ustaljeih navika i neprimećenog ponašanja. Međutim, po rečima njegove žene Pavke, kada dođu izbori on kupuje razne novine, čita, prati, nekud ide, osluškuje. Predan tome, zaboravlja i na svoj dućan, na kuću i bližnje. Sav se tome preda i promeni - ,,postane drugi čovek“.