arhimandrit-rafail-karelin-sa-obala-dalekoga-ganga.pdf

8/20/2019 arhimandrit-rafail-karelin-sa-obala-dalekoga-ganga.pdf

1/36

Arhimandrit Rafail Karelin Sa obala dalekoga Ganga...

•

Sa obala dalekog Ganga...

• O Hinduizmu

• Bramin san

• O Zen Budizmu

• Ikonografija u istočnim religijama

• Krišnaizam

• Kada su Hrista pitali...

• O bhakti‐jogi

• O Vivekanandi

• O metempsihozi

Sa obala dalekog Ganga... Sa obala dalekoga Ganga u Atinu je došao, nikome poznati, lutalica. To je bio

braman, koji je, čuvši o poznatom atinskom mudracu, doputovao iz Indije u Grčku, samo

da

bi

ga

video.

Nakon

ulaska

u

Sokratov

dom,

braman

je

tiho

seo

i

pogruzio

se

u

razmišljanje. Nakon određenog vremena, pitao je: „Šta ti smatraš najvećom mudrošću?“ Sokrat je odgovorio: „Poznaj samoga sebe.“ Gost je primetio: „Zar je moguće poznati sebe, ne poznavši Boga?“ Ako bi se ove reči odnosile prema Bogu Otkrovenja, prema Živom Bogu, hindus bi

onda bio u pravu. Ali za bramana je postojao drugi bog, bezlični Apsolut, koji živi u čoveku pod imenom Atman. Poznati sebe kroz boga, za bramana je značilo poistovetiti sebe sa bogom.

Paganin Sokrat se približavao Bogu kroz filosofiju Logosa. Hinduistički braman je želeo da u samome sebi vidi Boga i vaseljenu kroz filosofiju antilogosa.

U jelinskom (neznabožačkom) svetu religija se nikada nije slivala sa filosofijom. U drevnom Hindustanu, filosofija je prožimala sve religije. Filosofija Upanišada i budizma se slila u taj opšti nerazdeljivi potok, koji se treba nazivati hinduizmom. Hinduizam liči na pokrivač , izvezen zlatnim i srebrnim nitima filosofskih učenja, ukrašen jarkim bojama poetskih izreka, koje pod sobom skriva mrtvo telo. Religija hinduizma – to je ubistvo Boga.

Boga su „ubijali“ kroz svu ljudsku istoriju, „ubijali“ ga na razne načine: jedni kroz krsnu kaznu, drugi – su se starali da lažno i nasiljem izbace Njegov obraz i Ime iz ljudskih

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Daleki_Istok/daleki_Gang/krisnaizam.htmhttp://www.pravoslavni-odgovor.com/Daleki_Istok/daleki_Gang/krisnaizam.htm


2/36

srca, treći, ne odbacujući Boga, pokušavali su da svetu predstave žalosnu karikaturu, četvrti su se poklonili demonu kao bogu.

Hinduizam – to je bogoubistvo kroz laž. Po učenju hinduista, postoji samo jedan Braman, koji živi u ljudskoj duši kao Atman. Čovek – to je bog, koji nije poznao sebe. Nama predlažu da verujemo u boga, lišenog samospoznaje, koji je zaboravio na svoje

dostojanstvo, boga, koji je izgubio sebe samoga, boga, slepog, koji traži sebe u vođama čoveka, boga, opoijenog iluzornim svetom, a kako su iluzija i laž – aspekti demonske sile, to znači, božanstvo porobljeno satanom.

Nije bez razloga je postojala izreka, da je braman viši od boga, a sa razrušenjem kasti, sada je svaki hindus viši od boga, jer hindus pomaže božanstvu da se oslobodi mare, laži i iluzije, i da pozna samog sebe kroz čoveka.

Kada je hindus rekao Sokratu da bez poznanja boga nije moguće poznati čoveka, on je, mora biti, imao u vidu učenje da je sam čovek – bog. Braman se igra svetovima, sazdaje ih i ruši, kao što dete odbacuje igračke koje su mu dosadile. Ali u to isto vreme Braman i

Atman su ponizili sebe do stanja opijenog boga, koji je zaboravio, ko je on i koji se vuče u blatu. Hinduizam – je religija antilogosa, i zato joj je bio neophodan takav, alogičan sistem,

koji bi utvrdio istovetnost protivrečnosti, dobra i zla, života i smrti, bića i nebića, apsoluta i demona. Takvim sistemom se javila dijalektika – najdivlji od svih oblika mišljenja.

Dijalektika razrušava svako shvatanje kroz antitezu, čak poznanje istine, koja za dijalektiku ne može postojati kao celovito znanje. Za dijalektiku postoji samo jedan večni bog, kao večna protivrečnost – to je bog rata i borbe. Sva filosofija Hegela – to je samo ilustrovani prikaz o Atmanu, koji se vraća Bramanu; logizirovana interpretacija Atmana, koji je u čoveku poznao svoju istovetnost sa Bramanom. Hegel ga naziva „apsolutnim duhom, koji poznaje samoga sebe“.

Kada apsolut obmanjuje sebe i gubi samopoznanje, pojavljuje se čovek. Kada se apsolut budi i saznaje sebe kroz čoveka, onda čovek iščezava, ostaje samo jedno čisto biće. Množina se pretvara u jedinstvo kroz uništenje oblika, kroz poznanje toga, da ništa ne postoji, sem Bramana.

Postaje neshvatljivim, čija misao koga stvara: misao apsoluta stvara čoveka, ili misao čoveka stvara apsolut? Ničega nema u svetu, osim Brame (Bramana) ili ničega nema u svetu, osim velike ljudske misli, koja luta u zvezdanom lavirintu?

„Saznanje stvara i ruši svetove“. Čije je saznanje, božansko ili ljudsko? Hinduizam sa

njegovom izoštrenom dijalektikom pripremio je tle za hegelijanstvo. Hegela je opustošio Marks.

Ateistički materijalizam, nazvavši sebe „naučnim materijalizmom“ uzeo je za naoružanje dijalektiku. Inače ne bi mogao izbeći promene u protivrečnostima i apsurdima. Dijalektičko‐slovesni fokus je preokrenuo u svoje oružje, u sposobnost logičke osnove bilo kakvog apsurda. Lideri tog pokreta su opisali dijalektiku kao „dušu marksizma“, a učenje o istovetnosti protivrečnosti – kao krajeugaoni kamen dijalektike.


3/36

Filosofski, antropološki panteizam je porodio ateizam. Učenje o hinduizma o bogu kao o suštini, koji je izgubio identičnost sa samim sobom i koji je zaboravio, da je on bog, moralo se logički privesti do intelektualnog apsurda, do antilogosa.

Pod raskošnim pokrivačem paganskih religija i dijalektičkom filosofijom leže leševi onih, koji su hteli da postanu bogovi. Bog Vivekanande i Hegela – bog, obučen u maru, u

iluzornu materijalnost, koji je obmanut sam sobom, koji je stvorio čoveka, da bi kroz njega poznao sebe, a zatim ubija čoveka – takav „antibog“‐ demon, može da izazove samo osećanje užasa, žalosti i odvratnost.

O Hinduizmu

Militantni ateizam se smenio militantnim hinduizmom. U religiozno‐istorijskom životu čovečanstva postoji jedan faktor, koji se ne predaje određenju, već se u isto vreme javlja kao pouzdaniji od svih dokaza i prognoza, na kakvim kod oni tačnim podacima bili osnovani. Taj faktor – narodna intuicija, koja nepogrešivo ukazuje, odakle treba očekivati

buduće nesreće i katastrofe, u kojim tajnim društvima se rađaju zlokobni planovi, sa koje će se strane na hrišćanske zemlje obrušiti, poput snežne lavine, horde novih Huna. Za naše pretke, oblast koja je bila istočnik eshatoloških tragedija bio je Jugoistok.

Istok – to je stepa, ogromna i uvek nemirna, poput mora. U toj stepi, kao čopori divljih vukova, lutala su nomadska plemena, presecajući ogromna prostranstva u potrazi za hranom i dobitkom. Kod njih nije bilo otadžbine, još bolje, otadžbina je bila sama neobuhvatna stepa. Ovde su se rađali u kočijama, u detinjstvu su učili da upravljaju konjima i da gađaju iz luka. Konjanika, govorilo se, bi srastao u jednu celinu sa svojim konjem i shvatao je njegov glas, kao reči čoveka. Oni nisu imali gradove, štaviše, njihove

koč

ije

i

teretna

kola,

pokrivene

filcom

i ć

ilimima,

predstavljali

su

lutajuć

i

grad

u

stepi. Č

ak

tiha stepa, kao more u vreme mira, čuvala je u njedrima svojim oluju; ona je bila jazbina predatora, kji nisu znali za milost.

Granice stepe bila su polja, gde su se ljudi zanimali zemljoradnjom, sprovodili vodu, sadili biljke, gradili gradove. Nomadi bi se iznenadno, poput zraka, pojavljivali u predgrađima i nakon uzimanja plena, isto tako iznenadno iščezavali u pustinji, ostavljajući za sobom gomile nepogrebenih leševa i plamenove požara.

Jugoistok – tu su najviše planine na svetu: Pamir i Himalaji, nalik na deset vavilonskih kula, postavljenih jedni na druge, kao ognjena lava, koja je izbila iz nedara zemlje, vinula se uvis i zaustavila u letu, pretvorivši se u kao pokrivač , beli i kao jutarnje

nebo, plavi, led. Pamir i Himalaji su tihi, poput tajne, i nepronicljivi poput noći. Vrhovi Himalaja se čine kao snežnim divom, koji hoće da dosegne nebesa, da bi skinuo zvezde sa njega.

Sveti Andrej, Hrista radi jurodivi, prozorljivac i prorok, govorio je, da je Aleksandar Makedonski zaključao gvozdena vrata u klisurama Istoka, a da će na kraju sveta ta vrata da se otvore i da će bezbrojne horde krenuti na zapad. Tada će nastati bede, koje čovečanstvo nije videlo i nije doživelo. Gvozdena vrata – to je jelinski (neznabožački) svet, koji je zatim bio prosvećen Hrišćanstvom, a iza gvozdenih vrata se skriva drevno,


4/36

magijsko neznaboštvo Turana, Indije, Tibeta, koje u toku mnogih vekova sabira svoje sile za poslednje borbe sa Hrišćanstvom.

Istok – to su pustinje Kobe i Kara‐Kuma, gde se već jednom, poput termita u svojim podzemnim gnezdima, sabrala ogromna vojska Mongola pod znamenjem Tamerlana. Mongolska horda je na putu ka zapadu mešala ljude i plemena, kao u jednom kipećem

kotlu i promenila kartu zemlje, kao špil karata. Džingis kan se sravnio sa Aleksandrom Makedonskim, sa tom jednom razlikom, što je svoj mač okrenuo na zapad.

Buduće bede i kataklizme, predskazane prorocima, prolaze, kao užasni zraci, u Otkrovenjeu Svetog Jovana Bogoslova, ali postoji sila koja zadržava – to je Hrišćanstvo, i zato je za ostvarenje demonskih planova neophodno u početku završiti sa hrišćanstvom, uništiti ga ili izopačiti ga, ostaviti od hrišćanstva samo jedno ime.

Sada je nastupio globalni proces dehristijanizacije sveta. Gospod je satanu nazvao lažovom i čovekoubicom. Borba demona sa Crkvom ostvaruje se kroz gonjenje hrišćana, i u to isto vreme širenje duhovne laži: jeresi i lažnih učenja. Ovo se može porediti sa

opsadom tvrđave: neprijatelji ruše njena vrata i zidine, a u isto to vreme, tajni neprijatelji pokušavaju da naprave požar unutar tvrđave. Već u vremenima Apostola, rimska državna mašina je obrušila svoju težinu na hrišćanske opštine. Krv Mučenika je u potocima lila na zemlju, kao vinogradski sok iz tocila, a zajedno sa tim, neznaboštvo je spremalo drugi udar: u sredini samarijskih vračeva‐okultista i frigijskih veštica iznikla je ideološka provokacija hrišćanstva – učenje, koje je trebalo da svede Hrista na nivo kosmičkog duha – arhonta i da Mu da mesto u nekakvom panteonu.

Hristos se po tom učenju pretvorio iz Sina Božjeg u pagansko božanstvo. Jevanđelje su vezali za ložu mitske kosmologije, a Tajne Crkve objavili za okultna posvećenja, slično htosnkim tajnama u čast Demetre i Ozirisa. Gnosticizam je privukao sebi intelektualne sile paganskog, ali se nije mogao priviti telu Crkve. Već su Apostoli Pavle i Jovan Bogoslov upozorili hrišćane na vuč je jame i zamke, koje je neznaboštvo postavljalo na njihov put.

Tako i gnosticizam nije iščezao, već je nastavio da živi u montanizmu, u sektama boumila, pavlikijana, albigojaca, i katara, u tajnim ložama viteških odreda, „Sionskim prioratima“ i templarima.

Drugi pokušaj neznaboštva koji se iznjedrio u hrišćanski svet, postao je pokret, poznat pod nazivom Renesansa ili Obnovljenje, to jest, obnova antike. Ako je drevni gnosticizam birao na svom putu preimućstvo filosofije i mistike, onda je Renesansa – doživljaj.

Paganski svet morao je ući u hrišćanski hram pod vidom freski, ikona svetih, skulptura. Ako je kod antičkih naroda postojalo nezadovoljno stremljenje prema duhovnosti, „ka nevidljivom Bogu“, onda je Renesansa upravo htela da razruši ostatke duhovnosti, materijalnom opipljivošću i i telesnom strastvenošću svojih slika, kao nekom teškom čizmom.

Hrista su slikali kao Apolona, pa kao Herkulesa, lik Djeve Marije slikao se sa mladim modelima, veselim i površnim rimskim devojkama, a ponekad sa predmetom strasnog obožavanja samih umetnika. Na zidovima Sikstinske kapele pojavile su se mitske ličnosti:


5/36

Haron, koji prevozi na čamcu, preko voda Stiksa duše umrlih, itd. Doživljaj je intimniji za dušu od filosofije. U pseudohrišćanskom hramu duša se susretala sa panteonom. Tamo su bili paganski bogovi pod likom Hrista i Svetih, i oni su se primali od ljudske podsvesti kao kosmička božanstva, kao pobeda tela i krvi.

Jedan od rimskih prvosveštenika, ulazeći u Vatikan posle svog izbora, uskliknuo je:

„Bože moj, ovde su paganski bogovi!“ Reči uzbuđenog Pape su prenosili kao zabavnu anegdotu, ali više od svega su sami rimski prvosveštenici podržavali takva dela, da bi prolazili kao prosvećeni humanisti.

Doživljaj Renesanse prešlo je u katolička bogosluženja i zbližilo ga je sa napevima opere i karnevala. U paganskom svetu hram je bio sjedinjen sa pozorištem. Najveći teatar drevnog Rima se nalazio na stubovima hrama posvećenog Veneri.

U tom karnevalu obnovljenog paganstva pevali su pred gomilom i rugali se nad hrišćanstvom, Bokačo, Erazmo Roterdamski, Margarita Navarska i drugi velikosvetski komedijaši, dok je muslimanski svet već stezao Evropu železnim kleštima.

Reakcija na postrenesansni katolicizam u formi protestantizma i luteranstva nije ispravila stvar, već naprotiv, unela je u svest ljudi, još više racionalizma i ozemljenosti. Zapadni hrišćani bili su lišeni liturgijske dubine drevne Crkve. Renesansa i protestantizam su pripremili tlo za materijalizam i pozitivizam.

U zapadnoj Evropi, pogled na svet inteligencije je postepeno zadobio oblik skeptičkog hedonizma. U istočnoj Evropi, koja je sačuvala drevna predanja i liturgiku, odvajanje od hrišćanstva bilo je teško, i zato je borba sa njim zadobila oblik nasilja, a u 20. veku – ateističke inkvizicije. Ponovilo se vreme paganskih gonjenja, ali u mnogo goroj varijanti.

Savremene države u poređenju sa imperijom Rima odlikovale su se većim grananjem kontrolnog i represivnog aparata, koncentracijom sredstava masovnog informisanja, mogućnošću kontrole društvenog i privatnog života čoveka. Zato je Crkva podvrgnuta sistematskom, planskom uništenju. Ne samo u svakom gradu, već i u svakom selu je postojao Koloseum, napunjen krvlju Mučenika.

Ateistička propaganda je stavila svoju ruku ne samo na umetničku literaturu, nego i na naučna izdanja, nemajući odnos prema pogledu na svet. I na tim knjigama, kao pečat, stoji znak ateizma. Poseta Crkvi, činila je čoveka parijom u društvu, u svakom slučaju za njega je sa desetinama barijera, bio pregrađen put ka društvenoj i naučnoj delatnosti.

Postojano stavljanje religije u tabu, sprovodilo se glasinama, klevetama i ruganjima.

U tom veštačkom probiranju morao je da se izgradi, kao društvo alhemičara, ustrojitelj novog društva. U toku desetina godina obrazovao se ogromno iscrpeno polje – pustinja duhovnog neznanja.

Ali u čoveku je nemoguće do kraja istrebiti urođeno osećanje religioznosti, mističkog poštovanja pred tajnom. Ateizam na Istoku i pozitivizam na zapadu napravili su atmosferu dubokog duhovnog neznanja i u to isto vreme nesvesna potreba za religijom, koju nisu mogli zadovoljiti ni kult naslada – hedonizam, ni kult vođe – natčoveka.


6/36

Direktni udar ateizma je iscrpeo svoje sile, ali je završio svoj posao. Sada bivši hrišćanski svet, bio je pripremljen za novi upad neznaboštva, još neviđeni po svom zamahu i po temeljnoj promišljenosti plana.

Vrata Himalaja i Tibeta su se malo otvorila i na hrišćanski – sada već , avaj, nehrišćanski svet, obrušili su se potoci istočnjačke, panteističke mistike, okultni sistemi,

budističke, hinduističke, kineske religije, pomešane sa kabalistikom i različitim magijskim rukovođenjem. Ovaj upad po svom obimu prevazilazi invaziju Huna i Mongola.

Da se potok Huna nije zaustavio na Katalonskim poljima, [1] to taj potok pred sobom ne bi imao nikakve prepreke. U prestonicama Evrope, pored hrišćanskih hramova i drevnih evropskih univerziteta grade se hramovi Šive i Bude, umesto krsta, hrišćani‐odstupnici stavljaju sebi na grudi amulete u vidu belih slonova, znake Šive, kabalističke znake, talismane, pa čak i izobraženja demona. U drugim hrišćanskim zemljama gradi se više istočnjačkih ašrama, krišnaitskih opština, budističkih, šivaističkih, nego manastira.

Drevne istočne religije, prilagođavaju se ukusu Evropljana. Skoro sve istočne religije i

sekte u svom učenju su amorfne i adogmatične, maglovite i difuzne, njih vode guru – proroci, „živi bogovi“. Svaki guru ima svoje učenje, svoj sistem. Ako on čak javno protivreči sam sebi, to i ne izaziva primedbe i proteste.

Učenici objašnjavaju to dubokim učenjem, u koje svetovnjaci ne mogu proniknuti. I ovde je promišljeni sistem: učenje neohinduizma („otkrovenja“ mahatmi) je unutarnje protivrečno i fluidno, i zato ga je teško opovrgnuti. Uvek vam mogu reći da vi niste tako shvatili njihovo učenje, daju vam citat iz knjige ili iz reči tog gurua, koja je dijametralno protivrečna tom suđenju, mišljenju koje ste vi izrazili.

Svoje učenje gurui predstavljaju kao „drevnu mudrost“, otkrivenu kroz njih svetu. Fragmentarni tekstovi, izvučeni iz Veda, Upanišada i Gite, sa komentarima, prizivi ka ljubavi, bratstvu i samoodricanju stvaraju iluziju bliskosti sa hrišćanstvom, ali je to smišljena maska.

Po obliku ovde je pre svega ponavljanje jednih i istih fraza u raznim varijantama, u kojima se oseća ne duhovna ljubav, već nervna uzbuđenost veštački egzaltiranog čoveka. U njima nema jasne misli i strukture; u tome nema samo slabosti, već i sile. Misao je moguće protivstaviti samo misli, a slična učenja je toliko teško razabrati, kao kada štapom pokušavate da podelite vodu. Ta učenja su poput zavesa od kineskog platna: dotakneš jednu – ruka ne nailazi na otpor, opustiš ruku – zavesa se vraća u prvobitnu formu.

Na kraju vam kažu: „Mi verujemo u to, u što verujete i vi, shvatajući i razumevajući

to, a vi, odbacujući to, verujete u to, u šta i mi verujemo, samo to ne shvatate. Naše učenje je ezoterično, prihvatite ga, i bolje ćete shvatiti vašu religiju.“ Uz poštovanje prema hrišćanstvu, to će zvučati ovako: „Postaćete elitni hrišćani, samo bez Hrista.“

Dati analizu savremenih hinduističkih sekti je nemoguće zbog fluidnosti i neodređenosti; moguće je samo otkriti najopštija razmatranja za njih: većina njih se oslanja na učenje Vedanti i budizma. Vedanta i budizam – to su podzemne vode, koje hrane filosofske škole, mistička učenja Indije, čak i one, koje odriču Vede. Avangarda

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Daleki_Istok/daleki_Gang/o_hinduizmu.htm#_ftn1http://www.pravoslavni-odgovor.com/Daleki_Istok/daleki_Gang/o_hinduizmu.htm#_ftn1


7/36

hinduističkog okultizma u Evropi – „teosofsko društvo“, proglasivši jednakost religija, orijentiše se u stvarnosti na budizam i bramanizam.

Prvo – učenje o Bogu. Sva drevna hinduistička učenja kategorički odriču Ličnog Boga. Za njih je Bog – neki bezimeni, bezlični duh, Braman, koji ima mnoštvo vremenskih personifikacija, maski, koje on stavlja i skida sa sebe. Braman – princip postojanja, ali to

postojanje proishodi u dva modaliteta: kvalitativnom i nekvalitativnom. Kvalitativno – to je kosmičko postojanje, koje ima opseg i atribute. Nekvalitativno – to postojanje van svojstava i mnoštva. Božanstvo je apsolutno. Postojanje sveta – iluzija i sam, mehurići sapunice koje pušta mališan, igra senki.

Svet prolazi bez ostavljanja tragova, kao senke u snu. Završava se krug vremena – „dan Brame“, počinje „noć Brame“. Svet sa njegovom vidljivošću i brojem nestaje, Brama prelazi u Parabramu, gde se postojanje sliva sa nebićem: nemoguće je reći, da Brama postoji ili ne postoji. Zatim unutar samog brame se nazire želja da stvara svetove. Ta želja se nazire i postaje kosmičkim jajetom, iz koga izniče vidljivo nebo i zemlja. Počinje dan

Brame. Stvaranje sveta – to je nesavršenstvo apsoluta, „greh bezgrešnoga“. Jedan tibetanski pesnik je rekao: „Svetovi stvaraju saznanje, svetovi uništavaju saznanje“. Mitologija hinduizma, takođe kao i jelinistička mitologija, obraćena je kosmičkim silama; tamo nema budućnosti; samo vreme je obraćeno unazad, kao da se okrenuo točak istorije, a prošlost je zauzela mesto budućnosti. U zatvorenom krugu kao u zatvorenoj sredini, nema i ne može biti novoga, tamo je samo jedno ponavljanje. Večnost Brame – to je večnost ponavljanja.

Drugo je – kosmos. To grandiozno sazdanje Brame, koje je bilo moguće prihvatiti za njegovo ovaploćenje, u stavrnosti je samo dekoracija spektakla. Materija – to je pustota. U poslednjem činu istorije sveta, kosmos iščezava u ognju, ne ostavljajući ni šaku pepela. Individualnost, lično i kosmičko postojanje iščezavaju, kao optička obmana, i nastaje noć.

Treće – čovek. To je sve i ništa. Njegov duh – atman je istovetan božanskom duhu – bramanu, ali kao individua i ličnost čovek ne postoji. Empirijski čovek – jeste iluzija; svaka množina je – laž, zato su emocija i misao – opštenje sa svetom laži. Subjekat, objekat i ljubav kao uzajamnosti među njima ne postoji. „Ja sam on, ti si on, to jest Braman“. Jedinstveno dostojno stanje – meditacija samoga sebe kao apsoluta.

Duša svih hinduističkih učenja – je metempsihoza, vera u preseljenje duša. Ako učenje o „jednom postojanju“ uništava etiku, kao formu društvenih odnosa, onda učenje o metempsihozi i reinkarnaciji (preseljenje duše u druga tela) uništava shvatanje i

unutrašnje osećanje greha, kao odvajanje od apsolutnog duha. Zato u indijskoj teosofiji nema pokajanja kao emocionalnog odbacivanja greha, i samo razmišljanje nad grehom kao greškom uma, neznanjem. Praktični greh – to je samo vraćanje u putu reinkarnacija. Raj i pakao ne postoje; pakao – to je zemni život, a raj – izlazak iz njega. Čovek se posmatra u nekoliko tela: materijalno, astralno, eterično, mentalno, ali su sva ona beznačajna, stvaran je samo duh čoveka – Atman.

Učenje o preseljenju duša sadrži u sebi princip duhovne evoucije, što se nalazi u velikom protivreč ju sa istorijskim periodom istorije čovečanstva, o kome znamo iz


8/36

spomenika literature, filosofije, veština, preciznije: čovečanstvo nije zadobilo duhovnost, već je gubilo, nije se približilo Božanstvu, već je odstupalo od Njega.

Zato učenje o metempsihozi i reinkarnaciji označava duhovni ćorsokak za čovečanstvo, ne uspinjući se prema stepenicama hrama, već se pogružavajući u more zla i greha, u bezdan satanizma, čiji talasi postepeno potapaju i poslednja ostrva duhovnosti.

Hinduizam novih gurua uključuje u sebe i veštačke metode uzbuđenja, egzaltacije, plesanja, glasnih kričanja imena Šive, Krišne i drugih božanstava ili meditativne vežbe. Neki izjednačavaju meditaciju sa molitvom, ali molitva – to je dijalog između duše i Božanstva, a meditacija – monolog, obraćanje samome sebi.

U vreme molitve, kao u vreme razgovora, čovek mora biti sabran duševno i telesno; on mora biti „zategnut, kao struna“, radi toga, da bi srce shvatilo i osetilo reči molitve. U vreme meditacije, obratno, preporučuje se potpuna raslabljenost tela, kao imitacija stanja sna. Reči moraju da se proiznose od čoveka monotono, kao otkucaji sata. To je – stanje samohipnoze. Čovek se obraća samome sebi. Ako je to molitva, onda kom bogu? Svome

„Ja“, poistovećenom sa svojom podsvesti. Filosofija budizma uči o unutrašnjim psihološkim stanjima. Asketizam budizma – to je uništenje emocionalnog, intelektualnog sadržaja čoveka, ali ne kroz pogruženje u svetski duh – Braman, već kroz pogruženje u vakuum postojanja – nirvanu.

Međutim, u budizmu, koji odbacuje Boga, pojavilo se učenje o samom Budi kao o najvišem božanstvu. Kod nekih je on – istorijski Sakja Muni, Gautama, kod drugih – kosmički Buda, nešto poput kabalističkog Adama Kadmona, samo ako je Kadmon – arhetip i materijal sveta, onda je kosmički Buda – princip postojanja sveta, to jest, odricanje te nirvane, kao potpunog vakuuma, koji je propovedao Sakja Muni.

Šta privlači savremenog Evropljanina u šareni konglomerat hinduističkih učenja?

Utilitarizam i pragmatizam. Joga u dreč eć im reklamama predlaže č oveku razvitak okultnih sila , umeće vladanja sobom (što je neophodno za savremenog biznismena), uticanja na druge, isceljenja bolesti, nerešivih zvaničnom medicinom, a ponekad jogini čak idu i do obećanja večnog života na zemlji i do večne mladosti. Treba reći, da joga koristi tradicionalnu hinduističku gimnastiku (hata jogu), koja ima analogiju kod Kineza i drevnih Persijanaca.

Hedonizam Krišnaizma, sa njegovim senzualnim obredima i meditacijama, sa

prizivama ka slobodi od svih društvenih normi, imponuje ljudima, koji vide smisao života u nasladama, koji uzvode to stanje do stepena religioznog kulta. Mistika bez ljubavi prema Živom Bogu vodi ka magiji i okultizmu, koji predlažu neke sekte.

Osećanju duhovne gordosti čoveka u najvišem stepenu odgovara učenje Vedanti o tome, da je čovek – apsolut, koji nije poznao sebe. Setimo se, da je prvim grehom satane i Adama bilo stremljenje da sebe utvrde kao Boga u vaseljeni, da će budući antihrist terati narode da mu se poklone kao Bogu. Meditacija Vedanti ponavlja sobom, do nekoliko reči sažetu priču o grehu i padu Lucifera: „Ja sam bog, i nema boga, osim mene.“


9/36

Umor od života u savremenom društvu, bezvoljnost, pasivnost duše neretko dovode do samoubistva i traže izlaz u duhovnom samoubistvu, u ulazu bez bola u nebiće. Učenje o bogu kao o kosmičkoj i natkosmičkoj bezličnoj sili, najvišem razumu, stvaralačkom načelu lakše se prima od strane čoveka tehnološkog veka, koji živi među mašinama i mehanizmima, od ideje Ličnog, Živog Boga.

Ali najglavnije – to je neznanje, nepoznavanje hrišćanstva, ogromne reke, oko koje umiru od žeđi; jedni – zato što ne veruju da u njoj ima vode, drugi – zato što neće da se sagnu, to jest, da smire svoj gordi duh i kroz pokajanje da zadobiju Život.

[1] Bitka na Katalonskim poljima (451. g.) , u kojoj su Huni bili razbijeni, stavila je kraj na njihove pobede.

Bramin san

Hinduizam – to je dete, nastalo iz braka dve carske dinastije u indijskoj filosofiji – vedizma i budizma. Dete se rodilo od mudraca. Prvim plačem deteta, postavilo se pitanje: „Ko sam ja?“

Njegova mati Šakta je odgovorila: „Ti si nešto.“ Njegov otac Buda je rekao: „Ti si ništa.“ Tada je dete uskliknulo: „Ja sam istovetnost bića sa nebićem. Bio sam kada još nisu postojali moji roditelji, kada zvezde nisu svetlele nad Bengalom i talasi južnih mora nisu umivali obale Hindustana.“

Postoji jedan apsolut, svaka množina je iluzorna i prizračna, zato je broj – laž. Postoji

samo

Brama,

pogružen

u

Parabramu,

u

bić

e

bez

kvaliteta,

predikata,

svojstava

i

atributa

bića. To je noć Brame, kosmos ne postoji. Vreme su zaustavilo, pošto nema orijentira za vreme. Brama je pogružen u sebe. Brama nije samo jedan, on je i jedini. U svom letargijskom snu (u čistoj potenciji nebića) gde postoji samo jedno apsolutno „ja“, on počinje da žudi za svojim „ne‐ ja“, po svojoj nevesti Prakriti. To tamno stremljenje rađa san Brame.

Nastaje dan Brame. Njegovi snovi su postali kosmosom, životom Vaseljene. Brama posmatra svet kao pozorište, u kme je on autor scenarija, glumac i gledalac istovremeno. Ali sve je to iluzija i varka; prizraci, izazvani strašću Brame iz nebića, senke na zidu od prstiju glumca, sakrivenog iza scene, iza zavesa materijalnosti.

Dan Brame – to je žrtva Brame u ime strasti, njegov izlaz iz prabića, ali žrtva je svet, koji je osuđen na uništenje. Brama igra šah sam sa sobom. Po licu zemlje teku krv i suze. Ljudi ljube i mrze, čine podvige i zločine, zidaju gradove i razaraju ih do temelja, izgovaraju molitve i kletve, rađaju se i umiru, ali sve to su samo prizraci, kao brodovi i kule u oblacima, koji plivaju po nebeskom svodu.

Prilazi Šiva (modalitete tog istog Brame) oslobađa Bramu od njegovog greha i iluzije, i apsolut se opet pogružava u sebe, ali unosi u dubinu svoje nepronicljive noći, neostvarenu ljubav prema nepostojećoj Prakriti (materijalnosti).

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Daleki_Istok/daleki_Gang/o_hinduizmu.htm#_ftnref1http://www.pravoslavni-odgovor.com/Daleki_Istok/daleki_Gang/o_hinduizmu.htm#_ftnref1


10/36

Brama – nije „ko“, već „ništa“ i „nešto“. On je određen ritmovima svog života. Dan i noć Brame ‐ to su dve pauze između pokretima klatna. On stvara svetove, da bi ih zatim uništio bez ostatka, bez ikakve koristi za svoju iluzornu tvorevinu, zatim ulazi u sebe, u svoju nadkosmičku noć , ničega ne ponevši sa sobom iz kosmosa, osim melanholije zbog svoje usamljenosti, koje se zatim pretvara u san, ali se ne ovaploćuje u stvarnost nikada.

Opet se otvara teatar lutaka na sceni kosmosa. Iznenada se na sceni pojavljuje nova maska – to je Buda. On kriči, obraćujući se gledalištu: „Nas su obmanuli, nas nema, mi nismo ljudi, već samo lutke, nas je obmanuo Brama, ali ću vam ja pokazati izlaz iz tog teatra apsurda.“ Poput Buratina, on cepa paučinu sa zida pozorišta, a ispod nje se vide vrata, koja vode u prazninu.

„Evo izlaza, sada smo spaseni“ – kriči Buda. Ali on sam je samo san Brame, pajac, koji igra u pozorištu svog vlasnika. Dolazi Šiva, baca lutke sa scene u kutiju, gasi svetlost lampi, i nastupa tama. Nema ni ljudi, ni demona, ni Bude, ni bodisatve. Brama se pogružava u noć , i san i ulazi u Parabramu. Početak je jednak kraju, a kraj početku.

U toj bajci meditira hindus, da je on apsolut, da je samo on u svetu. Budista meditira, da njega nema, da je jedino što postoji nirvana, da je svaka množina – laž. Od disanja Šive rasejavaju se san i varke. Individualno postojanje se rastvara u kosmičkom, kosmičko u apsolutnom, a apsolutno prelazi u svoju apoteozu – noć Brame.

Gde je mesto za ljubav u carstvu senki? Ako volimo – volimo senke, ako mrzimo – mrzimo iluziju i prizrake, koji se kroz tren raspadaju u tami noći. Čini li čovek podvige samoodricanja – to je prizračni let u snoviđenje, ubija li svog neprijatelja – to je sok od borovnice, koji ističe iz lutke.

Ako je mnoštvo – laž, to je ljubav kao jedinstvo dvoje – takođe laž. Ako je svet iluzija, onda je i moralnost iluzorna. Dobro je jednako zlu, a oboje su – ništa. Jedinstveno blago stanje jeste – bestrašće. Ali mudrac ne dobija ništa od svoje mudrosti u tom svetu iluzija, osim toga, što se nula može nazvati nulom.

Pusti pogled njegove puste duše je ustremljen ka bezdanoj praznini. O Zen Budizmu

Budizam – to je religija bez Boga, izoštrena filosofija smrti i duhovnog samoubistva. Buda – veliki umetnik, koji je napisao poraznu, po svom psihologizmu, sliku kosmičkog postojanja kao svetske tragedije i ljudskog života, gde se pod žbunjem cveća nalaze zmije, a pod svilenim pokrivačima, sakriveni noževi i klešta dželata.

Cilj budizma je utilitaran: oslobođenje čoveka od stradanja, koje indijski mudrac izjednačuje sa postojanjem. U svom u svom neuzdržanom pan‐kriticizmu postojanja, budizam je došao do predela, za čoveka mogućeg i stao kao začaran, nad propašću nepostojanja. Most između dve obale – vremena i večnosti – za budizam ne postoji. Učenje budizma odriče bogoopštenje kao prevazilaženje ljudske ograničenosti kroz izlazak u apsolutno biće i zaustavlja se na nivou filosofskog skepticizma. Za budizam, život – jeste smrt, a smrt – to je život. Propoved Sakja Munija zvuči kao rekvijem nad grobom osuđenog sveta.


11/36

Zen Budizam sobom predstavlja jednu od grana dalekoistočnog budizma. On je nalik na buket hrizantema, koji pleni poglede svojim bojama, ali nema mirisa. Zen je moguće razmatrati kao svojevrsnu reakciju istočnog pijetizma na elitizam i utančani intelektualizam budističke filosofije. Ovaj indo‐kineski hibrid je iznikao pod uticajem Taoizma, od koga je preuzeo nemar ka formalnoj logici, filosofskim sistemima i saznajnim

kategorijama, koje se gaje u budizmu i vedizmu. On se sa prezirom odnosi prema svim vidovima naučnih i društvenih delatnosti, smatrajući je „sizifovim“, uzaludnim trudom i narušavanjem svetske harmonije.

Cilj Zena – vraćanje čoveka samome sebi kroz sazercanje, posmatranje. Istina za Zen – slična je kriku deteta, pokretu duha, toga što leži dublje, od misli i emocija. Misao u njenom običnom smislu, kao određeno čvrsto shvatanje, za Zen‐ budistu javlja se lažnom.

Istina ‐ to je prskanje podsvesti na vrh refleksa. Meditacija – četkica umetnika‐impresioniste, pomoću koje podsvest čini iznenadne nepromišljene figure na površini refleksa. U odnosu zena prema klasičnom budizmu postoji nešto nalik odnosu drevnih

kinika prema platonizmu. Zen‐ budizam dolazi u dodir sa egzistencijalizmom, ali ako egzistencijalizam čini čoveka takvim, onda zen‐ budizam traži čoveka, u njegovoj tamnoj, poput prvobitnog haosa, dubini. Zen budizam ima spoljašnje analogije sa ekstazom intelektualnog samoodricanja Platona.

Ali ako je za Platona put ka uprošćavanju – put intelektualnog aristokratizma, koji do samoodricanja dolazi kroz punoću intelektualnog poznanja, za kojom se otkriva potresan bezdan neznanja, onda je zen‐ budizam – skoro aristokratski estetizam, koji odbacuje nesavršenstvo i uslovnost logičke misli kako u dijalektičkom, tako i u metafizičkom planu.

Zen‐ budizam ne razmršava čvorove filosofske misli, već ih kida, kao paučinu na prozoru, koja ometa svetlost koja je prodrla u sobu. Misao kao bljesak i prosvetljenje za zen budistu ima heuristički karakter iznenadnog pronalaska. On uklanja pokrove svoje podsvesti, da bi obnažio svoje „ja“, kao električnu žicu. Otuda ljubav prema paradoksima, ka nepotpunosti, ka budalastim kratkim aforizmima, ruganjima i ka ludilu.

Zen je iznikao u Kinu početkom šestog veka. Njegovim osnivačem smatra se Bodhidarma, taj indijski Diogen. U sedmom i osmom veku, zen budizam je pronikao u Japan i ovde dobio svoju završnu formu među samurajima.

Zen sobom predstavlja ne toliko religioznu pojavu; on je stvorio celu školu u literaturi, filosofiji i veštinama. Njegov cilj je – prelaz postojanja spoljašnjeg i iluzornog, u

postojanje, zaključeno u samome sebi, koje ishodi iz polja nepostojanja, gde uništenje shvatanja i osobina postojanja, jeste prelaz ka suštini kroz uništene oblike, ka čistoj energiji postojanja van kategorija koje je određuju.

„Šta je zen‐ budizam?“ – pitao je učenik svog učitelja i kao odgovor dobio snažni šamar. Ovim, nikako filosofskim gestom, učitelj je odlučio da pokaže, šta je učenik učinio svojim pitanjem: zamahnuo je na suštinu zena, koji uči, da neporedno ne može biti izraženo posredno (kroz reč). Pod neposrednim se podrazumeva odnošenje subjekta prema objektu, „ja“ prema „ne‐ ja“, a takođe i „ja“ prema samome sebi.


12/36

Pri tome, filosofska analiza subjekta i objekta, kao gnoseoloških shvatanja i kategorija savršeno odsustvuje. Zen označava „usredsređenost, asketski položaj“. Asketa sedi nad bezdanom svoje sopstvene podsvesti kao soko nad mišjom rupom i lovi, kao zbunjenog miša, najdublji impuls svog „ja“, koji isplivava na površinu, očišćujući ga od mahuna spoljašnjeg, onoga, što nije „ja“.

Učitelj zena, stari vuk, vaspitan u šumi filosofskih škola i logičkih sistema, pokazao je svom učeniku repu i pitao: „Šta je ovo?“ Učenici su ćutali, samo jedan od njih je ustao i rekao: „Učitelju, daj mi je i ja ću je pojesti.“

Razlegao se smeh, ali učitelj je bio u entuzijazmu zbog odgovora. Učenik je preneo objekat iz spoljašnjeg vizuelnog plana u ciljni i primio ga u direktnom iskustvu. Opisivanje repe kao njenog kvaliteta bi bilo potapanje uma u mnoštvu atributike, a učenik je nju učinio činjenicom svog unutrašnjeg života. To što je čovek, nasitivši se repom, dao drugi odgovor na isto pitanje, malo je uznemirilo nastavnika.

Glavno je – metod. Ovde zen nema posla sa ličnošću, već sa efemernom

individualnošću, koju sravnjuje sa potokom koji neprestano teče. U 20. veku, u epohi krajnjeg individualizma, dekadensa kulture i filosofije, zen‐ budizam se rasprostranio u svim zemljama ne samo Azije, već i drugim delovima sveta. Budista ulazi u nirvanu kao stanje transa. U zen‐ budizmu život se prima kroz nirvanu, kroz krajnje uprošćavanje.

Kod zen budiste postojanje počinje odatle, gde se „ja“ svoje podsvesti već ne deli, iako bi to „ja“ bilo tačkom, ravnom nulom, ili energetskim vakuumom. Ali „ja“ se prima nedeljivim tamo, gde se završava analitička misao, to jest, bez maski misli; to je oblast gde vladaju grubi instinkti i prefinjene kosmičke intuicije.

Zato u oblasti filosofije, doživljaji zena kombinuju u sebi vulgarnost divljeg deteta i estetizam utančanog dekadenta. U oblasti veštine, njegova intuicija prelazi u meditativni impresionizam ili asocijativnu simboliku.

Zen‐ budizam – to je budistički super‐egzistencijalizam, budizam bez Bude, to je adogmatsko učenje, koje ne priznaje ni predanja, ni simvole vere, to – je poezija (tačnije „glas“) čoveka, štaviše neposrednog čoveka, slobodnog od svih uslovnosti i pravila, autoriteta i učitelja, a glavno – od sopstvenih suđenja, kao spoljašnji oblik gnozisa.

To je čudna zaljubljenost u svoju mračnu podsvest, želja da se živi neposrednim životom, impulsima iz dubina podsvesti, pogružavanje u samoga sebe, meditiranje sebe na tim dubinama, gde je postojanje poistovećeno sa nepostojanjem.

Ako je budizam Sakja Munija elitaran, onda je zen budizam Bodhidarme – anarhičan; Bodhidarma – to je pijani Buda. Ako govorimo o kultu, to je njegov kult – ruganje kao razrušujuća sila protiv svakog autoriteta, u tom delu i Bude, protiv svih uslovnosti, u tom delu i protiv sebe samoga. U njemu postoji nešto slično frojdizmu. Ali ako je frojdizam pokušavao da otkrije i dešifruje znake podsvesti, to se zen sliva sa njima. Ovde postoji stremljenje ka uprošćenosti, koje dovodi do posebne infantilnosti.

U veštinama to je taj simvolički primitivizam, gde jedna linija, jedan pokret četkice može sobom da zameni sliku. To je anarhično učenje, ali bez sociologije i filosofskih


13/36

ekskursa. To je pusto polje za neobuzdano samostvaralaštvo, gde se odlično privijaju, kao presađene biljke, pozajmice iz filosofsko‐etičkih sistema, samo ne u vidu umnih zaključaka, već u vidu izreka.

To je prezir prema životu, i stremljenje da se razruši forma, da se ostavivši ciljni sadržaj, preciznije, dobije taj sadržaj, kao da razbiju ljusku oraha, da bi izvadili njegovo

srce; to je mržnja prema filosofiji i u isto vreme ljubav prema filosofskim paradoksima, prezir prema postojanju i poštovanje pred nepostojanjem, budistička ravnodušnost prema samome Budi, sloboda od svega u ime ničega, učenici bez učitelja, učenje bez određivanja samog učenja, odbacivanje bez osnove i odricanje bez potvrđivanja, alogična logika toga, da je svet samo iluzija. Ironija i ruganje zena nad postojanjem – smeh gledaoca u tetru lutki. Meditacija – to je pogružavanje u dubinu svoje podsvesti i priča o njoj, znak tanak kao linija, nacrtana tušom, na japanskoj minijaturi.

Ko sam „Ja“? Zen‐ budizam ne daje odgovor. Od društvenog čoveka on ide prema empirijskom, od empirijskog ka podempirijskom, ka iracionalnom, gde se ose postojanja

slivaju sa nepostojanjem. Zen – to je usredsređivanje, poza i metod posmatranja nad tamnim provalijama duše, gde izniču nejasni impulsi, koji prelaze u nejasne, kao senke, linije koje se primaju kao izreke Pitija; zatim ih bacaju u oganj ruganja, da se oni ne bi pretvorili u gušeću formu i da ih ne bi davili svojim autoritetom. To nije intuitivizam kao stvarna sila i svojstvo duše, to je život duše, kao brže, filosofski impresionizam, kao prskanje duše.

Zen‐ budizam je istočnjački cinizam; kritikujući sistem vrednosti kao iluziju, on vodi ka iluzornoj slobodi posredstvom odricanja – ka slobodi u nuli. Kao i budizam, on ne daje odgovora na ontološka pitanja života. Božanstvo za njega ne postoji, ličnosti – takođe, postojanje je poistovećeno sa zlom. Ako budizam vidi panaceju od svetskog zla u aristokratskom bestrašću i preziru prema svetu, u emocionalnom odbacivanju sveta, to zen‐ budizam hoće da zaštiti sebe, pretvarajući svetsku tragediju u svetsku komediju.

„Ko je Sakja Muni?“ – pitao je učitelj. „Brisač u javnom toaletu.“ – odgovorio je učenik. Ali zašto se zen naziva budizmom? Zato što on ne izlazi iz kursa budističkog

odbacivanja sveta, zato što iz svih sistema, on je najviše kategoričan i čvrst u odbacivanju sveta i poistovećivanju postojanja sa zlom.

Zen‐ budizam – to je religija smrti; zen‐ budizam prolazi pored duha i duše čoveka, dok meditiraju njegovi instinkti, kao što mališan lomi lutku i vidi unutar nje slamu i vatu.

Smeh zen‐ budizma – to je isti taj smeh i urlik prekinutog metala na apokaliptičnim slikama Dalija. Zen‐ budizam – religija samuraja – esteta, koji neustrašivo beže od života na sastanak sa smrću. To je ‐ religija osuđenih.

Pitnje: Da li je moguće sravnjivati zen sa hrišćanstvom bez Hrista?

Odgovor: Hrišćanstvo bez Hrista uopšte ne postoji. Isus iz Nazareta – živo srce Novog Zaveta. Zen odriče Ličnog Boga, dušu kao besmrtnu supstancu, prvorodni greh,


14/36

iskupljenje i Iskupitelja, buduće preobraženje čveka i sveta, to jest svo hrišćansko učenje. Zen je adogmatičan i amorfan. Zato se on može slobodno koristiti nekim hrišćanskim terminima, uobičajenim za Evropljanina, polažući u njih budistički sadržaj.

Pitanje: Kakva je metodologija zena?

Odgovor: Zen se obraća neposrednom poznanju, ali upotrebljava meditativne formule, koje po istim principima, treba da se razmatraju kao tuđe telo u duši askete. Gde je garancija, da će takva meditacija sublimirati sadržaj duše, a da ne stvori nove psihičke komplekse, obmotane tankom paučinom gordosti i strasti? Odbacujući obrednost, zen budisti u isto to vreme okružuju svoje škole i manastire egzotičnim dekoracijama.

Pitanje: Ko je „jedini sveprodirući Buda“ po učenju zena?

Odgovor: „To nije arhetip svemira poput Adama Kadmona u kabali i tim više nije istorijski Buda Gautama. „Jedini Buda“ – princip antipostojanja, koji leži ispod svih oblika postojanja. To je skoro „budistički Šiva“, samo bez personifikacija i metodologije. On nije „ko“, već uvek prisustvuje „ništa“.

Pitanje: Kako se ostvaruje zen u asketici?

Odgovor: Zen, ili na kineskom „čan“, označava, kako smo rekli gore, položaj, asketski metod, usredsređenost. Asketa sedi u „pozi lotosa“, obraćen licem ka zidu, obojen u crno. Crna boja – odsustvuje u duginim bojama, to je boja koja apsorbuje, ali ne reflektuje, simbol praznine – mentalne i kosmičke; pri tom asketa proiznosi nekad ime Bude, podrazumevajući kosmičkog Budu. Ponekad on meditira, ponavljajući kratke aforizme, najviše prebiva u tišini, posmatrajući crnu boju kao odsustvo slučajnog postojanja.

Duša, pusta od misli i želja, mora da se slije sa prazninom od svojstava i kvalitetom bezdana, sa nebićem. Ali u stanju samofiksacije duša prima kao otkrovenje, svoju sopstvenu tamnu stranu i impulse kosmičkih duhova, koji je susreću na putu za „nigde“.

Te duhove praznine, hrišćanska mistika naziva demonima, a ikonopisna tradicija oslikava crnom bojom...

Ikonografija u istočnjačkim religijama

Hinduistička i budistička ikonografija imaju mnogo zajedničkog. Ovde nije samo genetska prejemstvenost i jedna kulturna sredina, u kojoj su se formirali i stvarali ti vidovi slikanja, ovde je nešto više: to je veština, koja izražava uništenu, iluzornu pseudo‐ličnost.

Među božanstvima himalajsko‐tibetanskog panteona, isto kao i kod mnogobrojnih buda i bodisatvi, nema lica. Tamo su mrtve maske. Hinduistička božanstva – to nisu


15/36

ličnosti, to su personifikacije i prolazne forme jednog i bezličnog, onoga, o čemu je nemoguće govoriti, imalo ono postojanje ili ne.

Teorija reinkarnacije čini sve oblike života prolaznim i iluzornim. Svet sobom predstavlja scenu ogromnog pozorišta; ljudska istorija – je tragikomedija, a još preciznije – predstava iluzioniste. Apsolut na sebe odeva maske ličnosti koji igraju u njegovom

komadu. On nema lica, on skida jednu masku i stavlja drugu. Maska sa njim nema nikakav odnos.

U hinduističkoj ikonografiji, individualnost se može odraziti kao osobeno svojstvo u odnosu na druge osobe, ali ličnosti kao ontologije u njoj nema. Završio se pozorišni komad istorije sveta – maske se odlažu u kutiju, gasi se svetlost reflektora i Brama se pogružava u san.

Buda – to je ista ta pozorišna ličnost, ista ta lutka, koja je za razliku od drugih, shvatila da je svet – pozorište. Ona je skočila na scenu i rekla: „Više ne želim da igram“, ali u stvarnosti i ona je samo lik, stvoren za pozorište autora istorije sveta. Završava se dan

Brame – i nju zajedno sa drugim maskama i lutkama odbacuje Šiva, božanstvo smrti i uništenja. U budizmu nema večnosti i nema ličnosti, tamo je samo jedna alternativa vremena –

nepostojanje. Budizam – to je maska smrti, to je nekromantija, to je radost samouništenja. U zoroastrizmu postoje dva početka, dva tvorca sveta: tama i svetlost, dobro i zlo.

Sve je u protivdejstvu i borbi. Ikonografija zoroastrizma je stvorila tip surovog i bespoštednog vojnika. Car se pojavljuje kao oličenje Ormuzda. Njegove osobine – moć i vlast. Njegov život – to je borba i bitka. On nosi uništenje i smrt. Svet mora da bude uništen, da bi se svetlo načelo oslobodilo od tamnog. Bogovi i carevi ove religije su okruženi zverima i čudovištima. Negde su to bikovi sa lavljim glavama, negde – fantastične životinje sa ljudskim licima. Svi su oni saveznici bogova ili njihovi protivnici.

U islamu ikonografija ne postoji. Božanstvo islama je transcendentno, između njega i sveta nalazi se neprelazna propast, bezdan. Pravednici islama – nisu pričasnici Duha Svetoga, već samo sluge i robovi božanstva. Učenje o proslavljenju ljudske prirode, o bogoupodobljenju čovekove ličnosti i o vaskrsenju iz mrtvih kao preobraženju prirode i materijalnosti ne postoji u islamu; ne postoji ovde, kao i u Starom Zavetu, osnova za ikonografiju, vaploćenje Božanstva i oduhovljenje materije.

Kineska filosofija – to je kosmofilija. Mesto božanstva zauzima kosmos. Čovek – to je detalj i fragment kosmosa. Kosmička harmonija – princip kitajske veštine. Kineske figure

su bezlične i muzikalne, to je napev bez reči i sadržaja. Ikonografija Japanaca je takođe kosmocentrična. Ali ovde na prvi pogled istupa ne

harmonija. Već dinamika kosmosa, koja je oličena u čoveku. Princip japanske ikonografije – hiperbolizacije ljudske sile i volje. Ovde ima više individualizacije, nego u kineskoj ikonografiji. I u sravnjenju sa njom, više disonantnih akorda. U kineskoj i japanskoj ikonografiji nema duhovnog plana, oni su na jednom planu, ali je kosmos kod njih oduševljen.


16/36

Afrička ili indijska ikonografija su odraz šamansko‐eksttičnog karaktera religija tih naroda. Tamni vidovi podsvesti i htonski podzemni duhovi jesu sadržaj njihove demonografije. Ritualne maske i figure šamanskog neznaboštva nalik su na slike pakla kod hrišćana.

Nečim drugačijim se javlja u hinduizmu, ikonografija krišnaita. To je kult seksualne

revolucije kao oslobođenja od spoljašnjih okova, prema kojima se odnose etika i estetika. Kult strasti kao integrišuća sila, koja se propoveda i ostvaruje u služenju Astarti i Veneri, u dionisijstvu i nekim šivaističkim sektama, stvorio je kultnu obrednost krišnaita. Krađa Krišnine odeće u kupatilima, sastajanje Krišne sa pastiricama, njegova svadba i tako dalje, oličeno u mimetskoj veštini i obrednosti, javljaju se kao neiscrpni izvor za religiozna nadahnuća krišnaita. Živopis krišnaita nosi pečat afektivne čulnosti.

Interesantna je i karakteristična činjenica: samo se u Pravoslavnoj Crkvi ne upotrebljavaju statue i skulpture, u kojima se oseća težina i masa nepreobražene materije, gde je nemoguće izbeći iluzornu perspektivu, gde se prostranstvo ne otkriva, već sažima,

gde je nemoguće odraziti uzajamno presecajuće i pronicajuće planove, već postoji, kao na slici, samo jedan materijalni plan. Ikona je neraskidivo povezana sa mistikom isihasta i palamita, sa učenjem o nestvorenoj Tavorskoj svetlosti.

Pravoslavni ikonopis je organski deo Predanja. Narušavanje kanona ikonopisa ili zamena duhovnih doživljaja duševnim, estetskim, emocionalno‐osećajnim i tako dalje, pretvara ikonu u sredstvo informacije, to jest, u ilustraciju biblijskog teksta (naprimer, ilustracije Tore), ili nešto još opasnije – doprinosi lažnom misticizmu, deformaciji u posmatranju duhovnog sveta, u nekim slučajevima – kontaktiranju naše podsvesti sa demonskom oblašću (slike Vrubelja i Dalija na religiozne teme).

Pravoslavlje se odnosi ne samo na dogmatiku i liturgiku, ono obuhvata sobom život Crkve kao Jednog Organizma. U svest Pravoslavlja ulazi kao organski deo, učenje o kanoničnosti ikone i o ikonopoštovanju. Zamena ikone naturalističkom ili apstraktnom slikom predstavlja sobom istu takvu koroziju Predanja, kao zamena crkvenih napeva operskom ili džez muzikom, ili drevnih liturgijskih tekstova – stihovima savremenih pesnika na religiozne teme.

O Krišnaizmu

Jednim od osnovnih utemeljivača bengalskog krišnaizma je bio pesnik i mistik

Čondidaš – tragična figura, okružena oreolom tajanstvenosti, koja po nečemu podseća na jeresijarha i osnivača gnostičke sekte Simona vračara.

Čuveni Simon vračar, kome su u Rimu postavili statuu sa natpisom „Simonu – velikom bogu“, istupivši protiv Apostola Petra, kao egipatski žreci Janije i Jamvrije protiv Mojseja, učio je o nečem sličnom. On je sebi za saputnicu uzeo bludnicu iz grada Tira i vodio je sa sobom. Simon je govorio, da je on – božanstvo, a njegova saputnica – ovaploćenje one prekrasne Jelene, zbog koje je započet Trojanski rat. Odnos prema svojoj saputnici on je smatrao simbolom ljubavi božanstva prema paloj ljudskoj duši. Njegovi


17/36

sledbenik Karpokrat je razradio čitav ritual erotike kao mističkih obreda i okultnih posvećenja. Odbacivanje tela dovodilo je gnostike ili do surove asketike ili, naprotiv, do ritualnog razvrata.

Čondidaš je živeo na granici XIV i XV veka u Bengalu. Mongolski pohodi i Tamerlan učinili su da u severne provincije Indije pronikne islam. Ovde je iznikao centar velikog

religiozno‐filosofskog pokreta – sufizma. Islam je doneo ideju ličnog Boga. Bramanizam je u svest sufista unjedrio božanstvenost samog čoveka, što je dovelo do identfikacije, njegove istovetnosti sa Bogom. U muslimanstvu su bila razgraničena dva plana: duhovni i fizički, nebeski i zemaljski. U hinduizmu je postojao jedan plan. Sufizam je pomešao i zamenio ta dva plana: Bog se stavlja na mesto čoveka, a čovek – na mesto Boga.

Bengal je – zemlja pesnika. Svaki bengalac je u duši pesnik. Ako je Arabijska pustinja raspolagala pustinjacima za razmišljanje o večnosti, to su džungle i vrtovi Bengala, njegova polja sa jarkim bojama i jezerima sa plivajućim lotosima, gde je čak vazduh odisao osećajnošću i negom, porodili prototipove priča „Hiljadu i jedne noći“. Poezija Bengala,

čak bogoslužbene himne bile su prožete tankim slojem strasti, poput snažnog mirisa goreće sandalovine. Čondidaš je proizišao iz drevnog roda bramana. On je sa svojih devet godina primio

inicijaciju od žreca boginje Duri (same one, koju je posle drugi žrec, Ramakrišna, nazivao „majkom sveta“). Bramani su se smatrali zemnim bogovima. Više od svega za bramana je bilo čuvanje čistote kaste – to je dug pred božanstvom.

Ali se dogodilo nešto nepredviđeno: žrec je poljubio ženu iz najniže kaste po imenu Rami, prostu pralju, i bacio izazov toj sredini, u koja ga je rodila, vaspitala ga i učinila žrecom, što je u svesti hindusa više od stepena radže. Ljubav je sve viša osvajala srce žreca. Njegove molitve boginji Duri su prelazile u posmatranje svoje ljubljene Rami. U vreme tih meditacija, postao je uveren, da je on – projavljenje duha Krišne, a Rami – vaploćenje vozljubljene Krišni – pastirice Radhi.

Čondidaš je bio uveren, da je to tajna, koju mu je otkrila boginja Durga. Čondidaš je napisao pesmu „Hvala Krišna“, gde se prepliću mistička i čulna ljubav. Čulna ljubav u njenom realnom projavljivanju, postaje simbol ljubavi božanstva i duše čoveka, a mistička ljubav, oličena u Krišni i Radhi, ovaploćena u kultu zemaljske ljubavi.

Čondidaš je bio prognan iz društva, ali je to primio kao oslobođenje od robovanja zakonima i običajima i objavio, da je najviša forma ljubavi – poročna ljubav, koja lomi sve zabrane. On je počeo život lutalice, najnižeg pevača. U svojoj pesmi „Hvala Krišna“, on se

trudi da preda sva stanja ljubavi, uključujući i njen tragizam. Njegova poezija se razlikuje ne toliko od poezije evropskih mistika, već čak i od lepe lire persijskih sufista, time što su se oni za zemnu ljubav služili samo simbolima, a za Čondidaša je to bila višestruka realnost.

Život Čondidaša, kao i život Simona maga završio se tragično: u njega se zljubila žena emira, očarana njegovim ljubavnim pesmama, a suprug je, saznavši za tu novelu, naredio da se pevač živ spali.


18/36

Poema „Hvala Krišna“ je imala veliki uticaj na krišnaistku poeziju i ne samo na poeziju, već i na religiozne obrede, koji su imitirali scene viđanja krišne i pastirice Radhi. Suština bengalskog krišnaizma je u sledećem: više svih filosofskih i religioznih učenja, uključujući čak i knjige Veda, stoji ljubav. To je njihova religija. Ljubav seksualna i ljubav transcendentna se po prirodi ne razlikuju ne razlikuju jedna od druge, samo u stepenima i

sublimaciji (očišćenje, prosvetljenje). Krišna, koji je u hinduističkoj mitologiji predstavljen kao vaploćenje (avatara) Višnua,

jeste glavno božanstvo. Cilj čoveka – transcendentna ljubav prema križni, ali nju treba obučavati kroz niže stepene ljubavi. Prvi stepen ljubavi – to je stepen roba prema svom gospodaru (dasja bhav ‐ ropska predanost). Prolazeći taj stepen služenja, krišnait prelaz na drugi stepen – druga (sakja bhav ‐ drugarska privezanost); zatim – stepen roditeljske ljubavi: na Krišnu gleda kao na dete, koga nosi u vidu lutke na rukama, njega povijaju i hrane (vatsalja bhav – roditeljsko osećanje); dalje – ljubav supruga, pri čemu Krišnu predstavljaju kao svog supruga ili suprugu (madhura bhav – erotska ljubav između muža

i žene); a najviši stepen je poročna ljubav (porokija bhav – poročna ljubav); njen primer – žena, koja menja svog muža. Po mišljenju bengalskih krišnaita, takva ljubav, povezana sa beščašćem i osudom, postavlja čoveka van etičkih pravila, običaja i tradicija društva, što mu pruža osećanje nezavisnosti i slobode. Za krišnaite, društveni moral – to je forma ropstva i ugnjetavanja, koja mora biti uništena unutrašnjom eksplozijom duše – ali po koju cenu?

Kroz vekove, najpopularnijim pokretom u bengalskom krišnaizmu bio je bhakti – „nadhura bhav“, kult erotske ljubavi u obrazima Krišne i pastirice Radhi, uključene u misterije i hramovne rituale. Pesnici „madhura bhav“ su na jeziku bradži opirnu himnografiju, koja se postepeno istrgla iz višnuitskih hramova Bengala, himni Rigvede i Upanišada, sastavljenih na sanskritu. Krišnaitske pesme su se sprovodile kultnim plesovima i muzikom. Neretko su sami pesnici – rasiki, pevači Krišninih pohoda, ispunjavali svoje tvorevine pod pratnjom njihovih dela ili improvizovane muzike.

Srodnost između krišnaita i sirijskim gnosticizmom posebno se jasno projavljuju u šaktijskoj sekti, pod nazivom Radha‐Vallabhal. Ovde se Radha predstavlja kao ženski aspekt božanstva, kao sirijska „majka sveta“. Ta ženstvena ljubav kao dinamika stvaranja sveta se podvlači u kultu Astarte, u sistemima drevnih gnostika Valentina i Vasilida, i sadrži se u ekstatičnim propovedima Montana, prisustvuje u mističkoj filosofiji kabalista i njihovim evropskim naslednicima: Bemeu i San‐Martenu.

Šaktizam[1] se prosvećuje u poeziji simbolista, zvuči kao lajtmotiv u savremenoj nam sofiologiji („trojanskom konju“ Pravoslavlja), njegovim zadahom su prožete stranice knjiga Vladimira Solovjeva, Florenskog i Bulgakova. Posebno jarko se šaktijska tendencija izrazila u delu Solovjeva „O smislu ljubavi“. Razume se, u tim delima Sofija pojavljuje se pred očima hrišćanskog sveta, ne u vidu plesajuće bajadere, ukrašene nabedrenim pojasom, već u obrazu „prekrasne dame“ Bloka, obučene u „zvezdane detalje“. Međutim, to je isto.

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Daleki_Istok/daleki_Gang/krisnaizam.htm#_ftn1http://www.pravoslavni-odgovor.com/Daleki_Istok/daleki_Gang/krisnaizam.htm#_ftn1


19/36

Vratimo se krišnaizmu. Jednoj od najobojenijih figura meću pesnicima „ljubavi Krišne“, javlja se bengalska pesnica Radžathana Mirabai, koja je živela u XVI veku. Nju je moguće nazvati „indijskom Sapfom“. Najvoljenijom temom njenih stihova je bila bračna noć sa Krišnom. Ona je pisala stihove u ime Radhi; ona kao da se vaplotila u „gopiju“, tu prekrasnu pastiricu, koja je promenila svog zakonitog supruga iz ljubavi prema Krišni.

Ona je zvala Krišnu na sastanak, bez kraja mu je govorila o svojoj nesebičnoj ljubavi, spremne da pođe na beščašće i prezir, da bude odbačena i ugažena svetom radi svog ljubljenog. U vreme plesova pred statuom Krišne, koji su primali ekstatički, da ne kažemo skandalni karakter, ona je vikala, da ne dopusti, da u njenom prisustvu neko priđe blizu njegovoj slici. Kao supruga Indre u himnama Rig‐Vede, ona je sebe smatrala „ubicom rivala“. U svojoj ekstazi ona je videla samo jedinog Krišnu. Svet sa njegovim običajima i zakonima je prestao da postoji za nju. Pravila sveta, shvatanja, tradicija, svetskih predstava o pristojnosti i časti ukazali su se senkama sna. Njenom postojanom meditacijom bile su reči: „Ja imam Krišnu i više ništa,“ koja je postala izreka u Bengalu.

Shvatanje krišnaita o ljubavi dijametralno je protivrečno shvatanju hrišćana. Duhovna ljubav hrišćana treba očišćenje od čulnosti i strasti; ona je čista i žrtvena. Ljubav za krišnaite – izvor naslada, instrument naslada. Ikonografske slike krišnaita predstavljaju predmete iz „igri Krišne“, naprimer, krađa Krišnine odeće u kupatilu. U oltarima krišnaitskih hramova se nalaze slike Krišne sa Radhi, koja se predaje ljubavnim laskama. Obredi krišnaita se sprovode uz plesove, muziku, teatralne imitacije „Krišnine svadbe“ i tome sličnih epizoda.

Savremeni pokret „Svest Krišne“ jeste evropeizirana i zato reformisana varijanta krišnaizma. Slično nekim oblicima tantričkog budizma, „Svest Krišne“ stremi da spoji erotsku meditaciju sa spoljašnjim asketizmom i zato se krišnait nalazi u stanju postojanog nervnog ushićenja, što primaju kao opštenje sa božanstvom. To je takođe karakteristično za dualistički sirijski gnosticizam.

Krišnaizam sobom predstavlja jedan od recidiva paganstva u savremenom društvu. U njemu su se odrazili drevni kultovi vedskih božanstava, prelomljenih kroz mistiku kasnijeg hinduizma, sjedinjenog sa paganskom atributikom (idolopoklonstvom), ritualnim pesmama i plesovima, koje koriste žreci i vračare (ono, što Evropljani nazivaju dionisijstvom), zoolatrijom (poštovanje krava, vegetarijanstvo), a takođe i stremljenjem da savremenom guruu, kao rezultat složene intelektualne kozmetike, pristojni vid, prihvatljiv za Evropljane.

Najdraža molitva krišnaita – to je često ponavljani vozglas: „Hare Krišna“, „Hari Rama“, slično „evoe eros“ u grčkim misterijama. Hari – bog, božanstvo. Krišna – u bukvalnom prevodu znači: „crni“; Rama – „tamni“.

Za hrišćanina ova izjava izaziva jasnu asocijaciju. Ali, da li je to izjava?


20/36

[1] Šaktizam – učenje o vrhovnoj boginji Šakti kao stvaralačkoj sili, koja je stvorila svet. Analogija: kultovi Kibele, Astarte, Durgi, Išhare, itd.

Kada su Hrista pitali...

Kada su Hrista pitali, kakva je najviša zapovest u Svetom Pismu, On je odgovorio:

„Ljubi Gospoda Boga svog svim srcem svojim, i svom dušom svojim, i svom snagom svojom, i svom misli svojom, i bližnjeg svog kao samog sebe.“ (Luka 10:27)

Prva zapovest je slična suncu, druga njegova odražena svetlost. Ove zapovesti uključuju u sebe celu Bibliju, Stari i Novi Zavet, sažetu do čvrstine dijamanta.

Ljubiti je moguće ne hladni kosmički razum, koji se raširio po kosmosu, kao vazduh po površini zemlje, ne stvaralačko načelo kao dinamički princip ogromne mašine stvaranja sveta, već samo Ličnog Boga, Koji ljubi Svoje stvorenje i sastradava mu, Koji miluje, zato što prašta, a gnevi se, zato što ljubi. Ličnost podrazumeva lice, lik, oblik – to je duhovna monada, koja se projavljuje u svojim svojstvima, ali nije suma svojstava i atributa. Ličnost

– to je nešto čvrsto, postojano, istovetno samoj sebi. Ljudska ličnost – to je ovaploćenje ideje u ličnosti, to je jedinstveni, neponovljivi i jedinstveni fenomen.

U Božanskoj Ličnosti uklapaju se savršenstvo i ljubav, samopoznanje i poznanje, stvaralačka sila i ljubav. To je Svetlost, ka kojoj ide čovek; ona uvek stoji pred čovekom, kao ognjeni stub pred skloništem Izrailjaca. Božanski razum se otkriva u zakonima sveta kao sila i moć; stvaralački princip – kao ljubav, a Sama Božanska Ličnost – kao najviša Lepota.

Čovek, budući podobije Božije, ljubi Boga kao svoj prvolik, kao večni Lik u svetu izmenjivih senki. Ljubi Boga, pre svega, kao neizrecivu Lepotu, kao Tajnu. Nemoguće je voleti bezličnu i bezimenu silu zato što ona, po programu položenom u nju, stvara svetove, kao što je nemoguće voleti struju, jer osvećuje naše stanove.

Srce Hrišćanstva – to je ljubav prema Ličnom Bogu. Mogu nam reći, da hinduizam ne uči samo o božanskom apsolutu, već govori i o avatarima (ovaploćene najviše duhovne sile koje su sišle na zemlju). Ali to nisu ličnosti. Himalajski panteon – to su samo prolazne personifikacije svojstava nedeljivog; to je pre askarada bogova, po čijem se okončanju maske odlažu u kutije i sve se vraća u svoje prethodno stanje, ka apsolutu van oblika i forme.

Druga zapovest – ljubav prema čoveku. Nju je moguće predstaviti u vidu trougla:

jedna strana – onaj koji ljubi, drugi – koji je ljubljen, i linija među njima – sama ljubav. Ali u hinduizmu ljudska ličnost se ukazuje sasvim prolaznom stanju darme, psihofizičkih elemenata, njihovom kombinacijom, kao šari, zašivenoj na ćilimu. Na „najvišim nivoima“ hinduizma, otkriva se tajna Advaite, odnosno: dharma – to je praznina.

Postoji samo Braman, koji se nalazi u čoveku pod imenom Atmana. Ceo svet se nalazi u ljudskoj misli, i niko ne zna, da li je ona stvarna ili iluzorna. Najverovatnije iluzorna. „Svest stvara svetove, svest ruši svetove“ – rečeno je u sveštenim knjigama Tibeta.

http://www.pravoslavni-odgovor.com/Daleki_Istok/daleki_Gang/krisnaizam.htm#_ftnref1http://www.pravoslavni-odgovor.com/Daleki_Istok/daleki_Gang/krisnaizam.htm#_ftnref1


21/36

Bogovi i ljudi – to su senke naše svesti. Postoji samo jedan i jedini. Ja sam Ti, Ti je on. Najviše jedinstvo – to nije poznanje Boga u sebi, Tvorca i Vladara svetova, već i jedinstvo dva načela – života i smrti, bića i nebića. Koga ljubiti, ako je objekat ljubavi – iluzija? Snove mog sopstvenog sna?

Ovde se trougao smanjuje do jedne linije, a linija – do jedne tačke, koja nije zavisna

od prostora i vremena. Ta tačka je: bog jeste ja, i ja sam bog. Bog, po Vivekanandi, može da se projavljuje kao dobro i zlo, ali i jedno i drugo je iluzija, i zato se ljubav prema Bogu ili čoveku smenjuje ili bestrasnim posmatranjem sveta kao pozorišta lutki, ili se pretvara u gordu samozaljubljenost. Kod jogina, najvišim avatarom božanstva smatra se boginja smrti Kali, ukrašena lobanjama, obavijena zmijama, sa isplaženim jezikom, kao da pije ljudsku krv. To je boginja smrti, ubica iluzornih oblika.

Ljubav – to je osećanje jedinstva. Ali sa kim se može sjediniti duša jogina, ako je svet za njega – samo obmana osećanja? Zato jogin na najvišem stepenu smatra ljubav isto tako pogubnom strašću, kao i mržnju, smatrajući, da ona privezuje čoveka za svet materije i

vidljivosti, za školjku nad bezdanom praznine. O bhakti jogi

Kroz sve knjige Upanišada provlači se misao o tome, da najviša suština, Atman, i apsolutni božanstveni duh Braman, nisu samo jednosušni jedan drugom, već su i istovetni. U „Brahmabindu Upanišade“ napisano je: „Znam, da sam ja – Braman, čovek dostiže Bramana.“

U sadašnje vreme postoje teozofski pokreti koji žele da sjedine dva dijametralno protivrečna: hinduizam i hrišćanstvo. Oni pišu, da u hinduizmu, kao i u hrišćanstvu,

postoji put

ljubavi

ka

božanstvu

o

ka

ljudima,

koji

se

naziva

„bhakti“

(put

srca).

Oni prekoravaju hrišćane, da oni, odbacujući jogu, razmatraju najčešće filosofsko‐mediativni put joge, koji se ne javlja kao zajednički, već jednim od mogućih puteva, i ignorišu pri tome put ljubavi – „bhakti jogu“, veoma sličnu sa Hrišćanstvom. Pri tome neki jogini pokušavaju da posmatraju hrišćanstvo kao „bhakti marge“, a savremeni katolički monasi streme da unjedre u monaške podvige i jogi vežbe. Zato trebamo da stanemo na uslovnoj tački tog problema: istovetno ili različito shvatanje ljubavi kod hrišćana i hindusa?

Glavna zapovest Hrišćanstva je – „ljubi Gospoda svim srcem svojim“. Na prvi pogled se može učiniti da i bakti joga ima tu osnovu, ali to je samo čisto spoljašnja izjava.

Neophodno je odgovoriti na tri pitanja: 1. ko ljubi; 2. koga ljubi?; 3. kako ljubi? U Hrišćanstvu ljubav prema Bogu ima ličnosni karakter – slično ljubi Onoga, Kome je

slično, obraz – svoj Prvoobraz; ličnost čoveka kao dinamična pojava – Božansku Ličnost kao svoj ideal. U hinduizmu ličnosni bog odsustvuje. Ako je u Hrišćanstvu ličnost – obra Božiji, koja uključuje shvatanje ljubavi, mudrosti, samopoznanja, stvaralačke sile i slobode, a Ličnost Boga – to je najviše apsolutno samoizražavanje postojanja u ljubavi, onda je za hinduizam apsolut – to je sam oapsolutna energija, bezlična sila, koja stvara svetove is sebe same po sopstvenim zakonim i ritmovima svog postojanja, to jest po neophodnosti.


22/36


23/36

Samo nekoliko reči o metodama bhakti joge. U hinduizmu nema pokajanja i saznanja svoje grehovnosti, i zato ljubav kao emocija ima duševni, strasni karakter. Hinduizam ne pravi razlike između duhovne i seksualne ljubavi, već to smatra jednom silom, samo na različitim nivoima. U sistemima bhakti takva strasna ljubav se pojačava veštačkim metodama, naprimer, plesovi kod krišnaita, meditacije seksualnih scena u tantrizmu; u

nekim sistemima joge se praktikuje veštačko buđenje kundalini – polnog centra u kičmenoj moždini, itd.

Sve to čini bhakti čulnom, egzaltiranom, afektivnom ljubavlju, to jest, strašću sa religioznim sadržajem. Zato se u nekim sektama bhakti praktikovao praktični orgazam pod vidom ljubavi božanstva i čoveka. Bhakti – to je klatno široke amplitude od mediattivnog samooboženja i samoobožavanja do grubog idolopoklonstva, a u nekim sluč jajevima, nažalost, neretkim – do stanja erotskog bezumlja. Apologija gordosti kod Vivekanande završava se apologijom bluda kod Radžniša.

Hrišćanin, koji počinje da izučava vedantu kao filosofski sistem, dolazi u položaj

čoveka, koji je upao u svet basni, gde se naseljavaju njegovi prizraci, koji čine sve kao nasuprot tome, što je privikao da vidi na zemlji. Na svakom koraku ga susreću paradoksi tog neobičnog sveta. Bog tvorac – Brama, se pokazuje demonom, iluzionistom kosmičkog apstrakciona. On stvara suštine samo da bi ih obmanuo. Sila njegove fantazije je toliko neodoljiva i privlačna da on zaboravlja sebe, uvlačeći se u tu bajku, koju je sam stvorio.

Njegova fantazija je stvorila svetove, ali svaka fantazija je zlo, i zato nevolje i haos koji su postali atributi svakog bića. Igra, zamišljena Bramom, izašla je iz kontrole samog tvorca, oplenila ga i zatim se pretvorila u svetsku tragediju. Bramu malo poštuju u Indiji, on je jedno od najnepopularnijih božanstava. Njemu je sagrađeno samo nekoliko hramova, i to je samo danak poštovanja. Za šta blagodariti generalu, koji je odveo svoju vojsku u neprohodne močvare?

Drugo božanstvo je – Višnu. To je princip postojanja u vremenu. Njegova funkcija ima dva aspekta. On čuva svet iluzije i u isto vreme ga priprema za razrušenje i iščeznuće. On je čuvar tog procesa, kada Atman, zaboravivši sebe i nerazdeljivo se podelivši u mnoštvo, saznaje svoje jedinstvo i ostovetnost sa apsolutnim duhom. Višnu – obogotvoreni kosmos.

Glavnim božanstvom Indijske Trimutri jeste Šiva. To je – bog uništitelj. Kada svet dovoljno sazre za poznanje, da je Atman Braman, a Braman – Atman, i osim toga ništa ne postoji, dolazi Šiva kao uništitelj i osloboditelj od svih iluzija. On počinje svoj kosmički

ples, za vreme koga kosmos buči i klokoće, kao okean u vreme oluje. Sve iščezava u haosu; kosmičko pozorište gori do temelja. Vetar raznosi hrpe pepela, slične crnom snegu. Atman je poznao, da je on Braman. Po sličnom izrazu jogina Abenande, božanstvo, uvidevši sebe u snu, trgnulo se i sa smehom setilo o svom snoviđenju. („Nadsaznanje“ Suomi Abenanda).

Indijski bog spasitelj je – Šiva. On je najpoštovaniji od božanstava. Obično se Šiva slika u vidu meditirajućeg jogina u položaju lotosa, ili, plesajućeg u ekstatičnom plesu, ukrašenim ogrlicom od ljudskih lobanja. Ništa manje popularna u Indiji nije ni supruga


24/36

Šive ‐ Kali, ili Durga, boginja magije i smrti, koja sobom ostvaruje silu Šive. Žrecom boginje Kali je bio poznati Ramakrišna, koji je predao punoću strasne ljubavi prema toj groznoj boginji, svom učeniku Vivekanandi.

Boginja smrti�

arhimandrit-rafail-karelin-sa-obala-dalekoga-ganga.pdf

Documents