Arkadij Petrov

Stvaranje svetaI knjiga

Spasi sebe

Šta god da smo radili, kuda god da smo išli, uvek smo se kretali ka jednom cilju - ka sebi

samima, ka sećanju na sebe. Ljudi koji su izgubili uspomenu na svoju prošlost i svoju budućnost,

nalik su na decu koja su spremna da se dan za danom, neumorno voze na jednom te istom, najdražem

ringišpilu. Nešto se menja uokolo – čas sija sunce, čas pada kiša, čas lista drveće, čas opada lišće, čas

dolaze jedni da pogledaju kako se ljudi bezbrižno vrte na vrtešci, utonuvši u detinjstvo, čas dolaze

drugi. Letimo u zatvorenom krugu, cičeći ushićeni brzinom, zaboravivši da smo u prošlosti umeli da

letimo, i da su svi naši zanosi – samo maglovita sećanja o tome, ko smo nekada bili.

* * *

Najdivniji od svih doživljaja koje možemo iskusiti – jeste doživljaj nedokučivosti... Onaj, kome

je nepoznato to osećanje, koga više ništa ne iznenađuje i ne dovodi u stanje ustreptalosti, isto je što i

mrtvac.

Albert Ajnštajn

Ovi događaji se nisu desili negde na dalekim planetama, već baš na Zemlji, upravo sa ljudima

koji žive u ovom vremenu. Svako, ko pročita ovu knjigu, može da je shvati kao izmišljotinu, a može

da je prihvati i kao realnost, pošto su događaji opisani u njoj vezani za tako neobičnu pojavu, kao što

je usmeravana jasnovidost. Oni koji je poseduju, mogu da se prenose preko svoje svesti u visine

nebeskih sfera, i u dubine okeana, i u dubine prošlih vremena, kao i u tajni svet biološke ćelije.

Moja priča je autobiografska. Pišem i pružam vam znanja koja posedujem, hronološkim

redom, onim redom kakvim sam ih sam sticao, prelazeći sa jednog stupnja Posvećivanja na drugi,

listajući životne stranice jednu za drugom. Dobio sam pravo da podelim sa vama ono što smatram da

je neophodno za današnje doba.

Sa zagonetnim svetom nepojmljivih i racionalno neobjašnjivih pojava, ljudski rod je povezan,

očigledno, kroz sva doba svoga postojanja. Uvek su na Zemlji živeli malobrojni odabrani, kojima je

bila darovana, drugima nedostupna veština, da predvide događaje, da upravljaju atmosferskim

procesima, da leče teške bolesti itd. Iako su slična znanja i iskustva brižljivo skrivana, ipak se

nakupilo poprilično knjiga o njima.

Šteta samo što nas većina tih knjiga ničemu suštinskom ne može naučiti. Čitalac će, svakako,

doznati mnogo neobičnog nabubavši desetine i desetine termina – i ništa više od toga, po svoj prilici.

Skrivena znanja se, po starom, predaju ili od učitelja učeniku u toku mnogih godina, ili neshvatljivim,

neobjašnjivim načinom čak i za same jasnovide.

Međutim, u svetu se danas dešavaju duhovni procesi na globalnom, čak više od toga - na

kosmičkom nivou. Nisu bezrazložno za samo jedan vek naša znanja o prirodi čovekovoj, o njegovom

svetu i svrsi postojanja u Vaseljeni pretrpela korenite promene. Svi su počeli da govore o

nastupajućoj eri Vodolije, o novom dobu... Na prelazu milenijuma, ljudi su ispunjeni mističnim

očekivanjima i kao Vergilije, najveći pesnik Rima, koji je predvideo dolazak Isusa Hrista („Vek

obnove čeka: Svet prvih dana i istine su - pred pragom, I novi mladić se približava iz visina“ –

Ekloge“, 4), tako i sadašnji proroci predskazuju Njegov drugi dolazak.

Očigledno je došlo vreme kada skrivena, ranije nedostupna učenja, treba da postanu

zajedničko dobro masa. Razume se, razumevanje ezoterijskih znanja i veština neće se desiti preko

noći. Kao i bilo koji proces, novo školovanje čovečanstva iziskuje dosta vremena. Danas je važno

primetiti: mnogi Posvećeni su dobili dozvolu od Boga da otkriju skrivene tajne.

Zamolio bih ateistički nastrojenog čitaoca da se ne odnosi prema opisanom u ovoj knjizi kao

prema nečemu isključivo fantastičnom. Religiozne ljude molim da ne smatraju dole izneto kao jeres.

Ponoviću: moja priča je autobiografska, ljudi o kojima pišem su potpuno realni, mnogi od njih su živi

i sada, u trenutku kada vi čitate ove redove. Nastojao sam da više pišem ne o teoretskom pitanju, već

o ličnim osećajima, ne o metodici i tehničkim načinima, već o smislu ezoterije.

Na koji način i zbog čega ljudi dobijaju skrivena znanja? Koji je nivo duhovnosti neophodan

da bi se postalo Posvećenim? Kako živeti, u čemu je smisao života? Ako se čitalac ozbiljno zamisli

nad ovim pitanjima, ukoliko zaželi da pobedi sebe, da bi se popeo na novi stepen postojanja –

smatraću da je svrha ove knjige postignuta. Svako ima svoj put ka Bogu i svoje služenje Njemu. Ja

samo pokušavam da pomognem da odaberu tačan pravac oni, koji se ne boje kosmičke hladnoće ili,

naprotiv, Božanskog ognja mistike i spremni su da služe u sferama o kojima danas i ne pomišljaju.

„Mnogo je pozvanih, ali malo odabranih“ (Matej, 20,16). Nije svakome dato da savlada ovaj

put. Ukoliko neko nije spreman, ako je isuviše obuzet svetovnim brigama ili umorom, malodušan –

bolje i da ne kreće njim. Na svetu ima veliki broj škola i učitelja koji će dati učenicima osnovna

znanja ekstrasenzorne percepcije za svakodnevnu upotrebu. Moguće da većina treba time i da se

zadovolji. Ali, u svakom slučaju, spoznaja o postojanju prekrasnog i čarobnog sveta nedokučivog -

danas je neophodna.

Knjiga je napisana u pomalo neobičnom žanru. U njoj se čini da se nerealno prepliće sa

realnošću. Ali će, pri tom, mnogi upravo fantastično smatrati istinitim, a stvarnost će doživeti kao

izmišljotinu. Vama se daje prilika da od dva ukazana puta odaberete onaj, koji će vam pomoći da

nađete sopstveni put. Unapred se izvinjavam što neću moći da komentarišem neke važne činjenice ili

objašnjavam neke značajne događaje, zato što vi sami morate začuti glas istine u sebi.

Pišem kako o sebi samom, tako i o ljudima koji me okružuju i pomažu, i o događajima koji se

dešavaju u prošloj - sadašnjoj i budućoj - stvarnosti. Upravo su takvim redosledom raspoređene

koordinate vremena, zato što se sadašnjost uvek nalazi u lančanom sistemu između prošlosti i

budućnosti. I zato, da bi se reč začula Sada, morao je neko da je izgovori u Prošlosti i da je neko čuje

u Budućnosti.

U vezi sa krajem drugog milenijuma, mnogi ljudi su – neki sa strahom, neki obrnuto, sa

nadom – iščekivali godine milenijuma i u svetim knjigama obećane događaje – Armagedon,

Apokalipsu, Zlatno doba. Potom su, osvrnuvši se, odahnuli – ništa se nije dogodilo; drugi su se,

naprotiv, ražalostili – nije valjda da će sve ostati po starom? Oni su, po svoj prilici, zaboravili, da je u

početku bila REČ. A ko je od vas dovoljno oštrovid, da vidi Bogom učinjeno, ili poseduje tako

izuzetan sluh da čuje Njim izgovoreno?

Da, razume se, kasnije, kada se nebeske sfere pokrenu voljom Tvorca – videće se i čuće se.

Tim pre što je kretanje već započelo. I stigao je Kraj vremena - za one koji su navikli da tako dugo

budu neodgovorni posrednici između Tvorca i Njegove tvorevine, između Stvaraoca i Njim

stvorenog – koji je zaista započeo.

Pročitavši ovu knjigu, vi ćete saznati zašto je besmrtni Čovek, potčinjavajući se sudbini, bio

izolovan od svoga Oca. I u čemu se sastojao prvobitni greh. I šta očekuje čoveka i ljudski rod u

skrivenim prostranstvima koja mu se danas otkrivaju. Tri knjige će vas u trećem milenijumu prve

povesti u novi svet, prema novom znanju: „Spasi sebe“, „Spasi svet u sebi“, „Spasi svet oko sebe“.

One će vas povesti od smrti ka besmrtnosti, od straha i pasivnog čekanja - ka prisećanju na samoga

sebe i vašeg mesta u večnom Kosmosu, gde odavno i s ljubavlju iščekuju, kada ćete se probuditi.

Dugo sam razmišljao kako da nazovem ovu knjigu. Mnogi ljudi su, za hiljade godina

postojanja pismenosti, toliko puta pokušavali da spoznaju svoje mesto i određenje u ovom svetu,

svoju vezu sa drugim svetovima. Mnogi su nastojali da napišu knjigu svoje sudbine ili da je barem

pročitaju. Prema tome, kako god nazvali knjigu – svejedno ćete se ponoviti – sve je već bilo! A ja

nisam želeo da se ponavljam, zato što sam uveren: o takvom iskustvu kao što je moje, zasad niko nije

ispričao. Napokon sam se zaustavio na onom naslovu, koji je čitaocu već poznat. Srećan sam zbog

toga, što sam dobio priliku da primim kroz proces viših posvećivanja izuzetna znanja, koja imaju

ogroman značaj za sve koji danas žive na Zemlji, i da prenesem ta znanja na čisti list novog

milenijuma.

1. glava

U junu 1996. godine ležao sam u bolnici. U blok moskovskog zdravstvenog centra, pored

Mitina, mene je dovelo teško oboljenje bubrega. Raspoloženje mi je bilo najpesimističkije: bolest je

prolazila kroz moju sudbinu nemilosrdnošću pluga, menjajući sve planove, prisiljavajući me da

prekršim obaveze prema određenim ljudima.

Samo nekoliko meseci pre toga, bio sam postavljen na mesto direktora izdavačke kuće

„Umetnička književnost“ („Hudlit“). Nekada jedna od najvećih u svetu, već nekoliko godina je bila u

bednom stanju – više milijardi duga, dezorganizovanost, kolektiv izmrcvaren neprestanim

otpuštanjima. Tehnička oprema je uništena: računarski softver koji je, na primer, prethodni direktor

objedinio u nekakvo malo preduzeće i koje je potom, nekako u trenu, nestalo zajedno sa opremom i

direktorom. Ugledni pisci Rusije su skretali pažnju predsedniku države Borisu Jeljcinu na sramotno

stanje. Zahtevali su da se stavi tačka na uništavanje izdavačke kuće, koju su po značaju u kulturi

poredili sa Boljšoj teatrom i Tretjakovskom galerijom. Ipak, postojalo je i drugačije poređenje: sa

nastradalim „Titanikom“.

Mnogobrojni članci u štampi, kolektivna pisma kulturnih i društvenih radnika – to je ustaljeno

stanje uznemirenosti tog vremena. Neki su govorili o beznadežno propuštenim prilikama i

besperspektivnosti bilo kakvih lokalnih napora, neki su zahtevali od države novac, da bi se nekako

usporilo propadanje „Hudlita“ u ponor nepostojanja. Ali se novac, razume se, nije našao, te je zato

bila doneta uobičajena odluka za ovakve slučajeve: pojačati rukovodstvo kuće. To, čini se, nije

mnogo, ali je spolja gledano efektno. Premda su budućem direktoru obećali finansijsku pomoć,

zajedno sa moralnom podrškom.

Upravo tada me je i pronašao, izuzetno cenjen s moje strane, Boris Andrejević Možajev.

Poznati pisac je u to vreme rukovodio Federalnim programom izdavanja knjiga Rusije i predložio mi

da preuzmem rukovodstvo „Hudlita“. Predlog je bio neočekivan. Pošto sam ja već imao svoju

izdavačku kuću „Kultura“ u podmoskovskom gradu Puškinu. Bio sam njen osnivač i generalni

direktor. Posao nije išao loše, perspektive su bile odlične – šta bih još hteo?

Znao sam po člancima u štampi, koliko je čvrsto zategnuta omča dugovanja, da su čak i

kriminalna razračunavanja zapljusnula „Hudlit“. Skoro godinu dana odatle nije izašla na svetlost

dana ni jedna knjiga. Urednici, koji su govorili neke strane jezike, primali su platu od 146 000 rubalja

(posle denominacije 146 rubalja). Zbog dugova su im pretili da će isključiti struju, grejanje, telefone.

Potpuno realna, a za neke i priželjkivana prilika, da bankrotira izdavačka kuća i da se stavi na prodaju

njihova zgrada. Ljudi, koji su prouzrokovali to propadanje, bili su već spremni da kupe kuću na

Novoj Basmaniji i da uđu u nju ne kao gosti ili zakupci, već kao gazde.

Da pređem u „Hudlit“ nisam baš bio voljan još i zbog toga, što sam mesec dana pre ovog

poziva, u decembru prethodne godine, bio izabran za potpredsednika humanitarnog odeljenja

Međunarodne akademije za informatizaciju. Shvatao sam da spojiti takve dve odgovorne dužnosti,

neće biti ni malo lako. Da, sumnje su me mučile. Ali, s druge strane, to je ipak „Hudlit“, najčuvenija

izdavačka kuća Rusije. A i nadanja Borisa Andrejevića...

Upoznali smo se odavno, i za sve godine prijateljstva sam se privikao na činjenicu da, ne

samo što se divim tom čoveku, njegovom karakteru, čvrstini, već da nastojim svim silama da bar u

nečemu ličim na njega. Delimično svesno, ali verovatno mnogo više na drugom nivou, koji ne

podleže racionalnom rasuđivanju. Shvatao sam da je njegov nepokolebljivi Fjodor Kuzkin, glavni

junak njegove priče „Živ sam!“, ona „prosečna statistička jedinka“ – suština samog autora. A sudbina

je baš snažno prodrmala Borisa Možajeva. Ali, kako ga nije ni zdrobila, a ni razbila, on je strpljivo i

umešno podnosio njene udarce. Strese se, prođe rukom po svojoj čuvenoj bradi, i iznenadi se: „Živ

sam!“ – i nastavlja da radi dalje.

Kao svaki istinski umetnik, Boris Andrejević je shvatao da je njegov put – put na Golgotu.

Možda, ne toliko istorijski značajan, i ne tako uvežban od strane vlasti kao kod Solženjicina (koga je

on u svoje vreme štitio), ali, koji s ličnog stanovišta nije bio ništa manje trnovit. Za razliku od

mračnog, neprestano svesnog svog istorijskog značaja A.I. Solženjicina, Možajev je nosio svoj krst

vedro, nadgledajući vragolasto svoje progonitelje, partijske funkcionere. Kao i mnogi njegovi

savremenici, bolno je osećao prezir prema ličnosti od strane države, i izuzetno dobro je shvatao da za

državnog činovnika, čovek nije najveća vrednost Svemira, već samo ciglica u izgradnji opsena.

Sistem je grubo i krajnje bezočno nasilno upadao u naše duše, ne mogavši, ipak, da shvati da mu

glavna pretnja dolazi baš od, spolja se činilo, popustljivih ljudi, ali koji su brižno čuvali unutarnje

jezgro ruskog karaktera običnih muškaraca i žena, o kojima je tako toplo pripovedao Možajev.

Pisao je o tome da se ništa novo ne može izgraditi na krvi, kroz zlodela i nasilje. Pozivao je na

sklad duhovnog života. I sa gorčinom je shvatao kako se poslednjih godina umesto starog sistema

stvara novi – isto tako bezdušan, uz identičnu državnu ravnodušnost prema čoveku. I već su bili

napisani oni njegovi romani, priče i novele, koje će svakom čitaocu, koji se izgubio u destruktivnim

procesima ruskog života, pokazati zašto živeti i kako živeti.

Zar sam mogao da odbijem Borisa Andrejevića? A i poverenje takvog čoveka i njegova

visoka ocena o dinamičnom životu izdavačke kuće „Kultura“ – veoma su laskali. Tako je došlo do

toga da prihvatim.

Komitet za štampu i Savez pisaca su raspisali konkurs za postavljanje na dužnost direktora

„Hudlita“. Pobedio sam. I šta, direktor postoji, koraci su sprovedeni, paraf je stavljen – i o

problemima izadavčke kuće su svi istog trena zaboravili. Siguran sam da se to ne bi desilo da je

Možajev bio zdrav. A već je bio teško bolestan. U januaru sam postavljen na dužnost, a drugog marta

je Boris Andrejević otišao iz ovog života.

Možda je iznenadni osećaj napuštenosti pospešio moju bolest? Ja tada, bez obzira na već

ozbiljnu životnu dob, mnogo toga nisam znao, niti razumeo. Šta je to život, šta je to smrt? Na grobu

mog učitelja i starijeg prijatelja, obećao sam da ću učiniti sve što je moguće da „Hudlit“ ne propadne.

Prošlo je tri meseca, problemi su tek počeli da se rešavaju, a oba moja bubrega su otkazala normalan

rad, a jedan od njih, levi, lekari su predložili da se ukloni. Osećaj beznađa, očaja, nemogućnost da

svojom voljom izmenim situaciju, nisu me napuštali.

Jednog od takvih neveselih dana, u meni kao da je bukvalno kliknuo neki prekidač.

Odjednom sam tako jasno video daleke događaje, koji se uopšte nisu odnosili na našu epohu, ali su

toliko povezani po smislu sa našim vremenom, s mojim ličnim stanjem, pa... teško da je to mogla biti

slučajnost.

Ne, to nisu bili snovi, već upravo vizije. Pri čemu je jasnoća slike toliko prevazilazila

mogućnosti uobičajenog vida, da je to već samo po sebi dovelo do šoka. Zaboravivši na bolest, počeo

sam grozničavo da beležim sve, što je prikazivao mojoj svesti čudnovati ekran mog unutarnjeg

viđenja.

Posle godinu-dve dana, ovi zapisi su se složili u roman „Eldibor“ („Biosfera“ 1999.). Za

običnog čitaoca, to je fantastika, ono što na Zapadu nazivaju „fantazi“, to jest, nije objašnjenje ili

predskazanje nekakvih naučno-tehničkih novina, kao kod Žil Verna, već poučna bajka, kao kod Reja

Bredberija, na primer. Ali, tu „bajku“ sam video svojim očima! Nemoguće da bi plod mašte bio

toliko uverljiv, pošto je on ipak više misaon, nego čulni proces. Uglavnom, svako ko to želi, može da

pročita ovu knjigu. A kasnija događanja su se tako čvrsto ispreplela sa onim što mi se pojavilo u

vreme rada na „Eldiboru“, da sam iznenada shvatio: moje vizije su deo mog stvarnog života. Nisam

morao da ih dopunjavam izmišljotinama, nasilno spajajući sa fantazijom otkriće koje se probilo iz

duhovnog sveta. Jer, to je neodvojivi deo mog istinskog postojanja, moje sudbine. Naprosto, nisam

imao prava da predajem moje vizije izmišljenim herojima, fantomima virtuelne stvarnosti.

Sve je započelo u toku sna. Učinilo mi se da je nekakva nepoznata sila odjednom otkinula

mene iz sebe i bacila u tamu. I tama me je neočekivano dohvatila, zavrtela se i ponela, ne nadole, ne

uvis spiralno, već sve brže i brže, dok me iznenada nije bacila na tvrdo krševito tlo.

Teškom mukom sam se pridigao, snagom volje umirujući bol koji mi je probadao telo, i

preleteo pogledom uokolo. Mesto, na koje sam izbačen nepojmljivom silom, bilo je prožeto

lelujavom, kao u kristalnoj kugli, svetlošću. Nisam mogao da vidim ništa uokolo zbog uskovitlanih,

živahnih pramenova magle, koji su se talasali dole, pod mojim nogama i sa strane, i posvuda kuda

sam pokušavao da pogledam.

Nestrpljenje i srdžba su istovremeno ovladali mnome. Iako ti osećaji nisu uspeli da se uobliče

u misao, njih je bukvalno nešto istrglo napolje i usmerilo onamo, kuda je bio usmeren moj pogled.

Višestruko pojačani nekakvom povezanošću s njima i iznenada stečenom snagom, oni su udarili

maglu snažnim, fizički primetnim talasom, a magla ispred njih se odazvala, pokrenula i počela da

iščezava.

Jedva sam uspeo da odskočim, oprljen vrelinom beskonačnog plamena. Celo prostranstvo je

bilo ispunjeno vatrom, koja se kovitlala i padala narandžastom maglom u skerletnoj svetlosti,

bacajući uvis, nalik na perjanice, snopove iskri. Svetlucajući i nestajući, iznova oživljavajući,

vijugajući i izlivajući plazmu, titranje ognjenih jezičaka je stvaralo tonske vibracije, slivajući se u

muziku plamenih šara.

Sve ispred je bilo satkano od zvuka i boje, pomamnih, kao izlivanje ognjenih reka pri erupciji,

i tananih, jedva primetnih, kao jesenja paučina u šumi. Plavo, zeleno, žuto, smeđe i ružičasto – sve je

igralo, prelivalo se, treptalo, naizmeničnim zaslepljujućim bljescima i crnim svetlucanjem polja od

lave.

To je bila muzika Postojanja, koja se njihala u igri samoizražavanja tela Svemira. Zvuci su

uzletali na jezičcima plamena i padali dole, stapajući se u padovima i uzletima, čas u tihom

romorenju milijardi vatrenih suština koje ne znaju cilj svoga rođenja, čas sa pretećom rikom

pobesnele plazme, čas sa tužnom pesmom sazvežđa, dozivajući se na raskršću prostora i vremena.

Čovek koji je bio JA i istovremeno ne JA, i koga je bolje nazivati „on“, odmakao se na korak i

jedva se zadržao na rastojanju ispružene ruke od kraja gigantske čigre vazdušnog vrtloga. Iz njegove

utrobe su se čuli nekakvi jecaji i glasovi, promicale su nejasne siluete, delići rušilačke realnosti,

sante leda i vodeni stubovi. Šibali su gromovi, probijajući tamu i u magnovenju, zaglušni huk

razjapljenog bezdana.

Činilo se da je svet je umro, da ga više nema. Ostalo je samo ono što je ležalo usred

nepoznatog i tajanstvenog – oslobođeno bezumlje zvano Haos.

On je pažljivo ustuknuo, i bezdan je prekrila magla. Iznova se pojavila jednolična, sitnim

kamenjem pokrivena površina. Prostirala se toliko daleko, koliko su mogle da vide oči u tom svetu, to

jest skoro do beskonačnosti. Nekakvim nejasnim osećajem se dosetio da, ukoliko bi ipak odlučio da

krene po tom kamenju uprkos njim zamišljene slike, kroz neravnomernu polumračnu svetlost, ne bi

mu bila dovoljna večnost da stigne do kraja umarajuće, turobne jednoličnosti, zato što je upravo od

večnosti i bila stvorena kamenita visoravan.

Okrenuo se. Magla se iza njega još nije razišla, tek se malčice povukla, otkrivajući to isto

neravno kamenje i ravnicu. Užas što se našao u toj jednoobraznoj beskonačnosti pobedio je strah, i

primorao ga da se baci u uskovitlane talase koji se povlače, da ga ne bi iznova opkolili sa svih

strana.

Sad je shvatio: treba biti oprezan, ovaj svet je isuviše osetljiv na bilo koji pokret njegove

duše, bilo koju želju, na sve moći koje se skrivaju u dubinama njegove biti. Magla je bila opasna. U

bilo kom trenutku je mogla da mu podmetne pod noge bezdan ili glib močvare. Ali, ostajala mu je

mogućnost izbora, koje ne bi bilo kada bi nestao. Čovek u koga se premestilo moje Ja, znao je skoro

sigurno, budući da se ne jednom našao na visoravni ranije, da je upravo to mesto početak njegovog

puta, čiji kraj on nije znao, niti osećao.

Opipavajući nogom tlo, pažljivo se pokrenuo napred, iako je bilo besmisleno pokušavati da

pogodi smer u tome što ga je okružavalo. Prostor i vreme su u tom svetu imali drugačija svojstva,

koja je bilo nemoguće odrediti uobičajenim geometrijskim i fizičkim pojmovima. Ovde „napred“ –

znači proći po nevidljivim, umotanim u spiralno jako zategnute vrpce, koordinatama vremena u neku

drugu realnost, kuda ga je svaki put instiktivno vuklo.

Nije se žurio, opipavao je put nogom pre nego što bi preneo težište tela na nju, pa se zato

jedva i pomicao. Ali, udaljenost pomeranja nije zabrinjavala putnika. Nekim dubinskim, iskonskim

znanjem, koje je ovde, u prostranstvu između svetova, ipak bilo moguće označiti rečju „intuicija“, on

je poimao da u njegovom pomeranju nije bilo presudno rastojanje, već pravac. Jedan pogrešan

korak – i on bi nestao u beskrajnim prostranstvima Vaseljene. Zbog toga, pre nego što učini taj

korak, trebalo je da oslušne šumove i zvuke koji prodiru u njegov mozak i, pouzdavši se u zov jednih,

odbije druge.

Jednom se pod nogom nešto pokrenulo, oživelo i počelo s mukom da se izvlači iz kamena uz

prigušeni jauk. Nije znao šta je to. Prepoznavao je samo njegovu divovsku veličinu i zloslutnost. Ali,

uplašiti se i uzmaći bilo bi isto tako opasno, kao i da krene nepromišljeno napred. Naredivši mozgu

da izdvoji iz krvi jedan od najaktivnijih regulatora nervne napetosti – acetilholin, kako bi se snizio

krvni pritisak i usporilo grčenje srčanog mišića, putnik nije dozvolio ni mrvici straha da prodre u

srce, naprezanjem uma zaustavivši već započeto izlučivanje adrenalina iz nadbubrežne žljezde.

Spaslo ga je umeće da potčini unutarnje procese naredbama volje. Stvor koji je iskrsao iz

kamena se umirio, umukao i iznova se zavukao u nepomičnu kamenitu površinu, koja se pružala po

spoljašnjem svetu, ali je dolazila iz unutarnjeg sveta. Ni jednom od njih putnik više nije pripadao.

Trebalo je odlučiti, kome poveriti sebe – glasu straha ili intuiciji. Ispred je bila opasnost, ali

ipak opasnost, koju je snagom volje moguće savladati, što je u krajnjem slučaju jednom već uspeo da

uradi. Neizvesnost ga je očekivala u bilo kom drugom smeru. Da li će se pokazati blagonaklonom ili

neprijateljskom – nemoguće je bilo predvideti.

Čak su i glasovi koji su ga prožimali bili odveć mnogobrojni i isuviše nejasni da bi se

razumeli. No, jedan, s molećivom intonacijom, koji mu se iznenada učinio poznatim, začuo se upravo

sa onog mesta koje ga je skoro progutalo, a pred kojim se sada nalazio. Odabrao je. Putnik je

zakoračio na oživljeni kamen i odbacivši nedavni oprez, trkom je jurnuo u maglu. Površina pod njim

se opet zaljuljala, ali ne toliko da bi ga oborila – blagi zemljotres, jačine tri-četiri stepena.

Sada je već bilo sigurno da se više ne sme zadržavati ni tren. Napregnuvši sve svoje snage, ali

nastojeći da sačuva unutarnji mir, trčao je u nepoznato po nemirno podrhtavajućem kamenju, koje

je pokušavalo da se ovaploti u nešto, kroz maglu Svemira, vremena i prostora – napred ili nazad,

gore ili dole, u prošlost ili budućnost, negde...

Putnik učini još nekoliko velikih skokova i ugleda onoga koji ga je dozivao. U pokidanim

pramenovima magle nazirala se figura čoveka, nalik na utvaru, sa čudno iskrivljenim, očigledno

povređenim vratom, u pocepanim, krvlju isprljanim prnjama. Njegova duga, zamršena kosa i brada

tresli su se od neprekidnog trzanja mišića. A mržnjom plamteće oči, netremice su posmatrale

došljaka.

- Stoj, tu gde si! – sve nadjačavajuća mržnja u glasu i ka njemu pružena ruka preprečiše mu

put, nateravši ga da se povinuje, uprkos kamenju koje je i dalje podrhtavalo, kao živo. Iznenadnim

grčevitim pokretom polupriviđenje precrta rukom prostranstvo nekakvim posebnim znakom, i sve

uokolo se uzburka i uskovitla. Pored samog lica putnikovog začuše se udarci moćnih krila.

Ne razmišljajući, automatski, kao znanjem koje ga je nagnalo da deluje, a bilo je utemeljeno

u njemu na nivou instinkta, naredio je senki svoga tela da ode u svetlost i postane prozračna.

Trenutak kasnije, kandže čudovišta prođoše kroz njega, ne naškodivši mu.

- Kako si to uspeo? – promuklim, napregnutim glasom upita utvara. – Stvorio si Bardo

Idama?

- Ne dajte psima ono što je sveto, da to ne bi bacili na đubrište. Ne bacajte bisere svinjama –

ezoterijski uvijenim jezikom odgovori putnik, te strogo upita: - Ko si ti i zašto si mi preprečio put?

Čovek u prnjama se naceri:

- Ko sam ja? Ti me to pitaš? Ti?!

Zvuk njegovog urlika je razvejao maglu, a njegovo lice postade vidljivije. Izgledalo je nekako

rasplinuto, nerealno, bukvalno kao da je navrat-nanos zalepljeno od uokolo zakovitlanih prljavih

krpica. Ali su mu oči bile stvarne i gorele istinskim plamenom života.

- Šta sam ti učinio? – iznova upita putnik.

- Bože, uvek jedno te isto! – sa gorkim sarkazmom odgovori taj što mu je preprečio put, i

njegov čudno iskrivljeni vrat se nakaradno zaljulja, a lice mu se zgrči. – Ti se ne sećaš, ne znaš...

Kakva je to sreća - sve zaboraviti. A meni takva sreća nije data.

On opet podiže ruku i napravi neki znak. Tup, hipnotišući bol izbi u putnikovom mozgu, i telo

kao da se nalilo olovom. Osetio je da je tuđa volja prodrla u njega i da pokušava da mu izjede,

rastoči ćelije mozga. Trebalo je suzbiti gnev i iznaći u duši ravnotežu između razdraženosti i delanja,

uspostaviti neprobojni zid spokojstva i pokušati istisnuti iz sebe neprijateljsku silu, isuviše opasnu u

tom prostoru opsena.

Ali, činilo se da je ovog puta zakasnio. Centrifugalne sile su ubrzale svoje kretanje i uvukle u

svoj pogibeljni vrtlog holograme života, nanizane na proteinske strune neurona mozga. To je

pojačalo nepromenljivu neodređenost realnosti i podiglo potenciju novih okolnosti suprotno od

Unutarnjeg Potencijala.

Već poslednjim, grčevitim naporom, on je zadržao u već razorenoj svesti misao, koja se

podigla iz dubine njegovog bića: „Treba od dvoje napraviti jedno, unutarnju stranu kao spoljašnju, a

spoljašnju kao unutarnju, gornju stranu kao donju, muškarca i ženu jednim, da muškarac ne bi bio

muškarac i da žena ne bi bila žena, napraviti oko umesto očiju, i ruku umesto ruku, i nogu umesto

nogu, lik umesto likova, tada će svetlost koja je unutra pokazati put Idamu“.

Putnik je uspeo da ispolji unutarnje saglasje sa ovim neznano otkuda izniklim uverenjem, i

ispoljena realnost se raspade. Njega kao da je moćna sila iznela iz smrti u rođenje, u onaj svet u kom

misao traži telo za svoje ovaploćenje.

Zaslepile su ga blistave žive boje, zračeći saosećanje i ljubav. Sve uokolo je bilo ispunjeno

htenjem da pomogne i zaštiti – svi prelivi svetlosti i zvuka, sveprožimajuće prostranstvo želja, hitalo

je u susret njegovom strahu i molbi. U samo jednom beznačajnom trenu, on je iznova uspostavio

centripetalne snage ličnog Potencijala i započeo stvaranje nove Projavljene Realnosti.

Zadovoljno motreći raspadanje telesnih oblika putnika, njegov tajanstveni neprijatelj je

preneraženo podigao obrve, ugledavši kako su se iz nesređenog treperenja pred očima, poput

čarolije, rasparčavaju energije, te su odjednom izronile i lebdele jasnim geometrijskim

četvorouglima čudnovate suštine – troglava aždaja, sa krunama posutim dragim kamenjem, dve

velike kugle – crvena i narandžasta, Svevideće oko. Aždaja je neodobravajuće pogledala čoveka u

dronjcima i okrenula se. Iz čeljusti njene srednje glave otrgao se ravnomeran plavi zrak i udario u

ono mesto, gde je upravo stajao putnik. Iste takve zrake su ispustile iz sebe kugle i oko. Obrazovala

se obrnuta piramida, uperena svojim vrhom u haotično prskajuće, polagano umiruće energije.

Iznenada se, na raskršću zraka pojavila čudna silueta dvoglavog čoveka: jedna glava je bila ženska,

druga muška. Snažni mišići su zračili neshvatljivu Zemlji snagu.

To je bio bog koga nazivaju: Prvi u rodu. On se protegnuo kao da proverava pouzdanost

novog tela, i preteći pogledao u onoga, ko je postao uzrok njegovih neočekivanih transmutacija.

Aždaja, kugle i oko su se smanjili i uvukli u iznova materijalizovano telo.

- Trebalo je to da predvidim! – u očaju je kriknuo svom oživljenom protivniku čovek sa krivim

vratom. – Aždaja, Sunce, Jupiter i Svevideće oko! Sa takvim pokroviteljstvom sebi možeš dozvoliti da

budeš neustrašiv. Da, ja nisam tako moćan kao ti - sa gorčinom je nastavio protivnik. – Ali, ja nosim

u sebi mržnju, koju ti nemaš. Ponekad je gorčina mržnje kao poslastica..

Intonacija, kojom su bile izgovorene reči, kao i izraz lica čoveka u dronjcima, opet su se

putniku, koji je postao bog, učinili poznatim. I nekakvo maglovito sećanje se pokrenulo u njemu.

- Mnogo toga si naučio, ako si uspeo da pređeš prokleto mesto i ostaneš živ - promukli glas je

ispoljio divljenje i mržnju istovremeno. – Do ovog trenutka ne mogu da poverujem da si uništio sve

moje pripreme.

Jarost i mržnja su do te mere izobličile lice onoga koji mu je preprečio put, da je delovalo

nepojmljivo - zbog čega se do tog trenutka nije bacio na onoga, koga je tako očigledno smatrao

svojim neprijateljem. Ali se isto tako iznenada, čudni čovek umirio, i samo su njegove oči, kao i pre,

plamtele mržnjom.

- Zašto si me napao?

- Reći ću, reći ću ti, kad me već pitaš. Zbog tebe, ja bezmalo dve hiljade godina bludim u

prostranstvu obmana, samo sa jednim ciljem, samo sa jednom mišlju – da ti se osvetim za sve muke.

Tamo gde ti stojiš već je prolivana krv. Tu je izgubio život ne samo jedan umišljeni čarobnjak. Ovo

prostranstvo poznaje ukus krvi i halapljivo je proždire. Da nije tvoje proklete veštine, u kojoj si,

moram priznati, postigao neverovatne uspehe, tvoj put bi se zanavek prekinuo ovde, a ja bih ovladao

tvojim zemaljskim telom, prošavši po rezonantnom talasu natrag.

- Tela se ne dele.

- Naravno – sarkastično se složio neznanac. – Nadam se, ipak, da ništa nećeš uspeti da

promeniš tamo, kuda si krenuo. I muke tvoje će biti uzaludne. Oh, kako je teško breme moje mržnje

prema tebi!

- A ja i dalje ne razumem, zbog čega me mrziš – sa iskrenim sažaljenjem izgovori bog. – A

sada mi ne smetaj. Moram da nađem svoj put.

- Idi, idi – ironično se naceri onaj što mu je preprečio put, a usta mu se razvukoše u grozno

keženje. – Što bi se zadržavao ovde!

Iznenada on koraknu ka njemu, a njegovo lice, ispunjeno izrazom svirepe sile, približi se licu

boga.

- Ma, znam – ti smatraš da sam te izdao i prevario. Pa, zar to nisi želeo sâm? Možda si baš

hteo da budeš prevaren? Zašto me nisi zaustavio onda? Nikada to neću uspeti da zaboravim –

prokrklja neznanac i zabode prst u kvrgavi nakazni ožiljak, zaobilazeći ono mesto na kom je vrat bio

iskrivljen.

I odjednom iščeze, kao da nikada nije ni bio ovde. Čovek, pozvan iz tame, bez traga se

rastvori u svojim prljavim dronjcima.

Trenutak je bog stajao zamišljen, no pošto je bio privučen nečijom tuđom voljom, iznova

pohita napred. Njegova svest se ispunila nejasnim predosećajem predstojećih promena.

Iznenada, magle nestade. Nije je bilo ni napred, ni nazad. Nestala je i beskrajna kamenita

ploča, posuta sitnim krhotinama kamenja. Sijalo je sunce i nebo je bilo plavo. Bog je stajao na vrhu

gore, oko koje su se sa svih strana dizala nova brda, prekrivena zelenilom i drvećem. U daljini je

šumelo more, u koje su se sa padina, po uskoj priobalnoj dolini, slivali potoci i brzaci. Nigde na

zemlji nije video takvu lepotu, ali mu se iz nekog razloga činilo da je to mesto na kom se obreo,

njemu poznato, i da je nekada davno već bivao ovde, u ovim gorama. Nejasan osećaj, da se sve što se

s njim desilo sada, već događalo ranije, i to je pokrenulo određeni predosećaj približavanja skorih

događaja. No, iznova je snagom volje odagnao nejasna sećanja, pre nego što uspeju da stvore

nekakvu želju i ne izazovu nove preobražaje prostranstva. Pretila mu je opasnost, budući da još nije

ovladao u potpunosti svojim pamćenjem.

Sa planine je vijugao puteljak. Bog je sigurnim korakom krenuo njim i počeo da se spušta

nizbrdo. Sa svakim korakom se sve više i više uveravao da je prostranstvo dobilo stabilan oblik.

Činilo mu se da su ti oblici izvučeni iz dubina njegove biti, a kojih se više nije sećao, niti ih je

poznavao, a koji su se pritajili u njemu neodređenim osećajem neotkrivene tajne. Koračao je mirnim,

odmerenim korakom odbacivši sumnje, uveren u to da je našao svoj put, čime god da se taj put

završava – besmrtnošću ili smrću. Ushićenje je bilo tako veliko, da bog nije ni primetio nastale na

sebi promene. A one su se pokazale kao apsolutno suštinske: dve glave su se iznova slile u jednu,

kratka kosa je toliko porasla da je padala preko ramena, pojavila se brada, nos se ispravio i istakao,

a oči su mu upale kao kod čoveka koji mnogo dana pati od nesanice. Pa i celo telo se skupilo i

usahlo, dobivši neverovatnu lakoću, koju nikada pre nije mogao da dostigne. Izmenila se i odeća.

Sada je na njemu bila dugačka košulja od grube tkanine, preko koje je preko ramena bio prebačen

tamni ogrtač, prekriven drumskom prašinom, a u pojasu je bio stegnut vrpcom. Na nogama je imao

sandale sa kaiševima oko zglobova. Glavu mu je od žarkog sunca štitila bela lanena marama.

Sa svojim novim izgledom, bog je išao kroz šumarke maslinovog drveća, kroz cvrkut ptica,

kroz zamiranje sunčeve svetlosti u danu koji se gasi. Slušao je šuštanje u šipražju i slabašne uzdisaje

drveća, koji su se slivali u otegnuti uzdah tuge. Njegove noge su napokon osetile pouzdanu, čvrstu

zemlju pod sobom, a koža tela se sa zahvalnošću odazivala na milujuće daške vetrića.

Spuštao se sve niže i niže, opčinjen verom da je najzad dostigao željeno. Okolina je bila nalik

na ono, za čim je tako dugo tragao.

Staza se iznenada spojila sa prolaznim putem. On je produžio mimo staje za ovce, opasane

živom ogradom od pasje leske. Kod ulaza su stajale male taljige natovarene korpama sa sočivom,

bobom i lukom. Magarci, telad, ovce i koze su se gurali oko taljiga okruženi sa nekoliko muškaraca i

žena, ali niko na njega nije obratio pažnju. A kasnije, posle pola sata, u daljini se otkrila panorama

drevnog grada, zaštićenog moćnim snežnobelim zidinama. Hramovi i dvorci su vinuli uvis svoju

veličanstvenost, a na padinama brežuljaka su se u terasastim kvadratima prostirali stambeni blokovi,

te on iznenada prepozna to mesto, ne jednom ranije viđeno, a već mnogo puta zaboravljeno. Setio se

svog predodređenja u zemlji koju je pronašao.

Kao omađijan, posmatrao je rasprostrto pred njim prostranstvo. Korak mu se sve više i više

ubrzavao, dok nije neprimetno prešao u trk. Neudobne sandale su ga udarale po petama, remeteći

mu ritam. Ali je ipak trčao i trčao, sve dok vazduh nije počeo da mu dere i peče grlo. Snage mu je

ponestajalo, noge su se uplitale, odbijajući da se povinuju. Samo je izuzetnim naporom volje

prisiljavao sebe da se kreće onamo, gde su ga već čekale smrt i besmrtnost. Neveliki kamen koji mu

se našao ispod sandale, odjednom se zaljuljao pod težinom njegovog tela i on izgubi ravnotežu. Bog

nespretno zamahnu rukama i pade na put.

Eto, ovakve „sličice“ deluju kao da gledaš genijalno urađen film. Tada još nisam znao da

retrospektiva događaja od pre dve hiljade godina ima direktan odnos, ne samo sa mojim sadašnjim

stanjem, već i sa budućim. Budućnost još nije stigla, ali u skladu sa tajanstvenim zakonima, nama još

nespoznate Vaseljene, sve se već desilo u nekoj drugoj dimenziji. Ispred me je očekivalo „spajanje“

prošlog sa budućim.

A zasad sam razumevao događaje po uobičajenim parametrima i shvatanjima. Oni su se činili

kao nekakva iskra stvaralačkog nadahnuća. Nisam naslućivao da je to jasan znak koji nagoveštava

promene u životu i sudbini. Znak, koji svedoči o večnosti i bekonačnosti, kako u prošlosti, tako i u

budućnosti.

Pokušavao sam da analiziram zadivljujući fenomen uz pomoć svog iskustva. Sasvim

tradicionalno, u kolotečini prirodnih i filozofskih nauka, obnavljao sam znanja, pokušavajući da

„prikopčam“ te vizije na nešto već poznato, dok iz dubina sećanja nije izronilo na površinu svesti,

pouzdano i značajno ime – Karl Gustav Jung.

Švajcarski psiholog je najistaknutiji sledbenik i kritičar Sigmunda Frojda, osnivač novog

pravca, nazvanog analitičkom ili dubinskom psihologijom. On se pre svih približio saznanju da čovek

- nije slučajna pojava Univerzuma. Jung je tvrdio da, navodno, postoji nekakav nematerijalni svet –

smisaono polje. I da u tom polju postoje ideje, misli, znanja prošlosti - sadašnjosti – budućnosti.

Platonovski idealizam u savremenoj varijanti. Ne, to nije šablonska karakteristika, već ukazivanje na

povezanost vremena i tradicije. Pa se tako, to polje ne potčinjava prostorno-vremenskim zakonima,

već je izvan vremena i prostora, a povezano je sa materijalnim svetom kroz „psihu“, što će reći sa

nečim, što ima odnos sa dušom. A možda je ona sama – duša, delimično postojeća u materijalnom

telu, a delimično stopljena sa tim smisaonim poljem kroz nesvesno. Tada je svest – manifestacija

nematerijalnog prostora u materijalno-uzročnom svetu, a smisaono polje je – projekat razvoja

Vaseljene.

Jung je bio zabrinut za budućnost čovečanstva. 1958. godine, kada je tek počelo da se govori

o NLO, on je napisao rad „Savremeni mit. O nebeskim simbolima“. U predgovoru se obraća „onim

malobrojnim koji će hteti da ga saslušaju“, i govori o neophodnosti da se pripremimo za događaje,

koji označavaju kraj jedne od značajnih epoha svetske istorije. Izlažući opasnosti svoju reputaciju

ozbiljnog naučnika, lojalnog tradicionalnoj nauci, on nastoji da upozori čovečanstvo na buduće

kataklizme. „Iskreno govoreći, mene duboko brine sudbina svih onih, koji će biti zatečeni

neočekivanim tokom događaja i, nemajući neophodnu pripremu, naći će se vezanih ruku i nogu,

lišeni sposobnosti da ma šta shvate. Koliko je meni poznato, niko još nije sebi postavljao pitanje o

tome, kakve mogu biti psihološke posledice promena koje nas očekuju ubuduće“.

Ovakve misli su bile bliske mom pogledu na svet, i reklo bi se, da mi budućnost moje psihe

ne preti. Ali, zar nije već započela kataklizma u pojedinačno obuzetoj, to jest, mojoj glavi?

Jednom prilikom sam u sumrak ležao u bolničkom krevetu i gledao televiziju. U trenutku sam

zatvorio oči – i iznova je u tami jarko bljesnula bela zaslepljujuća tačka. Bukvalno je eksplodirala

iznutra. I tako, mene više nema ni u bolničkoj sobi, niti uopšte na ovom svetu. Nešto me je uvuklo u

nekakav tunel, u kom sam nezamislivom brzinom proleteo po vijugavom hodniku, nalik na gipko

pokretno crevo. Te sam se tako obreo u tom smisaonom polju, gde se, po Jungovoj tvrdnji,

neprestano stvara i komplikuje projekat razvoja Vaseljene.

Kasnije sam doznao da je upravo taj događaj nalik snu, izuzetno važan za evoluciju bilo kog

čoveka. Čak i slučajna poseta nematerijalnom informativnom prostranstvu, predstavlja propusnicu za

svet najneobičnijih doživljaja – u ovom i onom, drugom životu. U sušitni, to je trenutak začeća novog

sveta, koji oplođuje ljudski duh.

Otvorilo se neuobičajeno prostranstvo, u kom su se neprestano stvarale precizne geometrijske

figure, stukturno izuzetno pokretna sredina. Bezbrojne transformacije okoline, stvarale su rombove,

lopte, kupe, kocke, trapeze, polusfere, složene konstrukcije – tetraedre, piramide, ikozaedre,

dodekaedre. Figure bi se trenutno obojile – čas nežnom sunčevom oker, čas hladnom živinom

metalnom, čas prodornim plavetnilom – i odletale bi dalje, pokoravajući se složenom, ali veoma

određenom ritmu.

Sve se veoma lepo, jasno, energično menja u beskonačnom prostranstvu. Sve je prožeto

moćnim, matematički tačnim impulsom života. Neću da kažem da je ovo bolje od našeg sveta.

Naprosto je to nešto potpuno drugačije – matematika, tačne forme u nizu beskonačnih geometrijskih

preobražaja, impulsa, vibracija.

U tom prostranstvu, u kom ne postoje nikakva zemlja i nebo, stajao sam oslonjen na prazninu.

I svako ubrzano uzajamno delovanje mnoštva geometrijskih oživotvorenja, marljivo me je

zaobilazilo zbog mog očigledno neplaniranog prisustva ovde.

Odjednom, kao da su istrgnute sa platna Salvadora Dalija, iz beskonačnosti su

neujednačenim, ali tačno osmišljenim cik-cak kretanjem, doletele tri blještavo bele kugle. One su

vukle za sobom crvena elastična creva, pažljivo vibrirajući moćnim, silovitim životom nepoznatog

razuma. Zaustavivši se ispred mene, one kao da su proučavale, čime preti moje nezvano prisustvo

ovde, i umirivši se, iznova nestadoše sa svojim beskrajnim crevima u beskonačnosti. Kugle su

očigledno imale funkciju stražara, i to što nisu pokazale neprijateljstvo, zahteva tumačenje.

Iznenada se preko puta mene otvorila jedna od piramida. Njeni zidovi su se naprosto odvalili

u stranu sa četiri identična trougla. Otkrio se uređaj, u kom je neprestano nešto iznutra iskakalo i opet

iščezavalo – točkići, cilindri, lopte, trake Mobiusa, čudnovati mali čekići, male poluge i tegovi. Sve

to je nečujno i svrsishodno obavljalo nedokučivi posao oko poluprozračne prizme.

Bio sam u takvom prostoru dva puta. Drugi put mi se to desilo na času na Akademiji, kasnije

stvorenoj na moju inicijativu, uz novu energo-informacionu tehnologiju čuvenog ukrajinskog

ekstrasensa Lapšina, a gde sam imao mesto potpredsednika. Uz to, kao dopuna onome što sam

ispričao, ugledao sam još i čudan, veoma tanak sat, iz kog su se na sve strane protezale svetleće niti,

nalik na raznobojnu paučinu, a koje su sobom obavijavale sve uokolo. I još jedan, peščani sat, koji se

okrenuo sam od sebe udesno i započeo neki zagonetni proces. Pri tom se nisam nalazio u stanju sna i

neprestano sam bio u razgovoru sa instruktorom. Takav geometrizovani prostor – nije jedini u koji

čovek može dospeti. Ima ih na hiljade različitih, i iza svakog se krije tajna Vaseljene. Problem je u

tome što činjenice o kojima saopštavaju ljudi koji su boravili u nekim drugim dimenzijama, teško

podležu procenama i istraživanjima. Tim pre, što nije svako u stanju da ih jasno zapamti i iznese.

Psiholozi obično klasifikuju slične priče kao autoskopske halucinacije, koje su veoma često povezane

sa infektivnim bolestima, povredama mozga, alkoholizmom, narkomanijom, epilepsijom.

Pa, kako u takvom slučaju objasniti realne činjenice, koje nesumnjivo ne ulaze u red

subjektivnih iluzija ili halucinacija?

***

Moj sused u bolničkoj sobi je bio Boris Orlov. Prirodno, sprijateljili smo se.

Možda ironično, a možda i po zakonomernosti sudbine, Boris je nekada gradio bolnicu u

kojoj je ležao sa mnom. Tada je rukovodio moćnom građevinskom firmom „Bekeron“. A još ranije je

u Uzbekistanu rukovodio najvećom fabrikom građevinskog materijala. Zato je i u privatnom biznisu

relativno lako došao do značajnih pozicija. To je izuzetan čovek, velikog obrazovanja i blistavog

uma. Snažan, otvoren karakter je u skladu sa njegovom sposobnošću da maltene trenutno proračuna

različite varijante, a cilj postiže složenim, višeslojnim kombinacijama.

On je verovao u snove, predznake, drugu realnost, te je sam tražio priliku da prošeta sa

nekim, makar i u razgovorima, po lavirintima nepoznatog.

Ispričao sam Borisu o svojim vizijama. A on, ne samo da se nije iznenadio, već me je

zapanjio priznanjem – pokazalo se da je zbog svog čira na želucu tri puta bio na reanimaciji. I u

stanju između života i smrti, video je potpuno iste slike geometrizovanog prostranstva.

Po svoj prilici su upravo ta znanja o toj dimenziji života i dovela u svoje vreme Platona do

uverenja da je svet ideja podjednako realan, kao i svet objekata. A možda čak i realniji. Jer, Platon je

tvrdio da zemaljski objekti jesu samo senke ideja. I da je naša stvarnost u nekom smislu –

halucinacija. Pa ipak, ne vredi proveravati njenu verodostojnost, udarajući glavom o zid. Ako je

priroda stvorila naš svet, on joj je, znači, iz nekog razloga potreban. I u ovom svetu je iluzija života

jednako vredna kao život – i iluzija smrti je ravna smrti, i ne sme se za sada promeniti bilo šta, zato

što u tome nećemo uspeti.

Boris Orlov je postao moj poverljivi slušalac. Prvo sam na njemu „vagao“ svoje utiske, pošto

bi me ma ko drugi naprosto smatrao ludim. U to vreme su se vizije bukvalno obrušavale na moj jadni

mozak. Pri čemu, one ni na koji način nisu uticale na percepciju stvarnosti. Naprosto su postojala dva

sveta – naš, uobičajeni, poznat svima, i ono isto informaciono prostranstvo koje je zračilo u mene sve

nove i nove pojmove.

- Nesumnjivo, u ovom svetu postoji nekakva svemoćna sila – nevidljiva, spoznaji nedostupna,

sveprožimajuća – govorio je Boris. – Ljudi je nazivaju Bogom ili Višim Razumom, u zavisnosti od

pogleda na svet. Ali je svi osećaju ili naslućuju, pošto bi bez nje nestao smisao života. Zaista, ako

nema Boga, po čemu se mi onda razlikujemo od leptira koji živi jedan dan? I kakva je razlika, koliko

ćemo živeti – hiljadu godina ili jedan minut – ako životno iskustvo iščezava sa tobom i nemaš kome

da se pohvališ time? I ukoliko smo mi samo slučajni životinjski organizmi, etapa trenutnog hira

prirode, i nehotičnog spajanja molekula – zašto onda ne bismo živeli po zakonima životinjskog

sveta? Prestale bi brige o preživljavanju. A ljudski rod je, iz nekog razloga, stvorio kulturu... Ako

Boga nema, onda je to uludo trošenje dragocenog života amebe... To, samo najgore ovce, ili tvoje

kolege akademici, zaglibljeni u spomenike svojih naduvanih veličina, ne razumeju.

Te ideje, koje sam ne jednom od njega čuo i prihvatao, Boris je izražavao i izuzetno

originalno. U svakom slučaju, bar za mene.

- Eto zašto govore, da je život pod konac, zašto bi se u njemu sa takvom strogom doslednošću

smenjivali srećni i tužni dani? Ma, zato što ljudi ne shvataju da su odgovorni za svoje odluke. Za njih

je sve prosto: hoćeš nešto – moraš da dobiješ. A čime ćeš odgovoriti za to što si dobio? Šta ti imaš,

čime bi platio to zadovoljstvo?

- Pa, čini mi se da mi, obojica ovde nešto plaćamo – apatično aludiram na naš ležeći položaj.

- Obojica – saglašava se Boris. – Ali se „slike“, iz nekog razloga, sada pokazuju tebi. Hajde

da razjasnimo. Zašto si pristao da rukovodiš „Hudlitom“?

- Ma, ja sam celog života poput vatrogasca. – pokušavam da se našalim. – Čim negde gori,

nešto se raspada – tamo je Petrov. Uopšte ne umem mirno da živim. Eto, da me sad pozoveš kod tebe

na posao i obećaš mi platu deset puta veću nego što je u „Hudlitu“ – ne bih došao. Ti imaš dovoljno

svojih orlova, nisam ti baš preko potreban. A tamo, obećao sam Možajevu da ću spasti izdavačku

kuću – i spašću.

- Prestani da mlatiš praznu slamu – ukori me Boris. – Zamisli se nad onim što ti pokazuju. Put

Hristov! A zbog čega? Ma, zar ne razumeš kuda te vode? Jer, neko namerno uništava vašu izdavačku

kuću. Sede pametni momci sa naočarama i prave nacrte, kako da se primamljivo društveno preduzeće

što jeftinije prigrabi. Oni su po pitanju „Hudlita“ već skoro sve uspeli, kad ono, tu se ti nacrtaš –

svetli vitez sa dobrim namerama. Čudo da ti još kod ulaza nisu polomili glavu. Zato što tamo igraju

veliki igrači. Proanaliziraj: prvo dovedu preduzeće do nerentabilnog poslovanja, potom kompletnu

tehničku opremu ubacuju u nekakvu malu firmu, sa kojom istovremeno i tehnika netragom nestaje.

Potom, razmeštaju po svim spratovima nekakvu Svetsku knjišku ligu, a ispod njenog naziva se

skriva, iz nekog razloga, ne knjižarska firma, već u celoj Moskvi ozloglašeni restoran „Holsten“. I

njemu prenose sva prava za upravljanje nepokretnostima „Hudlita“. Ostalo je još samo da se

zvanično objavi bankrot izdavačke kuće. Pri čemu, novog gazdu ne treba tražiti. On je već tu.

- Možda oni hoće još i Kremlj da privatizuju? – besnim u sebi prekorno posmatrajući

sabesednika.

Iz njegovih tamnosmeđih, istočnjački izražajnih očiju pljušte slapovi smeha.

- Njega su odavno privatizovali i podelili, zajedno sa svima koji su već bili u njemu. A tebe

na deobu nisu pozvali. Inače bi u nevreme nešto o savesti počeo da trabunjaš.

- Eto, ja ću se potruditi da se to ne dogodi sa „Hudlitom“.

- Pa zašto ležiš u bolnici? – Boris me apsolutno neočekivanim preokretom ruši sa pijedestala

na koji nastojim da se popnem.

- Kakve to sad ima veze? – nastojim da se odbranim površnom dežurnom nedoumicom.

- Ma, brate – smeje se Orlov – već sam ti nagovestio. Čime ćeš odgovoriti? Krenuo si da

spasavaš „Hudlit“? A šta poseduješ kao spasilac – nemerljivi novac, veze u vladi? Sam kažeš: na

dužnost su me postavili, a Ministarstvo nije dalo novac ili, bar da dugove otpišu. Penali će početi da

rastu, kazne. To nisu stotine rubalja, hiljade, već milijarde. Onda će struju iseći, vodu, grejanje,

telefon.

- Već su isključili.

- Eto vidiš – obradovao se iz nekog razloga Orlov. – A ti se pitaš zašto u bolnici ležiš. Zato

što više nemaš čime da platiš za pogrešnu sudbonosnu odluku, osim zdravljem. Zato ti i vrte u glavi

film o Hristu, te pošto si sada žrtva, tobom otplaćuju tuđe grehe. Razumeš li? Zakoni Kosmosa su

vrlo nemilosrdni – za sve se mora platiti. A ti si se, što je najvažnije, sam složio. Tebi su predložili, a

ti nisi odbio. Slavu si poželeo? A sad je i srkući, koliko kroz kapaljku uspe da ti uđe.

U tome što je Boris govorio, bilo je nečeg surovog, ali otrežnjujućeg, što me je primoralo da

se ozbiljno zamislim nad onim što se događalo. I da to otkrijem iz nekog drugog ugla – ne s pozicije

romantičnog heroja, već naprotiv, trezveno mislećeg čoveka, koji shvata da svaka odluka treba strogo

da odgovara mogućnostima čovekovim, kakve god one bile – duhovne ili pragmatične.

I uporedo sa tim razmišljanjima, u meni se sa sve većom i većom jasnoćom razvijao neki novi

sadržaj – ne o mom, ne o tuđem životu, već o onom koji je stizao do mene iz prošlosti u sadašnjost, a

zvao se Ješua.

***

Pesak, prokleti pesak. On je nastajao negde na obodima krševitog platoa pustinje, u

bezbrojnim malim vulkanima, izazvanim vrelinom sunca. Kasnije su ga udari vetra koji se razvijao u

gornjim klisurama, zahvatajući pregršti kamenih krhotina, raznosili u svojim šakama, kao rojevi

surovih pčela. Ako bi se na putu tih gospodara pustinje našli životinja ili čovek, oni su ga boli isto

tako nemilosrdno, kao prave pustinjske pčele. Jedini spas od peska je – umotati se u kuti*, što je i

učinio Ješua pod prezrivim pogledom Jovanovim.

Tamnosmeđe, oštrovide oči Jovanove, koje su pomno posmatrale sve uokolo, u trenu prekriše

duboke nepravilne bore. One su dale njegovom licu zlokoban, surovi izgled, zbog toga što su mu oči

u uglovima bile prekrivene bolesnom, beličastom mrenom. Koža oko obrva se upalila i nadula, ali je

pogled, koji je prljio svojim plamenom njegovu pokrivenu prljavštinu, prodro do duše Ješuine. I on

se, naslutivši kome je bilo upućeno prezrenje Jovanovo, zimogrožljivo naježi.

Jovan, opazivši duševno stanje došljaka, okruženog mizernom grupicom učenika, krenu ka

njemu dugačkim, poletnim korakom. Lice proroka, koje je bilo osuto gnojnim kraterima, oivičenim

masnom kožom, postade strogo. Prljava razbarušena brada prošarana sedim vlasima, zadrhta.

- Hoćeš da se zaštitiš maramom koju ti je darovao Gospod? – upita on, čvrsto uperivši pogled

kroz došljakov neveliki prorez za oči.

Malena, slabašna figura propovednika iz Nazareta mu se činila jadnom, smešnom.

- Na kolena!

Reči Jovanove su ispoljavale agresivnu odlučnost. Bezdušna prostota naredbe uzburkala je

gomilu hodočasnika koji su ih okruživali, i naterala ih da se približe i zbiju.

Ješua je pokušao da progovori, ali Jovan iznova dreknu sa histeričnim

prizvukom u glasu:

- Padni na kolena!

U očima prorokovim se sada zaledio divljački strah i mržnja.

Ješua je naslutio misli Jovanove, i to je bilo neprijatno otkriće. On je primetio kakva se

opasnost krije u varjlivoj tišini, i njega uzdrma gnev i preka potreba da ga suzbije u sebi.

On uzdahnu i namršti se ispod marame. Neizdržljivi smrad koji je stigao do njega od

istrulelih zuba, još više je pogoršao i bez toga, neveselo raspoloženje. Nije očekivao da će se čuveni

Jovan Krstitelj pokazati takvim pakosnim i otrovnim isposnikom, koji je ubio u sebi svaku ljudskost.

- Kako si siguran u to da je prašina poslata od Gospoda? – prihvatajući izazov, prigušeno se

odazvao ispod kutija.

Jovan se u trenutku izgubi, susrevši se sa takvom nepokornošću čovekovom, a koji je uz to,

došao kod njega kao kod učitelja.------------------------------------------------------------------------------------------------

* kuti – jako i gusto laneno, kudeljno ili pamučno platno – M. Vujaklija

Sad on obrati pažnju na sleđene ogorčene ljude, i ne našavši odmah šta da odgovori, sede na

kamen preko puta Ješue.

- A od koga drugog? Od đavola? – sa pređašnjom otrovnom ironijom ispolji znatiželju

isposnik, premestivši svoj štap na kolena, kao da je bio spreman da skoči sa kamena na kom je sedeo,

i da ode podalje od nezanimljivog sagovornika.

- Ne mislim da je bilo ko od njih zabrinut zbog takvih sitnica – mirno odgovori Nazarećanin.

Sa Ješuinih usana skliznu bolni, izvinjavajući osmeh, koji uostalom, niko od hodočasnika nije

primetio zbog marame preko njegovog lica.

- Čuo sam da propovedaš u ime Gospoda, ali ne skidaš sa ljudi krštenjem njihove grehe? –

mračno upita Jovan.

On se počeša ispod pazuha i ustajali vonj ispod njegove stare, pohabane odeće od kamilje

dlake, zapahnu sve.

- Mi treba da učimo da blagosiljamo – odvrati Ješua.

Stojeći uokolo ljudi počeše da se zgledaju, i začuše se reči odobravanja među njima.

- Izrodi pakosni! Ko vam je usadio da treba da bežite od budućeg gneva? – vrisnuo je masi

Jovan.

Gunđanje ispunjeno užasom, prostruja kroz masu. Ješua strgnu maramu sa lica i svi videše

da je on ostao savršeno spokojan. Samo su mu oči potamnele.

- Vodom su se čistili mnogobošci u Eufratu i Nilu. Oni su takođe verovali da spoljnim

obredima spasavaju sebe i otvaraju vrata nebeska, iako su se klanjali drugim bogovima.

U gomili iznova zavlada žamor, pošto su pokušavali da shvate izrečeno i da ocene, ko je od

stupivših u dvoboj propovednika bliži istini.

- Jeres se cedi sa usta tvojih! – mahnito vrisnu Krstitelj.

- Ne sudi, i neće ti se suditi – odbio je pretnju Nazarećanin.

- Ti i tvoji učenici – molite se Bogu molitvama koje ste sami sastavili. Da li je to moguće? –

iznova napade Jovan.

Stojeći u gomili, farisej sa privezanom oko čela kožnom kvadratnom kutijicom, amajlijom,

prevrnu očima i uplašeno uzdahnu. Njegova leva ruka, na koju je bila privezana ista takva kutijica sa

zatvorenom u njoj molitvom, optužujuće se podiže uvis.

- Ne bogohulite! – kriknu on.

Smeđe, kao kora starog duba*, izborano lice Jovana Krstitelja okrete se prema fariseju.

Njegove nozdrve zverski zadrhtaše, uvlačeći vetar i prašinu.

---------------------------------------------------------------------------------------------

* Dub - hrast

- Izrodi zlobni, krstim vas vodom u znak pokajanja. Onaj koji ide za mnom, krstiće vas Duhom

Svetim i ognjem! – zaurla sa pretnjom u glasu, ali je razjareni pogled koji je pratio njegove reči, bio

izražajniji od izgovorenog. - Lopata je u njegovoj ruci i on će očistiti gumno svoje, i pokupiće

pšenicu svoju u ambar, a slamu će spaliti ognjem.

- Ljudi nisu slama – potišteno prigovori Ješua.

Šum odobravanja prođe masom. Jovanovi učenici se zbunjeno zgledaše, primetivši da

simpatije okupljenih prevagnjuju na stranu Nazarećanina.

- Bog Izrailja je svedok – samilost je nedopustiva je za one koji služe Svevišnjem i

propovedaju u ime Njegovo. On je uzburkani okean i spasonosan splav na pretećim talasima. Vulkan

koji bljuje lavu, i nepokolebljivo ostrvo spasenja u ognju koji proždire život. Ti moraš da veruješ,

jedino da veruješ, a ne da umuješ. Vera pokreće planine. Ama, ti služiš ne nebeskom, već ljudskom.

Optužba, za koju se Ješua brinuo da će je čuti, bila je izgovorena. Ponovo se gomila

uskomešala, zagalamila, raspravljajući o izrečenom.

- Nije tako – pokušao je da zaštiti sebe Ješua. Ali njegove nejasne reči ništa nisu popravile.

Podignutoj na nebesima optužbi, ovakav protest je bio potpuno nezanimljiv.

Ogorčenje, koje je neprestano narastalo u Ješui pod pritiskom unapred promišljenog

razdraživanja Jovanovog, konačno je izbilo u uzajamnim optužbama.

- Vera pokreće planine, ali ne tvoja. Tvoja samo pretrpava planine! – potvrdio je

Nazarećanin, i istog trena se njegovo ilce izobličilo od patnje, zato što je bio prisiljen da vikne te reči

osude i zaštite.

Jovan je prebledeo od gneva. Prljava krpa koja mu je pokrivala glavu, pala mu je preko lica,

a iz senke su zlokobno sevale jedva vidljive oči.

- Ako mene želiš da mrziš, mrzi me – saglasio se Nazarećanin – ali ne izbegavaj pitanja.

- Svako drvo koje ne donosi dobar plod, poseku i bacaju u vatru – sa fanatičnim uverenjem

povika Krstitelj. Namestivši ruku kao zaklon za oči, zagledao se u onoga, koji se osmelio da mu

protivureči.

- On je Otac naš, a mi smo Njegova deca – ponovo se razlegao glas neslaganja. – Kako otac

može podići sekiru na decu svoju?

- Gospod iz kamenja može da uznese decu Sebi – podsmevao se Jovan.

- Ti hoćeš da staviš na stub srama Boga, zato što je stvorio nešto bezoblično, što zahteva

prepravke?... – uz ne manje otrovno podsmevanje ukorio ga je Nazarećanin. Bilo je primetno da se

ovog puta Jovan izgubio i nije snašao šta da odgovori tom, neznano iz kog razloga se pojavivšem

takmacu. Oči su mu iznenada postale ukočene i sanjive. Podigao se hitro sa kamena, i ništa ne

odgovorivši, udaljio se prema mreži za muve koja je bila razvučena nedaleko, na tankim štapovima

koji su se njihali na vetru. Legao je na zemlju, a komad prugaste tkanine – stare i već iskidane od

vetra – ga je sakrio od gomile.

Ješua uzdahnu i iznova pokri lice kutijem, i okrenuvši se, ode podalje od onoga, koga je do

nedavno želeo da nazove svojim učiteljem.

Masa je nemo posmatrala leđa Nazarećanina i nekolicine njegovih učenika, mumlajući nešto

odostraga.

***.

Ovaj sadržaj je isprva u meni izazvao veoma veliku sumnju u njegovu verodostojnost. On je

direktno protivurečio Svetom Pismu i onome, što je poznato o Jovanu Krstitelju. Ni kasnije nisam

sasvim ustanovio, o čemu je on svedočio. Možda, uprkos planu Stvoritelja, učvršćenom tajanstvenom

hologramskom šifrom četvorodimezionalne svesti u biblijskim tekstovima, stvarni Jovan Krstitelj

nije prepoznao Mesiju, čiji je dolazak trebalo svečano da objavi? Jer, poznato je da su sekte Hrista i

Krstitelja posle smrti svojih učitelja, aktivno bile na ratnoj nozi. Poznato je i to, da je Jovan, nalazeći

se u tamnici, slao kod Hrista dva svoja učenika da se raspitaju: „Da li si Ti Onaj koji treba da dođe, ili

treba da iščekujemo nekog drugog?“ Čudno, pitati ovako nešto onog, koga sam krstio ispunjavajući

proročanstvo, kao Mesiju. Nešto se u tome ne slaže između onoga, šta je trebalo da bude i onoga, što

se zaista dogodilo.

Zbog čega se ne slaže? Prorok, ispunjavajući svoju misiju, iznenada, iz nekog zagonetnog

razloga, zahvaljujući uplitanju moćnih natprirodnih sila, ili zbog otupljene intuicije u trenutku susreta

– nije izvršio svoj zadatak. Zar se on nije sastojao u krštenju Boga u reci Jordan? Ova nepravilnost u

sadržaju, mogla je da ima kobne posledice. Boga nisu prepoznali, a nije ga prepoznao ni onaj, koji je

imao obavezu da ukaže na Njega. I prvi dolazak Hristov se delimično i zbog toga završio tragično.

Posle proroka, da priznaju Njegovo Carstvo na Zemlji, odbili su i ostali. Zemaljsko ovaploćenje

Božije je, u vezi s tim, odloženo na potpuno neodređeno vreme.

Zaista, u stvarnosti su, u svakom slučaju, postojala dva sloja. Jedan od njih je – kako je

trebalo da bude – uobličen u svetim tekstovima Biblije. Drugi je – kako se stvarno dogodilo – u

istorijskim hronikama i svedočenjima savremenika. Polazeći od ovog drugog, krštenje Ješuino od

strane Krstitelja, uopšte nije moglo da se dogodi u vreme naznačeno u Svetom pismu, pošto je Jovan

već bio u tamnici i kasnije mu je Irod odsekao glavu.

A postoji i treći sloj: onaj koji su meni pokazali. Šta se iza toga krije? Moguće da je to

nekakva globalna promena društvenog pogleda na svet? Uklanjanje spoljnih ceremonija radi

poimanja dubina i visina istine?

A gde je istina? I kako se uopšte stvara potka realnosti? Možda se viđeno odnosi na neko

drugo vreme, ili se čak zbivalo na nekom drugom mestu? U budućnosti, u prošlosti? Kada?

Ali, sve ove misli će doći do mene tek kasnije. A tada sam bio toliko zaokupljen zapisivanjem

svojih vizija, da nisam ni primetio kako sam počeo da ozdravljujem. Simptomi bolesti su primetno

nestajali: i žućkasta boja kože, i bolovi u krstima. Uopšte više nisam razmišljao o bolesti, već sam

doživljavao zadivljujući siže sa učešćem arhetipskih heroja, kao dramu ličnog postojanja. Počeo sam

da predosećam da je to samo početak nekakvih izuzetno ozbiljnih događaja. Uskoro su me pustili iz

bolnice. A proviđenje me nije primoralo da predugo čekam.

Istina, ovog puta tako efektnog početka, kao sa „filmom“ o Hristu, nije bilo. Događaji su se

bukvalno prikradali u moju sudbinu, nastojeći da deluju uobičajeno, neprimetno. I onaj, koji je stajao

iza njih, čini se, ni sam nije bio siguran da li pravilno postupa. Prilazio mi je oprezno, kao da

napipava u tami onoga, o kome je odavno znao i koga je, napokon, navodno našao. On je tražio

Videćeg.

Sa Vjačeslavom Lapšinom me je upoznao moj kolega sa Međunarodne akademije

informatizacije, profesor Berežnoj. Anatolij Ivanović mi je odavno pričao o čarobnjaku iz Feodosija,

koji vraća slepima vid, gluvima sluh, podiže na noge decu koja boluju od cerebralne paralize. Nisam

verovao u čudesa, ali je krajičak svesti lovio nešto važno u toj energičnoj reklami. Berežnoj je čak

specijano putovao u Kijev, u Lapšinov Centar, kako bi pripremio naš susret. On je govorio da moje

naučne i poslovne veze mogu izuzetno mnogo da pomognu tom iscelitelju i dobrotvoru ljudskog roda

da se nastani u Moskvi, gde je poodavno bilo vreme da se napravi zdravstveni centar Lapšina.

I eto susreta u Kremljovskom dvorcu na V Međunarodnoj konferenciji informatičara. Ona se

održala u jesen te, 1996. godine. Berežnoj nije pogrešio: poznanstvo se zaista pokazalo značajnim.

U Lapšinovoj pojavi je bilo nečeg demonskog. Podrugljiv pogled koji je jedva obuzdavao

izveštačenom ozbiljnošću, kratka bradica, i čudan manir, da se nekako strelovito i okretno premešta u

prostoru. A u isto vreme je bio potpuno izuzetan, zanimljiv sagovornik. Umeo ja da na sebe privuče

pažnju, da vas zainteresuje svojom ličnošću. I nekako sam se neočekivano saglasio da mu pomognem

- da nađe prostor i registruje u Moskvi, specijalno po njegovoj tehnologiji, Međunarodnu akademiju

Lapšina. Na prefiksu „Međunarodna“ - ukrajinski čudotvorac je insistirao.

- Lekari ne mogu da izađu na kraj sa onim bolestima koje se obrušavaju na svet u novom

veku – samouvereno mi je Lapšin objašnjavao zadatke nove ustanove.

- Zašto?

- Oni ne uzimaju u obzir energoinformacionu strukturu, ono što se sad uobičajeno naziva -

biopolje. A ja znam kako sa tim da radim. Bioenergetska suština čovekova, zahvaljujući univerzalnoj

uzajamnoj povezanosti polja sa osobom izmenjenog stanja svesti, može uzajamno da deluje ne samo

sa materijom, već i sa poljima koja se manifestuju u ispoljavanju jednog kvantnog zračenja Kosmosa.

Sva informacija u Vaseljeni je organizovana kao talasna frekventno-amplitudna struktura. Čovekov

mozak je sposoban da ostvaruje kvantno-talasno dekodiranje holograma prošlosti, sadašnjosti i

budućnosti, materijalnog i nematerijalnog sveta. Da li ste nekada čuli za biokompjuter?

- Nešto malo, samo ono što mi je ispričao Anatolij Ivanović.

- Jasno – sumnjičavo me gleda u oči Lapšin. I onda mi održa poduže predavanje.

Pažljivo sam ga slušao. Bilo mi je zaista zanimljivo.

- Naše mišljenje je naviklo na linearnu percepciju. Ali u večnosti ne postoji isti smer za sve

što postoji u njoj. Vreme je da se shvati da je naše znanje – samo pojedinačan slučaj Univerzuma.

Paleontologija je odavno ustanovila činjenicu skokova i iznenadnih pojava potpuno novih formi

života, koje se, sa tačke gledišta uređene evolucije, ne mogu objasniti. Čovek je vrhovna, ali ne i

poslednja karika razvoja na Zemlji. Sada se on, kao biološka vrsta, nalazi u krizi, koja će se završiti

njegovom degeneracijom, ukoliko priroda ne uključi mehanizam adaptacije u novonastalim

uslovima.

- Da li je vama poznat taj mehanizam?

- Isti taj biokompjuter o kome smo pričali – jeste pojava nadsvesnog funkionalnog sistema.

Uz njegovu pomoć je moguće razvijati fenomenalne moći: različite načine gledanja – imam u vidu da

to nije obavezno putem očiju, i da postoje nestandardne forme dobijanja informacija, skeniranje

prostora, telepatija, vidovitost i mnogo toga drugog. Sve to će omogućiti ljudima da steknu

instrument svog preobražaja, razvoja, opstanka.

Sovjetski Savez je bio lider u svetu, ne samo po izučavanju ekstrasenzornih procesa, već i po

dostignućima u oblasti bioinformacionih tehnologija, o kojima većina ljudi skoro da ništa ne zna.

- Pokretna traka za proizvodnju nadljudi?

- A zašto da ne? Neophodna je što brža likvidacija nepismenosti stanovništva u oblasti

nadsvesne funkcije organizma i bioinformacionih tehnologija, koje uključuju u sebi: samostalno

upravljanje čovekovim sistemima energo-raspodele i osposobljavanje mehanizama regulacije opšte

energetske razmene. Na svakom zavoju planetarnog postojanja, kod nas se dešava „raskonzervacija“

određenog dela genetskog koda ili programa, koji određuje novi kvalitativni nivo čovekovih

mogućnosti, koje ga izdižu na mnogo viši stupanj života. Da bismo ostali, mi moramo da se

izmenimo, da promenimo navike, sklonosti, predrasude, da zaboravimo skoro sva stara znanja i

steknemo nova.

- Pa, šta je onda taj biokompjuter? – pokušavam da ga vratim sa opšte teoretskih razmatranja

na užu temu.

- Nekakva suština – zagonetno odgovara on. – Pri čemu radi ne samo u našem jednom

materijalnom prostoru, i ne samo na jednom njegovom nivou.

- Zar ih ima mnogo?

- Dovoljno – smeška se Lapšin, a meni se čini da se iza tog osmeha skriva nekakav duboki

podsmeh.

Slušao sam Lapšina, a u meni su se borila dva potpuno suprotna stava: želja da pomognem

čoveku zanetom u svojim sanjarijama, i nekakva sumnja da je on zaista našao ključ do tajne života. I

za sumnjičavost sam imao razloga.

Njegovo rasuđivanje, naročito kada ga je brzo, brzalicom izlivao na slušaoca, delovali su

pseudonaučno. A pri brižljivoj analizi se zapažala nekakva, skrivena u njima, netačna terminologija.

„Talasna frekventno- amplitudna struktura“ – šta je to: masno ulje? On je govorio o kvantnom

zračenju, a moj mozak je ironično cedio iz svojih dubina: „A šta, zar postoji još i nekvantno

zračenje?“ Lapšin razvija temu o tajanstvenom biokompjuteru, ali pri tom koristi sumnjiv metod

razjašnjavanja uzroka kroz posledicu. I uz to još otvoreno upoređuje ljudski mozak sa mašinom.

Sve u svemu, to je bila nekakva zbrka u koracima. A u isto vreme, u dubini otkrića koja je

prosuo, zaista je svitao teško odgonetljiv tajanstveni svet, tačnije rečeno – nekakva nepoznata zemlja,

poput Atlantide pod okeanom, skrivena ispod talasa reči i emocija. Osećao sam tu tajnu, odgonetao

je, i težio ka njoj.

- Leva hemisfera mozga je ona koja dominira nad energetskim pojavama, a njen rad je

usmeren u materijalni prostor. Energetski kanali, akupunturne tačke i aktivnosti leve hemisfere zavise

od dotoka energije u naš organizam. Ako je dotok energije u organizmu poremećen, počinje

patologija - nastavio je svoju prosvetiteljsku delatnost ukrajinski čudotvorac.

- Desna hemisfera mozga je povezana sa pojavama koje nose informaciju i u tesnoj su vezi sa

nematerijalnim prostorom, to jest sa našom nadsvesnom funkcijom.

Slikari, muzičari, pesnici, pisci – to su oni ljudi, kod kojih desna hemisfera funkcioniše, tj. oni

dobijaju informaciju kroz svoju nadsvest iz jedinstvenog informacionog polja, koje danas shvatamo

kao nematerijalno prostranstvo. U celini, živost mozga oblikuje našu svest, te od harmoničnog rada

obe njegove hemisfere zavisi stepen razvoja svesti, pa prema tome i podsvesti, kao i organizma u

celosti.

- A neće li naškoditi vežbe po vašem sistemu upravo umu čovekovom? – pokušavam da

preciziram.

On se smeje:

- Da bi se naškodilo umu – treba ga imati. Proanalizirajte taj život koji je oko vas – zar ćete ga

nazvati razumnim? Sve u svemu, istraživanja su trajala nekoliko godina. Utvrđeno je da patološki

poremećaji mozga, koji bi bili posledica rada po mom sistemu, ni kod jednog čoveka nisu otkriveni.

Istovremeno je ustanovljena visoka produktivnost kratkoročnog i dugoročnog pamćenja, odlični su

pokazatelji promene i preraspodele pažnje, i nesporno snižavanje faktora uznemirenosti na račun

mnogo višeg tonusa simpatičkog nervnog sistema, koji je neuporedivo viši, ako se uporedi sa

uobičajenim nivoom životne snage i psihičke stabilnosti.

Ovaj razgovor je doprineo da su kasnije otkrili Akademiju Lapšina ne samo u našoj zemlji,

već i u inostranstvu. Sam Lapšin je, kako smo se unapred dogovorili, postao njen predsednik, a

Berežnoj i ja potpredsednici.

Za samo mesec dana, okončavši svoje poslove u Kijevu, Vjačeslav Mihajlović Lapšin je

prešao u Moskvu. Ja sam platio sve troškove oko registracije Akademije, još jedan naš osnivač je

smestio o svom trošku Lapšina sa porodicom u jedan pansion u okolini Moskve, te smo se vredno

uključili u organizacione procese.

Istovremeno sam se pozabavio učenjem po metodici Lapšina sa instruktorima koje je on

doveo iz Kijeva.

U prvo vreme, uopšte nisam osećao nikakvu energiju, čak sam počeo i da nerviram naše

strpljive učitelje svojim beskonačnim sumnjama. A potom se desilo nešto neobično.

Dogodilo se to kod kuće, kada smo žena i ja izvršavali zadatak iz „energetskog punjenja“

glave. Cilj vežbe je, saglasno Lapšinovoj metodici – pojačavanje veza između dve hemisfere mozga,

razvijanje određenih zona mozga, njegovih struktura moždane kore i ispod kore, energetskog i

vaskularnog sistema desne i leve hemisfere mozga, homeostatskog mehanizma, koji treba da održava

u ravnoteži dinamički sistem energoinformacione razmene i sistem krvotoka. Njena primena je

povezana sa osobenim anodno-katodnim disanjem. I dok je moja supruga radila vežbe disanja,

polažući mi po određenoj šemi, svoje dlanove na glavu, moj vid se iznenada, trenutno izoštrio. Pri

tom se suštinski izmenila i koloristika vidne percepcije – boje su postale jarke, pune, čak se i njihov

dijapazon bitno proširio.

Odličan vid mi se sačuvao ne samo sledećih dana, već se nije pogoršao ni do dana današnjeg.

Uzgred, iste takve promene su se dogodile i kod drugog učenika iz naše grupe – profesora

Anatolija Ivanovića Berežnog. Sada uopšte više ne koristi naočare, što izaziva neprekidno čuđenje

njegovih kolega i rođaka.

Kasnije su počele promene sa pamćenjem. Najčudnije u tom procesu je bilo to, što se, kao i

prethodni, ostvarivao veoma brzo, poput lavine. To se desilo posle četiri nedelje vežbanja. Vratio

sam se kući, večerao, legao da spavam i odjednom mi se u glavi uključio neki čudnovati projektor.

To, što sam video zahvaljujući njemu u snu, nije bio san. To je bio slajd-film, u kom su ogromnom

brzinom, ali po tačnom hronološkom redosledu, bili prikazani moje detinjstvo i mladost, približno do

dvadeset pete godine. Vrlo podrobno, čak krajnje pedantno, bio je prikazan i ceo naš dvorišni svet u

ulici Staljina, u gradu blizu Moskve, Balašiha-3.

Evo, sedim sa drugarima na klupama za stolom od dasaka, i slušamo kako svira i peva Petja

Bičkov. Nema muzike, nema reči. Postoji samo snimak, ali se prisećam i muzike i reči, imena i

prezimena dečaka, koje nisam video već četrdeset godina. A evo našeg jezera u šumi blizu stadiona.

Pobegli smo iz škole sa časova zajedno sa Toljom Mališevim, Koljom Samohinim, Valerijem

Jelisejevim. Satima smo bili u stanju da plivamo i ne izađemo iz vode. I tajanstveni projektor

prikazuje naša ozarena, ushićena lica, svojstvena štencima. Kasnije se nešto dogodilo – utopio se

muškarac. Svi rone tragajući za njim – pa i mi. Utopljenika vade iz vode i iznose na obalu. Stigla je

hitna pomoć. Lekari pokušavaju veštačko disanje, ali je sve uzaludno. Spremaju se da odu. Žena

utopljenika – krhka mlada žena – sama pokušava veštačko disanje, i ne dozvoljava da ga odnesu.

Doktori i medicinska sestra je nagovaraju da ne troši snagu. Ona ih ne sluša i stalno mu skuplja i širi

ruke. Doktori sedaju u kola i lagano odlaze. A posle samo jednog minuta, muškarac oživljava, mi

trčimo da stignemo hitnu pomoć i vraćamo je.

Eto tako – dan za danom, sat za satom – slajd-film otkucava moju mladost, i to, što mi je on

prikazao, ponovo je oživelo u sećanju, dobivši svojstva realnosti.

Svi ti neobični, u najmanju ruku za moj život, događaji – poboljšanje zdravlja, postignuto je

bukvalno za tri-četiri nedelje, čudni rezultati sa pamćenjem, i to da sam, napokon, istinski počeo da

osećam energetski učinak i da ga samostalno pružam drugima – naterali su me da se sa velikom

dozom ozbiljnosti odnosim prema daljim izgledima saradnje sa Lapšinom. Prešao sam na drugi

stepen obuke (nešto kao drugi razred) i dobio dozvolu da otvorim biokompjuter – mehanizam

unutrašnjih i međuprostornih vizija. Čudesa me nisu primorala da čekam. Nepoznato mi je pružilo

ruku saradnje.

Već prvih dana rada sa biokompjuterom, to tajanstveno, što se krije iza praga svesti, odlučilo

je da mi pokaže svoje moći. To je bilo učinjeno sa lakim, prijateljskim humorom i nesumnjivo nije

imalo za cilj da me potčini ili uplaši. Prosto je želelo da mi objasni, do koje mere je nestabilna

granica između onoga, što mi smatramo pouzdanom i realnom stvarnošću i onoga, što je Karl Gustav

Jung nazivao smisaonim poljem, u kome postoje ideje, misli, informacije o prošlosti, sadašnjosti i

budućnosti.

Ovo se desilo ujutru – običnog jutra uobičajenog dana. Probudila me je sunčeva svetlost. Iz

nekog razloga sam znao da je vreme da ustanem, tim pre što sam do odlaska na posao još morao da

pročitam do kraja knjigu Džefrija Mišlava „Koreni svesti“, kupljenu pre nedelju dana.

Otvorio sam oči. Displej elektronskog časovnika je pokazivao pola sedam. Ubacih noge u

papuče, ustadoh. Otišao sam u kupatilo, oprao zube, umio se i obrijao. Deca i žena su spavali, te ja

tiho pređoh u svoj kabinet. Otvorio sam knjigu i počeo da čitam. Bila je to glava „Biološki provodnik

svesti“. Kada me je tekst posebno zanimao, podvlačio sam crvenom bojom. Pročitao sam nekoliko

stranica i iznenada primetio da se oko mene sve menja. Podigao sam pogled sa teksta i shvatio da

sam upao u priču sa biokompjuterom. Zidovi su se podigli i izgubili jasnoću oblika. Soba se skupila.

Sad je bila nalik na nekakvu ostavicu – grubi, neravno postavljeni novi zidovi bili su pokriveni

plavom uljanom bojom. Oni su me podsećali na nešto iz davne prošlosti, iz detinjstva. Uz to, neko je

počeo da se kikoće (ali ne zlobno, već veselo), ne dozvoljavajući mi da se podignem iz fotelje.

Nas su unapred upozorili da se može dogoditi nešto slično, pa čak i objasnili, kako da

zatvorimo biokompjuter koji se uključio samovoljno, bez komande. Stvar je u tome da energetske

vežbe, povećavajući mogućnosti mozga u uzajamnom delovanju sa nadsvešću ili smisaonim poljem,

iniciraju proizvoljne transcedentne funkcije (van granica odnosa sa našim svetom). Pošto rad

biokompjutera ima značajnu energetsku potrošnju, povlađivati mu i dozvoljavati njegov

samoinicijativni rad u uspostavljanju kontakata je nedopustivo. Zato sam učinio ono što je

neophodno za njegovo isključivanje: stisnuo sam očne kapke, izvršio energetsko pljuskanje,

prebacivši misaonim naporom energiju duž kičmene moždine do čeonog dela glave, izbacio je kroz

oči, podigao kapke i ugledao: ja sam, kao i ranije u krevetu, sat pokazuje pola sedam.

Ustao sam i otišao u kupatilo. Oprao sam zube, umio se. Svi su spavali. Šmugnuo sam

nečujno u kabinet i otvorio knjigu Mišlava, koja je ležala na stolu. Traka je bila tamo gde sam je

sinoć ostavio – na samom početku poglavlja. Ali, kada sam počeo da čitam, opazio sam da mi je

sadržaj nekoliko narednih strana dobro poznat - pročitao sam ih pre nego što se samovoljno uključio

biokompjuter. Pri čemu nikakvih podvlačenja, koje sam uradio u „čudnom snu“, na stranicama knjige

nije bilo. Ali mi je tekst bio vrlo dobro poznat – bukvalno od reda do reda.

Ono što se dogodilo, izvanredno ilustruje mogućnost oblikovanja događaja u našem

materijalnom svetu halucinantnim sredstvima nekakvog višeg stvaralačkog razuma. U suštini – to je i

bila samo manifestacija mogućnosti onog sveta, koji je skriven za nas iza zidova svesti. Jer nijedno

od čula – ni sluha, ni vida, ni dodira, ni mirisa – nije suzbilo uznemirenost, niti upozorilo na to da ja

vidim iluziju, iluziju do te mere realnu, da je ona u stanju da apsorbuje stvarnost, da joj se prilagodi,

da je izmeni i čak uključi u prošlost budućnost, koja se nikada nije odigrala (nepročitane strane, čiji

mi je sadržaj bio poznat).

Ukoliko se promeni predstava o životu – menja se sam život. Čuveni britanski fizičar Džems

Džins je jednom primetio: „Kada vibrira jedan elektron, zatrese se cela Vaseljena“. Najveće

preimućstvo novog pogleda na svet je u njegovoj beskrajnoj moći stvaralačkog samorazvoja u

zajedničkom delovanju sa Razumom Vaseljene. Svaki čovek je – ogroman, beskonačan svet, koji ima

ulaz u kosmički superkompjuter. Oni koji dobiju pravo na zajedničko delovanje sa njim, stiču nove

mogućnosti razvoja.

Stupiti u kontakt sa biokompjuterom, ukoliko ste prošli seriju pripremnih vežbi i savladali

tehniku zaštite – sasavim je jednostavno. Daje se određena komanda, i već, bez obzira na povez, koji

obavezno mora da bude na očima kako ne bi smetala sunčeva svetlost, pred vašim pogledom će se

otvoriti beli ekran. Uglavnom je nalik na televizijski ekran ili kompjuterski monitor. Ali je to samo u

početku. Kasnije, ukoliko dostignete u tom procesu neophodan napredak, raspolagaćete mnogo

savršenijim mehanizmom interakcije s nematerijalnim prostorom. Na primer, vi ćete moći

istovremeno da vidite događaje „tamo“ i „ovde“ i čak da utičete na njih, poštujući, razume se,

neprikosnovene Kosmičke Zakone. Možete se kretati beskonačno uvis – po stepenicama evolucije,

dok ne narušite neki od njih, a tada ćete mnogo izgubiti. Budite obazrivi na stepenicama Razuma. Ja

sam padao sa njih.

2. glava

Boris Orlov je, čini se, bolno proživljavao moju ličnu situaciju u „Hudlitu“. On je prilično

redovno dolazio kod mene, savetovao me u vezi tekućih problema, analizirao moje delovanje. To što

Državni komitet za štampu (Goskompečat) nije bio u stanju da ispunjava svoje obećanje o redovnoj

finansijskoj pomoći, kako bi se podmirila dugovanja, dovelo me je u užasan položaj. Zato što sam

već obećao kolektivu, da u uslovima bankrotstva, neću krenuti uobičajenim putem – to jest da neću

rešavati finansijske probleme na račun smanjenja broja službenika.

- Idiotsko obećanje - oštro ga je ocenio moj novi drug. - Ti iz prošlosti imaš pod grlom

kosmatu ruku višemilijardnog duga. To ti je malo? Odlučio si da dozvoliš da te ščepa za grlo rođeni

kolektiv. Misliš da će te daviti nežnije? Sudeći po čitavom nizu novinskih skandala, tamo su se

okupili ratoborni ljudi.

Boris se dostojanstveno smestio u fotelju. Ali, uprkos prividne opuštenosti, sav je bio kao

napeta struna – skoncentrisan do krajnjih mogućih granica. Već sam prestao da se iščuđavam zbog

njegove sposobnosti da neprekidno bude na oprezu.

- Hajde da pročeprkamo po tvojoj klozetskoj šolji – preložio je.

- Hajde – saglasio sam se, znajući unapred da se iz njegovih analitičkih razmišljanja uvek

može izvući mnogo toga korisnog.

- Dug je, kažeš, obračunat i iskazan poslednjom proverom o utaji poreza tvog prethodnika?

- Preko četiri milijarde rubalja – trenutno sam reagovao na njegovu upitnu intonaciju.

- Obrtna sredstva?

- Ravna nuli.

- Rok realizacije pripremljenih proizvoda?

- Od danas oko tri godine.

Boris se upiljio u mene, proveravajući – da li se šalim?

- Stepen rentabilnosti?

- Dvadeset procenata.

Boris je prebledeo.

- Tebe u bolnici zaista nisu do kraja izlečili. Znaš li ti neku ekonomsku teoriju, koja

dozvoljava u takvoj situaciji da se veruje u svetlu budućnost i da se daju obećanja kako će se sačuvati

zaposleni saradnici?

- Ne – pošteno priznajem.

- Kakav ti je akcioni plan?

- Moj zamenik Serjoža Kolesnikov se dogovorio o robnom kreditu u papirima od vrednosti –

počinjem da nabrajam.

- Visina kredita?

- Jedna milijarda i dvesta miliona rubalja.

- Dalje.

- Založiiću svoje akcije petrohemijske fabrike i uzeti u banci kredit.

- Koliki?

- Sedamsto miliona rubalja.

- To je sve?

- Ne. Imam još dogovore sa štamparijama da dozvole puštanje knjiga u promet na kredit. To

je još oko milijardu rubalja – predupređujem nepostavljeno pitanje, rekavši sumu štamparskog

kredita.

- Znači, oko tri milijarde – kaže Boris. – A ako iznenada izgubiš svoje akcije? – odjednom se

razbesneo. – Ma, jesu li ti obećali „Hudlit“ na poklon ako ga spaseš?

- Ne – konstatujem ja. – Jednostavno smatram da je izgubiti izdavačku kuću „Hudlit“, isto što

i izgubiti Boljšoj teatar ili Tretjakovsku galeriju.

- Ti smatraš? – zaurla Boris. – A država šta misli? Sudeći po tome da ne daju ni obećanu

pomoć, državu baš briga za vaše iluzije. Spusti se na zemlju, momče. Golgota ti je – na dohvat ruke. I

krst ti, čini se, već pripremaju majstori, i eksere zarđale poduže su odabrali.

- Još smo pripremili projekt izdavanja „Zlatne kolekcije“ i tražimo za nju investitora – ne

predajem se.

- Dobro – iznenada se saglašava Boris. – Hajde da sračunamo. Tri milijarde rubalja pri obrtu

sredstava u toku tri godine – to je devet godina, zar ne?

- Tako je – nevoljno se saglašavam.

- Rentabilnost dvadeset procenata – pomnoži još devet sa pet. Dobija se, kao minimum, pola

veka, i to samo ukoliko ni u čemu ne grešite.

- Nije baš tako - uporno sam ostajao pri svome uprkos očigledne računice.

- Ma, daj.

- Postoji još nekoliko projekata koji će nam privući novac investitora. Usput, sa novim

projektima rentabilnost je preko sto posto a rok obrta – oko godinu dana.

- To je ukoliko tvoji ekonomisti nisu pogrešili u računici.

- Ma, kakvi ekonomisti? – nasmejao sam se. - Prstima sve računamo.

- Dobro - iznova se saglasi Boris. – Imaš izvanredne projekte u koje veruješ, ali nemaš novca

da ih objaviš. Pri tom uzmi u obzir da, ukoliko pokreneš projekat bez dovoljnih finansijskih resursa,

onda ćeš zbog nedostatka sredstava za promovisanje svoje robe na tržištu, rizikovati da izgubiš ne

samo buduće dobiti, već i dosad utrošena sredstva u objavljivanje produkcije.

- Znači, treba da se izborimo da knjige koje objavljujemo, kvalitetom i cenom budu

nadmoćne u odnosu na konkurentske proizvode.

- Bravo - pohvali me Borja. – Odmah se primećuje da čovek ima visoko obrazovanje. Samo,

po pare ćeš poći ne kod profesora koji te je učio, već u banku. Tamo sedi uglađen, ali strogi čikica,

koji je, naravno, spreman da ti da novac sa sumanutim procentom, ali će i u tom slučaju čikica pitati:

„Čime garantujete kredit?“

- Pitaće.

- A šta ti poseduješ? Kuću?

- Ona je društvena.

- Akcije papira od vrednosti?

- Imam MinFin obveznice, ali država odbija da ih isplaćuje. Odložili su obračune za sledeći

milenijum.

- Eto vidiš - iz nekog razloga se opet obradovao Boris. – Situacija postaje jasnija. Tebi

predlažu učešće na trkama za preživljavanje. Ta trkačka staza je čudovišno teška, učesnici na trkama

su – i dalje iste zveri. A rođena država je sopstvenom državnom automobilu zaboravila da sipa gorivo

u rezervoar. Gurajte, braćo, do finiša ćete na rukama za sto dolara mesečne plate. Je li tako?

- Tako je - nevoljno sam se složio. – Državni investicioni fondovi, gde se može uzeti na zajam

novac za izdavačke projekte, ne postoje. I čini se da niko i ne namerava da ih stvara. Pokretao sam to

pitanje u Komitetu. Odgovorili su mi da Federalni program za književna izdanja upravo treba da

obavlja tu funkciju. Ali, ni za taj program ne daju novac.

- A koliki je deo izdavačkih izdataka u tvojoj ceni koštanja? – opet dodatna Borisova pitanja.

- Pedeset-šezdeset procenata.

- To je čudovišno mnogo. Ni jedno komercijalno preduzeće ne bi dozvolilo sebi da pređe

granice od deset odsto. Pri tom, treba uzeti u obzir da svakih deset procenata cene koštanja, vas lišava

ne manje od petnaest procenata rentabilnosti. Uradi jednostavne aritmetičke radnje, pa ćeš uvideti da

ukoliko ne rešite taj problem – a on je upravo povezan sa neophodnim drastičnim smanjenjem, za bar

deset procenata, zaposlenih – vi ste osuđeni na mučno, bolno umiranje.

Boris me sa iščekivanjem posmatra, procenjujući da li je do mene doprlo izgovoreno.

- Sa tim polaznim pokazateljima koje si mi naveo, svaka rublja uložena s tvoje strane u

izdavanje, donosi pedeset kopejki gubitka. Razumeš li – pojačava on pritisak, - svi vaši napori

donose gubitke, a ne dobit.

Ja ćutim. On zaista uočava koren problema. Naš najveći problem danas je – visoka cena

proizvoda. Tačnije rečeno – skriveni troškovi su povezani sa našom zgradom. U „Hudlitu“ je odavno

propušten trenutak, kada se ogromno zdanje od prednosti pretvorilo u nedostatak. Zato što se niko

nikada nije zapitao, niti izračunao koliko nas ono košta. A ono nam je donosilo sa svakim svojim

neracionalno iskorišćenim metrom, dvadeset dve hiljade rubalja direktnih gubitaka mesečno. To su,

pre svega, komunalni računi i održavanje. Imamo ogromne sale za sastanke. Celo prizemlje je -

biblioteka i sale za prikazivanje reputacije. Mnoge prostorije su pretvorene u skladišta, gde se mirne

savesti, na dragocenim metrima u centru prestonice, čuvaju stare stolice, ormani, nekakva

neverovatna starudija.

Već sam napravio plan kako da oslobodim sobe i razne prostorije, da smanjim prostor za

reprezentaciju, da vratim biblioteku u njene pređašnje okvire. Na oslobođenom prostoru ćemo

otvoriti sopstvenu radnju „Pegaz“. To su obrtna sredstva koja će omogućiti redovno isplaćivanje

plata zaposlenima. A najvažnije je – neprekidan put ka pozitivi. Najopasnija je - stagnacija.

Pričam o svojim planovima Borisu, ali me on ne razume.

- Lakše je započeti sve ispočetka, negoli ispravljati ono što je ovde nagomilano - iznosi svoju

konačnu presudu. – Put ka uspehu je - energično prilagođavanje na neprestane promene spoljnih i

unutrašnjih uslova. Na šta ti možeš da se prilagodiš, ako su te prikovali gvozdenim lancima za

prošlost? Kako ih možeš pokidati? Ko će ti u tome pomoći? Bolje bi bilo da potrošiš taj novac i svoj

entuzijazam na sopstvenu izdavačku kuću „Kultura“.

Postoji nepokolebljivi zakon tržišta: nikada ne treba proizvoditi ono, što donosi gubitke. To je

formula uspeha. Ukoliko ti znaš neku drugu formulu – ponesi barjak. Ali, moraš postati svestan da

će se život na koji sebe osuđuješ, malo čime razlikovati od užasa u ulici Brestova. A najodvratnije od

svega je – onog trenutka kada ti, nekim čudom, zaista iščupaš „Hudlit“ iz propasti - tog istog

trenutka, kada se na samom završetku grčevito uhvatiš za krajičak sreće, neizostavno će se pojaviti

neko, ko će reći: „Sad ćemo mi sve završiti. Idi, odmori se, budalo. Ako kod nas još nešto krene

putem propasti - neizostavno ćemo te pozvati“.

Poslednje Borisove reči su bukvalno kao šmirgla odrale moj paradni oklop melodramatičnog

lika. On je pao pod noge mog samoljublja, kao haljina golog kralja. Iznenada sam otkrio i spoznao:

to, k čemu sam stremio je – ništa više od fantazije bezumnog Don Kihota. Besmisleno, makar i zbog

toga, što sâm Don Kihot nikada nije maštao o bilo kakvoj slavodobitnoj pozi na pijedestalu istorije.

Što da skrivam greh – nadao sam se: kada izdavačka kuća bude spasena, zagrmeće aplauzi. Nisam

očekivao nagrade – novac, titule. Samo cveće i aplauze. Ali mi je Boris tačno i nemilosrdno pokazao

ono što me čeka, ako se dogodi čudo spasenja. Biće odlično ako me nogom po prstima ne nagaze.

Jer, „Hudlit“ zaista jeste mastan zalogaj, oko koga u bilo kom trenutku nadmetanja mogu da se

sporazumeju novi izdavački giganti. Zasad ih ne zanima, pošto se trenutno nalazi u stanju

poluraspadnutog leša. Ali, ako ga vratimo u život, i izdavačku kuću počnu da shvataju kao realnog

konkurenta - situacija će se promeniti. U uništavaje suparnika će, po svoj prilici, krenuti upravo u

trenutku kada se bude ispoljila njegova buduća perspektiva, kada postane potencijalno opasan. A

kako da unište – tehnologija je poznata. I kriminalce će pozvati, a i „organi“ će pomoći.

Boris je, pažljivo motreći na jedva primetne znake na mom licu, posmatrao proces

samoraskrinkavanja u meni, te značajno primeti:

- Čini mi se da si shvatio, kakvu si glupost učinio pristavši na taj položaj, na tu ulogu trgovca-

spasitelja. Nema takve uloge u svetu koji je oko nas. Trgovci traže gde će da zarade. A ti si našao,

gde da proćerdaš. Doći će dan kada će te i oni, u čije ime sve stavljaš na kocku, ismejati. Da li ti je

doprlo do svesti?...

Doprlo mi je... U pravu je, doprlo je... Šta mi je preostalo, na šta da se oslonim? Samo na

obećanje pored groba prijatelja da ću spasiti „Hudlit“. Po kojoj ceni? O ceni nije bilo govora. Bilo je

jednostavno obećanje – spasiti.

I ponovo su mi se, paralelno sa dnevnim događajima, u mojim snovima odvijale vizije

dvehiljadugodišnje davnine – iznova sam ugledao put, put Hrista.

***

...Izašavši iz vinograda, Ješua je odlučno krenuo na zapad, prema Karmelskim gorama. Iza

leđa, u klancu između Sulema i Favora, već su se probijali prvi zraci izlazećeg sunca, a noć je,

stupajući nečujnim koracima, lagano nestajala u daljini. Prostranstvo pred njim je postepeno

smenjivalo sivilo praskozorja, uokolo su se jasno pomaljala stabla smokava i bujne krošnje vrtova

koji su okruživali Nazaret.

Put je vodio nagore, a horizont doline, do tada veoma uzan, počeo je da se širi. Promolili su

se vrhovi Sekemskih planina, čije su svetinje čuvale uspomenu na delatnosti prvih patrijarha Izraela.

Ješua je krenuo brže, kao da je omađijan zovom vekova, koji su izlivali u njegovo srce te okamenjene

svedoke događaja, progutane neumoljivim talasima zaborava.

Ali, svet ništa nije želeo da zna o otišavšem, i uokolo se, zajedno sa suncem, rasuo život –

razdragan i bezbrižan. Bašte su zamenile šume. Visoka i moćna stabla drveća bila su obavijena

lijanama. Sivkasti drozdovi su se komešali u travi. Ćubaste poljske ševe su preletale sa grane na

granu. Na stablima starog drveća su se zeleneli bokori parazitskog rastinja. Njihovi nežni cvetovi,

ulovivši toplotu izlazećeg sunca, počeli su da otvaraju svoje latice, ispuštajući jedva čujni šum u

sumračnoj tišini šume.

Ješua je, bez obzira na umor, ubrzao korak. Uputio se ka zavijutku nevelikog potoka, pored

koga se, visoko u nebo dizala litica. Njene kosine su svetlucale belinom ogoljenog krečnjaka. Sama

njena belina i ogoljenost usred razuzdanosti prirode, bila je čudnovata, tajnovita, očaravajuća.

U utrobi litice, u skoro neprozirnoj tami uklesanih u nju pećina, bile su grobnice. Nežna,

setna aura misticizma drevne zemlje, kapala je sa gore, i kao podzemna voda, istisnuta na površinu

težinom škriljaca, slivala se po neravnom kamenju u zelenilo trave, žbunja i drveća.

Ovde je Ješua tražio Oca, ovde je želeo da Mu izlije svoje sumnje o tome, ima li istinska

religija potrebe za sveštenicima, za spoljašnjim obrednim običajima?

Ješua nije prvi put dolazio do litice. Na kamenu, ispod koga je iz zemlje izbijao izvor, voleo je

da se predaje samoći, kako bi dobro promislio o onome što je ispunjavalo njegovo srce iz dana u

dan. Ovde, kao da niču iz korenja planinskog lanca, do njega su sa izuzetnom jasnoćom stizala

razotkrivanja starozavetnih proroka. Bukvalno kao otegnuti metalni zvuk zvona, primala je njegova

duša prenete prorokom Isaijem reči Gospodnje: „Zašta će Meni toliko mnoštvo žrtava vaših?

Prezasićen sam stalnim spaljivanjem ovaca i lojem utovljene stoke... Pušenje je odvratno za Mene.

Vaše ruke su pune krvi... Očistite se. Uklonite zla dela od očiju Mojih, prestanite da činite zlo,

naučite da činite dobro... onda dođite“.

To je bilo mesto gde je Ješua ne jednom iskusio osećaj da vreme odjednom može da se

zaustavi, poteče unazad, ili da se pokrene unapred dvostrukom brzinom. Litica je stajala kao ostrvce

u okeanu vekova, na koje su naletali talasi, i prošlosti i budućnosti, pa čak i onih vremena, kojih

nikada nije bilo, niti će biti. U njoj se čuvala tajna koja je privlačila k sebi proroke, i glas bezdana,

koji ona nije mogla da zadrži u sebi.

Ješua se zaustavio i pogledao oko sebe. Sunce je zlatnim iglicama svojih zraka već probudilo

sve uokolo – promenilo travu, otvorilo lišće drveća, uznemirilo insekte. On je stajao na zaravni

odakle se put obrušavao. S jedne strane ga je odsekla okomita litica, s druge – vrlo oštar odron od

sitnijeg kamenja, koje bi se, nesumnjivo, pokrenulo i povuklo za sobom u ponor bilo koga, ko bi se

osmelio da stupi na liticu. Iza odrona se otvarala klisura, i uski kameni planinski lanac, nalik na

zmiju koja puzi po njenom dnu.

Kamen je ležao na ivici zaravni, a ravna površina njegova je bila ispolirana kišama i

vetrovima do visokog sjaja.

Ješua se približio kamenu. Osmeh sete je preleteo preko njegovog lica i jedva se probio kroz

narasli gustiš brkova i brade. Seo je na kamen. Ispod, kod samih nogu, razlivao se izvor. Ješua je

razmakao travu i ukazalo se omanje jezerce, oivičeno tamnim zelenilom i rasutim planinskim

cvetovima. U njemu je, kao u ogledalu, Ješua ugledao sebe. Bio je nizak rastom i slabašan, kao

izdanak koji se probija ka suncu iz suve zemlje. Lagano umiranje je svojim tragovima već nagrdilo

njegovo lice. Ali su oči gorele u nemoći tela, ne plamenom bolešljive slabosti, već žarom vizije. To su

bile oči čoveka, koji protiv svoje volje nikada nije skretao pogled sa onoga, što je posmatrao.

Pa ipak, bio je tako ubog i tako dirljivo žalostan, kao što su bili ubogi i tužni oni, koje je

odlučio da oslobodi od bolova i čemera, kroz veru bratstva i ljubavi. Njegova tamna kosa je bila

podeljena razdeljkom, kao što je uobičajeno kod Nazarena. Brada je takođe bila razdvojena

razdeljkom po sredini. Ošinuo je svoj odraz u vodi neodobravajućim pogledom. Malena rečna

kornjača sa blistavim, krotkim očima, ispuzala je iz trave ka izvoru i preplašeno obamrla, ugledavši

čoveka. Ješua se osmehnuo:

- Čega si se uplašila? Došla si da piješ, pa pij.

Ipak ga kornjača nije poslušala, okrenula se trapavo i sitnim, smešnim koračićima krenula

dalje.

Prethodnog dana se Ješua vratio sa hodočašća u Jerusalimu. Njegov put je, kao i obično,

vodio kroz Gineju i Sihem, pored drevnih svetilišta Siloamske krstionice. Išao je u jerusalimski hram

Ocu, ali je našao u njemu samo sveštenike i njihovu čudnu instituciju, kojom su prisvojili sebi pravo

posredništva u odnosima sa Bogom.

- Ave, Oče - tihim glasom pozva on, a šapat njegov je ehom preleteo klisuru. – Reci mi: zašto

su sveštenici Tvoji između sina i Oca? Zar ja ne mogu da Ti se obratim čistog srca, bez posredovanja

onih, što oskrnavljuju veru lažnim kreveljenjem i odorom, sa obeležjima lažne vrline? Zar Ti nećeš

začuti glas moje duše bez pomoći onih koji čine milosrđe zarad pokazivanja, i trguju verom u

hramovima Tvojim?

Govorio je sa osećajem tako dubokog uverenja, da ga je odjednom obuzela slabost, a telo

prekrio znoj uznemirenosti.

- Ti, koji preživljavaš skriveno, znaš i Sam da oni služe, ne da bi spoznali istinu, već samo

zato da dobiju vlast.

Ješua je popravio kuti na glavi. Njegove oči – duboke i tamne – napuniše se suzama.

- Reci mi, Oče, zašto ja pamtim svoj život tamo? Zašto me nisi lišio pamćenja, kao i ostale,

već si me primorao da dođem u ovaj svet sa poznavanjem prošlosti?

Ješua je nagnuo lice ka vodi. Zrak sunca, koji je pao iza njegovog ramena, zapalio je vodu, i

u njenoj hladnoj dubini su planule i zaiskrile raznobojne zvezdice. Piljio je u njihovo zamršeno

treperenje, nastojeći snagom volje da zaustavi kretanje, ali su one plamtele još blistavije, i samo tren

kasnije su potamnele i iščezle, ostavivši iza sebe nejasnu tamnu mrlju. Ona se kretala, prevrtala, kao

da se udobnije smeštala na dnu vrela, tragajući za svojim mestom u beskonačnom lancu već prošlih,

tek nagoveštavajući svoje kretanje kroz vreme.

Pogled Ješuin, privučen tom tamom u dubini, počeo je da pulsira u taktu sa njom, u

ravnomernom ritmu sa otkrivenom beskrajnom dubinom prostranstva. Bezdan je prizivao, mamio k

sebi, i Ješua obazrivo pokrenu svoju svest u dubine otvorenog ponora. I ponor ga primi.

U trenutku mu se učinilo da je iz tamnog mreškanja vode isplivao i ukazao se na površini

nečiji lik – te ponovo nestao u dubini, kao da vuče Ješuin pogled za sobom. On čak nije stigao ni da

se uplaši zbog čudnovatosti priviđenja, pošto je značenje onoga što se dešava tek nejasno doprlo do

njegove svesti.

Kada je Ješua, iscrpljen prethodnim naprezanjem volje, nehotice zatvorio oči, pred njegovim

unutarnjim pogledom je bukvalno eksplodirala zaslepljujuće blještava zvezdica. Ona je planula i

protegla se u horizontalnu pulsirajuću prugu, koja se već posle jednog trena široko otvorila nagore i

nadole belim pravougaonim prostorom, nalik na prozor u drugi svet. U tom prozoru je raznobojnim

treperenjem zablistala i počela da se pojačava svetlost – slaba, bojažljiva, a zatim sve jača i jača.

Bila je čarobna, sjajna i zrakasta, ta svetlost, ali je u samom njenom centru jedva primetnim,

nemirnim kretanjem bilo označeno tamno ždrelo Prolaza prividnog vremena. Njegova nesavladiva

privlačna sila, već je ščepala emanacije mučnog iščekivanja, koje je stvarala Ješuina svest.

Uskladivši se sa zračećim vibracijama i rasuvši se u pregršt treperavih odbljesaka, uvukla je to, što

je još samo tren ranije bilo telo čovekovo, u svoju crnu beskonačnu nutrinu.

Ješua je to osetio po tom neuhvatljivom premeštanju svesti iz spoljnjeg u unutrašnji svet, a

koje se rađa u odsustvu tela. Sada je sam morao da postane svetlost, kako bi se preneo iz sumračnog

materijalnog prostranstva u blistavi svet.

Ješua je na tren osetio težinu svoje bestelesnosti. Ali je taj neprijatan osećaj trajao kratko,

dok se talasi svetlosti nisu probudili u njemu, i dok ga iznova zagonetno spoljašnje privlačenje nije

povuklo u uzani tamni prostor Prolaza.

Ješua se podigao poput balona, ispunjen vrelim vazduhom. Njegova svest se bolno napregla, i

u njemu se zavrteo kaleidoskopski niz likova – svi jasni i određeni. Oni su ga zgrabili, uvukavši ga u

tok beskonačnih preobražaja.. Evo ga, peo se uvis kao nekakva biljka, uvlačeći korenje u zemlju, i

osetio je kako kroz stablo i grane teku njim upijani sokovi. Iznenada se sve izmenilo i on se

preobratio u guštera, obamrlog na kamenu pod toplim milujućim zrakom sunca; potom je postao zver

koja se kroz visoko grmlje probija po tragu žrtve. Povezanim redom, u sećanju se pokazalo svih devet

stanja prvog malog kruga razvoja. Ceo ciklus preobražaja energija na prelazu ka sveobuhvatnom

kosmičom nivou.

Transformacija se završila, i on je jasno osetio kako je od suptilnih uzajamnih veza sazreo

potencijal novog stanja. Njega je obmotala prozračna blistava sfera i izbacila iz Prolaza u

međuprostornu sredinu Bardo – raskrsnicu svetova, gde je sve započinjalo i sve se završavalo,

odakle je proisticala potreba, i kuda je stremilo zadovoljstvo. Blistavi svet ga je primio, odvojivši ga

od crne, kroz telo strujeće tame, i pokrio ga obavijajućim talasom svetlucajućih tačkica.

Sada je Ješua mogao da oseti sebe kao laku, oživljenu zmiju, koja je uvijala svoje telo u gipke

pokretne prstenove. Vrlo dobro je osećao svoju moćnu energetsku suštinu, njenu ispunjenost

lelujavim pokretnim vibracijama svetlosti i tame, nepostojanja i besmrtnosti. Sve je sada bilo u njemu

– mudrost i slepa strast, izlečenje i otrov. Znanje, snaga, lukavstvo, prefinjenost i oštroumnost su se

uzajamno prožimali, slivajući se u osećaj moći u odnosu na bilo koja duhovna tumačenja.

Vibracije su se pojačavale, struktuirale u presecima složenih interakcija materijalnog i

nematerijalnog prostranstva, informacije i energije, duše i svesti, dok nisu izazvale povratnu reakciju

kanala Bardo. Iz blistavih protuberanci, nastao je jasni prikaz šestoglavog zmaja.

Čuvar Praga je bio predivan i grozan istovremeno. Njegove glave, nalik na čeljusti ogromnih

aligatora, ukrašene su krunama i optočene dragim kamenjem. U svakoj kruni, na čelu je blistao

ogromni brilijant – kamen savršenstva, koji ispunjava sve želje i omogućava de se vide duše pojava.

Dragoceno kamenje se presijavalo na krunama. Po zlatasto-srebrnkastoj krljušti tela i

hrbata, takođe su bljeskali dijamanti i rubini. Snažne šape aždaje, kandže koje su se završavale

čudnovatim trostrukim izraslinama, blago su podrhtavale. Iz čeljusti su se slivali nadole ognjeni

jezici. Duboko usađene oči nisu imale određenu boju: ona kao da se stalno menjala, u zavisnosti od

stepena nagiba masivnih kožastih nabora iznad obrva.

Munjevita spoznaja je probudila sva prošla Ješuina postojanja, i on se prisetio: zmajevi

Svetlosti su nekada, u Zlatnom veku drevnih vremena, živeli među ljudima, otkrivajući im znanja i

pomažući im da pojme predodređenje čovekove evolucije. Zvali su ih Vladarima Mudrosti. Oni su

podučavali kako vladati sopstvenom energijom, upravljati stihijama, sarađivati sa bogovima i

duhovima, dok stari kontinenti i okeani nisu bili progutani ponorom Zemlje, i dok se nisu uzdigli novi

planinski lanci tamo, gde ih ranije nije bilo.

Sada, više niko nije mogao da se popne gore, iznad šestog Sefirota Tifireta – Doma

Hristovog. Vaseljena, podeljena između Svetlosti i Tame, štitila je svoje granice strašnim moćnim

suštinama, koje su se potčinjavale samo zakonima Kosmosa.

Šestoglavi krilati zmaj je bio njihov vladar i oličavao je savršenu ravnotežu dve veličanstvene

sile Vaseljene – muške i ženske. On je bio embrion suprotnih načela, uključenih u krug cikličnog

kruženja, i surovim Čuvarem Praga.

Vladar zmajeva, čije se ime ne spominje, preprečio bi put, i niko nije imao prava da ga

nastavi, ne dobivši dozvolu.

Pulsacije zabrinutosti, koje je izazvala pojava vladara zmajeva, počele su da se pojačavaju,

šire, rasprostiru uokolo zbog uznemiravajućih događanja. Zmaj ih je čuo. Jedna od njegovih glava

se naklonila prema Ješui. Crne zenice oivičene žutim, sa sevanjem kao kod vuka, na tren je skrila

beličasta sluzava traka koja je pala ispod nadobrvnih nabora. Kada se ona podigla, oči zmaja su

izbacivale nežne plavičaste zračiće, koji su prostrelili došljaka, a on je osetio sigurnost unutar svoje

energije

- To što je spavalo, da li se probudilo? – začuo je Ješua glas u sebi.

- Da, gospodaru – isto tako bezglasno je potvrdio on.

- Ja znam zašto su te pozvali – ali te ne mogu propustiti.

- Zašto?

- Ti si se već stopio s egregorom Isusa – Boga živog, ali se u tebi još nisu obnovile Ide u

Bardou i materijalnom prostranstvu. Međuprostorno premeštanje u fizičkom telu, može da naruši

program.

- Ko je naručio program? – upita Ješua.

- Sistem. – lakonski je odgovorio zmaj.

- Koji je njegov krajnji cilj?

- Začeti dete sa uspomenom ne samo na prošlost, već i na budućnost, kako bi se ostvarilo

predskazano. Tada će se broj šesto šezdeset šest obrnuti i ponovo će doći dvoglavi Androgin, da

razdvoji Zlo i Dobro.

- Kako ću ja to učiniti?

- Uskoro će se uključiti tvoj duhovni vid. To će pomoći – odgovori zmaj klateći plameno-

dišućim glavama, personifikujući dvanaest uzajamno delujućih sila između dva prostranstva, koje

određuju uzajamne uticaje statičkih i dinamičkih zakonomernosti.

- A potom?

- Zatvorena informacija – spokojno, bez razdražljivosti odgovori zmaj. – Doznaćeš svoju

budućnost posle potpunog sjedinjavanja sa egregorom programa.

- Da li neko može da osujeti njegovu realizaciju? – upita Ješua.

- Teoretski da, ali praktično teško. Druge hijerarhije Vaseljene su neutralne prema onome što

se događa.

- Možeš li mi pokazati budućnost, makar do međuprostornog prelaza?

- Pogledaj - složio se zmaj i iz praznine se materijalizovalo veliko ovalno ogledalo.

Ješua se zagleda u njega, a površina ogledala se rastvorila, uvukla u ram, otkrivši novo

prostranstvo, iz kog se pojavilo dvanaest svetlećih kugli. One su okružile Ješuu na različitim

orbitama i počele svoje kruženje, kao da je on centar njihovog nevelikog dinamičnog sistema. A

zajedno sa njihovim kretanjem pojavio se melodičan, narastajuči zvuk. Njegove oscilacije su prožele

došljaka i izazvale u njemu sinhronizovane povezane pulsacije, koje su se stapale u blistave

raznobojne krugove. Ta blistavila su se preplitala u najsloženijim šarama skrivenih simbola –

glasovima harmonije. Oni su se pojavljivali i iščezavali sve dok iz najnežnijih preliva odzvanjajućih

boja, nije iskrsla slika drevnog grada, rasprostrtog po brežuljcima.

Ješua je prepoznao taj grad, ugledao je ljude, čuo njihove misli. Očaj je prostrelio njegovo

srce.

- Čudesa koja ću ja pokazati, Crkva će smatrati đavolskim delom – žalosno se jadao – zato

što mnogi od njih smatraju da ne samo Bog Otac, već i đavoli imaju takvu moć, da oživljavaju mrtve.

- Dokaži im da si ti od Oca – posavetovao ga je zmaj.

- Kako?

- Žrtvuj sebe. Đavo ne prinosi sebe na žrtvu, već je uzima.

- Ti si me istrgao iz nepostojanja, Ave. Ti me možeš i uzeti natrag! - zabacivši glavu, kriknuo

je Bogočovek.

Blagi povetarac pobeže iz klanca i rashladi upaljeno Ješuino lice. U dubini potoka

nabreknuše i bučno prsnuše veliki beli mehurovi gasa, razbacujući uokolo kapi uzavrele vode. On je

pogledao nadole i ugledao: sva trava i cveće oko vrela su pocrneli, a latice su pale na zemlju.

3. glava

Prošla je godina. Koliko god bilo čudno, uprkos odsustva finansijske pomoći države, poslovi

u „Hudlitu“ su počeli da se dovode u red. Nekoliko uspešnih izdavačkih projekata, racionalna

reorganizacija ekonomskog sektora i službe realizacije, knjigovodstvo, magacinski prostor, promena

prirode uzajamnih odnosa sa autorima i literarnim agentima, precizni proračuni o mogućnostima

puštanja u štampu novih knjiga, doveli su do toga da je neproizvodnih gubitaka bivalo sve manje,

dok je u isto vreme naša rentabilnost osetno rasla.

Veliku ulogu u tome je odigrao i adminitrativni rukovodeći tim, koji sam uspeo da okupim. Iz

izdavačke kuće „Prosvećenje“ prešao je i postao moj prvi zamenik Sergej Georgijević Kolesnikov.

Veoma prijateljski odnosi su bili i sa glavnim urednikom Valerijem Sergejevićem Modestovim, a

uskoro se iz „Savremenog pisca“ vratila u „Hudlit“ bivša zamenica glavnog knjigovođe, Inara

Borisovna Stepanova, ali sada na mestu glavnog knjigovođe. Uzgred, mnogi bivši saradnici

izdavačke kuće, koji su otišli u vreme prethodnog rukovodstva, sad su se vraćali. Skoro svi su

prilikom prelaska izgubili u visini plata. Ali, želja da se podigne na noge rođena izdavačka kuća i

uverenje da se to može učiniti, bili su za njih lično, značajan argument.

„Hudlit“ više nije bio „Titanik“, potopljen u bezdan nepostojanja. Naprotiv, svi koji su u

njemu radili, očito su videli nove perspektive. Povećale su se plate, pojavio se osećaj da ima

budućnosti. A pri tom su to bili sve isti ljudi, sa kojima se do pre samo godinu dana, izdavačka kuća

sigurno približavala granici svojih poslednjih dana.

„Hudlit“ se više nije kotrljao nizbrdo. Jedrio je harmonično i lako, kao perce, katkad se dugo

zadržavajući na jednom mestu, zahvaljujući skoro nevidljivim, ali već sasvim osetnim uzlaznim

tokovima unutrašnjih promena, a dešavalo se i da se vine u visine.

Ove povoljne tendencije je počela da primećuje i prilično dobronamerna štampa:

„Prethodno rukovodstvo je ostavilo za sobom teško nasleđe. U godinama stagnacije, „Hudlit“

je izdavao stotine naslova za godinu dana, u devedesetim – godinama najgore klonulosti – ipak je

izlazilo po 20-30 naslova, a u drugom polugodištu 1995. nije izdata ni jedna knjiga. U bilansu

izdavačke kuće je bio dug od preko dve milijarde i redovne mesečne kaznene sankcije.

Novo rukovodstvo planira da sačuva osnovne pravce izdavačke delatnosti, osmišljene još M.

Gorkim, i ostvarene - u različitim vremenima na različite načine – kao propagatora domaće i svetske

klasične literature, svega, što predstavlja ponos naše i inostrane kulture.

Ko od nas ne pamti jedinstvena „hudlitska“ sabrana dela, poetske serije, dela u jednom ili dva

toma? U izdavačkoj kući su sigurni da su visokokvalitetne knjige neophodne danas, malo ih je na

tržištu, i ta niša nije zauzeta. Namera je da se privedu kraju izdavanja dela na koja se godinama

čekalo, kako bi se ispunile obaveze prema pretplatnicima, da se završe, ni manje, ni više, oko

dvadeset sabranih dela – Bela, Hofmana, Falada, Kuprina, Erenburga, Leonida Andrejeva,

Aleksandra Grina, Žorž Sand, Grejema Grina“ (časopis „Izlog“, 1996, br 10).

Još jedan citat:

„Pre godinu dana su „Hudlit“ nazivali „Titanikom“. Gigant sovjetskog izdavaštva, vođen

čvrstom, ali nekompetentnom rukom, bio je tako okovan stegama u uzburkanom moru savremene

ruske ekonomije, da se činilo da je osuđen na propast. Knjige sa znakom poznatog izdavača, nisu se

pojavljivale već osam meseci. Ipak, već godinu dana pod firmom „Hudlita“ redovno izlaze nove

knjige, a među njima i naredna sabrana dela – klasika, koja kao i pre, služe na čast. Kakvo se čudo

dogodilo?“ („Kuranti“, 1997, br 29).

Neću skrivati, bilo je prijatno čitati te odlomke, tim pre, što su se slični tekstovi pojavljivali

izuzetno redovno.

Da li sam mogao i da zamislim, da ću jednom rukovoditi „Hudlitom“ – i više od toga, da ću

doći u njegovo najtragičnije vreme u ulozi spasioca, a da ću postati i poznati pisac? Ne, takav

predosećaj nisam imao. A ipak, ako bih napregao sećanje...

U našoj porodici postoji „predanje“, tačnije, uspomena na zabavan slučaj, čiji sam učesnik bio

ja sâm. Desilo se to 1951. godine. Imao sam tada četiri godine. Mesto događanja je bilo

najprozaičnije – opštinska kuhinja. Sećam se, ušao sam u tu prostoriju, u kojoj su bili moji rođaci i

susedi. Zaokupljeni svojim svakodnevnim problemima, odrasli nisu obratili nikakvu pažnju na mene.

A ja sam, iz nekog razloga, baš u tom trenutku strašno želeo da me primete. Ipak, koliko god da sam

iz petnih žila nastojao, koliko god da sam se muvao oko njihovih nogu – pažnja nikakva. Tada,

grčevito se uhvativši za nogu hoklice, izvukao sam je na centar ogromne, kako se meni tada činilo,

kuhinje, uspentrao sam se na tu „visoku“ improvizovanu tribinu, podigao ka ustima stegnutu šačicu, i

na sav glas, iako ne umevši da izgovaram neka slova, objavio: „Pažnja! Pažnja! Ja sam novinal

Alkadij Petlov, i govolicu vam svoje stihove...“

Nikakve stihove ja tada, razume se, nisam pisao, pošto i nisam umeo da pišem, ali sam već

osećao u sebi nekakav unutarnji ritam koji je uporno zahtevao nastup, i zato sam, podražavajući

odrasle, prosto zacoktao jezikom u mikrofon-šakicu, dostojanstveno popravio košulju, poklonio se

„poštovanoj“ publici i, spustivši se na kolena, obazrivo skliznuo sa stolice na pod.

Odakle, iz koje budućnosti je iskrsla ta čudnovata detetova potreba da predstavi sebe kao

pisca, tačnije, čudni hibrid „novinala-pesnika? A upravo se tako kasnije zaista i dogodilo.

Osećaj ritma, izuzetna muzikalnost ili, da kažemo, živopisno-koloristička vizija sveta, nije

data svakome. To je, kako se kaže, dar Božiji. A taj dar je kao novac: ili ga ima, ili ga nema! U ovom

delu mi je sve jasno. Ali ipak... uspentrati se na stolicu... za to je potrebna smelost: može se i pasti,

biće bolno, a i svi bi videli pad... Ali, vraćajući se na skromno „porodično predanje“, mogu sa

sigurnošću da tvrdim: od najranijeg detinjstva sam osećao svoje predodređenje. Jer, bilo kakav

poduhvat, i početak – u ovoj ili onoj meri, jeste rizik.

A ja sam oduvek bio nošen talasima sudbine. I hteo ja to ili ne, mene je bukvalno vuklo na tu

nužnu Proviđenju stranu, gde me je očekivalo, označeno nekim odozgo, polje rada. Te je tako, mama

odlučila da me upiše, uprkos tom kuhinjskom došaptavanju sa nebesa, u hemijsko-tehnološku školu. I

šta sad? Na jedno uvo ulazi predmet „otpornost materijala“, a ispod ruke, umesto kratkog sadržaja

lekcije – rime... U trećem razredu sam batalio učenje.

Posle vojske, gde sam se poprilično usavršavao u pisanju rima, odlučio sam da je vreme da

odem da radim u novinama. Iz nekog razloga mi se činilo, da svi pesnici rade u novinama ili

časopisima. Pamtim nemu zabezeknutost urednika balašihinskih gradskih novina „Zastava

komunizma“ Olega Aleksejevića Vavilkina, kada je na pitanje: „Šta umete da radite?“ – začuo

odgovor: „Da pišem stihove!“.

Oleg Aleksejev je bukvalno eksplodirao u kabinetu: „Ma, ovog trenutka sam spreman da

zamenim četiri pesnika za jednog novinara!“ Tako sam saznao da pesnik i novinar - nisu jedno te

isto.

Pa, ipak sam postao novinar.

Formalno, već sledećeg dana. Oleg Aleksejević mi je iz vaspitnih razloga, kao što sada

shvatam, predložio da odmah napišem članak. I dao mi je temu. Uveče sam žurno prikupio

informacije, a ujutu sam predao materijal. Oleg Aleksejević je čitao moj članak, i s vremena na

vreme precrtavao reči, pišući iznad svoje varijante. Nekako sam trenutno potonuo, ražalostio se, te

me je na kraju njegove korekture, konačno bilo sramota. Ustao sam i, izvinivši se, izgubljeno pošao

ka izlazu. Vavilkin me je zaustavio uzvikom: „A ovako pišu moji saradnici koji su završili

Univerzitet Lomonosova!“ I pokazao mi stranice potpuno precrtanog teksta, koje su u suštini ponovo

prepisane urednikovom rukom. Oleg Aleksejević je bio moj prvi učitelj novinarstva. Sa njegovom

preporukom su me kasnije primili u Savez novinara.

Pa ipak, kako kažu preduzimljivi „jenkiji“ - može se dovesti konj do reke, ali se ne može

naterati da je popije... Sada je u državi novo vreme, a na meni novo breme?

A uz to, tu su još i te čudnovate reminiscencije na događaje od pre dve hiljade godina, koje su

tako čvrsto isprepletene svojim alegorijama sa brigama današnjice. Pa i taj čudni, veoma čudni

Lapšin. Zašto? Iz kog razloga? Ka kakvoj pouci su me oni vodili?

***

Otvaranje ekrana unutarnjih vizija, znači otkrivanje drugog sveta, koji je neprestano pored, ali

ga mi ne vidimo i ne primećujemo. Kao što skromni papa Karlo nije znao, da su iza komadića krpe sa

nacrtanim (prividnim!) ognjištem na zidu njegove kelije, skrivena vrata za Volšebnu Zemlju.

Prirodno, ja sam, cepidlaka, kao Pinokio, počeo vredno da tragam za tradicionalnim, naučnim

dokazima vezanim za te fenomene, koji su tako neočekivano upali u moju sudbinu – sudbinu običnog

čoveka. I sa iznenađenjem sam doznao da se stotine laboratorija, univerzitetskih katedri, naučnih

instituta i specijalnih službi najrazličitijih zemalja, odavno bave razradom teorija, koje objašnjavaju

prikupljene činjenice o jasnovidosti, telepatiji, levitaciji, teleportaciji, ekstrasenzorici. O tome su

ponekad pisali, a i ja sam ponešto znao. Bilo je uzbudljivo zamišljanje sebe samog kao učesnika u

ovoj pojavi, u kojoj sam tesno povezan sa biokompjuterom, a označavalo je samo jednu stranu

mnogobrojnih mogućnosti nekakvog iznenađujućeg instrumenta nespoznajnog sveta. Biokompjuter

je mogao da tvori čudesa, kako se kaže, na malo i veliko, a mogao je i neuporedivo više. Svi čuveni

ektrasensi, vidovnjaci, proroci - ispostavilo se, u potpunosti zavise od toga, koliko im široko otvori

svoje neograničene moći to zadivljujuće remek-delo suptilno-materijalnih tehnologija.

U to vreme nisam znao da stepen priključenosti na ove ili one programe, direktno zavisi od

postignuća svakog određenog čoveka na putu evolucije, u nizu logično povezanih ovaploćenja na

zemaljskom planu postojanja. Nisam znao da je finiš te trke već blizu – njega je označio broj, tačnije

– datum. Datum običnog kalendara. Poslednji dan nulte godine, godine milenijuma, godine promena

– jeste jasna granična linija, koja odseca odlazeći svet od novog, novorađajućeg sveta istinske

kosmičke ere čovekove. Istina, taj prag neće prekoračiti svi. Mnogi će morati da nastave svoj put po

spirali uzdizanja u pređašnjim uslovima, gde su uzročno-posledične zavisnosti, strogo regulisane

zakonima karme: ako si poželeo bliskom nesreću – očekuj je u gostima sâm, iskopao si drugome

jamu – osvrni se, ne kopaju li je ispod tebe. Učinio si loše delo ili odnegovao crne misli u glavi – ne

čudi se ako ti se zdravlje pogoršalo, ako oboljeva srce ili jetra.

Dešava se, istina, da karma tuče svojim žezlom ne po samom vinovniku, već po nekome od

bliskih – sinu, kćeri, majci, ocu. Ljudi odavno jadikuju zbog nepravedne sudbine. Na primer,

beloruski pisac Vasil Bikov, autor najboljih knjiga o narodu u ratu, završava priču „Galop“ gorkom

žalopojkom: „Za sve se mora platiti – i za dobro i za loše, koji su tako čvrsto povezani u ovom

životu, ali je samo pitanje, ko će platiti. Platiće, podrazumeva se, onaj, ko je najmanje kriv, ko ne

računa na dobitak, ko je od rođenja osuđen da daje, za razliku od onih, koji su navikli da samo

uzimaju i zahtevaju“.

Šta da se radi, i to je istina. Ali to je naša, ljudska istina. Nije nam dato da znamo, šta o tome

misli Gospod, Otac naš, kakva je Njegova promisao. Zbog toga moramo časno da nosimo svoj krst.

Budući da se i Isus Hristos u ljudskom obličju vajkao kako je ostavljen od Oca, Njegovom milošću.

A šta govori nauka, kako objašnjava čudesa koja se događaju oko nas, koja mi, po pravilu

ignorišemo, smatrajući ih nedovoljno verodostojnim, nepotvrđenim naučno-tehničkim sredstvima

zvanične overe. Najnoviji, i uzgred budi rečeno, najrasprostranjeniji, jesu zahtevi o pribavljanju

dokaza o neosporivosti fenomena, što je najapsurdnije. Zamislite šta bi bilo, kada bi neki drevni

Dedal počeo da ubeđuje svoje sugrađane da je moguće od gvožđa napraviti leteći aparat, i da će

jedriti na njemu po nebu. Verovatno bi ga nekakav tadašnji akademik Krugljakov, istog trenutka

optužio za pseudonaučno mišljenje, i pozvao da se oformi komisija, zahtevajući da se donese smrtna

presuda grešniku. I bio bi, po njegovom mišljenju u pravu – zato što odgovarajući zakoni fizike još

nisu bili otkriveni. Sam Krugljakov nije u stanju da ih otkrije, pa sledstveno tome – smrt svakome, ko

pokuša da pređe prag njegovog neznanja.

Da bih objasnio potvrđene i u poslednje vreme sve učestalije fenomene, neophodno je

otkrivanje novih zakona fizike, pojašnjavanje novih oblika prenosa energije i informacije.

Razume se, ova otkrića će se, ne samo još jednom, sudariti sa polurazrušenom građevinom

klasičnog sistema Svemira. Svakako, ta otkrića će naneti štetu prestižu niza uglednih naučnika. Šta da

se radi, to je uobičajena stvar. Mehanistička slika sveta već sto godina odlazi u istoriju, vukući za

sobom krajnje pojednostavljen materijalizam, darvinizam i druge „izme“. Ali isto tako, u istoriju

odlazi i naivni idealizam. Osnovno pitanje filozofije o tome, šta je starije – materija ili svest –

izgubilo je smisao. Navešću ovde K.G.Junga:

„Obe suprotstavljene koncepcije – materijalistička i spiritualistička – nisu ništa više od

metafizičkih predrasuda. Eksperimentalnim podacima više odgovara hipoteza po kojoj, bilo koja živa

materija poseduje psihičke, a psihičke suštine – fizičke aspekte. Ako obratimo dužnu pažnju na

parapsihološke podatke, bićemo prinuđeni da proširimo hipotezu o psihičkom aspektu van granica

biohemijskih procesa u živoj prirodi, i time obuhvatimo sve, uključujući i neživu materiju. Sa tačke

gledišta te hipoteze, život se zasniva na nekom, do ovog trenutka neodgonetnutom supstratu, koji

poseduje kako materijalne, tako i psihički kvalitete“.

Što se tiče starijih naučnih autoriteta, oni, kako se kaže, ne mogu proneti baklju istine, ne

osmudivši nekome bradu. U nauci je, kao i svuda – jedan je sa mitraljezom, a sedmoro sa kutlačom.

Prisetimo se da je pre dvadesetak godina svaki četvrti naučnik u svetu bio sovjetski. Čime su se oni

bavili, kakve je plodove nauka svečano predala narodu koji ju je hranio, opšte je poznato.

Da, svakako, vazduh nauke su – činjenice. Savesnost naučnika je – u razumnom

objašnjavanju pojava. A ukoliko pojava postoji, ne treba je skrivati, već je treba izučavati, naći

smisao.

Ipak, po nešto se i radilo.

Lapšin je u našem prvom razgovoru rekao istinu: Sovjetski Savez je bio lider u svetu, ne samo

po proučavanju ektrasenzornih procesa, već i po dostignućima iz oblasti bioinformacionih

tehnologija, o kojima većina ljudi skoro da ništa ne zna. Senzacionalna otkrića ruskog Kineza Đijang

Kangšena, izložena u njegovom radu „Teorija upravljanja poljima“, privukla su u svoje vreme pažnju

odseka za nauku CK KPSS-a, i bila označena oznakom „poverljivo“. Doktor Đijang je ustanovio da

„DNK – nije prosto „kaseta“ sa zapisom informacije, već da su njegovi materijalni nosioci

bioelektrični signali“. Drugim rečima, elektromagnetno polje i DNK – to je sveukupni genetski

materijal, koji postoji u dva oblika: pasivnom – DNK i aktivnom – elektromagnetno polje. Prvi

održava genetski kod, obezbeđujući stabilnost organizma. Drugi je u stanju da ga promeni. Stoga je

dovoljno uticati bioelektromagnetnim signalima, koji istovremeno sadrže energiju i informaciju.

Ovu teoriju je Đijang Kangšen briljantno potvrdio u praksi, stvorivši uređaj koji je upoređivao

informacije sa DNK jednog živog objekta i slao ih na drugi. U rezultatu su se dešavale planirane

promene. Na primer, pri daljinskom uticaju biopolja zelene mase pšenice na proklijalo semenje

kukuruza, na mestu metlice se razvilo osobeno klasje sa zrnima, nalik na kukuruzno i pšenično. Nova

obeležja se održavaju kroz sledeća pokoljenja, to jest, genetski se učvršćuju. Biopolje dinje je uticalo

na izdanke semena krastavca, u čijem su rezultatu krastavci imali ukus dinje i izmenjen DNK -

osnovu genotipa. Uticaj biopolja patke na jaja kokoške, doveo je do toga da su se pilićima na

nožicama pojavile plovne membrane, glava je postala pljosnata, promenile su se oči. Pod uticajem

biopolja mladih zelenih izdanaka različitih vrsta prehrambenog bilja, na čoveku je dolazilo do

promene boje kose (nestajale su sede), menjala se njena struktura. Ispitivani ljudi su izgledali mlađe,

poboljšalo im se zdravlje, i u pojedinačnim slučajevima, imuni sistem.

Tako je prvi put eksperimentalno potvrđeno da se ektrasenzorni uticaj pokazuje kao izuzetno

moćan i efikasan instrument, upravo u toj oblasti, u kojoj je svetska nauka do sada imala veoma

skromne rezultate.

Radovi Đijang Kangšena su zaštićeni patentima, i suštinski predstavljaju prvi ozbiljni prodor

u red ortodoksnih negatora psihofizičkog ustrojstva stvarnosti. Zaista, do tada je tradicionalna nauka

smatrala apsurdom aktivno učešće misli i svesti u proučavanim procesima. Smatralo se da je misaona

delatnost samo logična posledica neurofizičkih reakcija, da u njoj nema, niti može biti sopstvene

energije, iskonske, to jest prestižne neurofizičke reakcije, energije.

Pa, kako onda objasniti to što radi poznati izraelski ektrasens Uri Geler? Snagom volje i misli,

on je brisao sa kompjuterskih disketa na njima zapisane informacije. Savijao je, u vreme televizijskog

intervjua, kašike i viljuške u kućama televizijskih gledalaca, stotinama, pa čak i hiljadama kilometara

udaljenih, nezavisno od toga, u kojoj su zemlji posmatrali njegov televizijski prenos – u Engleskoj,

Francuskoj ili Americi.

Povodom ovog fenomena, imao sam priliku da u televizijskom prenosu „Dobar dan“, vodim

polemiku sa potpredsednikom Ruske akademije nauka Evgenijem Pavlovićem Velihovim. Saslušavši

izveštaj o demonstraciji moći Uri Gelera, on se podrugljivo nasmešio i istog trenutka saopštio, kako

je čuveni mađioničar iz Amerike, Džon Rendi, raskrinkao Gelera, objavivši da su njegova čudesa

obični trikovi. Istina, nedostajalo je objašnjenje, gde je Geler naučio te trikove.

Kasnije sam proverio – zaista se ovakvo razobličavanje dogodilo. Isto kao i nastavak te priče.

Vodeći naučnici Amerike, učestvujući u eksperimentima sa Gelerom, oštro su i javno skrenuli pažnju

Rendiju na razliku - šta rade dvorske lude na sceni, a šta pokušavaju da istražuju fizičari u svojim

naučnim eksperimentima. Zatim je usledio sud i sudska presuda u korist Uri Gelera. Ali, to Evgenije

Pavlović ili nije znao, ili nije želeo da zna.

Iste ovakve metode poluistina, prećutkivanja ili direktnog falsifikovanja, postoje i u vezi

čuvenih iscelitelja. Evropska asocijacija za zdravstvenu zaštitu (potpuno tradicionalna institucija!)

istraživala je filipinske ekstrasense, koji su bez noža obavljali najsloženije hirurške operacije, među

njima i onkološke. U obimnoj verifikovanoj dokumentaciji je bila utvrđena autentičnost fenomena i

delotvornost tog izuzetnog metoda lečenja. Zajedno sa tim, u izvodima komisije je bilo i poglavlje u

kom su se razobličavali šarlatani, čije je postojanje neizbežno u svakom senzacionalnom i unosnom

poslu. E pa, upravo je to poglavlje dohvatila na stranicama svojih novina zvanična državna štampa –

sa dovođenjem nekih birokrata Ruske akademije nauka. Šta da se radi, u ratu je kao u ratu – a

stvarno, uskoro neće biti potrebni ni hirurzi, ni internisti, ni lekovi.

No, vratimo se našim ekstrasensima, na domaćem terenu.

U isto vreme, na Univerzitetu Lomonosov je doktor fizičko-matematičkih nauka, profesor J.P.

Pitjev, sprovodio naučno istraživanje stručnjaka obučenih na našoj Akademiji, koji su umeli da vide

zatvorenih očiju.

Profesor Pitjev je uspeo da ustanovi da se pri ektrasenzornom opažanju objekta generišu

nekakva tajanstvena zračenja, organizovana kao proces u milimetarskom dijapazonu talasa. Pri tom

se izvori zračenja nalaze izvan predela glave ekstrasensa (poput virtuelnih „očiju“).

Što se tiče same percepcije, u eksperimentima sa difrakcionom rešetkom, naučnik je

ustanovio: to podseća na hologramski proces. Uzgred, talasna priroda pojave se proveravala i uz

pomoć Frenelijeve zonske ploče, koja je u tom dijapazonu talasnih dužina dejstvovala kao sabirno

sočivo.

Najbliža analogija je – akustična lokacija (akustični vid) slepih miševa i delfina. Oni

ispuštaju ultrazvuk, koji se rasejava po okolnim objektima i prima akustičnim receptorima.

Nadalje je Jurij Petrović Pitjev doneo pravilan zaključak da je za tumačenje ektrasenzorne i

vizuelne percepcije, odgovorna svest. „Dakle, očigledno je da kod većeg broja ekstrasensa još,

naprosto, nije istrenirano tumačenje ektrasenzorne informacije u obliku vizualizacije. Na primer,

prinoseći ruku magnetu sa zatvorenim očima, oni osećaju „toplotu“ ili „hladnoću“, ali da ga „vide“

još nisu u stanju. Kao fizičar, ja verujem samo onome što može da registruje uređaj. I ta činjenica, da

mi je pošlo za rukom da otkrijem tesnu vezu ekstrasenzorne percepcije i elektrodinamičkih procesa,

izuzetno je važna“.

Pitjev nije bio jedini koji se ozbiljno pozabavio istraživanjem fenomena. Publikacije, koje su

se redovno pojavljivale u štampi, u vezi sa radom naše Akademije, podstakle su Olgu Ivanovnu

Kojokinu, direktorku laboratorije za proučavanje rada mozga Naučno istraživačkog instituta

tradicionalnih metoda lečenja Ministarstva zdravlja Rusije, da sprovede seriju eksperimenata o

daljinskom bioenergetskom međusobnom delovanju između specijalista sa Akademije i njihovih

pacijenata. Rezultati tih istraživanja su bili fenomenalni.

Olga Ivanovna je otvorila novi pravac istraživanja, koji se može svrstati u oblast takozvane –

virtualne realnosti mozga i svesti. Virtuelna realnost se stvara beskontaktnom daljinskom

interakcijom mozga operatora (iscelitelja) i primaoca (pacijenta). Ta interakcija se izražava u

sinhronizaciji biopotencijala, koji su svaki put prisutni u određenim delovima mozga operatora i

primaoca. Predloženo je da se ta nova realnost proučava kao virtualni mozak, koji funkcioniše

zahvaljujući delovanju različitih oblasti mozga operatora i primaoca.

Analogni rezultati su dobijeni i u drugim zemljama. Jedan od vodećih stručnjaka u svetu za

bolesti raka, Bjorn Nordenstrom je koristio najdelikatnije energije tela u lečenju raka. Nordenstrom

je delovao na ćeliju raka zvučnim frekvencijama najsuptilnijih energija, i u krajnjem ishodu se ona

transformisala u zdravu.

Virtuelne oči, utvrđene profesorom Pitjevim, virtualni mozak, otkriven kandidatom

medicinskih nauka Kojokinom – daleko od toga da su rutinski događaji uobičajenog istraživačkog

rada. To je Arhimedova poluga, uz čiju se pomoć, bukvalno može prevrnuti svet. Znanja, koja će

dobiti čovek razvijajući ta otkrića, postaće sila od globalnog značaja.

Već su ne jednom na televiziji pokazivali ljude koji mogu da vide zatvorenih očiju, da čitaju

knjige uz pomoć alternativnog vida ili ekrana unutarnjih vizija. Često se u takve emisije pozivaju

eksperti – nekakav poznati naučnik, izuzetan stručnjak. Jedno je bilo loše: sa fenomenom koji je

trebalo komentarisati, oni su se po prvi put susretali u vreme televizijske emisije. I potpuno prirodno,

njihove odluke su uvek

dovodile do banalnih zaključaka: oni su, najverovatnije, kroz rupicu virili?

Ja zapravo smatram da istinski naučnik, ukoliko nije proučio problem, nije sproveo

neophodna istraživanja, nema pravo da javno iznosi svoje stavove, čak ni zarad zadovoljstva da se

šepuri na televizijskom ekranu. Primerom naučnog poštenja smatram stav koji je zauzela, konkretno

po ovom pitanju, jedan od najvećih međunarodnih autoriteta iz oblasti neurofiziologije, laureat

Državne nagrade, direktor Instituta za mozak, akademik Natalija Petrovna Behtereva. U jednom od

svojih intervjua, povodom prikazanog izveštaja na televiziji – da deca, lišena vida, mogu kao zamenu

da dobiju drugi, alternativni vid, ona je izjavila sledeće: „Prikazivanje je bilo vrlo ubedljivo, deca su

čitala tekstove iz knjiga po slučajnom izboru, vozila bicikl vešto zaobilazeći prepreke, i obavljala

mnoge druge stvari, koje su pretpostavka za normalno stanje vida. Razgovarajući sa jednim veoma

poznatim stručnjakom iz oblasti ekstrasenzorike, čula sam ga: „Ja jedini vidim – a oni krišom

zaviruju“. Ali sam i ja, takođe, videla. Oni ne zaviruju krišom“ (informativni vesnik „Početak“, br 2).

I Natalija Petrovna je učinila ono, što su trebali da učine i ostali mnogo ranije: ona je započela

istraživački program za proučavanje fenomena. U tom cilju je pozvala poznate stručnjake, koji su

postigli rezultate u otkrivanju alternativnog vida, i predložila im da sprovedu svoj rad u prostoru

Instituta za mozak, zajedno sa njenim stručnjacima, sa neprekidnim registrovanjem rezultata uz

pomoć specijalne istraživačke aparature.

Kao kandidat za otvaranje alternativnog vida, bila je određena ćerka jednog od saradnika

Instituta, kojoj je, kada je imala šest godina nekakav manijak šilom iskopao oči. Zvala se Larisa

Pavlova. Od tog užasnog slučaja je prošlo već dvadeset godina. Evo šte je ispričala o rezultatima tog

rada sama Natalija Petrovna u onom istom informativnom glasniku:

„Istraživanje je pokazalo niz zanimljivih činjenica (mehanizama), među kojima je

najznačajnija lakoća korišćenja pri velikom vidnom opterećenju, kako sa otvorenim, tako i sa

zatvorenim očima ne uobičajenog čula vida, već oblikovanog alternativnim vidom. Mozak se vrlo

lako prebacuje na taj, moguće, mnogo pogodniji način prijema signala. Dobijeni rezultati ističu

fiziološku logičnost sprovedene obuke i neposrednog (alternativnog) vida“.

Eto, tako postupa istinski naučnik, ukoliko kod njega postoje sumnje. On sprovodi

istraživanja i na kraju krajeva, ukoliko mu intuicija ne podvali, dolazi do novog otkrića svetskog

značaja.

Kao što se vidi, na uređajima istraživača ipak postoje materijalni tragovi ekstrasenzornih

delovanja. Premda se ja lično, veoma skeptično odnosim prema mogućnosti da se kroz tradicionalnu

naučnu praksu proučavanja sličnih fenomena, može stići do suštine pojave. Zato što ljudi koji

sprovode istraživanja, imaju hiper razvijenu levu hemisferu mozga, koja uzurpira pravo na ceo

mozak. Takva leva hemisfera „neće“ ravnopravnost sa desnom hemisferom, i bez borbe neće predati

svoje pozicije. Ona blokira informaciju koja dolazi po kanalu intuicije, pa čak iako je i propusti u

čovekovu svest, nastoji svim silama da odseče teoriju i praizvor fenomena.

Čak ni čuveni Edgar Kejs, jedan od najznačajnijih iscelitelja XX veka, ništa nije znao o

mehanizmu koji je koristio pri lečenju. Padajući u trans, on je dijagnostikovao bolesti pacijenata koje

nikada nije video, a davao je i uputstva za lečenje hiljadama ljudi. Kejs nije imao medicinsko

obrazovanje i stalno je bio izložen napadima, takozvane medicinske javnosti, bez obzira što je

američko društvo kliničkih istraživača, izanaliziravši 100 njegovih dijagnoza, priznalo da su sve bez

greške. I više od toga, u šest slučajeva je Kejs opovrgao dijagnoze stručnjaka koje su zahtevale

operativne zahvate, te je faktički spasao pacijente od neopravdanih hirurških intervencija.

Danas se u arhivama medicinskih ustanova države Virdžinija, čuva više od 9.000 istorija

bolesti Kejsovih pacijenata. Sve su proučene, i isceliteljem ukazana pomoć je priznata kao

spasonosna. Kejs nije samo postavljao medicinske dijagnoze. On je predskazao tačne datume

početaka i završetaka dva svetska rata, ishod bitke na Kurskoj dugi, krah fašizma. Nekoliko meseci

pre smrti, on je „video“ raspad SSSR-a.

Ljudi, kod kojih se otvara biokompjuter, menjaju način razmišljanja – oni počinju aktivno da

misle u slikama, što je vrlo ekonomično. To je povezano, pre svega, sa desnom hemisferom mozga.

Zanimljivo je da posle povrede desne hemisfere, značajni ljudi više nisu pronalazili originalna

rešenja u svom radu, iako su u potpunosti sačuvali sposobnost logičkog razmišljanja. U umetničkim

predstavama, stvarnost se odražava odmah u potpunoj raznolikosti veza i protivurečnosti. Informaciju

u takvom slučaju ne treba sređivati – ona je bliska svom prirodnom stanju u nematerijalnom prostoru.

Vaseljena misli slikama. Razvijajući u sebi tu sposobnost, mi se približavamo međusobnom

razumevanju sa njom.

Među ruševinama najdrevnijih na Zemlji, sumerskih gradova, arheolozi su pronašli glinene

tablice sa crtežima Sunčevog sistema. Poredak planeta, njihov raspored, rastojanje jednih od drugih,

pokazani su apsolutno tačno. Da bi se dobili tako precizni rezultati, nužno je ne manje od dve hiljade

godina astronomskih posmatranja. Ali, arheolozi tvrde da dve hiljade godina pre Sumera nije

postojala razvijena civilizacija, sposobna za takva istraživanja.

Smatram umesnim da preciziram – tehnička civilizacija. Tradicije zapadne nauke

dozvoljavaju samo strogu linearnu uzročnost događaja. No, ni Demokrit nije mogao, polazeći samo

od uzročno-posledičnih istorijskih pretpostavki, da razvije svoju atomističku teoriju strukture

materije, bez složenih uređaja fizičkih laboratorija. On zasigurno nije imao mogućnost da koristi

elektronski mikroskop i, shodno tome, koristio je neki drugi metod. Uveren sam da je instrument koji

je koristio Demokrit, kao i mnogi drugi značajni ljudi naše planete – ekran unutarnje vizije.

Američki fizičar Hajns Pejdžels je tim povodom veoma jasno izrazio slom raspoloženja u

naučnim krugovima: „Savremena fizika tvrdi da je vakuum – prvobitna osnova cele fizike. Sve što je

nekada postojalo ili je moglo postojati, već je prisutno u tom nepostojanju prostora... i to nepostojanje

sadrži u sebi celo postojanje“.

Znači, informacija opet pretiče u svom ispoljavanju materiju!

Dobro je poznat slučaj predviđanja ubistva Roberta Kenedija, koje se dogodilo 5. juna 1968.

godine. Na dva meseca pre ubistva, Alen Vogen je, izučavajući sinhroniju na Institutu graničnih

oblasti psihologije Univerziteta u Frajburgu, iznenada osetio da će Kenedi biti ubijen i da je taj

događaj deo složenog sistema, koji je uključivao i ubistvo Martina Lutera Kinga. Vogen je uputio

pismo sa nadom da će upozoriti Kenedija. Po svoj prilici, upozorenje nisu smatrali ozbiljnim, te ono

nije spaslo ni predsednika, niti Lutera Kinga. Ali su, posle toga, u SAD oformili Biro za registraciju

predosećanja.

To je dobar primer kako se događaj koji se još nije dogodio, ispoljava u našoj stvarnosti

mnogo pre svog ostvarenja. I on nije usamljen slučaj.

Američki neurofiziolog Rodžer Speri je 1981. godine dobio Nobelovu nagradu, posebno zbog

prepoznavanja da misaone forme unutar uma razvijaju „uzročnu potenciju“, silu, koja inicira sve što

se dešava u čovekovom životu. Sperijeva istraživanja pokazuju: uzročna potencija se stvara u umu

kao ugrađeni bioelektrični sistem, sličan kondenzacionoj bateriji velikog kapaciteta. Što aktivnije

punite „bateriju“, tim više energije ona izbacuje, pružajući mogućnost individualnog uticaja na

događaje, takozvane, objektivne stvarnosti. Na prvi pogled to deluje čudno, ali je fizičarima dobro

poznato da se iz uređaja sa dve baterije od 4,5 volti, može dobiti energetski impuls jačine 20 kilovata.

To ukazuje, da pri određenim uslovima, energija iz latentne forme može preći u eksplicitnu.

Po svoj prilici, sam čovek ima udela u anomalijama ovoga sveta, i izučavati ih bez uzimanja u

obzir uticaja uma na događaje – nije moguće.

Svaka misao aktivira u mozgu molekule-nosioce. To znači da se bilo koji umni impuls

automatski pretvara u biološku informaciju. A ukoliko bismo imali posla, ne sa mozgom običnog

čoveka, uključenog na 3-4 procenta, već sa mozgom, koji je u stanju da radi punom snagom? U tom

slučaju, čovekov um dobija mogućnost kontakta sa razumom planete, sa kosmičkom svešću. Zadatak

i jeste u tome da se mozak podigne na nivo onih mogućnosti, koje su u njemu utemeljene samom

prirodom.

Biokompjuter je – izuzetna pojava. Za razliku od tehničkih sredstava, kojima čovek

kompenzuje razliku između svojih želja i mogućnosti, on, nesumnjivo, ima sopstveni razum i

intelekt, i interakcija sa njim je ostvariva isključivo uz kompromis obeju strana. Šta se iza toga krije?

Preko je potreban istraživački rad, i to vrlo ozbiljan. A jedino što se ne sme dopustiti, jeste –

neaktivnost.

Bilo koji uobičajeni aparati, od televizora do pegle – izvor su elektromagnetnog zračanja. U

tim uslovima se biokompjuteri vrlo često otvaraju spontano. Uplašeni ljudi trče kod psihijatara. A

oni, nemajući čak ni skromna saznanja iz oblasti nadsvesnih funkcija, propisuju vrlo jake lekove.

Tako se umnožava broj psihički obolelih i narkomana.

Zaustaviti započeti proces je nemoguće. Ja, zapravo naslućujem, da kompjuteri i ostale

pametne mašine – jesu samo trenažeri dati ljudima, kako bi oni mogli da se pripreme za rad preko

biokompjutera s materijalnim i nematerijalnim prostorom. Tako je bajkoviti leteći ćilim-avion

prethodio pojavi savremenih letećih aparata, a čarobne čizme od sedam milja su nagoveštavale

suvozemna mehanička prevozna sredstva.

Istraživati ovaj fenomen uopšte nije jednostavno. Odrasli, zbog starosnih razloga, retko mogu

da dopru do maksimalnog stepena rada sa biokompjuterom, koji otvara interdimenzionalnu vezu sa

drugim planovima Kosmosa.

Deci je lakše – ona stupaju u dodir sa naseljenim prostorima drugih svetova, i njima za to

uopšte nisu potrebne gigantske zdele radioteleskopa. Kontakt se ostvaruje trenutno. Zašto? Decu to

ne zanima. To je isto kao da ih pitate – kako vidite? Kako čujete?

Vidimo očima, čujemo ušima, kontaktiramo preko biokompjutera – i tu je kraj dečijih

objašnjenja čovekove konstrukcije.

Uostalom, hajde da se prisetimo izuzetne knjige K.Čukovskog „Od dve do pet“. Zašto se kod

deteta tog uzrasta dešavaju zapanjujući procesi u osvajanju stvarnosti? Pokažite mi nekog odraslog

koji će uverljivo, sa dokazima, objasniti taj masovni fenomen. Strani jezik deca prihvataju, nauče da

plivaju i stiču mnoga druga iskustva sa neverovatnom lakoćom u tačno, prirodom određenom uzrastu.

Isto je i sa biokompjuterom.

„Dovedite mi decu“ - govorio je jevanđeoski Hristos.

Pre ili kasnije, biokompjuterima će ovladati milioni ljudi. I iznova će se, zajedljivo, pojaviti

staro, poput sveta, pitanje o moralnosti novih sposobnosti, o kulturi orijentisanoj ka ezoterijskim

znanjima.

Svetsko iskustvo poslednjih vekova dozvoljava da se formuliše teza: neuporedivo više

energije, zahtevaju mnogo viši nivo moralnosti. Nažalost, zasad se, u tom smislu, ljudski rod ničim

ne može pohvaliti. Večito jedno te isto: nova otkrića dovode do njihove zloupotrebe. Od baruta do

Černobilja, od čovečuljaka u epruveti do genetskog inženjeringa – primeri se ne mogu nabrojati.

Kompjuteri su – opšte priznato dobro, ali su oni već izrodili i kompjuterske viruse, i hakere -

provalnike informacija u cilju profita, i nove probleme sa zdravljem.

Okultne energije postavljaju te iste probleme. Sa novinskih stranica magistri bele i crne

magije, iscelitelji i vidovnjaci obećavaju da će „skinuti uroke“, „opčiniti dragog“ i ostale dobrobiti.

Običan čitalac – treba nekako da se probije kroz njihovu nasrtljivu reklamu, pa kako da raspozna gde

je Svetlost, a gde Tama? Čak je i pop muzika postala psihodelična, mnogi izvođači koriste magijske

muzičke formule, pronađene u mnogobožačkim kultovima, a umeću u svoje tvorevine i satanistička

bajanja.

U svoje vreme, pre desetak godina, bile su popularne televizijske seanse Anatolija

Kašpirovskog. On je nasrtljivo objavljivao: „Dajem smernice ka dobrom! Ja vam dajem samo

dobro!“ A šta je, zapravo, on shvatao kao dobro? Da li je shvatao dijalektiku dobra i zla, da li je znao

kako se trenutno može izmeniti njihov polaritet, kako su relativni ti pojmovi? Iscelitelj dovodi

pacijentov organizam u normu – ali, šta je to norma? I može li ona biti podjednaka za milione

gledalaca pred televizijskim ekranima – toliko različitih, jedinstvenih i neponovljivih? Ekstrasens se

neposredno obraća čovekovoj strukturi polja, početnoj tački jedinstva njegovog organizma i njegove

duše, on utiče kroz podsvest – zato je dužan da bude svestan lične odgovornosti u svojim postupcima.

Psihoanalitičari su odavno dokazali da su mnoge neurotične reakcije vezane za najdublje

individualne probleme. Lečiti neuroze kao takve – znači samo pojačavati početnu bolest. A u

medicini se to gotovo uvek, i na svakom koraku događa, zato što se bore sa negativnim simptomima,

a ne sa osnovnim uzrokom patnji. I više od toga, zdravlje je povezano ne samo sa „zdravim načinom

života“, već i sa opštim kulturnim nivoom čovekovog pogleda na svet. Fizičke bolesti imaju moralni

smisao - to je jasno svakom duboko verujućem čoveku. Dakle, šta treba lečiti: fizičku bolest ili

moralnu izopačenost? Međutim, svako može da navede primer o tome, kako teška bolest ili urođeni

fizički nedostatak, duhovno podižu čoveka. I uopšte, život se ne svodi na malograđansko brižljivo

staranje o ugodnom subjektivnom osećaju.

Ma, kakvo „dobro“ mogu da predlažu ekstrasensi poput Kašpirovskog? Avaj, odveć često oni

mogu da predlože samo nestabilno, amatersko, na nivou „sopstvene izopačenosti“, po meri svog

individualnog intelektualnog nivoa. A to „dobro“ je bremenito takvim neočekivanim izlivima zla, pa

je bolje ostaviti čoveka na miru, sa svim njegovim bolestima.

Umišljena samodopadljivost čovekova je opasna i bezgranična. Apsolutno ništa ne znajući o

psihofizičkim svojstvima našeg prostranstva i Vaseljene, o uticaju bilo koje, makar i najbeznačajnije

svoje misli na dinamiku i potencijal događaja koji se dešavaju u svetu, on opet i opet dovodi sebe i

svoje bližnje na put strašnih, beskonačnih iskušenja.

Borba sa nepravdama uz pomoć pritiska sile, još više povećava nepravdu. Borba sa prirodom,

u kojoj, u konačnom ishodu, nije ostalo ni čiste vode, ni zemlje, ni vazduha. Oni su zatrovani

otpadom savremenih naučnih tehnologija, kojima se naši naučnici toliko ponose. Borba je sa svima,

koji poput Hrista, pokušavaju da vrate ljudski rod u Sferu Razuma! A potom iznova – uragani,

bolesti, nemoć pred stihijom prirode i očajnički vapaj: „Gospode, zbog čega?!“

Uzaludna su nadanja u to, da će se tajne prirode otkriti agresivnim, nemilosrdnim ljudima.

Oni otkrivaju samo tajne koje umnožavaju nasilje i surovost, i koje će, poput bumeranga, pre ili

kasnije udariti po njima samima.

4. glava

Vizije biblijske istorije i nekakvog neuobičajenog, meni nepojmljivog života, očigledno da su

imale direktan odnos sa onim što mi se događa u uobičajenoj realnosti. Zabrinuto i zbunjeno sam

pokušavao da sastavim kraj s krajem. Neprekidno sam se prisećao kako me je Orlov zastrašivao: „Na

šta ćeš pristati?“ A može biti da je to „sećanje na budućnost“, upozorenje o ozbiljnosti izbora, koji će

mi svakog časa predložiti sudbina?

Sad sam bio siguran: zaista smo neodvojivi deo više sile, koju su ljudi, zbog nedostatka tačne

informacije ili zbog nadahnuća same te sile, navikli da nazivaju Tvorcem. Deo Boga – ali koji?

Prisećao sam se drevnih mitova i priča. Možda smo mi Njegov san ili Njegov dah? Ili igračka s

kojom se on zabavlja? Mnogobrojni proroci u raznim zemljama i u različitim vekovima su, svako na

svoj način, objašnjavali odnose čoveka i Boga.

Ja lično sam do sada bio spontani materijalista i ateista, to jest ostajao sam na proverenom

terenu dostignuća prirodnih nauka. Svakako, uobičajenije mi je i bliže hrišćansko učenje: Bog – nije

naprosto Tvorac, On je Otac naš, On je Gospod u smislu oca i sina, a ne u smislu robovlasnika i roba.

Odatle je Ljubav, jednaka Istini, Slobodi Izbora, Blaženstvu, koje su iznad zakona. Pa i vizije mi se

„pokazuju“ čisto biblijske, o žudnjama Hristovim. Ma, ko mi ih pokazuje? Nije valjda da Sam Bog

nema šta da radi, nego da se bavi mnome satima? A, ukoliko nije On, ko je onda? Kakva je tamo

hijerarhija?

Zasad je jedno bilo jasno: svaki čovek ima svoje određenje, svoj zadatak, svoju ulogu. I sve

nas nosi neznano kuda bujica uzročno-posledičnih zavisnosti nepojmljive nam stvarnosti, a koje

polako postajemo svesni (svako posebno i svi zajedno).

Misao, uostalom, nije nova. „Kao šibani nevidljivim duhovima vremena, sunčevi konji voze

brzu kočiju sudbine, a nama ostaje samo da odlučno i muževno upravljamo njima, skrećući čas

desno, čas levo, kako ne bismo dozvolili točkovima da tamo nalete na kamen, a da se ovde survamo u

ponor. Kuda srljamo, ko zna? Zato što malo ko zna, odakle je on sam došao“. Takav niz slika je za

određeni problem pronašao Gete u „Egmondu“. Postoje i drugi, kod drugih autora.

Te tako, mi upravljamo kočijama, zato što smo delimično slobodni da u ovoj životnoj bujici

činimo sve, što nam padne na pamet – da skrenemo pameću ili se opametimo, da tugujemo ili se

radujemo životu, da volimo ili mrzimo. Do određenog vremena, dok ne sazru suprotne pozicije

besvesnog, svet će biti onakav, kakvim ga sami stvorimo. Samo se ne sme zaboraviti da, za razliku

od nas – Bog ima mnogo dana. On može dozvoliti sebi da radi i dorađuje, dolazeći do Svog, jedino

Njemu znanog savršenstva. Ljudi imaju samo jednu šansu da postanu sutvorci Svemira, a ne

bezvoljni, anemični statisti – spoznavši sebe. Drevni ljudi su govorili: spoznaš li sebe – spoznaćeš

svet. Istina, oni su upozoravali da je to najteže ostvariti.

Ma, ko od nas sebe opterećuje takvim traganjima? I da li su je mnogi od mudraca, priznatih

nosilaca istine, pronašli zaista?

„Malo ko zna, odakle je došao“. Da bi se naslutila budućnost, treba razumeti prošlost. Onda

će, možda, postati jasan cilj ljudskog roda u celini, kao i svrha svakog pojedinca. Znači, jedno od

najvažnijih pitanja je – pojmiti poreklo života, otkriti kriterijume njegovog nastanka. Sva gledišta o

tome, svode se na diskusije između evolucionista i pristalica kreacionizma. Teorija evolucije je

prihvaćena od većine naučnika, ona im se čini kao jedino razumno objašnjenje za proučavane

prirodnih i društvenih pojava. Kreacionisti zastupaju koncepciju stvaranja celog okolnog sveta

natprirodnom silom, to jest Bogom, pri čemu ne putem dugotrajnog razvoja, već odjednom, sa

jedinom mišlju, za šest biblijskih dana stvaranja.

Evo, preda mnom su dve knjige. Jedna je iz pera velikog fantaste Isaka Azimova i zove se

„Na početku“. To je izuzetno podrobno i višestrano naučno tumačenje biblijske slike stvaranja sveta

i čoveka. Profesor-biohemičar Azimov (1920 – 1992.) smatrao je sebe neverujućim čovekom, ali

njegovo delo nije ni na koji način himna ateizmu ili evolucionizmu. On čestito nastoji da razume

situaciju, te nisu bez razloga jednom tu knjigu izdali sa podnaslovom „Nauka susreće religiju“. Druga

knjiga je – „Očiglednost stvaranja sveta. Poreklo planete Zemlje“. Nju su napisala tri autora – dva

Kanađanina i jedan Amerikanac. Kanađani su – otac i sin Meklejn – pastori, a Amerikanac Okland je

– biolog, bivši evolucionist, koji je kroz istraživanja i razmišljanja postao kreacionista. Tako su, obe

navedene knjige napisali toliko različitii ljudi, koje povezuje stav uvažavanja prema različitim

gledištima, i pokušaj detaljne analize svih svedočanstava i dokaza. Sva četvorica autora savesno

tragaju za istinom: pa je sasvim prirodno što u mnogo čemu dolaze do istovetnih dokaza i zaključaka.

Zar svi tako postupaju? Koliko ljudi služi svojim idolima, izdiže svoju ograničenost do

apsoluta, želeći ne istinu, već isključivo pobedu u sporu... Oni neće da priznaju: „ne znam, ne

razumem“, veruju samo ličnom iskustvu i zato poriču bilo koju realnost izvan, s njihove strane usko

shvaćenih, kategorija prostora i vremena.

Koliko je snage bilo potrošeno da bi se po zrncima peska sakupila znanja vekova, ispresovala

u blokove naučnih pravaca i izgradilo veličanstveno zdanje materijalizma. Pa je tako, „U večnosti

krade svako, a večnost ja kao morski pesak“ (O. Mandeljštam). A večnost je obmanula te entuzijaste:

što je bilo stvoreno od peska, u pesak se i pretvorilo. Isto kao što su se nekada orfejska i pitagorejska

učenja rasula u odvojene pojave, gubeći vezu hiljadugodišnje sinteze. A sada su iza razvalina

srušenih konstrukcija ponovo primećeni obrisi drevnog Hrama.

Ciklusi građenja i rušenja, rođenja i smrti, dosledno zavijaju gigantsku spiralu kosmogeneze. I

iznova mučna pitanja kidaju čovekovu svest: kuda odlazi to, što se dogodilo? odakle se pojavljuje to,

što je započelo? gde je izvor onoga, što mi nazivamo budućnošću?

Budućnost – ona nam još nije stigla, ali već postoji tu negde. Najsnažnija veza povezanih

uzročno-posledičnih ovaploćenja vodi nematerijalnu ideju ka neizbežnoj materijalizaciji, ne

dozvoljavajući joj da se samovoljno udaljava od promisli i sudbine. Kroz istoriju je poznat ne mali

broj ljudi, koji su mogli da vide ono što još nije nastupilo, početak novih važnih stvari, događaja,

sudbina.

Možda zaista postoji svet, gde je još nepristiglo već realnost, svet koji je odvojen od nas

nepoznatom granicom – čuvan i nedostupan? Tamo su bogovi, čarobnjaci, a zmajevi se igraju sa

prošlošću koja nije iščezla, i kontrolišu budućnost, koje još nema. Planete su - kao igračke viših bića.

Sudbine naroda – njihove želje, vizije, samoobmane. I, to sve zajedno je – pozorište besmrtnih

režisera, majstora virtualnih iluzija, maje*. Nije li na to hteo da nas upozori Onaj, Koji je ostvario

misteriju Svog zemaljskog postojanja pod imenom Isus?

On je poznavao prošlost, znao-osećao* budućnost, video nešto udaljeno preko prepreka i

rastojanja; mogao je da leči ljude stavljanjem ruke i tajnom rečju da vraća u život, nesrećne da obodri

smirenjem, malodušne da ojača nadom, oslepelima da pokaže put preobražaja. Šta mi poimamo od

onoga što je On pokušavao da nam objasni? Koji je opazio svetlost, ka kojoj treba stremiti? Moguće

da to uopšte i nisu čudesa, već osnovne sposobnosti svakoga od nas?

Prošlo je dvadeset vekova, dva milenijuma, a mi kao i pre, ne možemo da pojmimo da je

najveća iluzija Svemira – saglasje poznatih istina o suštini nastalih događaja. Ali ipak, hajde da još

jednom pokušamo da preko Svesti definišemo Postojanje.

*******

U to vreme posao na Akademiji nije išao loše. O Lapšinu je režiser Igor Šadhan snimio film

(bio sam jedan od scenarista). Istovremeno je izašla moja knjiga o njemu i objavili smo metodiku.

Sve je više i više ljudi dolazilo u Akademiju. Oni su tamo zaista dobijali ono što su tražili – zdravlje,

optimizam, veru u budućnost. Kod mnogih su se otvarali biokompjuteri, i oni su se, neočekivano i za

njih same, našli u položaju ljudi, koji su proživeli život, čak i ne naslućujući da su se rodili sa

zatamnjenim kontaktnim sočivima na očima. A sad su, eto, skinuli ta sočiva, i shvatili da se svet bez

filtera doživljava potpuno drugačije. Čovek može da vidi neuporedivo više, nego što mu se činilo. On

čak može da vidi unutrašnje organe, ćelijske procese, auru i ona informaciona oštećenja, koja joj

nanosi okružujuća agresivna životna sredina. I mnogo više od toga, on može sam, bez pomoći

-----------------------------------------------------------------------* ruski Майя (doslovno preneto sa sankrtskog) - naziv za celu grupu hinduističkih škola mišljenja -

čulni svet je iluzoran i samo se meditacijom može dosegnuti stvarni svet koji je, razume se, vančulan

* Ведать - stara ruska reč, koja označava mnogo širi pojam - znati-osećati

doktora da dijagnostikuje bolest i leči samog sebe.

U to vreme sam vrlo ozbiljno izučavao sve, što bi mi pomoglo da se snađem u naučnom

tumačenju fenomena Lapšin. Mene je zbunjivalo to što autor metode nije odavao utisak dovoljno

obrazovanog čoveka. Istovremeno, o rezultatima koje je on postizao, mogao je samo da sanja bilo

koji od najistaknutijih naučnika. Uostalom, i kroz istoriju su se dešavale slične anomalije. I ljudi, čija

su imena upisana u naučne anale, katkad su ostavljali utisak potpuno neobrazovanih skorojevića. Tim

više, svima je poznato koliki je broj izuzetno obrazovanih ljudi koji, osim što govore o pročitanom i

naučenom – sami ništa ne mogu. Razgovaraš sa takvim čovekom – hodajuća enciklopedija. A da li bi

on mogao da se makar za milimetar pomeri dalje od naučenog? Da li je neku stranicu ili barem redak

ispisao svojim životom i sudbinom u letopis Postojanja?

Iz kog razloga ja o tome govorim? Zato što postoje različite realnosti, među njima i

neispoljene, duhovne, koje prodiru u našu svest, uglavnom preko epifize i desne hemisfere i utiču na

naš život. Eto zašto – neki znaju, a neki znaju-osećaju. Ali, znanja su nepostojana, promenljiva,

neprestano se određuju, odbacuju, zamenjuju... A znati-osećati je – iracionalan put koji vodi ka

praiskonskom, ka onome što je već postojalo, čak i kada nas nije bilo. I na tom putu uopšte nije

neophodno znati anatomiju, kako bi se čovek izlečio. Dovoljno je staviti se u poziciju Tvorca – i

uspeh je zagarantovan. Pitanje je samo, da li će neke više sile dozvoliti da zauzmemo tu poziciju.

Vakuum, što u prevodu sa latinskog znači „praznina“, realno, kao što se vidi, nije prazan

prostor, već nekakav informacioni centar, koji sadrži u sebi više od 99 procenata ukupne vaseljenske

informacije. Postoje osnove za pretpostavku da se novo znanje rađa kao rezultat uzajamnog

delovanja svesti sa onim, što je Vernadski nazivao poljem razuma – informacionim poljem. Stiče se

utisak da je čovek – psihofizički objekat, on se nalazi u nekom lančanom sistemu određenja forme,

između mikro i makro kosmosa i pojavljuje se kao objekat, ali i kao subjekat procesa transformacije.

Nauka, a pre svega u oblastima neposredne interakcije fizike – hemije, biologije – genetike,

informatike – psihologije, dolazi danas do paradoksalne, a još koliko juče, jeretičke bogohulne

paradigme: između materijalnog i idealnog nema nepremostivih barijera, jedno je sposobno da se

sasvim uspešno transformiše u drugo. Moguće je čak, u vezi sa otvaranjem biokompjutera, tvrditi:

razum i misao uz određene uslove postaju stvarni – opipljivi u svom direktnom uticaju na okolinu.

Mentalni i fizički procesi nemaju istinskih razlika – oni su samo različita stanja jednog jedinog.

Misaoni uticaj na materijalne objekte postepeno stiče status naučne činjenice.

Iz gore izloženog sledi zaključak: svet je psihofizički, zasebnog, izdvojenog od svesti fizičkog

sveta nema i ne može biti. I, na početku je zaista bila reč. I ništa može da donese na svet nešto. A

virtualni procesi mogu doneti – fizičku snagu. Upravo zato ja i insistiram: mentalno ili semiotičko,

prostranstvo čovekovo – nije samo strukturalna ukupnost ličnog duhovnog, emocionalnog, socijalnog

i istorijskog iskustva, utvrđenog u njegovoj svesti i obližnjoj sredini specijalnom projekcijom

hologramskih objekata, već i suptilni materijalni repetitor udaljenih svojstava bilo kojih struktura

Kosmosa i fizičkog vakuuma. Zato ljudska evolucija mora da se proučava kao realizacija potencijala

koji postoje u prirodi kao datost.

I pitanje o naučnom pogledu na svet u vezi sa fenomenom biokompjutera – nije samo pitanje

filozofije. To je pitanje preživljavanja čovečanstva i traganja za alternativnim putem njegovog

razvoja.

Eto o kakvim smo problemima, vezanim za pogled na svet, razmišljali mi na Akademiji.

Okupili smo prilično veliki kolektiv – desetine stručnjaka iz različitih oblasti znanja, od kojih je

nemali broj bio iz reda uglednih naučnika. Održavali smo savetovanja, simpozijume. Poznati širom

zemlje akademici su bez ustručavanja dolazili kod nas, da bi pogledali naša „čudesa“, a istovremeno i

da poboljšaju svoje zdravlje. Redovno su sredstva masovnih komunikacija pričala o Akademiji:

članci u novinama, časopisima, informacije na radiju. Gore navedeni film Igora Šadhana su „vrteli“

na TV-u nekoliko puta.

Razume se, dešavali su se i neočekivani slučajevi, ponekad, sa stanovišta večnosti, prilično

komični. Evo jednog od njih.

Uvalio se u „slučaj“ sa virtualnim svetom jedan moj blizak prijatelj. Doveo je svog sina na

obuku u Akademiju, i već posle tri nedelje se kod dečaka otvorio biokompjuter. Dečak je počeo da

vidi ono, što u porodici niko nije video. On je video kako njegov otac provodi vreme, znao gde ga

može naći. Čak iako otac nikoga u kući ne bi obavestio o svom pravcu kretanja, to uopšte nije

garantovalo, da se u nikome poznatom stanu, odjednom neće razlegnuti uznemirujući urlik

telefonskog poziva, i da dečji glas neće histerično izgovoriti: „Već je kasno. Moraš da dođeš kući.

Mama plače, a i ja te, takođe, čekam“.

Sad sam shvatio mudre reči mog drugog prijatelja, poznatog pisca Jurija Poljakova: „Želeo

bih, svakako, da i moja kći Alina takođe ima takav biokompjuter. Ali će biti veoma teško vaspitavati

je, ukoliko bude u stanju da me vidi skroz-naskroz“. Te se on ipak nije odlučio da pošalje svoju ćerku

na obuku u Akademiju. Ne, to nije malograđanska predostrožnost, već ozbiljan moralni problem.

A porodične stvari mog druga su izmakle kontroli i bilo je baš loše. Kod kuće su znali

bukvalno sve šta je radio. To je „izazivalo napetost“ i kod onih koji su znali, a i kod onih o kojima su

znali. Događalo se potpuno obrnuto od onoga što je on hteo. On se nadao da će uz pomoć sina

nadgledati druge. Ali, „drugi“ nisu uzbuđivali dete, brinuo ga je otac. Sin ga je bukvalno špijunirao

od jutra do večeri, i sa dečijom bezazlenošću je prekorevao oca za bilo kakav otkriveni prekršaj.

- Šta ćemo da radimo? – pitao me je drug. – Momak će me dotući. Ne znam kako da se

zaštitim od njega.

- Otvori i sebi isto tako biokompjuter, pa postavi program zaštite – savetovao sam ga.

- Gde da nađem vremena za to? Imam četrnaest fabrika. Hiljade ljudi zavise od toga, da li ću

ja uspeti da obezbedim porudžbine ili ne. Celog života za sebe nisam imao dovoljno vremena.

Drug se nervirao, iskompleksirao. Nisam znao na koji način da mu pomognem. Sin ga je

očigledno pobedio u toj borbi karaktera, zato što je sa dečijim preterivanjem smatrao da je istina uvek

samo jedna – ona, koju on razume. Ocu je, od strane njegovog nadzornika, bio zabranjen bilo koji

korak dalje od porodice, što je, bezuslovno, pretvaralo život u košmar. Ispalo je kao u popularnoj

pesmici o čarobnjaku: „Htedoh da napravim psinu, a dobio sam kozu“. Koza je ispala, pokazalo se,

povelika i pretila da probode rogovima porodični život mog druga. A ja ničim nisam mogao da

pomognem, pošto je biokompjuter – nešto mnogo veće od novih čovekovih mogućnosti. To je

propusnica za drugi svet, čije se praskozorje već probijalo kroz veo približavajuće godine

milenijuma. Ali niko još nije znao te, 1997. godine, kakvo će biti sunce novog milenijuma. Da li će to

biti sunce tame ili sunce Svetlosti? Tada o tome niko nije ništa znao. Čak ni bogovi.

Stotine ljudi koji su se izbavili od svojih, po mišljenju lekara, neizlečivih bolesti, stvarali su

Akademiji čudnovati oreol neke mistične ustanove, u kojoj rade ili čarobnjaci ili magovi. Lapšin se

nije bojao te sumnjive reputacije. Štaviše – podržavao ju je, održavajući redovno časove o

zajedničkom delovanju sa onostranim silama. Slušao sam i pamtio to što je govorio Vjačeslav

Mihajlović, ali istovremeno, nisam mogao de se oslobodim nekakvog dubinskog unutarnjeg otpora

slici poretka stvari u svetu, koju je on pokušavao da nametne učenicima i sledbenicima. Bog, đavo,

Carstvo mrtvih i rad sa njim – sve je to u isto vreme bilo i vrlo egzotično, ali na neki način i ne baš

poželjna orijentacija, koju su mi nametali. Tim više što sam sebe u to vreme još uvek smatrao

čovekom ateističkih pogleda, sadržaje predavanja sam prihvatao isključivo kao mitološke teme i

nisam ih povezivao sa realnošću svakodnevnog života.

Međutim, do otvorene konfrontacije ipak nije dolazilo. Tim pre što je Lapšin, uprkos svog

grubog, prilično netaktičnog i vulgarnog načina ophođenja sa ljudima, upravo sa mnom bio izuzetno

taktičan i obazriv u načinu izražavanja. A osim toga, rezultati... Bez obzira na sve, izlečenja nisu bila

izmišljena, već istinska. Bio sam ne jednom svedok tome, kako su slepi ljudi, katkad veoma stari,

odjednom počeli da viču: „Ja vidim! Vidim!“ Oni bi odjednom nepogrešivo počeli da se orijentišu u

prostoriji, u kojoj su se do pre jednog minuta bespomoćno spoticali o stolice.

U ime takvih rezultata, bilo je moguće istrpeti duboko lično neslaganje sa Lapšinovim

pogledom na svet, i prihvatati sve to kao nekakvo čudno osobenjačko skretanje čuvenog virtuoza.

U to vreme se Lapšinova metodika zaista približavala svetskom priznavanju. O njemu su bili

snimljeni filmovi u Ukrajini, Grčkoj, Nemačkoj, Francuskoj. Nešto pre toga, u vreme Klintonove

posete Kijevu, žena američkog predsednika, Hilari, našla je vremena da poseti Lapšinov centar.

U velikoj sali centra u kojoj su je dočekali, u susret gostima je izašao dečkić, koji se teškom

mukom kretao sa ogromnim buketom cveća. Sedmogodišnji dečak je još donedavno bio osuđen od

strane lekara, da će život provesti u invalidskim kolicima zbog cerebralne paralize. I evo ga, korača

preko sale, mrmljajući nešto sebi u bradu i radosno se osmehujući. Stigavši do gospođe Klinton, on

joj je uručio cveće. U tom trenutku, malo kome se oči nisu ispunile suzama.

Još je veću popularnost Lapšinu doneo film, prikazan nekoliko puta zaredom na televiziji.

Gledaoce je zapanjilo to, što sasvim jednostavne vežbe omogućavaju slepima da već na prvoj etapi

razviju radarski alternativni vid, a na drugoj iznova stiču sposobnost da vide očima. To je postala

prava senzacija.

Za mnoge je bilo otkriće da kod nas, u potiljačnom delu velikog mozga, u vidnim kvržicama

postoje ćelije koje su sposobne da ispuštaju i primaju elektromagnetne talase, i da taj način gledanja u

prirodi ima kudikamo veću perspektivu, od tradicionalnog, očima.

Zato se činilo potpuno prirodnim, što su jednom prilikom pozvali Vjačeslava Mihajlovića da

učestvuje u televizijskoj emisiji. Obećali su da će mu dati dovoljno vremena za nastup, i zamolili da

neko od naše dece sudeluje u demonstraciji prikazivanja mogućnosti čitanja tekstova sa zavezanim

očima.

Ne znam iz kog razloga, ali me je nešto uznemiravalo u vezi predstojećeg televizijskog

poduhvata. Imao sam neki nejasan osećaj opasnosti ili podmetačine. Savetovao sam tada najozbiljnije

Lapšinu da bude veoma obazriv i da povede sa sobom ne običnu, zdravu decu, već nekog od slepih,

kako ne bi bilo ni senke sumnje u verodostojnost rezultata.

Kako se ispostavilo, predosećanja me nisu uzalud morila.

Televizijski šou, u kome je trebalo da učestvuje Lapšin, pripremala je televizijska kompanija

„Pojava“. Prenos su nazvali „Suđenje je u toku“. To je bilo teatralizovano suđenje onima koji imaju

svoju praksu – isceliteljima, ekstrasensima, šamanima, vračarama. Organizatori prenosa su se

potrudili da dekor i okolnosti poduhvata, što je moguće bolje odgovaraju zamisli: porotnici, advokati,

tužioci, svedoci. Pa je čak bio i sudija u sudijskoj odori, kome su, istini za volju, s vremena na vreme

došaptavali šta treba da govori i kada da udara drvenim čekićem.

Sve u svemu, na sudu je kao na sudu. Bilo je kome da se sudi, bilo je koga će osuditi. I ruku

na srce, treba priznati – malo ko od normalnih ljudi nije iskreno duševno patio, videvši punačke

devojke sa svećama, koje su izvodile naglašene baletske korake oko onih koji su želeli da skinu

venac momaštva, ili oko primitivnih magova koji trguju ljubavnim napicima.

Ja nikada nisam pripadao poklonicima egzotičnih specijalista u vračanju o čemu god hoćete,

ili lečenju od čega god poželite. Zato sam posmatrao ono što se odigrava, nekako sa pozicije čoveka

koji nema apsolutno nikakav odnos u pogledu predstave na „sudu“.

U početku je sve bilo prilično pristojno. Istupao je Lapšin i, kao i uvek je, poprilično

nerazumljivo ljudima koji su veoma daleko od ezoterije, pokušavao da bar nešto kaže o suštini svoje

metode. Njega je, isto kao i uvek, malo ko razumeo. Svi su iščekivali njegovu praktičnu

demonstraciju dostignuća.

I evo, izađe Saša. To je bio četrnaestogodišnji slepi dečak - od detinjstva invalid bez vida.

Dijagnoza je glasila: anomalija razvoja očnog nerva, cepanje mrežnjače, zrikavost. Uz to je još, kao

rezultat udarca pri padu, kod njega nastala katarakta na desnom oku. To je bio realni slepac, sa

svojom gorkom životnom pričom, životom koji je uglavnom proticao u specijalnoj školi-internatu za

slepe i slabovide.

Saša je izašao za govornicu namenjenu svedocima Prineli su mu nekakve papire sa sudijskog

stola. I dečak je, stavivši preko očiju tamni povez, počeo prilično brzo da čita. Onda su mu dali drugi

tekst – ponovo isti rezultat. U sali je nastala takva tišina, bukvalno kao da su se ljudi upravo lično

uključili u čudo. U toj mukloj tišini, činilo se, mogli su se čuti otkucaji srca i u potpunosti osetiti

talasi zaprepašćenja i uzbuđenja. Ja sam u sebi likovao, iščekujući aplauze.

Iznenada se dogodi nešto potpuno neshvatljivo. Podiže se jedan od organizatora šou programa

– i pozva radi razotkrivajuće procedure novinskog dopisnika časopisa „Aganjok“, gospodina

Nikonova.

U prolazu se pojavljuje energični, samouvereni mladi čovek i, gotovo izbacivši sa govornice

dečaka koji je potpuno izgubio glavu, gromoglasno izjavljuje: „Ja ću sada raskrinkati te šarlatane!“

Zatim, on samouvereno i jasno objašnjava, da je i kroz najmanje rupice u tkanju poveza

moguće bez ikakvih poteškoća, razume se, posle određenog treninga, čitati tekstove i prilično dobro

videti.

- Tamo gde se ja pojavim – kao pravi pravcati šoumen zaurla prema gledalištu Nikonov, –

čudesa se završavaju!

To, da se na sličan način posle određenih vežbi može čitati, bilo je poznato i ranije. Ovakve

trikove pokazuje i Jurij Gorni. Samo, kakve veze sa tim ima Lapšin? Njegovim pacijentima je pri

radarskom vidokrugu maska potrebna, kako bi se zaštitili od spoljašnjih uticaja. Nju koriste u

početnoj fazi radi koncentracije pažnje pri lečenju cerebralne paralize, dijabetesa i drugih patologija.

I osim toga, Saša – je slep. Pomislio sam: možda bi, radi čistote eksperimenta, Nikonovu prvo

trebalo izbosti oči, pa mu tek onda dati tekstove da pročita?

Ovo ja u sebi govorim. A u sali uzbuđenje, svi su izuzetno napregnuti.

Nikonov traži od deteta povez, stavlja ga preko očiju. Uzima u ruke tekst koji su mu pružili i

počinje odlučno da ga čita. Svi su poskakali, u sali je nezamisliva buka i zbrka. Gledaoci ne

primećuju da Nikonov čita, postavivši list papira desno. Oni, uostalom, i ne znaju, o čemu svedoči to

pomicanje papira. A to svedoči, ni mnogo ni malo, tek to, da Nikonov čita, koristeći isti metod kao i

Saša – radarski vidokrug. Upravo tako vide praktično svi, kod kojih se otvara ekran unutarnjeg vida,

u svakom slučaju bar prve dve-tri godine.

Mladog šoumena, koji izgara od želje za televizijskom slavom, nije uopšte zbunio dečakov

izgubljen izgled, ni očajanje njegovog oca, koji je pokušavao nešto da odgovori podignutom na noge

gledalištu. Ja sam u pauzi razgovarao sa Nikonovim, pokušavajući da mu objasnim nekorektnost

njegovog postupka, ali mi je mladi momak, ne gledajući me u oči, već sve vreme pogledom uokolo

tražeči znake svoje isplanirane popularnosti, bez okolišanja skresao u brk, da njega zanima samo to,

koliko je on efektno izgledao u televizijskom prenosu. „To je, bre, šou, isključivo šou!“ –

objašnjavao mi je.

Ne – to nije šou! To je diskreditacija metode, koja može da pomogne hiljadama beznadežno

obolelih da steknu zdravlje. Cinizam i bezdušnost razotkrivača ovde je nesumnjivo prešla sve

dozvoljene granice. Uz to, neka od dece su još i prepoznala u novinaru - čiku, koji po Lapšinovoj

metodici radi u Moskovskom institutu za čelik i legure. Tad je postalo jasno, zašto je Nikonov mirno

čitao tekst koji su mu držali, ne ispred očiju, već desno, pored uveta. Kako sam već pominjao, tako se

isprva čita radarskim vidnim poljem, zbog pomeranja slika za 60-90 stepeni. Ukoliko je poslednja

pretpostavka tačna – onda, ono što se događalo nije naprosto glupost i duševna gluvoća, već će pre

biti, podlost, pri čemu unapred isplanirana.

Neobično je da su organizatori prenosa iskoristili u svojstvu eksperta ne stručnjaka, već

novinara. A u sali su bili profesionalni doktori sa nesumnjivom reputacijom, naučnici sa slavnim

imenima, koji su lično poznavali i samog Lapšina i njim izlečenu decu. Uzaludno su stručnjaci molili

rukovodioce kompanije da im daju reč. Kako je to iznenada potrošena traka, pregrejali se reflektori,

isteklo od studija dodeljeno vreme? Ma, bukvalno sve nedaće istovremeno!

I ja sam takođe pokušavao da objasnim režiseru prenosa nekorektnost ovakvih senzacija. Sve

je bilo uzalud. Pamtim čak i to, da je snimatelj ovog veštačkog suda izjavio: „Ovde nešto nije u redu.

Ja sam radio na temi o Lapšinu na Tverskoj medicinskoj akademiji. Tamo su istinski slepi, i oni su

apsolutno mogli da čitaju“.

Taj sadržaj je kasnije izašao u etar bez raskrinkavajućih mahinacija Nikonova. Od daljeg

navođenja na protivzakonito delovanje je spaslo to, što je Saša zaista bio slep. Organizatori emisije

nisu računali sa tim, da će na njihov „sud“ dovesti slepo dete. Oni su, očigledno, mislili da su svi

uokolo spletkaroši, poput njih samih.

Ovaj slučaj me je čvrsto ujedinio sa Lapšinom. U njegovom odnosu prema meni se pojavila

nekakva srdačnost. Počeo je više da mi priča, sa većim poverenjem se odnosio prema mojim idejama

i projektima.

To što sam počeo da otkrivam, zapanjivalo me je. Svet, prikazan Lapšinom, pokazao se kao

potpuno skladan i dinamičan sistem. Pri čemu je, osim široko poznatih ezoterijskih konstrukcija, on

sadržavao u sebi takve detalje, o kojima nije mogao da zna neko kome je stran taj svet, i koji ga

izučava isključivo preko poznatih literarnih izvora. Meni, kao profesionalnom informatičaru, posebno

su bila zanimljiva njegova razmišljanja o informacionim osnovama Svemira.

Mnoge večeri smo ostajali sami, a on mi je objašnjavao:

- Informacija – to je označavanje forme prostora. Ako je za svakog čitaoca knjiga – neka

autorom napisana informacija, onda je za mene knjiga – međuprostorna pukotina, rupa, u kojoj se

nalazi mnoštvo nekih suština, a ja sam tim suštinama, na neki način pastir. Ja znam kako da radim sa

njima. Knjige koje stoje kod vas na polici, mogu vas sutra pojesti potpuno, zajedno sa celom

utrobom, ili vas, naprotiv, izlečiti. To nije šala. Objasniću k čemu sve to vodi, zašto se kroz nas

ostvaruje translacija te informacije, zbog čega mi pišemo knjige, šta se uopšte događa sa tom

informacijom i kako sa tim postupati. Objasniću svoje gledište u odnosu na to, kako sa tim radim,

kako s tim živim.

Pritom je često spominjao Bibliju:

- U prvim redovima Biblije čitamo reči o tome, da su na početku postojali Svetlost i Tama. Bog

je odvojio Svetlost od Tame. Malo ko obraća pažnju na to da se pojavljuje i treća komponenta.

Svetlost, Tama i nešto između – što razdvaja jedno od drugog, prava linija. Znate li kinesku

proročansku „Knjigu promena“ Ji Đinga? Heksagrami po „Knjizi promena“ imaju dva tipa linija:

jedna neprekidna, druga isprekidana. Isprekidana linija označava interakciju dva prostora: Svetlosti i

Tame. Po simbolici brojeva, neprekidne linije se nazivaju „devetke“, a isprekidane – „šestice“. U

prvom slučaju su zatvoreni prostori, koji ne sarađuju međusobno, u drugom slučaju dolazi do

uzajamnog delovanja prostora, što u konačnom rezultatu vodi do iskrivljavanja prostora u obe sfere.

Forme izobličavanja, deformacije prostora, čovek je označio kao informaciju.

Razumeš li, u „Knjizi promena“ sva pažnja je posvećena objašnjenju kvaliteta i svojstava,

koji su postavljeni u središnji položaj, u liniju koja ih deli. Ako se na ovaj problem pogleda iz malo

drugačijeg ugla, onda se pojavljuje nešto drugo, poput tehnologije knjižne magije. Ukoliko se razvije

ta linija, dobija se ravna površina. Ta površina oponaša različite materijale, na kojima čovek nešto

zapisuje, uključujući i kompjuterske diskete.

Drugim rečima, prva pojava informacije, vezana je za pojavljivanje Svetlosti i Tame. Postoji

određeni oblik izobličavanja u prostoru Svetlosti, kao i u prostoru Tame. I postoji informacija, koja

se pojavljuje kao proizvod uzajamnog delovanja Svetlosti i Tame, upravo u središnjem položaju.

Obično se takav središnji prostor još naziva tibetanskom rečju Bardo – međuprostor, gde se, po

podacima navedenim u „Apokrifima drevnih hrišćana“ – nalazi „pet drveta u raju, koja su nepokretna

i leti i zimi, i njihovo lišće ne opada. Onaj, koji ih upozna, neće iskusiti smrt“.

- Ovde se imaju u vidu strukture – svoja objašnjenja on, po pravilu prati crtežima, – prva,

druga i tako dalje, iako se za označavanje struktura središnjeg prostora koristi šest linija. Ali je

potrebno orijentisati se ne na linije, već na prostore između njih. U zavisnosti od toga kako dolazi do

prekida između prostora u tom središnjem delu, zavise ispoljavanja različitih informacija.

Razmotrićemo jednostavniju varijantu. Prostor Svetlosti, u kom se ti i ja nalazimo – to je

astrološki prostor, to jest prostor Boga Sina. Neastrološko – nematerijalno, anđeosko prostranstvo –

to je svet Boga Oca. Međuprostor – je svet Svetog Duha. Informacija može biti kao prostor,

iskrivljena prema Svetlosti, to jest, materijalnom svetu, ili prema Tami, to jest nematerijalnom svetu.

Na taj način – rezimirao je on, – postoje tri vida informacija: nematerijanog sveta,

materijalnog sveta i međuprostornog Bardo-sveta.

Nadalje je govorio o tehnologiji, koja je, kako se kasnije pokazalo, veoma bliska onome, što

sam imao priliku da spoznam iz ličnog iskustva.

-Središnja bardovska informacija (ideja) – ovaploćuje se isprva s leve strane, kao nekakva

virtualna realnost, kao projekat (nematerijalni prostor), i zatim kreće u ostvarivanje desno, u

materijalni prostor. Upravo tačno kao skica, koja stigavši u fabrički pogon, dobija formu i

funkcionalna svojstva proizvoda.

Eto, tako u Lapšinovom tumačenju izgleda Svemir. Postoji naručilac (ko?), postoji

projektantski institut, u kom se njegove ideje oživljavaju u projekte i skice (forme), i postoji fabrika,

u kojoj u skladu sa tim skicama nastaje sve što se želi, na primer (ako se tiče ljudske zajednice)

revolucije, građanski ratovi. Ili obrnuto: stabilizacija, procvat.

Istina, ukoliko se pažljivo izanalizira istorija, pravo na porudžbinu, to jest ideju, imaju u

najmanju ruku dve suparničke strukture (inače se različite stvari neće uklopiti). To su nekakve dve

vaseljenske korporacije „Svetlost“ i „Tama“. One neprestano vode konkurentsku borbu za promet

svoje robe u materijalnom prostoru Svemira. Potrošači smo u prvoj etapi mi, ljudi. A u drugoj će, u

zavisnosti od toga čiju smo robu ili usluge koristili za svoje potrebe, pojesti nas same. Ko? Jedna od

dve najstarije, zaslužne korporacije – ili „Svetlost“ ili „Tama“. A sve se to zajedno naziva – osnovna

informaciona interakcija. I retko ko će uspeti da se otrgne iz lanca ponavljajućih spiralnih uzajamnih

odnosa materijalnih i nematerijalnih prostora.

To, o čemu je pričao Lapšin, uvek je na mene ostavljalo prilično čudan utisak. Imao sam

osećaj da se u njemu, kada na određeni način usredsređuje misao, uključuje nekakav prenosni

mehanizam koji je kroz njega objavljivao veoma složena, a ponekad čak, i veoma neshvatljiva

predavanja. Pri tom se on, nesumnjivo, nije razumeo ni u osnove fizike, ni u osnove medicine, na

čijim je njivama dostizao izuzetne rezultate, pred kojima su bledeli ugledni akademici. Trebalo je da

se taj primo-predajni sistem isključi, kako bi se trenutno pretvorio ne čak ni u običnog, već bih pre

rekao, u. osrednjeg čoveka. Ali je on umeo da manipuliše svojim stanjima „uključivanja“ i

„isključivanja“, i malo ko je mogao da nasluti tu neobičnu osobenost njegove svesti.

Ja sam, po pravilu, proveravao sve što mi je saopštavao Lapšin, i nailazio s vremena na

vreme na veoma zanimljive paralele u svetu zvanične nauke, naročito kod fizičara.

Na rusko-američkom seminaru „Vision of the Future“ („Vizija Budućnosti“, Sankt-

Peterburg, 1993.g) fizičari A.V.Moskovski i I.V.Mirzalis su imali referat „Svest i fizički svet“. U

njemu se tvrdilo: „Ukoliko se doslovno prate strukture kvantnog formalizma, onda deluje kao da se

ceo svet raspada na dva. Prvi je – svojevrsni kvantni odraz u ogledalu, gde istovremeno postoje i po

svojevrsnim zakonima uzajamno dejstvuju potencijalno moguća stanja Vaseljene. Evolucija ovog

sveta se opisuje, na primer, Šredingerovom jednačinom, tako da se može govoriti o neprekidnoj

bujici interferirajućih potencijalnih mogućnosti, „virtualnih puteva“, „senki“, „oblaka verovatnoće“

itd. – skup metafora se može nastaviti, ali je u ovome najbitniji paradoks, pošto je u klasičnom svetu

nemoguće uzajamno dejstvo onoga, čega kao da i nema. Drugi plan – jeste realni, makroskopski svet,

prostor stvarnih događaja, u kome nema mesta neodređenosti, dvosmislenosti, a ukoliko je to i

moguće, to je samo zahvaljujući našem neznanju o tome šta se zapravo događa“.

Još radikalnije deluje pozicija američkog fizičara, dobitnika Nobelove nagrade, Judžina

Vignera, koji je smatrao da se konačni „raspad“ kvantnog talasnog paketa dešava u svesti

posmatrača. Isključivo svest poseduje jedinstvenu osobinu – da bude svesna same sebe. Kao ekran u

bioskopu, koji daje mogućnost fotonima iz svetlosnog toka da dobiju određeno mesto u prostoru,

koje oni, do zajedničkog delovanja sa njim, nisu imali.

Sa te tačke gledišta, „princip realnosti“ je sadržan ne u fizičkom svetu, već u ravni svesti. Ili

tačnije, Svesti. To jest, sve je potpuno suprotno, od opšteprihvaćenih kosmogonijskih teorija: fizičko

je – efemerno, a psihičko je – realno.

Nije manje radikalan pristup koji razvija Everet, koji je došao do zaključka da naš svet nije

jedini, već da postoji u nebrojenom mnoštvu ravnopravnih kopija, iz kojih naša svest nekako odabira

jedan scenario sveta. Drugim rečima, život ne određuje svest, već naprotiv, svest određuje život.

Nećemo sada ulaziti u analizu tvrdnji kako osnovni faktor u formiranju Vaseljene nije njen

samorazvoj, već uticaj nematerijalnog polja informacija. Očigledno je da ovakve koncepcije pogleda

na svet moraju da se razmatraju aktivno i svestrano. Hajde da bar konstatujemo tu činjenicu - osnove

za ovakvu promenu akcenata postoje, i one su suštinske. Zato što se ispostavilo: u tajanstvenoj

„praznini“ vakuuma, neobjašnjivim načinom je utisnuta informacija još pre nego što se ispoljila. I

više od toga, na materijalnom nivou Postojanja, kakav god da je bio prauzrok, upravo je informacija

postala presudna sila koja stvara novu stvarnost.

Može biti, pre usana se već rodio šapat,

I u bezdrvlju se kovitlalo lišće,

I oni, kojima posvećujemo iskustvo,

Pre iskustva su stekli osobine.

(O. Mendeljštam)

Svet je preplavljen pametnim mašinama i mehanizmima. Novi informacioni prostor silovito

se samoorganizuje, usavršava, snabdeva novim intelektom, lišenim pređašnje rasipničke

emocijonalnosti. Današnji čovek bilo gde da je, više nije upravljač i organizator, već je isključivo

opslužujući personal ili korisnik globalnih kompjuterskih sistema, koji, kao da počinju da žive

sopstvenim, nezavisnim od njega životom. Duhovna stremljenja ljudi, njihova moralna traganja, koja

se sve više i više obezvređuju u ovom tehnogenom svetu, sve manje su u stanju da utiču na životno

važna društvena rešenja. Unifikacija masovne kulture, u punom smislu te reči, uništava čoveka kao

ličnost, stimuliše njegovu prosečnost, nivelaciju i standardizaciju.

Napredne zemlje su već odavno krenule putem izgradnje informacionog društva, u kom

prioritetni značaj ima ne proizvodnja materije i energije, već stvaranje novih tehnologija. Ali, što su

više napredovali, tim su sve više postajali zavisnici od svojih tvorevina.

Od normalnog rada infrastrukture, od intenzivnosti informacionih razmena, potpunosti,

pravovremenosti i verodostojnosti informacija koje cirkulišu kroz kompjuterske i telekomunikacione

sisteme, neposredno zavisi ceo život savremene države. Zato što ni jedan, čak i najveći stručnjak, ne

može objektivno da proceni projekat predložen od strane informacionog supersistema, bez pomoći

samog supersistema.

Kompjuterska tehnika, zahvaljujući otkriću akademika E.V.Jevreinova, o mogućnosti

distribucije obrađenih informacija – sada funkcioniše sa ukupnim brzinama većim od brzine svetlosti,

iako je brzina rada računara – principijelno drugačija brzina, ali za nas, korisnike računara, u praksi

ova činjenica znači, da je u principu nemoguće suparništvo između čoveka (u tom obliku, u kakvom

on postoji na sadašnjoj etapi razvoja), i sveta „pametnih mašina“ koje je sam stvorio. To je zato, što

dok učimo – naša znanja beznadežno zastarevaju. U školi se čitanjem, ponavljanjem, bubanjem

napamet, gube kod dece najefikasniji oblici pamćenja – eidetski, i uopšte se ne uzima u obzir da je

intuitivno mišljenje, neuporedivo efikasnije od logičkog.

I više od toga, iluzorni standardi „obrazovanosti“ blokiraju, a ne razvijaju intelekt ljudi. Jer,

oni se najčešće uče mislima, a ne sposobnosti da misle.

Čini se da su opravdane strepnje filozofa, kako su uspesi tehničkih nauka izrodili stanje, po

kom se u čovekove suštine ubrajaju samo one, koje se u principu prepuštaju matematičkom i

tehničkom modeliranju. Samim tim se otvara nova stranica istorije: ne formira čovek tehniku po slici

i prilici svojoj, već naprotiv, savremene tehnologije sa njihovom brzinom rada, neosetljivošću na

smetnje i ostalim funkcionalnim svojstvima, počinju da iznose svoje zahteve o sistemu organizovanja

i funkcionisanja ne samo individua, već i društva u celini. Zanimljivo, da li nam je potrebna ta i takva

stranica istorije? Čime mi, duhovne ličnosti možemo njoj da uzvratimo?

Ali, Lapšin do takvih finesa nije dosezao. I sve češće mi se činilo da smo on i ja - na

različitim stranama Svetlosti i Tame. Uostalom, mene su u to vreme sve više mučili peobražaji moje

svesti.

Činilo se da ih je moj mozak, upivši u sebe nove energetske linije prostornih i vremenskih

koordinata, dešifrovao i odazvao se čudnovatim slikama iznova stvorenog sveta. Ostalo mi je samo

da prikupim hrabrost kako bih doznao: kakav je to svet i koje je vreme?

***

Ješua se zaustavio na pragu i obuhvatio dugim pažljivim pogledom okupljene za susret sa

njim. Domaćin kuće, farisej Simon, opazivši pokornost, malo se pridiže sa klupe, na kojoj je bio u

poluležećem položaju po rimskom običaju, a lice mu je ozario osmeh dobrodošlice. Simon je sebe

smatrao čovekom širokih pogleda i voleo je sve, što je drugima dokazivalo iskrenost i jednostavnost

njegovog srca. Te, eto i sada, pozvavši u svoj dom tog putujućeg propovednika iz Nazareta, on mu je

ostavio počasno mesto na klupi, u krugu izabranih, za stolom, gde je mogao da se oseća kao jednak

među jednakima.

- Čekali smo te, učitelju – potvrdi on poziv u dom svoj, koji je propovedniku poslat preko

sluge. – Evo mesta za stolom, sedi i podeli obrok sa nama.

Dok je on govorio, crna, sedima prošarana brada je skakutala gore-dole, kao u vreme

propovedi u sinagogi.

Izuvši sandale i stavivši ih pored ostale obuće kod ulaza, Ješua pređe prag i zaustavi se na

debelom, grubo tkanom tepihu.Opazivši da mu Simon nije krenuo u susret zbog poljupca u znak

poštovanja, on reče: „Mir tebi, mir domu tvom, mir svemu tvom“.

Simon se pokloni u odgovor, po običaju odgovorivši: „Neka te blagoslovi Gospod. Uđi,

pokorni“.

Nekoliko niskih, obojenih stolova u prostranoj odaji, bilo je okruženo niskim klupama-

ležaljkama. Na stolovima su bile velike činije sa pirinčem i mesom, libanom, voćem. Samo je jedno

mesto, odmah pored domaćinove klupe bilo slobodno, i shvativši da njegove učenike neće pozvati za

trpezu, Ješua, spustivši pogled, pođe ka naznačenom stolu.

Kuća od tesanog kamena, bez obzira na uličnu vrelinu, čuvala je svežinu i prohladan vazduh.

Otvoreni prozori i vrata sobe, izlazili su na veliku drvenu galeriju, odakle se pružao pogled na

zapadnu obalu Galilejskog mora. Iza galerije, stubovi i krovni venci koji su bili obavijeni bršljanom,

odisali su obećavajućim odmorom i mirom. Gosti fariseja Simona, blaženo opustivši tela na

ležaljkama, klimali su glavama u znak pozdrava, primajući u svoj krug čoveka, o kome se širio glas

kao o nekome ko je sposoban da tvori čudesa.

Gost je prilegao na pripremljeno za njega mesto, i obazreo se. Niko se od slugu nije približio

sa zdelicom i malim bokalom, kako bi mogao da opere ruke pre jela, niko se nije pobrinuo oko toga,

da se ispoštuje kanon. Ješua se osmehnu i zavuče u hranu spretne prste, i sa priličnom izvežbanošću

poče da utoljava glad. U svim njegovim pokretima se primećivala navika da se ne usteže zbog pravila

i obreda, te se okupljenima ote uzdah olakšanja – to nije Mesija, kao što govore o njemu obični ljudi,

on je čovek.

Postepeno se kuća punila sve novim i novim ljudima. Doznavši o dolasku propovednika u

Magdalu, požurili su kod Simona susedi, kojima se ukazala retka prilika da poslušaju i malo

debatuju, što je bio istinski praznik. Oni su se tiskali duž zidova, opkolivši ležaljke odabranih gostiju,

potisnuvši nazad učenike pristigle sa propovednikom.

U gostu nije bilo ničeg zagonetnog, i oni su se u nedoumici pogledavali među sobom, kao da

se bez reči pitaju: „Da li je to onaj, o kome govore?“

Opazivši sve napetiju sumnjičavost, domaćin dobaci gostu, kao slatki mamac svoje svima

poznate slatkorečivosti, pitanje puno poštovanja:

- O tebi svedoče da si izvrstan besednik. Gde si stekao to znanje i taj dar da uveravaš ljude?

Jer, poznato je da u Nazaretu, odakle si rodom, nema ni Bet- midraša, ni Bet-rabana. Ti čak znaš i

da pišeš, iako te niko nije učio.

Nagnuta nad tanjirom, propovednikova glava, podeljena tačnim ravnim razdeljkom, se

pridiže. Njegove spokojne oči se okrenuše prema onome ko je postavio pitanje.

- Učitelj moj je u meni. Od njega sve znam.

Zbunjeno se obazrevši, kao da traži svedoke tome, kako se nepristojno ponaša gost, Simon

primeti:

- Šta može da govori u nama, osim glasa božanske prirode, od koje svi učimo i na čiji poziv

idemo, kada nas poziva k sebi?

Ješua mirno pusti da mu prođe mimo ušiju banalno ulizivanje i netremice se zagleda u

Simona.

- Vi ne učite, vi kradete – nedelikatno izjavi on, ne skidajući pogled sa domaćinovog lica, koje

je buknulo zbog žestine uvrede. – Kradete njene obrasce, ali ne razumete njenu suštinu. I put

zverskog čoveka, kojim vi idete, osvetljava vam svetlost zverskog kruga. Uskoro će se on odraziti i u

nebeskom ogledalu Božijem i vi ćete ugledati u njemu – kakvi ste.

- Ti nas optužuješ kako ne znamo puteve Gospodnje? – sa gnušanjem u glasu duševno čestitog

čoveka, zaprepasti se Simon i pridiže na svojoj ležaljci. – Ali, mi se ovde svi poznajemo i svakoga

dana uznosimo molitve Gospodu našem i idemo u hram, prinosimo žrtve i poštujemo zakone svetosti.

Za šta nas onda neko može prekorevati? – upita on tonom neokaljanog čoveka, kao da je Sam

Gospod.

Ali se putujući propovednik nije zbunio zbog njegovog vatrenog odgovora. Senka neveselog

podsmeha mu pređe preko lica.

- Molitvi nije potreban hram – sumorno dobaci on. – Molitvi je nužno čisto srce. A žrtve se

prinose sveštenicima, a ne Bogu. I zakone svetosti vi stvarate, kako biste što lakše ljude gurnuli u

greh. Povedite računa da sami ne upadnete u tu jamu. Nije li upravo za vas opravdana poslovica:

„Da li od obilja srca, usta govore?“

- Usta su i stvorena da bi govorila – zajedljivo primeti jedan od Simonovih drugova koji je

sedeo levo od njega, maltene tačno preko puta propovednika iz Nazareta.

- Ne pogani čoveka to što ulazi na njegova usta, već ono, što izlazi iz njegovog srca – u

magnovenju odbi podsmevanje neobičan gost, kome se nije moglo negirati njegovo oratorsko umeće i

smisao reči, koje uznemiruju srca. – Vi se klanjate Bogu u hramu – nastavi on, – a ja se klanjam

Ocu u duhu i istini. Za to nisu nužni oltari, niti su potrebni služitelji oltara.

- Hoćeš da kažeš da smo mi slepi, i da ne znamo svoj put? – pojasni Simon.

- Sve što vi vidite, dolazi iz Tame. Sve što vi čujete – iz Ćutnje. Ako vam kažu: idite na Istok, i

vi krenete, stići ćete na Zapad. Ukoliko vam kažu – to je sin Božji – vi ćete prasnuti u smeh. Ko

smatra da krošnja raste iz korena – neka sazreva u korenu. Bog ukazuje, ali ne naređuje – volja je

ostavljena čoveku.

- Ma, ko je taj izabrani, koji je video uputstva Božija? – u očajanju što je krasnorečivost

došavšeg propovednika zatamnila njegov govornički dar, dreknu Simon.

- Budi kao dete koje trči ka raširenim za zagljaj rukama majčinskim – tiho odgovori Ješua, – i

otkrićeš put.

Odjednom je njegovu pažnju privukla žena, koja se probijala iza leđa ljudi koji su stajali oko

stolova. On je ugledao ne samo njen, za njega prikovan pogled, prefinjenost njenih pokreta, gustu

talasastu kosu i gipko telo, koji su privlačili poglede muškaraca, već i ono, što je bilo nedostupno

pogledu običnih ljudi – prelivajući raznobojni sjaj oko njenog tela. Iz ženine glave su, kao odbljesci

dragog kamenja, izbijali uvis ustreptali plavičasti i narandžasti zraci, i odlazili nagore kroz

prekrivenu tavanicu. Na čelu joj je blistala srebrnkastom bojom metala, nevidljiva za bilo koga, osim

za njega, omanja pločica sa zlatom ispisanim imenom. „Marija“ – pročitao je Ješua i setio se svog

predodređenja.

Žena se probijala sve bliže i bliže. Primetivši je, Simonovo lice prekri prezriva grimasa i on

se namršti.

- Ne dozvoli joj da ti priđe – posavetova on gosta, – ona će te oskrnaviti.

Njegova zlobna aluzija nije ostavila nikakav utisak na propovednika. Ovaj samo na tren

skrenu pogled sa žene, kako bi uočio nezadovoljne grimase na licima okupljenih, te joj se otvoreno

obrati.

- Sedi kod mojih nogu, ženo – spokojno reče.

Lice nepoznate u trenu ozari osmeh sreće. Hitro i spretno, skliznuvši kroz ljude koji su

opkolili stolove, ona se spusti na pod, gledajući ga ispod oka, pronicljivo zagledajući crte onog koji

ju je pozvao.

- Ti možda ne znaš, ponizni – iznova progovori Simon, – ali, ta pala žena je nedostojna da

bude na našem skupu. Ona će nas okaljati. Šta ti treba da se poznaješ sa takvima?

- Nije zdravima potreban doktor, već bolesnima. I ko, izuzev Oca, zna, čega je dostojan ovaj,

a čega – onaj. – Okrenuo se prema Simonu. – Ništa nemoj želeti za sebe – ni dobro, ni loše. Budi na

zemlji – zemlja, u vazduhu – vazduh, u vodi – voda, u plamenu – plamen, ali ne zaseban deo njih.

Samo tako će se sjediniti čisto sa čistim.

On je govorio jedva čujno, ali su ga svi čuli. I posebno ona, koja je bila kod njegovih nogu.

Lice ženino je čas bilo prekriveno rumenilom, čas je bledelo od uzbuđenja.

- Ne boj se ničega, Marija – obodrio ju je Ješua, i istog trenutka se po prostoriji razlegao

žamor zaprepašćenja.

- Kako je saznao njeno ime?

- Da li se oni znaju?

- On zaista vidi nevidljivo!...

Nepokretna, kao da je začarana, posmatrala je propovednika iz Nazareta Marija, i odjednom

joj glava iznemoglo pade na njegove noge, te ih ona kosom svojom obrisa, kao svecu. Za pojasom joj

je bila nevelika purpurna jedostavna posudica sa skupocenim svetim uljem. U nekakvom zanosu ju je

otkinula sa pojasa i, izlivši na dlan dragoceni melem, poče da ga utrljava u stopala i cevanice

čudnovatog čoveka, koji je znao njeno ime, a koje mu niko nije rekao.

Odozgo, on je video samo obrise njenih obraza i podbratka, i prelepe, malo otečene od plača,

usne. Neodlučno se osmehnuvši, on poče da joj otvara ruke sa takvom snagom da su pobelele na

mestima gde ih je on stezao svojim prstima.

Marija utihnu, ne dižući glavu, a njemu na noge kapnu nekoliko vrelih suzica. On se isto tako

trže od iznenađenja, i drhtavica njegovog tela se prenese na njeno. Ona podiže ka njemu tako

ogromne, tako napaćene oči, te ju je on, ne mogavši da se uzdrži, obodrio pomilovavši je po obrazu.

- To nije čovek, već korov. Nije vredna žaljenja – skoro zapovedi Simon, posmatrajući

dešavanje.

Oči njegove – dve crne nepopustljive rupe – izbljuvale su prezir na ženu spuštenu kraj nogu

gosta.

- Nebeski Otac naš – baštovan – iznova se tiho odazvao Nazarećanin. – On je želeo, da u

bašti Njegovoj rastu isključivo prekrasni cvetovi. On ih je negovao i zalivao. Ali, mnogo raznolikog

rastinja, iz nekog razloga, nije otvorilo svoje pupoljke, zato što i cvetić takođe mora da zaželi da

postane savršen i predivan, on mora da leti na krilima mašte. Ukoliko to nije poželeo – koga kriviti?

Treba odvojiti ono, što hoće da postane bolje. Zato što se sve u ovom svetu ostvaruje, ne u ime

prošlosti, već u ime budućnosti. Bog je – baštovan... Malo li toga raste i razgranava se u vrtu

Njegovom?...

- Ti govoriš tako, kao da znaš – zamišljeno priznade Simon. – A šta ti znaš? Ko je tvoj učitelj?

Gde je put tvoj i zvezda vodilja tvoga puta? Ko će posvedočiti, da ti nisi skrenuo sa pravog puta ka

Ocu našem? I, zar ne ideš ka propasti, slepče, odvlačeći za sobom i ostale?

Učenici Ješuini su se uznemireno pogledavali, začuvši ove opasne prekore.

- Otac Sam nalazi one, koji Njega traže – odgovori gost. – Došao sam u dom tvoj, a ti mi ni

vode za noge nisi dao. A ona mi je suzama oblila noge – klimnuo je on glavom ka Mariji, – i kosom

sa glave svoje njih je obrisala. Ni poljubac mi nisi dao, a ona, od trenutka kad je stigla, ne prestaje

da mi celiva noge. Glavu mi nisi uljem namazao, a ona mi je melemom dragocenim namazala noge.

Opraštam joj mnoge njene grehe zbog toga što je zavolela mnogo. Uistinu vam govorim – samo će

onaj postati tama, koji ne postane svetlost. Tražite u sebi put u Carstvo Božije, a ne spolja. Ako ne

umrete ovde, onda nećete umreti ni na nebu.

Uverenost sa kojom je govorio Nazarećanin, nesumnjivo je proizvela utisak. Čak je i Simon,

koji nikada sebe nije smatrao ortodoksnim vernikom, nalazio u izgovorenom izuzetnu poetiku i

logiku, ali mu nešto iznutra nije dozvoljavalo da u tom loše obučenom lutajućem propovedniku

prizna uzvišenog proroka ili Mesiju, kako su tvrdili mnogi. U njemu nije bilo ničeg tajnovitog, iako

su njegove reči opčinjavale. Ma, zar je malo onih koji u Judeji umeju prekrasno da govore!...

- Ako je ovaj svet stepenik ka Carstvu Božijem, zašto je u njemu toliko mnogo nepravde i

patnje? – iznenada upita Marija, još sedeći pored Ješuinih nogu.

On okrete glavu prema njoj i upita:

- Zar ne stiže žena kroz patnje do radosti materinstva, a dete u život? Zar je moguće stići u

radost Carstva Božijeg ne doživevši muke zemaljske? Kako ćeš inače spoznati – šta je radost, a šta

stradanje? Kako ćeš postati svesna vrednosti darovanog? Da bi se dobilo – treba zamoliti, da bi se

našlo – treba potražiti, da bi otvorili – treba pokucati.

- Mi smo čuli da si u Nainu vaskrsao mrtvog. Kako je to moguće? – upita neko iz gomile.

- Niko nije mrtav za Boga, dok On sam ne uništi ravnotežu vidljivog i nevidljivog. Bog je u

svakome od nas – pa je tamo i Carstvo Božije, govorio sam vam već o tome. A ko ne dospe u Carstvo

Božije, taj će biti u Carstvu mrtvih.

- A gde je ono? – nepoverljivo upita Simon, već se skoro sasvim uverivši u to da će lutajući

propovednik, koji tako vešto ume narod da napravi budalom, postati izuzetan dobitak za partiju

fariseja.

Ješua nije skidao pogled sa gospodara kuće i, bukvalno kao da mu je pročitao skrivene misli,

odgovori:

- Ti si pitao gde je Carstvo mrtvih? Nije valjda da ne znaš, mrtvacu?

- Otkud ti znaš da sam ja mrtav? – podrugljivo se osmehivao Simon.

- Vidim – lakonski odgovori Nazarećanin.

- Kako ti možeš da vidiš ono, što nama ne otkriva svetlost? Kakvim to očima? – podsmevao se

Simon.

- Kome je dato, taj može da opaža i bez očiju. Pogledaj...

On pruži ruku i skide sa Marijinih ramena maramu.

Nazarećanin prekri oči maramom i zaveza je na potiljku. Čim je tama postala potpuno

neprozirna, on je zapovedio da iz drugog prostora iskrsne blještava bela tačka i da se rasprostre na

sve strane sveta. Sad je Ješua video sve onako, kao da mu oči nisu bile pokrivene maramom. Čak i

bolje od toga – on je video ne samo ispred sebe, već i sa strane i pozadi. Sada je mogao da vidi i ono

što se dešavalo pored, ali i ono što je bilo daleko, kao i ono, što je bilo u prošlosti, i što će se dogoditi

u budućnosti.

Čudni gost je ustao iz svoje lože i sigurno prošao između stolova. Prišavši slugi koji je stajao

kod vrata sa tanjirom, na kom se izdizalo brdo voća, on pokaza na veliku jabuku i upita, okrenuvši se

prema Simonu:

- Želiš li jabuku – lepa je, vidiš kako je sunce zarumenelo ovu njenu stranu? Ili, možda želiš

da ti dam ovu izvanrednu datulu?

I nepogrešivim pokretom podiže duguljsati plod sa tanjira. Lica prisutnih se izdužiše od

zaprepašćenja. Sluga koji je držao tanjir zadrhta, usta mu se obesiše, i odande na pod skliznu

pljuvačka.

- Obriši pljuvačku – naredi mu Nazarećanin. – I ne tresi se, inače ćeš ispustiti tanjir. Ne,

izvini, predomislio sam se, daću Simonu zrno grožđa.

Njegova ruka se bez ikakvog oklevanja pružila prema velikom grozdu i otkinula jedno zrno.

Isto tako sigurno se vratio do Simonovog stola i prižio mu žućkasto zrno.

- Uzmi.

- Možda ti kradomice viriš? Možda osećaš dobro? – izrazi svoju nedoumicu Simon,

prihvatajući zrno rukom.

- Odavde gde ja stojim, dvorište se ne vidi? – upita Nazarećanin.

- Ne vidi se – potvrdi Simon.

- Izađi na galeriju. Vidi, tvoja sestra je uzela lopatu i nosi je prema zidu. Spustila ju je pored

kestena.

Simon je uradio onako kako mu je naređeno, i pogledao dole. Na njegovom licu se

odaržavala preneraženost.

- Ti si uistinu izuzetan čovek – stenjući priznade nesporno. – Kako to radiš?

- Postoji unutarnja svetlost kod čoveka svetlosti, i ona obasjava ceo svet. Ako ne osvetljava,

onda je tama...

I ljudi, poskakavši s mesta, takođe potrčaše na galeriju. Marija, koja se ponovo spustila

pored Ješuinih nogu, obgrlila je njegova kolena i priljubila uz njih obraz. Lice njeno je u tom

trenutku delovalo skoro detinje.

- Poći ćeš sa mnom? – upita Ješua, a Marija ćutke klimnu glavom.

- Ja ću takođe krenuti sa tobom, ponizni – iznenada odluči Simon, okrenuvši se prema stolu.

- Ne, ti nećeš moći – odvrati Nazarećanin. – Teško je da pronađe put onaj, koji je izgubio

svoje oči.

***

Da li je to legenda, predskazanje ili nešto drugo? A naši učenici vide isto tako, po tim istim

zakonima, predskazanim pre dve hiljade godina. A možda i više?

Tako je od iskona uređeno i u istoriji filozofije i u istoriji ljudskog roda, da se neprestano bore

dve linije shvatanja sveta i njegovog uređenja. Jedna od njih je idealistička: svet je stvoren Bogom, i

samo je to činjenica. Idealističkim pravcem se bavi, pre svega, religija. Drugi govore: ne, svet se

slučajno rodio (nešto je „fluktuiralo“ u prostoru), počeo je da se samorazvija, da se strukturiše na

neki način, i tako je materija – jedino što može postojati. I, šta reći? I ovo je istina, i drugo je istina.

Ako imamo istovremeno dve istine, znači – pravo je vreme da potražimo nešto treće – istinu.

Izgleda da i jedno i drugo čine neko jedinstvo. I ni jedno, ni drugo ne mogu da postoje jedno

bez drugog. Stvoritelj i stvoreno nastali su istovremeno.

Kada religija pokušava da objasni ideju samorođenja Boga, onda istovremeno treba brižljivo

proučiti i procese razvitka sveta – pošto jedno ne biva bez drugog. To su, naprosto, različiti nivoi

postojanja jedinog živog organizma. Zaista, niko ne smatra da glava i telo ne čine jedinstvenu celinu.

Ali, oni imaju različite funkcije, i potpuno različite specifičnosti postojanja.

Mnogi naučnici danas tvrde, da u živom Kosmosu pojmovi neživog – prosto ne postoje. Život

i intelekt su svojstveni, kako materijalnim strukturama na nivou atoma i molekula, tako i

subatomskim česticama, koje se nalaze iza praga našeg prostora.

Kada je Ajnštajn srušio iluziju prostora i vremena, on to nije uradio samo u svojoj uobrazilji.

Dogodilo se nešto izuzetno realno – iščezao je jedan od „zakona“ prirode, koji se smatrao

apsolutnim. Ukinuvši linearno vreme, Ajnštajn je zajedno sa njim ukinuo i trodimenzionalni prostor.

On je ukazivao: „U osnovi realnosti, pojam linearnog vremena nestaje“.

Dakle, postoji takva realnost, u kojoj nema linearnog vremena. Neki čak tvrde – da postoji

vanvremenost, to jest VEČNOST. Tako se u savremenoj fizici pojavio NADPROSTOR, zato što je u

VEČNOSTI izgubio svoje granice prostiranja.

Kako novi pogled na svet može uticati na naš život, u konkretnim životnim situacijama?

„Vlast Prirode je svemoguća Zato nam nije teška, pošto je osećaj vidljive slobode Ona već

svemu živom dala“ – pisao je Semjuel Maršak. Pokretljivost tela se u mehanici meri stepenima

slobode. „Ta slatka reč sloboda“ uzbuđuje narodne mase na različitim krajevima planete. A do koje

mere je čoveku neophodna sloboda? Razmišljajući o tome, ponovo sam se sukobio sa Lapšinom.

5. glava

Lapšin se, kao i obično, pojavio u mom hudlitskom kabinetu predveče. On je sedao za niski

pomoćni stočić, a ja sam se smeštao preko puta. Sekretar Tamara Viktorovna Filatova, koja iz nekog

razloga nije baš volela mog čudnovatog prijatelja, ipak bi, znajući običaje gostoprimstva, odmah

prostirala na sto beli čaršavčić, stavljala činiju sa suvim kolačićima, dodavala čaj ili kafu.

On je pio čaj, skoro nikad ne dotičući kolačiće, i iznenada „uključivao“ u sebi neobični

unutarnji prenosnik.

- Prvi čas: ako hoćeš da postaneš bog – budi on.

- A drugi čas?

- Duša čovekova je – diada - dvovalentni element. Nju čine materijalna i nematerijalna

zračenja vakuuma – organizujuće sile. A oni su kao led i plamen. Njihovo međusobno dejstvo često

se završava kataklizmama. Biološki život je – mehanizam, u kome je moguća saradnja dve

suprotnosti, i polje borbe, gde prvobitne sile pokušavaju da pobede jedna drugu. Zato moraš da

naučiš da vladaš svojim osećanjima. Ljudski um je – tačka preseka ili spajanja podsvesnih i

nadsvesnih procesa. Upravo ta tačka jeste naša svest. Ukoliko u njoj nadvladaju centripetalne sile –

ona kolabira. Ako su centrfugalne – ona se rastvara u bezgraničnom. Opasno je i jedno i drugo,

ukoliko svest ne postane svojevrsna homeostaza dve suprotnosti. Najvažnije je da pamtiš: nema ničeg

nemogućeg, što ne može biti proizvedeno mišlju. Moguće je, na primer, gledati istovremeno u svim

pravcima, ne okrećući glavu, moguće je prolaziti kroz zidove, odlaziti iz sveta u nesvet ili Bardo.

- Zašto u Bardo?

- Bardo je međuprostorni tunel. On je kao lift između spratova. Svaki sprat je – novi svet.

Ukoliko uzmogneš da sazdaš Idama u Bardou – kod tebe će početi da dejstvuje program besmrtnosti i

postaćeš neuništiv.

- A ko je to – Idam?

- Nešto poput dvojnika, u koga se može, ukoliko je to neophodno premeštati.

- A da li ću moći da letim između svetova?

- Bar na odžačarskoj četki.

- Što će nam takva čudna preimućstva?

- Da bi zavladao svetom.

- Uh, ala imaš globalne ciljeve – smejem se.

On odgovara dugim prodornim pogledom.

- Ukoliko budemo zajedno, neće nam biti teško da osvojimo svet. Posedujem neophodna

znanja za to. Ti čak i ne naslućuješ kakve me moćne sile podržavaju. Imam vlast nad milijardama

dolara. Ja mogu da utičem na događaje i da ih usmeravam u nama potrebnom smeru.

- Pa, šta ću ti ja? Ti si – mag, ja – čovek. Kakav je smisao u takvom udruživanju? Slon u

savezu sa mravom?

- Ti ništa o sebi ne znaš – opet ozbiljno odgovori on. – Ti vladaš najmoćnijim vidom magije –

Rečju. Pamtiš li, prsti Božji su bili položeni na knjigu? Ne na zemaljsku kuglu, ne na mač – već na

knjigu.

- Evo vidi: papir – on uzima sa ivice mog stola list papira, uzima naliv-pero i probode list. –

Vidiš, napravio sam rupu. Izimitirao sam pokidano prostranstvo. Šta se pri tom događa? Struktura

polja lista se menja. Sada kroz tu rupu teku bujice: jedne gore, druge dole. Deluje kao sitnica –

probili smo list hartije, napravili smo rupicu. A u stvari, ti i ja smo sada dobili najmoćniji generator.

Seti se kako u bajkama govore: „Što je napisano perom – nećeš oboriti sekirom“. To jest, ovakva

sitnica se može pokazati opasnijom od sekire.

- Ja sad mogu da napišem ovde nekakav znak ili zakletvu, da stvorim misaonu formu – i

objekat će dobiti potpuno drugačije kvalitete. Pojavljuje se najmoćniji tunelski prolaz, teku veze sa

kosmičkim prostranstvom, nastaju takve interakcije, kakve je teško čak i zamisliti. Upravo tu

tehnologiju koriste demoni, da bi podstakli ljude na ratove, na bilo kakva, njima željena delovanja.

- Probošćemo listić – i šta ćemo dalje raditi? – zbijam šalu s njim.

- Vlast ćemo, za početak osvojiti. Nije tako teško, kao što se čini. Okretaćemo sve ovde oko

malog prsta, kako god poželiš.

- A što ih sam ne okrećeš, sam?

- Ti si mi potreban – nije baš ozbiljno, ali ni naročito šaljivo odgovorio.

- Sad mi zaista nije do toga – odbijam iskušenje da osvojim u državi vlast. – Meni sada preko

biokompjutera takve stvari pokazuju, da mi je krajnje vreme da u crkvu otrčim.

- Pa, ti si neverujući.

- Ma, sad sam nekako, po malčice počeo i da verujem. Stvarno je već bolno kako sve

uverljivo prikazuju.

On podiže šolju, lagano ispija, pita, kao o beznačajnom:

- Šta ti pokazuju?

- O Hristu.

Lapšin se sav napeo.

- A podrobnije?

Pričam mu poslednje slike misterije i opažam rastuće otuđivanje u njegovim očima.

- Ma, krenula je stara, uvek ista pesma. Bogovi su stvorili ljude, ljudi su stvorili bogove – i

sad ne znaju šta da rade jedni sa drugima. Pa, što si se upleo u tu gnjavažu?

- Ma, zar sam ja sâm...

Sa Lapšinom se očigledno dešava nešto neugodno.

- Odavno ti taj film puštaju?

- Ma, ima već dve godine...

- Što mi ranije nisi pričao?

- Mislio sam da te neće zanimati.

- Uvalio sam se sa tobom u izmet Hristov – mršti se Vjačeslav. - Sad se više nećeš oprati.

Ne razumem o čemu to priča. Mislim, prosto se šali. I osmehujem se.

***

Pojavio se kod mene novi dar – dar proroka. Nekoliko meseci pre avgustovskog državnog

difolta* 1998. godine, ugledao sam u snu sva predstojeća dešavanja, vezana za približavajuću krizu i

opštu ekonomsku situaciju, koja proističe iz nje. I više od toga, odjednom su mi postale jasne i one

konkretne mere, koje je bilo neophodno da preduzmem u „Hudlitu“, kako bih sprečio njegovu

istinsku neumitnu propast.

Hitno sam sazvao sastanak celog kolektiva. Razume se, ne zbog toga da pričam o svojim

snovima. Naprosto sam napravio preciznu mesečnu analizu razvoja događaja sve do septembra,

izloživši program suprotstavljanja narastajućim, po mom mišljenju, negativnim faktorima u

ekonomiji zemlje.

To što sam ispričao zaprepastilo je okupljene ljude. Spolja gledano, sve je delovalo upravo

suprotno. Nova vlada, na čelu sa Kirijenkom, ostavljala je utisak pismenog rukovodstva, sigurnog u

sebe i svoj ekonomski kurs stručnjaka. Štampa, komentari televizijskih analitičara, bili su

preplavljeni najružičastijim nadanjima, a ja predlažem da privremeno ograničimo naše inostrane

programe, da odmah pređemo na režim najžešće štedljivosti deviznih sredstava, da se stvore dolarske

rezerve, da se prenesu aktive u štedljive banke uz najnižu kamatnu stopu.

Gledali su me, blago govoreći, zbunjeno. Jer, pre samo pola godine, ja sam uveravao kolektiv

u suprotno. Dokazivao sam rentabilnost naših inostranih projekata u Nemačkoj i Francuskoj.

Nekoliko puta smo putovali, moj zamenik Sergej Georgijević Kolesnikov i ja, u Minhen i francuski

grad Dre, gde smo ubeđivali partnere da nam daju višemesečna odgađanja plaćanja za narudžbine

„Hudlita“. Zaključili smo povoljan ugovor sa mađarskim izdavačkim koncernom.

------------------------------------------------------------------*suvereni difolt – nemogućnost ili odbijanje vlade suverene države da vrati svoj dug u potpunosti -

1998.g - Ekonomska kriza Rusije

U suštini, na račun tih odloženih plaćanja, mi smo prešli na režim kreditiranja svojih projekata

sa procentom zapadnih banaka, koji je bio više od deset puta niži od domaćeg. I više od toga, zapadni

krediti su postali rezervoar obrtnih sredstava koja mi nismo mogli imati u Rusiji, zbog jasno

izraženog vladinog kursa da uguši sopstvena državna preduzeća, upravo kroz mehanizme poreskih

pritisaka i otkazivanje kreditiranja projekata.

Kredit nam je omogućavao da odložimo poreska plaćanja do razumnih, prihvatljivih rokova.

On je rešavao i drugi problem. A evo sad, sve što je tako uspešno započeto, ja predlažem da se

odmah privremeno obustavi i da se ponovo preorijentišemo na rusku štamparsku bazu, koja je i

kvalitetom svoga rada neuporedivo niža od inostrane, a kredite, uz to, ne daje.

U sali gunđanje. Ljudi odbijaju da me shvate. I mora se priznati - za to imaju osnova. Izgubili

su se čak i moji zamenici. Činilo se, da jedino glavni knjigovođa Inara Borisovna Stepanova, koja je

ujedno i fenomenalan ekonomista, hvata bar kakav-takav smisao u tome što govorim. Ona postavlja

pitanja, ponešto precizira od onoga što se već uključilo u njenu svest i proces analize.

Još je izuzetniji stav glavnog urednika Valerija Sergejevića Modestova – jednog od veterana

izdavačke kuče, čija je glava osedela među ovim zidovima, i čiji je autoritet među saradnicima

izuzetno veliki. Modestov ustaje, a ja sa strepnjom iščekujem šta će on reći u povodu moje

nepredvidljivosti i nedoslednosti. On reče:

- Ja se uopšte ne razumem u ekonomiju, tim pre u današnju. Ali znam, da nije bilo Arkadija

Naumovića, „Hudlita“ odavno ne bi bilo. I naš Pegaz bi pasao bilo gde, samo ne na brežuljcima

literarnog Olimpa. To, što je on sada govorio, uopšte ne odgovara onome, kako ja sagledavam

situaciju. Ma, kako je ja mogu sagledati, kad sam malopre pošteno priznao da se uopšte ne razumem

u ekonomiju? Mislim da se ni ostali prisutni ništa više u nju ne razumeju. Izuzev, možda, dvoje-troje

ljudi. Iz tog razloga, ja naprosto verujem našem direktoru. Znam ono najvažnije – on ne želi ništa

loše ni za nas, niti za izdavačku kuću. I, pozivam vas da isto tako, naprosto poverujete. Da poverujete

ne umom, već srcem. Poverovati i kraj. Treba shvatiti – to što bismo sad ovde drobili, savetovali,

teško da bi bilo od koristi. Osim jednog – našeg poverenja.

Posle tog izuzetnog govora Valerija Sergejevića, svi se odjednom nekako smiriše –

uznemirenost i žamor prestadoše, salu je zapljusnuo topao talas jedinstva i razumevanja. Okupljeni

ljudi su smogli snage da obuzdaju prvobitni udar emocija, i da se oraspolože za konstruktivan rad.

Kao rezultat, sve preko potrebne odluke, iako ne i bez određene doze sumnje, bile su

prihvaćene. Pristupili smo preorijentaciji naših projekata sa inostranih štamparskih baza na domaće, i

ka stvaranju deviznih rezervi, što nas je kasnije i spaslo od avgustovske tragedije, kada je u

navedenim danima propalo na hiljade mnogo uspešnijih preduzeća, nego što je bilo naše. Iz difolta

1998. godine smo, zahvaljujući unapred preduzetim merama, izašli, ne samo ne izgubivši ni jednu

jedinu rublju, već se čak dogodilo obrnuto, da smo na račun povećanja razlike kursa američke i ruske

valute, dobili spasonosnu stabilnost u krizi neplaćanja dugova, koji su pratili urušavanje ekonomije.

Neko vreme posle našeg razgovora o Hristu, Lapšin se nije pojavljivao kod mene, već me je

čak, na neki način, i izbegavao. Potom se neočekivano pojavio. Spremao se da ode na mesec dana u

svoj rodni grad, Feodosiju. Objasnio mi je da će tamo imati susrete sa ljudima, koji će nam pomoći u

našem radu. I netremice me gledajući u oči, predloži:

- Hajde da otputujemo zajedno.

Strelovito sam proanalizirao situaciju: posao u izdavačkoj kući se stabilizovao, lepo je vreme,

i ako povedem Nadeždu i još nekoga od dece – mogao bi da ispadne predivan odmor.

Bukvalno čitajući moje misli, Vjačeslav pojača pritisak:

- Za smeštaj ne brini – obezbedićemo što bliže plaži. Feodosija je veoma lep grad, uz to i

jedan od centara najjačih energetskih tokova. Spremam se da tamo sprovedem magijske obrede. Sve

ćeš moći da vidiš sopstvenim očima. Tebi kao piscu, prosto je neophodno potrebno da u tome uzmeš

učešća.

Odlučio sam i počeo da se pripremam za put. Od dece, radosno su se složili da putuju sa

mnom starija ćerka Nađa, i mlađi sin Kolja. Iznenada se našoj već oformljenoj grupi pridružio i

Anatolij Ivanović Berežnoj. Baš veselo društvo.

U Feodosiji smo zaista bili smešteni nedaleko od mora. Letnje vrelo vreme privuklo je decu

na plažu i u vodu. Anatolij Ivanović i ja smo nastojali da što više vremena provodimo sa Lapšinom.

On je živeo u centru grada, pored jermenske crkve. Tačnije rečeno, nije živeo, već je

nameravao da živi, pošto je njegova bivša kuća više ličila na ruinu, negoli na mesto za stanovanje.

Izgorela je pre nekoliko godina iz nepoznatih razloga.

Na padini brda, usred velikog imanja, ograđenog kamenim zidom i zelenim bodljikavim

šipražjem, stajale su ruševine jezerskim školjkastim krečnjakom obzidane građevine. Pričalo se da ju

je udarila loptasta munja i da je kuća u trenu izgorela. A to, da je ona udarila baš u Lapšinovu kuću,

niko od suseda, pa ni sam Vjačeslav Mihajlović, nisu bili skloni da vide kao slučajnost. Ljude su

činile opreznim sumnjive družine, koje su se stalno okupljale u Lapšinovom dvorištu noću, šamanski

obredi sa zveckanjem praporaca i prodornim kricima. Odvijao se nekakav drugačiji život od

ustaljenih normi, i to nije moglo da se ne odrazi na atmosferu Lapšinovog boravka u Feodosiji –

prema njemu su se odnosili sumnjičavo, sa oprezom.

Posle nekoliko dana, Vjačeslav je saopštio da je sve spremno za veoma važan obred

međusobnog delovanja sa prirodnim silama.

- Pored crkve je bilo groblje. Ono je iseljeno, ali je ostao međuprostorni tunel u Carstvo

mrtvih. Eto, njim se i koristimo – ozbiljno nas je uputio u svoje planove. I tek na samom kraju tirade

preko njegovih usana je skliznuo osmeh.

Ni ja, ni Anatolij Ivanović nismo pridali poseban značaj njegovim rečima o Carstvu mrtvih i

međudejstvu sa njim. U poslednje vreme smo mnogo toga u rečima Vjačeslava shvatali kao

šokiranje.

Sledećeg dana smo zatekli Lapšina u ozbiljnim pripremama. Na sred dvorišta je stajao sto za

stoni tenis, okolo su bile klupe. Na stolu statuetica žene, koja je sedela na podvijenim nogama.

- To je okultna stvarčica – objašnjavao je Vjačeslav, prodorno nam gledajući u oči, – Majka

Zemlja. Nju su pronašli u skitskom kurganu. Ja imam, pored nje, još jednu mogućnost da dobijem

žezlo vlasti. Ostalo mi je da nađem treću komponentu egregora – Zlatnog konja. Njega je, nekada,

ovde sakrio Mamaj, posle poraza na Kulikovom polju. Ukoliko ga nađem – vlast na Zemlji će

pripasti meni.

Anatolij Ivanović i ja smo se podrugljivo pogledali. Naši pogledi su vrlo rečito govorili: „Čim

god da se dete zabavlja, važno je da nam je zanimljivo“.

Petnaestak Lapšinovih učenika je raščišćavalo mesto od krhotina ruševine zbog budućeg

sakralnog čina.

- Tamo je tunel – pojasnio nam je Lapšin. – U dvanaest sati počinjemo.

- Hoćemo li se malo igrati šamanizma? – podsmevao sam se.

Lapšin me je procenjivački posmatrao. Činilo se da on do ovog trenutka još nije ustanovio, ko

sam ja u našim odnosima – saveznik ili protivnik. Moje podrugljive primedbe i apsolutno nemanje

želje da zauzmem jasan stav u odnosu na njegove čudnovate poduhvate, nesumnjivo izbacuju

Vjačeslava iz ravnoteže. On pokušava da me urazumi, i da me izvuče iz mog šeretskog raspoloženja.

- Čovek mora da zauzme stav homeostaze između Svetlosti i Tame. Tada će ih on postaviti u

zavisnost od sebe. Treba prevariti i jedne i druge. To je srednji put.

Sedamo oko stola. Slušamo.

- Upravo se sada obavlja priprema za pojavljivanje novih ljudi. Uskoro će se pojaviti čovek sa

potpuno drugačijim kvalitetima. On će poznavati do savršenstva informacione procese i koristiće ih

za svoju vlast. Svi ostali su - osuđeni na propast. Kod njih će započeti psihičke mutacije, i oni će

iščeznuti.

- Svi će umreti, a mi ćemo ostati? – iznova pokušavam da pokolebam njegov voždovski patos.

- A zašto da ne? – prihvata izazov Vjačeslav. – Čovek odlazi iz života samo zbog toga što sam

ne zna, iz kog razloga je ovde potreban. On odlazi iz ovog sistema neznano kuda. Pošto je centar

njegovog ponovnog spajanja, kao i pre, ovde, na ovoj planeti, on se uništava ovde, a umire tamo – u

beskonačnosti.

- „Tamo“ – gde je to? – bukvalno se kao čičak kačim.

- U Carstvu mrtvih.

- Ti si baš siguran da treba tamo da idemo?

- A gde da se deneš – svi ćemo biti tamo! – prebacuje na šalu moju kontrapoziciju Vjačeslav.

- E, pa eto, neću tamo da idem – tvrdoglavo ću ja.

- A šta će tvoj zmajčić? Glave se, možda, umnožavaju? – vadi Vjačeslav svoj adut iz rukava.

Savladavam svoje neslaganje i sležem ramenima. Sa zmajčićem se zaista događala nekakva

čudnovata priča, koja je neposredno povezana sa mojom sudbinom.

Pojavivši se kao nekakav heroj događanja u području unutarnjih vizija, gde mi je pomagao i

štitio me, zmaj se odjednom, neočekivano, napola promolio, ukoliko se to tako može reći, i u našoj

realnosti. Stvar je u tome, da na energo-informacionom nivou, preko ekrana unutarnjih vizija, nije

teško videti ne samo čovekovu auru, već i ceo niz informaciono-upravljačkih struktura, te da je

delujući na njih, moguće postići razno-razne ciljeve, uglavnom vezane za čovekovo zdravlje i

dobrobit. Jedna od takvih struktura je – zaštitni kvadrat. On okružuje čoveka u vidu informaciono-

geometrijske figure. I u njoj se, pod uticajem različitih kosmičkih delovanja, ispoljavaju arhetipske

slike, sa kojima je povezan taj ili drugi zodijački uticaj. Tako se, pre izvesnog vremena kod mene na

vrhu kvadrata pojavio, ili tačnije, ispoljio zmaj. On je rastao, sazrevao, i uskoro mu je umesto jedne

glave izraslo, ni manje ni više nego tri. Jasnovideći su ga primetili i bili zadivljeni. Glave zmaja su

bile okrunjene krunama, a telo je bilo posuto smaragdima. U vreme lečenja bolesnih, neretko sam se

njemu obraćao za pomoć. I on je, na neki meni nepojmljiv način, zaista ostvarivao efikasno i skoro

trenutno izlečenje.

Kada sam pričao Vjačeslavu o svom zmajčiću, on je trenutno postao razdragan i počeo da se

šali:

- Odgajaj, odgajaj zmajčića. Samo, nemoj zaboraviti – s njim ćeš još morati da odmeriš snage.

I neizvesno je ko će koga – da li ćeš ti njega kopljem probosti ili će on tebe sve s utrobom smazati.

Nisam shvatao, na šta aludira, iako sam naslućivao da postoji neki zagonetni smisao u

njegovom bockanju. Zato što mi je više puta ranije, kao uzgred, skretao pažnju: „Svako, pre nego što

postane čovek, mora da pobedi zmaja u sebi. A kako da ga pobediš – kad je on besmrtan? Ubiti se ne

sme, a pobeći je nemoguće“.

Da, sa zmajčićem je zaista nešto povezano – skriveno i mistično. On se uopšte nije

bezrazložno pojavio na mom zaštitnom kvadratu i tako aktivno razgranao „razne glave“. I ko zna da

li će on uvek biti tako dobrodušan pomoćnik, kakvim se sada prikazuje. Neće li mu se zaista prohteti

jednog, meni nepoznatog dana, da razjapi svoju zubatu čeljust i da isproba kakav je ukus njegovog

domaćina, koji ga je othranio svojim oduševljenjem za ezoteriju. A možda gazda nisam ja, već on?

Vjačeslav, kao da je pogađao moju unutarnju paniku, dolivao je ulje na vatru.

- Pa, koliko sada ima glava? – cerio sa kroz osmeh.

- Tri.

- O, pa dobro ga hraniš! Već si zmaja Goriniča othranio – ushićivao se sa lažnim

poštovanjem. – Obrati pažnju, da se još više glava ne pojavi. Pošto se čak i Georgije Pobedonosni

samo sa jednoglavim zmajem borio. Da li sebe neguješ kako bi bio spreman za dvoboj?

- Pa, on i ja, izgleda, nemamo nameru da zamećemo kavgu – lakomisleno sam odbio misao o

borbi sa bezazlenim i korisnim hologramom na vrhu mog zaštitnog kvadrata.

- Ma daj – uozbilji se odjednom Vjačeslav. – Ni ja ti, takođe, ne bih savetovao da se sa njim

svađaš. Bolje se dogovorite o uzajamnoj saradnji. Jer, on ti pomaže, zar ne?

- Pomaže – nevoljno se saglasih.

Uveče su počeli da se okupljaju ljudi koje je Vjačeslav pozvao na šamanski obred. Publika je

bila najraznolikija, uglavnom, prestonička – tamo je bio i bivši savetnik Mihaila Gorbačova, i

nekakvi naučnici, čak i radnici specijalnih službi. I još mnogo dece, obučavane po Lapšinovoj

metodici, i koja vladaju jasnovidošću.

Na mestu raščišćenom od krhotina, direktno je na pepelu bio obeležen sitnim kamenčićima

krug. U centru je bila figurica Majke Zemlje. Fenjer sa svećom unutra usmeravao je na nju čudnovat,

zamršen crtež nekakvog tajnog, meni nepoznatog znaka. Vjačeslav se vrteo blizu njega, popravljajući

poziciju fenjera u odnosu na statuetu. Pored su bile klupe i stolice za goste, gledaoce magijskog

obreda. Jedan od njih mi je prišao.

- Dobro veče, Vjačeslav mi je pričao o vama. Ja sam Dimitrije, radim u fondu Gorbačova.

Gatam na runama.

Dimitrije je bio visok, sa prijatnim finim manirima.

- Magistar ordena zmaja – kao da sam bio podstaknut ironijom, po inerciji razgovora sa

Lapšinom, ja se predstavih.

- Ma, znate, ja sam već navikao da se ovde može naići samo na najneobičnije – složi se sa

razoružavajućim osmehom moj novi poznanik. – Pa čak i da sada ovamo doleti veštica na metli, ni

tada se ne bih odveć iznenadio. Kod Vjačeslava treba biti spreman na sve. To sam još pre tri godine

shvatio, kada sam prvi put dospeo ovamo.

Raspričali smo se. Dimitrije mi je ispričao mnogo toga zanimljivog o životu bivšeg

predsednika države, koji je, po njegovim rečima, pao kao žrtva svoje dobrote i čovečnosti. U tome

sam se sa njim slagao – Gorbačov mi je zaista uvek bio simpatičan. Da je imao malo više čvrstine –

zemlja se ne bi iznova našla u revolucionarnim reformama, vođena ljudima koji su sposobniji za

uništavanje, negoli za stvaranje.

Nedugo do početka mistične predstave (tako sam se barem ja odnosio u to vreme prema

onome što se dešava) došlo je do neobičnog, kratkotrajnog, ali veoma jarosnog skandala. Jedna

devojčica je odjednom odlučno odbila da učestvuje u poduhvatu koji je pripremio Lapšin. Njoj je bila

određena uloga zodijačkog znaka, za šta ju je dugo i brižljivo pripremao Vjačeslav. Sad ju je

bezuspešno nagovarao – isprva blago, potom nedvosmislenim pretnjama. Buntovnica se naprosto

okrenula i udaljila od njega.

Nikada nisam video Vjačeslava tako razjarenog. Pretnje, psovke, očajanje – sve je to bilo

izmešano u njegovim kricima uvreda na račun nezahvalne devojčice, za koju je on tako mnogo učinio

i koja mu je podvalila u najodgovornijem trenutku. Uzaludno smo Anatolij Ivanović i ja pokušavali

da ga smirimo. Detetovo odbijanje je, činilo se, zaista rušilo nekakav unutarnji duboki smisao

događaja, i svelo na nulu dug i istrajan Vjačeslavov trud.

- Ovakav dan biva samo jednom u životu! – u očajanju nam se žalio. – Ona je sve upropastila.

Nemam s kim da je zamenim.

- Ma, stavi bilo koga drugog – lakomisleno sam mu savetovao. – Kakva ti je razlika, ko će od

dece i gde stajati u krugu, i šta sobom predstavljaju - zvezdicu ili leptira?

- U tome i jeste stvar, što razlika postoji, i to upravo suštinska – zaurlao je u odgovor. I oči su

mu pri tom planule fosforescentnim plamenom.

Posle još jednog bezuspešnog pokušaja da smiri neočekivanu pobunu, Vjačeslav je odabrao

nekog od svojih novih učenika i na brzinu je počeo da ga podučava o predstojećoj ulozi u mističnoj

predstavi.

Negde pred ponoć, Vjačeslav je upalio svoj fenjer i razmestio po posebnoj šemi oko figurice

dvanaestoro vidovite dece. Onda je pozvao u krug mene i Anatolija Ivanovića. Skinuli smo čizme

kao što je običaj, i bosi ušli u centar zbivanja, na scenu ezoterijskog događaja.

Specijalno pozvan za poduhvat, profesionalni šaman nas je upozorio:

- To, što se sad bude događalo, veoma je ozbiljno. Molim vas da se prema tome odnosite bez

podsmeha. Zaželite želju – i ona će se, najverovatnije, ostvariti.

Istog trenutka sam zamislio želju: da napišem mnogo-mnogo dobrih knjiga. Šta je zamislio

Anatolije Ivanović ne znam, pošto nije želeo da mi kaže, a i zato što se unekoliko ozbiljnije od mene

odnosio prema događanju.

Uskoro sam se uozbiljio i ja. Kada je šaman, zveckajući praporcima obilazio oko nas,

zavijajući i prizivajući kricima elemente vazduha, zemlje, vode i vatre, odjednom su se, u potpunom

muku letnje feodosijske noći, kada je bilo moguće, kako se činilo, začuti čak i šapat zvezda, neznano

otkud, pojavili izuzetno snažni udari vetra. Vetar nije samo udarao po našim licima, već je proizveo i

nekakav, nalik na riku zvuk, koji se polako stišavao. A umesto njega je odozgo, direktno na figuricu

boginje, pao blagi, sa mesečevim prelivima zrak. Bio je jedva primetan, lelujav, ali ipak potpuno

vidljiv. Videli su ga svi – i učesnici, i gledaoci.

Sada je činu pristupio Vjačeslav. On se obratio, svakom po redu prirodnom elementu, pitajući

ih da li su spremni na saradnju. Potom je zahtevao da otvore u centru kruga kanal ka planetarnom

jezgru. Ja sam stajao u centru kruga pored Anatolija Ivanovića, i nisam primetio ništa posebno. Ni

moj običan vid, niti ekran unutarnjih slika nisu opazili bilo kakve neobične pojave, osim onih

kratkotrajnih, koje su se dogodile ranije i koje je moja svest do tog trenutka potpuno mirno i

materijalistički tumačila kao slučajne udare vetra, i neobičnog ugla vidnog polja.

Vjačeslav je nešto izvikvao. Ako bih poverovao u ono što je govorio, pred njim se zaista

široko razjapio bezdan. I odatle su mu obećavali vlast i žezlo moći, koje će moći da iskoristi za

uspostavljanje svoje vlasti na Zemlji. Ali, to je čuo, kako mi se tada činilo, samo on. Zato što ja ništa

nisam ni čuo ni video, a kao i pre, sva dešavanja sam doživljavao kao igru, kao određeni materijal za

moj literarni rad.

Čini se da je Vjačeslav postigao ono čemu je stremio. Šou je, očigledno, ostavio snažan utisak

na sve prisutne. Možda su oni, za razliku od mene, zaista videli to što je predskazivao Vjačeslav.

Posredno je to potvrdio novi prekid u predstavi: dečaku, koji je neočekivano za sebe samog zamenio

u krugu devojčicu koja se pobunila, odjednom je pozlilo. Žurno su ga odveli u stranu.

Bez obzira na to uzastopno ometanje zbivanja u scenarističkoj zamisli, čin se odvijao svojim

tokom. Vjačeslav je, dobivši obećanje o vrhovnoj vlasti, objavio zatvaranje kanala, zahvalio na

saradnji prirodnim elementima i završio ceremoniju.

Deca su se razišla, fenjer su ugasili, figuricu odneli.

- Ja ovo sad ovako shvatam – ti si postao tamni Vladar Vaseljene – jogunasto se obratih

Vjačeslavu. – I šta ćeš sada raditi? S čim ćeš biti saglasan?

On me podrugljivo pogleda u odgovor. Dobro raspoloženje je zračilo iz njega duševnim

mirom.

- Sada treba uzeti vlast – nežno mi je objasnio. – Ne odmah, razume se, već postepeno. Ali, i

ne otežući isuviše. Računam na vašu pomoć i saradnju, kolege.

- Akademija zemaljske kugle ili galaktike Mlečnog Puta! – ushićujem se ja. – Odličan ti je

zamah, širok. I što je najvažnije, bez ikakvih kompleksa! A da li će biti dovoljno znanja da se takvom

grdosijom upravlja? Jer, do nedavno si na groblju nadgrobne ploče dletom dubio – a sad si se

neočekivano namerio, da na čelo cele planete staneš.

- S vašom pomoći, s vašom pomoći – uopšte se ne uvredivši, precizirao je Vjačeslav. – Pošto

ste vi, za razliku od mene, istinski akademici, bićete pri mom tronu savetnici.

Ne, danas očigledno ništa nije moglo da pokvari njegovo dobro raspoloženje. Očito, on je

zaista verovao, kako je te noći dobio mandat za upravljanje Zemljom. Želeo bih u tom slučaju da

znam – ko mu ga je predao i ko potvrdio. A možda mu uopšte – niko nije ni predao, niti potvrdio, već

su mu samo obećali. A obećano se, kao što je poznato, tri godine čeka. A za to vreme – oho, toliko

toga se može dogoditi.

***

Svih sledećih dana, Vjačeslav je ključao od ushićenja i entuzijazma. I dok su se moj sin i kći

izležavali na plaži, on je vukao Anatolija Ivanovića i mene po brdima, pričao o istoriji Feodosije, o

Ajvazovskom, koga je imenovao kao jednog od Posvećenih i tvrdio kako je taj veličanstveni umetnik

svoje slike slikao uz pomoć biokompjutera.

- I uopšte, sve genijalno i značajno, stvoreno je na Zemlji uz pomoć biokompjutera – sa

strastvenim oduševljenjem je uzdizao svoju himnu tajanstvenim silama postojanja – iako je sam

biokompjuter samo uređaj, uz čiju se pomoć može za tren ili nešto malo duže, uliti u nečiju praznu

glavu neophodna informacija za razvoj čovečanstva. Sedi takav mislilac gde god, u nekakvom

kabinetu, mršti čelo na praznoj glavi, a neko odozgo – pucne prstima i u glavicu kupusa uđe ideja. I

eto ti ga, gotovo otkriće!

- I knjige se tako pišu? – interesujem se ja.

- Nego kako još? – podsmešljivim pitanjem odgovara Lapšin.

- Znači, sve što sam napisao – to je neki čika odozgo za mene uradio? – propitujem ga, iako

naslućujem koji je Vjačeslavov odgovor.

Lapšinu se ozarilo lice srećnim, suncu nalik, osmehom.

- Oh, najzad si se i ti malo opametio, Arkaša. To, što ti gordo nazivaš ličnošću čovekovom –

jeste samo koža, skafander. Prava ličnost se skriva iza te kože i vešto manipuliše nogama, rukama,

jezikom. I ako hoćeš da se oslobodiš od tih manipulacija, treba postati svojevrsna homeostaza između

kosmičkih i zemaljskih uticaja. Pamtiš li, citirao sam ti apokrife drevnih hrišćana: „Onaj koji je

pronašao sebe – svet ga nije dostojan“. Treba učiniti tako da i Zemlja i Kosmos postanu zavisni od

nas. Ne mi od njih, razumeš li, već oni od nas.

Nikako da shvatim – šali li se Vjačeslav ili govori ozbiljno? Čak i ako se njegova pozicija

smatra svesnom i uslovno se to što on govori prihvata kao istina – ipak se znak jednakosti ne dobija.

Izrazio sam svoje sumnje, obraćajući se za podršku Anatoliju Ivanoviću. Ipak je izjednačavanje više

u njegovom delokrugu, kao profesora matematike.

- Možeš li sebi predstaviti identičnost – pitam ga jedva se uzdržavajući od smeha. – Vjačeslav

Lapšin je jednako Kosmos plus Zemlja?

Anatolij Ivanović uznemireno počeša potiljak čitavom šakom.

- Ja se takvim jednačinama ne bavim.

- Nepromišljeno se smeješ – primetno je razdražen Vjačeslav. – Gledaj da ne zakasniš na

deobu kolača uz takav neodlučan odnos prema ozbiljnim pitanjima.

- Ma, tvom kolaču se i ne približavam – i ja takođe počinjem da se ljutim. – Štaviše, mene u

toj fantastičnoj teoriji, najviše uznemirava moralni aspekt. Kosmos je rodio sve živo – i Zemlju, i

čoveka. To jest, kako god da okreneš – on je naš roditelj, je li tako?

- Tako je - saglašava se Vjačeslav.

- A ti kažeš: hajde da oca nasamarimo i sami ćemo svime početi da kormilarimo. I više od

toga, roditelja svog ćemo naterati da igra kako mi sviramo. Takav li plan delovanja proizlazi?

- A ti kao nećeš da upravljaš Zemljom? – precizira Vjačeslav, i u očima mu se ogleda

nedvosmisleno nemo zaprepašćenje. – Sva vlast, sve finansije će biti u našim rukama. Da li bar

shvataš, šta se te noći dogodilo? Meni su obećali skiptar vlasti. A vi ste mi potrebni.

- Ko ti je obećao? – pokušavam tačno da utvrdim.

Vjačeslav skriva pogled. Čini se da on ne želi nikakvu određenost po ovom pitanju.

- Postoje moćne sile, koje će nam pomoći – neodređeno objašnjava on.

Pomno ga posmatram i ne mogu da pojmim: gde se završavaju izvanredne, jedinstvene

sposobnosti i gde započinje šizofrenija? Zar on zaista ne shvata, koliko toga je potrebno znati i umeti,

da bi neko postao predsednik zemaljske kugle? S čim bi to bilo u saglasju?

Naši rasprave i razgovori, činilo se, nisu toliko zabavljali, koliko su iscrpljivali Anatolija

Ivanovića. Uveče, kada bismo sedeli pod venjkom uz lubenicu, a deca odjurila da jedu roštilj, on mi

je držao bukvicu:

- Što si se za njega zakačio. Ma, on nema čak ni više obrazovanje. Njegov vidokrug – jedva

da izlazi izvan granica osnovne škole, a ti sa njim hoćeš o Kosmosu, o Vaseljeni.

- Pa, ukoliko je on takav kao što govoriš – opet pokušavam da se domognem istine, – šta onda

mi ovde radimo, šta pokušavamo da naučimo?

- Utoljavamo znatiželju, gorimo na plaži, kupamo se – nabraja Berežnoj. – Zašto se svemu

takav pompezan smisao pridaje? Treba naprosto odvojiti racionalno od iracionalnog.

- Ma, šta je ovde racionalno? Žezlo vlasti ili Slava Lapšin – Predsednik Zemaljske Kugle, šta?

- Opet ideš iz krajnosti u krajnost – ućutkuje me Berežnoj. – Budalaština, razume se. Ali, on

slepima vraća vid i dijabetes leči! Kako to? Znači, naša tradicionalna nauka zaista nešto ne uspeva da

razume do kraja, ispušta iz vida nešto važno i ne želi da prizna da je bespomoćna. Te smo mi dužni

da pojmimo, nađemo smisao, i skrenemo pažnju društvu na ovaj fenomen. A njegova trabunjanja o

vaseljenskoj vlasti, nek s njim i ostanu. Od njih nikome nije ni vruće, ni hladno. Najvažnije je shvatiti

mehanizam toga, kako se ljudima vraća zdravlje.

***

U Feodosiji sam opet imao viziju. Ali se njen sadržaj izmenio posle šamanskog obreda. To je

već bio potpuno drugi film, i prikazivali su mi ga već sasvim drugi majstori vaseljenskih iluzija.

Kao i pre, vizija se razlikovala od snova izuzetnom jarkošću prizora, praćenjem zbivanja uz

uključivanje svih čula. To je bila na neki način druga realnost. A možda, čak i prva, zato što je sve

što se tamo dešavalo bilo neuporedivo jasnije, od onoga kako smo uobičajeno navikli da primamo u

ovom životu.

...Ugledao sam Kosmos nekako nedaleko od Zemlje.I u njemu je bilo tako tiho, bukvalno kao

da su umrli svi zvuci. Nekakva čudnovata konstrukcija od sfera, spojenih u piramide, nepomično se

zamrzla u beskraju. Jedna od tih sfera me privlači, mami k sebi. Ona je najniža u donjem trouglu. Ali

i ispod nje postoji sfera, koja je, iako ulazi u zajedničku konstrukciju sfera, smeštena zasebno. Bez

ikakvog napora, kao da golemi prirodni element bezvazdušnog prostora ne stvara nikakve probleme

mom postojanju u njemu, ja se premeštam ka toj sferi. Ona raste, postaje sve veća. Plava planeta sa

obrisima kontinenata. To je Zemlja, i ona je sve bliže. Ulazim u atmosferu, letim nad površinom, a

njene majčinske energije me obavijaju, miluju, uspavljuju. Osećam se kao beba u kolevci. Meni je

dobro, prijatno, bezopasno na tim talasima energije Zemlje. Zatvaram oči i dremam na dlanovima

mile planete. Lančići nekakvih asocijacija izranjaju u svesti, nizovi simbola, slova, zodijačkih

znakova, svetih imena plove pred unutarnjim pogledom. Takav je osećaj kao da ja znam i razumem -

šta oni izražavaju sobom. Ali, odakle u meni to poznavanje čudnovatog kosmičkog kompjutera, gde

nije teško naći bilo koju bit informacija ili uneti svoje sopstveno htenje i nalog u nebrojene

programe, unakrsnih uzajamnih delovanja, kroz povezivanje simbola, stvorenih voljom i svešću?

Otvorio sam oči i shvatio da sam spavao. Zato što se ničim drugim, negoli snom, nije moglo

smatrati dešavanje. Ležao sam na hladnom kvadratnom kamenu u tesnom i zagušljivom podrumskom

prostoru. Zidovi od rastresitog sivog peščanika su se mrvili, erodirali, a jedan od njih je visoko gore

presecala napuklina, kroz koju je padao tanak, ravan kao daska, mlaz svetlosti. Ni vrata, ni prozora

u podzemlju nalik na grobnicu nije bilo.

Odnekud me je nenadano zapljusnuo talas ustajalog, na trulež zaudarajućeg vazduha. Spustio

sam pogled i primetio kako mi se pod nogama zaljuljao pod. Kao prljava, masna, močvarna voda.

Hladnoća straha mi je smrtonosnim spazmom stegla grlo: ovo je zaista grobnica. Grobnica, u kojoj

sam zatočen zamršenim spletom okolnosti, slučajnih sila ili halucinacija.

Bukvalno kao izbačen uvis oprugom, podigao sam se sa kamena na kom sam ležao, i stao na

njegovu ivicu. Pod mojim nogama su skliznula na pod duga ljigava stvorenja i, nestala dole. Spustih

oprezno nogu, kao da isprobavam blatnjavu nestabilnu podlogu prekrivenu travom, koja skriva ispod

sebe bezdan. I noga mi propade u nešto gadno i opasno.

„Šta sad – pomislih sa nekim iznenadnim olakšanjem – postoji samo jedan častan odgovor

smrti – pljunuti joj u lice“.

Odjednom sam osetio da se tama oko mene jedva primetno menja. Odozdo je po nogama

krenula hladnoća, i ledene iglice su se zabadale u kožu. Njihovi česti ubodi se podižu sve više i više, i

svuda, dokle stižu njihovi napadi, telo se umrtvljuje i kao da postaje neživo. Podigavši se do grudi,

hladni udari se smiriše kod samog srca. U tom trenutku, kada sam pomislio da se sve završilo, oštar

bol mi probode kičmu. Mene, kao da su proboli ledenim kopljem, i ono završi unutra, kao čioda

entomologa kroz telo leptira. Noge se odvojiše od ploče, i visio sam u vazduhu na osovini neizdrživog

bola. Od pozadi je dopro slabi uzdah, i nešto me trzajem okrete prema nekakvoj mrlji na crnoj

masnoj površini pod nogama, u čijoj je dubini nastala nejasna igra senki. Uz ogroman napor sam

razgledao ispod sebe čudnu kockastu konstrukciju od pravougaonih ogledala, čija se površina

prelivala raznobojnim titranjem energija i boja. Trenutak kasnije, u jedva primetnom ogledalskom

mreškanju, pojavio se bljesak, prema kome sam osetio čudno emocionalno privlačenje, kao prema

plamenu vatre u zloslutnoj, neprohodnoj šumi. Svetlost je bila hladna, čista i veoma nestalna. Iz tog

blistavila se razlegao glas – dubok i melodičan. Nije bilo moguće ustanoviti, kome pripada –

muškarcu ili ženi.

- Treba odlučiti, inače više nećeš biti u prilici ni da živiš, ni da razmišljaš. Zasad još možemo

da se dogovorimo.

- Ko si ti? – savladavajući bol upitah ja.

- Posrednik – stigao je lakonski odgovor.

- Između koga i koga?

- Između čega i koga – ispravili su me.

Poslušno sam se složio:

- Između čega i koga?

- Između smrti i tebe – spokojno odgovori glas.

- Treba da se uplašim?

- Zašto? Smrt je - samo cena, koju plaća život kod vrata, koja vode ka smirenju.

- Pa ipak, smrt po svojoj volji niko ne bira. Šta ja treba da uradim?

- Da doneseš odluku.

- Kakvu odluku? – upitah kroz muku bola.

- Odluka je jedna, a puteva ima tri: kuda treba, kuda se hoće i kuda se dospe. Istina, moguće

su i varijante, - na primer, u „kuda treba“ se može dospeti i preko „kuda hoćeš“. I u „kuda hoćeš“

se može preko „kuda dospeš“. Kako ti se posreći.

S naporom shvatajući šta se dešava, sabrah ostatke snage i promuklim glasom upitah:

- Šta me ugrožava?

Iz treperave svetlosti ponovo se začu uzdah i stiže skoro šapatom:

- To, čemu si upravo hteo da pljuneš u lice.

Shvatajući da je moja žestina bila beskorisna, poslednjim naporima umirućeg tela, izbacih iz

sebe još malo vazduha zaostalog u plućima, i on otkide sa usana laki, poput pamuka, zvuk:

- Fuj...

I grobnicu ispuni jauk:

- Zašto?

U tom istom trenu, ja kao da sam bio raznet u paramparčad na atome, i svaki od njih je

pojedinačno počeo da me pili turpijom.

„A ipak sam pljunuo“ – zadovoljno sam uspeo da pomislim. I prestadoh da budem jedini

čovek.

Sa svakim trenutkom, postajalo je sve teže i teže osećati svoje fizičke granice, ustanoviti, gde

se završava telo i gde započinje sila koja ga uvlači u sebe. Tama koja me je obujmila, kovitlala se,

pulsirala, zgušnjavala se uokolo narastajućim osećajem neme smrtne pretnje, upijajući u sebe ono,

što je nekada bilo moje telo. Njega, raznetog na atome i čestice, koje je prestalo da bude nešto

materijalno, bukvalno je rastvarao u sebi nervnim spazmatičnim kretnjama crni oblak, koji je, kako

sam naslutio, i bila Smrt.

Nije ostao ni vid, ni sluh, tek samo poslednji gasnući osećaj najelementarnijeg emocionalnog

reagovanja: „Znači, tako ona dolazi“. U isto vreme sam shvatao: još malčice-malčice – i izgubiću

čak i slabašan osećaj svog pređašnjeg „ja“.

Odjednom sam začuo u sebi nekakav postojani signal, nalik na Morzeovu azbuku. Slabi

impulsi su odzvanjali sve upornije, u onolikoj meri u kolikoj sam ja gubio svoju pređašnju suštinu, i

koliko god to čudno bilo, probudili su u meni suprotstavljanje dešavajućem. Iznenada mi je

energetska konvulzija na trenutak zaustavila daljnje raspadanje tamom skoro izjedenih biopolja.

Ljutita misao mi je probadala svaku od njegovih rastrgnutih čestica: „Sa mnom još nije gotovo!“ I

zajedno sa tom mišlju, nahrupila je volja da se suprotstavim, koliko god se to besmislenim činilo u

tim uslovima. Pritajenim impulsom još koliko-toliko sačuvanog jedinstva svesti, naredio sam

energijama svoje biti da počnu da se sjedinjuju. Tamom izjedene čestice su zaustavile svoj zalet i,

bukvalno su, kao suvo lišće na neujednačenom, hirovitom vetru, zaigrale na mestu, nemajući snage

da nastave kretanje na bilo koju stranu.

Kao da je urlik ranjene zveri probio okolinu, i odjednom mi se vratio sluh, potom i vid, i ja

ugledah blago zamućenu mrlju svetlosti u crnoj, paklenoj tami.

Spoznaja o mogućem spasenju se probudila u meni, i neprimetna zračenja nade su se

razjurila na sve strane, nadjačavajući suprotstavljanje tame, obnavljajući oslabljene veze čestica i

koncentrišući energetska polja u mojoj suštini. Sa svakim trenom rastao je osećaj da borba sa Smrću

još nije završena, i da sve mogućnosti suprotstavljanja njoj, još nisu iscrpljene.

Obavijen tamom, grumenčić misaone energije se izvijao, grčio spazmima i sve se više i više

sažimao u svetleći kamičak plazme, koja je počela da odbacuje sa sebe lepljive pipke nepostojanja,

krećući se po njegovim posedima svojom voljom, ka svom cilju.

Da nije bilo ranije neprimećene slabe svetlosti koja je pokazivala pravac, mogao sam zauvek

da ostanem zarobljenik tame. Te, jedva se probivši kroz crnu neprozirnost, glas svetlosti mi je

probudio u svesti skoro neprimetan nagoveštaj o mogućem izbavljenju, a ja sam mu poverovao i

počeh da se pokrećem poslednjim snagama u susret tom spasonosnom navođenju. Razgonio sam

tamu snagom unutarnje energije, i tama je sikćući skretala u stranu, ustupajući put, prljeći se o

plazmu, užarenu prenapregnutošću volje.

Bezmalo poslednjim naporom, iznemogao, osećajući da će mi samo za jedam tren volja

presahnuti, i da će Smrt rastopiti u sebi nezaštićenu i jedva prikupljenu, ne tako jaku vezu energije i

razuma, ja načinih trzaj i ispadoh iz tame koja me je proždirala, iznova na kamenu ploču. Ispustivši

svoj dobitak, Smrt je iz utrobe zagrmela, te talasi energetskih udara protresoše grobnicu, ali sam ja

opet stajao na svojoj nadgrobnoj ploči, već ne mrtav, ali ipak, ne još i živ.

Sada sam nanovo imao telo. Ispravivši se u potpunoj svojoj visini, osvrnuo sam se uokolo i

shvatio šta se pojavilo kao spasonosni svetionik. Svetlost, koja je padala odozgo na uljanu površinu

bezdana, plamtela je zaslepljujućim ognjem duginih boja, koji je bio uokviren crnim prostranstvom.

Pogledao sam u dubinu svetlosti i ustuknuo. Iznutra me je posmatralo užasavajuće stvorenje – čovek

sa odranom kožom, po čijim je ogolelim mišićima strujala krv. Podigao je ruku prema očima i

zastenjao od gneva – umesto ruke je imao okrvavljeni splet mesa i mišića. Odraz u svetlosti, bio sam

ja sâm.

Krv se cedila i padala sa tela na sivu površinu kamena. Iscrpljen od uzavrelih u meni

osećanja, savio sam kolena i seo na hladnu hrapavu ploču. Zgrbio sam se i zadugo utihnuo od

slabosti i očajanja.

Onda sam, među golim zidovima, izgubio pojam o vremenu. Odjednom sam pomislio kako bi

bilo bolje da sam se predao Smrti, umesto što sam se iščupao iz njenog zagrljaja ovakav, kakvim sam

postao. Istog trenutka, kao da odgovara ne moje neizgovorene misli, začuo se poznati, tihi ulagivački

glas:

- Ako želiš, možeš da spavaš. Probudiće te kada bude bilo potrebno, posle vekova ili

milenijuma.

Apatija je utonula u iznemoglost, ali ipak upitah:

- Ko će me probuditi?

- Neophodnost – zašumeo je eho.

Nepodnošljiva tišina, uznemiravajuća, opasna, počela je da obavija svest.

- I nema nikakve nade da se izbegne ta sudbina? – apatično se zainteresovah.

- Nada je – kći snage, a snaga je – sestra volje. Gubiš li jedno, iščezava i drugo.

Ovog puta su boja i modulacija glasa bile veoma jasno ženske.

- Ako zaspim, šta ću ugledati?

- Fatamorgane radosti i sreće.

- A ukoliko ostanem budan?

- Ugledaćeš put koji vodi ka cilju, koji niko nije znao, niko ne zna i niko neće saznati.

- Ponižavajući strah pred nepoznatim neće me zaustaviti – sa neočekivanom muževnošću

izgovorih.

- Reči – sa blagim podsmehom razlegao se odgovor.

- Mogu se zakleti na sveto raspeće, da je sve tako – povisio sam glas. I podigoh okrvavljenu

ruku, da bih napravio znak krsta, ali me je nevidljiva sagovornica zaustavila.

- Zašto sebe opterećivati beskorisnim? Raspeće je – sitnica Svemira, tek samo znak koji

označava put za bojažljive duše – zasmejao se glas. – Može se i u strahu zagrliti, i celog života

iščekivati sumnjivo spasenje. I šta će se izmeniti? Nije valjda da ne znaš o tome? Ma, možda si, želeći

da staviš na glavu mučenički venac od trnja, potajno maštao o vencu vladara svih svetova? Zar nisi

znao da venac vladara, ponekad izaziva ne manje jaku glavobolju, negoli venac od trnja?

- O čemu ti pričaš? – kriknuo je u očajanju okrvavljeni komad mesa na nadgrobnoj ploči.

- O tebi – dopro je ulagivački šapat. – Pa, sam si želeo da prođeš put kao čovek.

- Ko si ti ? – besno dreknuh.

- Ja imam mnogo imena – sa uzdahom tuge začu se odgovor. – Neki me zovu majkom, drugi

smrću!

- Zašto si me povratila, mamice?

- Da bih ti pokazala sledeći dan.

- Ne želim da doživim takvu budućnost! – vrisnuo sam očajnički. – I tako je sve jasno – sa

mene su odrali kožu života.

- Ma, ti si sam ushteo da prođeš put kao čovek – opet me podsetiše. - I, zar ne znaš: svetlost i

tama, život i smrt, desno i levo su – braća jedni drugima. Zato i dobri – nisu dobri, i loši – nisu loši. I

život nije život, i smrt – nije smrt.

U mojoj svesti su trenutno eksplodirale varijante smrću izmodeliranih predstojećih događaja,

i istopile se na putevima budućnosti.

- Video si?

- Da.

- I šta misliš o tome?

- Otkud ti znaš, da će se sve desiti baš tako?

- Teško da ćeš sada razumeti, ali ću ti odgovoriti. Svakog trenutka ja upijam u sebe

informaciju sa svake trunke bilo kog od svetova. Sve je podvrgnuto analizi i prosleđeno kroz vreme.

Šansa da se ma šta izmeni je – ništavna. Isključivo Jedini može da izmeni budućnost - i ti, ukoliko

odgonetneš put. Ali, da bi ga prepoznao – moraš se setiti budućnosti. A ti si je zaboravio.

Podsmevanje zbog mog slabog pamćenja je pogodilo cilj. Podigavši glavu uvis, ka zraku, ja

zažmurih. Odmah začuh u sebi oštro pitanje:

- Šta je s tobom?

- Zaslepljen sam svetlošću – misaono priznadoh.

- Ko je zaslepljen svetlošću, taj mora da vidi tamom pronicljivosti –smesta se začu savet. Bio

je nešto poput sugerisane misli, poput poziva.

- Najednom sam osetio sebe u grobu.

- Ti si sam sebe sahranio u grobnicu svojih pređašnjih želja i reči. Sad ispravi savršeno. Jer,

mi možemo da sklopimo savez. Inače ćeš zaista ostati u njoj.

- I truliću, kao i svi?

- Tvoja reč odavno razdire srce moje suštine, te ja isto tako patim zbog tvoje krivice – optužio

me je bezdan. - Ovaj način, nadam se, razumeš?

- Zašto me okrivljuješ? – ozlojedio sam se ja. – Jer, sve što se događa sa mnom u svetu,

odavno je završeno unutar tebe. Sama si govorila o tome. Ili ono što si rekla, nije istina?

- Istina je – nije istina... Reka tvog života je zasad između mojih obala. U svojim granicama, ti

si slobodan da plivaš po toku, da iskačeš uvis, da roniš u dubinu, da plivaš od obale do obale, pa čak

i da se boriš, ukoliko imaš snage, sa brzacima vremena i događaja. To će ti pomoći da pojmiš

potencijal kretanja i mirovanja. Ali, u programu može doći i do zastoja. Ti si i ranije bio veoma

nepredvidljiv. Ja želim da pripazim na tebe. I bolje mesto za to, teško da se može naći.

- U predstavi smrti, moja ovacija će biti smrt. – ne pitajući, već tvrdeći, odazvao sam se ja, iz

nekog razloga znajući o budućnosti. I to, što sam iznenada osetio i otkrio, uopšte nije odgovaralo

onom što sam izgovorio naglas.

Kao odgovor dolete nešto poput prigušenog frktanja:

- Možda, smrt, možda samo preporod. Čak ni ja nemam mogućnosti da razjasnim tvoju

„tamnu“ budućnost. Ali ovde, u ovoj grobnici, ti si kao igračka u mojim rukama.

- Koliko li si ih imala – nije valjda da ti je to još uvek zanimljivo?

- A čim drugim da se bavim? – uvredila se nevidljiva sagovornica. - Ja umem samo da

obmanjujem i uništavam. Ja sam protivrečnost, zatvorena sama u sebi, negirajuća ono što je tvrdila,

pretvarajuća ništa u nešto, a nešto u ništa. I sve što je moguće, meni je moguće samo u ovim

granicama.

- Znači, ja treba dobrovoljno da se predam zagrljaju smrti?

- Zar se bojiš da iznova postaneš deo mene, kako bi sazreo za novo rođenje? – upita bezdan. –

Nemaš poverenja?

- Da, bojim se – potvrdio sam. – Predati se smrti, uvek je smrtonosno.

„Ali, neki su uspevali da savladaju svoj strah, nije valjda da ne pamtiš?“- umiljatim šapatom

mi je proletelo kroz mozak.

- Čime mogu da pojačam svoje šanse?

- Verom u sebe.

- Čime mogu da ih oslabim?

- Neverovanjem u mene. Zaista ti predlažem savez.

- Da li neko može da osujeti osmišljeno tobom?

- Da, već sam ti govorila – svi su slobodni u granicama svog ropstva.

- Odavde mora da postoji izlaz.

- Već sam ti objasnila – ima ih tri.

- Ma, objasnila si mi zagonetkom...

- O, uzvišeni Bože! Kada bih mogla, pocrvenela bih za tebe. Pogrešno je čak i to, što tako

dugo razgovaram sa tobom. Niko ne može da narušava zakone Iskonskog. Najvažniji od njih je:

svako sâm odabira svoj put. Ti si prekoračio preko jednog od mojih ipostasa. Ali, to je malo. Ti

moraš da ovaplotiš u jedno jedino razdvojenost svojih života u svim prethodnim dimenzijama. Samo

sjedinjujući ih, moći ćeš da se dižeš sve više i više.

- A, moram li onamo? - sa sarkazmom sam upitao i podigao se u svojoj punoj visini. – Zar je

tamo potreban ovaj krvolipteći komad mesa, koji ne pamti svoju prošlost, a boji se svoje budućnosti?

Ovaj bedni čovek? - i prasnuh u neobuzdani smeh, nezaustavljiv, kao bezumlje dešavajućeg.

- Eto vidiš, nama je bolje da se dogovorimo i ne traćimo snagu na borbu.

- Meni su to jednom nagovestili. Ali, gde su one, moje snage?

- Sve može da se izmeni – začu se odgovor.

- Čini mi se da malaksavam.

- Da, gubiš krv.

- Mogu li da umrem?

- Pravilnije je reći – da usnim.

- Tačno. Ti si već govorila o tome. Znači, granica našeg opštenja ipak postoji, da tako kažem,

prirodna granica – zaliha krvi u meni?

- Da.

- I ti ćeš odgovarati na moja pitanja, dok sam u stanju da ih postavljam?

- Hoću – potvrdi glas.

- Onda mi odgovori: šta je ispod mene?

- Bezdan tamnih svetova.

- A nada mnom?

- Blistava dubina gornjih svetova.

- A zbog čega je ovde kocka od ogledala?

- Ukoliko pogodiš, to staro će ti pokazati novo, kada uđeš u dubinu suštine, i nevidljivo će

ispoljiti sebe kroz vizuelno i virtuelno.

- Opet zagonetka?

- Nije baš tako složena za onog, ko je od suštine Suštinskog.

- Imam utisak, da mi više nije ostalo vremena za dalji prijatan razgovor – priznadoh ja i sa

naporom se podigoh na noge. – Ako sam pogrešio, ne dozvoli da budeš ljuta na mene. Trudio sam se

da budem dostojan tvog čudnovatog saosećanja.

- Dobro – sa tugom se razleže u grobnici.

Potčinjavajući se munjevito planulom instiktivnom osećaju, prikupio sam snagu i napregao se

tako, da se činilo kako od ogromnog naprezanja mogu da se pokidaju spletovi mišića, koji su u

trenutku povratili nekadašnju snagu, te skočih kroz gustu crnu ustalasanu tečnu smesu na svetlošću

prelivajuću glatku površinu kocke, na koju je odozgo bio usmeren dolazeći zrak.

Nisam začuo zvuk iz široko rastvorenog bezdana poda mnom. Nije ga ni bilo. Prosto je

blješteća, pulsirajuća površina nečujno uvukla u sebe palo na nju telo, i ja ponovo dospeh iz

zagrljaja smrti u naručje sudbine.

Svet, u kom sam se našao, bio je čudan, neobičan, i kao da se sav sastojao od pokretnih,

razmekšalih kontura i energetskog sjaja. I ja sam iznenada postao nekakva moćna svetlucava

energija u prelivima, koja je iz trena u tren menjala svoj oblik. I evo, ja rastem, širim se, osećam

kako u meni ključaju energije regulisane u bujice, i počinju da cirkulišu, obezbeđujući uzajamno

dejstvovanje čudno povezanih polova. Kosmička zračenja eksplodiraju dospevši u mene, obrazujući

bezbrojno mnoštvo raznobojnih kovitlaca, čime hrane moje novo telo.

Očiju više nemam, a ja vidim nekako celom svojom suštinom istovremeno – gore Sunce,

zaslepljujuće beskrajnim fosforescentnim bljescima, i dole Zemlju, po kojoj klizi moja gigantska

senka, obasjana prelivima pulsirajuće u meni, unutarnje svetlosti.

Ja čak mogu da posmatram svoju unutrašnjost. Moje novo telo sada jesu – polja, energije,

kombinacije i uzajamno delovanje vakuuma, astrala, gravitacije, materije i anti-materije,

molekularnih i submolekularnih veza. Sva ta mora i vodopadi energija, reke koje ih spajaju,

potoci i slapovi uzajamnog delovanja sila – to je moja nova zastrašujuća suština. I ja sam slobodan

da odaberem, po sopstvenom nahođenju, bilo koju od neverovatnih, ranije nepoznatih sila i da to

sručim na sve što se usudi da mi se suprotstavi.

Preplavilo me je oduševljenje.

Postepeno sam počeo da vidim izoštrenije i preciznije. I otkrio sam sebe u formi velike

prelivajuće raznobojne kugle. Ali i ta forma nije dugo ostala stabilna. Ona se okretno njihala i

počela naizmenično da dobija sve nove i nove obrise – čas crnog olujnog oblaka, koji ključa

munjama i gromovima, čas čile vazdušne zmijice, koja vijuga po krivinama energetskih talasa, i

preplavljena je ushićenjem od tog razigranog prebacivanja..

Veoma dobro sam osećao svoj položaj u prostoru nepoznatog sveta, vibracije kosmičkih

bujica, glasove zvezda i zvezdanih skupova, udaranje talasa neutronskih okeana i fotonskih tokova.

Shvatio sam da mogu da se preobražavam ogromnom brzinom u bilo koje forme života i energija.

Prespojivši magnetne linije sila svojih polja, promenio sam smer uticaja gravitacije, tako da

me je ona sada privlačila duž Zemlje, prema kugli Sunca koja je sijala nad horizontom u oker

prelivima.

Ogromnom brzinom sam jurio po prostranstvu, i što sam više zagledao okolinu, tim više mi je

sve uokolo delovalo vrlo poznato. Dole nije bilo uobičajene Zemljine kore. Ali, zagledajući lelujave,

pulsirajuće obrise njene površine, cveće, drveće, nije bilo teško dosetiti se, da se sve te energije

izlivaju iz njenog materinskog okrilja. Vinuvši se uvis, video sam kako zeleno-žućkasta ostrva šuma

ravnomerno zapljuskuju šarolike energije otvorenih prostranstava.

Gledao sam gore i više nisam primećivao ogromnu brzinu ni Sunca, niti bilo kojih drugih

zvezda, ali su se brzine osećale po jedva primetnim obrisima odraza, od nežno-roze, zlatasto-

purpurnih i plavih isijavanja koja su ispunjavala prostor. A to prostranstvo nije bilo pustinjsko.

Eterična živa bića, koja su se ranije pojavljivala u trenucima duševne napetosti ili sna, letela su sa

svih strana, okruživala me horovodom*, te ja najzad shvatih, šta su ona želela da mi kažu.

- Pozdravljamo te, gospodaru! – odjekivale su uokolo njihove radosne misli.

I ja sam im isto tako odgovarao, ne rečju već mišlju:

- Drago mi je da vas vidim!

- Vratio si se! Ti si ponovo sa nama!

Jedno od eteričnih bića mi se sasvim približilo. Ono nije bilo ni muškarac, ni žena, i kroz

poluprozračno telo, obavijeno zlaćanim sjajem, provideli su se sudovi, po kojima je strujala ne krv,

već energija.

- Budi obazriv. Migen te traži.

- On je veoma moćan. Ima pravo prvog udarca.

- Carica Zemlje mu pomaže – došapnu neko.

Počeo sam da skeniram prostranstvo i otkrio, protegnute do svesti, pipke nečije

uznemirenosti. Prošavši kroz uspostavljeni kontakt po lavirintu upletenih u pletenicu energetskih

stubova, otkrio sam potreban mi lik i uvećao ga. Prizor je isprva bio dvodimenzionalan, potom

trodimenzionalan i na kraju je dobio jasnoću hologramske kopije. Prekrasno žensko lice je hladnim

podrugljivim očima uhvatilo moj pogled. Naporom svoje volje sam stvorio, preko puta izazvanog

lika, novi lik – svoje lice. I dao sam mu izraz neumoljivosti i surovosti. Usta tog hologramskog lika su

se pokrenula i ispustila zvuk:

- Mogao bih te sad odmah transformisati, ali prvo hoću da se snađem u svemu.

Žensko lice se osmehnulo kao odgovor na pretnju, i čvrsto stisnulo usne:

- Da se snađeš?... Ja sličnih pretenzija nemam. Bolje da se ne svađamo, a? Tim pre što si iza

sebe ostavio sitan dug, nisi zaboravio, nadam se?

Žena se ponovo osmehnula dok sam ja proučavao njeno lice, i odmah je

mnome izazvanu sliku, protiv moje volje, zanjihala i, nestala.

- Sa njom na taj način nećeš izaći na kraj – ona je sada veoma moćna. I neće se uplašiti od

tebe. Nisi smeo da pokazuješ neprijateljstvo – pojasnio mi je jedan od starih drugova.

- Ni ja se nje ne bojim – hvališem se lakomisleno.

---------------------------------------------------------------------------------------------

* horovod - ruska narodna igra - kolo sa pevanjem

Odjednom se iznova pojavljuje preko puta mene lice carice Zemlje.

- Hoćeš da ti pokažem prognoziranu fazu, junače? U knjizi vremena postoji i takva varijanta.

Možemo se dogovoriti dok nije kasno.

Ja ćutim, začuvši ponovo nedavni predlog „dok ne bude kasno“ i poznatu mi intonaciju glasa.

Ali je moja saglasnost, činilo se, tražena formalno.

- Pogledaj u sebe..

Posmatram se i vidim: spiralni vrtlozi se podižu nagore, skoro rastvorivši u beskraju

prvobitnu tvorevinu, potom se spuštaju, sažimajući duh u materiju. I ja znam: u centar se može vratiti

samo onaj, koji je nekada izašao iz njega, zato što se, pre nego što dođe do sažimanja, mora dogoditi

širenje. Jedino se tako može naći vrelo sopstvenog postojanja.

Meni je dobro, udobno, spokojno. Odjednom se sve uokolo trenutno menja. Ja sam u nekom

pećinskom hramu. Nad glavom mi je masa gigantske litice, kroz čije pukotine se probijaju snopovi

svetlosti. Stojim na ivici nevelikog podzemnog jezera, nag, okružen sa dvanaest prelepih žena u

dugačkim haljinama. To su mnogobožačke sveštenice. Površina vode je posuta laticama ruža. Ja

pamtim, ja znam: ruža je – Hristov cvet, i ona simboliše rođenje, život i smrt. Smrt, posle koje će se

neizbežno dogoditi vaskrsnuće.

Žene me brižno pridržavaju ispod ruku i pomažu mi da se spustim u vodu, gde me prihvataju

ruke drugih sveštenica. Takav je osećaj, kao da su me opili narkotikom: apatija, bezvoljnost, otsustvo

bilo kakve sopstvene želje. Ravnodušno prihvatam ruke prelepih žena koje mi miluju telo,

pripremajući me za tajanstveni obred.

Oprale su me u vodi i podigle. Čini se da mi se snaga vraća, i kao da to shvataju, žene mi sve

jače stiskaju članke, laktove, te me više ne pridržavaju, koliko obuzdavaju. One me skoro na silu vode

prema ogromnoj statui u cenru špilje. To je ona ista figura koja je bila na šamanskom obredu kod

Vjačeslava. Samo je sada ogromna, njena glava doseže do same kupole pećinskog hrama. Noge su

joj podavijene ispod nje, a između razdvojenih kolena je napravljen udoban carski ležaj. Mene

spuštaju na njega, i nekakva sila me zadržava, privlači, ne dozvoljavajući mi da se podignem na

noge. Pokušavam da se suprotstavim toj sili, ali, bez obzira na njenu, čini se, mekoću, lepljivost, ona

me čvrsto drži prikovanog za ležaj. Sveštenice se smeštaju uokolo – po šest sa svake strane.

Iz tamne dubine hrama, pojavljuje se ona prelepa žena sa krunom na glavi – carica Zemlje.

Na njenim ramenima je zeleni plašt sa skerletnom postavom. A pod plaštom je naga. Ja znam ko je

ona i šta će biti dalje. Carica Zemlje stupa na ležaj. Ona stoji nada mnom, prekoračivši preko

ispruženog tela, i netremice mi se zagleda u lice. Osmeh skliznu preko njenih usana.

- Ti nećeš rat u svetu, ti želiš harmoniju sveta, ali si zaboravio da se za sve mora platiti.

Potrebna je žrtva – umilnim glasom govori ona i, zabacivši skute plašta, spušta se na moje telo.

Osećam njenu nežnu, toplu kožu, njene snažne ruke, koje su me gurale u grudi, kada sam pokušavao

da se pridignem. – Hristos je iskupio Zemlju na Krstu. Tvoje iskupljenje je kudikamo prijatnije – na

ležaju – podruguje se ona. – Ma, pristani, pristani...

Sad joj je lice vrlo blizu. Ja pokušavam nešto da učinim sa svojim telom, da ga nekako

pokrenem – sve je uzaludno, neprimetni okovi čarobnjaštva su jači od mojih mišića.

- Zašto se suprotstavljaš? Budući da potajno, i sam želiš ono što će se dogoditi. I zatim –

savez Neba i Zemlje mora biti plaćen – govori ona, i njeni prsti nežnim umirujućim pokretima klize

po mojim grudima. – Ti si Car, a ja Carica – i sve uokolo je naše carstvo. Zar nisi maštao o tome?

Njene reči nisu agresivne, već spokojne. Osećam moć njene lepote i odazivam se na nju. I

ona, kao da je osetila privlačnost koja se pojavila, sjedinjuje svoje telo sa mojim.

- Arkadije, Arka, Arkada, most preko duge, preko sedam prostranstava – umiljavajuće

izgovara ona, darujući svojim kretnjama, nalik na talase, osećaj najuzvišenijeg zanosa.

Osećam kako su popustili okovi koji su me zadržavali, ali ne odgurujem ženu, već naprotiv,

nežno klizeći dlanom po njenom telu, ja podstičem i podržavam iznikli osećaj sjedinjavanja. Moj dlan

klizi po njenim leđima, i ja osećam kako se ispod kože kotrljaju moćne čvrste tvorevine. Naslućujem:

tamo se pojavljuje i iščezava hrbat zmaja. Carica je – žena – zmaj, i pod opčinjavajućim ženskim

otelovljenjem, skriva se žestoka suština Iskonskog Zmaja. I ako to ne izneverimo – uskoro ćemo se

sjediniti u jedno biće – Nebeski Adam i Zemaljska Eva. Rađa se Androgin, koji će imati jedno telo i

dve glave – mušku i žensku. To će biti Novi Čovek – vladar Zemlje, u kom će se pomiriti Zemaljsko i

Nebesko. I od koga će započeti Zlatni vek – izuzetno srećno vreme. Ono će potrajati hiljadu godina u

uobičajenom zemaljskom računanju.

Moj dlan sa nežnošću klizi po njenim leđima, nad kotrljajućim pokretnim kvrgama koje

pokušavaju da se otrgnu iz zatočeništva tela zmajske suštine njenog bića. Ona prepoznaje, shvata da

je nežnost iskrena, da je njeno ispoljavanje izazvano ne razumom već osećanjem, da sam ja obuzdao

u sebi kompleks zarobljeništva i žrtve. I u taktu sa takvim osećanjima, njene kretnje gube energiju

grubog otimanja, a vibracije koje zrače postaju mnogo tananije, nežnije. To više nije nasilno

ovladavanje jednog nad drugim, već sjedinjenje, zbližavanje, stapanje dve moćne vaseljenske

energije, dve iskonske harmonije postojanja – ženske i muške.

Grčevito čupanje zmajevog hrbata iz njene kičme se zaustavilo, i odlazi u dubinu unutarnjeg

kosmosa carice. Sada je ona naprosto žena, koja je došla do željenog. I nije važno šta je ona učinila

da bi se to desilo – pobedila je, da bi se potčinila, da bi stala pored svoga cara, da bi pronašla svoje

carstvo.

U poslednjem trenutku, gubeći život zbog užitka, ja zabacih unazad glavu i ugledah nad

sobom u visinama zadovoljno, osmehnuto lice Majke Zemlje.

Vizija je iščezavala i više se nije vratila. Šta je to bilo? Iz kakvih dubina podsvesti je

izvučeno? Ja sam osećao da sam dospeo u lavirint, koji će se protezati kroz život. I svaki korak ovde

ima značenje ne samo kao pouka, već i u oblikovanju sopstvene sudbine.

***

Vrativši se iz Feodosije, s novim entuzijazmom sam se bacio na posao. Ne znam zašto, ali sve

sam uspevao nekako lako, bez ikakvih posebnih napora. Imao sam osećaj da mi pomažu.

Istovremeno sam vodio izdavačke poslove, pisao knjigu o Lapšinu, učestvovao u radu na scenariju o

dostignućima Akademije, čitao desetine ezoterijskih knjiga, pokušavajući da proniknem u suštinu

onoga što se događalo sa mnom. Nikada pre, čak ni u mojim najproduktivnijim, osamdesetim

godinama, nisam uspevao da uradim ni mali deo onoga što se sada odvijalo lako, bez ikakvog napora,

kao da je čarolija. Bio sam pun snage, energije i čak sam počeo da zaboravljam gomilu neizlečivih

bolesti, koje su po svim zakonima ove vrste, trebale da zagorčavaju godine moje, skoro već nastupile

starosti.

Ali, starost nije napredovala, već je naprotiv, uzmicala. Bolesti su prestale da me muče –

želeo sam da radim, da postavljam sebi sve složenije ciljeve i da ih dostignem, uprkos stereotipima o

predpenzionerskom dobu. Prvo sam uspeo da završim knjigu o Lapšinu. Izdao sam je o svom trošku,

i ona je Vlačeslava odmah učinila poznatim. Knjigu su vrlo rado uzimale knjižare, i ona se vrlo brzo

rasprodala našavši svoje čitaoce.

Uskoro bi trebalo da bude završen i film o Akademiji. Istina, s njim je bilo problema. Na

Akademiji nije bilo novca za njegovu produkciju, iako su svi shvatali povezanost njegovog

prikazivanja na televiziji, sa tim istim finansijskim uspehom Akademije, čiji je nedostatak zadržavao

snimanje. Proizlazilo je kao kod Kozme Prutkova: „Gde je početak tog kraja, kojim se završava

početak?“ Iako u to vreme moje materijalno stanje nije bilo baš sjajno, ipak sam pronašao šest i po

hiljada dolara, neophodnih za završavanje snimanja. Skoro istu toliku sumu je uspeo da pronađe i

drugi scenarista, koji je istovremeno bio i direktor snimanja u filmskom studiju. Dobio je taj novac

stavivši hipoteku na svoj stan, prirodno, uz Lapšinovo obećanje da će, kao predsednik Akademije,

vratiti dugove budućim prihodima od prodaje filma, od očekivanog priliva klijenata, koji će, svakako,

biti privučeni tim filmom ka iscelitelju iz Feodosije.

Ali se očekivano zbilo samo napola. Sve što se ticalo slave za Slavu Lapšina – to je upravo

ispalo i mnogo bolje, čak iznad svih očekivanja, a eto, ono što se ticalo njegove časne reči, kao

časnog čoveka, da će sve pošteno vratiti, tu su kod njega iskrsle komplikacije – ne sa njegovim

pamćenjem, ili njegovim poštenjem. Ja sam ostao bez novca, a direktor filmskog studija zamalo da

nije ostao bez svog stana, mada se to, ipak, dogodilo kasnije. A dotle... do tada je sve išlo svojim

tokom, u skladu sa drugim scenarijem, u čijem su pisanju učestvovali, kako se kasnije ispostavilo,

neuporedivo talentovaniji majstori, no što je vaš pokorni sluga.

Svaki događaj ima svoju tačku preseka, svoju nultu koordinatu. U tom sledu događaja, koji su

tako neočekivano i stvaralački blagotvorno prodrli u moj život, feodosijski obred je, nesumnjivo,

imao nekakav veoma važan smisao, iako me u suštinu zbivanja niko uopšte nije uputio. Naprosto se

tako dogodilo, ja sam u tome učestvovao, i to je počelo da utiče na moju sudbinu.

Vjačeslav, sa kojim sam se u to vreme viđao toliko često kao nikada do tada, bio je veoma

brižan prema meni, ostavljao je bilo koji posao kada bih svratio kod njega, odgovarao na bilo koje

pitanje u povodu pročitanih ezoterijskih knjiga, od kojih mi je većinu on sam preporučio. On se

otvoreno bavio mojim okultnim obrazovanjem, iako sam to što sam izučavao, uglavnom prihvatao

kao gomilu veoma sumnjivih znanja, u kojima bi trebalo pronaći naučno zrnce istine, pre negoli

verodostojna tajna znanja, koja su stigla do nas iz dubina vekova. Zbunjivalo me je i to, što se Lapšin

s vremena na vreme ponovo vraćao svojoj najmilijoj temi - otimanju vlasti.

- Uz pomoć tih tehnologija mi možemo uticati na događaje – tvrdio je on. – Mi moramo

stvoriti tajni red i podrediti mu sve.

- Sa kojim ciljem? – poslovno se informišem.

- Da bi se vladalo – odgovara Lapšin.

- A iz kojih razloga natovariti na svoja ramena vladanje? – nisam se suzdržao. – U šta ćemo

povesti narode, prema kakvoj čarobnoj viziji ili blistavom vrhu? Imaš li viziju za sve?

- Zar sadašnji vladari vode ka viziji?

- Ne – saglašavam se. - Ali se oni barem pretvaraju da izvlače narod iz one tamne šume, u

koju su ih odveli prethodnici.

Vjačeslav jedva suzdržava smeh.

- To je čarobna šuma. Ona je beskrajna, ukoliko ne znaš njene tajne puteljke. Ma, zašto uopšte

sebe mučiš takvim pitanjima? Glavno je – uzeti vlast. I kada je uzmem, neću imati nikakve

nedoumice – šta da radim, kako da radim? Ja ću prekinuti taj javašluk. Svi će izvršavati ono, što ja

naredim.

- A ako neko neće?

- Toga ću zveknuti žezlom vlasti po glavi. I glava će se razleteti u paramparčad. Ti si čitao o

ubicama-ekstrasensima? Dakle, njihovi izgledi, u poređenju sa onim koje daje skiptar vlasti –

podjednaki su izgledima mrava u borbi sa divom.

- A šta se od mene zahteva?

- Da uđeš u moju mafiju. Potreban je treći, po uslovima igre. Dvoje već imamo.

- Koga?

- Mene i još jednog, ti ga poznaješ.

- Pa, zašta će vam onda treći? Zar vam je udvoje dosadno da zemljinom kuglom vladate?

- Ma, rekao sam – po uslovima igre, – osmehuje se Vjačeslav.

- Znači, to je igra?

- Aha – potvrđuje Vjačeslav. – Samo, ja u toj igri nisam iz šale, već sam najozbiljnije već tri

puta polagao ispite pred satanom.

- O, u kakvo društvo hoćeš da me uvučeš – tobože se plašim. – Ne, u vašu trojku ja nikada

neću ući. Ja, na kosmate i rogate od detinjstva imam alergiju. Vi se tamo nekako sami snađite.

- Ne mogu – odgovara Vjačeslav. – Tvoj kod sudbine se pojavio na beskonačnosti. Bez tebe

se konstrukcija ne može održati.

- Auh, ala sam ja važna figura – smejem se, i dalje smatrajući da se Vjačeslav sa mnom sprda.

– Bez mene, znači – ni ovamo ni onamo.

- Tačno – potvrđuje Lapšin. I on se isto tako smeje. – Ni ovamo ni onamo. Te tako, prestani

da se opireš centru vlasti, dok te još zovu. A ono, zamisli, odjednom bez tebe mogu da se snađu, pa

ćeš zažaliti.

- Ma, ne žuri, daj da se snađem u tome. Pošto su kod mene, evo opet, zmajeve glave počele da

rastu – izvlačim se ja šalom. – Knjigu sam napisao – glava je izrasla. Film smo napravili – još jedna

se pojavila. I to takve neobične, sa krunama. Jasnovida deca su me baš jako namučila. Kažu, da čak i

kod tvog zmaja postoje samo tri glave bez kruna. A ovde, razumeš li, već ih ima pet. Pa, šta s njima

da radim?

To, što kod mog zmaja ima više glava nego kod Lapšinovog, čini se, pogađa Vjačeslava.

- To, što kod zmaja glave rastu, naravno da je važno – saglašava se on. – Ali je još važnije –

kod koga je žezlo vlasti. A ono je, kao što znaš, kod mene.

- Pokaži – zahtevam.

- Zašto da ti pokažem? Svejedno ga nećeš videti! Jer, ono nije u materijalnom prostoru –

odbija da mi podnese dokaze o punomoćju Lapšin.

***

Jednom prilikom sam ipak odlučio da se pobliže upoznam sa mojim čudnovatim sustanarom u

informacionoj strukturi, koju Lapšin naziva zaštitni kvadrat. Nisam osećao nikakav antagonizam

prema zmaju, tim pre, što je on zaista više nego očigledno rešavao ne samo moje probleme sa

zdravljem, već nikada nije odbio da pomogne ni drugima. I ta pomoć uopšte nije bila virtuelna, već

sasvim realna.

Uopšte mi nije jasno, zašto se ja tako mirno odnosim prema toj, apsolutno neobičnoj činjenici

stranog prisustva, pri tom u vidu tako kontroverzne ličnosti, kao što je zmaj. Na Istoku, njemu se

klanjaju, smatraju ga Učiteljem Svetlosti, ali na Zapadu, naprotiv, plemeniti ljudi istrebljuju sve te

učitelje uz potpunu saglasnost Crkve.

Bilo je vreme da strastveno sprovedem ispitivanje, do najmanjih sitnica. I počeo sam da se

pripremam za to.

Jedno veče sam sedeo zajedno sa svojom učenicom Tamarom. Ona je „uključila“ svoj ekran

unutarnje vizije, i mi smo počeli da komuniciramo sa tim izuzetnim gostom iz virtualne realnosti po

unapred pripremljenom planu.

- Krune blistaju i zaslepljuju – počela je svoje posmatranje Tamara. – Njihova zupčasta

kruništa su – latice trouglaste forme. Nad njima, na zlatnim stabljikama, kao zvončići, vise brilijanti.

Na centru njihovih čela, nad očima su ogromni rubini. Vrat je kao kod žirafa – gladak i dugačak, oči

su duboko usađene, čeljusti su nalik na krokodilske. Rep je pokriven zelenom krljušti. Po kičmenom

grebenu je takođe drago kamenje. Krila su veoma lepa, šarena, krljušt na leđima je zlatna, a na

stomaku srebrna. On – sipa vatru. Okreće glavu i posmatra me.

- Upitaj ga – može li se s njim porazgovarati? – počinjem da pojačavam naše odnose.

Tamara ga pita i dobija dozvolu za razgovor.

- Šta označava pet glava zmaja sa skupocenim krunama? Da li je to program? – pita Tamara.

- Nije program, već veoma važna misija.

- Koliko mu je godina potrebno da bi je ispunio?

- Osam godina. Trebalo bi da izraste još jedna glava.

- Šta obuhvata misija?

- Naučni rad, s kojim će započeti nova etapa ljudske evolucije.

- Šta označava slika zmaja u zaštitnom kvadratu?

- Viši razum.

- Kakvo mesto u kosmičkoj hijerarhiji zauzima zmaj sa skupocenim krunama na šest glava?

- Treće mesto. Šest glava je – dvanaest aspekata moći.

Ja zamreh od slatkog osećaja svog visokog položaja.

- Lapšin – da li je čovek ili je iz Kosmosa?

- Iznedren je.

- Kako?

- Iz čaure.

- Ko je on?

Zmaj stvara pored sebe sliku. Na njoj je čovek sa glavom ptice. Ona nalikuje na glavu

gavrana.

- Zašto postoje biokompjuteri u energo-informacionoj strukturi čovekovoj?

- Oni uključuju i kontrolišu programe razvoja, i takođe predstavljaju instrumente i sredstva

veza.

- Sa kim?

- Sa bogovima, suštinama, hijerarhijama.

- Šta oni još rade?

- Ukoliko čovek gubi smisao za lepo u životu i ne privlači ga više da živi, oni utvrđuju to

stanje.

- I šta onda?

- Kada čovek prestane da stremi ka socijalnom uspehu, ka stvaralačkim dostignućima, ka

novim znanjima, on postaje nezanimljiv za biokompjuter. U tom slučaju se oni oslobađaju čoveka i

iniciraju smrt.

- Ko je naložio program, Zmaj?

- Jupiter, otac bogova.

- Njegov cilj je?

- Ostvariti potpunu saradnju Sunca i Jupitera, energije Jin i energije Jang. Kodiranje procesa

kreće iz jezgra Galaksije. Kosmička čula kontrolišu njihove odnose.

- Da li tamo, gde se završavaju materijalne čestice – postoji život? – pitam preko Tamare.

- Da, tamo žive suštine, projekti, egregori, koji se materijalizuju kroz ljude u ovom prostoru.

- Čemu sve to?

- Da bi čovek mogao da stigne do vrha evolucije, on mora da se usavršava. On umire i iznova

se vraća u život, da bi odradio svoj karmički program. Hristos je odradio svoj karmički program.

Sada On ima egregor sa kojim se sjedinio. Sada je On – Bog!

- Ali, On je sin Tvorca!

- Čovek može da dostigne te visine i postane sutvorac Vaseljene. To je težak put, ali je

moguć. Jer, Hristos je uzmogao... Vi ste svi stvoreni po slici i prilici Božijoj. Iskra Njegove duše je –

u svakome od vas. I svako od vas sam odlučuje – da se uspinje na vrh, kotrlja nadole ili da stoji na

mestu, kao vitez na raskršću.

Ja potpuno razumem, kakav čudan utisak mogu da proizvedu ovakvi dijalozi na one, koji se

nikada u životu nisu susreli ni sa čim sličnim. Ma, ja sam se sreo, zar ne. I dužan sam da ispričam o

svom iskustvu. Siguran sam da će ono pomoći mnogim ljudima da se tačno obaveste. Osim toga -

pre dvesta godina teško da bi neko od ljudi shvatio princip rada televizora ili predavanje savremenog

naučnika o radijaciji. Radijaciju je nemoguće videti očima, a u to vreme, uređaja za njeno merenje i

registrovanje nije bilo. Kako poverovati u ono što je nemoguće videti, opipati, probati jezikom?

Koliko god da deluje čudno, malo se šta promenilo od tog doba. Ako neki čovek izjavljuje da,

navodno, ima nekakav tajanstveni ekran unutarnjih slika, a hiljade drugih ništa slično nemaju, onda

će tih hiljadu ljudi uvek smatrati nenormalnim upravo tog jednog, normalnog među njima.

Istorija je sačuvala za nas ne mali broj slučajeva spontanog otkrivanja „biokompjutera“.

Sokrat je, ako poverujemo Ksenofonu, vladao darom predviđanja i objašnjavao je svoje proročke

sposobnosti uz pomoć božanskog bića, dajmoniona*, koji se pojavljivao u njemu i došaptavao mu šta

treba da radi. Sokrat je tvrdio da dajmonion ni jednom nije pogrešio u svojim prognozama.

(Istraživači antičke filozofije razlikuju termin „dajmon“, to jest „posebno božanstvo“, od

„dajmonion“, što je nešto apstraktnije, a manje određeno – uopšteno „božansko“).

Pitagora, Platon, Heraklit, Albert Veliki, Dante, Paracelzus, Jovanka Orleanka, Rene Dekart,

Vilhelm Lajbnic, ser Isak Njutn, Emanuel Svedenborg, Johan Volfgang fon Gete, Franc Anton

Mesmer – svi su se oni služili mogućnostima da dobijaju znanja iz onih istih fenomenalnih svetova,

koje je tradicionalna nauka dugo negirala, samo na osnovu toga, što nije bila u stanju da razradi

pouzdan instrumentarijum za izučavanje ovakvih pojava. A stvarno, to je problem same nauke, a

nikako onih, koji već praktično koriste mogućnosti koje su im se otvorile. Primitivnim dogmatskim

negiranjem, ništa se, osim mirnog života, ne može postići. Istorija nas uči da se kretanje nauke

unapred događalo upravo onda, kada su se naučnici svesno i dosledno okretali „netačnim pojavama“.

Prelistajte svoje enciklopedije i – uverićete se - u formulama savremene nauke neuporedivo jače

odjekuje glas izuzetaka, a ne onoga, što se smatralo pravilom.

Znameniti Karl Gustav Jung je upozoravao, da isključiva racionalnost zdravog razuma može

biti najgore od svih predubeđenja, zato što mi nazivamo razumnim samo ono, što se nama takvim

čini.

Mendeljejev je otkrio svoju čuvenu tablicu Periodičnog sistema u snu kao objektivnu

stvarnost, preko biokompjutera koji se svojevoljno otvorio, i tek je posle toga počeo da traga za

zakonomernošću, koja sjedinjuje hemijske elemente u jedinstveni sistem. To jest, isprva je dobio

znanje, a tek kasnije počeo da prikuplja objašnjenja za to.

Fenomeni Džune, Kulagine, Kulešove, Vange, Uri Gelera, Šri Satja Sai Babe, Čana Bošena,

Jan Ksina, pa čak i Koperfilda, koji se istrajno pretvara da je mađioničar, takođe su neposredno

povezani sa radom biokompjutera. Samo, šteta što je svako od njih ponaosob morao, nekako naslepo

pipajući, da prođe put spoznaje zakonomernosti rada tog jedinstvenog mehanizma uzajamnog

delovanja sa drugim prostorima.

Pre godinu dana, kada sam krenuo u istraživanje fenomena, nisam ni pretpostavljao da ću

uplesti u taj rad skoro sve svoje rođake, prijatelje, kolege. Kod mnogih od njih su se, posebno kod

onih kojima smetnja nije bila starosna dob ili nedostatak vremena, otvorile sposobnosti, kako su

obećali stručnjaci naše Akademije. Pa čak i oni, koji nisu dostigli maksimalne rezultate, uzmogli su

zaista suštinski da poprave svoje zdravlje.

Ma, do nedavno sam upravo ja bio jedan od najžešćih protivnika ekstrasenzorike. Sećam se

prvih časova, kada sam sa velikim naporom uspevao da obuzdam svoju skepsu.

-------------------------------------------------------------------

* dajmonion – tako Sokrat naziva onaj unutarnji glas, koji on smatra božanskim nadahnućem, a koji

ga odvraća i opominje da ne učini nešto nepravično, nekorisno ili rđavo – M. Vujaklija

Instruktori su nam objašnjavali da u vreme energetskih vežbi, mi kao da radimo sa plazmom.

Trljajući ruke, mi izazivamo priliv krvi u šake i na račun toga, stvaramo elektromagnetni napon, u

kom razvlačimo na razne strane suptilne energije, primoravamo ih da se kreću prvo prema katodi

(negativnoj elektrodi), a potom ka anodi (pozitivnoj elektrodi). Izvršavajući te prilično jednostavne

zahteve, osećao sam se kao detence u vrtiću. Kasnije su mi do ruku došli materijali istraživanja, koja

su se sprovodila u biohemijskoj laboratoriji Rouzeri Hil koledža (Bufalo, država Nju Jork). I prestao

sam da se osećam kao detence. U eksperimentima je učestvovao poznati ekstrasens Oskar Esterbani –

Amerikanac mađarskog porekla.

Biohemičarka Džasta Smit se specijalizovala na enzimima – velikim belančevinastim

molekulima-katalizatorima, koji ubrzavaju tok biohemijskih reakcija. Zapazivši, da se pri obradi

enzima snažnim magnetnim poljem, njihova hemijska aktivnost povećava, ona se zainteresovala – da

li, možda, ruke Esterbana imitiraju taj efekat. Eksperiment se sastojao u tome, da Esterban drži

epruvetu sa enzimima, dok su u isto vreme asistenti uz pomoć infracrvenog spektrofotometra svakih

petnaest minuta proveravali nivo njihovih hemijskih aktivnosti. Oni su otkrili da su se enzimi

ponašali kao da su bili smešteni u magnetnom polju, reda 13 000 gausa. To je dvadeset šest hiljada

puta više od magnetnog polja Zemlje, ali, magnetometri pri merenjima nisu pokazivali oko ruku

Estebana nikakve anomalije magnetnog polja. U drugom eksperimentu su merili nivo hemoglobina u

krvi pacijenata, koje je Esterban lečio metodom polaganja ruku. U periodu šestodnevnog rada, nivo

hemoglobina se kod pacijenata povisio prosečno po 1,2 grama na 100 kubnih santimetara krvi.

Pacijentima koji nisu koristili usluge ekstrasensa, nivo hemoglobina se nije povećao.

Kasnije sprovedeno istraživanje vode koju je obradio Esterban, pokazalo je da u njoj postoje

vrlo jasne spektrofotometrijske razlike u odnosu na vodu, koja nije bila podvrgnuta njegovoj obradi.

O tom uspešnom efektu je izvestilo istovremeno, potpuno nezavisno, nekoliko laboratorija. Situacija

se zaoštrila još i time, što su molekuli vode, obrađeni ekstrasenzornim uticajem, bili blago

jonizovani.

Drugačije se to ne može nazvati, nego kao izazov fizici. Zato što proces pretvaranja atoma i

molekula u jone zahteva značajnu energiju. Pa, kakva je to tajanstvena sila koja je sposobna da

katalizuje subatomske uticaje?

Međutim, ukoliko pretpostavimo da je energija, koju zrači ekstrasens, u stanju da na račun

unutarnjeg atomskog delovanja stvori spoljno električno polje, onda je nadalje potpuno moguće

objasniti, već svima poznate pojave iz fizike. U skladu sa fizikom plazme, u takvom spoljnom polju

koje premašuje električno polje u mikroobimu ljudskog tela, nastali elektron i jon se ubrzavaju, i u

sudaru sa atomima sami dejstvuju kao jonizatori, formirajući nove naelektrisane čestice na svom

putu. Na taj način, narasta lavina dostavljača pod nabojem, dolazi do proboja izolatora, po pravilu

tamo, gde čovek ima bilo kakve telesne patologije. Na račun toga, započinje proces lečenja.

Predstave o mikroplazmi i sa njom povezanim ekstrasenzornim efektima, dobili su

neočekivanu teoretsku podršku od strane, reklo bi se, tako daleke od te naučne oblasti, geologije. Još

su V.I. Vernadski i V.V. Dokučajev, istražujući mehanizam razvoja zemljine kore i evolucije nežive

materije u živu, označili kao najznačajniji faktor geoloških procesa, takozvani bioenergetski

potencijal Zemlje. Kasnije je bilo ustanovljeno da visoko energetska plazma, koja se formira u

zonama aktivnosti pucanja zemljine kore, stvara moćni naboj, koji je neophodan kristalima kvarca za

začeće organskih struktura.

Po svojim fizičkim karakteristikama, geoplazmatična energija odgovara gama-zračenju, te je,

prema tome, u stanju da dovede jezgra elemenata u uzburkano stanje. Sunčevi protonski mlazevi

doprinose formiranju neutralnog omotača oko skeletne strukture (čovekovog skeleta). Pri čemu za

plazmu nema granica prodiranja, pošto njen potencijal premašuje sve nadmoćne veze čvrstih

struktura.

U svetlosti novih činjenica, postaje veoma verovatna hipoteza, po kojoj se upravo kroz

plazmu, izgrađenu planetarnim jezgrom Zemlje u sudaru sa protonskim sunčevim mlazom, ostvaruje

informaciono kodiranje svih planetarnih procesa razvoja i uzajamnog delovanja.

Meni se čini da je izuzetno važan zaključak o informacionoj organizovanosti biosfere kroz

geoplazmatične procese. Očigledno se preko tog mehanizma ostvaruje začeće i ukorenjivanje u svesti

i životu iznenadnih spoznaja i ideja, koje ćemo mi kasnije materijalizovati na našem nivou

Postojanja.

Hajde da napokon ustanovimo: ukoliko neka neobjašnjiva ili od strane nauke odbačena

pojava, ipak počne da igra postojanu ulogu u životu društva, znači da iza nje postoji nešto, što

zahteva proučavanje.

I Okena, i Lamarka, i Čembersa su svojevremeno gazili strogi čuvari „istinske“ nauke, ali se

pojavio Darvin, koji je propovedao tu istu jeres, samo poštujući kanone naučnog izlaganja – i svi

dželati su, svesni krivice, oborili glave: tobože, mi smo prostodušno grešili, ali nam je vreme otvorilo

oči. A koliko ih je još bilo – Sokrata su otrovali, Bruna spalili, Galileja naterali da se odrekne,

Vavilova su ubili u tamnici...

Kvantna fizika je izmenila predstave o strukturi sveta. Pokazalo se, da svet jeste – refleksija

naše svesti, koja ga i usvaja. Svi mi se nalazimo u neobičnom bioskopu, u kom je tajanstveni kvantni

zračeći element spreman da nam predloži bilo koju stvarnost, u zavisnosti od ličnih mogućnosti

opažanja. Čestice, koje su kvanti zračenja, sjedinjujući u sebi nešto nemoguće, sa tačke gledišta

racionalnog razuma – telesnu usredsređenost u prostoru (korpuskulum) i prostornu

decentralizovanost (talas), spremne su da vam pokažu bilo koji aspekt stvarnosti, koju su u stanju da

prihvate vaša čula. Ali je problem upravo u tome i sadržan – ma šta, a i čime, vi to možete da

primate?

Vaseljensko polje energije i informacije, nikada ne prestaje da se preobražava. Ljudi, to

apsolutno ne shvatajući, jesu stalni abonenti jedinstvenog informacionog prostora. Čovekova

bioplazma, iznedrena elektromagnetnim oscilacijama, vibracijama njegovog tela, ujedinjujući se sa

planetarnim informacionim strukturama, u stanju je da stvori postojani kanal veza sa noosfernim

super-kompjuterom. Ne više naučnici, već nam praktičari pokazuju, kako se kod ljudi sve zamašnije

ispoljavaju, skrivene do današnjih dana, sposobnosti da poimaju raznorodna polja i zračenja, to jest

empirijskim putem je naznačeno rešenje osnovnog pitanja nastupivšeg milenijuma: „Šta će biti sa

nama?“

To, što mi nazivamo čovekovim razumom – jeste osobena pojava prostora i vremena. Svi mi

se sastojimo iz atoma, koji imaju, kao minimum, pet milijardi godina. I praznina unutar svakog atoma

pulsira razumom. Svaka ćelija – nije ništa drugo do razum, koji organizuje interakciju nebrojenog

mnoštva komponenti. U svakoj od njih se, u svakoj sekundi, odvija ne manje od devet triliona

reakcija. Kolike snage je neophodan kompjuter, da bi upravljao celokupnošću ovakvih procesa!

Skoro da niko nije primetio, da se kod nas već dogodila skrivena revolucija, povezana sa

praktičnim korišćenjem kapaciteta ljudske svesti, sposobnog da obezbedi globalni prodor u sve

oblasti znanja.

Rusija je bogata, ne samo svojom dušom. Moguće, da je ona predodređena za rađanje novog

(zasad nedostupnog uobičajenom poimanju) života.

Već danas mnogi naučnici predskazuju da će se u najskorije vreme pred čovekom otvoriti

takve mogućnosti, kao što je očuvanje u nama i u prostranstvu informacije o svemu viđenom, čutom,

promišljenom, što se duboko osetilo i doživelo, kroz kompletan emocionalni i mentalni život svakog

pojedinca. U suštini, to je alternativa kompjuterskom čuvanju informacije. Predskazuje se mogućnost

postojanja neuništivih formi suptilnih struktura svesti, koje otvaraju put ka realnoj besmrtnosti.

I više od toga, predskazanje počinje da se ostvaruje na najaktivniji način. Iako, spočetka, nije

baš u onolikoj meri, u kolikoj se očekivalo.

6. glava

Obavestili su me o nekoliko slučajeva, kada su kod dece koja su učila na Akademiji i otvorila

svoje biokompjutere, počela uznemiravajuća psihička odstupanja od normi ponašanja. To nisu bile

psihičke bolesti – i do klinike, na svu sreću nije došlo. Ali su noću imala košmarne snove – mrtvace i

slične nečiste sile. S obzirom na stalne razgovore sa Lapšinom o ličnom prijateljstvu sa satanom i

radu na tehnologijama Carstva mrtvih, ovakva informacija nije mogla da ostane zanemarena.

Pri svakom susretu sa Vjačeslavom, ja sam pokušavao da dobijem odgovor zbog sve većeg

broja negativnih saopštenja o zdravlju dece, školovane po njegovoj metodici. Moja upornost po ovom

pitanju, očigledno ga je razdraživala.

- Oni su sami krivi. Pouključivali su sebi biokompjutere i zavlačili se uz njihovu pomoć po

celom tananom materijalnom svetu. Eto, kod njih i počinje patologija svesti. Sve ih unapred

upozoravam o tehnici zaštite, govoreći im: nikuda se ne smete zavlačiti. A oni me ne slušaju. I, koji

je tu problem? Da li sam ja kriv ili njihova preterana znatiželja?

- Ma, oni su – deca, i ljubopitstvo je trebalo predvideti, - prigovorio sam mu. – Ako smo im

dali u ruke tako neobičnu igračku, oni će se petljati sa njom, dok je ne polome.

- Koga – igračku ili sebe? – napadački je precizirao Lapšin.

- Ma, igračka i jeste deo njih samih. Morao si o tome da povedeš računa. Zašto su se ranije

biokompjuteri otvarali samo onima koji su prošli određeni put duhovnog razvoja?

- Ranije - to nije danas. Sada se biokompjuteri sami otvaraju. Od troje dece koja dolaze kod

nas, dvoje je već sa razrađenim biokompjuterima. I šta, zar sam i za njih takođe odgovoran ili

ostankinski televizijski toranj?

- Kakve veze ima toranj?

- Takve, što svojim zračenjem izaziva otvaranje biokompjutera. I još mnogo toga. Zašto se iz

Akademije nauka niko ne raspituje o tome? Vaši akademici su životnu sredinu do te mere izmenili,

da su podstakli sve te bahanalije magova, vračeva, telepata, ekstrasensa. Oni i stvaraju ljude sa

protivprirodnim moćima kroz sav svoj pogani naučno-tehnički progres, a zaseli su i u Naučno

istraživačkom institutu. A oni, primećuješ li, nemaju ama baš nikakve veze sa ovim! Oni su samo

kompjutere stvorili! A šta će sutra svi ti obični kompjuteri ljudima učiniti, da li su razmišljali? Njima

uopšte ne ide u glavu čega ima lošeg u tome, što nameću ljudskom rodu, navodno na korist. A sutra

će svi ti kompjuteri stvoriti globalnu, usmerenu protiv čoveka, suptilnu materijalnu civilizaciju i

počeće da isisavaju iz vaših mozgova njima nedostajuću komponentu svesti. Vi čak nećete ni

primetiti kako i sami postajete roboti u službi tih štaka za mozgove.

Kada bi Vjačeslav tako zapenio, vrlo često bi se izlanuo. U normalnom stanju je ipak, koliko-

toliko kontrolisao svoje monologe. Na predavanjima je, na primer, mogao satima da govori na zadatu

temu, i pri tom je uspevao da suštinski ništa ne kaže. Bukvalno – ništa. Ne jednom sam pokušavao da

analiziram sa kaseta snimke njegovih predavanja – i to otkrovenje se nije moglo drugačije nazvati,

sem da ljudima puni uši glupostima. Tamo je sve bivalo postavljeno naglavačke – terminologija,

pojmovi, opisivanje suptilnih materijalnih konstrukcija.

Ali se ipak moglo naslutiti da on zaista zna nešto važno, o čemu se neprekidno boji da

progovori.

I tako, u tim trenucima otvorenih sučeljavanja, on bi iznenada izrekao nešto, od čega bi mi se

krv u žilama zaledila. On je iznosio, činilo se, meni bliske misli, ali je moju zabrinutost pretvarao u

parodiju, zlurado se podsmevajući čoveku.

- Vi i dalje nikako ne shvatate da ste samo marionete. Vama manipulišu iz sveta koji vam

ostaje neprimetan – brzalicom je prorokovao, bukvalno me bušeći svojim oštrim tamnosmeđim

očima. Vjačeslav je očigledno ulazio u predavačku ekstazu, i ovog puta nisam želeo da se prepirem

sa njim i da ga remetim svojim neslaganjem. – Vi posmatrate svet oko sebe i ne primećujete da je to

parodija na svet (baš čita moje misli!), koji ste stvorili u obliku nauke, obrazovanja, kulture. To

uopšte nije u saglasju sa onom prvobitnom osnovom, koja u čoveku postoji od iskona. Na čoveka

utiče sve – zmaj zemaljski, aždaja nebeska, suština praćenja, suština pokoljenja, suština prakulture

podzemne civilizacije, suštine početaka „senki“, suštine prelaza. Postoje još i suštine prokletstava.

Sve to guši čoveka, manipuliše njim, vuče ga od jednog do drugog problema, od lake do teške

bolesti. Svim tim smo okruženi, i mi se u svemu tome batrgamo. Ako hoćeš da znaš, bilo koja

bubuljica na licu – jeste čvor energetskog parazita. A ti mi govoriš o nekolicini dečaka i devojčica

kojima je postalo loše od moje metodike.

- Ma, to je činjenica - odlučujem da prigovorim.

- Činjenica je, – neočekivano se saglasi Vjačeslav. – A koliko ljudi ubijaju u bolnicama!

Poslušaj malo šta ljudi pričaju. Mi smo od njih daleko. Ni jedan zlotvor toliko zla neće naneti, koliko

dobri ljudi u belim mantilima. I ni za šta niko neće odgovarati. Tamo ima toliko prljavštine, takva je

solidarna zaštita i neodgovornost, da sam ja za njih anđeo s krilcima.

- A ti, ipak, ko si – anđeo ili suprotnost? – iznenada ga pitam, povinujući se nekakvom

dobokom podsvesnom nadahnuću. Očigledno da vrzino kolo u Feodosiji nije prošlo bez traga za

mene.

Vjačeslav me opet probada svojim tamnosmeđim zlim očima. Koleba se i izbegava odgovor.

- Zao-dobar, anđeo-đavo – sve je to relativno. Mi nismo sami po sebi. Nas već sad oblikuju,

vajaju iz budućnosti.

- Ko?

- Buduće neokulture. Ali, samo su za nas buduće, a za neke su već prošlost. Dešava se

zajedničko delovanje sistema, struktura. Ako čovek svesno usvaja te procese, on postaje aždaja.

- Oh, slavna ličnosti! – nisam se uzdržao od uzvika. – Na ovom mestu, molim, podrobnije.

Lapšin se iznenada osvesti da je izgovorio mnogo toga suvišnog.

- Može se, svakako, i o tvojoj aždaji govoriti, ali mi, u vezi tebe, i dalje ništa nije jasno – da li

si sa mnom ili protiv mene?

- Ti iznova o tome, kako da vlast nad svetom osvojiš?

- O tome – nije poricao Vjačeslav.

- Već sam ti govorio da ne gorim od želje da sa zemaljskom kuglom igram fudbal, ne privlači

me.

- A šta te privlači?

- Da pomažem ljudima čime god mogu. Nove knjige hoću da napišem. Uzgred, tamo u

Feodosiji sam, pre nego što sam ušao u krug, upravo to zamolio tvoje prirodne sile.

- Da-da - primećujem. Trčiš, kao Danko sa vatrenim srcem u rukama, a muškarci ispod suvog

granja gunđaju: kud juriš sa svojom bakljom, ne daš nam da spavamo! – nasmeja se Vjačeslav.

U toku noći, posle mog razgovora sa Vjačeslavom, iznenada mi se opet uključio stari film,

koji se nakratko prekinuo u Feodosiji. Vratio se Hristos, i vratio se put koji su, iz nekog razloga,

prikazivali meni.

***

Mračno prostranstvo je bilo beskrajno i stvaralo čudan osećaj udaljavanja od onoga, što se

otkrilo njegovom pogledu.

Ispod drveća, kao u mnogo puta ponavljanom snu, on je opet ugledao „ovce stada svog“,

iščišćene uz pomoć propovedanog učenja: „Mark, koga je privukao ulagivački probuđeni književni

dar, moćni Jakov, maštar Jovan, skromni Filip, načitani Vartolomej, bojažljivi Matej, lutalica Toma,

večno sumnjičav u svemu. Savivši se u klupko i obgrlivši torbu sa skrivenim u njoj kratkim mačem,

hrče u snu žestoki, hrabri Petar, a pored spokojno spava njegov prvi učenik rab Andrej. Meškolji se,

kao da predoseća nadolazeću nesreću, Fadej, dotičući u snu Simona. Spavaju ostali, koji su sledili

raba.

Nema samo Jude Iskariota, koji je uprkos svoje skrivene ulagivačke ljubavi, osuđen na večnu

ulogu izdajnika. On već vodi u Getsimanski vrt stražu hrama. Juda mora svojom sudbinom da pokaže

svima, da se ne sme prodati ljubav, kako bi se za dobijeni novac kupila sreća. On će jedini smrću

svojom dokazati istinitost predskazanja proroka Zaharija: „I uze trideset srebrnjaka“.

Kako je malo vremena ostalo da se iznađe mogućnost da se jednom i zanavek izmeni

ustanovljeni hod ka večnoj tragediji. Sećanje na njima spoznato u gorama Nazareta, sada je uslužno

izbacivalo iz svojih dubina sve više novih podrobnosti.

Prisećao se budućnosti – lica vojnika, podivljale gomile, sveštenika i tačno shvatao da niko

od njih nije bio siguran u njegovo savršenstvo. Posebno žreci – večni neprijatelji Sina Čovečanskog.

Oni su, razapevši ga, sebe prve proglasili slugama Isusovim i prisvojili ono, što je njemu bilo

predodređeno. Pokazalo se izuzetno ugodnim – da budu sluge vladaru, koji ne može da im zasmeta

da vladaju. Oni su unakazili, izvitoperili, prilagodili svojim ništavnim potrebama njegovo uzvišeno

učenje, brutalno raznevši njegove odvojene delove po svojim posedima – hramovima i štalama,

svetilištima i jazbinama. Njega, koji je otkrio ljudima put ljubavi i sloge, iskoristili su za

neprijateljstvo i mržnju. U ime Isusovo objavljivali su se ratovi i pljačkali narodi, osuđivani su na

smrt najbolji od najboljih – oni, koji su kroz neizvesnost i mukotrpnu borbu sa očiglednim

nesavršenostima sveta išli ka istini, koji su negovali duh svoj, a ne samo veru svoju.

Oh, kako je Ješua prezirao te licemere! Ali je njegov prezir privremeno bio bezopasan za

krvnike, koji su usrdno uznosili nebeskog gospodara.

On je sada shvatao zašto se sve završilo suprotno promišljenom. Ali, po starom, i dalje nije

znao šta treba učiniti kako bi se ispravio tok veličanstvenog dela, razderanog u paramparčad od

njegovih lažnih služitelja i skrojenog njima iznova, za svoje podle potrebe, sklonosti i tajne sitne

strasti.

Ješua je prvi začuo buku gomile iz pravca grada. Uskoro su se pojavili – stražari hrama,

predvođeni Judom. U lelujavom, promenljivom svetlu baklji, rulja se činila ogromnom. Oni su

okružili glasovima razbuđene učenike i, zagledajući lica, počeli da traže učitelja.

Juda je prvi ugledao žrtvu. Nikome ništa ne rekavši, on se približi učitelju. Zaustavio se

ispred njega, da bi poljupcem, prema dogovoru sa stražarima, ukazao na onoga, koga treba uhvatiti.

Videći da se izdaja već sprovodi u delo, Ješua je sa svoje strane, ćutke uzeo u ruke lice svoga

apostola koji je preuzeo na sebe ulogu izdajnika i, naklonivši se, poljubio ga.

Suze navreše na oči Judine.

- Nije na meni da sudim šta činiš ti – prošapta on. – Ali, još nije kasno, ponizni. Idemo

odavde.

- Ne. Moj krsni put je već označen, i sa njega se ne sme skrenuti - iznova, kao i onda, u viziji

kod grobova proroka, odgovarao je on. – Ti si sve uradio valjano, kako treba, Judo. Sad idi. Oni nam

već prilaze.

Juda se odmakao u stranu, a Ješuu su okružili sa svih strana vojnici hrama.

- To je on, uhvatite ga – viknu neko. Grube, snažne ruke zgrabiše raba, konopac obmota

članke ruku i steže ih. Iskeženi, sa zluradim osmesima na licima, zbijeno su stali oko žrtve. I

iznenada, sa izrazom užasa odskočiše na sve strane. Sa divljim krikom, bacio se iz mraka na vojnike

hrama silni Petar, i mač bljesnu u njegovim rukama. Oči njegove su pri svetlosti baklji gorele

jarosnom usredsređenošću, i svako ko ih je ugledao, shvatao je: ovaj čovek se neće zaustaviti pred

neminovnošću da se prolije krv.

I on ju je prolio. Jedan od slugu – da li izuzetno hrabar, ili što nije uspeo da baci pogled na

Petrove oči – koraknu ka njemu. Kao munja je sevnuo u tami mač apostola, i glava stražara je mogla

da se otkotrlja na zemlju, da Ješua koncentrisanim naporom volje nije odbacio u stranu oštricu

mača. Napadač je platio samo svojim uvetom i, skičeći od bola, pobeže u mrak.

Došavši k sebi posle straha, vojnici isukaše oružje i već su se približili Petru, kada se zaori

glas:

- Spustite vaše oružje, spremite vaše mačeve u korice, inače će svi koji posegnu za mačem, od

mača i poginuti. Moram ispiti pehar koji mi je namenjen.

Teško uzdahnuvši, Petar se povinova i odstupi ka gomili učenika i apostola. Umirili su se i

vojnici. Grčevito uhvativši konopac, oni povukoše zarobljenika pred sud sinedrijuma*.

Kod prvosveštenika Kajafija te noći su se okupili mnogi članovi sinedrijuma. Došle su takođe

starešine i judejski znalci knjiga. Vojnici hrama su izveli prestupnika, okrivljenog za skrnavljenje

svetosti religije, izložene u Talmudu. Postavili su ga u centar prostorije i upalili dve sveće pored

njega, kako bi svi videli bestidno lice i lažljiva usta hulitelja..

Kajafa se okrenuo prema prestupniku i usmerio pogled u njega – prodoran i nemilosrdan.

- Ti li si taj čovek koga nazivaju Mesijom, Sinom Božijim?

Debeli zidovi sale, koji su gordo nosili breme pravičnosti i zakonitosti, pretećim ehom su se

odazvali na reči prvosveštenikove.

Ješua se osmehnuo:

- Da, tako je.

Tišina u sali je eksplodirala gunđanjem negodovanja.

- Bogohulnik!

- Lažljivac!

- Bezumnik!

- Sin đavolov!

U glasovima je podrhtavao užas, ali je Ješua znao da je njihov strah licemeran i neiskren.

Okrznuo je pogledom ljude koji su ga okruživali. U očima njihovim je bila ravnodušnost, a usta su

bila iskrivljena od prezira i gađenja.

- Šta će nam još i svedoci? Sada ste i sami čuli njegovo bogohuljenje. Kako vam se čini? -

ponovo se začuo, sada već podsmešljivi glas Kajafe.

----------------------------------------------------------------------------------------* sinedrijum – veće, skupština

Odazvali su se drugi odobravajući glasovi, odjekujući od zidova:

- Smrt njemu...

- Krivcu smrt...

- Smrt...

Sve je kao i pre. Kao u prorokovoj viziji kod izvora. Ti poznati glasovi, koji ga šalju na

Golgotu besmrtnosti.

Buduće muke Ješuine su rasle, množile se u njemu, a zajedno sa njima je rasla, množila se i

pulsirala silina moći, koje je već bilo u dovoljnoj količini da se obruši kamena ploča krova na ljude

koji su sedeli u kući.

Čudo, treba pokazati čudo, kako bi svi poverovali u njega, božanskog, ali... Ješua je

obuzdavao talas ljutine koji je buknuo u njemu Ovde su ljudi. Oni će izgubiti živote. Danas su užasni,

a već sutra mogu postati svoja suprotnost. I, da li se sve može ispraviti čudom?

Kosa, mokra od znoja, lepila mu se za oči. On je podigao vezane ruke i pomerio pali pramen.

Taj uobičajeni pokret ga je konačno umirio.

- A još govore kako si tvrdio da možeš razrušiti hram Božiji i za tri dana ga podići ponovo? –

opet je galamu nadjačao glas.

- Ma, što ćutiš? Možda ti je malo tri dana da izgradiš hram? Samo reci, razumećemo –

hladnim omalovažavanjem je grmeo Kajafijev glas.

On je mogao da izvede čudo za tri dana. On je uzmogao da misteriju* stvorenu u Egiptu, na

ostrvu File, prenese sa pozorišne scene u život. On ju je i izvodio na ulicama i trgovima istinskih

gradova u obećanoj zemlji, sa nebom, gorama, jezerima i drvećem umesto scene, sa pravom masom i

nepatvorenim emocijama ljubavi, zlobe, mržnje, sa pravim ekserima i stvarnim stradanjem.

Ali je u scenariju postojala greška, koju je valjalo ispraviti. On je hteo to da uradi. Međutim,

svi izvođači tragedije su isuviše dobro znali svoje uloge i nisu obraćali pažnju na improvizacije

glavnog lica.

- On ne želi da nas udostoji odgovora. Mi smo ništavna prašina pod nogama božanstva! –

podrugivao se Kajafa.

Ješua se udaljio od svojih gorkih razmišljanja i podigao pogled ka prvosvešteniku.

- Zrnce prašine je nalik Vaseljeni, i sve je slično Božanstvu. Što je gore, to je i dole – skromno

odgovori on.

- Da li ste čuli! – kriknu Kajafa..

- On bogohuli....

- Prašinu je uporedio sa Bogom....

- Zaslužuje smrt! – iznova se zaoriše glasovi..

--------------------------------------------------------------------------------------------

* misterija – religiozna drama na biblijske teme

- Ti si sam sebi izrekao presudu, nesrećo - potvrdi Kajafa to, što su govorili uokolo. A glas

njegov je ovog puta bio tih i prigušen.

Rano ujutru, opet u petak, prvosveštenici i starešine judejske su priveli vezanog prestupnika

na suđenje kod Pilata, da bi potvrdio sinedrijumom donetu presudu.

Pilat izađe pred njih na balkon i ugledavši članove sinedrijuma, upita:

- Za šta optužujete ovog čoveka?

- On kvari narod, zabranjuje da se daje danak caru i naziva sebe Hristom carem – odgovoriše

mu.

- Ti si car judejski? – upita Pilat, znatiželjno ispitujući pogledom stojećeg pred njim. Krotak,

u poderanoj odeći, sa krvavim otocima po licu, osuđenik nije odavao utisak zlikovca ili prestupnika.

- Zvog čega bi mi trebalo da budem car ove zemlje? – pitanjem na pitanje odgovori Ješua.

Pilat se napregnuto zagleda u njegove oči, kao da je jednim pogledom mogao da pojmi

stoleća uzaludnih stradanja, koja su bila ispunjena bolom mudrosti.

- Pa, oni potvrđuju. Znači li to da si izgovarao neke reči iz kojih su to mogli da zaključe?

- Reči, koje neki na jednom mestu razumeju ovako, na drugom ih - shvataju drugačije, nije

valjda da to ne znaš?

Pilat je ulovio ton podrugivanja u njegovom glasu i munjevito je odbio udarac:

- Meni nije potrebna tvoja osuda, boj se moje...

- Vlast je opasna. Njeno posedovanje zamagljuje pogled i udaljava od mudrosti. Koristeći

vlast protiv drugih, sam sebi postaješ najgori neprijatelj – sa gorkim sažaljenjem odgovori Ješua.

Pilat ga je pomno posmatrao.

- Ti si isuviše obrazovan, i tvoj um je izuzetno istančan za običnog propovednika. Ko si ti? –

upita on i niz lice mu skliznu kap znoja. Ovaj beznačajan događaj je izazvao srdžbu namesnika. Zašto

li on ovog vrelog dana stoji na balkonu? Što mu je stalo do čoveka koji govori umne reči, a koje se

trenutno preokreću u gluposti, i koji dosledno nema nikakvu želju da razveje nepravedne optužbe?

- Dakle, ti si car? – upita Pilat.

- Car - hladno potvrdi Ješua. - Ali carstvo moje nije sa ovoga sveta.

- Maštar - kroz zube procedi namesnik.

- Da li ste čuli šta govori ovaj bogohulnik, taj bezvredni Galilejac? – šumela je šapatom

gomila.

- Zar je Galilejac? – obradovao se Pilat. – Zašto ste ga onda doveli ovamo? Da mu sudi –

jeste stvar galilejskog cara Iroda Antipa.

Okrenuvši se, namesnik odlučno krenu između razmaknutih vojnika ka vratima, zadovoljan

što se tako domišljato otarasio neprijatnog posla.

U sumornoj zamišljenosti, Pontije Pilat se vratio u dvorac. Ulična vrelina, koja ga je

razdraživala na balkonu, trenutno je prošla. Ovde je bilo sveže i prohladno. Pilat je seo u fotelju,

koja je stajala na podu od mozaika uz fontanu. Prezrivim pokretom ruke je otpustio sluge i vojnike.

Vodom rashlađen vazduh je doživljavao kao blaženstvo, te namesnik zadrema, uživajući u čudesnim

osećajima.

Sanjao je Rim i Klaudiju Prokulu – unuku imperatora Augusta i pastorku Tiberijevu. Zbog nje

se Pilat odrekao svog uzvišenog životnog poziva, svoje strastvene želje, i zbog nje je on, konjanik i

sin komandanta legiona, postao glumac, kako bi, ne u životu, već na sceni pobeđivao kao Orest,

izgubio život kao Kserks, stradao kao Prometej.

Jednom je Klaudija prozrela njegovu igru, i obuzela ju je neobuzdana strast. Ona, učenica

velikog Seneke, nije mogla da ostane ravnodušna prema talentu lepog mladića, i pokorivši se u trenu

razbuktalom osećanju, naredila je svojim robovima da je iznesu u amfiteatar. Glasom, preplavljenim

istinskim uzbuđenjem, ona uzviknu Pilatu u lice: „Kunem ti se svim bogovima da ću zanavek biti

tvoja najnežnija voljena, makar me to primoralo da pokidam veze sa celim svetom, zato što nas samo

smrt može rastaviti!“

Takva spremnost na samopožrtvovanje zahtevala je uzvratnu žrtvu. Pilat je napustio

pozorišnu scenu i oženio se Klaudijom. Tiberije ga je postavio za namesnika Judeje i dozvolio mu,

uprkos običajima, priklanjajući se toliko jakim ispoljavanjima ljubavi, da povede sa sobom i ženu.

Tako je Klaudija neprestano bila uz njega, ispunjavajući njegov život potpunom slašću

najdivnijih dana. Visoku, vitku, prilagodljivu, sanjao je u lakoj prozirnoj odeći u bračnoj postelji

ljubavi. Njeno prekrasno lice se naginjalo nad njim, a taman talas kose je milovao njegovo obnaženo

telo, izazivajući drhtavicu strasti i želje.

Nečije blago kašljucanje mu iznenada otera prijatan san. Namesnik otvori oči. Njegov

sekretar je stajao blizu, sa izrazom krivice na licu.

- Šta ti treba? – upita Pilat.

- Oni su ga doveli nazad.

- Koga?

- Onog, koji se naziva carem...

Namesnik se osmehnu podrugljivo:

- I na šta ga je osudio Irod?

- On ga je proglasio nevinim i, obukavši ga u čistu odeću, poslao vama – odgovori sekretar.

- Pa, neka ga puste, ako je nevin - razjario se namesnik, ustavši iz fotelje. – Zašto su opet

dovukli Judejca ovamo?

- Prvosveštenici su uporni i zahtevaju potvrdu njihove presude.

- Krvožedne nakaze! Što im je potrebna smrt šaljivog maštara?

- Starešine smatraju da je najopasniji od svih onih koji zaslužuju smrt - ravnodušno odgovori

sekretar. - Okupili su veliku masu ispred dvorca. I još kažu, da se obesio jedan od učenika Galilejca,

po imenu Juda Iskariot. On je bacio novac, dobijen za izdajstvo, pred noge prvosveštenika Kajafija, i

tumarao po ulici mumlajući: „Nema čuda, nema čuda“.

- Neka dovedu okrivljenog - naredi namesnik.

Besan što su ga otrgli od predavanja prekrasnom snu, bio je ispunjen pritajenom mržnjom

prema prvosveštenicima i njihovoj neobjašnjivoj upornosti.

U salu gurnuše prestupnika. On je zaista bio obučen u belu odeću nevinosti, ali je ruke

zatvorenika, kao i pre, stezao konopac.

- Ostavite nas - naredi namesnik.

Pilat je bio isuviše ogorčen zbog svoje bespomoćnosti da se oslobodi neprijatnog posla, da bi

to mogao da prikrije. Namrštio se, bukvalno kao da ga kida nekakva muka, te zainteresovano upita

kada su svi izašli:

- Zašto te mrze?

- Zato što im, dok sam živ, smetam da budu mali kumiri u gradu - reče Ješua. Glas mu je bio

odmeren, kao šum gorskog potoka.

- Zar hoćeš da daš svoj život kako bi doveo do istine skotove koji na ulici zahtevaju tvoju

smrt, i koji žele tvoj nestanak? – iznenadi se Pilat. – Na koji način hoćeš da ih pokreneš?

- Od nadanja do vizije, od vizije do istine - odgovori Ješua, a na njegovim usnama se pojavi

blagi poluosmeh.

- Te ljude, sklepane od prljavštine i naivne vere? – sa gorčinom u glasu uzviknu Pilat. –

Zatvori oči, maštaru, i ne otvaraj ih dok ti ne svane pred očima. Jedan od tvojih učenika se već

obesio. Zvao se Juda.

Ješua se trže i suza mu kanu iz oka.

- Svetlost će otići ka svetlosti, a tama ka tami - prošapta on i pogleda u namesnika tako, kao

da su njim izgovarane reči značile nešto drugo, a ne ono što je on želeo da izrazi njima.

- Ti i sam znaš koliko je u njima nemorala, protivurečnosti, kolebljivosti – ostajao je pri

svome namesnik.

- Da, znam – složio se optuženi, ne izbegavajući prodoran ispitivački pogled. – Ali, to nije

njihova krivica.U njima odzvanja isuviše mnogo glasova ovoga sveta, da bi mogli bez tuđe pomoći da

se sliju u zajednički jednodušni hor saglasja.

- Sačekaj me - reče namesnik i izađe na balkon.

Kod kapija dvorca galamila je masa, predvođena prvosveštenicima. Pilat podiže ruku i svi

zamukoše odjednom. Namesnikov pogled je bio nepokolebljiv i tvrdoglav.

- Doveli ste kod mene Galilejca kao nekog ko navodi narod na zlo. I eto, ja sam pred vama

sproveo istragu i nisam našao njegovu krivicu u onome, zašta ga vi optužujete. Poslao sam ga kod

Iroda, i Irod takođe nije našao u njemu ništa što zaslužuje smrt. Te tako, najbolje je da ga kaznim i

pustim.

Prvosveštenici i starešine prvi zagalamiše:

- Oslobodi nam Varavu! A tog, koji sebe naziva Hristom, smrti predaj.

I svi ostali uzbuđeno povikaše:

- Ne njega, već Varavu!

- Treba ga raspeti na krst!

- Neka bude razapet!

- Varava je ubica – usprotivio se namesnik.

- Pusti – urlala je gomila, - oslobodi Varavu!

Pilat im je naglo okrenuo leđa i ušao u dvorac. Vrata za njim zatvoriše vojnici, a galama

gomile skoro da se više nije čula.

Okrivljeni dočeka namesnika spokojnim pogledom.

- Oni zahtevaju tvoju smrt – reče Pilat.

- Ne bojim se smrti. U svakom čoveku se neprestano nešto rađa i nešto umire.

- Značenje tih reči se menja, ukoliko se ne govori filozofski, već o raspeću na krstu! – razjari

se Pilat. – Ja sam isuviše sputan običajima, zakonima i dužnošću, da bih postupao kako hoću, a ne

kako moram.

- Postupi kako moraš - odlučno ga je posavetovao Ješua.

- I tada će ti ostati samo jedan put, na Golgotu!

- Svi moji putevi, kuda god da krenem, vode na Golgotu - rastrzan protivurečnim pobudama,

promrmlja okrivljeni. – Znam, kako će ti teško breme pasti na srce zbog takve odluke, i saosećam sa

tobom.

- Teže od krsta, koji tebe očekuje tamo? – upita Pilat, i pokretom glave usmeri misli Judejca

prema buci mase iza vrata.

Uzdrman, okrivljeni koraknu unazad. Njegovo lice se zgrčilo zbog budućeg bola, a iz očiju

njegovih je izbijala patnja. Jedva se obuzdavši, on sa gorčinom odgovori:

- Težak je ne krst, već breme mržnje i zla.

Stegavši zube zbog navale gneva u grlu, namesnik ponovo izađe na kamenu ploču balkona. Sa

gnušanjem odmeri pod njegovim pogledom utihlu gomilu.

- Još jednom vam kažem, ne nalazim u njemu krivicu - pretećim tonom izgovori on.

I opet prvi zaurlaše prvosveštenici:

- On mora da umre, zato što je proglasio sebe Sinom Božijim!

- Pretio je da će srušiti jerusalimski hram i da će ga za tri dana nanovo izgraditi snagom reči

svoje!

- Mi imamo zakone, a po našem zakonu, on mora da umre!

- Razapni, razapni ga!

Iznova se zalupiše vrata iza njega, te spasoše Pilata od urlika mržnje.

- Čuješ li?

- Ne muči sebe, učini kako oni zahtevaju – odgovori okrivljeni.

- Da li si zaista obećao da ćeš razrušiti jerusalimski hram i da ćeš ga za tri dana snagom

svoje reči podići iznova? – pogleda ga u oči Pilat

- Da...

- Da li je bilo svedoka tome?

- Bilo je...

- Nesretniče - izgovori Pilat i okrenu se.

Njegovo sažaljenje se ispoljilo isuviše očigledno. Ješua je poželeo da obodri namesnika.

- Ja sam dužan da pobedim prošlo zlo, ne obraćajući pažnju na žrtvu, i treba da pokažem

ljudima put, kuda treba da idu – reče on. – Kakva god bila odluka, nisi je doneo ti.

- Pa, šta mogu – saglasio se Pilat. - Ja sam bespomoćan da bih se borio protiv njih, a i protiv

tebe istovremeno, i želim ti da ugledaš u snu, u poslednjem samrtnom času, sanjaru, kako se sve

željeno tobom ostvaruje.

Pljesnuvši dlanovima, on pozva stražu.

- Preuzmite ga i učinite kako oni hoće - naredi Pilat, naglašavajući intonaciju na reči „oni“,

dajući joj nekakav osobit, prezriv smisao.

Kada su osuđenog doveli na Golgotu, vojnici mu dadoše kiselog vina, pomešanog sa

narkotičkim travama, kako bi mu olakšali patnje. Ali, on nije hteo da popije.

Uskoro je sve bilo spremno, i vojnici razapeše Ješuu. To je bilo oko podneva. Pored njega su

razapeli i dvojicu zlikovaca, jednog s desne, a drugog s njegove leve strane. Nad glavom su na krst

ukucali daščicu sa natpisom: „Isus Nazarećanin Car Judejski“.

Uznemireni glasovi, dopirući iz daleka, povratili su mu osećaje. Ješua nije znao koliko je

vremena prošlo od onda, kada se zbog bolova od eksera koji su mu probadali telo, on sklonio u tamu

besvesnog stanja. Skoro da je izgubio pojam gde se nalazi i šta mora da uradi. Otvorivši oči, ugledao

je brdašce, pokriveno niskim grmom, koji se čvrsto zakačio za pukotine u kamenu, i neveliku grupicu

ljudi, koja je stajala podalje od vojničkog kordona odbrane. Primetivši da mu se vratila svest, neko

povika:

- Ako je on car Izraela, neka siđe sa krsta, i mi ćemo poverovati u njega!...

I još jedan glas se pridruži:

- Rušeći hram i u tri dana ga ponovo sazidavši, spasi samoga sebe! Videćemo!

Ismejavali su ga. On je za njih bio samo mrcina koja visi na krstu. Na nekim licima su se

skamenile grimase gađenja.

Ješua je grčevito izdahnuo vazduh i prisilio se da izroni sa dna neizdržljive pospanosti.

Snagom volje je oživeo sakralnu energiju moći koja je dremala u trtičnoj kosti. I, zavrtevši je,

bukvalno kao vazdušni vrtlog oko koštanog zametka, hitnuo ju je uvis duž kičmenog stuba u glavu,

spustio niz grudi i stomak nadole, i ponovo podigao nagore. Pulsacija energije je počela da narasta

u njemu i on je, posle mučne borbe sa nemogućnošću da izgovori reči sa posivelih i beskrvnih usana

svojih, ipak uspeo da razgovetno otrgne iz sebe:

- Ispuniće se!...

Nastala tišina je, činilo se, bila nalik na molitvu. Kratka reč, koja je odjeknula sa Golog brda,

usred žege koja sve uokolo pretvara u pepeo, bila je ili bogohuljenje ili proročanstvo. Grad

Jerusalim se prostirao nedaleko odatle, i svi pogledi se nehotice usmeriše prema beloj mramornoj

gromadi hrama, pokrivenog na suncu blistajućom pozlatom. On je sam po sebi ispoljavao

veličanstvenost i neuništivost.

- Bogohulnik!

- Čak je i na krstu nepopustljiv! – razlegoše se uzbuđeni glasovi.

- Treba ga kamenovati!

Ješua je primorao sebe da zaboravi na masu i da usredsredi misli. Kratkim impulsom je

poslao topao talas kroz telo, prateći kako se on razliva duž leđa prema umrtvljenim udovima,

savladavajući obamrlost nadolazeće tišine. Pokrenuo je prste koji su se jedva savijali od bola, i

naporom volje je od sebe odbio zadah smrti.

Tišina, ispunjena bolom i naprezanjem, nastala je uokolo. Primetivši da se život, iako lišen

takvih mogućnosti, očigledno vraća polu-lešu na krstu, utihnuli su i oni koji su ga proklinjali.

Neodređen osmeh je dotakao usne razapetog, i trenutno mu se lice skamenilo u mračnom

iščekivanju. Oči su mu odjednom postale neprirodno tamne, kao dva grumenčića noći. Od

naprezanja su mu se nadule vene. Grizao je usne, kao da je spoljašnji bol mogao da potisne

unutarnji, ili da ga u krajnjem slučaju zadrži pod kontrolom. Iz kože je kapala gnojna sluz od ujeda

obada i muva i curila niz obraze. To ga je odvuklo i nikako nije mogao da postigne neophodnu

koncentraciju. Ipak, nešto se izmenilo uokolo. Iznenada se uskovitlao vetar i počeo da zasipa

prašinon ljude stojeće nedaleko od krsta.

Trebalo se usredsrediti na blistavi krov od zlata jerusalimskog hrama. Pogled Ješuin je

dostigao potpunu napregnutost. Ugledao je kako se na krov jerusalimskog hrama sručila bujica

svetlosti. Most između spoljnjeg i unutarnjeg sveta, preko koga je on mogao da utiče na kosmičke sile

prirode, bio je uspostavljen. Goleme prirodne sile večnosti su bile spremne da se odazovu na

najmanji podsticaj njegove volje. I on usmeri svu svoju mentalnu energiju na iskazivanje svoje volje.

Novi nalet vetra je udario po Golom brdu, a njegova odlučnost je postajala sve primetnija.

Ljudi uokolo su počeli uznemireno da se osvrću oko sebe, ne shvatajući razlog iznenadnog

nevremena. I samo je razapeti na krstu, nad čijom je glavom bilo napisano „Car Judejski“, delovao

kao da je opet ispunjen pređašnjom snagom. Njegove oči su plamtele nezaustavljivom

usredsređenošću i bile uprte na krov jerusalimskog hrama.

Visoki piskavi zvuk je ispunio prostranstvo i, kao da je pojačan snagom njegove volje,

prerastao u tutnjavu orkanskog vetra koji se približavao. Moćna silina stihije udarila je po

razapetom na krstu i izbacila mu vazduh iz pluća, ali je on ipak smogao snage da promuklim glasom

izgovori skupini ljudi, koji su pokrivali svoje glave:

- Ispuniće se!...

Njegov hripavi glas koji je krkljao duboko u grudima, stigao je do ljudi. koji su stajali pored

krsta. Ipak, niko od njih nije podigao ruke za vatreni blagoslov.

Pulsacija energije je počela da narasta u njemu, i Ješua je iznova usredsredio svoj pogled na

krovove hrama. Nad brdom i gradom su se navlačili olujni oblaci, a iz uskovitlane tame uznenada se

oteo ognjeni mač munje.

Ljudi zavrištaše i u panici se baciše u beg. Samo su vojnici i stražari, nabacivši na glave

ogrtače, ostali na dužnosti, poštujući naredbu. Crni oblaci su se, kovitlajući se u pobesnelim zvucima

stihijske moći, već formirali u visinama, i nevreme se razbesnelo svom svojom silinom. Vetar je na

brdima obarao drveće, neumoljivo istiskujući i zasipajući prljavštinom i prašinom sunčevu svetlost.

Na grad Jerusalim je iz razjapljenog neba takvom jarošću pokuljala kiša, kao da započinje drugi

biblijski potop. Sve je potonulo u haos oluje.

Provala oblaka se obrušila na brdo sa tri krsta na vrhu. Činilo se da nebo hoće da izbičuje

zemlju moćnim kišnim bičevima za zlo izvršeno toga dana na brdu nazvanom Golgota, što je značilo:

brdo-lobanja. Zemlja nije mogla da primi tu količinu vode, te je u bujicama kuljala dole ka gradu, a

na koji se sa sve većom i većom snagom obrušavao vetar.

- Ispuniće se! – prokrkljao je raspeti na krstu kroz stisnute zube, i njegov glas je razgovetno

poleteo kroz zavijanje vetra i riku oluje. Nekakva senka se iščupala iz oluje i, boreći se sa vetrom,

zaklonila sobom krov hrama. Ali je Ješua bio toliko usredotočen na usmeravanje onoga što se

događa, i toliko zanet ostvarenjem svoje vizije, da nije primetio promene koje su se dogodile. U to

vreme je jedan od vojnika, savlađujući otpor vetra, uspeo da stigne do njega. Njegovo oštro koplje se

podiglo, naciljalo u srce razapetog i, rastrgnuvši telo, metalni šiljak se jednim trzajem zabio između

rebara.

- Zahvali namesniku – beše poslednje što je čuo.

***

Ovi dosledni sadržaji iz života Hristovog – u koječemu slični, a u ponečemu i različiti od

poznatih tekstova iz Jevanđelja – unosili su određenu kolebljivost u moje ustaljene predstave o

životu. Razume se, shvatao sam da je svaki ovakav događaj izazivao nekakve transformacije u mom

doživljavanju sveta, pa čak i više od toga, menjao je same principe mog života. Zbog toga sam postao

veoma pažljiv prema onome što ranije uopšte nije zaokupljalo moju pažnju. To je ličilo na ono, kada

privučeni sadržajem tuđe sudbine, vi najpre kao da sve zajednički preživljavate sa glavnim likom, a

potom počinjete da učestvujete u događajima zajedno sa njim, popravljajući usput neke scene

menjajući scenario. Ali – to samo tako deluje. Zato što u stvari, posmatrano mnome nije bilo nešto

odstranjeno iz mene ili se razvija nekako samo od sebe. Meni se iz nekog razloga činilo, da se teme

pojavljuju kao neke dosledno stavljene u pokret reči moje sopstvene svesti, a koje prenose određenu

istorijsku informaciju u strukturu mozga, gde se ostvaruje njeno dekodiranje.

Neka posredna navođenja sam nalazio čitajući radove drugih ljudi koji su istraživali

fenomene svesti. Tako mi je do ruku dospeo rad doktora medicinskih nauka, akademika V.P.

Kaznačejeva „Fenomen čoveka: kosmički i zemaljski izvori“, gde je izneo zanimljivu hipotezu:

„Celokupna evolucija Vaseljene, počev od Velikog praska, započinje iz živog kosmičkog

prostranstva – gigantske sveukupnosti živih kosmičkih tokova i organizacije, u kojoj smo mi – tek

mali delić“.

Stotinama hiljada godina unazad, kod prvobitnih ljudi koji su naseljavali našu planetu

(akademik V.P.Kazančejev ih naziva protohominidima), u mozgu se skupilo 13-14 milijardi neurona

– svojevrsnih kompjutera provodničkog tipa. Oni su regulisali ponašanje tih bića u obliku instiktivnih

reakcija. Ali, nastupila je kosmička faza pojave novog čoveka i intelekta. Na pojedinim područjima

planete, dogodio se neočekivani proces: u glavi protohominida se tih 14 milijardi neurona, u kojima

je već u svakom postojala solitono-holografska forma žive materije, živopisnom eksplozijom

fuzionisalo u jedan gigantski soliton*.

„Sve rodovske formacije su bile povezane solitonskim poljima, a to znači da, na koje god bi

se rastojanje udaljio član porodice ili prvobitne horde, svi ti ljudi su videli, znali o njemu sve, to jest

dejstvovala je telepatija, udaljena veza, slikovito viđenje jedno drugog u hologramskim slikama. I to

je bila osnova našeg intelekta. Ne izdvojena ličnost, već upravo grupa, objedinjena jednim

zajedničkim poljem, bila je osnova prvobitnog ljudskog planetarnog intelekta.“ (Novosibirsk; Kn.Izd.

1991, st. 16-18).

Ove pretpostavke naučnika su bile bliske mom sopstvenom doživljaju sveta. U meni je u to

vreme raslo uverenje: šta god da smo radili, kuda god da smo išli, mi smo se kretali prema jednom

cilju – ka samome sebi, ka uspomeni na sebe. Ljudi, izgubivši uspomenu o svojoj prošlosti i svojoj

budućnosti, liče na decu koja su spremna da se dan za danom neumorno voze na jednom te istom

najdražem ringišpilu.

------------------------------------------------------------------------------

* Izraz „soliton“ je izveden iz engleskog „solitary wave“ (u prevodu: „usamljeni talas“). U širem

smislu, pod njim se podrazumevaju talasi koji su ograničeni u prostoru (lokalizovani) i kreću se ne menjajući

svoj oblik. (prim.prev.)

Ponešto se menja uokolo – čas sija sunce, čas pada kiša, ozelenjava drveće, čas opada lišće,

čas neki dolaze da pogledaju kako se bezbrižno vrte na vrtešci podetinjili ljudi, čas dolaze drugi. Mi

letimo po zatvorenom krugu, cičimo od zadovoljstva zbog brzine, zaboravljajući da smo i sami u

prošlosti mogli da letimo, da su sva naša oduševljenja – samo maglovita podsećanja na to, ko smo

nekada bili.

Naučno su utvrđene činjenice: u stanju afekta, ljudi su podizali betonske ploče teške više

tona, spasavajući se od smrtne opasnosti, skakali su u vis i u dalj, što je teško pojmljivo bilo kom od

današnjih šampiona u odgovarajućim disciplinama. Iscelitelj Porfirije Ivanov je u nemačkom logoru

bio podvrgnut istoj torturi kao i general Karbišev – zamrzavali su ga u ledeni stub. Ali, za razliku od

generala, on je ostao živ.

Neotkrivene ljudske moći – su bezgranične. Čovek može da oseća ne samo prošlost, već i

budućnost. Dobro su poznati mnogobrojni slučajevi veoma tačnih predskazanja. O nekima od njih

smo već govorili. Ali, evo još jednog primera. Pročitajte tekst srednjevekovnog doktora i ezoterika,

Filipa Dedonijea Noela Olivatijusa, pokušajte sami, bez došaptavanja, da se dosetite o kome piše taj

prozorljivi čovek, nekoliko vekova unapred, pre tog događaja: „Francuska i Italija će doneti na svet

neobično biće. Taj čovek, još mlad, stići će sa mora i usvojiće jezik i manire francuskih Kelta. U

doba svoje mladosti, on će savladati na svom putu hiljade prepreka uz podršku vojnika, čiji će

generalisimus postati kasnije... On će u toku pet i više godina ratovati u blizini svog mesta rođenja. U

svim zemljama sveta će predvoditi ratove sa velikom slavom i hrabrošću; uspostaviće ponovo

romanski svet, staviće tačku na ustanke i užase u keltskoj Francuskoj, i biće kasnije proglašen ne

kraljem, kako se praktikovalo ranije, već imperatorom, a narod će ga dočekivati sa dobrodošlicom i

ogromnim entuzijazmom. On će u toku deset i više godina naterati u bekstvo prinčeve, vojvode i

kraljeve... Daće narodima mnogo zemlje, i svakome od njih će darovati mir. Stići će u veliki grad,

stvarajući i ostvarujući gigantske projekte, zdanja, mostove, luke, slivnike za odvođenje vode i

kanale. Imaće dve žene i samo jednog sina. Otići će da ratuje 55 meseci u zemlju, gde se ukrštaju

paralele i širine. Tada će njegovi neprijatelji spaliti veličanstveni grad, a on će ući u njega sa svojom

vojskom. Napustiće grad koji je pretvoren u pepeo, i počeće propast njegove armije. Nemajući ni

hleba, ni vode, njegova vojska će biti izložena užasnoj hladnoći, zbog čega će dve trećine njegove

armije umreti. A polovina od onih što su ostali živi, nikada se više neće vratiti pod njegovu komandu.

Tada će se istaknuti muškarac, napušten od prijatelja koji su ga izdali, naći u položaju da se brani i

biće ograničen i progonjen čak i u svojoj zemlji od strane velikih evropskih naroda. Umesto njega,

vratiće se svojim pravima kralj drevne krvi Kapetinga. Oteraće ga u izgnanstvo, boraviće 11 meseci u

istom mestu gde se i rodio i odakle je krenuo; okruživaće ga svita, prijatelji i vojnici... Posle 11

meseci, on i njegovi sledbenici će se popeti na brod, i staće iznova na zemlju keltske Francuske. Ući

će u veliki grad gde kočoperno sedi kralj drevne krvi Kapetinga, koji će pobeći, odnoseći sa sobom

obeležja kraljevskog položaja. Vrativši se u svoju pređašnju imperiju, doneće narodu odlične zakone.

Tada će ga ponovo prognati trojni savez evropskih naroda posle tri meseca i deset dana, i iznova će

postaviti kralja drevne krvi Kepetinga“.

Vredi li govoriti o predskazanju iz 1898. godine učinjenom od strane pisca Morgana

Robertsona u njegovom romanu „Jalovost“ o nesreći „Titanika“?

Napomenuću samo sledeće činjenice: naziv broda је - izmišljeni „Titan“, realni „Titanik“.

Razmere i oprema su skoro potpuno iste, oba putnička broda su imala po četiri cevi i tri elise. Dužina

„Titana“ je – 260m, a „Titanika“ – 268m. Zapremina: 7000 tona - 6600 tona; kapacitet: 50.000 k.s. -

55.000 k.s. Maksimalna brzina je: 25 čvorova – 25 čvorova. Razlog, mesto i vreme katastrofe su

jedni te isti. Kao na „Titanu“, tako su se i na „Titaniku“ nalazili predstavnici visokog društva; u obe

stručne procene - nije bilo dovoljno čamaca za spasavanje. Spisak podudarnosti je toliko veliki i

nesporan, da vas primorava da se zapitate: kako je uopšte bilo moguće da se ostvari takvo

proročanstvo?...

Shvatanje da pređašnja, linearna, uzročno-posledična konstrukcija svetskog poretka ne

odražava činjenice nagomilane samom naukom, postale su razlog što su fundamentalne discipline

počele iz korena da menjaju paradigme svojih koncepcija, sve odlučnije oblikujući novi pogled na

svet (a tačnije je reći - zaboravljeni stari) u dodirnim tačkama: materijalno – idealno, prošlost –

budućnost, smrtno – besmrtno.

Ne samo zbog duhovitosti, istraživači sve češće govore o „pamćenju“ molekula, atoma pa čak

i subatomskih čestica. Možda su upravo u tom dubinskom sećanju i skrivene ne samo naša prošlost,

već i naša budućnost, koje do prve prilike, ostaju mirno da leže na polici, na kojoj se čuvaju video-

filmovi lične sudbine. U nekom trenutku, kada naše unutarnje stanje i razvoj budu spremni da

prihvate složenije sadržaje, neko će pritisnuti nepoznati nam prekidač na molekulu

dezoksiribonukleinske kiseline u dubini jezgra jedne od ćelija – i eto već novog sadržaja filma koji se

vrti u svesti. Sve je uokolo isto – dekor, glumci, ali tok radnje postaje drugačiji, u skladu sa tim,

kakve ste voljne napore preduzeli, kako biste se oslobodili kolotečine vama samima stvorenih

zavisnosti. U suštini, događaji sledećeg nivoa iskrsavaju samo onda, kada vaša svest, vaš lični razvoj,

postaju adekvatni potencijalu novog duhovnog nivoa.

Moguće da su energetski treninzi kojima sam se bavio na Akademiji, aktivirali to genetsko

pamćenje, tačnije informaciono skladište DNK, i probudili nove potencijale organizma? U svakom

slučaju, prihvatao sam ono što se događa dovoljno mirno i bavio se samoposmatranjem, u većoj meri

kao naučni istraživač, nego kao glavni glumac sadržaja. Čak i ako u potpunosti uklonim sebe kao

neposrednog učesnika u nizu novih događanja, teško da je to moguće. Zato što se to, ipak, dešavalo

meni, a ne filmskom junaku na bioskopskom platnu. Zato što sličnost procesa ne svedoči o njihovoj

istovetnosti.

***Odnosi sa Lapšinom su postajali sve lošiji i lošiji. On revnosno koristi moju knjigu i film o

sebi – kao samoreklamu. Njemu odlaze gomile ljudi, ima mnogo novca, a on, čini se, i ne pomišlja da

vrati zamašne svote ni meni, niti direktoru studija.

Kada sa njim započinjem razgovor o vraćanju novca, on se raspoloženo kezi, i nekako me

čudno prekoreva:

- Ti bi, razume se, i od Boga tražio novac.

- Kakve veze ovde ima Bog? – odbrusih mu. – Film nismo o Njemu, već o tebi napravili.

- Kako znati, kako znati? - zagonetnom frazom me umiruje.

Ne popravlja naše odnose ni rad filijale, koju smo otvorili u podmoskovskom gradu Puškinu.

Pre nekoliko meseci sam predložio Lapšinu da iskoristimo prostorije neaktivne izdavačke kuće

„Kultura“. To je bio nekakav prijateljski korak, koji je izlazio u susret njegovim neprestanim

zahtevima da se otvori što više filijala Akademije. Upoznao sam ga sa rukovodiocima okruga,

nabavio sve potrebne dozvole – i šta?

Filijala radi, novac ide Lapšinu, a on čak ni komunalne dažbine neće da plati. Čini se da ga je

posle feodosijskog vrzinog kola, zaista nekuda ponelo, kad on tako nedvosmisleno pravi aluzije o

svojoj istovetnosti sa Bogom.

A ja, kao i pre, i dalje pišem o njemu članke u novinama i časopisima, ne obraćajući pažnju

na njegovu rastuću maniju veličine. Ne sviđa mi se kako se ponaša, ali ne mogu da se oslobodim

opčinjavajućih činjenica: pred njegovim čudnovatim darom zaista se povlače i neizlečive bolesti.

Štaviše, te objektivne činjenice ne priznajem samo ja. I specijalisti – lekari su prinuđeni da to

priznaju.

Eto, uspeo sam uz pomoć mog druga Viktora Gluhova – direktora čuvenog filmskog studija

„Reč“ – da organizujem ozbiljnu ekspertizu činjenica izlečenja slepih i otvaranja alternativnih

vidova lečenja na oftalmološkom Institutu Helmholc. Osamnaest doktora nauka, na čelu sa

direktorom, okupilo se na ovom naučnom skupu.

Dečak, koji je još do nedavno bio štićenik jednog od specijalnih centara za slepe, pokazao je

svoju sposobnost da vozi klizaljke, da čita uobičajene knjige, da gleda televiziju.

Jednoglasan zaključak je bio: „Nešto od nesumnjivog značaja“. A potom – lagano, mirno

slabljenje dužne pažnje. Pri čemu to nije samo u ovom određenom slučaju.

Privukao sam na prikazivanje fenomena poznatog novinara i televizijskog voditelja

Aleksandra Bovina. On sve vidi, proverava i uverava se, te lično odlazi kod predsednika Ruske

akademije nauka Osipova, da mu ispriča o činjenicama koje su ga uzdrmale. Taj ga odmah umiruje:

- Mi takvih čudotvoraca na desetine godišnje raskrinkavamo.

Otkuda mu to o raskrinkavanju, ukoliko naučno-istraživački instituti koji su u sastavu Ruske

akademije nauka ne poriču, već naprotiv, potvrđuju činjenice izlečenja neverovatnim, nenaučnim

psihofizičkim delovanjem?

Uostalom, psihološki je to objašnjivo. Svakom ko živi na državnoj plati, bilo da je predsednik

Akademije ili običan doktor, dovoljni su i rutinski poslovi. Uostalom, i kod svih drugih je tako.

Svako, nazovi neobrazovan, ima svoje mišljenje o onome što se događa uokolo. I kada u život

iznenada prodre nešto izuzetno, što zahteva duševni i duhovni napor, i ponovnu procenu vrednosti –

malo ko će se odazvati na zov nepoznatog. Mi smo odrasli ljudi, hajde da ostavimo romantiku i slične

besmislice tinejdžerima, a očaravajuće bajke polupismenim bakama. To je zaštitna reakcija

organizma, naviklog na određeni, možda, spolja gledano, i ne sasvim zadovoljavajući ritam. Bolje je

sa starim bolestima u telu i načelima duše – to je već prešlo u naviku.

Kada tako razmišlja (neodgovorno) malograđanin, to se naziva tradicijama društva. Kada na

sličan način opravdava svoje gledište naučnik – to je konzervativizam, koji ubija nauku. „Naučni

vršnjak Galileja nije bio gluplji od Galileja. On je znao da se Zemlja okreće, ali je imao porodicu“. I

tako dalje, po poznatoj pesmi Jevgenija Jevtušenka.

Kasnije sam pokušavao da shvatim zbog čega se tako događa. Stotine, hiljade je bolesnih

ljudi, kojima je zvanična medicina izrekla svoj nemilosrdni zaključak: „Mi ne možemo da

pomognemo“, kad, iznenada se ta pomoć pojavljuje. Ljudima se vraća zdravlje, otkrivaju se u njima

nekakve tajnovite moći, a Ruska akademija nauka, po starom tavori, dremajući u stanju blažene

neupućenosti u ono što se zbiva.

I stvar, verovatno, nije u tome, da neko od rukovodilaca otadžbinske nauke hoće da sakrije

istinu od ostalog dela čovečanstva. Naprosto, oni žive u potpuno drugom svetu, gde ničeg poput toga

nema, niti može biti. Njihovi parametri su predodređeni dominantnom razvijenošću leve hemisfere

velikog mozga i povezani su sa osobenošću njegove percepcije. U ovom svetu, naučnik je dužan da

ustanovi i smatra stvarnim samo ono što se može posmatrati golim okom ili aparatima, što se može

opipati, izmeriti, probati po ukusu, izračunati po određenoj formuli. Oni su odavno zaboravili da su

aksiomi geometrije uslovni, da je konstantna linija veoma relativna, i da se uglavnom cela nauka drži

na časnoj reči. Oni uopšte ne žele da razmišljaju o tome, kako bukvalno na nekoliko santimetara od,

za njih uobičajenog sveta, postoji ulaz u drugo, četvorodimenzionalno prostranstvo. Taj ulaz se

naziva desnom hemisferom velikog mozga. Ali, ukoliko oni ne žele da nađu taj ulaz, onda, kako bi

mogli da priznaju da je nešto tako moguće? Kako se osloboditi svog levog poluloptastog

preimućstva, koje ih zaista suštinski ograničava? Svakako, postoje izuzeci – takvi, kao Natalija

Petrovna Behtereva. Ali je kod nje, nesumnjivo, sve u redu i sa desnom i sa levom hemisferom.

Da bi se otkrila pacijentova bolest, lekari koriste složene uređaje, vrše skupe analize. Oni, u

svakom slučaju, uzimaju određene isečke iz jednog organizma, kako bi shvatili suštinu bolesti i njene

razmere. Pri tom, oni mogu neke delove organizma ispitivati dobro, a druge ne baš. Čak i

kompjuterski tomograf daje izuzetno ograničenu informaciju o bolesti. Na primer, on vidi tumor, ali

vrlo retko može videti metastaze. Ma, čak i kad bi video... Žil Anri Poenkare je, podsetiću na tog

korifeja, govorio o postulatu relativnosti! O tome, da bilo koji uređaj ima masu nedostataka!

Čovek sa ekranom unutarnje slike, kod koga, izražavajući se naučnim jezikom, koherentno

rade neuroni desne i leve hemisfere, u stanju je da vidi celu sliku u organizmu bolesnika do

najsitnijih detalja, sa međusobnim vezama i međusobnim zavisnostima. On pri takvoj analizi koristi

četvrtu dimenziju. Onu istu, u koju se nikako ne mogu progurati levo-hemisferni mislioci visokih

čela. Iako s vremena na vreme, pod vidom umnih, autoritativno izgovaraju gluposti, kako u stvari, ta

četvrta dimenzija jeste prostor našeg postojanja. Moguće da će tako biti uskoro. A za sada, ona je

dostupna samo pojedincima. I tada se događa čudo. Za slučajne neznane osobe, to je – čudo. Za

iscelitelje je to – rezultat dugotrajnog rada.

Akademik Viktor Ivanović Paškević – jedan je od najznačajnijih vojnih hirurga. Već je

nekoliko puta pričao na televiziji o zapanjujućem slučaju. O tome, kako je na jednu operaciju pozvao

nekolicinu dece, kod kojih je bio otvoren ekran unutarnje vizije. Na operacionom stolu je ležao

bolesnik. Kompjuterski tomograf je kod njega utvrdio prisustvo malignog tumora u oblasti želuca.

Kakvo je bilo akademikovo zaprepešćenje kada su mu šiparci rekli da, osim tumora, postoje i

metastaze. I pokazali su mu gde su one raspoređene. U suštini, oni su izmenili plan operacije.

Akademik je već poodavno pažljivo proučavao mogućnosti čudnovatog „biokompjutera“, te je zato

imao poverenja u njihovu zajedničku tvrdnju. Kada je počela operacija, potvrdilo se sve, na šta su

deca unapred ukazala. Kao rezultat, tinejdžeri sa naše Akademije su spasli čoveku život.

Kasnije je Viktor Ivanović još nekoliko puta pozivao jasnovide na svoje operacije. I nikada

nije požalio zbog toga. Avaj, on to ne može stalno da radi. Decu tada treba odvlačiti sa njihovih

časova, treba im (izvinite za prozaičnost) i platiti. Samo, iz kojih fondova?

Pri korišćenju vidovitosti, nema potrebe da se radi rendgen, obavljaju eksperimenti, i

prikupljaju podaci. Odgovor se dobija uz pomoć najsavršenijeg aparata na svetu – ljudskog mozga,

koji je u stanju da prelazi na drugi nivo postojanja. I treba priznati da, ukoliko se gleda na svet sa

novog nivoa svesti, on izgleda potpuno drugačije. Setite se, kako su pre nekoliko decenija naučnici-

lekari iznenada zaključili kako je slepo crevo – zakržljala, bespotrebna izraslina. I da je sigurnije

vaditi ga odmah kod novorođenčadi, nego da se kasnije operiše sa rizikom po život za odraslog

čoveka. Oni su, iz nekog razloga, umislili, da bolje od Tvorca znaju telo koje je On stvorio. Počele su

(naročito u Kini) masovne operacije. Milioni ljudi su imali poverenja u autoritet nauke, te su

prepuštali sasvim malu decu nožu hirurga. Ko je zbog toga priznao svoju krivicu, ko je za to

odgovarao?

A slepo crevo – nije samo ćorsokak za prehrambene otpatke, kao što smatraju anatomi. Ono

ispunjava neobično važnu funkciju ragulatora rezervnog imuno sistema organizma. I ostvaruje tu

funkciju na račun hologramske projekcije leve hemisfere mozga na desnu. Ukoliko se taj mehanizam

naruši, nećete moći delotvorno da se suprotstavljate infekcijama. A osim toga, zagarantovane su vam

neprestane glavobolje zbog povećanja unutar-lobanjskog pritiska. Pa čak iako apstrahujemo

vidovnjačko stanovište, i onda je slepo crevo izuzetno važno kao svojevrsni „depo“ bifidobakterija.

Periodično, u vreme redukcija, on izbacuje u creva neophodne bakterije i sprečava disbakterioze.

Ako nema disbakterioze – znači da je stanje imuno-sistema normalno. Eto šta su nam predlagali da

uklonimo doktori i akademici, svim mogućim autoritetom medicinske nauke. I ko je zbog toga

priznao krivicu? Koga su zbog toga lišili akademskih zvanja?

Hajde da pogledamo, kuda su u stanju da zavedu čoveka novotarije strogo logične svesti leve

hemisfere.

Čovek, umislivši da je gospodar planete, koji čuva istinu u zadnjem džepu svojih modernih

pantalona, postaje globalna propast. Zbog korisnih ciljeva, on neprekidno isušuje močvare (kod nas u

Rusiji), ili uništava vrapce-gotovane (u onoj istoj Kini). Ravnoteža prirode je za njega – na nivou

njegove dve noge.

Hajde da se prisetimo: ko je bio drugi dobitnik Nobelove nagrade od ruskih naučnika? Tačno,

Ilja Mečnikov, genijalni fiziolog, propagator kefira. Prvi laureat od ruskih je bio – Ivan Pavlov

(1904.g), a drugi – Mečnikov (1908.g).

Te su tako, u Evropi pred prvi svetski rat, po preporuci Mečnikova, ušle u modu operacije

uklanjanja debelog creva. Tobože, uklonićemo tu nepotrebnu tvorevinu – i čovekov život će se

poboljšati. Avaj, dogodilo se obrnuto: operacije nisu samo značajno otežale život pacijentima-

entuzijastima, već su ga i skraćivale: posle godinu-dve dana jadničak je umirao. Ali, ko se danas seća

te kobne greške čuvenog naučnika? Da li na njoj vaspitavaju sadašnje doktore?

Ubeđen sam da će medicina budućnosti bez vidovitosti biti nemoguća. Zato što je uz pomoć

proširene svesti (a jasnovidost – upravo jeste proširena svest), moguće ne samo utvrditi poremećaje i

smetnje u radu vašeg tela, već ih je moguće bez posebnih problema i iskoreniti. Treba biti potpuno

ograničen, pa se dobrovoljno odreći ovakvih mogućnosti.

Uzgred, uz pomoć vidovitosti nije teško pratiti kako se ostvaruje ovo ili ono značajno otkriće.

Kao po pravilu, to je slučajni prodor u informaciono polje Zemlje, gde sve moguće tehnologije već

postoje kao objektivna stvarnost, kao program evolucije Zemlje, i svega što je naseljava.

Sve je u ovom slučaju izvanredno, osim reči „slučajni“. Premda, ako se jednom „desilo“, ima

sve više šansi da se još i još jednom prokrči put do mreže Kosmičkog Interneta. Ali ipak, ukoliko se

to dešava, recimo, kao rezultat uobičajene procedure pristupa informacijama, onda je nekako

pouzdanije i produktivnije. Zato što je uz pomoć jasnovidosti sve veoma dobro vidljivo: to što nas

okružuje – planete, zvezde, galaksije - nije samo od sebe nastalo. To je deo gigantskog razumnog

organizma, koji napokon dozvoljava ljudima da se služe malom količinom njegovog intelekta,

njegovih znanja. Ne odbacujte dar Kosmosa! Biće nam kudikamo skuplje!

Hoću isto tako da primetim, kako oblikovanje novog pogleda na svet – naučnog i religioznog

istovremeno – nije izolovano, pa čak ni suštinsko pitanje filozofije, već je to traganje za alternativnim

putem razvoja, preživljavanja čovečanstva.

***

Uoči 1999. godine, dobio sam neobičan novogodišnji poklon. Stigao je poštom na moje ime u

izdavačku kuću „Hudlit“. U lepoj službenoj koverti se nalazio deo špila karata, uredno pričvršćen u

uglu kopčom. Karte su bile raskošno urađene na skupocenom uvoznom materijalu. Tri devetke,

ukoliko se razdvoje, skrivale su glavnu kartu špila – adut as herc. Neobična je bila i kutija za karte.

Napravili su je od svetlucavog srebrnkastog materijala. U to vreme sam znao, da je srebro – boja

Svetoga Duha.

Firma, koja mi je poslala poklon, nazivala se „Duplo-V“ i specijalizovala se za nabavku

uvoznog štamparskog materijala. Za pragmatike-biznismene, koji su razaslali taj novogodišnji

suvenir, smisao je, verovatno, bio samo u tome da oni na toliko originalan način izveštavaju stvarne i

potencijalne klijente o dolasku 1999.godine. Ali za one koji znaju o postojanju Delikatnog plana i

njegovim mogućnostima, suvenir je imao drugi, dubinski smisao: dolazeća godina je bila završnica

dugog kosmičkog ciklusa preobražaja. Upravo je on skrivao prethodni Armagedonov period

evolucijskog razvoja čovečanstva na Kraju epohe, određujući pravac događaja sledeće godine

milenijuma – godine promena. I to, što je poklon stigao iz organizacije sa nazivom „Dubl-V“, što se

može pročitati kao „dvostruka pobeda“ takođe nije bilo slučajno, iako, ogradiću se ponovo, pošiljaoci

suvenira, po svoj prilici, nisu ni naslućivali o drugom, dubinskom smislu pošiljke. A još manje – o

trećem.

Uostalom, o trećem smislu u to vreme nisam znao ni ja. Bog voli trojku, ali ne dozvoljava

uvek čak ni Svojim izabranicima da je vide odjednom. Šta da se radi, za sve važi Njegova sveta

volja!

Božićni praznici su mi pružili dugoočekivanu priliku da nađem smisao u svemu što se tako

neočekivano otkrilo preko ekrana unutarnje slike, a u vreme zajedničkog rada sa onima, kojima smo

mi otvorili biokompjutere na časovima na Akademiji.

Osim toga, žestoki raskol sa Lapšinom takođe je trebalo rastumačiti. Tim pre što to nije bio

lični raskid dva neodgovarajuća karaktera koji se nisu podudarali u stavovima, već protivurečnost

dva pogleda na svet, iza čije se fasade skrivalo iskonsko pitanje: šta je dobro? šta je zlo?

A to, što je kulisa tih događaja bilo čuveno zdanje na Basmanovoj, sa istim onim ezoterijskim

brojevima u numeraciji (1+ 9 = alfa + omega), teško da je slučajnost. Koliko je velikih pisaca šetalo

po tim hodnicima u iscepanim pantalonama i pohabanim cipelama, u kojima su stranicu po stranicu

opisivali naše zlostrećno vreme, i u kojima su tomovi neverovatnih gluposti i velikih mudrosti

oblikovali etape Života po kojima je ljudski rod pokušavao da se uzvere na vrh svoje evolucije!

Po svoj prilici se, ni u jednoj drugoj zemlji na svetu, osim Rusije, niko ne bi mučio potragom

za dubokim smislom običnog novogodišnjeg poklona ili kriptografije, uplićući se u sudbinu cifara.

To je moguće samo u našoj zemlji, u kojoj se ne samo profesionalni pisac, već i najbednija skitnica

na samom dnu života, muči oko sudbonosnog pitanja na Tolstojevsko-Dostojevskom nivou: kako

živeti sa Bogom? I gde je put do Hrama?

Pitanja, pitanja, pitanja...

Iznova i iznova sam vraćao u sebi niz događaja koji su se desili, sistematizovao ih i

pokušavao da pojmim: kakav film mi vrte na ekranu mog uma?

Postavljenje u „Hudlitu“, susret sa Lapšinom koji je poput katalizatora stavio u pogon proces

unutarnje alhemije moga duha i svesti, rad na Akademiji, čudnovati šamanski obred... Druženje i

svađa sa Lapšinom, koji je javno obelodanio da je učenik sotone. Kuda me je to odvelo?

Bilo je vreme da shvatim zašto se to dešava. Zašto se tako lančano uključuju jedan program

za drugim? I šta ja time dobijam: put po kome idem, ili naprotiv, put na kom ja postajem ja sâm?

Gde je budućnost Rusi? Gde je moja budućnost? I ako je uistinu „na početku bila Reč“ – da li

je onda zaista kraj svim vajkadašnjim bogoslovsko-filozofskim sporovima?

U to vreme sam osećao da sam prešao na drugačije vrednosti. Odavno imam na zubu

tradicionalnu medicinu – i po sopstvenom iskustvu, i po problemima bližnjih. Procenite sami:

medicinske nauke su – sve temeljnije, lekari – sve profesionalniji, lekovi i slični preparati – reklo bi

se ne mogu biti više usavršeni. Bez obzira na to, stanovništvo sve više boluje. Posebno deca. Kažu da

po zvaničnim pokazateljima, u zemlji ima manje od 20% zdravih školaraca. Dok pišem ove redove,

brojka će postati još strašnija. Ko je kriv? Socijalni uslovi? Ekološki? Ma, razuman čovek je sam

dužan da razvija svoju životnu sredinu. „Noos“ ili „Nus“ kod drevnih Grka, znači – razum.

„Noosfera“ – je područje razumnog čoveka. U nauku su taj pojam uveli P.Tejar de Šarden i E. Leroa.

Naš Vladimir Vernadski je dao njegovu tačnu razradu, povezavši ga sa geohemijom i Kosmosom, uz

prošlost i budućnost planete. Kako se uklapa u taj globalni sistem biokompjuter?

Tako je bio surov sadržaj misli koje su prethodile sledećem koraku u mojoj sudbini. A kao

njegov rezultat je došlo do stvaranja mog, nezavisnog od Lapšina, kako formalno, tako i po tehnlogiji

- Centra bioinformacionih tehnologija. Otvorio sam ga u podmoskovskom gradu Puškinu. Kasnije

smo se preselili u Moskvu, a u Puškinu je i dalje naša filijala.

Jezgro tima su činili specijalisti sa Akademije, koji su se odavno mučili zbog čudnovatog

načina opštenja - dranjem, uvredama i pretnjama Lapšinovim u odnosima sa svojim saradnicima. I

posao je krenuo...

O našem Centru je počelo da se govori već posle nekoliko meseci. Ljudi koji su dolazili kod

nas sa veoma teškim bolestima – astma, dijabetes, čir na želucu – bivali su izlečeni neobjašnjivim, za

njih tajanstvenim načinom, bez ikakvih operacija i lekova. Pojavilo se mnogo novih ljudi, kod kojih

su se otvarali biokompjuteri. Oni ne samo da su mogli da čitaju knjige zavezanih očiju, već su preko

ekrana unutarnje slike dobijali informaciju u vreme učenja i ispita, neophodnu za dobar rezultat.

Lako su postizali uspehe u umetnosti, lingvistici, sportu, pa čak i u egzaktnim naukama, poput fizike,

hemije, biologije, matematike.

Ne samo ja, već i mnogi drugi naučnici, pre svega privučeni mojim pozivom da rade u

Centru, počeli su da dolaze do paradoksalne, do juče još jeretički bogohulne paradigme: između

materijalnog i mentalnog ne postoji nepremostiva barijera – i jedno se savršeno uspešno može

transformisati u drugo. Može se čak sasvim pouzdano tvrditi: misao i um, pod određenim uslovima,

postaju zaista opipljivi u svom direktnom delovanju na materijalne objekte. I više od toga – to se

svakodnevno potvrđuje našim konkretnim radom u Centru, gde učimo ljude da upravljaju biološkim i

fizičkim procesima svog organizma.

Kao rezultat se dešavalo to, što se može nazvati čudom: gluvi – čuju, slepi – vide, astmatičari

prestaju da se guše, ranije neizlečive bolesti smanjuju svoj pritisak, a često i naprosto iščezavaju.

Kako se sad ne setiti, šta je govorio na početku epohe Augustin Blaženi: „Čudesa ne protivureče

zakonima prirode. Ona protivureče samo našim predstavama o zakonima prirode“.

Danas sa potpunom sigurnošću mogu da kažem: materija, odvojena od svesti - ne postoji. I mi

smo svi malčice čarobnjaci, zato što upravo kroz ličnost čovekovu svet dobija mogućnost

samoodređenja. Svest čovekova je kadra da izmeni tok događaja, čak da preokrene bilo koji događaj

u suprotnost. Na primer: bolest – u zdravlje, nesreću – u sreću, smrt – u besmrtnost.

Čovek uvek ima izbor – da životari, tegleći svoje bitisanje, ili da izgrađuje, što uključuje i

samog sebe. Prva stvarnost je – javna, druga je – tajna. Da bi izgrađivali samoga sebe – treba se

promeniti. I tada ćeš čuti ono, što nikada nisi čuo, videti ono, što nisi video. Ljudi veoma greše,

misleći da postoji samo ono što oni mogu videti, osetiti, opipati. Biokompjuter je (premda, da li je to

biokompjuter?) apsolutno sposoban da savlada, uobičajen za većinu, poredak stvari.

Evropska medicina, u svojoj ukupnoj tradiciji, ne uzima u obzir prevashodnu važnosti

suptilnih energetskih veza u organizmu čovekovom. Kao rezultat takvog ortodoksnog

materijalističkog poimanja sveta, pojavilo se kod naših lekara mišljenje kako je moguće obnoviti

funkcije organa lekovima, da se organi mogu skratiti, iseći, spajati pomoću veštačkih proteza. Pri tom

je malo ko obraćao pažnju da, kako bi započeli da leče jetru, uskoro bi obolelo srce, a ukoliko bi

lečili članak na nozi – počela bi da bole kolena.

Zato što prisutnost barem jednog energetskog zastoja u meridijanskim kanalima ili

bioaktivnim tačkama, može da dovede do pojave desetina teških oboljenja.

Danas sam više nego ikad siguran: uskih specijalista u medicini uopšte ne sme biti. Lekari

treba da budu iscelitelji, to jest oni, koji vraćaju čoveku celovitost. A tehnologije koje smo mi

razrađivali u Centru, omogućavale su nam da postižemo te izvanredne rezultate.

***

Napokon su moji i Lapšinovi odnosi postali jasni – napisao sam izjavu o napuštanju društva

osnivača Akademije. To je bila istinska svađa ideoloških protivnika. U suštini, ja sam izrekao svoje

ubeđenje da njegova metoda ne samo da ne pomaže ljudima, već je naprotiv, veoma opasna za njih u

dugoročnoj perspektivi, da ona potčinjava njihovu svest, da bukvalno, kao pauk u paukovoj mreži,

upetljava svoje sadašnje i buduće žrtve u energetske stege i zavisnosti. Vjačeslav je bio razjaren kada

je izlazio iz mog kabineta.

Već u toku noći mi je iznenada, ničim izazvan, proradio ekran unutarnjih vizija, i počeo da mi

prikazuje takva čudovišta, pred kojima su izbledeli holivudski filmovi strave i užasa. Shvatio sam:

Lapšin je uključio ranije pripremljenu vezu, i pustio svoj program psihofizičkog uticaja na svest.

Hteo je da me uplaši, ali sam ja, iz nekog razloga, veoma mirno, bez posebnih emocija, posmatrao

moćne zmijske prstenove koji su me obmotavali, te nisam reagovao na tehniku pojačavanja – snažno

trešenje kreveta i slične efekte delovanja. Moje spokojstvo, izgleda, nije bilo predviđeno u tom

scenariju pripreme pacijenta za bolničku sobu broj šest.

I tada sam razgovetno, zapovedničkim tonom naredio: „Dosta je grozotice pokazivati!“ Film

se prekide: prvo su se pojavile linije i treperenje, kao pri kvaru programa, potom su slike počele da

nadolaze puzeći jedna preko druge. Na kraju krajeva su potpuno iščezle. I bukvalno je, kao da

učvršćuje pobedu, iz prošlosti (ili iz budućnosti) iznova iskrsla poznata silueta Hristova.

* * *

Kada se usnuli probudio, još je bio u Judeji. Trebalo je samo pogledati strme planine i gole

vrhove, šumarke kedrova i pinija, doline sa pašnjacima i terase sa maslinjacima, kako bi srce, pre

negoli razum, uspelo da proradi milijarde varijanti, i odgonetnulo: Palestina. Bog je stajao na

uzvisini koju su sa dve strane stesnile klisure, i posmatrao vinograde koji su okruživali snežno bele

kuće. Kuća nije bilo mnogo, i bile su opasane zidovima. U daljini su svetlucali talasi Sredozemnog

mora.

Počeo je da se spušta sa brda i odjednom, iza okuke staze ugleda čoveka koji je sedeo na

kamenu. Tamna kosa, tamnosmeđe oči, mršavo telo, crna kovrdžava brada i radostan poluosmeh

zbunjenosti, nisu ga ostavljali u nedoumici da je pred njim Judejac.

- Mir tebi, - pozdravi Bog nepoznatog čoveka na haldejskom jeziku.

Judejac ustade, uznemireno posmatrajući čoveka koji se pojavio.

- Ko si ti? – upita on na aramejskom

- Putnik – predosećajući neprijatna objašnjenja, odgovori Bog na tom istom, uobičajenom

jeziku Palestine.

Judejac je ćutao, pomnno razmišljajući o onome što je čuo.

- Čudno – napokon odgovori. – Sedim odavno ovde, a na brdo se može popeti i spustiti samo

ovuda.

- A šta iščekuješ? – zaobilazeći njegovu sumnjičavost novim pitanjem, upita Bog.

- Careve! - lakonski odgovori crnobradi.

Sad je Hristos bio potpuno siguran da ga nije slučajno izvuklo iz Varljivog Vremena u drevnu

Judeju. Očito da je njegov mozak čuvao neku skrovitu važnu tajnu, koju je mogao da razreši samo

ovde.

- Zašto? – iznova upita on.

- Vidiš put dole? – pokaza rukom Judejac.

- Vidim.

- Parćanski car Vologez je ustupio Rimu Armeniju. Uskoro će ovuda proći armenski vladar

Tiridat sa još dva carića, svitom i skupocenim poklonima za imperatora Nerona.

- Hoćeš da ih napadneš i otmeš poklone? – podigavši obrve upita Hristos, iako je pročitao

misli Judejca pre nego što je pitao.

Judejac sumnjičavo baci pogled na njega i učini pokret da ga udalji.

- Oni su odavno na putu i putuju veoma sporo. A u okolini se čuju raznorazne glasine, koje su

kudikamo brže od ovog poslanstva. Priča se da carevi-čarobnjaci idu tragom zvezde, koja ih vodi ka

Vitlejemu.

- A odista? - ne želevši da ispusti ovo neočekivano i neškodljivo zadovoljstvo, navodio ga je

Bog.

- U stvari oni, razume se, idu ne za zvezdom, već za tijarom koju Tiridat treba da dobije iz

ruku gospodara sveta. Ali, koga ovde u Judeji zanima, šta njih pokreće zaista?

- Zar tako? – upita, ne gubeći ozbiljnost Bog.

- Upravo tako - oštro, skoro grubo potvrdi Judejac. – Zato što je iza vidljivog skriveno

nevidljivo.

Njegova blesava oholost je pomalo zamarala, ali je govorio zanimljivo, te Hristos nastavi da

ga zapitkuje:

- Kakvo nevidljivo ti imaš u vidu, brate? – On je namerno upotrebio prisnu formu obraćanja,

kako bi izazvao naklonost čudnog osmatrača..

- Računam da ne želiš da postanem izdajnik sopstvenog dela, čime bih uništio spone

solidarnosti?

- Razume se da ne! - iskreno je izrazio protest Bog. – Naprosto želim da shvatim šta se

dešava.

- Dešava se istorija - nasmeja se crnobradi. – Oni su nas pobedili mačem, razrušili hram i

proterali Boga. Ali, umesto starog Jahve, pojavio se novi, mladi Bog. Pričaju da su, kada se on

rodio, pastiri došli da ga pozdrave. Ma, ko bi poželeo da se klanja bogu pastira? Ja ću posvedočiti

da su se njemu poklonili volhvi. Takvom Bogu niko neće odoleti.

- A ako ga ubiju?

- Neće ga ubiti, zato što su ga već ubili. Sada više neće izaći na kraj sa njim, ti rimski psi. Oni

ne mogu da ubiju onoga, ko je već jednom izgubio život. Oni su nas pobedili brojnošću – mi ćemo

njih pobediti Bogom. Našim novim Bogom, pred kojim će oni pasti na kolena: nevidljivim, koga neće

moći da uhvate, nepobedivim, zato što je bestelesan. Njegovo ime je Hristos.

- Slušao sam o Hristu - potvrdio ja Hristos, a njegov glas je bio ispunjen iskrenom tugom. –

Njega su Rimljani razapeli na Golom brdu.

- On je bio naša krv. Više ga neće savladati. Uskoro će cela rimska imperija, od Dunava do

Eufrata, nastradati od kratkovekog religioznog iscrpljivanja.

Čudnovati Judejac je govorio sa takvim žarom, da je Bog odlučio da mu polaska:

- Ti si propovednik, učitelj?

U očima Judejca buknu plamen.

- Ma, rečeno je: „Ne stvaraj od sebe idola“. To je znatno više od judejskog zakona, to je

istina – podseti ga Bog.

- Stari zakoni su oveštali. Nužni su novi, koji će pomoći da se osvetimo.

- Znači, iz tog razloga želiš da sretneš karavan?

- Da, kako bih što uverljivije uspeo da ispripovedam o volhvima, koji su se poklonili detetu.

Stvoriću svetu knjigu i verodostojno ću opisati čudo...

- Decenijama kasnije? I koga, zapravo, nije ni bilo? – oštrije nego što je želeo, prekori ga

Bog. – Baš imaš široki zamah!

Sada je u svom punom obliku izbila nesumnjiva, ničim skrivena, jasna vlastoljubivost.

Judejac odgovori. Ipak, ne tako uverljivo i nadmeno kao pre:

- Meni je potrebna ta laž koja pojačava istinu - i preblede. – Ko si ti, sišavši sa gore, na koju

se nisi popeo?

- Onaj, koga ti hoćeš da slažeš – utvrdio je činjenicu Hristos ozbiljno, bez samilosti. – Tvoja

laž može imati samo žalosne, nesagledive posledice po svet, a koje će biti nemoguće nabrojati.

Judejac pade na kolena u trenu, kao pokošen, ne obraćajući pažnju na bol koji mu je

probadao noge.

Hristos ga pogleda i seti se reči vojnikovih na Golgoti: „Zahvali namesniku. Ti čak nisi ni

primetio da si postao mrtvac“.

Još se setio kako se njegovo telo na krstu iskrivilo u samrtnim mukama i u trenu omlitavelo, te

kako se vojniku učinilo da postaje prozračan i da vetar duva kroz njega, i kako je pogledom,

ispunjenim prekorom zbog nemoljene samilosti, bestelesnim vidom posmatrao „spasioca“.

Setio se kako je crni oblak u visinama izgubio svoje užasno značenje, kako se sve raspršilo i

iščezlo. Ostao je samo večni, samotni muk.

7. glava

Mene sve više i više uznemirava to što radi Lapšin. Proces mog samorazvoja mi je, uz pomoć

ekrana unutarnje vizije, omogućio da se uverim da on nije mnogo blefirao kada je govorio o

globalnim planovima da uzme u svoje ruke upravljanje Zemljom. Biokompjuter je - zaista vrlo

moćno oružje, uključujući i oružje zombiranja. Sad mi je postalo jasno, zašto je tako uporno zahtevao

od svih koji rade po njegovoj metodici, da nazivaju pojavu duhovne slike, ne baš odgovarajućim

terminom „biokompjuter“.

U izučavanju nekih aspekata psiholingvističkog programiranja i neurofizioloških istraživanja

bez direktnog dodira, vansenzorskog uzajamnog delovanja energoinformacionih veza mozga, koje je

sprovodila na Akademiji, a zatim i u Centru bioinformacionih tehnologija, Olga Ivanovna Kojokina,

rukovodilac laboratorije mozga Naučno-istraživačkog instituta tradicionalnih metoda lečenja,

pomogla mi je da se snađem u tom, ne baš lakom pitanju. I to što sam shvatio, užasnulo me je.

Čovek, kao fizički objekat realnosti, nalazi se u stanju homeostaze u odnosu na spoljne

sveobuhvatne uticaje. Centar orijentacije u tom subjektno-objektnom fenomenu je – naša svest.

Upravo ona predstavlja osnovu i istovremeno usmeravajući mehanizam psiho-mentalne percepcije

stvarnosti.

Ukoliko vi razvijate svoju svest, orijentišući se na visoke duhovne vrednosti, shvatajući i

prihvatajući da je čovek zaista stvoren po slici i prilici Božijoj – vi odabirate Put.

Ako vi, potčinjavajući se autoritetu, krenete da ga sledite iz dana u dan, iz meseca u mesec,

nazivajući vašu svest biokompjuterom, onda će jednog, ne baš radosnog dana, ona zaista postati

takva. I onda nećete baš dugo morati da čekate znalca, koji će doći i spojiti vaš „biokompjuter“ na

svoje upravljanje preko svoje svesti. Vi čak nećete ni primetiti, niti ćete moći da pojmite, zašto su se

neki ljudi koji su vam bili bliski i prijatni, odjednom udaljili od vas, a neki drugi su zauzeli

nemerljivo značajnije mesto u vašoj sudbini i životu. A vi ćete biti spremni da bez ikakvog

protivljenja date tim ljudima sve što požele. Nikada nećete shvatiti, kako je došlo do pripajanja, kako

se izgradio nesvesni kontakt, u kome vam je unapred dodeljena uloga potčinjenog i zavisnog.

Pišem ove redove sa gorkim osećajem stida i duševne patnje, zato što nisam uzmogao da se u

nekom periodu svog života udaljim od hipnoze, spolja gledano, pristojnih programa za pomoć

bolesnoj deci, razvoju čovekovom, njegovom stvaralačkom potencijalu i ostalom, ostalom, ostalom...

Čak i više od toga, vredno sam pomagao tim programerima da se probiju u vrhove društvene pažnje i

uspeha. Želim da se ogradim, ja nisam protiv razvoja ovakvih tehnologija, čak šta više – ja sam za.

Ali, vrlo važnom smatram određenu društvenu kontrolu ideološke komponente procesa. Zato što se to

tiče svih nas, čak i više – budućnosti čovečanstva.

Zarad rezultata u manipulisanju tuđom svešću, vrlo je lako preseći bilo kakve kanale za

dobijanje verodostojnih informacija. Čovek, zapravo, gubi mogućnost da preko svojih čula i osećaja

odgovarajuće poima svet. Njemu se, recimo, sviđa da bude bolestan. On nadoknađuje u tom slučaju

neudobnost krevetskog režima koncentracijom na sebe, osećajući patnje rođenih i bliskih, ne znajući,

da su ti osećaji za neke tamne suštine tanano materijalnog sveta - nešto poput odabrane poslastice. I

upravo preko biokompjutera (zaista ne više kroz svest), oni otimaju iz drugih ljudi važne komponente

njihovih osećaja i osećanja, njihovih duša. Neki su, istina, slušali o energetskim vampirima, ali, malo

li je toga što slušamo.

Ranije se to nazivalo – opsednutost zlim duhovima. Sada je drugo vreme, druge su sile. One

poput virusa nastoje da uđu u našu svest kako bi upravljale njom, i da je na kraju krajeva, razore. One

su iznašle, prividno naučne, moderno zvučne termine, ali zbog toga, ni u kom slučaju, nisu manje

opasne. Usred njih je – „biokompjuter“. Proanalizirajte, koliko je ljudi koji su poslednjih godina

oboleli od kompjuterskih igara, te su zbog tih strasti izgubili svoje zdravlje, postavši manijaci. Sada

govorim o običnom kompjuteru. Ali su Lapšinov biokompjuter i običan kompjuter, izašli iz istog

fabričkog pogona. A taj pogon se nalazi mnogo niže od površine zemlje, tamo gde svetli Sunce-2 –

plazmatsko jezgro planete, ili pakla.

U svojstvu izuzetno karakterističnog primera, pogubnog uticaja kompjutera na čoveka, mogu

navesti reči akademika V.Gluškova, bivšeg potpredsednika Akademije nauka Ukrajine, koji je

rukovodio Institutom kibernetike AN USSR. On je utvrdio, da su „mogućnosti kibernetike i

kompjutera zaista bezgranične“. Do 2020. godine čovek će dati kompjuteru i svoj um... učinivši sebe

praktično besmrtnim. Čovek će „početi da oseća, da je on – on, i da je u isto vreme on – ta mašina.

Dogodiće se, kako god, razdvajanje samosvesti“. (G.Maksimović, „Razgovori sa akademikom

V.Gluškovim“. M. „Mlada garda“, 1976).

Zanimljivo, i sam Lapšin je stalno u našim razgovorima citirao tog ukrajinskog akademika.

Čini se da je ideju o biokompjuteru pozajmio upravo od njega, a kasnije ju je valjano razradio, i

lansirao u mase. I krenulo-odletelo: „U toku razvoja elektronske civilizacije, pojaviće se viši razum i

taj viši razum će postati onaj Bog, koji će realno upravljati ne izdvojenom planetom, već celom

Vaseljenom“ („Narodne novine“, 11.7.95.).

A pre nekoliko godina, naučno-tehnička i politička elita vodećih zemalja sveta, bila je

uzdrmana izjavom jednog od vodećih teoretičara savremene nauke Stivena Hokinga, o tome, da će u

sledećih trideset pet godina Homo Sapiens iščeznuti kao intelektualno vladajuća vrsta iz reda

planetarnih živih sistema. Hoking je svoje zaključke temeljio na činjenici da je biosfera Zemlje,

uključujući čoveka, već ušla u period intenzivne alogeneze, to jest perioda, koji karakteriše pojava

osobene populacije sa novim obeležjima.

Izjava Hokinga ni najmanje nije ustupak društvenoj modi raznih užasa. U toku evolucije

neprekidno nastaju različite disharmonije i nestabilnosti. Ukoliko se one ne kompenzuju, onda će se

sistemi biocenoza neminovno kvariti i postati građevinski otpad, iz kog se stvaraju temelji novih

antihaotičnih sistema.

Stiven Hoking je, proanaliziravši situaciju, izveo zaključak da je nastavak naše evolucije

moguć samo u tom slučaju, ukoliko se na osnovu dostignuća kibernetike, mikroelektronike i

genetskog inženjeringa iskonstruiše novo biće – veštački besmrtni natčovek, koji će istisnuti iz nove

subkulture sve zastarele forme života.

Predložena je ne obična subjektivna vizija razvoja budućnosti – istaknut je bezalternativni,

matematički proveren ideal, koji je baziran na simbiozi čoveka i kompjutera kao jedinog zajedničkog

besmrtnog organizma – gospodara Vaseljene. Ova okolnost dodeljuje događaju ozbiljan socijalno-

politički status i omogućava da se u Beloj kući razmatra izlaganje Stivena Hokinga, kao

najfundamenatlnijeg projekta u razvoju tehnogene civilizacije XXI veka.

Predviđanje je izazvalo šok još i zbog toga, što ga je uradio čovek koji je već, u velikoj meri,

oličenje budućih promena – paralizovan bolešću, Hoking se faktički spojio preko svog

superkompjutera sa „mislećim okeanom“ Interneta, gde je sazdao svoj sopstveni virtuelni svet.

Teze genijalnog mozga sraslog sa kompjuterom, o neminovnosti pojavljivanja „veštačkog

super-čoveka“, bile su toliko ubedljive, da su SAD odmah pristupile analiziranju socijalno-

ekonomskih posledica tog procesa i izradi nove koncepcije buduće subkulture.

Štampani mediji nas već „raduju“ saopštenjima, da će se uskoro pojaviti unapređena kaciga

za kontakt sa virtuelnim svetom Interneta i specijalna odela kosmičkog tipa, koja će nam obezbediti

životnu sposobnost organizma – čistiće telo od znoja, izmeta, mokraće, sperme i ženskih lučenja

(kraće rečeno, od svih otpadaka, koji će pratiti život u „virtualki“).

U ne tako dalekim vremenima, obećavaju nam kompjuterski geniji, naša tela će biti

raspoređena na džinovskim stenama, gde će automatika održavati njihovu životnu sposobnost. Ljudi

će se u tim periodima naći u novim, njima samim odabranim telima, kako bi živeli u virtuelnom

svetu, kao u stvarnom. Tamo će se naći sve što postoji u životu: ljubav, ubistva, novac, cigarete,

viski... A najvažnije – tamo će biti savršeno realne slike gradova i prirode, osećanja, mirisi, itd.

Virtuelni svet će postideti materijaliste: sve će delovati savršeno realno, ali će se događji razvijati ne

na površini zemlje, već samo u našoj svesti.

Na sledećoj etapi ljudi će naučiti da stvaraju fantastične virtualne svetove, čija će realnost biti

pozajmljena iz najdražih naučno-fantastičnih romana, ratnih, ljubavnih, priča strave i užasa, itd.

Svako od vas će moći sam sebi da odabere, ne kratku virtuelnu seansu na sat ili vikend, već ŽIVOT

kakav bi duša njegova želela.

I najzad, virtuelna realnost će pomoći da se reši problem besmrtnosti. Kada čovek iscrpi sve

mogućnosti podmlađivanja koje mu može staviti na raspolaganje medicina budućnosti, on će odabrati

sebi virtualno telo i, oprostivši se sa fizičkim, preći će zauvek u novi svet. Tamo će živeti onoliko

dugo, koliko dugo bude mogao da opstane kompjuter i program koji podržava to postojanje. U neku

ruku situacija će ličiti na ono, što su oduvek tvrdili okultisti: čovek neće umreti, on će preći iz jednog

stanja u drugo. Iz grubog fizičkog sveta, preseliće se na suptilni, nevidljivi plan. On će to učiniti bez

razmišljanja, a teoretičarima će ostaviti zadatak da izučavaju kako se uzajamno odnose virtuelni i

onostrani (ili astralni) svetovi. Da li je to isto ili postoje „dve ogromne razlike“?

U suštini, pitanje je sadržano u tome, kako će se nastaviti naša evolucija.

Čoveka će, po svoj prilici, najpre izgurati na ivicu novog puta ka svetloj budućnosti, a

potom...

Uostalom, šta će biti posle, nije se teško dosetiti. Konflikti ljudi sa robotima već su opisani u

mnogim delima fantastike. Prisetite se bagdadskog lopova i mnogoruke mehaničke lepotice za sultna.

Nekada su se slične stvari shvatale kao bajka, a sada američki časopis „Future Sex“ saopštava o

stvaranju veštačke žene, sa kojom se može razgovarati, uključivati je u seksualne igre. Robot za seks

je u stanju da zapamti sve vaše sklonosti i obesti. Memorija osnovnog programa je 7-10 megabajta.

Novi seksualni programi se posmatraju kao izuzetno unosan biznis, a oni koji ih razrađuju ne

žele da obrate pažnju na protivljenja onih koji smatraju da će opasna novotarija vrlo brzo uništiti

tradicionalne osnove uzajamnih odnosa muškaraca i žena. Gori udarac na temelj ljudskog drušva –

porodicu – teško je sebi predstaviti. Zato što se urušava pređašnji besprekorno delujući mehanizam

samoobnavljanja našeg života.

Seks-svetovi, dovitljiva industrija zabave u bogatim zemljama, s jedne strane, i guranje u

ponor sveobuhvatne zapuštenosti u siromašnim zemljama, s druge - sasvim su moguća scenarija

samoistrebljenja ljudskog roda. Uznemiravaju i sve učestalija saopšenja o tome da kompjuteri sve

češće izmiču kontroli, stvarajući novu sopstvenu stvarnost, počinjući da se ponašaju kao Kiplingova

mačka, koja šeta sama od sebe.

Upravo računarske mašine danas sve više prodiru u sferu, u kojoj se donose odgovorne

odluke. Čak je i upravljanje nuklearnim bojevim glavama povereno elektronici.

Ko zna kako će se ponašati poluljudi-polukompjuteri, napravljeni od strane onih, koje očarava

perspektiva slična besmrtnosti, i čiju li će stranu oni prihvatiti u novom istorijskom suprotstavljanju?

To, da šanse na pobedu ljudi u takvoj situaciji nisu baš velike – očigledno je. Ali, dinamika

samorazvoja nas neumoljivo približava stvaranju novog čovekovog oblika – tehnogenog. Ideolozi tog

pravca smatraju da je samo takvim načinom moguća simbioza čovečanstva i naučno-tehničkog

progresa.

Savremena frankenštajnijada po Hokingu, u suštini čini od čoveka samo biološku

komponentu novog kompjuterskog programa tehničke evolucije, u kojoj smo, govoreći rečima

Andreja Platonova, sami „doveli sebe do večne odvojenosti od blistave moći života“. Sve su bolje

ujedinjene i organizovane strukture proizvodnje, atomske centrale, kompjuterski sistemi, roboti se

transformišu u superstrukture, kod kojih se oblikuje kolektivna tehnogena svest, i lična vrednost

samorazvoja i nagona za samoodržanjem. Oni se pretvaraju u super individualnosti planetarnog

značaja. Sa ovim zadatkom se i formira novi tehnogeni, kompjuterski, besmrtni superorganizam.

U današnje vreme, zapadna nauka se u potpunosti usredsredila na sopstvene fantastične

sadržaje. Jasno je šta pokreće Hokinga: on hoće da izbegne „entropijsku zamku“, u kojoj bi svi

napori naučnika bili beznadežno izgubljeni u lavirintima komunikacija. Obim znanja je već toliko

veliki, da njegovo savladavanje zahteva neuporedivo više vremena, nego što ga čovek ima na

raspolaganju. Već danas su kompjuteri NASE preopterećeni informacijama, te kasne čitavih osam

godina. Takvo stanje stvari lišava naučnike inicijative, pretvarajući stvaraoca u pasivni objekat

tehničkog supersistema.

A svaka nova tehnologija aktivno oblikuje ne samo dekor i životne okolnosti, već i sam način

poimanja sveta.

Kompjuteru i televizoru se lako može dodeliti uloga organizatora srećne potrošačke svesti.

„Glupa kutija za idiota“ (po tačnom izrazu pesnika) potpuno je u stanju da zameni sobom osnovne

konture realne stvarnosti. Ali je veoma opasno pripremati ljude na takav potrošački pogled na svet.

Pred nama je teška borba za opstanak, na čijem putu će se rešavati problemi promena u organskom

svetu planete. Mi smo dužni da vratimo sebi cilj postojanja i unutrašnju postojanost. Čovekov mozak

ima bezgranične mogućnosti samorazvoja. Treba najvaljanije usmeriti napore društva upravo u tom

smeru.

***

U to vreme je kremljovski vulkan izbacio na otadžbinsko nebo narednu porciju kamenčića.

U našoj struci je opet revolucija. 6. jula 1999. godine je objavljen Ukaz Predsednika „O

usavršavanju državne uprave u oblasti sredstava masovnih informacija i komunikacija“, u vezi sa čim

je Goskompečat (Državni komitet za štampu) likvidiran. Umesto njega je formirano Ministarsvo

Ruske Federacije za poslove štampe, televizijskih i radio emisija, i sredstava masovnih komunikacija.

Na mesto ministra je postavljen M.J.Lesin. Ne verujem da je potrebno predstavljati ga. O njemu se

tako mnogo pisalo i govorilo na televiziji, kako u vezi sa kriminalnim razračunavanjima, tako i o

sumnjivom novcu za „Porodicu“, te, ukoliko i mali deo onoga što je objavljeno odgovara istini, onda

je taj čovek zaista uživao u svim neizbežnim porocima, neophodnim za upravljanje ideologijom

zemlje.

Svake treće godine vlast sa manijakalnom upornošću reorganizuje ovaj resor: čas komitet u

ministarstvo, zarad sjedinjavanja sa televizijom, čas obrnuto, razdvajajući štampane medije od

televizije. Prvi utisak je – iznova ista otimačina, kojom smo, ne jednom pre ovoga, udarani.

Potom nedoumica: a ko je udaren? Sve te reorganizacije tuku uglavnom po strukovnim

preduzećima. Onima koji to započinju, po pravilu nije ni vruće, ni hladno. Pre će biti da im je

korisno, pošto timovi koji dolaze da kormilare, uspevaju da reše neke svoje lične probleme, posle

čega netragom beže u nepostojanje.

Istina, poslednja uprava Goskompečata, na čelu sa Ivanom Dmitrijevićem Laptevim, bila je

jedna od boljih. Možda su im zbog toga i ukinuli skoro sve strukovne izvore finansiranja. Ali se

deficit finansija dopunjavao srdačnim prijateljskim odnosom sa rukovodiocima preduzeća,

razumevanjem u kakvim teškim uslovima, smišljeno stvorenim samom državom, oni rade. I to nije

malo vredelo – saosećanje, savet, podrška.

Odmah posle objavljivanja Ukaza, otišao sam kod zamenika predsednika Goskompečata,

Vladimira Mihajlovića Žarkova, kako bih saznao poslednje novosti, vezane za narednu

reorganizaciju. Zatekao sam ga u pakovanju. Njegov sto je bio pretrpan stvarima, knjigama. Svuda

kutije u koje ih je pakovao.

- Šta se dogodilo?

Vladimir Mihajlović se izgubljeno osmehnuo.

- Evo, Arkaša, gotovo. Radio sam tolike godine u struci, čak ni „hvala“ nisam dočekao. Jutros

su pozvali sekretara telefonom i naredili mu, da me do ručka više nema u kabinetu. Sad imaš novog

nadzornika – Grigorjeva. Onog istog iz „Vagriusa“, koji je hteo da postane direktor „Hudlita“, a ti si

ga na konkursu pretekao. Pogađaj...

- Kako, zar se ono nisu ni susreli sa vama, nisu porazgovarali? Pa, vi ste zamenik ministra.

- Ko su to „oni“? Naša vlast, kada ritne kopitom, gleda u svetlu budućnost, a ne u žrtvu. –

Vladimir Mihajlović raširi ruke. – To je novo pokoljenje, koje je odabralo „Pepsi“. Nemaju vremena

za razgovor. Oni su materijalno garantovali izbor Jeljcinu i sad su dobili na grabež dedovinu bojara u

nemilosti... Žuri im se, moraju mnogo da pokradu. Da naprave šeme, kako da se privatizuju federalni

književno izdavački programi, da pripreme pravna propratna dokumenta, rasporede svoje ljude. Sad

im Ministarstvo finansija ništa neće odbiti. Ljudi Porodice.

- A Ivan Dmitrijević?

- Ista stvar, naređeno je da što je moguće brže napusti zgradu.

- Telefonom?

- Prirodno. Momci su došli bez kompleksa. Dobro je bar to – što nogom u zadnjicu nisu

udarili.

Posle nekoliko nedelja, dobio sam iz ministarstva dopis o raskidanju ugovora sa mnom. Kako

je bilo naznačeno, „u cilju obezbeđivanja normalnog funkcionisanja organizacije“. Istim pismom su

mi predložili privremeno obavljanje funkcije direktora. Meseci „privremene funkcije“ se otegoše.

Nisu mi telefonirali, nigde pozivali, nisu se interesovali ni za šta.

Paralelno sa ovim realnim događajima, razvijali su se i drugi, koji se uslovno mogu nazvati

virtuelnim. Oni su se dešavali neočekivano, i obuzimali su me sa toliko neverovatnim osećajem

realnosti koji zahvata čitavo biće, kao da je neko hteo da upravo kroz moju svest preda nešto

skriveno, izuzetno važno. I ja sam sve više i više shvatao, da te vizije nisu slučajne, da su one

nekakvim nepojmljivim načinom zaista u suodnosu sa mojom sudbinom, mojim životom.

Činilo se da ih je moj mozak, upivši u sebe nove energetske linije prostornih i vremenskih

koordinata, dešifrovao i odazvao se čudnovatim slikama iznova stvorenog sveta. Trebalo je samo da

prikupim hrabrost kako bih doznao: kakav je taj svet i koje je vreme?

Uprkos svemu, veoma mnogo radim. Imam ideju na koji način mogu, uz pomoć ekrana

unutarnje vizije i usmeravane jasnovidosti, da utičem na energo-informacionu matricu (individualni

plan, po kom je bio stvoren čovek) i da kroz nju korigujem bilo koje patologije organizma. Ali, to je

samo početak – u opštim crtama već su se ocrtavale mogućnosti obnavljanja ćelijskih tkiva tim

načinom, te da se čak i regenerišu izgubljeni ili povređeni organi. Proizlazi, i to je dobro vidljivo kroz

ekran unutarnje slike, u svakom organu su posebne ćelije, ćelije-lideri. U njima se čuva informacija o

organu u celosti, o tome, gde i kako treba da bude raspoređena svaka ćelija, nezavisno od toga kojoj

komponenti celokupnog sistema ona pripada. Te izvanredne ćelije znaju sve o funkcijama i

određenju ostalih svojih sestara. I u slučaju da dobijaju impuls za realizaciju rezervnih funkcija,

pristupaju poslu. Spolja gledano, to liči, imam u vidu ubrzan režim, na deljenje ćelija raka, s tim da

obnavljajući procesi stvaraju ne bolesne, već zdrave ćelije. Razlika je suštinska, zar ne?

Poznato je da kod nekih ljudi koji žive do sto godina, ponovo izrastaju zubi. Na ekranu

unutarnje vizije, jednostavno je pratiti kako se, u ovom slučaju u koštanom tkivu, bude ćelije, čija

jezgra sadrže informaciju o predstojećoj rekonstrukciji sistema za žvakanje. Ćelije počinju da se dele

i stvaraju nove i nove slojeve emajla, dentina, pulpe i kore korenčića istovremeno, od vratića davno

izgubljenog zuba.

Razume se, to je približna šema. Njena praktična realizacija zahteva ne samo sigurno vladanje

tehnologijom suptilno-materijalnih procesa, već i najvažnijeg – dobrog instrumenta. A instrument, u

ovom slučaju jeste čovek, koji je za mnoge godine intenzivnog rada uzmogao da preuskladi svoju

svest tako, da dobija dozvolu da radi sa svešću drugog čoveka. To je ogromna odgovornost, i onaj, ko

je uzima na sebe, mora da ume da obuzda svoje niske želje, obavezan je da stremi ka neprekidnom

samousavršavanju, da razvija u sebi spremnost na samopožrtvovanje, zarad drugih ljudi. Prisetite se,

Hristos je često pomagao drugim ljudima da se izbave od bolesti i izuzetno oprezno je upotrebljavao

reč „čudo“. On je pomagao ljudima, a nije izvodio čudesa. Zato što je reč „čudo“ mogla odmah da ga

uznese na pijedestal. A Bog na pijedestalu – to je već veliki problem, problem univerzuma. Zašto ka

nečemu stremiti, nešto dostići? Gospod će reći, šta je nužno uraditi. Sešćemo oko Njega,

pričekaćemo, šta On zapoveda.

Po svoj prilici, vidovitost je - univerzalni put za dobijanje neograničene informacije. Istina,

ona je čvrsto povezana sa procesom samorazvoja. Koliko sam puta stvarao šemu regeneracije svoje

žučne kese. Bila mi je odstranjena pre deset godina zbog kamena. U prvo vreme sam radio na

informacionom nivou. Bilo mi je potrebno nekoliko meseci dok nisam naučio da izgradim

informacioni kostur nedostajućeg organa. Posle dva meseca sam uspeo da pustim u taj kostur

energetsku strukturu. Vidoviti su se bukvalno ustumarali od iznenađenja: „Kako ste to uradili?“

Organa, kao takvog, nije bilo, ali je u isto vreme bio tu i ispunjavao svoje osnovne funkcije u dve

pozicije od tri.

Ali, da pustim u pogon proces deljenja ćelija, koji sam teoretski već shvatao, praktično nikako

nisam uspevao. Stalno je nešto nedostajalo. I to što je nedostajalo, malčice se otvaralo u tačnom

saglasju sa skrivenim procesom unutarnje evolucije. Kao da su me začikavali: to, što ti hoćeš da

dobiješ, već je blizu, samo poradi nad sobom još malčice. Radio sam. A u procesu rada mi se

otkrivalo ne samo prijatno.

Ne bih hteo da činim zloslutna predviđanja. Ali, očigledno, nije ispravno ni ćutati o tako

očevidnim, pretećim i ne tako dalekim problemima čovečanstva. Svet očekuje ili kolaps cele svetske

ekonomije, koja je posledica ekološke katastrofe, ili promena puta razvoja.

O tome već uveliko pišu u periodičnim časopisima. Evo jednog od takvih zaključaka, koji

šeta Moskvom u vidu samoizdatog rukopisa:

„Homeostatska ravnoteža je narušena – to je očigledno. Ali, vodeći razgovore o ekološkim

problemima, nama ne pada na pamet da je najveća opasnost koja se polako nadvija nad nama –

nespremnost da radimo sa energijom i informacijom.

Čovečanstvo je stvorilo potpuno novu sredinu životnih delatnosti, i malo ko shvata u kakvoj

se sada situaciji nalazimo. Ne posedujući zaštitna sredstva i kvalitet, u odnosu na novu

superdinamičnu životnu sredinu, mi smo postali taoci sopstvene tvorevine.

Proces se produbljuje u pogledu umnožavanja novih problema u čoveku: neprilagođenost

opažanja informacija neophodnog kvaliteta i obima, a takođe i stvaranja tehnike visoke klase i

stepena organizacije, čije je zajedničko delovanje teško pojmljivo većini žitelja planete. Pojačava se

nespojivost čovečanstva i naučno-tehničkog progresa. To vodi ka sazrevanju globalnih kriza, i do

stvaranja u XXI veku sociuma neuračunljivih, koji teško da mogu da nastave evoluciju ljudi kao

samostalnog oblika“.

Problem ni najmanje nije izmišljen. U osnovi svih fizičkih pojava i procesa, bez izuzetaka,

leže svuda prisutna informaciona polja. A alternativa tehnogenoj besmrtnosti koju je predložio Stiven

Hoking, bezuslovno jeste besmrtnost, vezana za sposobnost čovekovu da upravlja svojim

biohemijskim procesima uz pomoć svoje svesti, stvarajući telo mnogo višeg stupnja.

***

Imam novog učenika – Igora Arepjeva. On se pojavio nekako slučajno – pod čudnim,

nepojmljivim okolnostima. U svakom slučaju, on čak ni sada ne shvata suštinu onoga što se desilo.

Šta ga je nateralo, stanovnika provincijskog rejonskog centra Trosna Orlovske oblasti, da iznenada

ostavi svoj dom, posao u rejonskom centru unutrašnjih poslova? Za bukvalno dve nedelje je trebalo

da bude postavljen na mesto zamenika načelnika odseka, i da dobije sledeću oficirsku zvezdicu. A on

je, tek tako, iznebuha, krenuo da traži novu sudbinu u moskovskoj oblasti.

Formalan povod je, recimo, postojao. Kako inače bez njega? Igorov otac (odavno sam ga

znao) mi je pomagao da sredim struju u novoj kući koju sam zidao. Dolazio je s vremena na vreme i

dovodio u red, koliko je mogao, moju dugu izgradnju, koja se zbog nedostatka sredstava teglila skoro

deset godina. Ovog puta se ocu pridružio i Igor. Ni logičnom, ni razumnom se njegova odluka ne

može nazvati: tek tako odbaciti posao i krenuti iz Orlovštine u Podmoskovlje u pečalbu, kod

nepoznatog čike, koga nikada pre nije video. A on, eto, dođe. Rekao je da će pomagati ocu. I počeo je

da pomaže – i to tako, da je zaista bio pravi užitak posmatrati ga kako radi. Vatreno, sa ljubavlju

prema poslu, bez pauza i praznih razgovora. Sve u svemu, svideo mi se. Ni sam ne znajući zašto,

rekoh mu jednom prilikom: „Postoji jedna metoda kojom – otvaramo jasnovidost. A to su vrata u

drugi svet, koja mi, po pravilu, ne vidimo, ali koja izuzetno snažno utiču na ono, što se ovde događa.

Hoćeš li da otvoriš ta vrata?“

Pristao je. Počeli smo da učimo. Jednu vežbu sam mu pokazao, drugu, treću. A on se prema

časovima izuzetno ozbiljno odnosio. Uveče bi u slobodno vreme ponavljao, učio. Ni tri nedelje nije

prošlo, kada je iznenada rekao:

- Arkadije Naumoviću, vama je diskus na kičmi izleteo. Dajte, srediću ga.

- Otkud znaš?

- Vidim.

- Otvorio se ekrančić?

- Da, već pre nedelju dana – odgovori Igor. – Ja sam mu se naprosto prilagodio. Sada vidim –

i auru vašu, i organe, pa čak i ćelije. Hajde da vam kičmu popravim i energiju obnovim.

Te smo tako i krenuli – ja ga učim, a on na meni vežba, na korist mog zdravlja. I baš se u

pravi čas to dogodilo, pravovremeno, pošto sam na poslu imao jedno uzbuđenje.

Novo rukovodstvo Ministarstva se prisetilo, kako je vreme da se pozabave nečim zamašnim,

istorijskim. Počeo je da razmišlja zamenik ministra Grigorjev: kako osloboditi federalne tokove

novca, kako bi se na vreme ili možda i ranije, određeno samim Grigorjevim, našli na određenom

mestu. Smišljao je. Kako strukturnu reorganizaciju da sprovede, kako bi se na čelu proslavljenih

izdavačkih kuća našli, lično njemu potrebni ljudi, a da ostali potpuno iščeznu sa literarnog Olimpa.

Razmišljanje mu je bilo vrlo logično. Zato što je Grigorjev, po starom, bio gospodar izdavačke kuće

„Vagrius“, čiji je simbol bio duhovno blizak gazdi magarenceta. A svoje magare, kao što se zna,

treba dohranjivati. I osim toga, ne bi smetalo da se unapred sa tržišne trkačke staze uklone svakojaki

konkurenti. Najpre su stvorili federalnu komisiju koja određuje kakve će izdavačke projekte

finansijski podržati. Tri puta su nam veselo saopštavali da je ta komisija donela rešenje o finansiranju

naših projekata, pošto su među najboljim od ponuđenih. Veoma su nas hvalili. I šta? Tri puta je

zamenik ministra Grigorjev „Hudlit“ svojeručno brisao sa spiska. I to u našoj pred-jubilarnoj godini,

u čast sedamdesetogodišnjice.

Ili ovakvo novouvedeno pravilo – anulirati pređašnje ugovore svih direktora državnih

izdavačkih kuća i cele godine ne zaključivati nove. Zanimljivo im je, primećujete li – da li će se zbog

toga povećati proizvodnja u izdavačkim kućama kojima oni rukovode, ili će, naprotiv, opasti?

Ekperiment, razumeš...

A za one koji teško shvataju, koji nikako ne mogu pravac misli novog gospodara odgonetnuti,

svake nedelje iz Ministarstva stižu papiri, naređenja, raspoređenja. I to ne bilo kako, već preko kurira,

sa strogim direktivama - danas se dobije, a sutradan se polažu računi. Po proračunima njihovih

psihologa, za sto dvadeset dolara mesečne plate, takav moralni pritisak, teško da će neko izdržati.

Jedan cenjeni direktor jedne od najvećih izdavačkih kuća, uzgred, dopisni član Ruske akademije

nauka, nije izdržao i krenuo je kod Grigorjeva da se rasprave. Te je naš ljubitelj magarčića četiri sata

držao u celoj zemlji poznatog, zaslužnog radnika kulture, u svojoj čekaonici. A onda ga je petnaest

minuta podučavao, kako treba rukovoditi izdavačkom kućom. Završio je svoju lekciju potpuno

providnom aluzijom, da ovakvo otkriće mnogo para košta.

Mucajući zbunjeno i prebledevši kad mu je sinulo pred očima, kakav je gigant misli došao da

kormilari izdavačkim kućama, član akademije nauka tiho upita:

- Novac, razume se, unapred?...

Tako su isceliteljske sposobnsti mog novog učenika apsolutno došle u pravi čas. I to, što je

ministarska staračka nemoć za jedan dan uništavala u mom nervnom sistemu, Igor Arepjev je uveče

obnavljao. Pri tom je, iz dana u dan, sve bolje i bolje radio. On je naprosto pred mojim očima

postajao vodeći ekstrasens, bukvalno za nekoliko nedelja savladavši etapu učenja, za koju su drugima

potrebne godine.

Čim sam počeo da radim zajedno sa Igorom Arepjevim – počela su da se događaju čudesa.

Sedeli smo u mojoj kući, u kabinetu na prvom spratu. To je najprijatnije mesto za ovakav rad – nad

glavom kupola, čija geometrija stvara uzdižući energetski mlaz, kao u crkvi. Ovog puta sam hteo sa

Igorom da provežbam program vizuelizacije likova u boji. Vežba nije posebno složena – uključujemo

ekran unutarnje vizije i na moju komandu zamišljamo razne slike. Film se, uglavnom, odvija. Može

se u Kosmos na kosmičkoj letilici poleteti, može se na Everest popeti. Samo, ovoga puta je neko

drugi odlučio da rukovodi nama. Uključili smo ekrančiće i nismo uspeli još ni jednu reč da kažemo,

kad se iznenada sve preobrazilo. Posmatram Igora i ne verujem očima – on je u panciru, sa šlemom.

Na leđima ogrtač crvene boje, za pojasom mač, u ruci koplje. I odora nije svakidašnja, ne kao kod

običnog ratnika. Jedan rubin na šlemu koliko li samo košta. Knez, to i ništa drugo.

Igor isto tako zuri u mene. Po svemu se vidi – izgubio je glavu.

- Šta se dogodilo? – zabrinuto upitah, već naslućujući da je i moj spoljašnji oblik pretrpeo

promene. A Igor nije hteo da odgovara, već da pita.

- Da li si ti ovo uradio?

- Šta?

- Pa to – sa mnom i sa tobom?

- Ne, pošteno ti priznajem, iako bi zaista bilo laskavo da se bar na minut osećam kao

čarobnjak.

- Znaš li, ko si sada? – sa očiglednom zabrinutošću u glasu, povećavao je emocionalnu

komponentu situacije moj drug.

- Isto sam vojnik? – pokušavam da se dosetim.

- Ne – uznemiren zbog neophodnosti da mi otvori oči o pravom stanju stvari, negira Igor. – Ti

si sada konj sa krilima.

- Pegaz? – naslućujem ja.

- Moguće, i Pegaz – sa nekom iskricom sumnje se saglašava novopečeni knez Igor. – Beo je,

ima velika krila. Na čelu mu je dragoceni kamen. Iz njega zraci blistaju. Zar ne osećaš da si postao

konj?

Okrećem se oko sebe, pokušavajući da vidim fasadu svoje nove tanano-materijalne

konstrukcije. Prva misao kada ugledah kopita, sapi i krila, bila je čemerna: „Zbog čega?“

Bio sam čovek. Loše nikome nisam činio. Radio sam dok nisam osedeo – neka Bog i drugima

dâ da toliko rade. Šta se desilo? Igor je – knez, a ja – Pegaz?... Sredstvo za kretanje, pomoćni

transportni objekat od mesa i kostiju? Jedina radost je – kamen, rubin na čelu. Tek tako, ovo ne biva.

Možda nešto ne shvatam u potpunosti i žurim sa zaključcima?...

Najednom odozgo pada zrak, i glas se odnekud razleže – moćan, zapovednički:

- Sledite zrak.

Igor me gleda. Razumem njegovo nemo pitanje. Saglašavam se:

- Sedi, kad su tako odlučili.

Igor mi se penje na leđa. Vrpolji se neko vreme, smestio se. Iako je iz orlovske zabiti, bogu

iza nogu, ali se čini, da ne samo što nije na orlovskim rasnim kasačima ranije jahao, već ni na

običnim kolhoznim kljusadima. Zato nastojim da se krećem pažljivo, da ga ne bih nehotice zbacio.

Skačem za zrakom pravo uvis. Krila sam raširio, kopitama se ovlaš od oblaka odbijam i plovim,

bukvalno kao ptica, sve više i više. Pri tome primećujem da će mi brzina biti veća nego kod aviona.

Ogromna je, otvoreno da kažem, ta brzina. Čim sam skočio – kuće su dole poput najsitnijih

kamenčića, još jednom sam se zanjihao – i sasvim smo iščezli. Samo se polja i šume sa te visine

mogu razgledati.

Podigli smo se za zrakom mnogo više, nego što avioni mogu da lete. Doveo nas je do

nekakvog čudnovatog svoda. Ulaz vodi nekuda, gde mi ranije nikada nismo bili. Osećamo da

moramo ući. Čudnovato je, razume se, - prostranstvo, a u njemu je svod jedva vidljiv. Uđosmo, ipak.

Mesto na kome smo se našli, nalik je na vertikalni tunel ili jamsko okno. Iznutra je

srebrnkaste boje. U centru je – zrak, koji nas vodi kao Arijadnina nit. Skačem za zrakom uvis. Po

stranama, kao spratovi, nivoi nekakvi. Ulaze u njih zatvaraju vrata. Desno su vrata, i levo su vrata.

Brojim nivoe – jedan, dva, pet, devet. Evo ga ono – carstvo na kraju sveta. Znači, ne lažu bajke.

Desno, levo, u sredini – ima tri prostora. Množimo sa devet nivoa, i šta se događa? Desno sedi mladić

u beloj platnenoj rubaški, posmatra nas sa dobrodošlicom i pušta bele golubove. Lete golubovi uvis,

duž zraka. A pod njima, iznenada, neznano otkuda, vojska se pojavila. U simetričnim redovima idu

konjanici i pešadija. A vojsku predvodi konjanik na konju sa krilima. Upiljismo se – pa to smo mi,

Igor i ja ispred nebeske vojske. Zašto, iz kog razloga je čast ovolika?... Iz glave su mi odmah nestala

sva pitanja u povodu mog četvoronožnog položaja. Počeo je da me ispunjava osećaj gordosti,

izabranosti.

U glavi, kao anestezirajuća reakcija na nova duševna uzbuđenja, nečiji glas odjekuje:

„Ponositi se, jeste dozvoljeno, oholost – je nedopustiva“.

Prošla je mimo nas vojska i iščezla. I mladić sa golubovima je takođe nestao. Kuda dalje ići?

A Igor odozgo stenje:

- Teško mi je od tih energija, hajde da se vratimo natrag.

Neobično, ja se na ovim nivoima dobro osećam, kao da sam i ranije bivao ovde. Takav je

osećaj, da mi je ovde sve poznato. Ali, ako je Igoru loše, treba se vratiti. Spuštamo se. Izašli smo kroz

svod. Osvrćem se. Pored ulaza crvenom neonskom svetlošću gore prezimena nekakvih ljudi. Moguće

onih, koji su pre nas ovde boravili. Nisam se uzdržao od iskušenja. Ispustio sam iz svog rubina na

čelu crveni zrak i slovima, maltene kilometarske visine ispisao svoje ime i prezime. Natpis se

nepomično skamenio na nebesima.

- Šta misliš, hoće li se na Tibetu videti? – upitah Igora.

On se odazva jedva čujnim glasom:

- Videće. Kući me brže vodi. Loše mi je.

***

Neočekivano je stigao poziv od Lapšina: da se sretnemo i pomirimo. Povod za susret je

postojao – u Moskvi, nedaleko od stanice Malenkovskaja, otvarao se Svetski klub Lapšina. Poziv je,

kao i obično u takvim slučajevima, doneo profesor Berežnoj. On se iz nekog razloga veoma mučio

zbog nesređenih odnosa dva glavna osnivača Akademije i sa entuzijazmom je preuzeo ulogu

mirotvorca. Dugo mi je, metodično i veoma uverljivo dokazivao da, ukoliko se sa bilo čim ne slažem,

to treba da se rešava unutar Akademije, a ne pokazivati celoj Moskvi naše uzajamno neprijateljstvo.

- Na kraju krajeva, u vašem neslaganju celo predsedništvo Akademije je na tvojoj strani -

ubeđivao me je on. – Hajde da se sastanemo, poslušamo njegov izveštaj, iznesemo mu svoje

prigovore i ograničimo ga u njegovim odlukama. Biće obavezan da im se pokori.

- Ma, ti vrlo dobro znaš, kakve on besmislice širi povodom svoje misije da rukovodi

zemaljskom kuglom - nisam se složio. - To je pravo pravcato đavolje delo.

- Ma, ti opet o dobru i zlu, o tami i svetlosti - razgnevio se Anatolij Ivanović. – Shvati, ako je

Tvorac stvorio i jedno i drugo, znači da je to iz nekog razloga nužno. Ne treba se prema tome

odnositi toliko emocionalno. Takva je konstrukcija vaseljenskog mehanizma. Jedan plus, bez minusa,

ne može da inicira snagu električnog toka. Zato što plamen proizvodi sudar suprotnosti.

- Shvatam – izgubljeno se složih, savlađujući u sebi duboki osećaj neprijateljstva prema

Vjačeslavu. A trenutak kasnije iznova nastavljam da izražavam svoje neslaganje: - Upravo zato što

zlo nije u potpunosti zavladalo, ono se, može se reći, ponaša odgovarajuće, prilagođavajući svoje

namere sa stepenom pružanja otpora. Ukoliko se suprotstavljanje ne predvidi, zlo će vrlo brzo

zaboraviti na adekvatnost svog pojavljivanja.

- Ma, suprotstavi se, ko ti brani? – kao staro mudro zmijče, osmehivao se Berežnoj.

- Suprotstavljam se. Stvorio sam svoj Centar. Otvaramo unutarnja posmatranja i preko toga

činimo ljude dovoljno snažnim, kako bi se suprotstavljali zombiranju zla. Ukoliko oni budu

ujedinjeni u sistem, onda im niko ništa loše ne može učiniti. I više od toga, oni sami će biti apsolutno

realna snaga koja će se suprotstaviti, i pri tom, vrlo energično, bilo kom zlu.

- Ma, možda bismo mogli da pokušamo unutar same Akademije to da uradimo? – predlaže

Berežnoj. – Da tako kažem, na prvoj liniji odbrane. Možda sam Lapšin nije toliko štetan, kako se tebi

čini. Zato te poziva da se sretnete. Znači, svađa ga tišti. Možda se i u njemu vodi njegov mali rat, i

dobro u njemu pobeđuje? Da li si na to pomislio?

Šta tome može da se prigovori? Teoretski je to zaista moguće. Da li će tako ispasti u životu –

Bog će znati.

Lapšinov Svetski klub je smešten u dve omanje sobe nekakvog fabričkog Doma kulture. Za

svečano otvaranje kluba bili su određeni sala i foaje.

Faksovi su poslati u stotine organizacija, nagoveštavajući demonstraciju fenomena i koncert

virtuelnog cirkusa. Obećali su takođe da će razjašnjavati tajne vizija kroz biokompjuter od strane

značajnih naučnika. (tako su oni po Lapšinovom zahtevu, uporno nastavljali da imenuju jasnovidost).

Kao rezultat, bilo je mnogo slušalaca. Štampa i televizija su dopunile događaj odgovarajućim sjajem,

koji je odgovarajući planetarnom značaju.

U sali nas je sačekao jedan od najbližih saboraca Lapšina, šesnaestogodišnji dečak Kiril.

Čudan dečak. I ranije smo se sretali, i ukoliko bi on počeo da govori, moglo se samo slušati. Ne zato

što ga nije bilo dozvoljeno prekidati. Naprosto, on je govorio takve stvari, koje ja nikada ranije nisam

mogao da pročitam ni u jednoj knjizi. Njegova znanja i govornička umešnost, apsolutno su

prevazilazili mogućnosti i samog predsednika Akademije, ali je više voleo da ostane u senci i nije se

uplitao ni u kakve službene dužnosti. I to uopšte nije zbog uzrasta. Na kraju krajeva, on je zaista znao

i umeo više od bilo kog drugog saradnika Akademije. Jednostavno, on je tako želeo. A kako je hteo –

tako je uvek i bilo.

Ugledavši nas, lice mu se razvuklo u smešak.

- Za vas je Vjačeslav Mihajlović naredio da ostavimo mesta u sredini prvog reda.

Najpočasnija mesta – značajno je podvukao. – Hajdemo, ja ću vas ispratiti.

Scenu je ukrašavao ogroman transparent „Svetski klub Lapšina“. Svetski Lapšin je sedeo

ispod njega, okružen novim aktivistima i poštovaocima. Lice mu je bilo vrlo strogo i važno.

Napregnuto je posmatrao redove u sali, i ugledavši mene i Anatolija Ivanovića, jedva primetno je

klimnuo glavom. Odobrio je, znači, prisustvo. I ponovo je oštrim pogledom odmeravao lica ljudi koji

su ispunili salu.

Nastupali su predstavnici raznih akademskih filijala, naučnici, pedagozi. Svi su govorili o

Lapšinovoj genijalnosti, o tome, kakav ogroman doprinos u razvoju čoveka novog milenijuma donosi

njegova metodika.

A kasnije, posle svakojakih govora o svetskom događaju koji će uskoro, bezuslovno, uticati

na tok svetske istorije, Anatolija Ivanovića i mene pozvaše u sobu iza scene, u koju je uskoro ušao i

sam predsednik Akademije okružen saborcima.

Bio je u veselom raspoloženju, činilo se, raspoložen da javno primi bludnog sina, to jest

mene, u zagrljaj novog srećnog poretka stvari, a koga je on oličavao na ovoj planeti.

- Pa, hoćemo li jedan drugom pružiti ruku – predložio je Lapšin. Da ga odbijem, u tom

trenutku mi je bilo nekako neprijatno. Program za decu od sedam do sedamdeset godina je uticao čak

i na mene. I šta ako neočekivano, Lapšinove napoleonske ambicije zaista nisu isuviše visoka cena da

deca budu tako talentovana i toliko srećna?

***

Uoči Nove 2000. godine, došao je kod mene kući Boris Orlov. Kao i obično, kasno. Lice

tamno, izmoždeno. Videlo se da nije spavao dva ili tri dana. Oči su mu duboko upale, tuga je u njima

i beznađe. Odmah sam shvatio: desilo se nešto ozbiljno.

Ušli smo u kuću. Boris nije bio sam. S njim je i njegov drug Edik Griščenko. U poslednje

vreme oni rade zajedno i često zajedno dolaze kod mene da popričamo o novim za njih, ezoterijskim

sadržajima. Osobito je ta tema uzbuđivala Edika. On je sportista, karatista, a tajna znanja su predmet

njegovog interesovanja po opredeljenju. Posebno astralni karate. Bio je u stanju da razgovara na ovu

temu satima, često i ne opažajući da skazljke sata pokazuju mnogo iza ponoći. Uostalom, ni ja takođe

često nisam primećivao vreme: obojica su zaista veoma zanimljivi sagovornici. Mnogo znaju, umeju,

uvek su u toku svih novosti. Sve u svemu, razgovor sa njima je - pravo zadovoljstvo.

Ali, ovog puta ih nije dovela prijateljska želja da se ispričamo, već ozbiljan problem. I činilo

se da su već znali kako da mi to izlože što tačnije.

Seli smo u kuhinju. Uobičajena slika – čaj, tacnica sa biskvitima. Ovoj dvojici radiša džip sa

svim svojim udobnostima zamenjuje kuću, i teško da bi se negde zaustavili da prezalogaje u dežurnoj

pekari.

- Arkadije, - čudnim, strogim, skoro zvaničnim glasom započe Boris. – Moj i Edikov drug, sa

kojim smo još od Taškenta u vrlo bliskim prijateljskim odnosima, član našeg tima, u suštini naš brat,

imao je tešku saobraćajnu nesreću. Bukvalno je zdrobljen u sudaru. Nadu da će preživeti, lekari

nemaju.

Sada je na reanimaciji u Botkinskoj bolnici. Zabranili smo da ga isključe sa aparata za

održavanje u životu. Sve u svemu, ovako: ukoliko ono, što mi znamo o tvojim mogućnostima, bude

uspešno odradilo i u ovom slučaju – bićemo tvoji dužnici do kraja života. Spasi, Denisa. Sve što ti je

za ovo potrebno – mi ćemo obezbediti. Ukoliko nešto i ne uspeš – nikakvu odgovornost nećemo

natovariti na tvoja leđa. Shvatamo da posle zaključka lekara, možemo da se uzdamo samo u čudo.

- Šta je s njim? I ukoliko je moguće, što podrobnije.

- Lakše je nabrojati šta nije povređeno - uzdahnu Boris i poče da nabraja: - Jetra je u veoma

lošem stanju, bubrezi praktično ne rade, rebra su polomljena, creva takođe pokidana. Na brzinu su ih

zakrpili, ali ima mnogo hematoma. Doktori kažu da ne mogu da rade svaki dan po deset operacija na

jednom čoveku, kako bi izašli na kraj sa posledicama tih unutrašnjih izliva krvi. U uslovima kada se

suštinski menja hemija krvi, creva će naprosto iznutra početi da trunu i zatrovaće ceo organizam.

Postoji još jedan ozbiljan hematom zbog lobanjsko-moždane povrede. I grlo mu je presečeno

staklom.

Sve u svemu, oni su nabrojali sedam razloga, zbog kojih je Denis trebalo da bude na groblju, i

ni jedan, zbog kog bi mogao da živi.

- Sutra ujutru dođite kolima po mene – saglašavam se. U mojog glavi čak nema nikakvih

sumnji, treba li toga da se prihvatim. Mene moli prijatelj, i moram učiniti sve što mogu. Ne zato što

hoću da ispitam u ovoj ekstremnoj situaciji novu tehnologiju. Ne. Naprosto, kroz ceo moj život, sve

što sam u njemu iskusio, što sam prepatio, dovelo me je do niza definitivnih zaključaka. A među

njima je najvažniji: ne odbijati prijatelja, posebno ne ako je u nevolji. Moja je dužnost da pomognem.

Čak iako se čini da je pomoć uzaludna, svejedno treba pokušati sve, koliko god je to moguće, i

podeliti sa prijateljem to breme odgovornosti koje ne može da skine sa svoje duše, i u čemu se

pouzdao u tvoju pomoć.

Sledećeg dana smo poveli sa sobom dve jasnovide devojčice iz puškinske filijale Centra. One

su živele jedna pored druge, i bilo je zgodno spojiti ih u jednu spasilačku ekipu. Edik i Boris su, bez

obzira na to što su izašli iz moje kuće oko tri sata, došli tačno u devet.

Jurimo ka botkinskoj bolnici. Na prilazu odeljenju za reanimaciju, parkirano je nekoliko

automobila. To su Edikovi i Borisovi prijatelji i partneri. Očekivali su naš dolazak. Neki nisu otišli

odavde celu noć.

Penjemo se do odeljenja. Doktor, koji je operisao Denisa, veoma je zbunjen. On ne shvata, u

čemu može biti od koristi akademik iz druge naučne oblasti, kako se sve to može ukrstiti sa

konkretnom sudbinom, činjenički već osuđenog na smrt čoveka. Ipak nam daje bolničke mantile i

dozvoljava da ostanemo jedan-dva minuta pored bolesničkog kreveta. Brinem se zbog devojčica: nije

li užasno da vide tako nešto? Ne, drže se odlično. Raspoloženje je kakvo treba da bude, misle na

posao.

Izlazimo iz bolesničke sobe i silazimo. Doktor takođe kreće sa nama. Boris ga je zamolio da

navede sve, u slučaju da sarađuju ekstrasensi. A ekstrasensi su – naše devojčice, tako ih Boris zove.

Sedamo u džip. „Ekstrasensi“ stavljaju poveze preko očiju, počinjemo da radimo.

Posmatramo energije. Srčana čakra – zatvorena. Ostale još i rade koliko-toliko, osim

Muladare u donjem trouglu moći. Ona je crvena i, kao i pre, aktivna. Sve se sada drži samo na njoj.

Nad glavom je boja jorgovana – što znači, energija se u potupnosti prebacila na astral.

Devojčice posmatraju, objašnjavajući mi šta vide. Doktor sluša o čakrama, upravljanju

energijom. Ne izdržava. Njega interesuje soma, isključivo soma*.

- Ne znam šta vi radite, ne znam kako to može pomoći Denisu. Ali, ako ste zaista čarobnjaci,

pošto su vas doveli ovamo – taktično, ali sa jasnim nagoveštajem kako su ga uvukli u nekakav

apsurdni poduhvat, on nam ipak skrete pažnju - pokušajte da normalizujete rad jetre. Ako se to ne

uradi u naredna dva-tri dana, umreće.

Dalje – nastavlja doktor, - neophodno je uspostaviti rad makar jednog bubrega. Mi to, zasad,

ne uspevamo. Vremena više nema. Sledeće: debelo i dvanaestopalačno crevo. Tamo su hematomi.

Tačnije rečeno – oba ova organa su jedan kompaktan hematom. Dodaću, kao i pre – ukoliko se

hematomi ne resorbuju, on će umreti.

------------------------------------------------------------------------

* soma – telo

Teško je stanje sa plućima – počelo je zapaljenje, a i sa srcem. I još ima jedan izuzetno

opasan hematom u glavi. Ukoliko ste zaista u stanju, ako vi zaista shvatate u šta se upuštate, ne smem

da vam smetam – uz poslednje reči doktor otvori vrata kola i izađe iz njih.

Bilo je više nego očigledno, da je on svime što je video, bio potpuno obeshrabren. Naprosto

nije mogao da pojmi, kako se sličnim glupostima mogu baviti normalni ljudi. Učešće akademika u

događajima, potpuno je celom postupku pridodalo šizofreni karakter. Devojčice-ekstrasensi sa

povezima preko očiju, tobože razgledaju organe čoveka koji se nalazi iza debelih zidova odeljenja za

reanimaciju... A na susednom, psihijatrijskom odeljenju je - skup sličnih tipova. Ali, zašto tik uz njih,

normalni odrasli ljudi, potpuno mirno prihvataju ovaj cirkus? Pa još i akademik, pokazavši isprave u

čiju se verodostojnost ne može sumnjati, i koji mu je pola sata pre toga poklonio svoju knjigu „Ključ

ka nadsvesti“. Kako to razumeti? Možda je zaista u nauci došlo do revolucionarnih promena, koje su

njega mimoišle? Jer, stalno u novinama pišu o psihotropnim uticajima, koji se ostvaruju daljinski. Ko

zna, možda i u tome postoji zrnce istine?

Sve ove sumnje su se ogledale na njegovom licu. I više od toga, nije ih bilo teško pročitati u

njegovoj svesti.

On je otišao, a devojčice su nastavljale da rade. One, razume se, nisu imale pojma o medicini.

Ali se njihov misteriozni pomoćnik čak prilično dobro razumeo. On je znao sve: kako je

organizovana ćelija (najsloženija biokonstrukcija ljudskog organizma), kako je moguće staviti u

pogon, kroz delovanje na nju, mehanizam regeneracije, kako obnoviti njene resurse, kako ukloniti

negativna delovanja, kako ispraviti informacioni program održanja života. I mnogo, mnogo drugog.

Devojčice vide kroz ekran unutarnjeg posmatranja svu užasavajuću sliku rasula unutar

Denisovog tela. Jetra, bubrezi, creva, slomljena rebra, otoci u plućima, koji će svakog trenutka da

izazovu upalu, vide krvne sudove bele boje od vrata do mozga. Poslednje ih posebno brine. Ćelije se

ne hrane, zbog narušenih kapilarnih veza. One umiru. Iza obrisa Denisovog tela su dve senke: jedna

bele boje, kao ispran čovek, a druga je crne boje. Druga senka je desno, malčice iznad bele. To

označava proces razgradnje energetskih sistema organizma, njihovu oduzetost, isključenost,

odvajanje od polja napajanja struktura upravljanja.

Denisova svest se u potpunosti isključila. Ona neće da trpi bol, neće da živi, ne zna, zašto da

živi. Može se bez preuveličavanja reći - on je mrtav devedeset devet posto. Samo ga aparati

održavaju u životu, sa kojih ga nisu isključili samo zbog Borisovog pritiska, njegovog novca i

njegovog moćnog tima, koji je dežurao dan i noć na odeljenju za reanimaciju, na silu mu zadržavaju

svest u telu.

Znači, prvo što treba uraditi je – povratiti mu cilj postojanja, njegov smisao, kako bi sam

poželeo da se bori za svoj život.

Kako to učiniti? U Denisovom umu se osvetljava slika: malena beba. Uvećavamo sliku.

Denisu se nedavno rodila kći. Tako je, to će upravo biti cilj njegovog života, njegovog postojanja.

Energetski pojačavamo hologram.

Ekran unutarnjeg posmatranja nam pokazuje kardiogram i encefalogram. Treba pojačati

moždane impulse. Denis je zaplakao. Čudnovato, kako može da plače čovek, nalazeći se u komi?

Krvni sudovi su veoma stegnuti. Treba ublažiti energetsko šikljanje koje izazivamo, moramo

raditi sporije. Isuviše brz režim rada može da izazove opasne kovitlace energije. Ujednačavamo

impulse mozga, ublažavamo energetski pljusak. Uspostavljamo prolaženje sunčeve i zemljine

energije – veoma blago, zasad samo u alfa ritmu.

Denis se smiruje. Radimo na njegovoj kičmi. Ovde je potpun energetski zastoj. Srebrnim

zrakom obrađujemo sva tamna područja. Radimo na hematomima, jetri, bubrezima, otocima u

plućima. Otvaramo srčanu čakru, koja je već bila u potpunosti zatvorena. Zrakom veoma nežno

prelazimo po hematomu u mozgu.

Gotovo, zasad se ne sme više raditi. Mozak ima granicu svojih mogućnosti. Njegovi neuroni

će uskoro opet početi da preuzimaju kontrolu rada organa, i može da se desi da ne izdrže bol. Moguć

je šok. Ekrančić zaustavlja naše delovanje.

Sledeća seansa je uveče. Ali sada nije više obavezno da idemo tamo. Ekrančić je uobličio i

učvrstio Denisovu auru, koja je, između svega ostalog, i sistem identifikacije ličnosti. Dovoljno ju je

pokazati na ekranu unutarnjeg posmatranja – i podaci iz tananih materijalnih struktura Zemlje, gde

se čuvaju informacije o bilo kom bioobjektu naše planete, biće stavljeni na raspolaganje operatoru.

Započinje naporan, strpljiv rad na obnavljanju organizma. U suštini – Denisa sastavljaju

iznova – ćeliju po ćeliju. Posle nekoliko dana, Boris mi je doneo priču o reakciji lekara na ono što se

događa. Oni su, blago rečeno, u nedoumici. Proradio je prvo jedan, a potom i drugi bubreg.

Hematomi su se resorbovali, otoci u plućima naprosto iščezli. Sa glavom, takođe, sve ide nabolje.

Svih sedam razloga zbog kojih je Denis, saglasno zakonima medicinske nauke, trebalo da bude na

groblju, više ne vise tako odlučno nad krevetom njihovog pacijenta.

Posle još nedelju dana, Boris je sa oduševljenim izrazom lica doleteo do mene.

- Sad sam bio kod Denisa - odmah kod vrata kuće poče da deli svoju sreću sa mnom. – Pričao

sam mu o poslovima, o tome, kako o njemu brinu svi naši momci. Stegao mi je prstima šaku. On me

čuje. Ja stoprocentno garantujem da me on čuje! Zamolio sam ga da mi stegne ruku, ako me razume.

I on ju je tad, baš tad kad sam ga zamolio, stegao. Arkadije, vaše tehnologije deluju! One zaista

izuzetno moćno utiču na procese u organizmu na bilo kom rastojanju. Doktor, koji leči Denisa, skoro

da više uopšte ne sumnja. Zamolio me je da ti prenesem da još poradite na jetri. Shvataš li šta to

znači? On te moli za pomoć. Znači, on je ustanovio u sebi, iz kog razloga se oporavlja Denis. I srce

ga takođe zabrinjava.

Prošlo je još nekoliko dana. Denis je počeo da otvara oči. Još ne može da govori, ali očima i

stiskom ruke potvrđuje da mu je mnogo bolje.

Jednom smo počeli da radimo sa Denisom i ugledali, kako mu skalpelom prave rez da izvade

kateter. Na mestu reza je, kao malena eksplozija, buknula crvenom bojom i prodrla u ranu infekcija.

Ekran unutarnjeg posmatranja je istog trenutka potvrdio: rana je inficirana, imunitet može da ne uspe

da je savlada. Denisov život je ponovo bio u opasnosti.

Odmah smo telefonirali Orlovu i rekli mu šta smo videli. Srećnim sticajem okolnosti, ovog

puta je bio baš pored odeljenja za reanimaciju. Boris je istog trenutka izašao iz svojih kola i vratio se

u bolnicu. Doktor je, kada je video da se vraća sa kamenim izrazom lica, shvatio: nešto se dogodilo.

- Kako je Denis? – strogo je upitao Boris.

- Ma, samo što si izašao odavde – iznenadio se doktor. – Šta je moglo da se dogodi za pet

minuta?

- Nešto ste radili Denisu?

- Skinuli smo mu kateter. Sve je kod njega u redu, i više mu nije potreban.

- Upravo ste mu uneli infekciju. Ko je radio rez?

Doktor je prebledeo.

- Rez se radi kako bi lakše izvukli cev. Kod nas je sve sterilno, i nemoguće je nekoga

inficirati. U to sam apsolutno siguran.

- Zarazili ste ga. Sad su mi telefonirali iz Puškina. Oni su videli kako se to desilo.

Doktor je ćutao, preneražen time, da neko, ko se nalazi skoro pedeset kilometra od bolnice,

vidi šta se događa u sobi za reanimaciju.

Uveče je Denisu naglo skočila temperatura, i počela je nova etapa u borbi za njegov život.

Devojčice su uvele dežurstvo i nisu ga ni na trenutak ostavljale samog. One su podržavale Denisa

energijom, pružajući mu mogućnost da se odupre infekciji.

Krajem meseca, Denis je već mogao da ustaje, te su ga izveli iz bolnice. Načelnik odeljenja za

reanimaciju je, opraštajući se od Borisa Orlova, a koga su svi već smatrali svojim drugom, priznao:

- Slučaj je neobjašnjiv, a rezerve ljudskog organizma su nedovoljno istražene. Ma, i mi smo

se, video si to i sam, trudili iz sve snage.

Ovog puta sam se ponovo uverio: čak iako na Zemlju ponovo dođe Hristos i oživi nekog

mrtvog Lazara, naši doktori će samo slegnuti ramenima uz reči: „Šta se sve ne događa!“

8. glava

Pozvali su me da se susretnem sa akademikom Grigorijem Petrovićem Grabovojem. Dogodilo

se to nekako neočekivano. Radeći kod mene u Centu kao zamenik, doktor psiholoških nauka,

akademik Ivlijev se u poslednje vreme veoma interesovao o svemu što je bilo povezano sa tim

zagonetnim čovekom. On mi je pričao o potpuno neverovatnim slučajevima spasavanja ljudi na

rastojanju, i tehnikama, ostvarenim od strane Grigorija Petrovića. Uz to, svaki ovakav slučaj je

utvrđen od strane kompetentnih stručnjaka, overavan kod notarijusa i dopunjavao se pismenim

izjavama onih, kojima je bila ukazana pomoć.

Prva čuvena senzacija je bilo predskazanje, učinjeno Grabovojem u vreme pres-konferencije

u Bugarskoj, a u vezi buduće Kozlodujske atomske centrale, kojoj su proricali katastrofu. Naš

zemljak je uveravao: „Eksplozija atomskog reaktora ne preti u sledeće dve godine. Jedino što je

neophodno učiniti – pre isteka dve godine treba sprovesti preventivu u sistemu hlađenja“. Sve na šta

je unapred ukazao Grabovoj, dogodilo se. Posle dve godine, u državnim „Ruskim novinama“ (br 18,

od 30. januara 1998. godine), u rubrici „Tiha senzacija“, bio je štampan članak „Katastrofe se ne

sprečavaju sutra“. U njemu je bila navedena činjenica, potvrđena na višem državnom nivou, i

razotkrivena Grigorijem Grabovojem, o nedostatku na Kozlodujskoj atomskoj centrali u Bugarskoj, a

koji je mogao da dovede do nesreće, podjednakoj mnogobrojnim Černobilima. Katastrofa koju je

uspeo da spreči Grabovoj, bila je opasna za ceo svet: naučni proračuni su pokazali, da pri takvoj

nuklearnoj eksploziji, blizina kod atomske električne centrale podzemnih slojeva sa povišenom

elektroprovodljivošću, dovodi do stvaranja vakuumskog izlivanja, a koje usisava atmosfera Zemlje.

To izlivanje, zbog ogromne brzine bujice čestica, do 2000. godine bi raspršilo planetu u oblaku

prašine, a zaustaviti takav rušilački proces savremenim tehničkim sredstvima, apsolutno bi bilo

nemoguće. Radi sprečavanja realno mogućih katastrofa globalnog karaktera, Grigorije Grabavoj je ne

jednom nagrađivan od strane vlada i društvenih organizacija mnogih zemalja.

Upravo mi je Ivlijev dao da pročitam ponešto o Grabovoju, i to je za mene bilo otkrovenje.

Mi smo išli, kako se kaže, paralelnim smerovima. Budući da je Grigorije Petrović odigrao u mom

životu, može se reći, odlučujuću ulogu, dužan sam da ga predstavim mnogo podrobnije mojim

čitaocima. Bolje od bilo čega, taj rad će predstaviti odlomci iz knjige Vladimira Sudakova „Fenomen

milenijuma Grigorij Grabovoj“, izdate 1999. godine u izdanju Kalašnjikova.

„1996. godine Grigorij Petrović je napunio 33 godine, a izgledao je mnogo mlađe. Sebe

pamti od pelena: ne umejući još da govori, shvatao je o čemu govore odrasli (on i sada razume

strance na nivou misli). Od pete godine je video događaje unapred – pošalje ga mati na biciklu da

kupi domaći sir na pijaci, a on razmišlja: „Tamo nema sira“. A uskoro je i susetka sva u peni stigla.

Ispostavilo se da je milicija od jutra rasterivala trgovce, te sira zaista nije bilo...

On sam, prirodno, tada nikakav značaj nije pridavao svojoj sposobnosti, smatrajući da

drugačije ljudi naprosto ne mogu da žive, tim pre, što nikome od njegovih vršnjaka iz kazahstanskog

sela Bogara, naselja Kirovskog, ni na pamet nije padalo kakav je fenomen među njima. Ipak, sa 12-

tak godina, Grigorije je počeo da shvata da nije isti kao ostali. A kako bi tek bilo, pita se, da se usvoji

njegovo umeće da menja tok događaja? Znajući da ga neminovno očekuje neprijatan susret, on bi

počinjao da razmišlja o tome da čoveka koji ga čeka, mogu da odvuku druge, mnogo važnije brige, to

jest, menjao je slojeve mišljenja, usredsređujući svoju pažnju na alternativne detalje. I bivalo je tako,

kako je on hteo.

Grigorije je od detinjstva shvatao namere životinja i mogao je telepatski da upravlja njima.

A snaga ekstrasenzorna, kako sam priznaje, nije se od tada ni povećala, niti smanjila;

naprosto je sa odrastanjem počeo brižjlivije da se odnosi prema svom unutarnjem blagu, nije ga

rasipao na deliće, već ga je trošio samo u ekstremnim slučajevima – na primer, kada treba spasti

čoveka. A poslednjih godina, Grigorije sve češće govori o tome, kako da spase od katastrofe, sad već

ne pojedice, već ceo svet.

Do spoznaje o svojoj korisnosti za ovu misiju, Grigorije je došao radeći u taškentskom

konstruktorskom birou mašinogradnje, kuda je dospeo po univerzitetskoj raspodeli. Tamo su

razrađivali kosmičku tehniku, a Grigorije je, pored svega ostalog, počeo da se bavi teorijom

katastrofa. I sazrevala je u njemu sopstvena koncepcija o nedopustivosti tih katastrofa.

... Još kao student, pripremajući se za ispitni rok, sedeo je s knjigom u rukama. Iznenada je

osetio neobjašnjivu vibraciju u telu. U mislima je ugledao atomsku električnu centralu, dim, plamen,

ljude koji jure. Bilo je to mesec dana pre Černobilja. A tri dana pre tragedije, vizija se ponovila:

gore grafitne osovine. I otvorio mu se vizuelni prikaz Šredigerove jednačine, koja se tiče zakona

mikrosveta: tunelski prelaz (pojam u kvantnoj mehanici), i srebrnkasta trunka prašine, energija

elektrona, uzaludno pokušava da pređe s jednog nivoa na drugi. Grigorije se zgrozio: svakog časa

će, samo što nije zatutnjala eksplozija, zato što je sadržaj grafita u procesu znatno viši od norme!

Sve ovo se pojavilo Grigoriju na nivou jasnovidosti. Upitao sam ga zašto nije bacio sve i

odjurio kuda treba, zašto nije počeo da udara na sva zvona?... „Obavio sam tada uticaj na daljinu za

smanjenje posledica katastrofe, zato što reakcija činovnika na vidovitost u to vreme nije postojala“, -

reče on neveselo. Međutim, da se tada na Grabovojevom putu našao pametan činovnik, mogao se

sprečiti događaj. Sam Grigorije Petrović nije od onih koji kucaju na zatvorena vrata. Dejstvuje

samostalno, računa isključivo na svoje mogućnosti u prevladavanju globalnih pretnji celom svetu.

Prema prilikama, ukoliko kod ljudi postoji razumevanje i potreba, nastoji da objasni situaciju.

Obučava ih svom sistemu spasenja.

A na posledicama černobiljske eksplozije, čovečanstvo će još dugo vremena morati da radi:

„Ja sam video kako su se vertikalno, na četiri strane zemaljske kugle ustremile najsnažnije bujice

neutrona. Oni se mogu pojaviti na genetici ljudi već kroz 120 godina...“

Vreme je prolazilo. Grabavoj je u svom skrivenom konstruktorskom birou demonstrirao

čudesa, dajući odgovore na nerešene zadatke, navodeći ljude da pojme šta se može dogoditi, ukoliko

se ne uradi to, to i to, i uvek se pokazalo da je u pravu. I pozvao ga je Gani Mazitović Rafikov,

načelnik uzbekistanske uprave građanske avijacije, da stupi na dužnost inspektora za bezbednost

letenja, i istovremeno – kao specijalistu za ekstrasenzorno ispitivanje aviotehnike. Druga dužnost ga

je obavezivala da vidi nevidljivo, a prva mu je davala pravo da zabrani poletanje. Što je i činio ne

jednom, kada bi se njegovom „trećem oku“ ukazivale pokidane elektroinstalacije ili još nekakvi

kvarovi u utrobi linijskog aviona. On je otkazivao poletanja predsedničkih aviona, nastupajući u

ulozi zemaljskog anđela čuvara.

U rukama Brazilca Karmina Mirabela tvrdi predmeti su postajali žitki. Analize metalnih

šipki, koje snagom svoje volje savija Izraelac Uri Geler, ukazuju na izmenu njihove molekularne

strukture... Kako oni to rade – umu je nepojmljivo, a teško da bi se i od njih mogla dobiti

razjašnjenja: ne samo zato što su daleko; jedan – u vremenu, drugi – u prostoru; oni su još i

uzdržani, pošto su obojica bili objekti najžešćih hajki, i obojicu su proglasili varalicama...

A Grigorij Grabovoj – evo ga pred nama, i veo tajnovitosti, čini se, malo ga brine; i on

ponavlja svoje „vjeruju“:“Bilo koji događaj se može izmeniti. Moje prognoze nisu fatalne, ja uvek

tragam za konstruktivnim načinom da upozorim. Ja ne menjam objekat, već situaciju oko objekta“.

Posle Černobilja, Grabovoj iz predostrožnosti dokumentuje sva svoja proročanstva. U

njegovoj arhivi su – stotine svedočanstava, overenih pečatima i potpisima uglednih stručnjaka. Evo

sadržaja nekih od njih.

Avion IL-86, br 86052. Ekstrasens Grabovoj G.P. je predskazao nešto, što se ne odnosi na

neispravnost - smanjenje snage četvrtog motora. Moguće da će doći do sudara sa pticom. Rezultat:

posle 7 dana, 27.1.92.g, pri spušanju aviona, u kanal četvrtog motora je upala vrana. Piloti, znajući

za prognozu, uspeli su da izbalansiraju vučnu snagu i da spuste avion, ispunjen do poslednjeg mesta

putnicima. Bio je malo zgnječen rotor i kokpit. Motor je povučen iz eksploatacije.

Avion IL-62 br 86704. Ekstrasens Grabovoj G.P. je skrenuo pažnju na kršenje propisa u

strukturi materijala u delu komore motora sa unutrašnjim sagorevanjem br 3. Posle 11 dana, kako

svedoči zapisnik, objavljen u avio časopisu, otkriveno je progorelo mesto u izduvnoj cevi, koje se

nalazi o oblasti komore unutrašnjeg sagorevanja motora br 3. Motor je privremeno povučen iz

eksploatacije.

Avion IL-86 br 86056. Ekstrasens Grabovoj je predao informaciju o nedovoljnoj pouzdanosti

opreme prednjih toaleta. Iz avionskog časopisa: “22.1.92.g. Curi voda ispod montažne ploče u

prednjem toaletu. Voda je zatvorena pri poletanju“. (I ponovo, ne moramo da gatmo, šta bi se

dogodilo da je voda dospela u sistem upravljanja avionom: elektronika pokazuje lažno otkazivanje

motora, piloti ih isključuju...) Kao rezultat konstruktorski biro u kom je konstruisan IL-86, pojačao je

izolaciju u toaletima.

Ponavljam, ovakvih zvaničnih svedočanstava je na stotine. I svako se završava rečenicom:

„Informacija ekstrasensa Grabovoja G.P. u potpunosti je potvrđena“. Ostaje samo da se čudimo, iz

kog razloga aviouprave, dobivši upozorenja, nisu preduzimale odgovarajuće mere, čekajući da se

prognoze potvrde... Uostalom, same načelnike je čudilo nešto drugo: ma, kako to uspeva tako mlad

čovek, nestručnjak u avio gradnji, da vidi sa daljine unutrašnjost aviona, i da još tačno ustanovi šta

je tamo neispravno: kompjuter, šasija, transformator, dovod goriva? Jer taj, reklo bi se, još potpuno

neiskusan čovek ustanovljava neispravnosti, čak i ne izlazeći iz kancelarije. Njemu je dovoljno da zna

registarske brojeve aviona – kako je bilo po ugovoru sa sovjetsko-američkim SP „Askon“...

Takođe su u Ferganu najviši rukovodioci Aeroflota organizovali „ekperimentalnu proveru“

mogućnosti ektrasensa. Imenovali su komisiju, u koju su ušli stručnjaci ANTK imena Antonova i

ferganske fabrike mehanike. Zadali su Grabovju da u roku od 2-3 sekunde dijagnostikuje sa

rastojanja od 25m avion An-12, br 1901, koji pripada bugarskoj avio kompaniji „Er Sofija“. Citiram

zapisnik:

„Grabovoj G.P. se nije služio nikakvim uređajima za dijagnostikovanje, niti je imao

mogućnost da upita o stanju aviona zbog vremenske ograničenosti... Do dijagnostikovanja niko nije

ništa znao o kvarovima na koje je on skrenuo pažnju, i koji su tek potom bili utvrđeni od strane

komisije, a urađen je i zapisnik. Kvarovi su nađeni samo tamo, gde je ukazao G.P. Grabovoj, iako je

bio pregledan ceo avion aparatima za dijagnostiku“. (A otkriveno je ni mnogo, ni malo – korozija u

uzdužnoj gredi avionskog krila u rejonu 62 rebra letelice...) Kod drugog aviona koji je stajao pored,

An-12, br1204, ekstrasens je pod istim uslovima ustanovio na gornjim spojevima krila naprsline,

posle čega je avion poslat na remont. Fizičkim gledanjem ovi kvarovi, na koje je ukazao Grabovoj,

nisu ustanovljeni.

To je bio jedan od slučajeva kada je prekognicija (percepcija budućih događaja) Grabovoja

poslužila kao osnova za uvođenje ovakvih mera pre poletanja. Ali su se bukvalno, kao snežna lavina,

obrušile na Grigorija Petrovića molbe da ustanovi razloge „avio događanja“- (tako aeroflotovci

bojažljivo nazivaju havarije). Tako je u VEO „Rampa“ Grabovoj u odsustvu ustanovio šta se

dogodilo sa avionom An-12 br 113337, 14.3.95.g, na području Bakinskog aerodroma. Sve što je

odgovorio ekstrasens sledećeg dana posle prinudnog sletanja, kasnije je u toku istrage potvrđeno:

jedan za drugim otkazala su dva motora, postojala je neispravnost elektroenergetike, prekoračenje

dozvoljene težine u avionu, kršenje propisa o tehnologiji rada posade...

...6. juna 1995.godine u 15h, Grigorija Petrovića su pozvali u deo Centralnog štaba za hitne

intervencije rudarske spasilačke službe industrije uglja. Na jamskom kopu „Vorkutinskaja“ došlo je

do nesreće, i trebalo je utvrditi gde se nalaze ljudi ispod zemlje. Dalje ću navesti zapisnik, potpisan

od strane dva zamenika glavnog inženjera centralnog štaba A.Kuznecova i A.Žolusa:

„Raspored horizontalnih hodnika je bio prikazan kao čisto eksperimentalna uslovnost po

skici ventilacije, te na taj način do početka eksperimenta niko nije znao kakve će šeme biti predate za

dijagnostiku... Grabovoj G.P. je ekstrasenzornom metodom, a da mu nije pružena bilo kakva

informacija, za samo jednu sekundu tačno odredio mesto gde je počeo požar, mesto gde se nalaze

dvojica živih nastradalih u ventilacionom hodniku, te da je zbog kršenja pravila provetravanja u

hodniku došlo do nesreće... Grabovoj G.P. je obavljao eksrasesno dijagnostikovanje po skici,

nemajući informacije o mestu gde se nalazi rov na terenu, to jest, prosto sa komadića papira...“

Tu dvojicu postradalih su uspeli da spasu, oni nisu postali „nulti“, izražavajući se žargonom

rudarskog rukovodstva..

Pa ipak, rudari ginu i nastavljaju da ginu. Krivica za to je – zastarelost i dotrajalost rudarske

opreme i postrojenja, spasilačka tehnika sa mnogo nedostataka. Pred ovakvim činjenicama ustuknula

je muževnost i junaštvo spasilaca.

A Grabovoj do današnjih dana čeka od Centralnog štaba obećanu mu osnovnu kartu svih

ugljenokopa u zemlji, kako bi utvrdio njihovu budućnost. Karte nema – nema ni prognoze, te je

verovatnije od svega da će se iščekivati nova iznenađenja...

Postoje mnogobrojna svedočenja tačnog dijagnostikovanja od strane G.Grabovoja, načina

programske zaštite. Čitamo jedno od svedočenja, koje je potpisao generalni direktor SP „Askon“ I.

Hamrakulov:

„Pri kopiranju programskog fajla, sa diskete zaražene virusom na vinčester, u vreme

ektrasenzornog uticaja G.P.Grabovoja, programski fajl je bio unet na vinčester u obimu 10 puta

manjem od originala. Pri kopiranju virus DIR je morao da bude prenet sa diskete na vinčester, ali se

to nije dogodilo, što je pokazao anti-virusni program ANTI - DIR. Prema tome, u trenutku

prenošenja zapisa na fajl sa diskete virus je bio uništen“.

Ali je to još, kako se kaže, bilo cveće. Evo i „jagodice“: inženjer-programer informacionog

centra avio-tehničke baze Radik Valjetov, saopštava o činjenicama misaonog uticaja G.Grabovoja

na kompjuter i periferne uređaje. Sa rastojanja od dva metra, on je „naredio“ kompjuteru da

prenese informaciju sa fajla na određeni disk...

Poznati su slučajevi, kada su se na Zapadu blokirali bankarski sistemi zbog toga što su virusi

pogađali blokove memorije. Zbog toga je nastradalo stotine hiljada ulagača. Još je manje prijatna

neispravnost u EVM, koji upravlja kretanjem transporta, radom atomskih reaktora, sistemima

transporta nafte, gasa. Bilo koji od ovih slučajeva potpada pod fenomen Grabovoja, kao pojasa za

spasavanje.

Lidija Anatolijevna Černjak radi u kosmičkom centru uprave letenja. I sama posedujući dar

ekstrasensa, ona, ipak, svoje sposobnosti procenjuje kao veoma skromne. Saznavši o postojanju

Grabovoja, obratila se Bogu da on „udesi“ njihovo poznanstvo. I susret se dogodio – u CUP-u,

odakle su pozvali Grigorija Petrovića radi dijagnostikovanja međunarodnog orbitalnog kompleksa

„Mir“. Ekstrasens je u prisustvu jednog od rukovodilaca CUP-a ustanovio poremećaj toplotne

izolacije na spoljašnjem spoju kosmičke stanice, ustanovio mesto preopterećenja u raketi, a takođe i

mesta gde postoje brazgotine i naprsline. Na molbu američkih učesnika eksperimenta, naučnici su

hteli da se zbog provere aparature obavi ispitivanje potisne sile brodskih motora, kako bi se stanica

„zaljuljala“. Grabovoj je insistirao da je apsolutno nedopustiv takvav eksperiment zbog pukotina u

trupu broda. Potisna sila motora se može ispitati samo uz spoljnju kontrolu svakog segmenta

konstrukcije... I još je Grigorij Petrović predskazao da će se kosmonauti osećati vrlo loše u vreme

preleta nad geopatogenom zonom Brazila. I najzad, on je već „opazio“ neugodne promene u

atmosferi stanice: pod uticajem toplote i vlage, tamo su nastajali novi sojevi bakterija, koje mogu da

se odraze na zdravlje stanovnika kosmičkog aparata.

„Moći tog čoveka su toliko jedinstvene i zadivljujuće – izjavila je L.A.Černjak – da takvima

kao što je on, Rusija treba da se diči, takve kao on, treba da čuva“.

Pričajući o Grabovoju, ne smeju se zanemariti na prvi pogled, potpuno fantastične, ali ipak,

dokumentovano zabeležene činjenice o vaskrsavanju ljudi.

Sve što mi je pričao o tom čoveku Ivlijev, što sam uspeo da pročitam o njemu, duboko mi je

dirnulo uobrazilju. Ja sam se još petljao sa regeneracijom žučne kese, a neko tu blizu, bez ikakvih

problema vaskrsava umrle. Pri čemu sam shvatio koliko su bliske naše tehnologije. I zašto u povodu

Grabovoja Ruska akademija nauka uporno ćuti? Jer, nauka se već odavno približila shvatanju da

planetarne svesti u Vaseljeni stvaraju neko jedinstvo, koje se može označiti kao NAD-UM ili polje

svesti. Konstantin Eduardović Ciolkovski je istupao sa tvrdnjom o postojajnu „kosmičkih razumnih

sila“ i „kosmičkog mozga“. „Ja nisam samo materijalista - pisao je on u vezi sa tim - već sam i

panpsihist koji priznaje čulnost cele Vaseljene. To svojstvo smatram nedeljivim od materije“. Na

pomisao da postoje „razumne sile“ koje su prisutne u Kosmosu, pred kraj svog života je došao i

A.Ajnštajn, koji je stajao, kako je poznato, na pozicijama prirodnog naučnog materijalizma.

Savremeno znanje se takođe sve više okreće toj misli. Kako piše poznati sovjetski filozof

I.Ačkurin, kao rezultat pregleda prirodne naučne slike sveta, može se govoriti čak i o zameni cele

klasične mehaničke predstave o svetu, kao velikog i složenog „satnog mehanizma“, nekom novom

paradigmom – opšte predstave o svetu kao o živom organizmu. U svakom slučaju, piše on, čitav niz

prirodnjaka „na najozbiljniji način ispituje tu mogućnost“.

Do te ideje su, u ovoj ili onoj formi, dolazili i drugi naučni istraživači. Evo kako je formuliše,

na primer, američki filozof Semjuel Kram: „Vaseljena je - piše on – toliko veličanstvena, da je teško

pretpostaviti, da ona nije u celini jedinstveni svetski razum, koji oseća da sve vrvi od milijardi živih

bića na svim, za život pogodnim planetama, i slično je onome kada čovek ima blagu glavobolju...

Zvezde ili čak galaksije – jesu samo „neuroni“ takvog mozga“.

Veoma su zanimljive činjenice prikupljene od strane novinara i populizatora ideje o živoj

Vaseljeni, A.A.Gorbovskog, u brošuri „U krugu večnog povratka“ (izd. „Znanje“, M,1989). U svom

radu on skreće pažnju na niz otkrića:

„Pre izvesnog vremena, dešifrujući spektre nekih galaktičkih izvora, astronomi su pronašli u

otvorenom Kosmosu mravlju kiselinu. Posle toga je u njoj otkriveno prisustvo vinskog alkohola i

etil-alkohola. I napokon, saradnici zapadnonemačkog instituta Maks Plank su, na rastojanju većem od

dva miliona svetlosnih godina, otkrili oblak vodene pare. Sada je poznato nekoliko desetina

organskih molekula koji postoje u Kosmosu. Oni ispunjavaju gasne oblake gigantskih razmera, čije

se prostiranje meri svetlosnim godinama. To su milijarde i milijarde tona organskih materija“.

Dopisni član Akademije nauka SSSR-a V.I.Goljdanski, smatra mogućim stvaranje u Kosmosu „čak i

najsloženijih molekula, sve do belančevina“.

Astrofizičari Č.Vikramasing i Fred Hojl su, izučavajući u zvezdanoj prašini otkrivene

molekule sa organskom bazom, izrazili misao o prisustvu u Kosmosu mikroorganizama na

grozdastom nivou. Njihova masa je, smatraju oni, ogromna. Kakav je to oblik života, kakvi se to

procesi odigravaju u njenim nedrima, kako utiču na neživu materiju Kosmosa – mi to ne znamo i ne

možemo o tome čak ni da pomišljamo.

Do danas se smatralo da su kosmičke materije – zvezde i galaksije raspoređene u prostranstvu

nesređenim redom. Proizlazi da nije tako. Do tog zaključka su došli estonski astronomi sa Instituta za

astrofiziku i fiziku atmosfere. Evo šta je izjavio novinaru TAS-a doktor fizičko-matematičkih nauka

J.Ejnasto:

„Galaksije i njihova akumulacija su raspoređeni u nizu, koji nalikuje na pčelinje saće

ogromnih razmera. Čim su bliže spojevima takvih grozdova, tim je snažnije grupisana materija“.

Do tog zaključka su došli istraživači, brižno proučivši raspored mase galaksija, koje

obuhvataju gornja nagomilavanja nad Persijom, Andromedom i Pegazom. Na granici takvog „jata“

površinska gustina galaksija i njihove akumulacije su, ispostavilo se, četiri puta veće, negoli u

njenom centralnom delu. Slika, dobijena od američkih astrofizičara posle obrade na EVM podataka o

milionima galaksija, takođe je potvrdila grozdastu strukturu Vaseljene. Karakteristično je da unutar

samih jata, galaksija skoro da i nema, sve su nagomilane u „zidovima“ koji omeđuju jata. Razmere

grozdova su 100-300 miliona svetlosnih godina. Po rečima B.V.Komberga, naučnog saradnika

Instituta za kosmička istraživanja Akademije nauka SSSR-a, „ukoliko se takvo stanovište o veoma

sveobuhvatnoj strukturi Vaseljene potvrdi, doći ćemo do slike čudne grozdaste Vaseljene...“

Kojim silama, kakvim faktorima je uređena takva simetrična uporedna struktura?

Kako smatraju sami autori ovog otkrića, estonski astronomi M.Ijevaer i J.Ejnasto,

„mnogobrojni eksperimenti pokazuju da grozdasta struktura može nastati putem slučajnog

nagomilanja. Mi mislimo da struktura ima primarno poreklo i da je nastala do trenutka kada su se

formirale galaksije i akumulacije galaksija....“.

Da li je moguće pretpostaviti da su živa materija Kosmosa i nekakav voljni impuls, mogli da

utiču na raspodelu mase materije? Može li se tragati za takvim delovanjem i u drugim, složenijim

pojavama sveta koji nas okružuje?

Neko vreme je u nauci vladalo mišljenje, po kome se nastanak života na Zemlji objašnjava

slučajnošću. Međutim, danas, polazeći od savremenih naučnih znanja, slučajnost sinteze molekula

RNK i DNK, koji određuju život, deluje malo verovatna. I više od toga, samo vreme postojanja

Vaseljene bilo bi nedovoljno za rađanje života na bazi slučajnosti.

Ukoliko bi se, glasi jedan od proračuna, u bilo kom jatu prostranstva obimom u elektron,

svake mikrosekunde vršilo ispitivanje po jedne varijante, onda bi za 100 milijardi godina (a

Vaseljena postoji svega 15-22 milijardi godina), bilo provereno 10 varijanti na stopedeseti stepen. Taj

broj je ništavan u poređenju sa neophodnih 4¹ºººººº ~ 10 na šestoti stepen - toliko bi kombinacija od 4

„slova“ genetskog koda trebalo prebrojati, kako bi se sastavila ona, koja definiše život. Po

proračunima poznatog američkog astronoma Dž.Holdena, takva šansa bi iznosila na 1 od 1,3 · 10³º.

Ako bi se metodom slučajnih kombinacija pokušao sastaviti makar i najprostiji,

najprimitivniji molekul belančevina za sve vreme postojanja Vaseljene, bilo bi „izgubljeno mnogo

vremena“ na ništavno mali delić takvih varijanti. Do ovakvog zaključka su došli nemački naučnici

M.Ejgen i R.Vinkler. (Po proračunima astrofizičara Č.Vikramasinga i F.Hojla, vreme postojanja

Zemlje je nedovoljno za nastanak i evoluciju sistema od, približno, dve hiljade fermenata, kojima se

služe zemaljski organizmi).

Te tako, saglasno poslednjim naučnim podacima, život nije nastao, niti je mogao nastati kao

rezultat slučajnosti.

To odsustvo slučajnosti primetio je u svoje vreme V.I.Vernadski. „Živa bića zemaljska –

pisao je on - jesu tvorevina složenog kosmičkog procesa, neophodni i zakonomerni deo sređenog

kosmičkog mehanizma, u kom, kao što znamo, nema slučajnosti“. I zaista, kao što svedoči zemaljsko

iskustvo, uslov postojanja života jeste reprodukcija njemu sličnih formi. Može se pretpostaviti da taj

zakon dejstvuje i u razmerama Vaseljene. Razvijajući tu misao dalje, logično je dopustiti mogućnost

da živa materija Kosmosa isto tako stremi ka stvaranju sve novih i novih žarišta života. Radi se o

usmerenom delovanju na neživu materiju, o njenom organizovanju, o stvaranju uslova koji vode ka

nastanku života.

„Lice Zemlje – pisao je o tim silama V.I.Vernadski, – menja se njima, i u znatnoj meri se

njima i oblikuje. Ono nije samo odraz naše planete, manifestacija njene materije, njene energije, već

istovremeno predstavlja stvaranje spoljnih sila Kosmosa“. Radi se o veoma pronicljivo usmerenom

uticaju „spoljnih sila Kosmosa“, zbog kojih prostor, a možda i vreme, ne mogu da budu prepreka.

Biosfera Zemlje, pisao je on, jeste izvor „promena planete spoljnim kosmičkim silama“.

I nadalje, A.A.Gorbovski daje veoma umesan komentar:

„Engleski fiziolog K.Bert smatra, da osim nama poznate fizičke Vaseljene, kao polazna tačka

se može uzeti nekakva celina polja, koja stvaraju nešto poput „psihičke Vaseljene“. To su polja ili

određene oblasti svesti, koje imaju sposobnost da „strukturišu realnost“ i da „vrše uticaj na materiju i

prostranstvo“.

Po rečima poznatog američkog astrofizičara F.Dž.Dejsona, on i njegove kolege isto tako „ne

isključuju unapred mogućnost da razum i svest mogu imati u vaseljenskom poretku isti status, kao i

materija i energija“.

O tome da je uticaj svesti na materiju moguć, govore i neka laboratorijska istraživanja u

novije vreme, kojima su prikupljeni zamašni statistički materijali. Te je tako, po uslovima za jedan od

eksperimenata, jedan učesnik pritiskao prekidač uređaja koji je bacao kocke za igru. Pri tom je morao

da šalje izuzetno jak voljni impuls, želeći da kocka padne na određeni način: „“šestica“, „dvojka“ itd.

U laboratorijama samo Pitsburškog univerziteta, bilo je obavljeno preko 170 000 ovakvih bacanja.

Ogledi su bili sprovedeni i u drugim naučnim centrima. Ustanovljeno je, ne samo značajno

prekoračenje „željenih“ rezultata u odnosu na srednje statističke, već i čvrsta zakonomernost – broj

„željenih“ rezultata je pred kraj serije bio znatno niži od onih, koji su bili na početku. Stepen

slučajnosti takvog trajnog raspoređivanja rezultata je bio 1 od 30 000 000.

Još jedna potvrda mogućnosti uticaja voljnog impulsa na materijalni svet su – ogledi

iskrivljavanja „efekta Džozefsona“ (protok struje super-provodnikom kroz tanki sloj izolatora).

Ispitaniku su pokazivali izlazne podatke (impulsne signale) magnetometra sa super provodnim

ekranom i predlagali da snagom volje utiče na magnetno polje. Kao rezultat takvog uticaja – već

posle trideset sekundi je frekvencija na izlazu magnetometra porasla za dva puta.

Istorija problema poznaje i druge činjenice istog reda. Tako se možemo osvrnuti na

eksperimente V.Šnajdera (dvadesete godine XX veka), koji je snagom volje pomerao predmete u

prisustvu komisije od 54 univerzitetska profesora, koji su potvrdili istinitost fenomena. U ovu istu

kategoriju pojava treba uvrstiti, očigledno, i epizodu iz života Čarli Čaplina, ispričanu u njegovoj

autobiografiji. Jednom je, ušavši sa svojim drugovima u bar u kom su bila tri ruleta, iznenada osetio u

sebi neku čudnovatu snagu i rekao da je u stanju da natera rulete da se zaustave – prvi na „9“, drugi

na „4“, treći na „7“. Te tako - sećao se, - prvi se zaustavio na cifri 9, drugi na četvorci, a treći na

sedmici. Pa, to je bila jedna šansa od milion“.

Spominjanja sličnih fenomena – o uticaju voljnog impulsa na materijalne predmete – mogu se

naći i kod nekih drevnih autora. Jedan od takvih izveštaja pripada Josipu Flaviju (1.vek nove ere). On

priča o nekom Eleazaru, koji je „isterujući zlog duha“, naredio da se stavi u blizinu bolesnika vrč sa

vodom ili posuda za pranje nogu. Napuštajući telo bolesnika, „zli duh“ je po njegovoj zapovesti

prevrnuo posudu. „To se dešavalo u prisustvu imperatora Vespazijana, njegovih sinova, mnogih

rimskih vojskovođa i mase legionara“.

To što radi G.P.Grabovoj, u potpunosti se uklapa u, samom naukom već prikupljene činjenice

i hipoteze, sa dodatkom, da takve ekstrasenzorne moći i snage nikada ranije nisu primećene u jednom

čoveku.

Fenomen akademika Grabovoja se uopšte nije uklapao u Prokrustovu postelju ortodoksne

nauke. On ne samo da je utvrdio da u Vaseljeni postoje različite stvarnosti, među njima i duhovne,

neispoljene, već je i vrlo ubedljivo demonstrirao, kako one utiču na naš život. Materijalizacija i

dematerijalizacija predmeta, telepatija, izlečenje neizlečivo bolesnih, uključujući i rak i AIDS, te

najzad vaskrsavanje umrlih, koje se odvijalo u prisustvu stručnjaka, regeneracija nepostojećih organa

– nisu izmišljotine ljudi sa prekomerno izraženom uobraziljom, već je to svakodnevni rad tog

zadivljujućeg čoveka, koji nije nastojao da dospe na televizijske ekrane, i nije pokušavao da

pobuđuje oko sebe nezdrave spekulacije. Grabovoj je naprosto stvarao Novu Stvarnost u oblasti

znanja, u kojoj nauka i religija nisu suprotstavljene jedna drugoj u besmislenim trvenjima da

monopolizuju svoje pravo na istinu, već je zajedničkim nastojanjima spoznaju.

Činjenice vasksavanja, još jednom podvlačim – u odgovarajućoj formi su registrovane,

faktički su srušile uobičajenu materijalističku sliku Svemira. To je toliko zapanjilo sve koji imaju bilo

kakav odnos sa naukom, da je čak i specijalno stvorena komisija Ruske akademije nauka – za borbu

sa ovakvim mističnim anomalijama, na čelu sa akademikom Krugljakovim, u znatnoj meri umukla,

ne želeći da kaže „da“, a nemajući mogućnosti da kaže „ne“, povodom ove neobične pojave. Zato što

u svetu još nije bilo ni jednog živog bića, koje se vratilo u život posle smrti, i koje je moglo da ispriča

o naličju Postojanja. Sada ima, i to ne samo jedno.

Te sam tako ja sada imao priliku, ne samo da se lično sretnem sa tim jedinstvenim čovekom,

već i da mu ispričam o svojim dostignućima u našem Centru, da ga zamolim za savet i da učim.

Na prvi sastanak sa Grigorijem Petrovićem sam krenuo sam, bez Igora. Kancelarija

Grabovoja se nalazila u čuvenoj moskovskoj ulici Soljanka, u susedstvu zdanja Prezidijuma Ruske

akademije medicinskih nauka. Značajni susedi. Ulaz u veličanstveno staro zdanje Prezidijuma,

ukrašavali su antički stubovi. Njihova monumentalnost je svedočila o čvrstini, valjanosti i

vlastoljubivoj moći autoriteta institucije, čiji su ulaz oni isticali. I pored susednog zdanja, u kom se

bave fudbalskom ligom, maleni – od samo dve prostorije – kabinet znamenitog čudotvorca, kadrog

da regeneriše nedostajuće organe kod ljudi, da bez ikakvih lekova leči od dijabetesa, raka, AIDSa.

Svi ti rezultati su u pisanoj formi utvrđeni i dokazani. Nekoliko puta je, na primer, Grigorije Petrović

obavljao regeneraciju nedostajućih organa direktno u operacionoj sali, pred očima zapanjenih lekara.

I šta? Tiho, malo-pomalo, prvobitni utisci o onome što se događalo su se ublažavali. Doktori, koji su

vatreno pokušavali da ponešto objasne medicinskim činovnicima, posustajali su udarajući glavom o

zid, a vremenom su i sami počinjali da sumnjaju – da li je uopšte bilo čuda? Možda je bila hipnoza ili

priviđenje? Ili su previše alkohola popili pred operaciju? Kako mi je sve to poznato...

Kod mene se isto tako događalo – napisao sam pismo o mogućnostima naše tehnologije

zameniku gradonačelnika Moskve, Valeriju Pavlinoviću Šancevu. On je odmah naredio nekim

klinikama i institutima da se povežu sa mnom i da sprovedu ekspertizu navedenih mogućnosti. Posle

mesec i po dana sam saznao: sve klinike i naučno istraživački instituti su sproveli odgovarajuće

ekspertize i dali negativan odgovor. Gde su oni obavljali svoje ekspertize? Kako? To ostaje velika

tajna. Budući da se ni sa mnom, niti sa mojim saradnicima niko od eksperata nije susreo, pa nam čak

nisu ni telefonirali tim povodom. Nisu, da tako kažem, uznemiravali ni sebe, ni druge. Napisali su

jednostavno: toga ne može biti, pošto protivureči činjenicama nauke koju mi brižljivo čuvamo. A

drugu nauku mi ne poznajemo. Zato, niko ne može, niti ima prava da leči ono, što mi sami ne umemo

da lečimo. Takav je, eto, stav.

Tako je bilo u svoje vreme sa akupunkturom, sećate li se? Kakve su sve etikete bile prikačene

lekarima koji su se osmelili da primenjuju bockanje iglicama. Bili su i šarlatani, i varalice, i

nedostojni visokog zvanja sovjetskog lekara. A šta je rezultat – pokazalo se da postoji takva nauka

koja je kadra da pruži pomoć ljudima veoma delotvorno.

Eto, sa takvim čemernim mislima sam prolazio mimo Prezidijuma Ruske medicinske

akademije, koja sa svim svojim ujedinjenim moćima nije uzmogla još ni jednog čoveka da spase od

AIDSa, ka suterenskom prostoru kabineta Grabovoja, gde se sve ono, što nije mogla, nije umela i nije

htela da obavlja zvanična medicina – spokojno, skromno i umešno ostvaruje. Obavlja se svakoga

dana sa podjednakim, istinski savršenim rezultatom.

Grigorije Petrović me je čekao, i kako se ispostavilo kasnije, čekao me je odavno, mnogo pre

našeg poznanstva. Čovek, koga je znao ceo svet, a uopšte nije znala ili nije htela da upozna zvanična,

na visokom položaju Rusija - bio je mlad, prijatan, ne samo svojom spoljašnošću, već i u opštenju.

Za samo jedan sat razgovora, koliko mu je uspelo da oduzme od zakazanih prijema u hodniku

okupljenih bolesnika, apsolutno me je uverio u to, da je naš susret, u suštini, bio predodređen, budući

da nam je odsad predstojao zajednički rad. Ja, Igor i Grigorije Petrović smo postali od tog trenutka

jedan tim, iako smo dejstvovali samostalno, svako u svom delokrugu rada.

O svemu smo se dogovorili. Počela je nova faza učenja, koja je u najkraćem mogućem

vremenskom roku dovela do radikalnih promena Igorove i moje sudbine.

Raditi sa Grigorijem Petrovićem je bilo ne samo laskavo već i korisno. Tehnologija vođene

vidovitosti, koju je razradio Grabovoj, pokazala se Igoru i meni kao nov blistavi vrhunac. I mi smo

bili dužni, obavezni da te visine osvojimo, tim pre što se njen vlasnik srdačno saglasio da bude naš

učitelj na napornom putu. On zna da smo mi u tom prostoru kao konj i jahač. Objašnjava: „Vas su

uveli u lik Georgija Pobedonosnog. To je izuzetna čast“.

18. aprila u 21h smo, po ranijem dogovoru, uspostavili telepatsku vezu sa Grigorijem

Petrovićem. Zatekli smo ga u kabinetu, pozdravili smo se i podsetili ga na njegov pristanak, kojim

nam dozvoljava da uđemo u njegovu svest, kako bismo uporedili informaciju koja je bila tamo.

On se osmehuje, širi ruke:

- Uđite, kad sam već pristao.

Pokušavamo da uđemo. Ništa ne uspevamo. Glavu Grigorija Petrovića štiti kugla, koju

opasavaju svetle niti. Od vrata do zemlje je nešto poput duge suknje sa zaštitnim svetlećim

energetskim prugama. I... sada vidimo da to nije sam Grigorije Petrović, već njegov hologram. On

radi sa nama preko posrednika.

Približavamo se. Grigorije Petrović je napravio drugu sferu i lako nas odmakao na pređašnje

mesto. Iznad zaštite je stavio trougao, i još jedan – dobila se dvostruka piramida. Ona je sa

ogledalima. Sve zaštite su do nivoa zemlje. Kao dopunu, on stavlja kvadrat koji štiti sve zaštite ispod

nivoa nogu. Izgleda kao staklo. Neprimetno je. Nove transformacije – kvadrat se pretvara u kocku.

Kocka čini bilo koju zaštitu nevidljivom. Nešto poput čudotvorne kape – nevidimke.

- Jasno? – pita Grigorije Petrović.

- Da - istovremeno odgovorismo Igor i ja i smesta počesmo da konstruišemo istu takvu zaštitu

sebi. Uspeli smo. Sada smo nedostižni.

- Da bi se izašlo iz zaštite, treba učiniti ovako - skreće nam pažnju Grigorije Petrović i sa

nekoliko divnih pirueta, zaokreta i iznenadnih prelaza, uklanja isprva kocku, potom piramide, a zatim

i ostalu zaštitu.

- Energiju uvlačimo u sušumnu - kaže on i pokazuje kako energetske niti odlaze u njegovu

trtičnu kost.

- Sledeći put ću vam pokazati zaštitu od mrtvih duhova i energetskih bujica – obećava nam i

iščezava.

Ostali smo sami. Potpuno smo pošašaveli od sreće.

- Šta ćemo da radimo? – pita Igor.

Neočekivano ja predlažem:

- Hajde da posetimo Lapšina u Piteru. Poradićemo na zaštiti.

- Da ga posetimo - složio se Igor.

Podižemo se i letimo iznad zemlje. Dole su – polja, šume, gradovi. Dole je – Rusija. Mi, kao

ptice probijamo svojim telima prostranstvo. Dva-tri minuta i mi smo već u gradu na Nevi. Nešto nas

bez greške vodi pravo ka cilju naših namera.

Evo nas već u sali nekog restorana. Veliki sto, muzika, mnogo ljudi. Vidimo Vjačeslava –

sedi na čelu stola. Pored njega su dva generala i još neki ljudi u civilu. Piju šampanjac. Vjačeslav im

objašnjava kako može da vidi kroz zidove, da sluša razgovore na rastojanju.

A šta mi radimo sada – zar ne posmatramo, zar ne slušamo?

Lapšin govori kako može da čita papire, koji su negde daleko na stolu.

Jedan od generala pokroviteljski kaže:

- To će nam biti od koristi.

Drugi razmišlja u sebi: „Moram da ga zamoliti da prati moju ženu“.

Oficiri, majku vam vašu! O Domovini treba misliti!

Lapšin je odjednom osetio da Igor i ja čeprkamo po njegovoj glavi. On se vidno uznemirio.

Izvinjava se i odlazi od stola. Stavši sa strane iza stuba, on iznenada razvlači svoju energetsku zaštitu.

To liči na rešetkasti štit, nanizan žućkastim nitima. Četiri uzdužne, četiri poprečne niti. Površina od

ogledala. On podiže štit, pokušavajući da preseče provalu.

Igoru i meni je smešno. Hvatamo njegovu zaštitu rukama, odstranjujemo je i opkoljavamo

Vjačeslava čudotvornom kapom-nevidimkom. Gotovo, Slava je pukao. Nesređeno maše oko sebe

svojim štitom. Veoma je uzrujan, čak isprepadan.

Lapšin sada više ništa ne vidi. Grozničavo prebira po pamćenju moguće varijante. A on ima

moćnu intuiciju. Iznenada je zamislio moju kuću. Pokušava da joj se približi. A kapa-nevidimka,

čemu li služi? Još više se uplašio. Pita:

- Arkadije Naumoviću, da li ste to vi?

Ćutimo.

On je u panici. Ide prema stolu. Do žene.

- Ljusja, možeš li doći na minut?

Šta on radi? Odvlači ženu od zanimljivog razgovora o ženskom rublju sa susetkom.

- Ma, šta ti je? – nezadovoljno pita ona.

- Hajde da se odmaknemo – moli on.

Ona nevoljno ustaje i oni se udaljavaju.

- Imam problem – objašnjava on – kompjuter se ne uključuje. Petrov nešto radi. Ja ga ne

vidim, a ni kuću. On ima moćnu zaštitu. Tačno, Petrov je.

- A ko bi još od naših mogao da radi na tom nivou? – apatično pita ona. Deluje da je ne

zanimaju baš previše muževljevi problemi. – Katja?

- Ma, ne!

- Nađa?

- Ne govori gluposti. To je Petrov. Arkadije Naumoviću, šta to radite?

- Malo smo nestašni – podrugljivo se zakikotasmo Igor i ja.

- Tačno, to je Petrov - naglas obznanjuje Lapšin. – Kada ste to naučili?

Ćutke uklanjamo kapu-nevidimku, puštamo Vjačeslava iz zatočeništva i, odlazimo na drugi

nivo.

Uzbudljiva pustolovina – u duši ushićenje, a u srcu likovanje.

Sledećeg dana, koristeći se zaštitom koju nam je dao Grigorije Petrović, odlučili smo da

istražujemo planetarne nivoe svesti.

Počeli smo od trećeg nivoa. Levo i desno su vrata. Ulaz u astralni plan nematerijalnog

prostora.

Odlučili smo da idemo levo. Ulazimo. Hladno je, smrad truleži. Vidimo ljude. Oni su laki,

kao balončići. To je Carstvo mrtvih. Odeveni su u nekakve tamne, široke, duge haljine. Loše im je,

neprijatno ovde. Oni nas ne vide zbog zaštite koja je na nama. Ne želimo da zalazimo dublje u taj

neprijatan prostor.

Odlučili smo da promenimo smer istraživanja. Izlazimo u Bardo-kanal. Preko puta nas su

druga vrata. Ulazimo kroz vrata. Slika je potpuno suprotna. Miriše na proleće. Sve je veoma slično

našoj Zemlji. Ljudi su skoro materijalni. Oni ovde rade, kao i dok su bili u životu. Jednom će se

iznova vratiti na zemaljski plan, i zaboraviće da su bili u ovom svetu. Petlja beskonačnosti u obliku

osmice. Mebiusova traka.

Ponovo se vraćamo u Bardo-kanal. Penjemo se vertikalno na sledeći, četvrti nivo.

Gledamo levo – gore, mora, koja se protežu u beskonačnost. Nad njima crni olujni oblaci,

vihori, zračni vrtlozi. Veoma čudnovati vrtlozi! Ne znamo odakle iznenada dolazi odgovor. Vele, to

su disharmonične ljudske duše. Odgovor se jednostavno začuo u nama, u našoj svesti. Začuo se tako,

kao da je neko bukvalno čitao naše misli i bio spreman da nam dâ neophodna objašnjenja u toku

neobične ekskurzije.

Opet izlazimo iz nivoa i presecamo Bardo-kanal. Izgleda da je desna strana sistema

naklonjenija ljudima od leve. Vidimo prostranstvo okeana. Sunce nas nežno greje. Letnji lahor nam

miluje lica. To je beskraj prekrasnog. U nas se iznova, na zagonetan način uliva poimanje: ovde se

mogu crpsti znanja i talenti za pevanje, slikanje, stvaranje knjiga, koja god poželimo. To je dom

muza, izvor nadahnuća.

Vraćamo se na prvi nivo. Nekako smo u trenu pomislili: a da posetimo iznova Lapšina?

On je ceo dan pokušavao da nas krišom uhodi. Ništa nije uspeo. Takvu zaštitu kao što je naša,

neće probiti. Rastrojen je. Sedi u košulji, crta šeme kako da me dohvati. Razmišlja: „To je Petrov“.

Ulazim u njega. Slošilo mu se. Izlazimo. Zajedno sa Igorom mu pravimo dobru auru,

uklanjamo grčeve.

Lapšinu je bolje. Prišao je prozoru, diše.

- Arkadije Naumoviću, to ste vi?

Ćutim.

- Kako ste to uspeli? Kada se u vama to ispoljilo? Vi ste, zar ne?

U njegovoj glavi su očaj i duševna pustoš. Celog života je stremio ka ovome, i ništa nije

uspeo.

- Arkadije Naumoviću, ja, verovatno, u koje čemu nisam bio u pravu.

U očima suze.

- Pa, mi smo se pomirili.

Ćutke se saglašavam. I odlazim. Igor je pored mene. Vraćamo se u Moskvu.

Nedaleko od kuće osećamo nekakvu nesreću. Zaustavljamo se sa strane, pažljivo

posmatramo. Nad zaštitnom polusferom kuće, kruži veliki crni gavran. Nematerijalan.

Aha, uzburkao se astral! Sada je već kasno uznemiravati se. Igor i ja se preobražavamo. Ja

sam beli konj u oklopu, na meni je jahač sa kopljem i štitom – Georgije Pobedonosni. On izvlači

mač, približava se gavranu. Odlučili smo da zasad primenimo blagu fazu suočavanja, kako nas je

učio Grigorije Petrović. Pitanje „Zašto?“, zamenjujemo onim koje više priliči našem obliku:

- Šta je, hoćeš koščice da razgibaš, da se uhvatiš u koštac?

Gavran je u panici. On vidi golemog jahača, čija je glava iza oblaka. On zna šta je to. Krilati

konj je – Kosmos. Jahač je – snaga i um socijusa, celog čovečanstva. Sada su oni, za ovo vreme,

nama stavljeni na raspolaganje. I gavran odskače u stranu, iščezava. Žestoka faza suočavanja je

prešla u blagu. Uopšte nije obavezno da sveti Georgije juri za svakom vranom. Razume se, gavran i

vrana se razlikuju, kao drevna legenda od savremenih splačina, te i mi ponizismo neprijatelja ovim

poređenjem. Situacija nas je obeležila. Sada oni znaju gde da nas traže. Treba ih malčice zavarati.

Neka misle da je to, valjda, ovde, ali nije baš sasvim izvesno da je upravo tu. Iskrsao je osećaj preke

potrebe za nekakvom smicalicom, koju je obeležila prethodna faza. Utvrđujemo.

- Čega se boje gavrani? – pitam Igora

- Strašila za ptice.

Prisetili smo se hologramske kopije Grigorija Petrovića. Razdvajamo se. Sad će na mestu

pored kuće stajati hologramska kopija Georgija Pobedonosnog. Ako se neko približi kući sa zlom,

upozoriće nas i mi ćemo trenutno reagovati, sa bilo koje razdaljine. Osim toga, štit može da dejstvuje

samostalno, iako ne u toj meri slobodno, kao Igor i ja.

Opet u sebi čujemo nečiji glas: „Ne bojte se, to je nemoguće izbeći. Počinje novo razvijanje

prostora u cilju pozitivne rekonstrukcije“.

- Ne bojimo se - odgovaramo naglas – zato što ne odvajamo svoja delovanja od Onoga koji ta

dejstva obavlja – od Tvorca.

Zapanjeni sinhronizovanošću odgovora, pogledasmo se.

„Morate da savladate tehniku upravljanja - čujemo glas, - morate da odredite, kakva stanja

svesti sa stanovišta duše, bez logičkog vođenja stvaraju fazu kojom se upravlja. Ispitajte to u radu sa

materijalnim prostorom. U upravljanju realnim događajima je nemoguće odjednom sve naučiti, ali se

ipak događajima mora upravljati, bez obzira na sve.

Šta ćemo, zadatak je dobijen. On je jednostavan i jasan, kao nezaboravni poklič Iljiča: „Učiti,

učiti i opet učiti!“

Sledećeg dana izjutra, u osam nula-nula, kao savesni učenici, Igor i ja smo već u školskoj

klupi. Uključujemo ekran unutarnjeg viđenja – i odmah smo se obreli u obliku: konja sa jahačem.

Deluje kao da se pripremaju za rat. Proučavamo sebe same.

Konj je zaštićen žičanim pancirom. Nad očima su metalni štitovi, koji se spuštaju u borbi i

zatvaraju pogled. To je Pegaz. Konjanik ima sa leve strane duguljasti grimizni štit, desno je koplje,

veoma dugo. Boja koplja je tamna. Pancir, a noge su zaštićene nakolenicama. Čizme imaju spiralne

ukrase, vrhovi čizama su savijeni nagore. Na remenu visi mač, balčak mu je prekriven dragim

kamenjem. Najveći roze kamen završava dršku. Na sedlu su – luk i strele. Strele su u tobolcu, ima ih

sedam različitih boja: žuta, ljubičasta, zelena, plava, braon, crna i bela. Iza opasača jahača je žezlo.

Drška njegova je savijena, i na njoj je natpis: „Spasi i sačuvaj“. Šlem je obavijen žičanim zastorom.

U njegovom centru, iznad nosne kosti, bukti ogromni rubin. Na ramenima konjanika je veoma dug

plašt crvene boje. Na okovratniku plašta je takođe nešto napisano. Desno na sedlu je moćan

buzdovan. Još jednom posmatramo štit. Na njemu je crtež: jahač ubija kopljem aždaju. U dlaku isto

kao na grbu Moskve.

Sad možemo na put. Nekoliko puta je poskočio – i već smo na drugom nivou s leve strane, na

poligonu za vežbanje.

Proučavamo kamen na šlemu i onaj koji je na mom čelu. Iz njih izlaze zraci. Upravljamo

zrakom uz pomoć svesti. Ne znamo odakle stiže informacija, šta treba da radimo i kako. Osećaj je da

se znanje skrivalo do prve prilike u nama samima. I evo ga, sada blista iz dubina našeg bića.

Zrakom crtamo poljanu, masivan stari katanac. Crtamo žutom bojom. Proveravamo: da li se

to može ukloniti? Zrak postaje ljubičast, brišemo sve nacrtano. Zelenom bojom približavamo katanac

nama, plavom ga odmičemo i smanjujemo. Kako je lukava boja! Uz njenu pomoć bilo kog diva

možemo pretvoriti u liliputanca. Treba na to misliti, ali teško da ćemo time morati da se služimo. Mi

smo – Georgije Pobedonosni! A to na mnogo toga obavezuje. Ipak, on je Vitez!

Koristimo crnu boju. Katanac se okrenuo ulevo i postao nevidljiv. Okrećemo ga udesno –

opet je vidljiv.

Smeđi zrak: katanac se smanjio i poleteo uvis, kao balon. Okrećemo ga suprotno od skazaljke

na satu – vratio se nazad i stao na pređašnje mesto.

Belim zrakom ga hvatamo i vučemo za sobom, kuda nam se hoće.

Sada isprobavamo luk. Polažemo na tetivu strelu, ciljamo u katanac, gađamo. Što je dobro...

Katanac se stropoštao, kao da ga je među-kontinentalna raketa tresnula. Uzimamo koplje. Crtamo

zaštitu kao što je Lapšinova – kvadrat, razbijen žutim linijama u delove. Udaramo kopljem: štit se

izlio na zemlju, kao otopljene pihtije.

Raspalili smo se. Treba nam aktivan protivnik. Stvaramo aždaju. Igor dohvata iz korica mač,

razmahao se, udara po vratu pre nego što je aždaja razjapila čeljust, kako bi nas ugrejala svojim

bacačem plamena. Glava joj kao glavica kupusa leti na zemlju.

To smo razjasnili. Komplikujemo zadatak. Crtamo Zmaja Goriniča. Iz nekog razloga vrlo

dobro znamo da je njegova leva glava – tamna sila, centrlna glava su – znanja, moć, veštine,

lukavost. Desna je – najopasnija. Nju treba prvu odseći.

Udarac – otkotrljala se najopasnija. Srednja glava je plamen na nas bacala. Vrelina neizreciva.

Plašt Igorov i moj sukneni prekrivač nas spasavaju da ne postanemo Goriničev doručak: pečenje

bilinsko* od zlosrećnog Georgija. Zamahnu Igorčić mačem – i druga glava otpade. Gorinič je

malčice izgubio ravnotežu. Leva glava preteže, i on nikako da se namesti da nam nečim naškodi – i

šapom pokušava da nas dokači, i repom da udari, ali je sa ravnotežom imao problem. A Igor se

izveštio, te je mačem po ljuskavom vratu odalamio. Gotovo: lipsao je Gorinič.

Od bojevog oružja je još buzdovan ostao. Crtamo ogromnu planinu. Igor se razmahao i svom

snagom buzdovanom po vrhu planine udara. E, to je moć – vrh planine se u sitne kamenčiće rasuo.

Samo je jedno brdašce na njenom mestu ostalo.

Iprobavamo poslednji dar nebesa – žezlo.

Crtamo čoveka. Iz žezla se ka njemu istrže zrak, pade mu na teme i blistavom munjom uđe u

sušumnu, u centralni kanal. Čovek oživljava, osvrće se: dali su mu život i on pokušava da shvati šta

se dogodilo.

Brišemo znatiželjnika. Umesto njega crtamo crnu pticu. Zrak joj udara u rep i glavu – ptica se

osvetljava.

Brišemo pticu, crtamo zeca. Kako njega da oživimo? Delujemo zrakom na noge i glavu,

potom vrškom žezla dodirujemo sliku, materijalizujemo. Uspevamo. Znači, doslednost se pojavila:

isprva ideja, potom energija i onda materija.

Baš zanimljivo. Pospremamo za sobom i spuštamo se na prvi nivo.

Stojimo na zemlji i vidimo, kako se uokolo kovitlaju imena, formule, geometrijska tela. Sve

je to nalik na milijarde niti. Uspevamo da uhvatimo jednu od njih i puštamo je u sebe. Sad je to kao

filmska traka. Avioni, helikopteri, morski brodovi, erupcije vulkana, katastrofe, tajfuni – sve je to

sada u nama.

Hvatamo drugu nit. Mi smo pod vodom. Oko nas su ribe, koralni grebeni, vidimo šta tamo

živi, razvija se i umire.

Sledeća nit – grad, automobili, kompjuteri, spajanje mreža, ekologija, veoma napeta situacija.

Menjamo traku – zvezde, Mesec, sateliti, rakete. Stiže informacija o opasnosti zbog mogućeg

sudara Zemlje s asteroidom. Od udara će Zemlja ubrzati svoje kretanje. To će biti užasna katastrofa.

Informacija se širi vrlo brzo, u obliku cifara. U nama se opet čuje glas da smo mi drugi koji su

dobili pristup toj informaciji, i da je to početak druge etape naših života. I ukoliko budemo umeli da

je pređemo i spasemo Zemlju, stići će najvažnija etapa, treća.

------------------------------------------------------------------------------

* bilina – epska narodna pesma

Jedna od informacionih niti je uznemireno zavibrirala. Hvatamo je. Vidimo kuću, nešto poput

svojeručno izrađenog oltara. Sto. Na njemu je amulet*, gore sveće i stoji moja fotografija. Pored stola

je žena. Ima oko pedeset pet godina. Punačka, ispod levog oka mladež. Kosa joj je crna i duga, i

trepavice kao veštačke.

Žena izgovara usrdne molitve. To je ritual, i on je usmeren konkretno protiv mene. Cilj rituala

je – informaciono kodiranje.

Igor uzima strelu i gađa u sto. Delovalo je kao da je tamo počeo zemljotres. Sve se ljulja,

pada. Sveća je zapalila fotografiju, izgoreo je ćošak. Žena je u panici. U njenoj svesti je strah. Ona je

shvatila da se sukobila sa nečim mnogo moćnijim od sebe. Grozničavo gasi sveće. Ostaje da se

nadamo da će joj lekcija biti od koristi. Paklom, veštičara primitivna.

Podižemo se u Bardo-kanal da završimo proučavanje nivoa.

Peti nivo je s leve strane. Tama, uragani, kovitlaci, munje, stanje čoveka i prirode. Leti

ogromna pčela: jedna strana joj je prugasta, kao kod bumbara. To je hipnoza.

S desne strane je potpuna suprotnost – plavo nebo, paperjasti oblaci, prolećna nepogoda.

Sunce, milujući vetar, breze. Ma, i ovo je hipnoza.

Probaćemo kako to dejstvuje. Skačemo na odmorište. Crtamo dve kuće. U svakoj živi po

jedna porodica. Oživljavamo sliku. Skačemo gore. Sakupljamo dve vrećice hipnotičkih vizija. U

jednu skupljamo vetar, tamu,

-----------------------------------------------------------------------

* amulet - amajlija

vlagu. U drugu – prolećni nežni vetrić, pejzaže sa brezama. Izručujemo iz prve vrećice sadržaj na

kuću – nešto se lomi, ništa nije skladno, svi se u porodici svađaju, ne mogu da se dogovore. Sipamo

iz druge vrećice na drugu kuću. Tamo se svi osmehuju, blistaju, smeju, rade. Šesti nivo levo. Ovde je

stvarlaštvo, ali nekako čudnovato – netalentovanost, skribomanija, uzaludni pokušaji. Desno –

grandiozna nadahnuća genijalnih ljudi. Ovde stvaraoci stiču vizionarstvo, da bi napisali knjigu,

naslikali sliku. Meni je ovde divno, prijatno, ne želim da odem. Ali je Igor već umoran. Treba da se

vratimo.

***

Znanje o strukturi upravljanja Zemljom je izazvalo, sa svoje strane, kaskade novih

informacija. One su se pojavile odjednom u mojoj svesti kao datost – neznano otkuda, nepoznato

zbog čega. Ja sam, iz nekog razloga znao, da se nivoi obrazuju zbog okretanja Zemlje oko svoje ose,

kao rezultat procesa elektromagnetne separacije. I svaka planeta Sunčevog sistema ima neku svoju

strukturu uticaja u tom planetarnom mehanizmu upravljanja. Pri čemu nivoi idu poput piramida, ne

samo nagore nad Severni pol, već i nadole, ka planetarnom jezgru. Dobijaju se, sve u svemu, dve

piramide, spojene svojim osnovama za zemljinu površinu.

Tu strukturu sam veoma brižljivo iscrtao na čvrstom listu debljeg crtaćeg papira. Dobila se

veoma aktivna slika. Svetao, srebrnkaste boje Bardo-kanal, presekao je tu konstrukciju odozgo

nadole. Još jedan isti takav kanal horizontalno je presecao prvi. Vrlo jasno i nedvosmisleno se

pojavio krst. „I odvojio je Bog svetlost od tame“. Čime je odvojio? Proizlazilo je da Bardo-kanal,

ispunjen zagonetnom srebrnkastom bojom, i jeste nakakav Božanski razdelitelj. I ime njegovo je –

Sveti Duh.

„I sazdao je Bog dva golema nebeska svetlila: veliko svetlilo za upravljanje danom, a manje

svetlilo za upravljanje noći, i zvezde“. Sa velikim svetlilom je sve manje-više jasno. Sunce je –

zvezda našeg planetarnog sistema. A ovo malo svetlilo je izazvalo nedoumicu: gde je ono? Jer ono

nije za zvezde – one su izdvojene. Možda je to Mesec? Njegov uticaj na dešavanja na našoj planeti je

ogroman. Ali su me mučile sumnje. Osećao sam da moram da nađem odgovor na to pitanje, tim više

što je Lapšin ne jednom govorio o nekakvom tajanstvenom Suncu 2. I povezivao je sa njim planove,

ni manje ni više – svoje finansijske moći. A pošto sam poodavno prevazišao stadijum kada sam se

prema njegovom napoleonovskom ponašanju odnosio kao prema šizofreničnim prolećnim

pogoršanjima, odgovor na ovo pitanje sam morao da dobijem. I što brže, to bolje.

Sad je pravo vreme da unapred upozorim ne odveć iskusnog čitaoca o jednoj osobenosti

jasnovidosti.

Isprva jedan prost primer. Kada neko ima problema sa srcem, njemu prvo rade kardiogram.

Teško pojmljiv grafikon ne odražava, razume se, sav složeni rad naše „pumpe“, već pruža predstavu

o nekim stranama njegovog rada, i lekarima je najčešće ta slika ne samo neophodna, već i dovoljna.

Mi zasad ne znamo, kako zapravo izgledaju i šta sobom pokazuju te suptilne materijalne

suštine s kojima rade vidoviti ljudi. Ali, same te suštine žele zajednički da deluju sa čovekom. Zato

se one predstavljaju vidovnjaku u uobičajenim vidovima za njegovu kulturu i vaspitanje, razgovaraju

sa njim na njegovom maternjem jeziku, koristeći, opet, poznate mu od detinjstva izraze u govoru.

Čovek je oboleo od srca, on se obratio jasnovidom, a taj vidi đavolčića koji steže aortu. Ne

kardiogram, već tog „nečistog“, kakvim ga mi zamišljamo po ilustracijama u bajkama. Jasnovidi

može potpuno realno da razgovara sa njim – ne naglas, istina, već misaono, ali oni razumeju jedan

drugog. I uzgred budi rečeno, taj đavolak, neznano kakvom i čijom maštovitošću stvoren,

neuporedivo potpunije odražava suštinu pacijentove bolesti, od uređajem nacrtanog kardiograma.

Ja mislim, kada se čovekov mozak aktivira sa uobičajenih tri-četiri procenta na pedeset, na

primer, onda on može da zamisli nekakve procese, pojave, pa čak i apstraktne pojmove, upravo u

vidu prepoznatljivih suština. Inače, zašto bi ona ista aždaja, pa i đavolak, gore pomenuti, imali samo

jednu ili dve funkcije, koje su, potpuno je jasno, prilično primitivna određenja. Nekakav Kerber ne

jede, ne pije, za prijateljicama ne trči, već samo čuva ulaz u pećinu.

Čovek je višefunkcionalan, sa velikim brojem stepena slobode. Upravo njegova svest stvara

naš svet, više o tome se već govorilo. I tada svi ti likovi, suštine, ili kako ih već nazvati – jesu samo

sredstva trenutne spoznaje desne hemisfere mozga i osvajanja tih prirodnih pojava, za čije bi

dostizanje levoj hemisferi našeg mozga bio potreban dugi niz godina.

Prost primer: pre sto godina, fizičari su otvorili vrata, čovečanstvu dotad nepoznatog,

područja mikrosveta, sveta atoma. Naučnici su od tada veoma pažljivo i podrobno izučavali tu

najmanju nedeljivu česticu, prikupljajući svedočanstva o njenom određenju, o njenoj ulozi u našem

svetu u izgradnji materije i fizičke realnosti. Pa, evo pitanja: da li su Maks Plank i ostali bili među

prvima koji su otkrili u osnovi materijalnog sveta atom?

Onaj, ko je proučavao drevnu istoriju, zna da je postojao filozof Demokrit. I on je pre dve i po

hiljade godina takođe govorio o atomima, i ostavio nam opis te čestice. A evo šta je zanimljivo: opis,

koji nam prikazuje savremena fizika, i onaj, koji je ostavio filozof Demokrit iz drevnog grada

Abdera, faktički su identični. Samo što je jedan već imao, recimo - Maks Plank, stotinama godina

prikupljane određene teorije i istraživanja drugih naučnika, što predstavlja nekakav temelj

materijalističkog poimanja stvarnosti; kod drugog – ništa od toga nije postojalo. Jedan je već imao i

uređaje i eksperimente, a drugi nije imao nikakve mikroskope, ne samo molekularne, već bilo kakve.

Bez obzira na to, on je na neki način otkrio i spoznao, uočite, pre dve i po hiljade godina, i otkrio, još

jednom ponavljam, tačno. U suštini, on nije imao nikakvih razmimoilaženja sa savremenom

predstavom o atomu. Znači, on je primio to znanje na neki drugi način, isključivo pomoću

prosvetljenja, intuicije ili, sada to možemo da kažemo, jasnovidosti. Zato što danas to više nisu samo

pojedinci, već mnogi poseduju taj instrument ili tu mogućnost čovekovu na praktičnom nivou, to jest,

znaju kako da se umešaju u procese koji se događaju unutar organizma, unutar ćelije, unutar

hromozoma, pa čak i gena. Mogu da poboljšaju u istinski savršenom smeru negativne događaje, čime

postižu ozdravljenje, a u mnogim slučajevima mogu čak i da izmene tok događaja.

Kako se to postiže? Verovatno se pojave ove vrste odnose na oblast, principijelno nedostižnu

zemaljskoj spoznaji sveta, a o kojoj je pisao Semjon Frank. Ali ću još jednom napomenuti - ni suštinu

elektriciteta mi do dana današnjeg ne poznajemo, što nam ne smeta da se njim aktivno koristimo. Te,

zašto onda ne bismo preusmerili na dobrobit one vizije koje se javljaju vidovnjaku?

Anđele i svete mi vidimo onakvim, kakvi su predstavljeni na ikonama, te ih zbog toga lako

prepoznajemo. Zahvaljujući kanonima ikonopisa, mi razlikujemo jednog od drugog. Isto je i sa

istorijskim poznatim ličnostima, čiji su nam živopisni portreti poznati. Ponekad su ti portreti

izmišljeni, pa šta s tim?

Odmah iskrsava još jedan uslov: što je jasnovidi obrazovaniji, tim više vidi. Da bi se

prepoznalo nešto u starcu Sokratu, mora se znati šta je taj filozof bio u tom određenom vremenu.

Jasnovidi sa obrazovanjem šumskog inženjera, zasigurno vidi svet onostranih suština drugačije od

zootehničara. A ukoliko budu radili zajedno, u rad će biti uključen njihov zajednički kulturni arsenal

predstava.

Ovde ima mnogo veoma zanimljivih problema. I velika je šteta što se niko ne bavi istorijom

jasnovidosti, uporednom analizom naših vizija i njihovom zavisnošću od ličnosti ekstrasensa.

Dakle, onostrani svet želi naše sudelovanje, ljudi su mu neophodni. Kakav je krajnji cilj ove

saradnje – ne znam. Ali čvrsto verujem da se svoje ljudske vrednosti neću odreći.

Razume se, ja uopšte nisam prvi koji pokušava da istraži i spozna mogućnosti suptilnog sveta

i njegove veze sa fizičkom realnošću. Moje preimućstvo je samo u tome, što sam ja istovremeno i

istraživač i učesnik u tom procesu. Čak su se i u bivšem SSSR-u mnogi naučnici odvažili da izraze

svoja potpuno jeretička mišljenja, sa tačke gledišta tada vladajuće, marksističko-lenjinističke

ideologije. Evo jednog od njih, koji pripada dopisnom članu Savezne Akademije nauka V.I.Siforovu:

„Što se šire otvara horizont znanja, tim više osećamo ograničenost spoznajnih i intelektualnih

mogućnosti pojedinačnog čoveka. Već sama profesionalna specijalizacija i specijalizacija u nauci

jesu - posledica priznanja s naše strane te činjenice. U skladu sa tim, kako se to danas predstavlja,

znanja o Vaseljeni i dalje ostaju relativna istina u onoj meri, koliki im je značaj, po svom shvatanju,

pridavao V.I.Lenjin. Ja sam uveren, da ćemo se u Kosmosu susresti sa mnogim iznenađenjima,

uključujući i veoma „neobične“ forme materije. Mnogo dublje proučavanje prostora-vremena,

pridodato prostoru-vremenu principa diskretnosti, otvoriće pred nama takve horizonte poimanja

Vaseljene, o kojima danas ne možemo čak ni da pomislimo, a koji sa pozicije današnjeg dana mogu

da nam se učine „bezumnim“ i „neverovatnim“. Isto tako, nekada se misao o prenosu energije

kvantima, fizičarima činila „besmislenom“. Stepen neočekivanosti, paradoksalnosti ideje, može se

kasnije pokazati kao mera njene aktivnosti. Ovaj paradoks je u svoje vreme formulisao Nils Bor:

„Pred nama je besmislena teorija. Pitanje je samo, da li je ona u dovoljnoj meri besmislena, da bi bila

valjana“.

Sve ovde izrečeno je u neposrednom odnosu sa hipotezom o „razumnoj Vaseljeni“. Percepcija

Vaseljene kao samoregulišućeg sistema, obdarenog nekakvim atributima koji ostvaruju određene

ciljeve – ta percepcija izlazi van granica našeg sadašnjeg relativnog znanja. Moguće da je ovo ta

situacija koja nam danas pomaže, i omogućava da se do znanja dođe uz pomoć intuicije“.

***

Na poslu, u izdavačkoj kući „Hudlit“, upravo u trenutku kada smo se, reklo bi se, ispetljali iz

dužničkih jama i pokazali stabilnu tendenciju rasta svih pokazatelja, započeta je, od strane zamenika

ministra Grigorjeva, strukovna rekonstrukcija nizom zaplašivanja, i glatko prelazila u fazu praktičnih

mera. Oko nas su se događale košmarne histerije ponovnih preraspodela, čiji su se ciljevi potpuno

jasno iskazivali: postaviti na ključna mesta svoje ljude, ostale rasturiti po velikim bratskim

grobnicama holdinga, u kojima će oni sami postepeno nestati sa konkurentskog tržišnog prostora. U

konačnom rezultatu, kao dopuna odavno poznatih pogodnosti, u centru Moskve se oslobađao priličan

broj prestižnih zdanja, čija je vešta podela obećavala, ne toliko državi, koliko zastupnicima njenog

dvoglavog orla-činovnicima, izuzetne posredničke dobitke. Sve u svemu, započinjala je krupna igra, i

niko nije imao nameru da se usteže. Na isti način kako su nekada izbacivali iz kabineta bivše

rukovodioce Goskompečati, sada su sa istom medveđom preciznošću bili spremni da izbace iz

direktorskih fotelja ljude, koji su isključivo spasavali svoja preduzeća od definitivne smrti. Zaista je

najtragičnije u njihovom položaju bilo to, što više nisu bili potrebni državi, a oni su opstajali uprkos

tim košmarnim uslovima u koje su bili dovedeni, lišeni obrtnih sredstava, a s vremena na vreme, u

potpunosti su im skidali sa njihovih bankovnih računa sve što bi zaradili. U tržišnoj utakmici

komercijalnih preduzeća, oni su morali da savladaju trasirani put, nemajući u rezervoarima svojih

motora ni kapi goriva. Zato što su obrtna sredstava – to gorivo, bez koga ni jedan projekat preduzeća

– bilo ono komercijalno ili državno – ne može biti realizovan. Te, ukoliko su privatna preduzeća i

mogla da garantuju bankama vraćanje pozajmljenih sredstava aktivama svojih akcija ili

nepokretnosti, šta su mogla da ponude kao zalog državna preduzeća? Zato što ona ničeg svog nisu ni

imala.

Mi smo sa žaljenjem bespomoćno posmatrali kako su uništavali na naše oči jedno čuveno

izdavaštvo za drugim. Urednika novina „Književni pregled“ su otpustili dok je bio na bolovanju.

Direktorku izuzetno uspešne izdavačke kuće „Dečija literatura“, Jelenu Norcovu su skinuli sa

dužnosti u roku od dve nedelje. Ona je predala tužbu sudu, dobila spor, ali ipak nije uspela da se vrati

na pređašnje radno mesto. Nervi njene majke nisu izdržali, i ona se sa infarktom miokarda našla u

postelji. Već u bolničkom krevetu, preklinjala je ćerku: „Lena, oni će te ubiti! Zar ne vidiš kakvi su to

ljudi! Napusti sve, ako hoćeš mene da spaseš. Neću moći da živim, znajući da si ti sve vreme u

opasnosti“.

Eto, u takvim su se nepovoljnim okolnostima – na poslu, u struci – razvijali dalji dramatični

događaji. Bez obzira na neverovatne psihološke složenosti, Igor i ja smo pronalazili vreme za dalje

izučavanje novootkrivenog, nama ranije nepoznatog carstva - „preko sedam mora i sedam gora“.

Na sedmom nivou sdesna i sleva, pronašli smo čudotvornu živu i mrtvu vodu. Tek što

zakoračismo preko ulaznih vrata, a bajkoviti sadržaji iznenada stekoše svojstva stvarnosti. Znali smo

da ukoliko pođemo dalje po novootkrivenom nam putu, može da se desi da nam ne bude dovoljna ni

decenija da pojmimo šta se sve tamo nalazi.

Na osmom nivou smo ugledali oživljavajuće i usmrćujuće krstove.

Na devetom nivou smo našli biblijski Raj i pakao. Svaka vrata se otvaraju pred nama, ali mi

zasad ne možemo da istražimo sve što se skriva iza njih. Bojimo se da se ne izgubimo.

Jednom smo u Bardo-kanalu ugledali ogromnog crnog gavrana. Pošto smo bili u zaštitnim

omotačima, kojima nas je naučio da se služimo Grigorije Petrović, gavran nas nije primetio i proleteo

je bukvalno pored. Odlučili smo da ga uhodimo, te poskakasmo za njim. Uzgred budi rečeno,

poskakasmo je – isuviše jaka reč. Jedan skok nam je nedostajao da bismo ga stigli na trećem nivou, u

koji je on uleteo kroz vrata Carstva mrtvih. To su bila leva vrata. Niko nas nije zaustavio, kada smo

krenuli njegovim tragom.

Gavran se spustio na zemlju. Sad je bio napola čovek. I mi ga poznajemo: Lapšin. Eto s kim

se sastaje, otkuda mu njegova znanja i moć. On nije čovek. Sa strane je ptica, a s leđa – đavo, sa

repom i kopitama. Njega dočekuje golemi crni čovek sa kapuljačom preko lica. Ne vidimo ko je to –

muškarac ili žena? Na ramenu mu je kosa. To je Smrt. Stoje jedan naspram drugog. Opšte telepatski.

Ne možemo da upoređujemo informaciju, inače će nas primetiti. Vidimo samo kako se iz grudi Smrti

u grudi, glavu i ispod prepona tog poluđavola - poluptice granaju bujice crne energije. Eto gde mu je

dom, evo gde mu je rodbina. Treba otići pre nego nas primete. Da se borimo sa Smrću, teško da smo

još spremni. Neprimetno odlazimo, tim pre što se u daljini okuplja ogromna gomila mrtvaca.

Uveče smo odlučili da posetimo Lapšina. U poslednje vreme on otvoreno radi protiv mene.

Mnogi, meni bliski ljudi, vide hipnotičke filmove sa jezivim scenama silovanja. Ta zastrašivanja

očigledno nisu slučajna. Posebno kada si upoznat sa delovanjem nivoa, i sam možeš da radiš nešto

slično. Iako, između „možeš“ i „radiš“ – postoji ogromna provalija. Lapšin ju je izgleda preskočio. Pa

šta da se radi, znači da s njim nije neophodno biti ceremonijalan.

Pronašli smo mog bivšeg gurua u Moskvi. On je u stanu jednog od svojih poštovalaca.

Dozvolio mu je da tu stanuje koliko god hoće. Čita knjigu. Odlično se oseća! Nema veze, sad će ga to

proći. Ne uklanjajući zaštitu, ulazimo mu u svest. Znamo šta tražimo. Informacione niti su bukvalno

kadrovi filmske trake. Pregledamo ih. Tako – evo ih, mrtvaci Carstva mrtvih! On je i sam došao

odande. Njegov zadatak je - da prikupi energiju onih koji su njemu povereni, i da je kroz egregor

prenese u Carstvo mrtvih. Tamo ih napaja energijom na račun živih. I evo, on stvara zamišljene

forme užasa i pušta ih na ostale ljude. Baš su zanimljive njegove zabave! Ko bi mogao i da pomisli

da je u dvadesetom veku – veku trijumfa materijlizma – ovakva mistika ne samo moguća, već i da

aktivno deluje među najzagriženijim ateistima. Zaista su putevi Gospodnji nepojmljivi.

Lapšin oseća prodiranje u sebe. Tim više što je naša svetla energija za njegovu tamnu suštinu

bukvalno kao sveta voda. Ona ga žeže. On ustaje, aktivira biokompjuter (pošto je to njegov termin,

neka naziva svoju svest kako god hoće). Penje se na nivoe. Pokušava da otkrije odakle dolazi napad.

No, naša zaštita je za njega neprobojna. Lapšinova žena ga pita:

- Šta je s tobom?

- Ne smetaj mi, čini mi se da opet Petrov nasrće – obrecnu se veštac.

- Ti si zbog svog Petrova poremetio pameću – napade ga pogrdama razbesnela Ljusa i okrete

se od njega.

Lapšin se okrete licem ka nama. Njegov skenirajući zrak proklizava po našoj zaštitnoj kocki.

Prelomio se na njenoj površini i obišao je sa dve strane. Tako neće ništa otkriti. Igor i ja se

premeštamo ulevo, a on gleda desno. Uzrujava se. Ispušta knjigu na pod i sav se trese od iznenađenja.

Uzimamo žezlo i obrubljujemo knjigu crvenom bojom. Lapšin ugleda bukteći krug oko

knjige. Njegove noge klecaju. Pada u fotelju.

Žena se opet interesuje:

- Šta je sa tobom?

- Umoran sam, stres. Noge su mi kao od vate, ne slušaju me – lagano tone u san. Napali smo

ga hipnozom.

- Da mu, možda, koji užasčić zavrtimo ? – pitam Igora.

- Ma ne, on ih voli – ne slaže se sa mnom moj ratni drug.

Žena ustaje, bocka ga po ramenu.

- Ma, šta ti je, ti zaista spavaš?

On se zavali na naslon fotelje, i moli slabašnm glasom:

- Daj mi da popijem.

- Idi dođavola - osećajno ga, iz duše šalje ona, te odlazi u drugu sobu.

Iznova mu se uvlačimo u glavu, posmatramo šta je osmislio u poslednje vreme. Radio je na

zaštiti. Jednostavna je. Razne figure osmišljene čovekom: piramide, kvadrati, lopte, koje se spajaju

kao leteći tanjiri. Idemo dublje. Bože moj! Kako je on iznutra star! Nekoliko miliona godina!

Upisujemo mu u podsvest pisamce od nas: „Pokaj se! Misli o Bogu! Ne bavi se tamnim

poslovima“.

Sad se mirne savesti možemo odmarati. Odlazimo iz tog prostora u moj kabinet. Osmehujući

se, Igor i ja gledamo jedan u drugog. Srećni smo kao deca.

***

To što smo mi uradili u virtuelnom prostoru, iznenada dobija savršeno određenu materijalnu

potvrdu. Kod nas je u Centar neočekivano došla jedna od Lapšinovih najbližih saradnica, koja

maltene od prvih dana sarađuje sa njim. Žena je bila očigledno uznemirena, čak uplašena. Ispričala

mi je da su nju počeli da zabrinjavaju učestali slučajevi rastrojstva psihe kod dece, vezane za

Lapšinove metode. Skupila je hrabrost da mu telefonira i da mu izloži svoje bojazni i više od toga,

neslaganje.

A sledećeg dana se u Centru pojavila žena iz Donjecka. Ona je tamo rukovodila filijalom

Akademije. Tri dečije grupe, koje je ona pripremala po Lapšinovoj metodici, jedna za drugom su se

razboljevale od bolesti, nalik na one od kojih su bolovala i druga deca koja su prošla kroz energetske

treninge na Akademiji. I isto su ih, kao i njenu decu, mučili košmari i grobljanski sadržaji.

Nažalost, nisam uspeo s njom da se sretnem. Sa njom je razgovarala naša šefica kancelarije.

Ona je mnogo toga objasnila gošći iz Donjecka. Nadam se da će joj to pomoći da se snađe u onome

što se događa.

Kada sam sledeći put izašao sa Igorom u nematerijalni prostor, već su nas očekivali. Pojavio

se anđeo sa velikim blistajućim krilima i pozvao da krenemo za njim gore. U magnovenju smo se

našli zajedno sa njim negde iznad nivoa. Stali smo na oblak koji je bio ispod nas, kao na zemlju.

Nad glavama su nam, takođe, bili oblaci. Oni su se kovitlali i ograničavali svetlost. Potom se

u njihovom rasprskavanju stvorio prozor, i u njemu je šiknula blistava, zaslepljujuća bujica. U toj

bujici se najpre pojavila geometrijska figura - krug sa naslikanim zlatnim nitima trougla. Sa strane se

materijalizovala ikona sa likom Hrista, ukrašena dragim kamenjem, i počela da se primiče

geometrijskoj figuri. Ona je lagano, ritmično ušla u centar trougla, stvrdnula se tamo u zlatnu

medalju i iznenada zaplivala ka nama. Na medaljonu se niotkuda pojavio zlatni lanac, i navukao na

vrat Pegaza. Za njim se iz svetlosti pojavio čovek sa Monomahovom kapom na glavi. Za njim su

izašli sveti i vojnici. Bilo ih je izuzetno mnogo. Prolaze mimo nas. Okreću glave, posmatraju nas

namrgođeno, pažljivo, ispitivački. Tamo, odakle oni izlaze, opažaju se zidine drevnog grada. One su

visoke, snežno bele.

Iz svetlosti iskrsava čovek u dugoj beloj odeći, sa krilima na leđima. On leti iznad vojnika i

svetih. I osmehuje nam se.

Mi bojažljivo pokušavamo da ga prepoznamo:

- Arhanđel Mihailo?

- Da! Zar me niste prepoznali?

Opet idu ljudi, noseći u rukama barjake, vezene zlatom i srebrom. Iznova vojnici u pancirima

i sa šlemovima. U njihovim redovima su i sveti Pravoslavne Crkve, sveštenici. Oblaci se razmiču još

šire. Pod njima se pojavilo more, oluja baca staru barku sa talasa na talas, i vetar u paramparčad kida

natrulo jedro. A ljudi stoje na palubi i ne boje se. Zrak sa neba vodi lađu.

Slika nestaje. Sad vidimo golemog čoveka. To je kovač. On kuje bogatirski* mač sa velikim

kamenom u okviru, učvršćen na raskršću sečiva sa balčakom. Pruža nam ga. Igor ga uzima i ljubi

sečivo.

Iznenada sam prestao da budem Pegaz. Stojim pored Igora u akademskom ogrtaču.

-----------------------------------------------------------------------

* bogatir – junak, vitez, velikan – prim prev.

Neko sa strane, takođe gorostas u odori sveštenika, poškropio nas je svetom vodom iz žutog

vedra snopom grančica bosiljka. Nas krste ogromnim krstom, i mi celivamo krst tri puta.

Blagoslovivši nas, sveštenik nam jednom pa drugom polaže ruku na desno rame.

- Sad ste primili istinsko sveto krštenje. U ime Oca, Sina i Svetoga Duha, amin!

***

Razume se, ovako nešto nisam mogao da prihvatim samo kao činjenicu, ne rastumačivši i ne

podvrgavši ekpertizi svesti. Da negiram ono što se dešavalo, bilo je nemoguće, a uz to, iako nisam

bio jedini učesnik događaja, žarko sam želeo da nađem nekakvo uobičajeno uporište za ta

neverovatna zbivanja. Isti onaj novinar, A.Gorbovski je u svojoj drugoj knjizi „Drugi svetovi“ (M,

1991.g) istraživao nešto slično mom sadašnjem opažanju. Dozvolite da ga citiram:

„Misao o nekakvim suštinama koje žive pored nas, neshvatljive organima naših čula, prisutna

je u ljudskoj svesti praktično oduvek. Ta predstava prožima sva verovanja, svetske religije i

mitološke sisteme različitih naroda. Može se sa sigurnošću tvrditi, da u istoriji ljudskog roda nije bilo

civilizacije u čijem svetonazoru nije bio prisutan taj element. Shvatanja teologa, filozofa i mistika

svih epoha o tome šta predstavljaju same po sebi te suštine, ne mogu ni dan danas da ostave

ravnodušnim one, koji pokušavaju da pojme slične fenomene.

Neki veliki mislioci su ostavili niz drugih svedočenja svoje prozorljivosti, a koja se odnose na

ono o čemu sada ovde govorim. Aristotel je smatrao da pored ljudi, ptica, životinja i ostalih, dobro

nam poznatih formi života, postoje još neke suštine, koje ne možemo osetiti našim čulima, a koje

poseduju mnogo tananije, eterično telo, ali, koje je toliko supstancijalno, kao i ona koja mi vidimo.

Aristotel je navodio to gledište, kao i mnogi drugi filozofi različitih epoha koji su delili ta uverenja,

ne opterećujući se bilo kakvim dokazima i argumentima. Oni sebi nisu postavljali ciljeve da nekoga u

nešto ubede. Osim toga, poimanje te druge realnosti, i osećaj da ona postoji, više je – pre bi se moglo

reći, oblast duboke intuicije, negoli logičkih proračuna i racionalističkih konstrukcija. Takva

konstatacija je ili u stanju da izazove odjek i shvatanje kod nekoga ko je obdaren takvom intuicijom,

ili ne. Iz ovoga uopšte ne proizlazi da je neko bolji ili lošiji. Jedino što proizlazi iz toga je - da poneko

oseća svoju bliskost sa nekom širom, višedimezionalnom realnošću, a neko ne.

Dakle, treba razmišljati, a mislioci su bili tako logični samo napominjući, a ne argumentujući

ta svoja uverenja. „Priznajem – pisao je Kant, - da sam sklon tvrdnji o postojanju nematerijalnih bića

u svetu...“.

Po svoj prilici, podrobnije od ostalih to je izneo K.E.Ciolkovski. On je verovao u nastanak, u

samo praskozorje postojanja Vaseljene, nekih „bića“, stvorenih ne tako kao mi – pisao je on, - „u

najmanju ruku iz neuporedivo razređenije materije“. Za milijarde godina svoga života, ta bića su,

smatrao je naučnik, mogla da dostignu „vrhunac savršenstva“. „Da li su uspela da se sačuvaju do

današnjih dana i da li žive među nama, budući da su za nas nevidljiva? – pitao se Ciolkovski.

Naša nesposobnost da opažamo te fine strukture drugih suština, uporediva je, moguće, samo

sa nesposobnošću insekata ili, recimo pčela, da shvate naše sopstveno postojanje kao čoveka. Ljudi

se bave pčelarstvom više od 10.000 godina. Deset milenijuma zaredom oni iskorišćavaju pčele,

modifikuju ih, proučavaju, pišu o njima članke i monografije. A pri tom, za same pčele, čovek,

očigledno, ostaje iza barijere njihovog poimanja. Njihov vid je stvoren na način koji im omogućava

da razlikuju samo rasplinute konture bližih predmeta. U toj lelujavoj močvari, magloviti spoljnji

obrisi čoveka, drveća ili stubova, podignutih u čast nekakvog događaja našeg sveta, podjednako su

im neprimetni i apsolutno nevažni. Pčele, smatra poznati francuski istraživač Remi Šoven, čak i ne

naslućuju da postoji takvo biće, kao što je čovek. U toj stvarnosti, u kojoj one borave, nema ni

čoveka, ni čovečanstva.

Slično pčelama ili insektima koji žive u prirodi, i ne naslućuju da postoji čovek, mi ne

primećujemo ni drugačije suštine, koje možda, isto tako žive pored nas. Istina, katkad sebi barem

možemo da dozvolimo misao da one postoje. Ali, kakav je život tih suština, kakvi su njihovi motivi i

ciljevi, ukoliko su im uopšte svojstveni, mi ne možemo znati. Kao što ne bismo mogli da znamo, ne

odgajaju li i one čovečanstvo, isto kao što mi odgajamo pčele. Uzgred, možda je, hvala Bogu, i bolje

što ne znamo“ (s.133-135).

A evo još jednog mišljenja – poznatog neurofiziologa, dobitnika Nobelove nagrade Dž.

Eklesa:

- Uveren sam, da polazna realnost mog poimanja sopstvenog „ja“, ne može biti identifikovana

sa mozgom, neuronima, nervnim signalima ili prostorno-vremenskim modelima dobijenih impulsa.

Ne mogu da poverujem da iskustvo svesti nema drugi nastavak, da nije imalo priliku drugog

postojanja pri nekim drugačijim, za nas nezamislivim uslovima. U svakom slučaju, ja tvrdim, da

mogućnost sledećeg postojanja ne može biti odbačena na naučnim osnovama.

Po njegovim rečima, postoji nekakva komponenta ljudskog postojanja u svetu, „koja nije

podložna dezintegraciji posle smrti“.

A sad sam i ja lično došao u dodir sa suštinama, koje nevidljivo borave pored nas, i uspeo

sam da pojmim novi aspekt svog sopstvenog postojanja. Čak je čudnovato i neočekivano

uključivanje u ritual Svetih Tajni, bezuslovno bio deo nekog plana, koji sjedinjuje različite strukture

ličnosti psihe i svesti, kako moje, tako i Igora Arapjeva. Jer, još je Paracelzus odlučno tvrdio da svaki

čovek ima dva tela – fizičko i duhovno. A on je bio jasnovid. Te tako, šta se događa sa nama –

cepanje ili sinteza ta dva tela?

***

Moja učenica Tamara, koju sam već spominjao u ovoj knjizi, ima izuzetno jaku glavobolju.

Napadi na njeno zdravlje žestoko me izbacuju iz ravnoteže. Tamara, isto tako, jedva podnosi to

beskrajno poboljevanje. Ima neprekidne nervne padove.

Zovem Igora. Moramo se nekako izboriti sa tim. Više se ne mogu trpeti beskonačni kosmati

(tako Igor i ja nazivamo podmuklo stanovništvo podzemnih struktura).

Odlučili smo da poradimo utroje. Izlazimo u nematerijalni prostor. Nad Tamarinom glavom

visi lopta sa svetlećim žilicama. Lokalizujemo napad i idemo po zraku prema onome ko ga je poslao.

Poznata ptica sa repom i kopitama.

- Ma, sad ćemo te udaviti, kosmati! – besni Igor i napada.

Ptica se preobraća u ogromnog razjarenog vuka. Vidim mu oči sa žutim odbljescima mržnje,

iskežene očnjake. Ali je vuk malo izgubljen. Na dvoboj sa Georgijem Pobedonoscem on, čini se, nije

računao. Hoće da pobegne. Kasno. Igor ga mlati kopljem.

Vuk se pred našim očima pretvara u lisicu. Takođe ogromna podlost. Upravo je preda mnom

– oči u oči. Udaram je kopitom. Iz lisice je otprhnuo gavran, odleteo nekuda na nivoe.

Mora se nešto učiniti sa Tamarom. Njoj je jako loše. Hitamo uvis, uzimamo tamo životvorni

krst. Stavljamo ga preko puta Tamare. Odozgo dolazi moćni zrak. Krst smeštamo u zrak i

usmeravamo nastali Sunčev vetar na Tamaru. Ona je cela u njegovoj bujici. U nju ulazi moćni naboj

božanske energije. Bol je uminuo. Mnogo joj je bolje. Dodajemo još energije iz žezla. Ona

ozdravljuje direktno naočigled nas.

Odozgo se pojavljuje beli golub. Zovu nas gore. Tamara izlazi iz nematerijalnog prostora, a

mi letimo za golubom. Na samom vrhu nivoa – stepenice. Na njima sedi sveti Georgije Pobedonosac.

Padamo pred njim na kolena. On je tako golem, da mi jedva dosežemo do kolena njegove noge.

- Šta hoćete da me zamolite? – pita.

Odgovaramo da molimo pomoć u borbi sa tamnim silama, i za dobra dela.

On nam pruža ruku sa prstenom na prstu.

- Dodirnite prsten.

Mi ga dotičemo i osećamo kako raste snaga u nama.

Sada treba naći Lapšina. Dotući ga.

Spuštamo se na zemaljski nivo. Pronašli smo njegov stan. On je obavijen tamnom opnom.

Nova zaštita. Kako je ukloniti? Zrakom izrezujemo prozorčić, virimo kroz njega.

Kuhinja. On sedi pored žene za stolom. Deluje izgubljeno. To je slomljen čovek. Čovek-

senka.

Ulazimo mu u svest, vraćamo informaciju jučerašnjeg dana. Mozak Lapšinov su dve kuglice.

One su energetski i informaciono međusobno povezane. U centru njegove strukture – kvadratići. Ima

ih desetak komada i vrlo su aktivni. Zrak odlazi kroz Bardo do trećeg nivoa. Još jedan impuls odlazi

na šesti nivo, gde je hipnoza. To je sve jučerašnja slika, kada se on pripremao da nas napadne. Evo ga

u Carstvu mrtvih. Sa strane - ptica, sleđa – đavo. Potpasan je kožnim uzanim remenom. Za pojasom

su mu magični instrumenti –– petrolejska lampa i krčag. Preko puta poznati lik u crnom dugom

kaputu i sa kosom. I ponovo se iz grudi Smrti u Lapšina ispumpava crna energija.

On se pretvara o ogromnog gavrana. Pod njim je teška crna platforma sa kovanim prstenom u

sredini. On se hvata kandžama za prsten, podiže ploču u vazduh i nosi je kroz Bardo-kanal na

zemaljski nivo. Nalazi moju kuću i spušta ploču odozgo. Pojavljuje se konjanik – naša zaštita. On

drži ploču rukama, ne dozvoljavajući da se spusti. Ali ni ptičica takođe nije baš svakidašnja. Čeka,

kada mi neko dolazi u kuću, šalje kroz te ljude koji ulaze impuls, stvara rezonancu i pritiska odozgo

pločom. Svima u kući postaje loše.

Sad smo se pojavili Igor i ja. Počinjemo da se borimo sa njim. Ista borba kao juče. Mi se

bijemo sa vukom, a crna mrljica odlazi uvis i skriva se na trećem nivou. Znači, vuk je – iluzija,

hologram. Mi smo se borili sa vukom koji nije pravi, već sa kopijom, koju su nam vešto podmetnuli.

Iako, sudeći po Lapšinovom stanju, njemu je već svega dosta. Georgije Pobedonosni nije nekakva

veštica na metli. Želeo bih da dodam Lapšinu makar nešto nelegitimno. A već je mučno koliko on

jadno izgleda. U Rusi* ležećeg ne biju. Izlazimo, odlazimo. Nek se oporavlja, još ćemo se sresti.

Vratili smo se u naš kabinet, pod kupolu kule. Ali, da isključimo ekrane unutarnjeg vida

nismo uspeli. U nas je ušla informaciona bujica, i počela da se odmotava – kao da glas iznutra

odjekuje:

„Izmerite utrošak vremena na događaje vitruelnog plana označene realnosti. Događaj se desio.

Počele su promene. Realnost je počela da se menja. Lapšin se zainteresovao za taj pravac, čita

odgovarajuće tekstove, knjige. Tu su se učvrstile vaše ispravke, koje menjaju važan deo njegovog

života. Vama nije ostavljeno dovoljno vremena za potpuno školovanje, i zato što se približava veoma

važan događaj, treba požuriti. Lapšin vas je znatno pretekao. Vi ste se pojavili u procesu

uspostavljanja njegovog odnosa sa Grabovojem. Imate izuzetno mnogo snage, ali niste dobro

procenili s kim imate posla. Tamne sile su ojačale i hoće da ograniče carstvo Hristovo. Milenijum je

– godina promena. Zakon to dopušta. Vi možete pomoći Hristu. Vi radite valjano, time što

preinačujete Lapšinovo okruženje, ali je to nedovoljno – sva sila je u njemu, kao što je vaša sila – u

vama.

Njegova grupa zavisi od njega.

Vaša – od vas.

Konačno, sve će se odlučivati u neposrednoj borbi. On je vrlo ozbiljan protivnik. On posmatra

– kakva je protivnikova smrt. A najvažnije je: kakva je kod koga smrt?

-------------------------------------------------------------------------------------

* Rus – Rusija se do dolaska hrišćanstva zvala Rus

Vi se borite na vrhu. Ali se zbivanja prelamaju i dole. Unesite jasnoću. Usmeravajte ljude.

Uskoro ćete morati da stanete na čelo svega – i ovde, u Carstvu Božijem, i dole, na Zemlji. Podignite

barjak – okupiće se vojska“.

***. Sledećeg dana smo Igor i ja otputovali kod Grigorija Petrovića. Dočekao nas je, kao i uvek,

sa osmehom i već bio u toku zbivanja koja su se dogodila u nematerijalnom prostoru

- Ma, šta ćete, dešava se. Obmanuli su me. Najvažnije je – izvesti tačne zaključke iz onog što

se dogodilo. Pobede uvek osvaja onaj, koji izvede pravilne zaključke. Razmislite, kako se sad boriti

sa hipnozom i hologramima, kako opaziti među svim tim kopijama istinskog protivnika. A sad, hajde

da poradimo – predloži on. – Uključite svoje ekrančiće. I, počinjemo.

On se usredsredio.

- Iskustvo skupljanja prostora u opseg sopstvene duše. Šta prvo radimo? Ograničavamo

prostor oko sebe i uvlačimo ga u sebe.

Iznenađujuće, za razliku od pređašnjih podizanja po vertikalnom kanalu Bardo – u

magnovenju se nađosmo na vrhu. Sada smo bukvalno džinovi koji su se istrgli iz boce. Uokolo je

beskonačnost Kosmosa. Sve se veoma jasno vidi: zvezde, spiralni rukavci naše galaksije, druge

galaksije u daljini. A dole je naša bočica, u kojoj je ceo svet. Drugi prostor na kom mi stojimo je –

verovatno zapušač te posude. Sada je on malo podignut, zahvaljujući čemu smo i utekli na slobodu.

Eto kako izgleda naše prostranstvo, ukoliko se posmatra spolja.

Ovde nema ničega – ni centralnog kanala, ni levog, ni desnog. Nerazumno stremi uvis. Taj

beskraj guši, ali mi savladavamo strah. To je, možda, prvi čovekov izlazak u otvoreni Kosmos bez

skafandera. Iako, teško da je tako. Neka slična svedočenja već postoje, ma, na primer, u tibetanskoj

„Knjizi mrtvih“. Uostalom, autori ove knjige su mogli i da se ne popnu tako visoko.

Nešto nas nekuda vuče. I naš put, ničim obeležen, teško da je slučajan. Nas bukvalno privlači

nevidljivi kosmički tok u dubine Svemira. Zemlja i Sunčev sistem se odavno ne vide.

- Pokušajte da se zaustavite – čujemo glas Grigorija Petrovića.

Zaustavljamo se. Preko puta nas se pali nešto poput velikog ekrana, po kom velikim slovima

juri tekst. Nešto kao skripta. Čitamo:

Život jeste beskonačnost, a beskonačnost jeste život. Ali ne postoji u svakom životu

beskonačnost. Ko je spoznao tu beskonačnost, taj je spoznao i život.

Beskonačnost postoji u svakome od vas, u vašoj duši. Razvijajući tu beskonačnost, vi

doživljavate istinski život, kako na Zemlji, tako i u Kosmosu. Beskonačnost se ne može prekinuti, a

život je isto tako beskonačan, kao Kosmos.

Život se menja, kao Kosmos. I upravo Kosmos utiče na vaš život. Sve što činite, jeste

kosmičko i svojstveno je načelima Kosmosa na Zemlji.

Kosmos daje život, kako na Zemlji, tako i na drugim planetama. Pogrešno je smatrati da je

neko stvorio Zemlju. Život je stvorio sam Kosmos kroz ispoljavanje više sile Razuma.

Kosmička energija je u svakome od vas. Samo treba naučiti kako se njom služiti, i tada ćete

spoznati istinski život kako na Zemlji, tako i u Kosmosu.

To je bogatstvo koje se ne daje svakome. I nije svako ko je pripremljen, u stanju da upravlja

tom energijom. Živite u harmoniji, kako na Zemlji, tako i u Kosmosu – i vi ćete steći večni život.

Kosmos je – ispoljavanje vas, a vi ste – ispoljavanje Kosmosa. Uzmite ono što vam pripada.

Projektujte život zemaljski i kosmički, onako kao što ste vi stigli ovde gde se sad nalazite. Jedini vaš

pomoćnik je – Vera.

Sve kosmičko nije vam strano. Ono vam je blisko, iako se ne daje svakome. Samo odabrani

mogu da se služe energijom odavde, gde se vi sad nalazite. Kosmos vam je dao život, ne odbacujte

ga. Pamtite – vi živite po načelima Kosmosa. To što vi ostvarujete, jeste Kosmos.

Vi ništa ne otkrivate, već čitate u knjizi života ono drevno, što je već bilo napisano.

Požurite! Sve što se događa po spirali – završava se. A ono je večno, zato što započinje

ispočetka.

Životni poredak nije ono što ste vi navikli da mislite oduvek, i o čemu se u vama uobličio

određeni pogled na svet. Život je prostor, koji je određen kosmičkim načelima. Ništa ne može da se

razvija haotično, spontano, samo od sebe. Sve ide po redu u svom razvoju.

Život je izgrađen po načelima Kosmosa, i pogrešno je misliti da vi nešto otkrivate ili

pronalazite. Sve je to postojalo i ranije, a ljudi stoje tek na prvom strepeniku svoga razvoja. A

stepenice znanja odlaze daleko uvis. Da bi se pravilno koristilo neograničeno znanje, nužno je

posedovati potpuno saglasje duše sa Kosmosom. Pogrešno je smatrati da vi posle smrti umirete ili da

nekog dana otkrivate nešto novo. Život je beskonačan, i vaša otkrića su, takođe, beskonačna. Ona su

već ostvarena i u prošlosti i u budućnosti.

Oni koji spoznaju kroz dušu svoju Boga svog, imaće pristup do načela Beskonačnog

Kosmosa. Oni će moći da se koriste znanjima, koja će ih pomaći tako daleko, da sadašnja svest neće

uzmoći to sebi ni da predstavi, niti da smesti u svoj um. Oni će se i izbaviti kasnije od kazne nebeske

za nepravilan život.

Načela života su veoma jednostavna, ali će svako, ko ih kasnije pročita u Knjizi Znanja,

morati da bude spreman na razboritost, razumevanje, a takođe treba da zna, da na njemu leži

odgovornost za upravljanje tim zakonima.

To je bilo nešto poput pristupne besede. Onda je krenuo prvi deo.

Uzajamno delovanje negativnih

i pozitivnih energija

Negativne i pozitivne energije su istovetne među sobom. Ali, u nekim slučajevima negativne

energije može biti više negoli pozitivne, kao i obrnuto. To se dešava u vreme uzajamnog delovanja

energetskih sila i borbe dobrih sila sa zlim, i zlih sila sa dobrim.

Tamo, odakle ste vi došli, između njih skoro neprestano stoji znak jednakosti, pošto su

događaji i život raspoređni po načelu Kosmosa. Da bi se izmenila bilo koja situacija i da biste

upravljali svojim životom, neophodna je treća energija, koje, na tom mestu gde ste vi, nema. Da bi se

izmenili događaji i tok života, neizostavno se energija mora uzeti sa izvora života, koji se nalazi više,

iznad vas. Upravo nad onim mestom, na kom vi radite.

Vi ste dužni da procenjujete moć primenjivane energije, zato što menjate ne samo tok

događaja i životni nivo, već menjate i načela Postojanja i načela Kosmosa na onom mestu, gde oni

deluju nezavisno od vas i od volje onih koji tamo žive. Vi morate da procenjujete razmere

primenjivane energije, a isto tako da jasno zamislite posledice primene te energije i da pamtite, od

koga je uzimate.

Pri uspostavljanju energetskog kanala, promišljeno koristite moć koja vam je data, kako u

dobrim, tako i u drugačijim namerama. Shvatite da moć, primenjivana s vaše strane, po poretku

nadmašuje ostale sile sveta, u kom je vi koristite.

Posle proveravanja, data moć će biti učvršćena u vama. Ali znajte da ta moć nije početak, niti

kraj, već će biti samo jedna od moći kojima ćete imati pristup.

Po delima vašim, biće vam dato.

U ime Oca, Sina i Svetoga Duha, amin!

Dolazak Gospodnji

Pripremite se za dolazak Gospodnji, jer će Bog sići na ono mesto, odakle ste sami došli. I

onaj, koji ne bude posvećen delima Gospodnjim, i u kome ne bude moći Božije, neminovno će

stradati.

Moć Gospodnja je u vašoj duši - i nađite veru duše vaše. Tada ćete steći spokoj i sklad u

životu vašem.

Znajte da je svakome od vas dostupno da se koristi moćima Gospodnjim, koje su neuporedivo

nadmoćnije. I ne bojte se da preuzmete te moći, pošto vam je dozvoljen pristup njima.

Znajte da date moći mogu da izmene, kako svet u kom se vi nalazite, tako i život, prirodu i sve

što je oko vas.

Ne sumnjajte u ispravnost odluke, pošto je odluka vaša - što i jeste želja odozgo. Postupajte

sa verom i dušom vašom u potpunom skladu, onako kako vam navode misao. Zato što vi jeste ono

oličenje ruke Gospodnje, koja vam daje raspored kako u Kosmosu, tako i u onom životu iz kog ste

došli. Vama se stavlja na raspolaganje četvrta nezemaljska moć. Ona je kao zid – bez početka i

kraja. Niko je ne može savladati, pobediti. Ona će vam biti potrebna tamo, gde morate da zaštitite,

ograničite.

Iskoristite datu moć za dobre, razumne namere i znajte, da će se moć, data vama,

mnogostruko uvećati zarad podrške i brižljivog staranja o tom mestu, odakle ste došli.

Koristeći moć i sposobnosti kojima ste obdareni, dobro upamtite da nikada u primeni moći

niste sami. Iza vas stoji Gospod naš. I one sile koje će vam se suprotstavljati, suštinski su zabludele i

pokušavaju da se odupru gnevu Stvaraoca.

Neka one opaze veličinu vašu, i nalaziće se u blizini vašoj, služeći vama. Kako je i bilo

predodređeno nekada, i u sadašnjosti, i u budućnosti. Neka vas čuva Gospod i sva sila nebeska!

Gotovo, svi tekstovi su završeni. Ekran se ugasio i nestao. Mi smo sami u beskrajnom

Kosmosu. U kom pravcu da skačemo?

Odjednom, iz daljine leti velika dugačka kočija, u koju su upregnuta tri bela konja. Ona blista.

Njom upravlja golemi bradati čovek. On veoma liči na onog, koga prikazuju na ikonama. Bog Otac.

- Šta je, izgubili ste se? – ori se preko celog Kosmosa gromovit, zaglušujući glas.

- Gospode! Pomozi nam da nađemo Zemlju! – molimo mi.

On se smeje. Kola se okreću.

- Kačite se nazad!

Igor se drži rukom za zidić zlatnih kola. Ona lete kroz beskraj. Proletesmo mimo Sunca.

- Eno je vaša Zemlja.

Bog Otac baca ka njoj munju.

- Hvala, Gospode.

- Mene još i Ocem zovu - kikoće se on.

- Hvala. Oče.

- Uh, najzad ste se dosetili.

- Možemo li Te dotaći?

- Ne smete. Izgorećete.

Kola se okrenuše i odleteše nekuda u dubinu galaksije.

Mi ulazimo na nivoe. Gotovo, ponovo smo na Zemlji. Grigorije Petrović nas posmatra

zadivljenog pogleda.

- Vi znate ko je to bio?

Igor i ja se zgledamo.

- Tvorac – i snuždeno dodaje: - Da, momci, s vama nikad nije dosadno. Ja lično nešto ovako

prvi put vidim, da Sam Stvoritelj nekoga po Kosmosu vozika.

***Igoru i meni sve mnogo bolje uspeva negoli ranije. Brže stižemo do planetarnih nivoa, bolje

dijagnostikujemo bolest, brže nalazimo rešenja u konačnom obračunu sa patologijom u organizmu –

kod sebe i kod drugih. Ukoliko nešto ne znamo, odmah se obraćamo Grigoriju Petroviću. On na

drugom nivou levo, ima svoje mesto prebivanja – omanji dvorac sa paunovima u dvorištu. I Igor i ja

smo počeli katkad da razmišljamo o nečem sličnom. Ali se zasad još nismo odlučili.

Rad u Centru je dosta dobro krenuo. Ljudi dolaze. Ali su uglavnom veoma siromašni i ne

mogu da plate ni za obuku, niti za lečenje. Mi ih, bez obzira na to, ne odbijamo. Nama je neophodna

sigurnost u sebe. I svako složeno oboljenje, koje mi savladavamo uz pomoć određenih tehnologija,

zaista je veliki praznik za nas. Dolaze ljudi sa dijabetesom i dobijaju očekivanu pomoć. Dolaze sa

rakom – pokazuje se da je i on prinuđen da se povuče.

Katkad se u auri čovekovoj jasno primećuje prisustvo tuđe informacione suštine. Evo ih,

zlodusi, kako se u narodu kaže. Mi ih možemo ukloniti, ali prvo pošaljemo čoveka u crkvu, po

pravilu, u Trojicu- Sergijevu lavru kod oca Germana. Neka grešnik shvati, da nije sve tako prosto u

životu, da za sve dođe vreme za naplatu. Otac German će pročistiti mozak. On je strog sveštenik, i mi

imamo sa njim posebne odnose. Kada je išla vojska kojoj su nas predstavili, njega smo videli među

onima koji su blagosiljali. Ukoliko ga Sam Gospod pušta u Svoj svet, u Svoje Carstvo, to znači da je

on taj, kome se može verovati. Nekoliko puta smo odlazili kod njega na službu Božiju u dvorišnu

crkvu i videli, kako iz ljudi izlaze energo-informacione suštine tamnog sveta – đavoli, demoni.

Ponekad su se oni, istina je, odmah neprimetno uvlačili u nekoga ko je bio u blizini. Ali ih je,

uglavnom, vuklo nagore, u uspinjuću energetsku bujicu pod kupolom hrama, a oni su se, grčeći se i

mučeći u Svetom Duhu, deformisali, rastvarali, topili u visinama.

Mi smo dolazili u iskušenje da se otvorimo ocu Germanu, ali smo to obuzdali u sebi. Zato što

u njemu nije radio ekran unutarnjeg vida, a on sam je mogao i da ne zna, da je blizak Gospodu. A

svoja znanja i umeće da isteruje zle duhove, on je dobijao preko kanala intuicije. Tako da smo mi,

kao i ostali svet, po nekoliko sati provevši na kolenima, dobijali očinski blagoslov. I drugima smo

preporučivali da to isto urade, u svakoj zgodnoj prilici.

Vrativši se jednom posle zamorne službe kod oca Germana, Igor i ja se setismo našeg ranije

pobeđenog protivnika, Lapšina.

Bilo je to sredinom maja. Dani su bili topli, sunčani, dugi. Seli smo opet u kabinet, u toranj

pod kupolom, gde se naš energetski stub stvarao, isto kao i u crkvi kod oca Germana. Zahvaljujući

njemu, trebalo je samo poželeti – i mi smo već bili u nematerijalnom svetu, spremni za rad.

Ma, gde li je u Moskvi naš drug Lapšin? Aha! Evo ga! Tumara po svom kabinetu. Sto, iza

kog je prozor. Doputovao je iz Feodosija. Odmotavamo tračicu unazad. Šta je tamo radio? Ništa

osobito, hodao po groblju. Doneo je cveće. Veliki grob, klupica, on seda. Povezuje se sa trećim

nivoom. Desno je neko od njegovih rođaka. Otac. On ga grdi. Lapšin ga ne čuje. On je s leve strane

polu-ptica, s leđa ima rep. Oko njega je mnogo mrtvaca. On je za njih kao nada, kao spasenje, njih je

na hiljade. Oni mu daju svoju energiju. Govore mu da je nepobediv.

Premeštamo se do njega. Sedimo jedan pored drugog. Ispod nas je sve crno. Otvorio se kanal.

Poletesmo po njemu. Prvi, drugi, treći nivo. Vrata! Ona se otvaraju. Skeleti u crnim dugim haljinama.

Oni stvaraju kuglu tamne boje. Ona se trenutno skuplja. Lapšin je uteruje sebi u grudi. On takođe ima

i ratnu opremu. Sablja ili mač s desne strane, koji iz nekog razloga visi. Sad ima i pancir. I štit je isti,

kao kod nas. Samo je sve tamno. Na štitu se naizmenično pojavljuju – čas ptica, čas đavo. U sredini

štita je kamen. Dugačko koplje. On je naša potpuna analogija, samo crna. Istina, samo spolja. A

suština njegova je drugačija: ptica, da pobegne, đavo, da se bori. Za nas ga pripremaju. Oni su

napravili prototip Crnog viteza. Njegovo naoružanje tek što se pojavilo. Ono povećava njegove

izglede.

Sa njegove desne strane je otac – omanjeg rasta, suvonjav, sed. On govori: zaustavite ga, ceo

naš rod će zbog njega nastradati. Otac ima normalne misli, a sin obrnuto. Razmišlja kako da prigrabi

svet.

Njemu smetaju takvi centri, kao što je naš, druge škole, akademije. Mi smo opasni za njega, a

pojedinačni ekstrasensi ga ne brinu. Lapšin koristi hipnozu. Stavili smo ispred njega ogledalo. On

gleda u njega i odražava sam sebe. Ipak, on zna za nas i na sve je spreman. Sve u svemu, on je

stoprocentno siguran u sebe.

Zašto njegov sistem dejstvuje autonomno?

Lapšin se, reklo bi se, ne napreže, a ljudima je loše! Treba ustanoviti, u kom pravcu od njega

vodi nit. Vidimo. Crna piramidica od lopti. Iz nje se zračići razvlače prema onima koje on hoće da

uništi. Na bezvoljniku radi. Eto, kako je zanimljiv njegov poslić. A ukoliko se pokuša na isti način

protiv njega? Nas crna piramida guši, znači, njega će svetla gušiti.

Postavljamo iznad trećeg nivoa piramidu od zlatnih kugli. Bogato je zasićujemo energijom

Georgija Pobedonosnog. Ciljamo u Vjačeslava – đavolka. Aha! Dobro se pripremio! Trenutno se

pojavila zaštita u vidu kocke. Kako da ga dohvatimo? Udaramo kopljem. Izletele su tri ptice. Da ih

sustignemo ili šta? Ovog puta je baš mnogo varao. Dok smo se borili sa hologramskim vukom, on je

otišao na treći nivo. Sada neće umaći. Čak ni ptičice onamo ne lete – smeta im zlatna piramida.

Mrtvaci sa leve strane besne, psuju. Ma, kakva je korist od psovanja?

Treba se prisetiti kako se u bajkama događa. Nije bez razloga Lapšin u poslednje vreme

bajkice čitao. Traćiti strele na lešinare? Isti ti je đavo! Najbolje je da na njih pustimo našu ptičicu

milu – orla dvoglavog.

Stvaramo ga zrakom, oživljavamo. Gotovo, spreman je veličanstveni, poleteo je. I to pored

ptičica. Znači, zaista nisu prave! Opet je hteo da nas nasamari drug dvorogi. Nije lepo...

Naš orao je poleteo nadole, u Lapšinov kabinet. A tamo se nekakva kockica nasred sobe

uobličila. Ovde je nečisti, znači. Molimo ptičicu dvoglavu da se izmakne i iz sve snage po kocki

buzdovanom udarismo, od kog se i planine spljošte. Raspuče se kocka. Vjačeslav se glavom pravo u

sto zabio. Na potiljku mu se kovitlac pojavio. Kompjuter je tad ulaz-izlaz pokazao. Odvijamo ga u

smeru suprotnom od skazaljke na satu. Sažima se u tačku, a sekundu kasnije se, opet, kao pre, vraća u

prvobitno stanje. Ponavljamo. Isti rezultat! Uokvirujemo smeđim zrakom, izvlačimo iz bolesne

glavice nerazumnu svest. Uh, kakva je bušotinica u tikvi nastala!

A priroda, kao što je poznato, prazninu ne trpi. Utiskujemo na pređašnje mesto dobre namere,

milosrđe, spremnost da se pomogne bolesnima, siromašnima. Da li će biti na duže? Njegovi stari

prijatelji i gazde, nesumnjivo će uskoro posumnjati da nešto nije u redu, i opet će ga iznova sastaviti

iz dobrog u ogavno zlog čoveka. Pa, možda će nedeljicu-dve bez gadosti proživeti? A nama je barem

kakav-takav predah.

Za sledeći dan smo planirali da podignemo na sami vrh nivoa devojčicu, onu istu što je

nekada, u opštoj zbrci u Feodosiju, Vjačeslavu uništila celu predstavu. Kod nje odlično radi ekran

unutarnjeg viđenja, ali samo na najnižim nivoima, kako ju je naštimovao u svoje vreme Lapšin. Ona

je talentovana devojčica i veoma želimo da je reprogramiramo na svetao put ka Bogu. Uz to, nekada

davno je upravo njoj pošlo za rukom da upropasti nadmenu okultnu Lapšinovu misteriju. Jedino zbog

čega strahujem je njena samouverenost i uobraženost. Mislim, ukoliko ona sretne nekog iz božanske

hijerarhije, njoj će to pomoći da se orijentiše u životu.

I evo, nastupio je dogoočekivani trenutak. Mladi ekstrasens stavlja preko očiju tamnu masku,

uključuje ekrančić. Pokušavamo da je podignemo na deseti nivo. Sve se kod nje divno odvija. Nema

nikakvih problema sa podizanjem. Na njoj je srebrnkasto odelo sa širokim nogavicama. Jake duboke

cipele sa krilcima, kao kod Hermesa. Premešta se po prostoru slobodno i vrlo brzo. Na glavi joj je

povez, kao kod japanskih nindži.

Tako izuzetno pokretljivo dete.

Letimo po centralnom kanalu Bardo. Nikakvih poteškoća. Devojčica je ovde kao riba u vodi.

Podižemo se gore.

Ravan teren. Sve je u magli, nikoga ne srećemo. Naša štićenica je dole, tako je malena.

Pitamo je kako ona nas vidi.

- Vi ste mi ispod grudi – odgovara ona.

Nešto nije u redu, ali šta – nikako da shvatimo.

Krećemo se po stepenicama. Malo smo se popeli, i stepenice iščezoše. Praznina. Veoma jasno

nam je objašnjeno da treba da se vratimo. Vratismo se. Krenuli smo drugim putem. Tinejdžerka

napravi petlju i vrati se na pređašnje mesto.

Koračamo po drugim stepenicama. Tamo je piramida, iza nje planina. Nekoliko staraca.

Veoma su veliki.

Pitamo supermenku: „Vidiš li ih?“

- Da, vidim. Oni su jako mali – kaže. – Posmatram ih odozgo.

Starci se okreću od nje. Jasno pokazuju da ne žele da opšte sa njom.

Zašto devojčica vidi sebe tako velikom i posmatra sve odozgo nadole? U ovom prostoru se,

čini se, na neki alegorijski način pokazuju neki njeni ozbiljni lični problemi u procenjivanju sebe

same. Hipertrofirana predstava o sebi, svom mestu u životu... Da nije dete, susret bi mogao da bude

mnogo grublji.

Ali, devojčica ne gubi samopouzdanje. Prosto se okreće od božanskih staraca i lakomisleno se

vere uz planinu.

Put zagrađuju dve figure – Život i Smrt. Oni je posmatraju, a ona posmatra njih.

Po mom mišljenju, nju baš briga za sve. Ona naprosto razmišlja, kako da pređe preko te

neočekivane prepreke. Njoj se, kao i pre čini, da je ona velika, a oni mali. Život i Smrt joj okreću

leđa, jasno pokazujući svoj odnos prema nepromišljenoj devojčici.

Ona hoće da ide dalje. Ja protestvujem. Ovo nije cirkus, niti zoološki vrt. Sve je veoma

ozbiljno. Treba otići. Nju ovde ne žele da vide.

A nama starcima-vaspitačima, takođe je nauk. Razume se, deca brže od odraslih otkrivaju

ekran unutarnjih vizija, mnogo lakše usvajaju duboke mudrosti suptilnog plana. Ali se i vrtoglavica

od uspeha kod njih vrlo lako ispoljava. Tako žele da se prave važni pred drugima svojim izvanrednim

sposobnostima, svojom izabranošću! To smo kasnije i kod nekih drugih učenika primećivali. Znači,

treba ih češće podsećati da cene svoj dar, da pamte kako taj dar nije od Igora i mene, već sa mnogo

višeg mesta. Ne sme u srcu da bude isprazna, bahata taština, već ponos zbog onih sila, koje ti

predstavljaš.

***Ljudi, koji su doznali o našim izuzetnim isceliteljskim moćima, ima sve više. Skoro svaki dan

dolaze sa molbom da im pomognemo. Teških bolesti je sve više. Eto, došla je žena sa rakom u

grudima. Zove se Tatjana Vladimirovna. Predaje u gimnaziji strani jezik. Poslao ju je jedan naš

poznanik.

Kako li će biti? Mi još nikada nismo radili sa zapuštenim malignim tumorima. Tim pre, što je

njen lekar zahtevao hitnu operaciju. Rendgen je pokazao mnogobrojne metastaze po kanalima

limfnih žljezda. Složenost problema je još i u tome, što ona i veruje i ne veruje u našu pomoć. Prosto

se hvata kao za slamku. Ta neodređenost njene svesti izuzetno smeta radu.

Igor i ja uključujemo unutarnje viđenje. Razgledamo organizam iznutra. Slika je turobna: širi

se sepsa i pada imuni sistem.

Prećišćavamo krv. Krv se vraća, ulazeći u bubrege. U bubrezima je mnogo hidrokortizona.

Sakupili smo prečišćene ćelije – one su kao krhotine staklića. Izbacili smo ih u mokraćnu bešiku. Još

jednom prečišćavamo, čistimo ih preko bubrega i mokraćne bešike. Još jednom izbacujemo.

Veza ide od glave do tumora. Dolazimo do ćelija, od kojih je krenula onkologija. Radimo na

metastazama. Tečnost u ćelijama je – mrtvačkog zadaha. Ona razlaže organizam na mestu tumora.

Reprogramiramo ćelije na pozitivan rad. Metastaze na nivou informacije odsecamo i smeštamo u

nešto poput kutijice – sada one nemaju hranu, presekli smo ih. A prvobitna ćelija počinje da radi kao

zdrava. Njoj smo vratili pamćenje.

Zasad je dosta, više se za jednu seansu ne sme uraditi. Sa osnovnim tumorom ćemo raditi

sledeći put.

Završili smo rad sa njom i hteli da ugasimo ekran unutarnjih vizija... Odjednom se nađosmo

negde u Kosmosu. To je sfera. Mi smo u njoj. Polumrak. Sunašce lebdi. Puštamo ga u sebe. Igramo

se sa njim kao deca. Na zidovima je nešto napisano. Slova su nepoznata. Glas iznutra govori da je

napisano o stvaranju čovekovom. Preciznije – o stepenicama evolucije. S leve strane – životinje, sa

desne – čovek. Ceo njihov razvoj. Zatim čovek i tehnika.

Na podu su natpisi i udubljenje, unutar udubljenja petokraka zvezda. Isto to je i na plafonu.

Ta zvezda je – formula života. Nju je moguće pustiti u pogon – zracima ili rukom. Dotičemo je – ona

je hladna i klizava. Ma evo, iz nje se otrgla bujica energije. Obrazuje se duga. Podiže se od poda ka

zvezdi na plafonu. Ako se dotiče levom rukom, dolazi toplota. Dotakneš li desnom, prodire nešto

opčinjavajuće. Mi se dižemo na zvezdu. Zrak prolazi kroz nas. Nikakvih posebnih osećaja nema. Ali

se zrak razvija. Pred nama je iskrsao hologramski portret Majke Božije. Sfera je počela da se okreće.

Zvezda se okreće zajedno sa nama. Ne smemo da se pomerimo. Dužni smo da iskažemo poštovanje

Majci Božijoj.

Ma, nešto se desilo. Nas nešto ljulja. U tom gejziru energije se pojavio čovek sa krilima, ide

prema nama. Sve se u magnovenju promenilo. Sunašce, golub, beli prozorčić se pojavio. Slika

prikazuje: nebo, pšenicu, polje. Čovek sa krilima stoji preko puta. Dolazimo k sebi. Pored je druga

sfera. Treba svratiti. Po njoj trče đavoli. Ma, mi se ne bojimo. Nekakva žena se pojavila – mlada,

lepa, ali se istog časa preobražava u nešto strašno. Đavoli puze okolo, skaču, deru se.

Na zidovima je napisano o ljudskom usudu: gramzivosti, proždrljivosti, pijanstvu, bludu,

zavisti, neveri.

Preko puta tog zida sede četiri golema đavola. Oni su oličenje gramzivosti, zavisti, bluda,

izdaje.

- Šta vi radite sa ljudima ? – pitamo oštro.

Oni se keze, cere.

- Pa to što vidite, to i radimo.

- Ma, zašto?

- Da bi na zemlji bio mir.

- Zar kroz ovo može biti mira?

- A vi, šta mislite? Drugačije?

- Vi služite Tvorcu?

Podsmevaju se:

- Mi, svako na svoj način, služimo Stvoritelju.

Đavoli svi odreda, od zlobe teško dišu. Sitni zlodusi, htevši da napadnu, okupiše se. Ali je oko

nas luminescencija, i oni ne mogu da je nadjačaju.

Odlazimo.

Još jedna sfera. Dom svetih. Može da se uđe. Tamo je svetlo, divno miriše. Sa dve strane kao

da su anđeli. Oni sa krilcima. Žene svete, a golišava deca trče. To liči na ogromnu sobu. Neko leti,

neko hoda, neko na oblaku sedi. Svi se osmehuju i posmatraju nas. Širi se nekakvo energetsko

dejstvo. Pojavio se sveti starac. Manji smo od njega. Neko kaže:

- Vi ste dužni da se setite, ko ste zaista.

Naprežemo pamćenje. Pojavljuje se vizija – tu su konj, jahač. Na glavi je bela sfera. U sredini

oreola – belina, krug, duga. I Igor i ja smo iznova vitez i Pegaz.

Uokolo se sve menja. Priroda: reke, more, planine, šume.

Pitamo:

- Možete li nam pokazati strukturu Georgija Pobedonosca?

Pokazuju lica sa sferama. U centru je Isus Hristos. Crtež – šest muških energija i šest ženskih

energija. Žene su – levo, muškarci – desno. Znaci zodijaka.

Sada je prostranstvo – Hristos, konj je – vreme, vodič kroz Kosmos. Jahač je – socium.

Poslednji deo spirale, koji, prodirući kroz prostor, dobija oslobođenje.

„Priroda je – svet koji vas okružuje. Ali za vas, svet nije jedan – precizira neko nevidljiv. –

Pojedinci su dobili prolaz do onoga, čemu su vama omogućili pristup“.

- Šta mi treba da radimo na Zemlji?

- Vaš zadatak je da lečite i štitite Domovinu, da pomažete ljudima. Okupljate se u moćnu

snagu. Sačuvaćete svoju individualnost, ali ćete biti jedno.

- Gde je mesto koje čuva moć? – pitam ja.

- Tragaj. Sve je u vlasti Boga, u tvojoj vlasti – dvosmisleno odgovara nevidljivi sabesednik.

Ekran je iščezao, isključio se.

Vraćamo se na nivoe.

Podižemo se iznad zaravni. Odlučili smo da malo eksperimentišemo. Siva boja. Crtamo

belom bojom prugu, ona se sama oboji u crno i iščezava.

Crtamo kvadrat. Iznova ga brišu. Biti tvrdoglav je beskorisno. Vidimo ulaz. Idemo. To je

tunel. Na vrhu ima niz zaravni. Opet gvozdena vrata, okovana, vrlo jaka. Još jedna zaravan. Stajemo

na nju – čini se kao da je delikatna materija. Opna je poput staklenika. Ona nas lako drži. Nečeg ima

oko nas, ali se vidi samo na mahove. Treba nekako drugim očima posmatrati. Na trenutke su čas uvo,

čas ruka, čas deo haljine vidljivi. Ti, kojima oni pripadaju su – gorostasni.

Krenuli smo još više. Žuta boja. Plava. Crtamo na plavom žuti kvadrat. Postao je stvaran.

Okrenuo se ulevo, na desno se prevrnuo, lebdi, poleteo je. Brišemo ga ljubičastom bojom.

Počeli smo da se krećemo sporije. Guraju nas nazad, dole. A mi se uporno probijamo nagore.

Zaravan. Igor se jednom rukom grčevito drži za kraj, tanak kao oštrica noža, a drugom me vuče za

sedlo. Možemo se iseći. Pritiskaju nas odozgo, ne puštaju. Zakačio se Igor štitom, i uspentrasmo se

na jedvite jade. Uokvirili su nas nečim belim. Na vreme, inače ne bismo izdržali vrelinu koja je

uokolo. Jedva izdržavamo, pogledavamo oko sebe. Okolo su zodijački znaci. Dvanaest ih je. Pogled

nam se čas otvara, čas zatvara. Vrlo je teško razgledati.

Odozgo je crveni krug. Zrakom prosecamo rupu u njemu. Na crvenom krugu je crna rupa koja

se steže. Nacrtali smo zelenu sferu – iz nje je počelo da se pojavljuje drveće, životinje.

Još više se penjemo. Krug je pored nas. Bela boja je na zaravni, opet znaci zodijaka. Tamo

sve blješti od zlata. Pentramo se nagore. Zaslepljuje nas nešto odozgo, kao Sunce. Pritisak. Visimo.

Ne možemo da dopremo do zaravni. Zlatan led. Treba otići, nas, čini se, zasad neće da puste ovamo.

Izvinjavamo se za nasrtljivost, što smo se uvlačili bez poziva.

- Vi se niste uvlačili, vas su vodili - odgovaraju iz Kosmosa.

- Pa, zašto je bilo toliko protivljenja?...

- A šta ste vi očekivali? Odlučili ste da razgibate noge? Razgibali ste se. A zašto ne do kraja?

- Strahovali smo da ne budemo neuljudni prema domaćinima - upetljao sam se odmah za

obojicu.

- Ma da, videli smo vašu uljudnost.

- Ma, vežbali smo - pravdamo im se.

- Da, da – saglašavaju se oni – Idite s Bogom.

Našli smo izlaz, spuštamo se dole, poletesmo. Prostranstvo, zvezde, našli smo kanal. Mlečni

put je pod kopitama konja. Vidimo Zemlju. Spuštamo se na poljanu. Dole nas čekaju dvadeset četiri

starca. Iznova molimo oproštaj zbog nasrtljivosti.

- To nije nasrtljivost, to je volja – teše nas oni.

Spuštamo se na Zemlju.

Sada znamo: Georgije Pobedonosni je – zaštitnik Zemlje Ruske. To je sistem živog Boga.

Drugi dolazak Hrista.

Ko smo mi u tom sistemu? Oni koji dejstvuju - ili kroz koje dejstvuju?

Pitanja, pitanja, pitanja.

9. glava

U Centru imamo novu saradnicu – Tatjanu Nikolajevnu. Nju je preporučila Olga Ivanovna

Kajokina iz Naučno istraživačkog instituta za tradicionalne metode lečenja. Preporuka ima težinu. A i

sama Tatjana Nikolajevna je ostavila prijatan utisak – punačka, vesela. Ona zna mnoge drevne

bajalice, posebno o vodi. Radili smo sa njom oko dve nedelje i otvorili joj ekran unutarnjih vizija.

Ona je bukvalno izgubila glavu kada se to dogodilo.

Celog svog života je Tatjana Nikolajevna brusila sposobnost percepcije čovekove aure, njenih

biopolja preko osećaja. Ona je dovela suptilnost svoje percepcije do savršenstva, i mogla je bez

osobitog naprezanja da oseti eroziju i slomove u biopolju, a potom da uz pomoć energije ruku kao da

zagladi nastale levke. Ovakvo delovanje zaista može na neko vreme da pomogne čoveku. I iznenada,

to što je ona radila dodirom po osećaju, naslepo, - ona je ugledala unutarnjim vidom: aure ljudi, svoj

uticaj na njih. Nove, dotad nepoznate mogućnosti bioinformacionih uticaja, zapanjili su je svojom

perspektivnošću.

Ona je otkrila neispoljeni svet, nivoe, strukture, baze podataka, programe uticaja i upravljanja.

Ekran unutarnje vizije se pokazao kao vrata u nevidljivu Vaseljenu, koja je uvek uz nas, iščekuje nas,

koja nam škodi ili pomaže.

Odlučili smo da je podignemo na gornji nivo Bardo-kanala zbog posvećivanja. Ona se

pripremila. Ima koketnu crnu masku sa srebrnim znakom iscelitelja. Pa, čim se tako pripremila, znači

da postoji želja da radimo zajedno.

Uključujemo ekran unutarnje vizije. Iznenađujuće lako se odvija podizanje. Prolazimo

zemaljski nivo, ulazimo u Bardo-kanal. Prošli smo na gore. Za deset minuta smo se popeli na

zaravan. Ona sve vidi izuzetno dobro i srećna je. Vodimo je po stepenicama do božanskih staraca.

Ona se drži dostojanstveno.

Starci sede za stolom – smireni, veličanstveni, zračeći spokojem večnosti, odvojeni od

zemaljske užurbanosti. Objašnjavamo im koga smo doveli. Posredujemo.

Tatjana Nikolajevna je najpre zanemela. Nikako da shvati – da li je ovo realno ili je igra

mozga. Da je bila sama – ne bi poverovala.

Starci su blagonakloni. Pitaju zašto je došla, šta traži.

- Želim da lečim ljude vodom – odgovara vrlo konkretno, iako pomalo zbunjena. Daju joj

posudu sa vodom. Predupređuju je: „Samo nemoj da je proliješ“.

Letimo nazad, Tatjana vrlo pažljivo drži pehar. Donela je ne prosuvši je. Na Zemlji pored

jezerceta se zaustavismo.

- Sada ćeš moći da vidiš u toj posudi sve što poželiš – odnekud se začu glas.

Postoji mogućnost da se proveri. Danas imamo posetioce.

Počinjemo prijem bolesnika. I Tatjana Nikolajevna je sa nama.

Muškarac. Glaukom. Počinjemo da radimo. Odlazimo na treći podnivo prvog zemaljskog

nivoa. Ona je sa nama. Razvijamo informacionu matricu. Vidimo vezu bolesti sa srcem. Razlog

glaukoma je - izuzetno ozbiljan stres. Govorimo muškarcu o tome – on potvrđuje. Veli, imao je

ozbiljan neuspeh na poslu, sudario se, kako se kaže, licem u lice sa načelnikom. Radimo na oku,

uključujemo program ozdravljenja. Očekuje ga još jedan isplanirani stres – vrlo opasan. Žena ne

može da mu oprosti nešto, jako „navaljuje“ na njega.

Poradili smo neko vreme sa ženom. Osvetlili smo u njenom mozgu program odnosa sa našim

štićenikom. Morala bi da se prodobri.

Sledeći pacijent: žena, veoma bolesna. Šta je sve ne boli! Vidimo bolesnu slezinu, jetru, krv.

Izgleda da nastaje rak. Još ima u mokraćnom kanalu ogroman ožiljak. Pitamo je šta joj je to?

Odgovara da je imala operaciju. Odlazimo na treći podnivo. Stvaramo u informacionom prostoru

njen skelet, organe, tkiva. Kod nje je sve crno. Uopšte se ne može raditi. Odozgo pritiskaju

neočekivano iskrsli crni oblaci. Jasno. Ona je klijent „kosmatih momaka“ odozdo. Nešto u njoj

sazreva, zbog čega su oni veoma zabrinuti. Podižemo nad našim glavama štit, zaštićujemo se.

Istovremeno radimo sa ženom, iako ništa ne želimo da učinimo, nije naš čovek, nije svetla.

Tatjana Nikolajevna je sjajna. Ona odozdo pomaže. Sve vrlo znalački radi. Igor i ja u liku Georgija

Pobedonosca štitimo njen rad. Ali, odozgo pritiskaju sve jače i jače. Zašto?

Odjednom se iz žene izvuče i raste direktno pred našim očima crna aždaja. Nije mnogo

velika, ali je Tatjana Nikolajevna u šoku. Ona nešto ovako vidi prvi put. Još duhovno nije spremna.

Vrlo spretno se vinu na konja, to jest na mene, i sakri se pod Igorov štit. Borimo se sa aždajom.

Aždaja nekako lako izbegava koplje. Ali ipak dobi udarac pravo u čeljust. Aždaja se topi i iščezava.

Može se reći da je ovo naše prvo vatreno krštenje u stručnom smislu u našem utelovljenju.

Pritisak odozgo je trenutno prestao. Nastavljamo da radimo sa ženom. Osvetljavamo je. Na

duže vreme? E, to i jeste opsednutost. U jednom čoveku je aždaja, u drugom đavo, u trećem - vrag bi

ga znao šta. Ma, ni meni samom nije jasno šta se ispod zaštitnog kvadrata smestilo na tovljenje. Kako

će se ono još prikazati u budućnosti – Bog zna. A zasad je, čini se, krotka aždaja, ne povređuje, već

naprotiv, pomaže. Možda i aždaje različite postoje?

***Te se tako, ljubav rođenog nam Ministarstva, najzad dokotrljala i do nas. Naziva se ta ljubav

– strukturna perestrojka struke. Zvuči lepo: objediniti sve državne izdavačke kuće po strukovnim

usmerenjima u velike holdinge. Ali, to je samo plakat, a šta je iza njega?

Ako se izdavačke kuće objedinjuju bez obrtnih sredstava, bez mogućnosti finansiranja

njihovih izdavačkih programa kroz zajmove iz državnih fondova (a gde su ti fondovi?), onda će oni

biti sposobni samo za jednu jedinu meru – smanjenje broja zaposlenih. Na taj način će novi holdinzi,

zbog nepostojanja uslova za njihov razvoj (a ti uslovi zapravo i nisu predviđeni), pretvoriti u

svojevrsne ustajale žabokrečine domovinskog državnog književnog izdavaštva, ili u velike bratske

grobnice.

Iza svih tih ideja se nedvosmisleno naziru ambicije i perspektive komercijalnih izdavačkih

kuća, pre svega „Vagriusa“. Vredno magarence (simbol te izdavačke kuće) odlučilo je da na

strukovnoj oranici zatrpa svojim silosom sve ono, što još nije dotučeno i nije satrto u prethodnim

reformama. Perspektiva je potpuno jasna – spokojna zelena ispaša za samo jednu jedinu životinju. A

ta životinja je sve te obavljene reforme samo posmatrala iz prikrajka.

Eto ga, zemaljsko ovaploćenje astralnih projekcija. Započinje nešto veoma važno. Najpre

prikazuju ono što predstoji alegorijski, kao film. A sada evo, podigni u stvarnom životu svoj krst,

tegli uzbrdo i održi obećanje dato na grobu svog prijatelja Borisa Možajeva: tobože ćeš spasti

„Hudlit“. Za reči treba odgovarati. Tegli svoj krst, tegli.

U povodu predstojeće reorganizacije – sastanak kolektiva. Došli su svi, čak i oni koji su na

bolovanju. Svi znaju da se ništa dobro od poduhvata novih rukovodilaca Ministarstva ne može

očekivati. Ljudi su poznati. Štampa je preplavljena izveštajima o njihovim administrativnim i

kriminalnim podvizima – pretresi, hapšenja, zaplene miliona dolara u stanovima. Državna naredba

Jeljcina je da se prekinu sve istrage protiv prijatelja Porodice, obavljaju se nova postavljenja u vladi –

ali se novinarska istraživanja nastavljaju. Ređaju se uverljive i dokazive verzije koje se tiču

umešanosti rukovodstva Ministarstva u sve nove i nove afere ogromnih razmera.

Saradnici „Hudlita“ se boje tih reformatora i jednoglasno izglasavaju da se ne prihvati

odlazak u bilo kakve holdinge. Da ne bi izgubili tolikim trudom izvojevano pravo na postojanje! I još

jedna, veoma prijatna za mene, rečenica rezolucije, koja je prihvaćena jednoglasno: „Izdavačkom

kućom moraju da rukovode isti oni ljudi, koji su je spasli od bankrotstva“. To jest ja i moj tim. To je

bio vrlo važan znak odobravanja našeg kursa. Uostalom, i potpuno logičan. Mi smo počeli istrajno i

vrlo primetno da menjamo pokazatelje rentabilnosti nabolje.

Tih dana je u majskom broju časopisa „Berza autorskih prava“, novinarka Olga Peskova

napravila temeljnu analizu stanja poslovanja u „Hudlitu“. Navešću citat iz analize.

„U enciklopediji „Knjiga“ se navodi - da je 1996. godine izdavačka kuća objavila 38 knjiga.

Pri tom je u zagradama ostala jedna okolnost, koja se ne može nazvati beznačajnom – dug izdavačke

kuće je krajem 1996. godine iznosio 4,5 milijarde nedenominovanih rubalja. Ipak, već 1997. godine

bilans je bio na nuli, 1998.g. - dobit je iznosila 50.000 (sada već nominovanih) rubalja, a 1999.g. –

300.000. Planirana dobit sadašnje 2000.g. je – 6,000 000 rubalja. Ovakve su cifre. Govore one,

posebno o krizi koja je pogodila izdavačku kuću sredinom devedesetih godina. Ipak ne, to je bilo

ranije. O tome isto tako govore cifre. Te je tako izadvačka kuća 1991. izdala 277 knjiga, u ukupnom

tiražu od skoro 30 miliona primeraka, 1994.g – 58 knjiga u tiražu od 2 miliona primeraka, 1995.g. –

ni jedna knjiga nije objavljena. 1996.g. – 38 knjiga knjiga u tiražu od jedva 0,5 miliona primeraka.

Evo je krivulja pada. A kakvo je bilo finansijsko stanje izdavačke kuće već smo govorili. I kakvo je

danas – takođe.

Uz ovakvu dinamiku, nije teško predvideti dalji razvoj događaja: prekidanje izdavanja knjiga

i bankrotstvo izdavačke kuće. Godine 1997. situacija se razvijala upravo po tom scenariju – bilo je

objavljeno svega 25 knjiga sa tiražom od 235 hiljada primeraka. Izdavaštvo je nestajalo. Ali, kako je

već rečeno, te godine je dug bio isplaćen u potpunosti.

Za tri godine, izdavačka kuća se ispetljala iz dužničke jame i pokrenula normalan proizvodni

proces, obnovivši višetomna izdanja klasika domaće i strane literature. Pre svega, naredne tomove

Andrejeva, Kuprina, Grejema Grina, Moma, Hofmana, Hamsuna, koje su pretplatnici odavno

očekivali. Na kraju krajeva, „Hudlit“ je oduvek bio specijalizovan za izdavanje sabranih dela, za čiji

smo rad privlačili najveće ruske i inostrane stručnjake: učene – filologe, istoričare, arhiviste,

bibliografe, prevodioce, tekstologe, slikare, radnike iz oblasti literature i umetnosti. Po tome je i bila

poznata ova izdavačka kuća. Mnogo od onoga što su izdavali i još izdaju drugi izdavači jesu – prepisi

hudlitskih izdanja iz prethodnih godina“.

Pa ipak, upravo kada smo se samostalno iščupali iz bezdana nepostojanja, nad nama se opet

nadvila pretnja uništenja. „Hudlit“, koji se dizao sa kolena i skupljao snagu, nekome nije odgovarao.

Opasan konkurent mora da nestane. Nije bez razloga bivši direktor „Hudlita“, a sada jedan od

saradnika „Vagriusa“, Georgije Andžaparidze, bez ustezanja priznao u krugu novih istomišljenika,

kako je ponosan na ulogu koju je odigrao u uništavanju izdavačkog monstruma „Hudlita“. Izgleda da

nekim ljudima odgovara bilo koja slava, čak i reputacija Herostrata.

Ali sada znam, kako moćno utiče informacioni plan, ili informaciono polje Zemlje, na sva

događanja. Znam, ali još uvek ne mogu baš najbolje da iskoristim nova znanja. Znači, mora da se uči.

Sada odlazimo na nivoe utroje. Sa nama je Tatjana Nikolajevna. Ona se prilagodila na vitualnu ravan

postojanja nižih nivoa. Odlučili smo da je pobliže upoznamo sa onim što smo sami već savladali.

Ekskurziju počinjemo od dvorca Grigorija Petrovića na drugom nivou.

Ulazimo u Bardo-kanal. Drugi nivo. Odlazimo levo. Brzo pronalazimo dvorac Grabovoja.

Njega okružuje zid. Velika kapija. Obezbeđuje je stražar. Na njemu je plašt i oklop. Mi smo takođe u

oklopima, tačnije – Igor. Tatjana sedi na oblučju sedla, to jest na meni. Već sam se privikao na

funkciju konja, i uopšte me ne zbunjuje ta uloga. Ja znam da je Pegaz – najdraži konj Oca Bogova.

Znači, velika je čast – ući u takav lik.

Stražar nije pokazivao neprijateljstvo, niti se čudio našem izgledu, uobičajeno se interesujući

zbog čega smo došli.

- Hoćemo da posetimo našeg učitelja Grigorija Petrovića Grabovoja.

Stražar se sklanja i propušta nas:

- On vas čeka.

Idemo preko dvorišta, divan vrt po kom šetaju paunovi. Penjemo se stepenicama. Ulazimo u

dvorac. Ogromne sale, mnogo slika, starinski nameštaj. To je pre kraljevska palata, nego stan ruskog

naučnika.

Prolazimo kroz nekoliko sala. Na kraju tog niza, velika svetla soba. Za stolom koji je sav u

otmenom duborezu, sedi čovek nama okrenut leđima.

- Grigorije Petroviću, izvinite što smo se nepozvani pojavili, ali smo strašno želeli sve da

vidimo iznutra – došaptavam Igoru šta da kaže. On marljivo ponavlja.

Grigorije Petrović se okreće:

- Da ste bili nezvani gosti, teško da biste ušli ovamo. Zar sam vas loše dočekao? Možda vas

neko nije pustio u kuću?

- Došli smo k vama, isto tako, svom svojom dušom...

Grigorij Petrović iznenada ispušta iz čela zrak, i pored nas iskrsava slika – srna.

- Vaša devojka je kao srna – kaže.

Pa, što se tiče srne – to, kako se uzme. Sve u svemu, Tatjana je –prilično korpulentna dama,

iako joj se privlačnost ne može osporiti. Ona se očigledno topi od miline zbog komplimenata. Još

dve-tri slične kolorature – i ona će pobeći od naše družine u palatu sa paunovima. Nije besmislena ta

njena bojazan. Tatjanino raspoloženje više govori od bilo kojih reči. Ona se već spustila iz sedla i

približila tik do gospodara magičnog sveta.

Šapućem Igoru šta da kaže. On ponavlja:

- Želeli bismo da provedemo nekoliko dana sa vama na zemlji, kako bismo sve zajedno

razmotrili, i pobliže se upoznali.

- Telefoniraću vam – obećao je Grabovoj. – A tebi će se san ostvariti – imaćeš drvenu seosku

kolibu na kokošijim nožicama – to se već Tatjani obraćao.

Pokazuje drvo – visoko-visoko. Dub.

- Na njemu je tvoja kuća.

Mi, za svaki slučaj, opet podižemo Tatjanu na oblučje sedla. Grigorije Petrović se smeje:

- Da-da, čuvajte svoje blago. Vama je, kao herojima, potpuno svejedno da li ćete pre ili

kasnije morati da spasavate princezu.

Opraštamo se. Odlazimo iz dvorca.

Krenuli smo desno. Informacioni nivo. Vidimo na raskršću sovu. Velika, sa ogromnim očima.

Nastavljamo dalje. Začarana šuma, odakle se treba izvući. A mi, na neki način znamo put. Uopše

nismo lutali. Naprosto smo išli i izašli. Sveto drvo. Ispod njega je put. Daju nam direktno iz

prostranstva golema kola. Ulazimo u njih. Jure nekuda gore. Svetao tunel. Polumesec.

Neko nas juri. To je vuk. Stari poznanik. Prostranstvo je postalo srebrnkasto-belo. Igor se

premešta na konja. Otkačismo se od sivog lovca na tragove. Nekakva zaravan, uokolo stene.

Pokazuju nam drevne znake. Zelena boja. Povećavamo, približavamo sebi. Znak Strelca – to je Igor,

Ingvar, što je jedno te isto. Sad Jarac. Na njemu je zvončić. Sada nešto strašno pokazuju. Zmija, koja

ima krila. Ona je živa. Uklonili su je. Iznova približavamo sledeći znak. Neki čovek stoji i ne pušta

nas. Na glavi ima pero.

Sledeći znak. Dva čoveka – i isto tako, kao da ne propuštaju. Nalik su indijancima sa

lukovima. Polugoli su. Sad se pojavio Lav. Prekrasan je. Dlaka mu je sjajna. Moli da ga pomilujemo,

umiljava se. Mazimo ga. Prijatno mu je.

Sledeći je - Krava ili, pre će biti, Bik. Sada je Krčag – iz njega vodu izlivaju. Ovaj zodijački

znak je od mermera. Ali je voda prava. Popili bismo tu vodu. Nad znakom je ptica, i na njoj je kruna.

To je Feniks. „Popij i zaspaćeš“ - kao blagi povetarac pronose se kroz svest nečije reči. Znači,

nećemo piti. Sad se pojavio čovek sa lopatom. Govori:

- Kopajte dole! Tamo je zakopano blago, a blago čuva zmaj.

- Sledeći put ćemo nekako, u dokolici, ako budemo imali vremena, svakako to uraditi –

zapetljano nalazimo izgovor za blago.

A sada, poslednji znak: Škorpija živa, sa krilima. Ima zelenu masku. Krilima nešto skriva. I sa

njom se rastajemo. Hitro u tunel. Treći nivo. Levo. Hladnoća, vlaga. Nekakav jarak, lobanje, kosti.

Uokolo mrtvaci. Tatjana se boji, smirujemo je: tobože, niko nas ne vidi. Bez osnova: na nas motri

nekakva žuta mrlja. Ukazaše se drevni hijeroglifi. Približavamo ih, uveličavamo. Osim hijeroglifa,

munje – unakrst, iznad je lobanja. Odmah pored su ogromni kreveti, kao u bolnici. Na njima ljudi

leže, naslagani na gomile. Potpuno su umotani u zavoje. Aha, mi smo u Lapšinovoj istorijskoj

domovini, to je njegov sprat. Vraćamo se. Prenosimo se na desnu stranu, ulazimo. Ptice lete. Plavo

nebo, paperjasti oblačići. Radost uokolo. Kuće, kola, svi automobili su otvoreni. Stub u obliku

čoveka koji drži balkon, grozdovi grožđa vise sa strane, svečano odevena deca sa vencima na

glavama. Liči na savremeni grad. To je takođe Carstvo mrtvih, ali su ovde okupljeni dobri ljudi, koje

pripremaju za novu inkarnaciju. Oni proučavaju greške, koje su učinili u prethodnom utelovljenju na

Zemlji, na putu ka bogočovečnosti. Kada temeljno odrade svoju karmu, onda će otići u epohu

besmrtnosti. To je već blizu, vrlo blizu.

Četvrti nivo. Levo. Suštine – bele, leteće. Stoji stub svetiljke. On je živ. Posmatra nas kroz

staklo. Raspoloženje mu je prijateljsko. Krava sa svetlećim očima, takođe nas posmatra. Pretnje

nema. Ljudi su odeveni u nešto čudno – jedni stoje, drugi leže. Pored je, čini se, hram. O, to nisu

ljudi. Odeća, a unutra nema ničeg. Neovaploćene duše ljudske. Dalje su freske. Naslikani konj i jahač

koji ubija aždaju. Freske su u visećem, lelujavom stanju. Gasovite, nematerijalizovane do kraja.

Prelazimo desno. Isto tako hram. Stil je veoma zanimljiv. Sve je isprepleteno – stubovi,

lukovi. Ulazimo u prostoriju, tamo je tron – nalik na ljušturu školjke, na njemu neko sedi.

Pozdravljamo se. Neko nam odgovara, ali je teško raspoznati – muškarac ili žena. Na glavi, u

kosi je mesečev srp. Nama u susret pliva zlatna koža. Daruju nam je. Uzimamo. Bože! Zlatno runo!

Igor stavlja poklon na mene i zahvaljuje. Darodavac je takođe vrlo zadovoljan što smo primili

poklon. Pitamo da li možemo bilo čim da pomognemo.

- Vi pomažete već time što postojite!

Blagosilja nas. Poziva da dođemo, ako nam ustreba pomoć. Daruje nam još jedan poklon:

prema Igorovoj ruci plovi po vazduhu skiptar. Domaćin zapoveda da se drži čvrsto.

- Čuvajte ga za sebe – ponavlja on. Još jednom upozorava: - Treba čvrsto držati skiptar.

Peti nivo. Levo je oluja, opasnost. Vremenske prilike su – stanje čoveka i prirode. Potom

hipnoza: leti pčela koja nije pčela – jedna strana joj je prugasta, druga kosmata, a i zujanje je isto tako

nekako isprekidano. Sa litica pada kamenje. Igor i ja smo već bili ovde. Tatjani je za prvi put

dovoljno.

Desno su – šumarci, breze, svetlo nebo, toplota, pšenica, polje. Pored leže vrećice. U njih

možemo nakupiti lekovitog bilja. Mahovina na putu uvek dobro dođe. Vrećice od vazduha dopuštaju:

sakupite slobodno. Kasnije ćete ih, govore, staviti u vodu i potopiti. Rane leče savršeno.

Šesti nivo. Desno su hridine, more – okean. Idemo prema vodi. Tatjana posmatra kako se

voda spušta sa gora. To teku talenti. Zaranja ruke u vodene struje. Sa prstiju se sliva voda. Svetlošću

polivaju odozgo, sjajno se osećamo. Napojili su konja. To jest mene. To je po viteškom običaju.

Vitezu je najbolji prijatelj – konj. Toliko svetlosti su nam dali. Velikodušno, prijateljski! Hvala.

Šesti nivo levo – simbolizuje nedarovitost. Sve je naglavačke, kraj s krajem se ne može

pohvatati. Poslovi koji su započeti i napušteni. Teritorija za gubitnike .

Sedmi nivo levo – mrtva voda. Ljudi čeprkaju po prljavoj, vlažnoj zemlji. Muljevito tlo.

Glina. Vedrice na uzici, i jama sa blatnjavom vodom. Na vedrici je nešto napisano. Ona je

polomljena, ima pukotinu. Sa strane slika čoveka koji sedi u bolničkim kolicima. Jasno je: ako hoćeš

da postaneš invalid – popij vodu iz baruštine.

Desno je - živa voda. Ljudi su toplo obučeni. Led. Sneg. Rupe u ledu. Kutlača za vodu liči na

patku.

Osmi nivo desno. Životvorni krst. Trava pored njega buja. Ljudi sa bradama. Veoma duge

brade, do same zemlje. Obećana im je dugovečnost, zato što žive sa verom u Boga. Krst je veoma

lep. Na vrhu je nešto kao mašna sa čvorom. Iz njega se zračenje žeravicom pri vrhu raspršuje. Oblaci

su zaplovili. Ispred su planine, osvetljene krstom koji je iznad njih. On sve obasjava: i egipatske

piramide, i hramove ruske i katoličke crkve i istočnjačke džamije.

Sa leve strane je krst koji donosi smrt. Uokolo je sve sprženo, uvelo. U daljini sfinga. Ima

dugu kosu, kao talas. Kamen je posvuda. Sve živo uokolo umire ili se suši. Odlazimo.

Deveti nivo – raj i pakao. Tamo danas nećemo, sledeći put ćemo. Iznad devetog nivoa je

zaravan. Tamo su starci, Georgije Pobedonosni, život i smrt. Tamo se ne može otići prosto iz

znatiželje - može se loše završiti. U najboljem slučaju, tamo te niko neće dočekati, a u lošijem,

pojaviće se novi klijent za „bolničku sobu broj šest“. To se već događalo. To nije igra i nije crtani

film, to je Put. Put sa velikim slovom, koji vodi ili ka sramnom, ili ka besmrtnosti.

Igor silazi sa konja i pomaže Tatjani da siđe. Drži je za ruku. Oko zaravni se sve vrti li vrti.

Tatjana sa šlemom i pancirom izgleda vrlo impresivno. Popeli smo se. Kamene gromade, na njima su

starci. Posmatraju, iščekuju šta ćemo reći.

Tanja još jednom zahvaljuje za poklon, za svoj pehar.

Jedan od staraca podseća Tatjanu da pehar nije običan, da će joj zatrebati. Govori da joj

uskoro predstoji susret sa vitezom pored velikog jezera. Zagonetka nekakva o životu. Ništa zato,

odgonetnuće je Tatjana.

Pošli smo prema drugim stepenicama. Ulaz je u obliku polukruga. Unutra su dve ptice. Na

krilima vrata po anđeo. Pođosmo onamo. Svetlost je blaga, ne zaslepljuje. Osvetljava Put i nas.

Ispred je voda, iz nje izbija sjaj. Hodamo po vodi, kao Hristos. Prešli smo vodu, ona je iza nas.

Svetlost se pojačava. Naporno je gledati, žmirkamo. I pored toga, izuzetno jako sija u oči. Tatjana

vodi konja. Sa visina nas zasipaju zlatom, zlatnom svetlošću. To su nam dali nekakvu zaštitu. Na

vrhu se pojavljuje glava sa dugom bradom. Znamo koje to – Otac Bogova. On deluje blago.

Pozdravili smo se.

On pita Igora:

- Ko je sa tobom? U miru si došao?

- Svakako, u miru.

On pruža odozgo moćnu ruku. Treba mu nešto podariti. Runo? Tatjana se koleba. Žao joj je.

Igor i ja ne sumnjamo da u našoj misiji zlato nije najvažnije. Snaći ćemo se i bez njega. Dajemo

zlatno runo. Istog trena je prestalo da nas zaslepljuje. To je prinošenje žrtve. Nas ne treba da privlači

zlato, mi ne smemo da se vezujemo za zlato. Možemo da idemo dalje. Konj je postao sav zlatan,

jahač je sav zlatan. Sada su nam dali prostor za delovanje.

Mi znamo, da smo ostavili zlatno runo sebi, onda bi na fizičkom planu nama bilo naklonjeno

zlatno tele. Ali smo doneli drugačiju odluku – i ne žalimo. Otac Bogova nas pita, šta želimo za sebe.

- Želimo da ispunimo svoju misiju na Zemlji.

- Dobro – saglasio se Otac Bogova. – Daću vam još i slobodu. Da se duša raskrili. Velika-

velika će postati duša vaša.

Zahvaljujemo. Vraćamo se. Postali smo viši nego što smo bili. I iznutra smo nečim ispunjeni.

Nove stepenice. Na njima je Georgije Pobedonosni. On je golem. Glavu mu okružuju olujni

crni oblaci, oblaci – prekrasno je. Sveti Georgije je stavio Tanju na dlan. Ispružio je prst sa prstenom:

čitaj, kako kažu. Ali ona nije uspela. Vitez oseća da je ona malčice uplašena. Sveti Georgije joj

objašnjava:

- Na prstenu piše: „Čast i dostojanstvo“. – Spušta Tatjanu dole. - A sad idite. Teško mi je.

Spuštamo se.

Ponovo stepenice. Tunel je desno. Ulazimo. Ostaci ljudski. Nećemo ovuda. Kretosmo u drugi

tunel. Zubi nekakvi ogromni, čeljust. Mi smo u čeljusti.

Tanja me nekuda vuče, idem za njom. Nju vodi ženska znatiželja, a ne intuicija, kao što kaže.

Dovela me je do vode. Odozgo teče reka pod noge. Paprat mezozojske ere. Voda je vrlo hladna.

Uzimamo vodicu. Napravili smo čuturicu, zavezali. Uzeli smo još jednu – zakačili konju za sedlo. Na

čuturici je pisalo „Za pobedu“.

Tanja me opet nekuda vodi. Krećemo se po krugu zaravni. Polje. Ali ne obično. To je polje

bitaka. Skupljamo orahe sa zemlje. Šta da uradimo sa njima? Da ih skrckamo i pojedemo. Skrckali

smo ih. Seli smo – pojeli, zalili vodicom. To nam je dodalo snagu. Znači, uskoro će doći do boja.

***

Izuzetni događaji na informacionom planu su do te mere uzdrmali Tatjanu Nikolajevnu, da je

odlučila da dovede svoju najbolju drugaricu, kako bi joj pružili pomoć. Škakljivost situacije se

sastojala u tome, da nas je prvi put neko zamolio za pomoć nevezanu za zdravlje, već zbog određene

porodične situacije, komplikovanih odnosa između muža i žene. I nama je bilo zanimljivo, kako će

odreagovati informaciono polje Zemlje na vrlo lični životni sukob.

Drugarica se zvala Olja. Radila je u Vrhovnom sudu. I to, što su već i činovnici tako visokog

ranga spremni da se predaju višem sudu noosfernog uma, unosilo je spokojstvo za budućnost naše

zemlje.

Olga je došla tačno na vreme, kao što smo se i dogovorili. Osim Tatjane, u eksperimentu je

učestvovao jedan moj učenik, šesnaestogodišnji momčić Jura. Njegov ekran unutarnjih vizija je

savršeno radio, i trebalo je da na neki način prati proces, u svojstvu nezavisnog posmatrača.

Uključili smo ekrane unutarnjih vizija. Podigli smo se na informacioni nivo. Pristupili smo

analizi. Planetarni um je i ovoga puta odlučio da vodi dijalog uz pomoć slika. Nad Oljinom glavom je

kruna, ali joj je ona preveliki teret. Ali, ni da je preda, isto tako neće, zato što nema kome, a i

porodica će krenuti u propast. Njena linija života izuzetno mnogo zavisi od indirektnih okolnosti.

Kakvih? Nama pokazuju čoveka, on se grčevito uhvatio za svoju fotelju. To je muž. On je direktor

velike fabrike. Drži se za svoj položaj?

Povećavamo sliku. Šta li je to: on je privezan za stolicu? Ruke su mu stegnute iza leđa

konopcem, koji je jednim krajem obmotan oko poprečne prečke naslona stolice. Iza njegovih leđa su

dve figure – muškarac i žena. Žena mu nabacuje s leđa nekakvu vreću ili kapuljaču. Ona je vrlo

odlučna – privlačna figura, duga kosa, lepa. Pitamo Olgu, ko je to. Opisujemo spoljašnjost.

Olga odgovara: to je ljubavnica njenog muža. Ona je advokat i pomagala mu je da dobije

sudske parnice.

Slika se širi. Prikazuju nam kako sa strane juri voz ka čoveku privezanom za stolicu. Još

malo – i njega će udariti, pregaziti. Žena i muškarac se odmiču u stranu. Šta učiniti? Zaustavljamo

voz. Treba shvatiti.

Jura predlaže:

- Hajde da ga oslobodimo.

Tanja odvraća:

- Treba razumeti šta se događa.

Pokazuju nam kravu, a muškarac koji je na stolici, vidi svog dvojnika pored nje. Kravu su

pomuzli, u vedru je mleko. Krava – to je situacija, na kojoj smo dobro odradili. Mleko je – novac, i to

prilično veliki. Muškarac treba da odluči šta će da radi sa njim. Od odluke zavisi njegov život.

Bukvalno, u najskorije vreme.

Ne, on neće novac, odbija ga. I istog trenutka mu se vraća snaga. On kida konopac, koji ga je

čvrsto držao za stolicu, i ustaje. Vrlo energično je nogom odgurnuo stolicu. To je odbacio pogodbu sa

bankarom, koji je hteo da za mito od četiri stotine hiljada dolara kupi njegovu fabriku. I koji je

namamio na svoju stranu njegovu ljubavnicu, advokaticu. Njoj je potreban novac. Ona ih je odabrala

i podmetnula - svoga šefa i ljubavnika da budu uništeni.

Muškarac stoji vrlo odlučno. Neće prodati svoju fabriku, svoj kolektiv. U njemu ima mnogo

dobrog i mnogo lošeg, ali ovo neće uraditi. To je već sigurno i konačno. Ali su mu ruke, kao i pre,

vezane. On ne može da se oslobodi u potpunosti. U čemu je stvar?

Pojavila se kuća. Njegova kuća. On ne zna kuda da ide, koleba se. Stoji minut, dva

razmišljajući. Napokon, odluka je doneta: kreće ka kući. Odluka je ispravna, zato što se vraća

porodici. Tatjana mu od pozadi odvezuje ruke. Igor briše voz. Situacija je, zasad, razrešena, ali su

preteći činioci ostali. Nadalje će sve zavisiti od toga kako će se on ponašati. Sada znamo: to što se

događa na informacionom planu, ponavlja se na fizičkom. Olga je preneražena. Ova priča u

alegorijama u potpunosti odgovara njenoj konkretnoj životnoj situaciji. Ne želi da ode. Ostaje da sa

nama popije čaj. Ono što se dogodilo je – šok za nju. O odnosima sa bankom niko od bliskih nije

znao, čak ni Tatjana.

Došao je Kiril. Lapšinov obaveštajac. On priča kako moskovski odsek Akademije hoće da se

izvuče iz Vjačeslavovog tutorstva. Došao je da zatraži pomoć. Zato što ga se oni boje.

On govori neistinu. To se vidi preko jasnovidosti. Ali, zašto? Šta on hoće? Šta hoće da

postigne?

***

Igor je na nedelju dana otputovao iz Moskve. Radimo utroje – Tatjana, ja i Jurij. Odlučili smo

da se snađemo u bazi podataka ogromnog planetarnog kompjutera. Nas zanima program magije.

Imam pristup svim bazama podataka, zato sam siguran da ćemo moći plodotvorno da istražimo taj

pravac.

Ulazimo u program. U njega su unete sve knjige o magiji. Pregledamo ih. Jedna, druga, treća.

Deveta knjiga nam je privukla pažnju.

Na koricama su štit i mač. Lik Georgija Pobedonosca koji ubija aždaju. Korice su kovane.

Otvorili smo. Posmatramo, i sve oživljava pred našim pogledom.

Pokazuju polje. Na njemu su događanja. Scena ispraćaja u bitku. Žena nam daje dvoglavog

orla. On je živ. Pored, s leve strane je lav. Trube trube, pozivaju. Dugačke trube. Na konja seda

Tanja, a Jura je iza nje. Georgije Pobedonosni nam daje uputstva. Daje nam oružje – mač svoj

golemi. Kako će njim zamahivati Tanja – nije jasno. Čuje se udaranje. Skuplja se vojska. Ogromna

vojska u koloni. Svi imaju šlemove, koplja, i štitove.

Muzika. Vojska je krenula. Lav trči pored, levo od konja, to jest mene. Tanja i Jura su

odjednom postali divovi.

Ispred je grad, mnogo je kuća. Zlokoban grad. Desno su planine, stene. Pejzaž je vrlo turoban.

Tamno je, olujni crni oblaci. Munja probija tamu ispred. Oblaci se zgušnjavaju. Ispred stoji neko u

tamnocrvenom dugačkom i širokom kaputu. Počinje nevreme, oluja. Plaštevi lepršaju, šibaju po

očima. Grad je zatvoren, sve u njemu kao da je u zatočeništvu. Mi moramo da ih oslobodimo.

Skupljaju se protivnici – uobičajenog su rasta ili malo niži. Oni nam se mirno i polagano približavaju.

Naša vojska se razvija, postrojava u zbijenom redu poput zida. Zabrinut sam: nešto nije krenulo kako

valja. I više ne shvatam ono što se događa kao crtani film. U ovom okršaju treba da bude Igor. Nešto

smo zanemarili, veoma opasno. Neprijatelji naši su – neljudi iz Carstva mrtvih. Eto kuda su krenule

energije Lapšinovih učenika.

Poslali su na nas pticu. Jura ju je belom strelom gađao, i pogodio. Ptica je pala, nestala u oluji.

Sada se iz tvrđave iskotrljala nekakva sprava. Kao helikopter sa velikim propelerom. Tim propelerom

se nateruju olujni oblaci, njih je sve više. To što se događa uokolo, zloslutno guši nerve. Šta li smo

zanemarili? Treba zaustaviti razvoj događaja. Naređujem Tatjani i Juriju da izađu iz knjige, da je

zatvore. Odozgo pada nežna svilena tkanina crvene boje. To je veo. Spušta se odozgo preko nas.

Poslat je ženskom rukom. Tanja kaže: majčinska zaštita Bogorodice.

Naša slučajna bitka sa neljudima iz Carstva mrtvih se već sledećih dana okrenula vrlo

konkretnim neprijatnostima po sve nas, koji smo učestvovali u događajima. Odjednom smo počeli da

se osećamo loše, problemi sa zdravljem su se obrušili na nas kao lavina. Tatjana je kašljala, oči su joj

bile crvene, maramicu nije skidala sa nosa. Jura je takođe imao simptome akutnog respiratornog

oboljenja. Meni je još gore. Istovremeno su zahvaćeni i grlo, i jetra, i bubrezi. Glava me boli, puca.

Ovako grozno se nisam osećao dugi niz godina. A nema nikog da nam pomogne. Ekrani unutarnjih

vizija su u celom našem timu nekako odjednom potamneli. Rade jedva-jedva, na režimu za slučaj

teške havarije.

Jedna kobna greška – i ceo posao je izbačen van koloseka. Poradili smo na magiji, što bi se

reklo. Ma, upozoravali su nas da nam je magija kontraindikovana. Ona je oružje protivnika. Nama

Sam Gospod daje snagu, a mi bez obzira krenusmo kuda nije dozvoljeno. Tačnije – ja. Ostali ni za šta

nisu krivi. Oni su krenuli za mnom, ja sam ih vodio. I evo zaveo – svi boluju, svima je loše. Kad bi se

Igor brže vratio.

Otputovao je kod Grigorija Petrovića da se posavetuje. On je već u toku događaja. Posmatra

me blagonaklono.

- Poratovao si?

- Naprosto sam hteo da istražim mogućnosti protivnika, da sprovedem izviđanje borbom –

pokušavam da se opravdam.

- Razumem – sleže ramenima Grabovoj. – Ali, sam pojmi šta bi se dogodilo, ukoliko bi konj

bez jahača poveo vojsku u bitku. Dobro je da si se barem dosetio da bitku zaustaviš. Zato što se

moglo dogoditi, da pravo iz bitke na drugi svet kreneš. Kada ćete shvatiti značenje reči

„odgovornost“? Ono što se dogodi tamo, neizostavno se realizuje ovde.

- Šta da radim? – u očajanju upitah.

- Ukloni žestoku fazu konfrontacije. Okrenite događaje unazad, dok nisu isklijali u realnost.

Skrenite sve u onu tačku, gde još nisu započela ratna dejstva. Vratite se kroz bazu podataka, koristeći

obrnuto računanje vremena.

Na svu sreću, Igor se vratio sledećeg dana. Sa njegovom jasnovidošću je sve u redu! Možemo

da radimo. Seli smo udvoje. Našli smo magijski program, izvukli devetu knjigu. Otvorila se na onoj

stranici, na kojoj su se zaustavili događaji. Vojske stoje, neljudi svojim propelerom olujne oblake

šalju. Uključujemo obrnuto računanje vremena. Gotovo, okrenuli su gadovi svoj pogubni uređaj

nazad, u grad. U jednom trenu je kroz njihove redove prohujao Crni vitez na crnom konju. Kako ga

nisam primetio prošlog puta?

Sad se njihova vojska kod kapije krije. I mi smo pod zidine ušli. Scena ispraćaja, sveti

Georgije – sve je u obrnutom smeru, do prve stranice proletelo. Knjiga se zatvorila. Vratili smo je u

bazu podataka. Na izlazu iz Bardo-kanala, pored mog, plamte još nečija prezimena. Kao da su se

alpinisti na osvojenim vrhovima potpisali: Čumak, Kašpirovski, Mirzojeva nekakva. Najveći od svih

su Džunin i moj potpis, maltene kilometarske visine.

- Hajde da ga skinemo – predlažem Igoru.

- Zašto? – upita on.

- Oholost ćemo ukloniti – objašnjavam ja. On je shvatio, složio se. Uklanjamo moj razmetljivi

natpis. Tačno Igor govori: „Jednostavnije mora biti, jednostavnije!“

Proučavamo nivoe. Šta vidimo? Devet nivoa, svaki od njih ima tri dela. Evo ga, carstvo preko

brda i dolina, države na kraju sveta! Deseta zaravan – ona je kao zapušač od boce kažnjenog duha.

Koga na nju prime, taj je inicijaciju prošao. Ali, ne primaju sve, kako se već ispostavilo. Onome ko je

inicijaciju prošao, zapušač od boce više nije potreban.

Levi nivoi su - prošlost. Desni – budućnost. A u centru, gde se prošlost sa budućnošću

susreće, to jest u Bardo-kanalu – vreme je istinsko, prošlo je - sadašnje i buduće je - stvarno. I dole,

pod zemlju, nivoi takođe odlaze. Direktno ka planetarnom jezgru – drugom suncu Zemlje. Nije li o

njemu Lapšin govorio: Sunce-2, Sunce-2! I ogromne je lične planove gradio u posebnim odnosima sa

tim podzemnim svetilima. Donji tamni nivoi su takođe ispunjeni informacijom, moćima, znanjima.

Ali je to na neki način drugačije – kroz iskušenja, gramzivost, laži, lopovluk, izdaju, zavist,

sagrešenje. Treba dobro promisliti. I još treba pojmiti, kako uzajamno dejstvuju nivoi i zaravan. Sve

u svemu, već se dovoljno jasno pokazalo, da je svaki nivo povezan sa takvim globalnim

komponentama Kosmosa i Čoveka, kao što su informaciona suština, karma, sudbina, duhovnost,

postojanje, prostor, vreme, veza između neba i zemlje, i tako dalje. Volja vodi čoveka kroz zamršene

lavirinte života - ka samome sebi. Ali, hoće li on naći sebe u nevidljivoj matrici postojanja, prepunoj

opasnih podmetanja i nepredvidljivih iskušenja, kako bi se popeo do stupnja potpunog oslobođenja?

Bog zna! Ja znam samo jednog takvog čoveka. Zvali su ga Hristos. On je pronašao put u lavirintu

Svoje sudbine, savesti, iskušenja, težnji.

Govore da se očekuje Njegov drugi dolazak. A možda je On već na Zemlji? Ko to zna? I ti

nivoi su kao boca zatočenog duha. A ko je duh? Čovek? Treba samo prebrisati staklo prekriveno

prašinom vremena i, izvući čep. Samom zarobljeniku u boci, to uopšte nije lako da uradi. A i zapušač

nije običan – dvadeset i četiri starca pažljivo čuvaju izlaz iz boce. Njih nećeš prevariti. Oni čitaju

misli i umesto očekivanog poklona, mogu se pretendenta odreći i kazniti ga. Ne idite, deco, u Afriku

da se provodite!

Jedna devojčica je otišla, i šta se dogodilo? Dozvolu joj nisu dali, okrenuli su joj leđa. Dobro

da je nisu kaznili. Kažem Igoru:

- Hajde da je pripazimo. Mogli bi biti napadi na nju. Možda joj je neophodna pomoć? Ipak je

član našeg tima, mi smo za nju odgovorni.

Spuštamo se u informacione tokove. Brzo pronalazimo potrebnu nit. Sad skoro automatski

uspevamo. Sišli smo u njenu svest. Molimo da nam se pokaže opšta situacija. Pokazuju nam: sfera je

podeljena na dva dela. U jednoj polovini je slika okeana, a u drugoj je samo boja vode različita. Levo

je – crna, desno je – bela, u sredini je – ogledalo. Čas s jedne strane talas udari u ogledalo, čas s

druge. Ova borba se zbiva u njenoj svesti. Ona, zasad, ne razume suštinu procesa života, što je baca u

krajnosti: čas dobro radi, čas razmišlja o svojim nadmoćima i kako da se njima koristi za lične

ciljeve. Neprekidna je oluja u njenoj svesti.

***

Svakoga dana učimo da radimo sa nivoima planetarnog kompjutera. I u apsolutnom skladu sa

rezultatima, nama dolaze sve novi i novi pacijenti. Skoro istovremeno se pojavio dečak Miša – on je

autističan, uopšte ne može da govori - i devojka Daša. Daša je – gluva. Za nju se zauzeo moj

zamenik u izdavačkoj kući Sergej Kolesnikov. Vodili su je kod doktora, vračeva. Rezultat – nula.

- Ako uspeš da joj vratiš sluh, ja ću biti prvi koji će posvedočiti svima koji se o tome

raspituju, da si ti zaista kadar da tvoriš čudesa – sa svojstvenom mu slatkorečivošću izjavi Sergej. –

Dašu su vodili na detaljne preglede kod najboljeg stručnjaka za gluvoneme u Moskvi. On je rekao da

se to ne leči. Njegovo mišljenje je kao presuda. Pokušaj da ga opovrgneš.

Poslednjih godina je Sergej lagano plutao od totalnog negiranja mogućnosti lečenja uz pomoć

suptilno-materijalnih delovanja preko svesti, do delimičnog priznavanja, da je nešto poput ovog, ipak

moguće. Reči ga nisu baš uveravale, ali me je jednom zamolio da u obliku eksperimenta pogledam

njegovo koleno. Prastara sportska povreda ga je s godinama dovela do toga da bol u kolenu nije

prestajao nedeljama. Sergej se mučio, jedva je savijao nogu, ali je trpeo, pošto doktori nisu obećavali

čuda i preporučivali su mu da se privikava na to. Sergej je od nas zatražio pomoć. Prirodno, dobio ju

je. Kakvo je bilo njegovo iznenađenje, kada je posle nekoliko dana u vikendici, mirno, na molbu

prijatelja, seo u pozu lotosa i, podigavši telo na rukama, napravio nekoliko složenih vežbi joge. Sa

zakasnelom strahom je pomislio: „Sad će me ošamutiti bol“. Ali, bola nije bilo. Nije ga bilo uopšte!

Bol se nije vratio ni tog dana, ni sledećeg. Nije se vratio ni nedelju, ni mesec dana kasnije, kao da je

zanavek zaboravio na svog „štićenika“. Rezultat je izazvao izrazitu promenu raspoloženja i Sergej je

odlučio da nastavi eksperiment, setivši se Daše.

Miša i Daša su došli kod nas istoga dana. Nem i gluva. I istog dana smo počeli s njima da

radimo.

Miša je – normalan, zdrav dečak. Ali je između desne i leve hemisfere mozga postojala

nekakva tanušna tamna membrana. To je zid. I probiti ga, neće biti baš lako. Takve slučajeve još

nismo imali.

Posmatramo uzrok. Aha, povezan je sa nasledstvom. Ogromna količina novca. Pokazuju nam

se kuće, vrtovi, zamkovi. Čini se da je to Poljska. Namrgođeni starac. Ima ogromno bogatstvo. Ali

mu ono nije pripalo kao miraz, zakonski. Žena, kojoj je bogatstvo pripadalo, odavno ne živi sa njim.

Ona hoće da povrati svoje. Sude se. I samo što nije dobila željeno. Starac strepi, hoće sve da prenese

na sina. I mrzi tog nepoznatog dečaka u Rusiji, kome će sve pripasti po sudskoj presudi. Ta žena je –

Mišina baka i hoće sve da prenese na unuka.

Pričamo o tome Mišinoj majci, i ona se sledila: sve je upravo tako kao što smo videli. Zasad

ne možemo da donesemo odluku i tražimo tajm aut.

Sa Dašom takođe nije sve baš jednostavno. Fizičkog razloga za gluvoću nema. Ali, ima u

ušima dva informaciona prigušivača. Treba shvatiti - zašto. Iznova nas informacioni tok vodi u

daleka vremena. Njena baka, apsolutni vernik, nekada davno je imala abortus. Duša abortiranog

deteta nije uspela da se vrati u Carstvo mrtvih i visila je nespokojna između nivoa. Ona je dozivala

upomoć svoju rođaku, koja ju je mogla čuti zbog izuzetno osetljive desne hemisfere mozga. Da Daša

ne bi poludela, njoj su postavili informacione prigušivače. Pogledali smo prognoziranu fazu: na

početku 2001. godine Daša će ponovo čuti. Prigušivače moramo uklanjati vrlo oprezno. Neuroni

mozga nisu spremni da čuju zvuk. Biće šok i biće zakočen ceo sistem upravljanja organizmom. U

početku ćemo skidati po 0,3-0,5 procenata nedeljno. Stavljamo u pogon. Proces je započeo! Nama

pokazuju da Daša sedi u koncertnoj dvorani i sluša muziku.

- Dašo! Čućeš muziku – lagano joj govorim. Devojčica čita sa usana i klima glavom.

Razumela je.

***Od onda, kada smo jedva uspeli da zaustavimo skoro puštenu u pogon, nesankcionisanu s

naše strane, magijsku borbu, sve se umirilo. Prestali su da boluju učesnici bitke, i događaji oko

„Hudlita“ su bukvalno zamrli. Uokolo jauci, kuknjava kolega iz drugih izdavačkih kuća povodom sve

jačih pritisaka iz Ministarstva, najezde, ponovne preraspodele svojine i njeno oduzimanje u korist

novih obesnih momaka, koji su našli način da se približe vlasti. A kod nas je čudnovato zatišje, kao

da nas nešto odozgo pazi i štiti. Naslućujemo ko! Mi smo sa njima opštili, mi smo ih videli, mi sada

znamo, da Bog postoji!

Razume se, ostale su navike ateizma. Ali mi krst već visi oko vrata. I još jedan plamti u mojoj

duši. Za ceo svoj prethodni život nisam toliko bivao u crkvi, koliko ovih poslednjih godina. Iako mi

je odnos prema njoj neujednačen. Isuviše je u njoj tamnih, duhovno učmalih, neprosvećenih ljudi.

Nekima od njih je potaman da služe ne Hristu, već Njegovom antipodu. I zar nisu upravo sveštenici

odbacili pre dve hiljade godina Njegov zemaljski dolazak? Razume se, sadašnji će reći: to nismo mi,

to su drugi. A oni koji su poslali Boga na patnje na krstu, sebe nisu smatrali drugim. Oni su Njega

smatrali drugačijim. Ako se ne ponovi istorija, drugi Hristov dolazak samo što nije objavljen. Mi to

znamo, mi to vidimo.

U veroučenjima se Crkva predstavlja kao nešto natprirodno, kao „mističko telo Isusa Hrista“.

Avaj, osim Crkve sa velikim slovom, po svetu je rasuto toliko crkava sa malim slovom. U njima

istupaju kao posrednici između Boga i pastve obični smrtni ljudi – sveštenici. I daleko od toga da su

oni uvek zaštićeni blagoslovom.

Evo omanjeg gradića u Podmoskovlju, u čijem je centru nevelika drvena crkva. Ali se već

gradi pored nje veliki hram od cigala. Nekoliko dostojanstvenih parohijana sa likovnim

obrazovanjem slikaju ikone, njih potom prodaju u korist budućeg hrama. Već nekoliko godina oni

rade besplatno, lišavajući se uobičajenih zemaljskih dobara i radosti. A postoje i takvi, koji se lako

navedu da postanu poslušnici. Među njima je starešina hrama, baćuška – otac, (a baš imam potrebu

da kažem: gazda) koji je ovih godina kupio sebi stan na dva nivoa u prestižnoj kući, doveo kućnu

pomoćnicu, a ima nezaposlenu majku...

Da li je to Hristov put? Ili možda Lapšinov, koji mi je zajedljivo dobacio: „Ti bi još i od Boga

pare zatražio“.

Sin mi se obratio sa molbom. Njegov drug je imao automobilsku nesreću. Slomljena mu je

kičma, zdrobljena trtična kost. Nade da neće ostati invalid, praktično nema.

Dan kasnije su nam doneli njegovu svežu fotografiju iz bolničke sobe. Momka je bilo strašno

i pogledati. Ulazimo u njegov um. U njegovoj glavi kuca, kao kod ranjene ptice, misao: hoće da živi,

a situacija ga dovodi kraju. On sam ništa loše nije učinio. Grčevito se hvata za život, ali mu nedostaje

snage. Jedno pored drugog stoje život i smrt. Nad njim golubovi lete. Proveravamo informaciju. On

je živ, a i nije.

Hematom u vratu. Srebrnkasta boja je krenula u glavu, u hematomu je zelena. On iščezava, ali

se pojavljuje žućkasta boja. Bez energo- informacione matrice nećemo uspeti. Igor ju je aktivirao,

otvorio hologram. Pokrenuli smo korekciju kičme. Probudili smo je, idemo dalje. Uklonili smo još

jedan hematom. Odozgo mu se spustila Majka Božija. Posmatra kako mi radimo.

Još uvek je srebrnkasta boja. Prikupljamo pršljen, učvršćujemo ga, pojačavamo normu.

Energija se pokrenula. Sada smo normu stavili na trtičnu kost, pršljenove. Zelena, bela i srebrnkasta

boja rade. Pršljenovi dolaze na mesto! Oko trtične kosti su pokidani mišići. Trtičnu kost smo tačno

prikupili. Gotovo, čini se. Hipofizi dajemo komandu:

- Hematome ukloniti, krvne sudove – obnoviti!

Pojačavamo upravljanje iz glave. Posmatramo nervne završetke i same nerve – veza sa

glavom je obnovljena. Boli ga, on vrišti. Jasno je zašto – nervi su počeli da šalju signale svesti.

Levi bubreg – svetlo ljubičasta boja. Punimo normu.

Desni bubreg – crvena boja. Oivičili smo kvadratom, uklonili hematom. Tabela procesa

obnavljanja. U bubregu je – vibracija. On počinje da radi. Dobija normalan oblik.

Mrlja ispod srca je crna. Zadajemo belu boju. Norma je na srcu. Glava – srebrnkasta boja. Po

celom telu pojačavamo njen tok. Stvaramo energetski stub.

Preko ekrana unutarnje vizije smo zatražili fazu prognoze. Pokazuju pacijenta na štakama.

Nije obnovljen rad desne noge. Crvena strelica suflira uzrok. Jasno je: nerv je prignječen.

Opet aktiviramo normu i polažemo je na patologiju. Pojačavamo energetski mlaz, usmeren na

nerv. Sada mu je potrebna energija. Energija – to je život. Kada bi lekari mogli da vide i znaju to što

sada vidimo i znamo mi! Ali, oni su se čvrsto zakačili za svoje skalpele, uređaje, tablete. Njih same,

čini se, treba lečiti. I oni to, izgleda, već i naslućuju.

Ponovo posmatramo fazu prognoze. Momak sedi na klupi i puši. Kod njega je sve u redu.

Doktori će biti zadovoljni svojim radom. Ovako nešto još niko nije uspeo da uradi: zdrobljena trtična

kost, prelom kičme, a momka već sada možemo oženiti.

Hteli smo da izađemo iz tog prostora, ali nismo uspeli. Dole se pojavio Crni vitez sa svojim

vojnicima. On izvodi jahačke majstorije nama pred nosem sa jasnim ciljem, da nam privuče pažnju.

Spuštamo se do njega na centralni krst Bardo-kanala. Odmah se pojavila naša vojska. Odakle oni?

Ma, nemamo vremena za iščuđavanje.

- Šta hoćeš? – pitamo.

- Da se borim hoću! – veselo odgovara, ne zlobno.

- Stići ćemo da se pobijemo, hajde da porazgovaramo. Koliko dugo se borimo, znaš li?

- Od prvog dana – odgovara Crni.

- I šta smo postigli?

On se smeje, poskakujući na konju pred nama:

- Ja mogu sve, a vi samo učite.

- Pa šta još hoćeš da postigneš?

Odgovara da, ukoliko on pobedi, onda će se razviti i dobiti onu moć koju imamo mi, i koja

može sve. Štence treba udaviti dok su mali – nagoveštava on.

- Možda to možemo postići ne boreći se, već sarađujući.

- Ljudi to još nisu smislili. – I dodaje, kako mi njemu nismo par. Obratili smo pažnju – to nije

Lapšin. To je neko drugi.t

Uključujemo četvrtu moć. Okružujemo ga. Ne uspevamo. Iščezava u zemlji i opet se

pojavljuje – malo dalje. I on, isto tako, ima moć, koju mi ne poznajemo. Dali su mu je, i on

nekažnjeno tumara po našoj zemlji.

- Ja ovde mogu da se vozim – dovikuje nam, podbadajući nas, – a da li ćete vi poći onamo,

dole, gde je Carstvo tame?

- Ja se ne bojim – odgovara Igor.

On se smeje:

- Znam. Vi ste hrabri, ali oprezni – kakav hibrid! Čak i to što ja izlazim ovde, za mene je

pobeda. A vi, kod mene dole ne dolazite.

- Ti znači hoćeš da se biješ, naprosto da se biješ – i ništa više?

- Neću – uozbiljio se on, – ali samo tako mogu da doznam šta je na zemlji. Ja posedujem

vekovna znanja, a vi imate svežu informaciju.

- A da možda zamenimo znanja za informaciju? – došaptavam Igoru.

Crni vitez se zamislio, više se ne vrpolji na svome konju.

- Ja sam isključivo za, ali vi ne možete samostalno da donesete takvu odluku – kaže on.

- Da, zbog toga nam je potrebno vreme.

On se okreće, i za njim kreće njegova vojska.

Stub Bardo se spušta dole, u zemlju. Tamo se vide nivoi, kao naši.

Treba ići gore, pitati šta da radimo. Pored nas lete malena deca sa krilima. Anđelčići. Mnogo

ih je. Naša vojska zasad ne odlazi. Čeka. Mi krećemo nagore, idemo u centralni tok. Podiže nas

uzlazna struja u Bardo-kanalu, kao lift. Nivoi zemaljski, zlatna zaravan. Igor silazi sa konja. Pored

lepršaju anđelčići.

Stvoritejl je pred nama. Igor se spušta na kolena, skida šlem, moli se.

- Ustani, sine Moj – kaže Bog.

- Ja sam čovek.

- Ti si bio čovek, a sada si Moj sin.

Poučava nas da budemo vrlo oprezni. Tamne sile su podmukle. To, o čemu je govorio Crni

vitez – jeste istina. Oni hoće pregovore. Ali, može li se verovati onome, ko je već nebrojeno puta

prevario?

- Budite oprezni – još jednom nas upozorava On.

- Treba li da naučimo kako se vode pregovori? – pita Igor.

- Da – saglasio se Stvoritelj. - Možete se spustiti dole, ništa vam se neće desiti. Ali će tamo

biti užasno. Slično tome, ne možete videti ovde.

Uz nas je Georgije Pobedonosni. On je gorostasan. Razgovara sa Stvoriteljem o nama, ali mi,

iz nekog razloga, ne čujemo. Desno je mnogo svetih. Oni nešto moraju da odluče. Pričaju o velikom

užasu – to je golemi užas, suze, promena čovekova.

Georgije takođe razgovara i sa njima. Sveštenici, sveti – oni stoje. Tvorac sedi. Jedan od

svetih pita Igora:

- Da li si spreman? Znaš li šta će biti sa tobom?

- Mi ne znamo šta će biti sa nama, ali smo se zakleli da služimo Gospodu.

Hristos stoji pored Stvoritelja. On nastoji da nas podrži:

- Ne brini, pripremaj se, dobio si Božiji dar, moć. Ali, iskoristi to na dobrobit.

- Možemo li da se spustimo dole?

- Nema zabrane, ali morate da budete svesni šta vas čeka. Vama su sve rekli, šta je

dozvoljeno.

Blagosiljaju nas, izgovaraju molitvu za bitku, o životu večnom, o slavi na nebesima. Svi

uokolo se krste. Nekakav omotač se pojavio, svetli. Tišina ispunjena dubokim poštovanjem. Nas

pročišćavaju. Georgije se rukovao. Tvorac je udario žezlom, i mi se nađosmo dole.

- Vojska je sa vama! – grmi glas sa nebesa. - Ona će se pojaviti na prvi zov .

Deca podižu i smeštaju Igora na konja. On uopšte nema snage. Skoro je bez svesti. Kapi znoja

mu se slivaju sa čela po obrazima.

***

Već sledećeg dana se u našem Centru opet pojavio Kiril. Taj čudnovati dečak, koji bi po

intelektu i znanjima mogao da zadene za pojas bilo kog profesora, došao je da ga primimo na posao.

Znao sam da kod njega savršeno radi ekran unutarnjih vizija, da dobro poznaje tehnologiju

bioinformacionih delovanja, ali su uznemiravali njegovi čudni odnosi sa Lapšinom. U društvu

feodosijskog maga, on je uživao poseban status. Primetio sam da se Lapšin, koji je mogao da bude

veoma grub prema bilo kom od svojih saradnika, upravo sa njim, iz nekog razloga, nikada nije

svađao, niti pravio izgrede. Iako je povoda za to, bilo više nego dovoljno: Kiril jednostavno nikada

ništa nije radio. U bilo koje doba radnog dana on je pio čaj ili kafu, čavrljao sa devojkama, otvoreno

ignorišući bilo kakve radne obaveze. Ukoliko bi ga Lapšin zatekao u neradu, dobio bi bilo ko, samo

ne onaj koji je odgovoran za tu situaciju.

I tako Kiril dođe i izgovori čudnovate reči:

- Pa, vi ste želeli da razmenite znanja.

- Ti o trampi – dosetio se Igor.

- Da – potvrdi Kiril samo nama razumljivu okolnost. – Uz to, odavno me je Nina Andrejevna

pozvala da pređem kod vas. Tako sam i došao – i nacrta na licu osmeh od uveta do uveta.

- A koga da pošaljemo kod vas kao zamenu? – interesovao se Igor.

- Sami odlučite – opet po istoj temi odgovori Kiril. Osećaj je bio takav, kao da je on apsolutno

u toku sa svim onozemaljskim događanjima.

Počeli smo da radimo zajedno sa Kirilom. To je potpuno drugačija tehnologija. Ne manje

efikasna, ali nama potpuno nepoznata. Veoma je velika nedoumica, da li je za nas uopšte dobro da se

njom koristimo. Ali, dogovor je dogovor: on pokazuje svoje moći, mi njemu – svoje. Istina, ponekad

Kiril prelazi svaku meru. Odjednom je, bez ikakvog razloga, Tatjanu Nikolajevnu povuklo da bez

kraja i konca razjašnjava odnose. Uskoro je otišla od nas, iako je nazovi povod, bio potpuno

beznačajan. Izgleda da je i sama shvatala da nije bezrazložno što je nešto stalno vuče da se svađa sa

svima. Kasnije, kada smo izanalizirali događaje unazad, jasno se pokazao Kirilov uticaj. Vrlo vešto je

posvađao saradnice Centra. Dečak je, očigledno vitlao oklagijom, iako je taj udarački instrument

skrivao vrlo profesionalno.

Nismo uspeli da Kirila zvanično primimo na posao. On je prolazio, kako se kaže, probni rad.

Zato smo odlučili da sa zapošljavanjem malo pričekamo, i da još pažljivo razmotrimo poklon Crnog

viteza. I to smo činili sa velikom dobronamernošću, kako ne bismo potpuno ostali bez saradnika.

U to vreme su se neprekidno pojavljivale neke novotarije. Igoru i meni više nije bio preko

potreban ekran unutarnjeg vida. I bez njega je sve bilo vrlo jasno vidljivo. Mi izlazimo u potreban

prostor i osmatramo iz visine našeg golemog rasta kontinente, okeane. Vidimo avione, rakete,

satelite. Ponekad oni proleću direktno kroz nas, bez obostranih katastrofalnih posledica. Svakoga

dana ima nečeg novog. I najvažnije – sve je zanimljivije i zanimljivije.

Sa Grigorijem Petrovićem Grabavojem razmenujemo telepatske poruke skoro svakog dana.

Savetujemo se sa njim redovno – i, čini se da smo ga poprilično izmučili svojim pitanjima. Ponekad

nas jednostavno otvoreno izgrdi:

- Momci, možete sve sami. Moram i ja da radim.

Izvinjavamo se, odlazimo na druge nivoe. Oni su vrlo neobični: ponekad se mogu proći za

nekoliko minuta, a ponekad deluje da ni deset godina neće biti dovoljno, kako bismo proučili bar

jedno područje. Ali, uskoro je našim istraživačkim poduhvatima došao kraj.

Ujutro, tek što smo izašli u drugi prostor, nas presretoše glasnici. To su bila dva anđela.

Ugledavši nas, oni su objavili Armagedon i pozvali nas na polje bitke.

Igor i ja se bukvalno skamenismo. Tog trenutka smo osetili svu težinu odgovornosti ne samo

za sebe, već i za celu Zemlju. Pored toga smo još znali: ukoliko izgubimo bitku, naša smrt neće biti

iluzorna, već zaista stvarna. I najverovatnije, trenutna. Naprosto će u mom kabinetu, u kom smo

sedeli, naći dve čudnovate skvrčene telesine i odneće ih u najbližu bolnicu ne bi li otkrili, iz kog

razloga su ta dva zdrava muškarca iznenada odapela. Interesantno će im biti svima, neobično.

Ali, znali smo na šta idemo, kada smo molili Tvorca za čast da spasemo Zemlju od

predskazane joj tužne sudbine. Dobili smo to pravo, i obavezni smo da dokažemo da smo ga tražili

po istinskoj zapovesti srca i duše.

Anđeli su nas odveli do Bardo-kanala, gde nas je na raskrsnici dva sveta, na samoj granici

gornjih i donjih nivoa, već iščekivao Crni vitez i njegova vojska. Zamorilo ga je, očigledno, primirje.

Procenio je, čim smo tražili dozvolu, znači, još nismo stigli do pune snage i otežemo s vremenom.

„Štence treba daviti dok su mali“. Okupio se ne mali broj poznatih ličnosti da odgleda ovaj postupak.

Iza redova tamnih vojnika, stoje tri trona. Najveći – cara tame, pored – dva njegova saborca.

Veliko je prisustvo nečasnih osoba. Iza prestola su sugestivni objekti: dva crna krsta na specijalnim

postoljima. Element psihičkog pritiska. Nije teško dosetiti se, kome su oni namenjeni.

Pa šta da se radi, kad treba da se borimo, borićemo se. Sami smo se upleli. Okrećemo

misaonim naporom krstove na grudima. Znamo da će nas natpis „Spasi i zaštiti“ čuvati u boju. Ni mi

nismo sami. Iza naših leđa je sedamnaesti legion Vlasti, koji pripada Gospodu. On je i Sam iznad nas

sa Bogorodicom. Rasporedili smo se po sferama, okruženi anđelima i svetima. Blagosiljaju nas za

bitku. Govore nam da od njenog ishoda zavisi, šta će biti sa Zemljom u sledećih hiljadu godina.

Igor i ja smo u oklopima, sa potpunim naoružanjem. On je - jahač, ja – konj, Pegaz, kao i

obično. Na Igorovo rame se spustio dvoglavi orao, a pored, kod mojih kopita, stao je lav.

Dve goleme sile, čija borba iskonski gura čovečanstvo po spirali evolucije, susrele su se u

smrtonosnom okršaju za Zemlju.

Iznad redova tamnih sila uzleteo je golemi gavran. Njemu u susret, poleteo je naš orao. Oni su

se sudarili u samom centru Bardo-kanala, i grudi njihove su pri udaru kresnule iskre, bukvalno kao da

su od gvožđa stvorene obe ptice. Bitka za nebesa je započela ne odveć uspešno za orla. On se,

malaksavajući, spremao za poniranje. Igor mu je zrakom usmerio u pomoć svoju snagu i energiju.

Snežno bela ptica je oživela, bacila se u bitku, i počela da udara kljunovima (ona je dvoglava!) i

krilima neprijatelja. Dugo su se tukli, gavran i orao, dok svetla ptica nije prikupila snagu. Uvrebavši

zgodnu poziciju, orao je tako udario gavrana, da se ovaj naglavačke sunovratio dole. Crni vitez je pun

srdžbe posmatrao pad, ali nije dao svom pomoćniku čak ni iskru lične snage. Smatrao je da je

isključivo njegov megdan najvažniji i nije hteo da traći moć na drugostepenu borbu. A gavran je,

doletevši do krsta, planuo i izgoreo.

I nebesa su ostala iza Gospoda.

Onda je iz tamnih redova istrčao ogromni vuk – čuvar vrata pakla. Njemu je u susret moćnim

skokovima jurnuo snažni lav. Oni su se sudarili i lav je odleteo od krsta. Vuk ga je pritisnuo, gnječio

grudima, kidao očnjacima. I za vukom, korak po korak nastupaju redovi tamnih sila.

Igor je iznova odlučio da podrži svojom energijom lava. Tuku se zveri, uz jarosnu riku kidaju

jedna drugu, i situacija se lagano menja. Sad je lav pritesnio vuka. Sivi beži, skriva se u redovima

neljudi. Lav u zanosu skače za njim.

Posle jednog jedinog trena on se pobedonosno vraća. Ali nešto je uznemirujuće u njegovim

moćnim skokovima. Jer, samo tren pre toga je bio iznuren, slab. Bukvalno na nekoliko metara do

naših redova Igor spušta ispred njega zid četvte nezemaljske moći. Udarivši u njega, lav se pretvara u

vuka. I istog trenutka se iz redova neprijatelja izvlači pravi lav i jurnu ka svom protivniku. Razjaren

podlim, neviteškim ponašanjem neprijatelja, on zari zube u samo grlo adske bagre, preneražene

sukobom nepojmljive snage. On ujeda čuvara vrata pakla, vuče ga po zemlji i, jedva živog, odvlači u

pravcu tamnih redova. Prikupivši snagu, podiže uvis pobeđenog neprijatelja i baca ga prema tri crna

trona.

Njihov dvoboj je odlučen. Vuk se ne sme dokrajčiti, kako se ne bi narušila ravnoteža

iskonskih sila. Sad će ono što živi pod zemljom ostati u posedu vuka, a ono što je na zemlji –

pokoriće se lavu.

Pa ipak, koliko god da su važne dve prethodne pobede – glavna bitka će se dogoditi sada. A

Igor je već dva puta davao svoju snagu i energiju kao pomoć orlu i lavu. Ja znam da je on postupio

ispravno. Mi nismo mogli da ostavimo naše saborce bez pomoći. Ali, da li ćemo sada imati dovoljno

snage, kako bismo pobedili moćnog i iskusnog Crnog viteza?

Krenusmo u susret neprijatelju. U paru sa crnim konjem kružimo oko krsta, ja i on

uništavamo svojim kopitama ravnu okolinu megdanske zaravni.

Malo je ko na planeti naslućivao da se ta bitka odvija. Jer, dok se na nebesima odlučivao

Armagedon, ljudi su kao i pre, ništa ne sumnjajući, žurili na posao, nekuda hitajući za ostalim svojim

poslovima. I samo je malo njih znalo o tome, da se u informacionom polju Zemlje preoblikuju

osnovni tokovi budućih događaja.

Crni vitez je udario Igora, i njegov čarobni mač je kresnuo iskre iz oklopa. Zaštita je izdržala,

ali se Igor zaljuljao i zamalo izgubio svest. Istog trenutka se pojačao pritisak, i crni konj, stvoren

crnom magijom iz gavranovog jata, počeo je da me gura, istiskujući me iz kruga. Obuze me bes. I ja

guram. Čini mi se da je Igor došao k sebi, rasplamsao je voljom svoj duh i usmerio na protivnika

mnoštvo moćnih udaraca. Zveče mačevi, obrušavajući se na oklope, na štitove. I već se zabio mač u

crno telo konja i ostao u njemu, da iz rastrgnutih creva ne bi izletela napolje gavranova jata i sabrala

se ponovo, kako je već bivalo pre, u čudovište koje proždire prostor i vreme. Pada konj, a jahač skoči

sa njega.

Tada se Crni vitez pretvorio u aždaju. Iznova je oživela drevna legenda, i spiralni put,

pokazan čoveku Hristom, ponovo prepreči otrovna čeljust Iskonskog Zmaja. U krugu, gde se na

sredini krsta susreću kovitlaci iz četiri prostora Neba i Zemlje, odigravali su se događaji drevnih

misterija. Igor udara aždaju kopljem. Ali, veoma je teško probiti njen oklop. Igor pritiska poslednjim

snagama. Samo ga bes i strast vojnika podržavaju. On se pridigao u stremenu, i težina njegovog tela

uteruje koplje u oborenu telesinu. Udarcem koplja, koji je umesto čelika uspešno krunisala božanska

munja, bio je otvoren put praiskonskog stvaranja, vraćajući Zemlju na Nebesa. „I guja otrovnica je

izdišući ubola belog konja, potom izdahnula adski plamen i sručila se u pakao, gde su počeli da je

kidaju na delove, proždirući njenu moć i besmrtnost“. Lepo rečeno, zar ne? Ipak, beli konj sam - ja. I

ja, iz nekog razloga, ne osećam bol od otrovnog ujeda. Ali, to je sporedno. Zasad sam ispunjen

radošću i likovanjem. Zajedno sa pobeđenim zmajem, završila se važna etapa ljudke evolucije,

približio se dan drugog Hristovog dolaska!

A ostalo već nije bilo teško predvideti. Kada su se dve vojske sporazumele, jedva da je trećina

neljudi preživela i otišla u podzemne nivoe.

Sedamnaesti legion Vlasti, anđeli, sveti – svi likuju. U vazduh lete šlemovi. Vojnici kliču:

„Slava!“ I Sam Gospod od uzbuđenja briše suzicu sa obraza. Armagedon, od čijeg ishoda je zavisio

tok događaja za skorašnji milenijum, završio se potpunom i bezuslovnom pobedom Svetlih sila.

Odozgo na Igora i mene pada zlatna svetlost. Nešto se događa. Sam Gospod je ustao i

iščekuje nešto. Mi stojimo pored centra kruga u kom smo se borili. Najbitniji stub svetlosti pada na

sredinu krsta. Tamo se nešto pojavilo. Uz ivicu, gde smo crni konj i ja obeležili kopitama poprište

borbe, postrojili su se zodijački znaci. Prvi je – znak Strelca. Od njega se prema Igoru razvlači

energetski zrak. Igor sjaha sa Pegaza. Njega privlači znak Strelca. Ja gubim oblik konja i ponovo

postajem čovek u akademskoj odori.

Od mene prema centru ide energetski zrak. Upravo od mene, a ne ka meni. On nastaje u

grudima i razvlači se do centra krsta, gde se u bujici odozgo padajuće svetlosti pojavio moćni

dvoglavi čovek – Androgin. Ima torzo antičkog boga, jedna glava je muška, druga – ženska. On

sobom oličava harmoniju dva velika vaseljenska principa i početak Zlatnog veka koji, kao da je bio

izgubljen, i odavno ponovo iščekivan čovečanstvom. Pored njega su se rasplamsale vatrom zloslutne

cifre 666. U jednom trenutku su gorele vrlo jasno, nepokolebljivo, i odjednom se preokrenuše

naglavačke, označivši novi smisao onoga što se desilo. Sada u centru kruga moćno, sigurno,

veličanstveno gore tri devetke – 999. Prvi put se dve suprotnosti sveta harmonično sjedinjuju u

jednom arhetipskom simbolu, predodređujući tok budućih zemaljskih događanja.

Androgin je ustao, i svi nivoi su se u trenu prevrnuli. Tamno je stalo gore, svetlo – dole. Još

jedan okret – i desno je postalo levo, a levo je postalo – desno. Tamno je momentalno obasjano

Svetim Duhom.

Svi uokolo iznova likuju i bacaju u vazduh ko šta može.

Novi Bogo-Čovek gleda prema nama, a Igor i ja se pogledavamo. Visina naša je nekako vrlo

svečana, postadosmo gorostasi. Androgin nam se obraća:

- Vi ste izvšili misiju, koju su vam poverili Bog Otac, Sin i Sveti Duh. Vi ste postigli cilj

časno, viteški, ne pribegavajući lukavstvima i prevarama. Zato vam daruju moć božansku i ne

sumnjaju da je nećete iskoristiti u ime spasenja Zemlje i na dobrobit ljudi.

Njegov glas tutnji, kao grom, i grmljavina njegova se čuje daleko u prostranstvu.

- Mi smo sada sjedinjeni neraskidivim sponama, i vi mi se u ma koje vreme možete obratiti za

pomoć. Dostojni ste te časti i te slave. Pred vama je mnogo rada, i moraćete mnogo toga da naučite.

Ja verujem da se nećete uplašiti predstojećih opasnosti. Blagosiljam vas u delima vašim.

Opet svi likuju i uzvikuju: „Slava!“ Nas nešto prihvata odozgo i počinje da privlači sebi. Mi

letimo okruženi anđelima, na oblaku stoji sam Stvoritelj. To je iz Njegove ruke padao na nas zrak

odozgo. Spuštamo se na kolena pred Svevišnjim. On seda na tron.

Anđeli nose zlatno čanče i zlatan ubrus. Mi pažljivo peremo noge Stvoritelja svetom vodom i

brišemo ih zlatnim ubrusom. On se osmehuje, posmatra nas kao sinove. Apsolutno liči na one slike,

koje smo ranije viđali u crkvama na ikonama. Svakako, za hiljade godina su slikari – ikonopisci,

svetovni, različitog talenta i profesionalnog nivoa – različito prikazivali Svevišnjeg. A On je, evo,

pred nama, i mi spoznajemo da je u svakom pređašnjem prikazivanju Njegovom – istinski Lik.

Tvorac nam pruža svoju ruku, i mi obojica ljubimo prsten, koji se preliva mnoštvom boja.

- Vi se sada možete nalaziti kraj Moje desne ruke – upućuje nas Stvoritelj.

Mi stajemo gde nam je naznačeno i, bez obzira na našu ne malu visinu, jedva dosežemo do

kolena svima koji tamo već stoje. Još uvek smo maleni. I tu reč „maleni“, sa takvom nežnom

blagonaklonošću izgovaraju svi koji stoje pored Boga, i ona se kotrlja u našoj svesti. Shvatamo da

stas u tom svetu određuju stvarni postupci i dela. Kada ćemo porasti?

Tvorac je blagonaklon:

- Od sada ste ovde kao u svojoj kući. I možete biti na Zemlji.

Igor odgovara za obojicu:

- Mi smo dužni da ispunjavamo ono što smo obećali.

Tvorac je zadovoljan odgovorom.

- Nosite ljudima istinu – poučava nas. – Nemojte posumnjati ni u šta.

Mi celivamo ruku, krst. Sam Tvorac nas je prekrstio triput.

Zahvaljujemo se i vraćamo na nivoe. Neko mi došaptava da moram da se umijem mrtvom i

živom vodom, kako bih neutralisao delovanje otrovnog ujeda.

Odlazimo na sedmi nivo. Molimo za dozvolu da se operemo u mrtvoj vodi. Dozvoljavaju

nam. Igor poliva moju butinu mrtvom vodom, gde je bio ujed aždaje. Iz rane se skotrlja šest crnih

perli i rastvoriše se u mrtvoj vodi. Gotovo, slobodan sam, slobodan od zlokobne šestice, od šest glava

zmaja, od svoje dvosmislene uloge u pasijansu tamnih sila. Pobedio sam svoju aždaju u centru

lavirinta, na granici svetova. Niko više ne može da polaže pravo na mene, osim mene samog. I od

sada će samo moje srce, moja duša, moja svest određivati moja dela i postupke. I još nešto –

plemenita reč „Odgovornost“. Moji postupci moraju biti adekvatni toj moći koja mi je darovana.

Igoru je u tom pogledu lakše – u njemu nije bilo od iskona šest crnih otrovnih perli. I on nije

odnegovao nad sobom šest zmajevih glava.

Ali mu je samo u tome lakše. U svemu ostalom smo, voljom Oca, Sina i Svetoga Duha –

jedno, jedna sudbina i jedna odgovornost. Ni on ni ja se toga ne bojimo. Mi znamo, da su sada sa

nama uvek Otac, Sin i Sveti Duh. Oni su sa nama, a mi – s njima. Amin!

***

Sad je bilo moguće porazmisliti o onome što se dogodilo. To što smo videli, i u čemu smo

učestvovali – odgovaralo je drevnom proročanstvu, da će upravo Rus, u godini posle Kraja vremena,

postati polje bitke bogova. Kraj vremena – 1999. godina, jeste kraj kosmičkog ciklusa. I pomračenje

koje je nastalo, svečarski je to obznanilo Svemiru i svima, koji su bili upućeni u suštinu drevnih

proročanstava. Smak sveta – 2000. godine, godine milenijuma, godine promena, koji mnogi shvataju

kao neposredan fizički proces – apsolutno je mogao da se dogodi, da su događaji krenuli po drugom

scenariju. Sve je odlučio ishod Armagedona.

Stotinama godina su se tamne i svetle sile pripremale za tu odlučujuću bitku. Na Zemlji su se

brižljivo odabirali ljudi, kod kojih su se u serijama uzastopnih inkarnacija oblikovali određeni

kvaliteti karaktera. To su bili ljudi koji su ušli u istoriju i ostavili u njoj veoma značajan trag. Njihova

imena su svima poznata – monarsi, vojskovođe, vodeći duhovni učitelji, naučnici, pisci. Kada je

prosečan broj ovaploćenja danas živećih ljudi dostigao 13, i kada se na čela ljudi spustila zlokobna

cifra 666, istekao je rok ispaštanja Hristovog, i kada je iskupljen Svojim stradanjem, krvlju i životom

- Zemlja je ponovo postala ničija.

Tamne sile – krajnje bezočne i samouverene posle pređašnjeg Armagedona, koji se završio

njihovom odlučnom pobedom, nisu sumnjale da će i ovog puta polje bitke ostati iza njih. One su

imale na raspolaganju znanja i sva dostignuća civilizacije, crnu magiju i energiju ljudi, koje su

moralno iskvarile telesnim zadovoljstvima bez duhovnog razvoja.

Rusija, koja je na početku XX veka ušla u novu, za nju izuzetno važnu inkarnaciju, koja je

uspešno okončala bolan porođajni čin u krvavim događajima revolucije, postala je ono predskazano

mesto na kom je trebalo da se pojavi novi bogočovek. Upravo su se ovde zbivala proročanstva

Vladimira Salavjova, Jevgenija Trubeckog i drugih tragalaca za istinom.

Upravo je zbog njenog rođenja bila unapred stvorena Svetom Trojicom posebna duhovna

struktura, koja je uneta u državni simbol Rusije – Georgije Pobedonosni.

I eto, predskazano se dogodilo. Krilatica, upisana na prstenu svetog Georgija Pobedonosca:

„Čast i dostojanstvo“ – zasjala je nad Rusijom. To se njena carska ptica – dvoglavi orao – tukla

zajedno sa Božjim ratnikom. To je u njenom Bardo-kanalu suptilno-materijalnog prostora izvojevana

veličanstvena pobeda. Blagodareći njenim sinovima, zlokobni broj 666 se preokrenuo i označio novi

kod ljudskog roda: 999.

Zlo je sada ograničeno, ali su opasne godine još uvek ispred nas. Pipci zla su isuviše duboko

prodrli u duše ljudi, i saseći ih nije nimalo lako. Zato što je volja ostavljena čoveku, i samo on sâm

može da odluči – da li će slediti pobednike na teškom putu uspinjanja, ili ostati sa onima, koji su tako

uporno podsticali sve ljudske slabosti – pohotu, pijanstvo, zavist, pohlepu, učili izdaji, oholosti,

podstičući da se ne poštuju data obećanja i da se u svemu nalazi opravdanje za sebe samog.

Poslednja od gore navedenih sablazni – po svoj prilici je najpodmuklija...! Kako mi ne volimo

kritiku, pouke, čak i najobičniju primedbu! „Ma ko je on da me uči? Zar on može da razume moju

dušu, patnje moje, sklonosti moje?“ – takvi odgovori su još blagi. Čak i najveći lažljivac u duši

svojoj i slab duhom smatra, da bi u stvari, po svojim mogućnostima, bez ikakvih ustručavanja mogao

da postane predsednik zemaljske kugle. Ali, samo mu je malo sreće nedostajalo, a zlotvora uvek ima

isuviše. Pa ipak, za prave ljude nije baš odgovarajuće vreme, pošto uokolo vladaju probisveti koji

kolo vode. Baš utešno stanje! A podmuklost se ogleda i u tome, što je prividna poniznost očigledno

samo druga strana iste medalje, tog istog greha oholosti. Naši preci su to znali i iznašli su tačnu

formulu - pokornost je iznad oholosti.

Prava ličnost zna svoje mesto u životu, svoju cenu. Mihajlo Lomonosov je pisao svom

pokrovitelju Šuvalovu (pismo je datirano 19. januara 1761. godine): „Ne samo da pored prestola

uglednih plemića ili nekakvih zemaljskih vladara neću da budem budala, već ni manji od Samog

Gospoda Boga, koji mi je dao smisao, sve dok mi ga, možda, ne oduzme silom“. Šta je to – gordost,

bogohuljenje? Ne, to je dostojanstvo trudbenika, izabranika sudbine, to je ponos zbog svoje misije,

zbog svog predodređenja. Bez takvog odnosa prema životnom delu, ne može biti ni veličanstvenih

ostvarenja. Nije slučajno što je to pismo Lomonosova napamet znao drugi ruski genije – Puškin.

Zbog toga na suptilno-materijalne događaje, koji se Igoru Arapjevu i meni otkrivaju preko

vidovitosti, ja gledam kao na još jedan proces učenja, uz čiju smo pomoć dobili pristup tajnim

znanjima. I, po svoj prilici, ona se drugačije ne mogu dobiti – osim kroz provere unutar

samoodražavajuće sfere sopstvene svesti.

I još jednom ponavljam: dok je čovek unutar sfere, dokle god nema mogućnost da izađe izvan

granica trodimenzionalnog prostora – on sa tim nikad neće izaći na kraj samostalno, ukoliko nema

pomoć i posebna znanja. Tek kada se izađe izvan međe trodimenzionalnog materijalnog sveta, može

se nekako sa strane pogledati svoj um, i ta reflektujuća kuglica. Razjasniti, čime je ona ispunjena,

kakvi su tamo problemi, kakvi miševi trče po glavi. A da li ste vi u stanju da pogledate, kakvi miševi

trče po vašoj glavi? Ma, ne u bukvalnom smislu, razume se. Vi znate da se iza toga krije neka

alegorija. Trče miševi po glavi – znači da imam neko oboljenje, imam to, imam drugo, imam treće, ili

postoji nekakva predispozicija prema nekoj od njih – taloženje soli, na primer. Ovakvo čovekovo

uverenje, dospeva do nekog reflektora svesti, uobličava problem i odmah ga obeležava u sebi,

opredeljujući te simptome na nivou tela. I realno, na koži neke žene iznenada izbijaju pege,

narušavaju se zaštitne funkcije kože, te prodiru u organizam streptokoke i slično. Isto je i na

planetarnom nivou. Noosfera – šta se sa njom dešava? U njoj se izgrađuju saznanja svega što uopšte

postoji, i svega što poseduje svest – a to su minerali, životinje, biljke i, naravno, čovek. Čovek čak

prvenstveno. Izgrađuju se nekakvi nivoi i dobijaju prilično stabilnu formu postojanja. I uopšte, kako

sam govorio – to su nivoi svesti. A materijalnu strukturu njihovih manifestacija obezbeđuju

energoinformacioni torusi, koji se pojavljuju zbog kruženja elementarnih čestica oko sopstvene ose.

Ovakvi torusi se globalno pokreću vodom, snegom, ledom i mineralnim kristalima – uključujući i

pesak.

Evo ga prvi nivo – prosečna svest. Sledeći nivo se uslovno može nazvati „područjem čuda“.

„Područje čuda“ odražava određeni put koji je prešlo čovečanstvo, recimo, njegov nivo

pogleda na svet, kada se svaki potočić, svako drvo, svaki događaj – sve to se povezivalo sa nekim

duhovnim silama i dobijalo personifikaciju u bogovima, mitovima, u čemu god želite. I evo ovde, na

tim nivoima, može se naći isto to – šta god poželite. Ako vi svojom svešću dospete ovamo, vas

neizostavno očekuju susreti. Kako bi se tačnije reklo, ovde se slično privlači sličnim. Na primer, ako

vi imate borbeni karakter, i s nekim hoćete da odmerite snage – sve te neobične pustolovine ćete

pronaći ovde. Uz to, ako volite grčke mitove, onda imate šanse da se susretnete sa kiklopom ili još

nekakvim čudovištem sličnog tipa. Ako su vam po duši ruske narodne bajke, molim lepo, vama su na

usluzi Baba Jaga, Zmaj Gorinič. Pri tom, hoću pravilno da vas usmerim – ne treba razumevati stvari

kao da je to neka virtualnost, da nema nikakve veze sa realnošću. Zašto? Zato što, čim ste svojom

svešću upoznali fantoma, to za sada zaista jeste fantom i ništa više. Ali, kada ste ga dotakli svojom

svešću, on prestaje da bude naprosto fantom, on postaje kao i vi, jednako vredan ravnopravni učesnik

onog programa obuke, u koji ste vi dospeli. U principu, to je isti program obučavanja, kao što je

zapravo uopšte uzevši, cela Zemlja i ono što se na njoj događa. Sve to je program obuke čovečanstva.

Ali, ne treba shvatati dešavanje površno, na nivou spoljnjeg sleda događaja. Uvedimo barem

jedno novo lice u našu priču – Androgina. Zašto se on pojavio? Zašto? Za kakve događaje je on

ključ, kao arhetipski lik?

Postoji drevna legenda o Androginu. Taj alegorijski lik sobom predstavlja biće, koje

sjedinjuje u sebi muški i ženski princip. Tvrdi se da je Androgin bio harmoničan, jedan, da je

posedovao neverovatne moći i mogućnosti. Ali je jednom otac bogova, Zevs, uzeo u ruke mač i

isekao ga na delove. Tako su se pojavili muškarac i žena i bila je izgubljena ljudska celovitost.

Kako shvatiti tu legendu – da li kao lepu izmišljenu priču ili kao nekakvu kosmogoniju*, koja

ima potpuno realno značenje i smisao? Ja lično je prihvatam kao ovo drugo. Primećujem u toj legendi

vrlo određenu tehnologiju stvaranja sveta i čoveka. Dobro, ispričaću vam - kako ja to vidim.

Početak čovekovog života daju dve roditeljske polne ćelije – jajna ćelija i spermatozoid.

Spojivši se, oni postaju jedinstven organizam. U drevnim znanjima tu embrionalnu ćeliju obično

označavamo krugom, podeljenim na pola. Jedan deo tog kruga je taman, drugi je svetao. Ali, to je na

mikronivou. U homeostazi, središnja pozicija je – prvi u rodu. Na makro nivou je – bezdan (dubina

dubina), kada se stvara prolaz, kada su Vaseljena i Kosmos harmonizovani u svom pojavljivanju. Pri

čemu tamna polovina kruga – ne znači da je loša. To je ženska energija. U ovom delu se dešava

akumulacija stabilnih, za budući razvoj važnih, kvaliteta i osobina, sa ciljem njihovog prenosa u

ćerkicin organizam.

U drevnim vremenima je postojala predstava o tome, da u polnim embrionalnim ćelijama već

postoje pralikovi budućeg deteta, u kojima su, sa svoje strane, takođe sadržana njihova buduća deca.

Nikolaj Kuzanski – jedan od najoštroumnijih filozofa srednjeg veka, u radu „O učenom

neznanju“ (M, 1979,t 1, str.50-95) istražujući pojam trojnosti u jedinstvu, takođe je ukazivao na ovu

čudnu okolnost: „Otac nije pre Sina i Sin nije posle Oca; Otac je pre Sina samo ako Sin nije posle

njega. Ako je Otac prvo lice, onda je Sin drugo ne posle njega, ali kako je Otac – prvo lice bez

prethodnika, onda je Sin – drugo lice bez naslednika; i podjednako je treće lice, Sveti Duh.“

-----------------------------------------------------------------------------

* kosmogonija – učenje o postanku sveta – M. Vujaklija

Kako ovo primeniti u našem istraživanju?

Poznato je da se program života prenosi nasleđem. Njeni nosioci su geni. Geni su zasebne

jedinke, koje se nikada ne mešaju među sobom. To je vrlo važno svojstvo koje mnogo objašnjava. Iz

početne, nasledne ćelije počinje izgradnja organizma. Ali se na početku u njoj samoj mora izgraditi

spirala DNK, gde je u zakodiranom vidu sadržana cela genetska informacija, neophodna za

podržavanje i produžetak života organizma. Eto, taj trenutak izgradnje DNK protoćelije, prikazuje

legenda o Androginu – jedno telo, iz kog izniču dve niti molekula dezoksiribonukleinske kiseline. Pri

diferencijalnom bojenju, na hromozomima se pojavljuju poprečne pruge, takozvani diskovi ili trake,

sa svojom specifičnom informacijom. Oni su kao perle na nitima DNK. Niti su spojene među sobom

sa četiri tipa jedinjenja koja sadrže azot, nazvanih – baze, i formiraju nekakve beskrajne male

lestvice, lestvice našeg života. Nije li o njima pisao u gore navedenom radu Nikolaj Kuzanski,

imajući u vidu i mikrokosmos čoveka, i makrokosmos Vaseljene: „Moram reći: jedinstvo je

maksimum“, - kako ja izražavam trojstvo. Zato što govoreći „jedinstvo“, ja označavam bespočetni

početak; govoreći „maksimum“, ja definišem iskonski početak; povezujući i sjedinjujući jedno i

drugo vezom „jeste“, ja označavam nešto što proizlazi iz jednog i drugog. Maksimum je jedan, zato

što su minimum, maksimum i veza suštinski jedno, pošto je samo jedinstvo i minimalno, i

maksimalno, i zajedničko...“

I on je nadalje mudro navodio: „Vidljivo je zaista slika nevidljivog... Tvorca je moguće videti

po tvorevini, kao sliku i priliku u ogledalu“. Zato što „svaka slika očigledno teži da bude nalik svom

prauzoru“.

Koliko je stoleća bilo potrebno da bi se iza mitova, legendi, alegorija pojavili simboli i znaci

koji vode ka istini? A lavirint drugog mita, o Minotauru, zar on nije odraz naših beskrajnih traganja

za samim sobom u spiralama DNK? Mi brižljivo istražujemo beskonačnu lestvicu Jakovljevu –

opipavamo, premeravamo, vagamo njene elemente, ne shvatajući da su minimum i maksimum

beskonačni, da su oni, osim toga, jedno. I da će znanja, stečena na taj način, biti verodostojna samo u

zemlji slepih, gde se sve upoznaje samo na dodir. A ta vizura već danas, sada, odlazi u prošlost.

Požurite da spoznate i opazite.

I šta još dodati ovome, osim želje: „Probudite se, vi koji spavate u zemlji senki! Predskazano

se dogodilo. I sada svako može sam da odluči, ko hoće da bude – čovek ili senka čoveka, koja

umišlja svoju bogolikost. Uostalom, put ka istinskom bogočoveku je sada otvoren, ali je to put

služenja, stvaralaštva i duhovnosti. Istinska bogolikost se mora zaslužiti!“

***

Sledećeg dana mi se ekran unutarnjih vizija uopšte nije uključivao. To je bilo vrlo čudno, zato

što se moglo računati upravo na suprotno. Igor i ja smo odlučili da pozovemo moju učenicu Tamaru,

da nam pomogne da se ispetljamo iz ovoga. Sedeo sam potišteno pored njih i nagađao, u čemu sam

pogrešio.

Na nivoima se događa nešto neobjašnjivo. Čas kugla proplivava, čas žaba na kruni poskakuje.

Igor i Tamara mi pričaju šta vide. Na njihovim ekranima unutarnjih slika, ja sam sa njima. U crnoj

sam odori, sa akademskom kapicom na glavi. Sam ništa ne vidim, te me zato Igor drži za ruku, a

Tamara nas prati na određenoj udaljenosti, osiguravajući nas.

Odjednom oko mene poče da promiče strelica, kao da sam ja centar brojčanika na satu.

Nagoveštaji, nagoveštaji: vele, vreme prolazi, a o čemu vi razmišljate? Crna ptica dolete odnekud. Sa

nivoa se slivaju bujice prljavštine. Zašto se odjednom iščuđavamo, kada je još juče nečist ovde

komandovala? Spiraju Igora i mene sa prljavštinom u jamu. Koprcamo se u njoj: kako da se

izvučemo? Igor me drži, ne ispušta.

Još neko pruža ruku ka meni. Igor me upozorava: ne hvataj je, sa kandžama je, nečista sila.

Tamara odozgo takođe potvrđuje:

- Đavo nekakav.

Igor vešto udara po ruci sa kandžama, i đavo je sa urlikom trgnu. Tamara gore mišlju stvara

uže i spušta nam ga u jamu. Izvlači nas na površinu. Sa nas se sliva prljavština. Moramo otići do

mrtve i žive vode da se očistimo. Idemo, a nama u susret idu gomile demona i đavola. Umazani smo

prljavštinom, i oni na nas ne obraćaju pažnju. Neki pitaju:

- Da niste videli Videćeg? Moramo naći Videćeg. Još se može sve promeniti.

Ja sam kao i pre, slep. Igor me vuče za ruku. Kakvog Videćeg oni traže? Možda, mene? Ma,

ja sam slep. A zašto sam danas slep?

- Da te ne bi našli – došaptava mi Igor.

- Mene traže? Da li sam ja – Videći?

- Ma jok, ja sam – dobrodušno se iskezi Igor. – Stvarno, zašto ja tako sigurno radim – zato što

iz tebe telepatski proveravam informaciju. Zaista ne znam iz kog razloga, ali se ti u ovom prostoru

osećaš kao riba u vodi. Sve znaš, kao da si se ovde rodio.

Opet se probijamo kroz gomilu nečistih duhova, koji odlaze dole, na svoje nove nivoe.

- Videći, gde je Videći? – dovikuju se oni između sebe.

Ćutimo, dahćemo, guramo se, idemo protiv bujice, a Tamara leti nad nama, kao anđeo-čuvar.

Gotovo, izađosmo u Bardo-kanal. Odmah je postalo lakše. Podigli smo se na sedmi nivo. Zamolili

smo za dozvolu da upotrebimo vodicu. Oprasmo se. Tamara nas pogleda i kaže nam da smo iznova

postali malecni. Ta satanska prljavština se vrlo štetnom za nas pokazala. Moramo proći pročišćavanje

i na zemaljskom nivou.

Istog dana smo utroje otputovali u Trojicu-Sergijevu lavru. Otišli smo u hram do svetog

Sergeja Radonješkog, upalili sveće. Potom do izvora svete vode preko puta Uspenskog sabora. I za

kraj u dvorišnu crkvu kod igumana Germana, gde smo nekoliko sati ostali na kolenima.

Kada smo izlazili iz hrama i celivali krst, želeli smo ocu Germanu da ispričamo o

Armagedonu. Ali je sa svih strana nadirala masa. Ma, i kako da mu objasnimo na brzinu našu radost?

Da li će poverovati, razumeti? Jer, iako smo ga opazili u redovima sveštenika koji su ispraćali vojsku

u bitku, pa su i Igora i mene osvetili svetom vodicom, on sam je mogao da ne zna o svojoj

izabranosti. On nema ekran unutarnje vizije. On je samo slušao glas u sebi i imao poverenja u njega.

A da li su mu pričali o nama? Moglo je sve da ispadne prilično glupo po nas. Te tako odosmo od

dobrog čoveka, ne razmenivši ni reč.

Sledećeg dana smo odlučili da se snađemo sa nivoima. Kiril nam se pridružio. Već je bio u

toku događaja, i izražavao naglašenu lojalnost.

- Lapšin je – idiot. Sve je bilo u njegovim rukama, a on je hteo sve samo za sebe, nadajući se

da će se sam probiti – optuživao je Kiril bivšeg šefa.

- Zar se ne bojiš da ga tako žestoko kritikuješ? – raspitujem se kod dečaka, koji ima najmanje

pet miliona godina.

- Ja imam više ovlašćenja od njega – obrecnuo se Kiril. Ja sam od Početka Početaka, od

Duha.

Napravio je važan izraz lica, kako bi sebi digao cenu.

- Od kakvog Duha? Od Svetog? – preciziram ja.

On lukavo začkilji, ćuti. Ipak smo odlučili da ga povedemo na nivoe. To je tuđa teritorija.

Više ne želimo da se umažemo prljavštinom. Neka sam posmatra, a mi ćemo kroz njegov ekran

unutarnje vizije.

Počinjemo. Kiril ima pratnju, nadgleda ga preko ekrana unutarnjih slika šest mojih učenika.

Da ne bi pravio gluposti. Kiril odlazi u svoju bivšu prirodnu sredinu i izveštava:

- Nivoi su sada potpuno drugačije raspoređeni. Dve piramide su spojene na zemaljskom nivou

podnožjima. Po jednoj dijagonali u formi osmice – odozgo je devet nivoa, dole isto toliko. Po drugoj

dijagonali su znaci beskonačnosti na šest nivoa gore i dole. U centru se oni spajaju kroz krst.

Izgovorivši reč „krst“, malo se namrštio, ali se savladava.

- Odakle ćemo početi istraživanje?

- Hajde od novih struktura sa šest nivoa – odgovaram. – Strukture sa devet nivoa, mi i tako

znamo.

Kiril poslušno prelazi po Bardo-kanalu u strukture sa šest nivoa. Prvi nivo gore je –

informacioni. Dvanaest vrata. Sva su zapečaćena pečatom Stvoritelja.

- Onamo neću ići – izjavljuje Kiril, svim silama se trudeći da prikaže lojalnost prema

zakonitoj vlasti Kosmosa.

- Niko to i ne zahteva od tebe – raspršujem njegove nedoumice.

- Drugi nivo je – nastavlja on svoj izlet – muška i ženska energija. Tamo ima četvoro vrata.

Jedan par energija je – svetao, drugi – taman. Uzajamnog delovanja zasad nema. Vrata su

zapečaćena.

Kad su zapečaćena – sve je jasno. Tamo nećemo ići.

- Na trećem nivou je dvanaest manjih vrata, ona se uzajamno presecaju crtežima, kao peščani

sat. To su vrata zodijačkih znakova.

- Hajdemo više – požurujem priučenog demona.

- Četvrti nivo ima – po troje vrata desno i levo. Takođe su zapečaćena. Ovde su energije –

tamna i svetla.

- Više.

- Peti nivo ima – troja vrata. Jedna su – bela, druga – crna, treća – srebrnkasta. To su tri boje

Tvorca, kao na Njegovom žezlu, i pečati na vratima su takođe Njegovi. Tu su još sveti znaci i duga.

Otkud on zna za žezlo Stvoritelja?

- Šesti nivo je kao – pogonski generator. On u obliku retorte stoji nad svima. Ukoliko se pusti

– nivoi će početi da rade. A on se pokreće zrakom. Samo, kod koga li je taj zrak? – podmuklo pita

Kiril.

Izlazimo na zaravan. Pojavljuje se ogroman ekran, kreće informacija. Desno su – Migen,

antihrist i vuk. Vuk je – Lapšin. Njegovo čovečije lice se čas ispoljava kroz vučje keženje, čas

iščezava. Antihrist mora da se pojavi na zemlji, ali mu je sada teško da dospe na zemaljski plan.

Ranije osmišljen put je razoren. On će se pojaviti potajno, i biće ga moguće ustanoviti samo pri

ličnom kontaktu.

Pojavila se karta Rusije. U njenom centru je – zvezda, a u njoj su prijatne nam cifre novog

ljuskog koda – 999. U Moskvi već postoji nekoliko hiljada ljudi sa tim znakom. A u Rusiji – stotine

hiljada. Nigde u svetu nema većeg broja ljudi sa novim kodom novog Čoveka. Oni će spasti

čovečanstvo.

Antihrist treba da stvara smetnje u njihovom radu. Računa se sa tim da će životni problemi

pogasiti osnovne ciljeve dostizanja bogočovečnosti, i da će sa njima oslabiti moći tih ljudi. Mnogo

zavisi od toga ko će ih predvoditi. Svi iščekuju generala, vojnika, za kojim će ljudi krenuti. U svetu

postoji sedam sila, od kojih svaku predvodi Posvećeni. Koja od njih će za sobom povesti

čovečanstvo?

Kiril marljivo i podrobno priča sve što vidi, ne obmanjuje.

- Upravljaće troje, oličavajući kroz sebe tri sile – iznenada glas počinje da mu podrhtava. – E,

pa znao sam. Lapšin – skotina. Govorio sam mu... Samo je na sebe mislio.

Grdi na pasja kola, a oni koji su ga pratili preko ekrana unutarnje vizije, kažu, kako vide na

velikom ekranu moje i Igorove slike. Ko je treći – zasad se ne vidi. Borba demona bolje od bilo

kakvih reči svedoči o ozbiljnosti problema koji su se kod njega pojavili.

- Neko od vas dvojice može postati glavni. A tu je i dalje – antihrist. Zato što on zasad od

borbe nije odustao. Prerano je staviti tačku na ovo. A ako se vi iznenada posvađate zbog vlasti?

U tome kako je on to izgovorio, bilo je toliko neiskazane nade u ovakav ishod, da je Igoru i

meni baš bilo žao njega. Zašto je zaključio da će treći biti antihrist? A možda bude Hristos? To je

nekako logičnije, barem, za nas. I zašto smo mi glavni? Iz kog razloga je tako zaključio? Možda nas

opet skreće s puta?

Izlet se završio. Molimo sve da nas ostave same u sobi, zahvaljujemo na pomoći. Treba dobro

promisliti o informaciji, prodiskutovati.

Kada su svi izašli, Igor odjednom, umesto diskusije, opet uđe u režim jasnovidosti.

- Nas izazivaju – kratko objasni on.

- Tamo je krug – priča šta vidi. – U krugu su tri devetke, dole je znak, nalik na slovo T. Opet

si sa mnom u tvojoj odori i kapici.

On kaže da sam pored njega, a ja, kao i pre, ništa ne vidim. Kod mene se ne uključuje

jasnovidost.

- Treba da uđeš u centar kruga. Tamo je Androgin. Vodim te za ruku.

- Vodi me.

Uvodi me u krug, u sam centar.

- Šta se dešava?

- Ti si se povezao sa Androginom. Uokolo su zodijački znaci. Ja sam ušao u znak Strelca. Oni

se svi vrte oko vas. Ispod su nivoi. Tamo se pojavila informacija i energija. One sve ispunjavaju. Uz

to, tamo postoji i drvo. Ulazimo u njega. Nešto nas nosi uvis unutar stabla. U krošnji smo. Opisujemo

crtež po kružnici. Čini se da je to osmica. Ovo stablo jabuke simbolizuje podelu sveta na na tamno i

svetlo, na tri dimenzije prostora – Oca, Sina i Svetoga Duha.

Sad o vremenu – događaji idu takvom brzinom, da Igor ne uspeva da ih prepriča.

- Sada imamo svoju jabuku na ovom drvetu.

Opet smo na zaravni. Neko dolazi, ogroman. Iza leđa ima na uzici nekakva dva balona, Sunce

i Mesec. Na njegovoj ruci je poznati prsten. To je Tvorac. Igor kaže da nas je prekrstio. Padamo na

kolena.

- Da li smo sve tačno uradili? – pitam ja.

- Da, besprekorno – odgovara Bog Otac – Otac Bogova. – Vi već imate Sveti Duh, Koji vam

je pomagao da prođete put. Za vašu pobedu je određena nagrada. Možete odabrati znanja ili moć, šta

odabirate?

- Znanja – sufliram Igoru. I on se slaže sa mnom.

- Od sada ste obdareni Svetim Duhom i znanjima. Oni će biti sa vama, dok se ne desi treći

događaj. Upoređujte moć datu vama, i odgovornost koju ste preuzeli za ljude i Zemlju u celini –

svečano govori Stvoritelj, kao da to što se sada dešava ima globalno, nama još nejasno značenje, a

koje On unapred želi da naglasi intonacijom.

- Vi ste obdareni znanjima i sposobnostima, izuzetnim za zemaljske ljude. Snagom svoje

misli vi ćete biti u stanju da izlečite od najtežih bolesti, doživljavaćete događaje unapred i videćete

gde je dobro, a gde zlo. Idite i recite ljudima istinu, kao što sam je Ja otkrio vama. Neka vas snaga ne

napusti, i glava bude jasna. Učite se svemu što postoji u Carstvu Mojem. Odsad su za vas sva vrata

otvorena. Blagosiljam vas, idite.

Okrenuo se. Igor viče za Njim:

- Oče, možemo li da krenemo sa Tobom?

Tvorac se zaustavio, okrenuo, nagnuo ka nama u svojoj nezamislivoj visini:

- Vi stalno idete sa Mnom, deco Moja, a Ja sa vama. Ničega se ne bojte. Moja zaštita je

neprestano nad vama. Vi treba da radite, učite, da dosegnete sva znanja. Idite. I Hristos i Sveti Duh

vas takođe čuvaju.

Igor izlazi iz drugog sveta.

- Treba popiti čaj – kaže. Lice mu je bledo, umorno.

U hodniku nas već vreba Kiril:

- Hoću da porazgovaram sa vama, vrlo je važno.

Odlazimo u drugu sobu, dok žene pripreme čaj i postave sto.

- Pa, kakvi su se kosmički problemi pojavili? – pitam.

Kiril sedi preko puta mene, lice mu je ozbiljno.

- Vi, bez sumnje, mislite da sam ja od tamnih?

- A ti si od svetlih? – podsmevam se.

- Ma, videli ste da se slobodno krećem po Bardo-kanalu.

- Hajde da preskočimo dečije brbljarije – zamolih. – Pa, ti imaš pet miliona godina. Vreme ti

je da porasteš.

- Pet i po – precizira Kiril.

- Tim pre – ozbiljnog izraza lica primećuje Igor.

- Dobro – složi se Kiril. – Sada ste dvojica. Po uslovima igre, potreban je treći. Predlažem

sebe.

- Koji su razlozi?

- Vi sada imate sve, osim jednog. Ne znate kuda da krenete. Vi ste alfa i omega. Između vas

je beskonačnost. Ko od vas zna kako da je pređete?

Igor i ja se pogledasmo. Interesantan dečak, vrlo interesantan, ali je u pravu: mi ne znamo.

Zasad ne znamo. Ali, da li nam treba ovakav treći?

- Na vreme hoćeš da uskočiš na taljige?

- Upravo tako – potvrđuje on. - Ima još jedan mali problemčić, o kome vi nemate pojma.

- A to je?

- Konfederacija.

- Šta mu to dođe?

- „Zvezdane ratove“ ste gledali na televiziji?

- Da, imali smo priliku.

- Vrlo je slično. Kosmička flota, lasersko naoružanje. Ja imam crveno dugme na prekidaču za

pozivanje ratne flote. Oni su spremni da se umešaju. Njima ne odgovara ovakav tok događaja. U bilo

kom trenutku mogu da pritisnem dugme.

- Gle, gle, kako simpatično detence – ganuto se obratih Igoru. – On ima u džepiću benkice

crveno dugmence za uništenje Zemlje. I on nam najozbiljnije preti, ako ga ne provozamo na

taljigama. Možeš li zamisliti, sedi šesnaestogodišnji deran i preti akademiku da će razneti Zemlju.

Zar se sme tako plašiti stari slabašni čovek?

- Vi ste stari, vi ste slabi? – prelazi u napad Kiril. – Za vas sada nema nikakve razlike – da li

imate sto godina ili sto milijardi! I ruke su vam postale jače. Slabi? – iznova ponavlja. – A Crnog

viteza ko je oborio?

- Nisam ja – podižem ruku u znak protesta, iako mi je slatka čežnja prostrujala po telu pri

podsećanju na našu pobedu. - To je bio Igor. Tako je neobuzdan...

Pa ipak, o čemu priča taj čudnovati dečak? Kakve milijarde godina?

- Najzad, sada se sve promenilo: sistem upravljanja, nivoi. Zato što njih još treba i staviti u

pogon. Ne može se Zemlja u disbalansu nalaziti. U bilo kom trenutku će započeti nuklearni rat ili

kakva druga globalna neprilika. Da li znate kako se pušta u pogon? I kakvu poziciju zauzeti pri

upravljanju – desnu, levu, ispod, iznad?

- Već smo ga pustili u rad – nisam se uzdržao od hvalisanja. – A na tvom spisku je iz nekog

razloga izostavljen centar. Upravo između gore i dole.

Kiril preblede, istog trena uključi jasnovidost. Proverio je pitanje nivoa.

- Da, proces je krenuo – nevoljno se složio.

Neko je zakucao na vrata. Na pragu je bila naša šefica Nina Andrejevna.

- Momci, završavajte zasedanje. Čaj se hladi.

Kakvi zanimljivi razgovori su počeli da se dešavaju... Događaji očigledno nekoga nerviraju,

nekakvu konfederaciju. Kakav je to gnojni čir na telu Svemira? Možda, neka štetna galaktička

civilizacija? Predosećam da ćemo o njoj još čuti, i to ne jednom.

10. glava

Kao što je Stvoritelj i obećao, sva vrata su bila otvorena pred nama. I na svakima nas je

dočekivao sveti čovek. Mnogo je vrata. Danas smo odabrali ona, na kojima je naslikano Sunce. Vrata

su velika, gvozdena. Pored njih je starac sa štapom, čeka. Ja sam opet u akademskoj odori. Igor je u

širokoj beloj rubaški*.

Pozdravljamo se sa starcem. Spuštamo se na kolena i on nas blagosilja.

- Zašto ste došli – pita.

- Po znanja – odgovaramo.

Starac nam kaže da možemo da dolazimo u Carstvo Božije, pošto nam je Sam Tvorac

dozvolio da dolazimo ovamo. Ulazimo kroz vrata. Tamo je vrt. Zaustavljamo se pored zida.

- Nama su potrebna znanja iz medicine – preciziramo mi.

- Vama je dat dar Božiji, i vi delujete direktno po sili Božijoj. – napominje nam on.

- Nas uzbuđuju oboljenja raka. Kako se neutrališu tumori, ako su već počele metastaze? -

pitamo, kasno shvativši da naše pitanje umanjuje one izglede, o kojima možemo govoriti bez

okolišanja. Ali se sveti čovek ne prepire, iako se po svemu primećuje, da se sneveselio zbog našeg

nerazumevanja.

- Pogledajte zid – kaže nam. Na zidu se pojavljuje ekran. – Rak je kao strani krpelj, koji se

smestio u organizmu. Mora se izvaditi taj krpelj, njegovo telo, svaka nožica. Posle toga ga treba

neutralisati. Onda izlečiti svaku ćeliju – objašnjava starac, i na zidu se pojavljuju prikazi, koji

pokazuju kako se odvija proces ozdravljenja.

- Evo ga grkljan, evo ga krpelj. Tumor je poput pihtijaste mase. Desno je – norma. Levo je –

bolesno mesto. Učinićemo vašeg krpelja prozračnim. On razara isprva sitne ćelije, potom velike. Na

informacionom nivou, on je zaista krpelj. Evo, on ubrizgava u jezgro svoju pogan. I ćelija gubi

sposobnost upravljanja.

Vaš zadatak je – da božanskom srebrnom bojom učinite bezbojnim maligni tumor. Obezbojili

ste? Sada primećujemo sitnu paučinu, jezgarce, tečnost. Ispunjavajte ga sada energijom, punite

ponovo.

----------------------------------------------------------------------

* Рубашка – ruska košulja – obično od ručno tkanog platna, sa vezom

Končićem vežite nožicu i povlačite je ka sebi, da se ne bi uvukla u drugu ćeliju. Činimo isto i

sa drugim nožicama. Izvlačimo krpelja na ćelijskom, informacionom i energetskom nivou. Izvukli

ste? Srebrnkastom niti ga uvezujemo i uništavamo. Obrađujemo srebnim zrakom svaku povređenu

ćeliju. Tačkicama. Crveno, što je neobrađeno, osvetljavamo normom. Obrađujemo ih. Proveravamo

normu – opet ima crvenih ćelija. Obrađujemo još jednom, ne smemo biti lenji. Još jednom polažemo

normu. Nije u potpunosti nestalo crveno. Obrađujemo iznova.

Još jednom normu, još jednom. Ne sme se pogrešiti. Pojačavajte normu. Pogledajte: ćelije su

postale identične kao zdrave. Dajte rok izlečenja, recimo, jedan mesec, i posle toga nanovo stavite

pojačanu normu.

- Koliko je potrebno vremena za izlečenje?

- Obično dve – tri nedelje. Još jednom položite pojačanu normu, čime ćete uništiti skrivene

ćelije raka. Ponekad se vrlo vešto prikrivaju. Zato ih je neophodno kontrolisati.

- A kako se obavlja regeneracija organa?

- Pogledajte – nastavlja lekciju starac. – Uzmemo, na primer, bubreg. Prvo – treba uspostaviti

zajedničko delovanje bubrega sa poljem mokraćnog sistema i nadbubrežnom žljezdom. Uzeti

pojačanu normu – položiti je. Uzeti srebrnkastu nit, delujući direktno na bubrege. Odozgo postaviti

program ozdravljenja i izlečenja. Sada srebrnom bojom drobimo kamenje i izvodimo po spojnim

kanalima u mokraćni mehur. Sad je najvažniji deo... Srebrnom niti obnavljamo ćelije u bubregu, neka

se pojave nove, mlade ćelije. Stare odumiru, nove se stvaraju. Iznova stvaramo, razumete? Uzimamo

pojačanu normu i polažemo na patologiju. Vidimo u desnom bubregu odumiranje ćelija. Obnavljamo

ćelije, polažemo pojačanu normu. Sada uzimamo srebrnu nit i puštamo u pogon proces energetskog

pročišćavanja.

Posle nedelju dana ćemo pogledati. Problem još postoji. Opet uzimamo pojačanu normu.

Polažemo program ozdravljenja i oporavljanja. Malo poradimo srebrnom niti. Gotovo. Ima li pitanja?

- A o žučnoj kesi, da li možemo da čujemo?

- O žučnoj kesi koju ti nemaš – precizira starac, pokazavši štapom na mene. – Sa desne strane

je uklonjena kesa. Uzimamo pojačanu normu, stavljamo srebrnu nit. Uključujemo preko hipofize

program za ozdravljenje i potpuni oporavak. Sada moramo stvoriti spoljašnji oblik – to je hologram.

Onda unutarnji. Treba pokrenuti proces ćelijskog deljenja, kako bi nove ćelije ispunile novi oblik.

Ponavljam: desnom rukom uzimamo srebrnu nit i stvaramo spoljnu opnu. Stvorili smo je. Uzimamo

normu. Odozdo još postoji prazno mesto. Obnavljamo. Uzimamo pojačanu normu.

Zrakom stvaramo unutarnju strukturu. Polažemo normu, proveravamo. Obnavljamo žuč.

Polažemo normu, nema dovoljno žuči. Uzimamo normu. Polažemo. Proveravamo. Gotovo. Program

izlečenja i oporavka ide preko hipofize. Rok je – petnaest dana. Uzimamo pojačanu normu,

polažemo. Praznina. Obnavljamo. Pojačavamo uticaj sa srebrnom niti. Polažemo normu. Pokrenulo

se uzajamno delovanje. Program je sproveden.

Još jedan starac iskrsnu pored. Posmatramo njegovu ruku – poznati prsten. Padamo na kolena.

On nas podiže. I čini se kao da nastavlja predavanje. On nam govori kako treba da se odnosimo

prema novcu, prema vlasti, prema zdravlju. On savetuje: treba imati svoj stav prema bilo kakvim

pitanjima, svaku situaciju treba proceniti i razrešiti, ne sumnjajući u svoje činjenje.

- Ne smete biti oholi – poučava nas On. Neka vas ne zaslepi vaša budućnost. Uvek sve treba

procenjivati sa tri strane – s leve, desne i iz sredine. Tek onda se donosi odluka – to je četvrto

delovanje.

Ljubimo Mu ruku. Prekrstio nas je. Iščezao. Slažemo se sa onim što je On rekao.

Čudnovato je učenje, izuzetno. Samo treba pomisliti – ko nas uči! Bilo koji doktor će,

pročitavši ove stranice, reći: besmislice. A Igor i ja dva puta nedeljno primamo ljude upravo sa tim

oboljenjima, o čijem lečenju nam predaju na nebeskoj akademiji. I, evo šta je čudno: oni su zaista

izlečeni.

Ni Igor, ni ja nismo izučavali čak ni slovce iz medicine. Ma, može li se to uopšte smatrati

lečenjem? Jer, mi ne dodirujemo telo – ništa ne sečemo, ništa ne diramo, ne prepisujemo tablete. Mi

naprosto posmatramo, vidimo kako radi organizam nekog čoveka, dajemo organu komande i on nas

sluša. Ljudi bivaju izlečeni - čak i gluvi i slepi. Oni ostaju i posle u našem Centru kao da su u rođenoj

kući, nastojeći da pomognu bilo čime. Rođaci izlečenih, pa i oni sami, svakoga dana nam šalju

kolače, voće, druge poklone. Oni znaju: mi smo im vratili život, na način koji medicina odbija,

bespomoćno šireći ruke.

Koliko ljudi umire u bolnicama – a lekari ni za šta ne odgovaraju! Postoji statistika, po kojoj,

čak i u Americi, zbog grešaka lekara svake godine umire više od 80 000 ljudi. Uveren sam da je u

našoj zemlji statistika još strašnija. I ko će to izneti na videlo? A kod nas su apsolutno beznadežne

dijagnoze – i brzo izlečenje. Nas je nemoguće čak i optužiti za bilo šta, pošto su svim tim ljudima već

potpisane konačne, zvanične presude. Nas je moguće samo ne primećivati, što tradicionalni lekari i

čine. Navešću jedan od tipičnih primera naše prakse. Anastasija Kvakova je – osamnaestogodišnja

devojka iz Sankt-Peterburga. Naglo pogoršanje zdravlja ju je nateralo da se obrati lekarima. Na

ispitivanju joj je utvrđen maligni tumor na velikom mozgu, što je nateralo lekare da postave pitanje

hitne operacije. Užas pred neophodnošću da se mora sprovesti trepanacija lobanje, nagnala ju je da

odbije da potpiše saglasnost na koju su je prisiljavali. Na nju su vršili pritisak, ali je devojka redovno

odbijala da donese konačnu odluku.

U međuvremenu, bolest je napredovala: Nastji je popustio vid, sužavalo se vidno polje zbog

izraslina koje su se pojavile na očnim jabučicama. Počeli su zatim problemi sa želudačno-probavnim

traktom. I nove dijagnoze su bile: čir na dvanaestopalačnom crevu, čir želuca. Posle nekog vremena

pojavili su se neizdrživi bolovi u predelu srca, redovno je padala u nesvest. Poslednje, čime su lekari

obodrili Nastju – izrekli su presudu: sterilitet.

Devojka je vrlo teško preživljavala ovo vreme kada se na nju obrušio toliki niz bolesti, i bila

je, po sopstvenom priznanju, na granici ludila.

Teško je reći kako bi se događaji dalje razvijali, da nije bilo slučajnog razgovora sa

drugaricom, koja je u novinama pročitala članak o našem Centru.

I tako je Nastja, skoro protiv volje svojih najbližih, doputovala u Moskvu, u naš Centar. Posle

tri meseca, nestao je tumor na mozgu. Netragom su nestala oba čira – na želucu i dvanaestopalačnom

crevu. Normalizovao se rad srca, vratio se normalan vid. Teško je poverovati, ali je neke stranice ove

knjige prikupljala i slagala u kompjuter upravo Nastja Kvakova, čije oči više nisu nagrđivale užasne

izrasline.

Proizlazi da se tumor na mozgu može lečiti ne pileći lobanju, a čir – ne sekući telo skalpelom.

Sve je moguće, ukoliko ne sprečavamo, već pomažemo onima koji to umeju da rade, po volji

Proviđenja.

Nastja se upisala na prvu godinu pravnog fakulteta Sankt-Peterburškog inženjersko-

ekonomskog univerziteta (pre izvesnog vremena se udala, rodila zdravog, prekrasnog dečkića, uprkos

ranije izrečene presude o neplodnosti). I ko bi rekao, posmatrajući tu veselu, komunikativnu, lepu

devojku, da se do nedavno njen život neumitno približavao invaliditetu, ka nepodnošljivom

postojanju, možda, čak i smrti.

Ali, lekari koji su primoravali devojku na operacije, čak i ne znaju, da je uprkos njihovim

profesionalnim uverenjima, Nastja Kvakova bez skalpela i lekova stekla zdravlje. Upravo je zdravlje

to, što Nastju sada razdvaja nepremostivim zidom od onih, koji još uvek smatraju da se ljudsko telo

može izlečiti samo odsecajući njegove organe ili trujući organizam kilogramima lekova. Stiče se

utisak kao da u jednom prostoru postoje dve paralelne vaseljene, i da ono što je moguće u jednoj, u

drugoj je apsolutno nedopustivo.

Počeli smo da radimo sa Mišom-autistom. Sada, kao da imamo neophodna znanja. I stvar je

krenula. Mama opaža kod sina stalno nove pozitivne simptome. Ali je rad veoma složen na nivou

svesti čovekove. I mnogo toga zavisi od poverenja i strpljenja.

Naša gluva devojčica Daša – već čuje. I govori neuporedivo bolje. Upisala se u medicinsku

školu. Još jedna prijatna novost – kod nje se otvorio ekran unutarnjih vizija. Ona sada vidi sve što

radimo sa njom, i uči da radi na delikatnom planu. I sada se sama bori sa svojom bolešću. Možda to i

jeste najvažnije, što je deo rada na izlečenju delimično preuzela na sebe. Uskoro će se u Centru

pojaviti izuzetan novi stručnjak.

Ipak, ne možemo uvek tako uspešno da pomažemo ljudima. Ponekad nam jednostavno ne

preporučuju da to radimo. Po pravilu, zabrane se odnose na ljude, koji su u životu učinili mnogo loših

dela.

Ali, bivaju i drugi razlozi. Jednom je u Centar došla žena. Nije došla sama, već sa mužem.

Oboje su naučni radnici. Napeti do krajnjih mogućih granica. Razgovaraju vrlo strogo, kao revizori.

- Kakva je to čudnovata tehnologija lečenja? Zašto mi ranije nikada nismo čuli o nečem

sličnom? – to pita ona. Deluje kao da pokušava da nam utera strah svojim namrgođenim, unapred

optužujućim izrazom lica. – Dokažite mi da vi to možete. Ja ne verujem! Meni je to nepojmljivo!

Ceo sat sam im držao predavanje o tome kako radimo. Ponešto se u njima otkravilo, ali vrlo

slabo.

Izvinjavam im se da sada ne mogu da se bavim samo njihovim obrazovanjem, da imam

mnogo posla. Smesta dobijam strogi prekor.

- Ukoliko želite da se lečimo kod vas, vi ste dužni da nam dokažete, da možete da radite svoj

posao bolje od ostalih.

Situacija je postala zaista apsurdna. Zanimljivo bi bilo kada bi ovaj par ušao u crkvu i

zahtevao od sveštenika: „Dokažite nam da Bog postoji, i tada ćemo mu upaliti sveću i daćemo neki

sitniš za obnavljanje hrama“ – da li bi sveštenik pristao na ovakvu pogodbu? Pre će biti da bi im

objasnio gde je izlaz, i da u hram treba dolaziti isključivo kada vas duša sama u njega pozove.

Uprkos tome, pozivamo ženu da joj uradimo dijagnostiku. Posmatramo – sitni gnojni čirići u

želucu, nekakva neprijatnost sa okom. Ništa ozbiljno, što bi zahtevalo hitnu intervenciju u njenom

organizmu.

- Ne, vi ne vidite! Ja imam rak. Meni su već uradili operaciju i moraju još da ih urade. Zbog

toga sam došla kod vas – „raskrinkava“ nas damica.

Gledamo ponovo, pa još jednom – ništa ne vidimo. Na kraju krajeva, iza njenih leđa je izbio

na površinu crni kvadrat i u potpunosti je zaštitio od naših pokušaja da joj dijagnostikujemo tumor.

To je njena svest. Ona je došla kod nas da traži pomoć, a sama ne veruje da jasnovidost postoji, niti

da možemo da joj pomognemo. Smatra nas šarlatanima. To je njen principijelan stav, njeno ubeđenje.

Kao i svaki čovek, i ona ima pravo na sopstveno mišljenje, i pravo da ga sledi u životu. Pošto

jasnovidost za nju ne postoji – znači da između njene svesti i nas postoji crni zid.

Mi joj ne možemo pomoći. Ona treba da ode zajedno sa svojim principima, sumnjama,

nedobronamernošću i... malignim tumorom. Ona treba da ide u običnu bolnicu – tamo će joj odrezati

što budu mogli, i zašiće gde ona poželi. Mi možemo samo da saosećamo sa tom ženom iz paralelnog

sveta. Ona više nema sadašnjost. A moguće, da više nema ni budućnost. Pa, ko je kriv za to, što je

ona tako oštro ograničila i jedno i drugo, jednostranom percepcijom stvarnosti? Zar joj mogu pomoći

oni, u koje ne veruje?

A mi neprestano odlazimo u nebesku akademiju. Tamo nas obučavaju za rad sa vidom, srcem,

želucem, jetrom, prostatom, kičmom. Jednom su nas pravo sa časova pozvali na zaravan, kojom se

završavaju nivoi.

Događa se nešto izuzetno. Opet su se okupile sve uzvišene osobe odozdo i odozgo. Stoji Crni

vitez spuštene glave.

- Ovo je sud – govore nam.

Mi se spuštamo na kolena preko puta Svete Trojice. Nad nama je energetski oblak. To je

Kosmički Razum. Upravo on sada treba da donese konačnu presudu u vezi sa Armagedonom. Odluka

je već doneta. Ovo je naprosto obznanjivanje presude.

Odozgo se začu glas. Svako ga čuje na svoj način, ali ga razumeju svi podjednako.

Glas govori o Crnom vitezu. O tome da je izgubio borbu, da je ne samo jednom prekršio

Uzvišene zakone Kosmosa i da će zato biti zatočen u središtu Zemlje na trista godina. Mesto, na kom

će se on nalaziti, zatvoriće specijalnim poklopcem sa pečatom Stvoritelja. I niko ne sme da ga odvali.

A ko će od tamnih sila biti prisutan na Zemlji zbog uzajamnog delovanja sa Svetlim silama – zasad

još nije određeno.

Presuda nam se nije činila nepravednom. Naša pobeda je bila priznata. Nama su dodeljena

prava za zaštitu Zemlje, i dozvoljeno nam je da uvek možemo da se služimo svim što imamo.

Tamni vitez je iščezao. Odmah za njim i - svi ostali. Ostali smo sami na zaravni. Čak nismo

uspeli nikome ni da zahvalimo, pošto smo bili potpuno zaprepašćeni onim što se dogodilo.

Da sam bio sam, zaključio bih da sam sišao s uma! Ali, pre svega, ja nisam sam – već na

desetine ljudi aktivno učestvuje u događajima. I ono što se radi tamo, na vrlo precizan način se

odražava ovde. Mi zaista možemo pomoći ljudima u najbeznadežnijim situacijama. Pri čemu, što je

vrlo čudno, mnogo više drugima, negoli sebi. Uostalom, sobom skoro da se i ne bavimo.

Kiril je postao veoma razdražljiv. Opet je zahtevao pregovore i dobio ih. Pažljivo saslušajte to

što je govorio taj šesnaestogodišnji dečak. Ja sam praktično doslovno zapisao njegov govor. On je

već obavešten o presudi, i odmah je počeo da se izjašnjava.

- Kod vas se to naziva Božiji plan. A kod nas se to naziva kosmički marazam*.

Kiril je vrlo lep, uman, oštrouman. Ali, u njemu ima nečeg demonskog. Govori tako da se

misao ne može uhvatiti, ukoliko nisi u toku događaja. Ali ga mi razumemo.

- Ovo se već četvrti put događa – prosvećuje nas on. – Crni vitez je požurio – započeo je bitku bez

dozvole, na sopstvenu inicijativu. Hteo je sve da dobije. I sve je izgubio. A šta ste vi dobili? Zemlju?

A šta s njom da se radi, kome je ona potrebna? Eto, vi sad imate u rukama dva dugmeta na prekidaču.

Broj jedan – eksternog uništenja, broj dva – neodređene dugotrajne pomoći. Kome da pomažete?

Ovde nije ostalo ništa što je dostojno pažnje. Pogledaje te nakaze, debile, narkomane. Zbog toga ni

jedna od ozbiljnih kosmičkih suština nije poželela da se s tim ovde bakće. Za sve se mora platiti – i

za milione nesrećnika i za spasenje ljudskog roda. Zašta će vama spasenje? Možda su bolji milioni?

- A čime ćemo tebi platiti?

- Vi mi nudite duše svoje? – na licu mu je ironija i iščekujući osmeh istovremeno. Kakv

simpatičan dečkić! Ma, čini se da ni on sam tu situaciju ne shvata ozbiljno. Šali se naprosto.

----------------------------------------------------------------------------

* marazam – gubljenje, venjenje – M. Vujaklija

- Priznanicu ćemo krvlju pisati? – sarkastično se raspitujem.

On munjevito primećuje da je ova tema iscrpljena do kraja, i smesta u galopu menja pravac

dijaloga.

- Postoje dve moćne kosmičke korporacije: jedna proizvodi šilo, druga – sapun. Hajde da

zamenimo šilo za sapun. Bićemo praktičniji. Dovoljno smo se zabavljali pompeznim stavovima.

- Pa ipak, šta se to dogodilo što te prisiljava na pregovore? – zapitkujem ja.

- Godina milenijuma – promena ovlašćenja. Ko ima ovlašćenja, taj i jede energiju. Na tome se

izgrađuju super-sistemi.

- A Crni vitez je izgubio? Bez hrane ste, znači, ostali – izazivam ja po navici.

- Ova planeta je imala predodređenje. Oni su ovde želeli da naprave nešto poput dečijeg vrtića

za buduće Tvorce. Sto četrdeset četiri hiljade novih Tvoraca je trebalo sa Smakom sveta da pređe u

druge prostore i razvije nove Vaseljene. Zemlja je – master-klas. Samo, posao se vodio vrlo loše. Tri

puta su sve uništili. Sve su doveli do bezumlja. Ljudi su saznali za Apokalipsu. Zašto to ljudi treba da

znaju? Šta će im to? Ravnomernost prostora – od nule do beskonačnosti. Na svim nivoima života.

Zbog čega se lome koplja? Šta je to Zemlja? Posebno sada! Ko se na nju polakomio? Dođite u goste

– da oglođete kosti. Tako je, zar ne?

- A predodređenje o kome si govorio?

Kiril me ispitivački gleda u oči.

- Verne sluge Gospoda... Sluge, kojima je Gospod odan - odsečno izgovori on. Ma, uradićete

sve kako su vam odredili, a šta dalje? Ponovo postoje dva puta: desno kreneš... levo kreneš... osmica,

beskonačnost. Zar ćete tako do u beskraj po toj kolotečini kružiti?

- Radimo li sve pravilno? – raspitujem se.

- Pravilno – potvrđuje Kiril, - ali, da li će biti valjano ono što uradite? Desno, levo... Ukoliko

se Duša sjedini sa Egom, pojavljuje se Arhont. Čim je on Arhont, znači da dušu nikome nije prodao –

ni tamnim, ni svetlim. Još jedna varijanta. Zraci mogu biti različiti – tamni, svetli – ali se svi oni

protežu prema jedinom Suncu u centru Vaseljene.

- Otkud znaš?

- Zato što sam ja niko. Vazduh, vetar – uhvatite me. Ma, govorio sam, ja sam duh! –

raspusno, neskriveno je nemoralan dečak. Ruga se, a sam se boji.

- Zbog čega da te lovimo, vazduhu?

- A hteli biste, možda, da dišete?

- Šta da se radi?

- Treba se učiti odgovarajućem ponašanju. Svi ste ovde činili šta ste hteli. A sad se prisetiste

predodređenja. Latile su se posla odveć značajne suštine. Sam Stvoritelj se prihvatio. I ostali takođe...

- Da li smo to mi, te istaknute suštine?

- Ma, vi ste se potpuno slučajno našli na tom mestu. Vi ste u redu kod Georgija Pobedonosca

bili na hiljadu dvesta petom, i hiljadu dvesta šestom mestu. Na samom repu. Samo što ste se baš u

pravo vreme našli zajedno na potrebnom mestu. I još ste, razume se, imali sreće, što bitku niste

izgubili.

- I šta sad?

- Sada vi imate moć, ali ne znate šta s njom da činite. A ja imam znanje, ali nemam moći. Ja

vam mogu pokazati put. Ako hoćete u čistilište – tamo su divovske energije, i još ih niko nije

prigrabio. Zašto vam je potrebno da sakupite sto četrdeset četiri hiljade? Bolje manje, ali visokog

kvaliteta. Da li se slažete?

- Utroje, sve napola? – pita Igor.

- Napola! – potvrđuje Kiril.

- Utroje napola, neće moći.

- Pa, vi sami odlučite, ko je drugi – milostivo se saglašava Kiril.

- Nas dvojica smo – celina – podsećam ga. – I zatim, šta će biti sa savešću? Sve odbaciti, i

samo sebi dobro stvarati? A ostalima?

- Kako me sa tom savešću izazivate – zaurla dečak. - A ispred je još Strašni sud - preti nam. -

Vas će rasprostreti od alfe do omege, i neizvesno je čime će se završiti preduzete mere. A sada još

uvek imate kartu do bilo kog kraja Vaseljene, glupo je ne iskoristiti je. I sedamnaesti legion Vlasti. A

osamnaesti – znate li kod koga je? – Kod Lucifera! I dva su puta – taman je napred, ali odvodi nazad,

svetao je – nazad i vodi u budućnost, odakle ste vi došli. Što biste opet tamo? I vrata su samo dvoja, i

puta su samo dva. Stav Božiji je – izaći iz tog sistema. Ne izađeš li, znači, iz male osmice ćeš upasti u

veliku. I tako u beskraj. I, šta onda?

- Postoji još i pozicija Tvorca.

- Vi sada u rukama imate apsolutnu vlast. Ako poželite, na prilazu kuće će stajati „mercedes“

i sam predsednik zemaljske kugle će vam otvarati vrata. Razumete li?

- A koji je tvoj interes?

- Da li vam je potreban treći?

- Da bismo obavili useljenje? – preciziram ja.

- Da biste se vozili u „mercedesu“ – ispravlja me Kiril, iznemogao od naše nedomišljatosti.

On je kao pile iz inkubatora bez mame i tate, roda – plemena. Inkub – tako su zvali u srednjem veku

demone muškog pola.

- A mi ćemo sada električnim vozom krenuti. Zar ne, Igorčiću? – pitam prijatelja.

- Da, električnim je udobnije – i već se obraćajući Kirilu, dodaje:

- A vi, mladiću, skromniji biste trebali da budete. Skromniji. Pošto vi i Lapšin bolujete od iste

manije – upravljanja Svemirom. Nekakva je epidemija zavladala na vašoj Akademiji.

***

Igor i ja smo uglavnom nastojali da sa ekranom unutarnjih vizija radimo rano ujutru. To je

bilo vrlo zgodno. Uspevali smo u to vreme i da učimo i da poradimo sa bolesnima. Ponekad je

ostajalo vremena i da pretresemo neke probleme.

Često su nas pozivali. Katkad smo sami inicirali važne događaje i odlazili u suptilno-

materijalni svet.

Ovog puta smo poželeli da se sretnemo sa vojnicima sedamnaestog legiona Vlasti. Zato što su

oni išli sa nama u bitku, i rizikovali svoje besmrtne duše. A mi smo ih doživljavali samo kao strojeve

vojske. A ti redovi se sastoje od ličnosti. Ma, ko je išao sa nama u borbu u tim kolonama, koga je za

hiljadu godina okupio Gospod u Svoju vojsku? I da li među njima postoje naši zemljaci, ruski ljudi?

Igor i ja smo zajedno izašli u drugo prostranstvo. Tek što smo se našli u tom svetu, opet smo

se uobličili u lik Georgija Pobedonosnog, od koga smo u poslednje vreme počeli da se odvikavamo.

Popeli smo se preko Bardo-kanala. Evo terena na kom smo se tukli sa Crnim vitezom, tu je krst.

Iznenada se pojavio naš legion. Igor je sjahao sa konja, to jest mene. I ja se istog trena preobrazih u

građansku zadnjicu: crna odora akademika, četvorougaona kapica sa kićankom.

Igor kleknu. I ja pored njega. I ceo legion se odmah za nama spustio na jedno koleno.

Mi zahvaljujemo slavnim vojnicima za to, što su bez straha i bez prigovora išli za nama u boj,

što nisu posumnjali u nas. Blagodarimo Tvorca našeg za to, što nas je blagosiljao, ojačao i dao nam

Duh. Zahvaljujemo Zemlji Ruskoj zato što je dala takve vojnike.

Takođe molimo Gospoda našeg da nas blagosilja i dâ nam snage, i zaštiti nas od nečastivog,

koji stalno obigrava oko nas.

- U ime Oca, Sina i Svetoga Duha, amin!

Na zaravni se iznenada pojavljuju sveti i Sam Gospod. Zahvaljujemo Mu lično i molimo da

blagosilja sinove Svoje, da ih sačuva od uroka, pokvarenosti i drugih napasti.

- Da svjatitsja, Gospodi, imja Tvoje, da pridjet Carstvije Tvoje! – svečano objavljuje vojska.

Gospod krsti svakoga od nas, i sve zajedno. Blagodari nam za veru. I svečano izjavljuje da

nas nikada neće ostaviti, kao što mi nismo ostavili Njega. I niko od nas ne sme da posumnja u čast i

dostojanstvo svakog pojedinca u vojsci našoj. Odsad ćemo mi i vojska biti nerazdvojni i zaštićeni od

nevolja, zlodela, uroka, i sile nečiste.

Svi sveti nas krste i blagosiljaju za bitku sa tamnim silama. Sada smo mi jedna celina, i rame

uz rame sa svakim u legionu Vlasti. I povećaće se snaga naša za toliko puta, koliko je vojnika u

vojsci našoj.

Daju nam prsten sa natpisom „Za čast i slavu“. A u prstenu tom ima devet cvetova i prolaz iz

sveta u svet, od vrata do vrata. Niko ne može da sputava prsten taj. Zato što je to prsten Gospodnji!

On se ne može ni kupiti, ni prodati. On je sa nama u potpunosti, jedinstvenog uma, razuma, suštine.

On nema imena, nema naziva, nema određenja. Ne može se on ni isprobavati, ni opipavati, ni

podeliti, niti spojiti sa nečim drugim. On nije potčinjen nikakvim silama, niti pripada bilo kakvim

silama, već samo nama i vojsci našoj. Vlast njegova je – neizmerna.

- A ukoliko nečastivi navede na zlo – podiže glas Gospod, – onda će prsten kazniti sve i

svakoga ko je posumnjao u moć Gospodnju. Jer, on je – oganj Božiji! I izvršava sud Božiji!

Mi smo ganuti tom velikodušnošću, i time, što se Sam Gospod toliko brine o nama.

Idu sveštenici, i iznova među njima vidimo oca Germana iz Trojice-Sergijeve lavre. Škrope

nas, blagosiljaju. Odsad postajemo jedan duh, jedna vera sa našom vojskom. Nama su darovane

strateške moći i znanja svakog vojnika. Takođe bivamo povezani sa svim svojim pređašnjim

životima, u svim prošlim i sadašnjim svetovima.

Zahvaljujemo se. Gospod i Njegova svita iščezavaju. Igor i ja ustajemo sa kolena i koračamo

pored redova vojnika. Među njima ima mnogo ljudi koji nisu iz našeg vremena, koji su iz drugih

zemalja. Ali je i mnogo onih, koje je nemoguće ne prepoznati. Kijevski knezovi, sveti, Dimitrije

Donskoj, Aleksandar Nevski.

Svaki red su – veličanstveni vojnici, čija je vera bila nepokolebljiva i veoma jaka. Evo gde

stoji znameniti reformator Rusije, Stolipin. A pored njega je Nikolaj Drugi – poslednji car dinastije

Romanovih.

Igor i ja ga gledamo u lice, i neznano otkuda se razleže glas: „Nikolaj Drugi je od 1901.

godine znao, kakav mu podvig mučenika predstoji. Zato što se na dan stogodišnjice ubistva svog

pretka imperatora Pavla, on upoznao sa proročanstvima mudrog monaha Avelja“.

Ja sam znao o Avelju. Seljak Vasilije Vasiljev (1757-1841.) se zamonašio pod imenom Avelj.

On je predskazao sudbine Jekaterini Velikoj, Pavlu, Aleksandru. Svi ti vladari su ga zatvarali u

tamnicu, pa je i umro u zatočeništvu. Sve ukupno, Avelj je proveo u tamnici dvadeset jednu godinu.

Pavel je, razgovarajući sa prozorljivim, pitao ne samo o svom carstvovanju, već i o daljoj

sudbini doma Romanovih i Rusije u celini. Proročanstvo Aveljevo je zapisano i stavljeno u posebnu

kutiju sa naredbom, da se ona otvori potomku koji bude na carskom tronu za sto godina. Kutija se

čuvala u Gatčinskom dvorcu. Upoznavanje sa njenim sadržajem, izmenilo je način razmišljanja i

ponašanje imperatora. Od tada, on ni jednom nije govorio o 1918., kao o kobnoj godini za dinastiju, i

sebe lično.

Aveljeva proročanstva su potvrđivali i drugi jasnovidi. U leto 1903. godine, u Divjevu su caru

uručili pismo, koje mu je napisao nedugo pred svoju smrt blaženi Serafim Sarovski (1759 –1833.).

Upozoravajući Nikolaja o budućim iskušenjima, sveti otac ga je ojačao u veri. Poznata su i druga

predanja po ovom pitanju.

Opet odjeknu glas: „Nikolaj II je bio upoznat sa svojom sudbinom i svesno je sebe prineo kao

žrtvu za svoju zemlju. On je mogao malodušno da traži drugi put, a oko njega je bio ne mali broj

dobrovoljaca koji su hteli da mu pomognu da proživi srećan život sa svojom porodicom. Ali je car

krenuo u smrt svesno, verujući u Boga. Samim tim je zaslužio poštovanje, slavu i titulu svetog

velikomučenika. Predodređenje njegove sudbine se ostvarilo. Mnogi su kasnije zažalili zbog

učinjenog. I narod nezahvalni, dug svoj ne pamteći, osvestiće se da je prebacio na jednog cara ceo

teret odgovornosti za opšte beščašće i bezakonje svoje. Car je prihvatio teret tuđih greha i hrabro ga

nosio“.

Čuvši glas, ugledasmo dvorište Ipatijevskog doma u Jekaterininburgu, taljige. Gomila

kamenja na kom sedi imperator. Kraj njega su drva – tamna, mokra. Velika kapija sa malom

nastrešicom. Na straži su dva vojnika sa puškama.

Po dvorištu trče devojčice i dečak. Dečak je teško bolestan. On kašlje, a na maramici ostaju

tragovi krvi. Ima bolesna pluća. Nikolaj sluša dečiji smeh. On zna da će ih uskoro sve ubiti, i

razmišlja o mogućnosti da otruje najbliže, kako bi umrli u snu i ne bi videli taj užas koji im

pripremaju. On nije želeo da ih streljaju i ubijaju, kao što ubijaju zečeve u lovu.

On zna šta je to čast i dostojanstvo. Danas vidimo da je on svojom mučeničkom smrću

sačuvao iznad Rusije kanal Svetog Duha, koji je mogao da se zatvori zbog nevino prolivene krvi u

Građanskom ratu i od posledica užasavajućih eksperimenata boljševika.

***

Oko „Hudlita“ su opet nekakve spletke, gužva. U Ministarstvu se pripremaju i overavaju, ko

zna koji po redu, papiri o reorganizaciji. U novinama su tekstovi Grigorjeva o strukturnoj

reorganizaciji, o neophodnosti koncentracije finansijskih resursa u iznova stvaranim holdinzima. U to

isto vreme, tamo gde su holdinzi već stvoreni, kukaju upravo zbog nedostatka obećanog državnog

finansiranja projekata. Ni za jednu rublju nisu podigli ljudima plate. A novi zapanjujući efekti se i ne

naziru. Sad je posebno primetno kakve su se pomisli skrivale iza pompezne najave. Komercijalne

izdavačke kuće preko svojih istaknutih ljudi na odgovornim položajima raščišćavaju budući tržišni

prostor. Uostalom, tamo gde se posle smrtne kazne ipak očekuju namenska novčana sredstva,

trenutno postavljaju svoje poverljive ljude.

Kakva kratkovidost! Zato što državne izdavačke kuće ostvaruju naučnu i tekstološku

pripremu literarnih dela, profesionalno prilazeći procesu objavljivanja knjiga. Komercijalna

izdavaštva uglavnom ograničavaju svoje profesionalne interese na profitima i bez ikakve griže

savesti, naprosto preštampavaju, s naše strane, već pripremljene knjige. Bez naše temeljne škole, oni

su osuđeni na degeneraciju. Na svim književnim razvalinama su vidne pustolovine Mahnitog –

beskonačan projekat „Vagrijusa“, čiju svaku knjigu, kako kažu, piše za mesec-dva brigada

literaturnih diletanata. Sjajna dodatna zarada! Ali zato, čitaoci ne moraju da naprežu mozak. Za

takvim knjigama je uvek potražnja. Zato što je ona asocijativno povezana sa beskonačnim borbenim

televizijskim šlagerima, koji nastavljaju isti razarački posao u dušama ljudi.

A potražnja – zar je to opravdanje? Pa, i za votkom je velika potražnja. I za narkoticima. Zato

što su oni jednim zamahom u stanju da izbrišu u dušama novog pokoljenja sva postignuća evolucije,

da sunovrate milione ljudskih sudbina u propast bezduhovnog razvoja.

A sad nam se još i raznorazni „Hudliti“ stalno motaju oko nogu, klasiku izdajući! Da bar

„Hudlit“ počistimo ispod sebe, da ga prebacimo na ulogu Pepeljuge koja kaska uz magarence

„Vagrijusa“! Ali, tad nastaše komplikacije, poznate čitaocima. Direktor je – protiv, kolektiv je –

protiv, javno mnjenje je – protiv, samo je magarence – za. Nedostaju glasovi, proizlazi.

I opet su dečica, mudrice sa naočarima, za zeleno kupusište magarenceta prisela da šeme

crtaju, proglase sastavljaju. I počeše po novinama da šetaju fotografije Grigorjeva sa mnogoznačnim

napomenama: „Grigorjev zna!“, „Grigorjev ume!“, „Eto, kad bi se Grigorjevu dalo!“. A šta da mu se

da, kad je i bez toga zamenik ministra? Baš kao u šiparičkoj šaljivoj bajčici: Vova je porastao, Vova

zna, Vova pametna glavica, nema se čemu naučiti.

Grigorjev se čak sa direktorima najvećih izdavačkih kuća nije sreo ni jednom za godinu i po

dana. A s kim se i susreo, to je samo zbog toga da bi saopštio o otkazima. Ma dobro, otpustili, niko

od nas na svojim položajima nije večan. A ko je u zamenu? Pa, takve su okolnosti, u cilju povećanja

produktivnosti!

Pišem ove redove, a u mojoj glavi odjekuje glas Visockog: „Svaki čarobnjak iskušava

kaznom“ Sećate se nastavka? Ma, dobro: „Bog neće izdati – svinja neće pojesti“.

U Centru se poslovi odvijaju sve bolje i bolje. Igoru i meni je dovoljno dva-tri minuta, da

bismo videli čovekove probleme, i još nekoliko minuta da bismo mu pomogli. To je rezultat naših

novih upućivanja u tajne. Već smo primetili, čim se sretnemo sa Stvoriteljem naše mogućnosti naglo

narastaju.

Ali ne vrebaju samo prijatna iznenađenja one koji imaju dozvolu za neispoljeni svet. Jednom

je Igora i mene počelo da uvlači u ogromni energetski levak. Shvatili smo: opasnost nije prividna,

već stvarna – i vremena da donesemo odluku, skoro da i nema. Iz dubine suština se pojavilo rešenje:

da pozovemo legion Vlasti. Jer, Gospod je rekao da smo odsad jedinstvena celina.

Igor je uputio telepatski poziv, i legion se trenutno našao pored nas. U poslednjem trenutku,

kada nas je već skoro potpuno usisalo u centar energetskog vrtloga, vojnici legiona su se postrojili u

lanac, čvrsto se uhvatili za ruke, a poslednji vojnik je spojio svoju šaku sa Igorovom šakom. Dobio se

živi lanac od ljudi. I koliko god da je rikao bezdan, koliko god da je pokušavao da nas otrgne iz ruku

drugova – ništa nije uspeo. Nas je mlatilo, bacalo, grubo vitlalo, ali se živi lanac od ljudi pokazao

jačim.

Visoke energije, mistična dejstva, a rezultat zavisi od elemenatrnog uzajamnog pomaganja –

kao u drevnom ruskom selu. Da li će neko pružiti ruku pomoći ili neće.

Malo kasnije pored nas se materijalizovao i naš učitelj – Grigorije Petrović. Posmatrao je

Igora i mene zapanjeno i ushićeno. Potom je prasnuo u smeh: „Sjajni ste!“ Kasnije nam je ozbiljno

razjasnio:

- Energija tog bezdana se ne potčinjava nikome. Tamo, u tunelu, na zidovima postoje

rupčage. To su magovi ili Posvećeni, koje je u vrtlog povuklo, i koji su se razbili o njegove zidove.

To su njihovi tragovi. Niko se odande nije vratio – vi ste prvi.

Mi smo prvi, zato što nas uzvišeni vojnici legiona nisu napustili u nevolji. Jer, moglo je sve

zajedno u bezdan da nas povuče. Ali, oni nisu mislili na sebe, oni su razmišljali o nama. To je pouka

koju je neophodno rastumačiti.

Hvala Tebi, Gospode, za nauk!

Odlučili smo da istražimo donje nivoe. Napravili smo deset reflektujućih sfera i tri

skenirajuće kugle. Spuštamo ogledala kroz Bardo. Za njima skenirajuće kugle. Dobili smo refleksni

puteljak do našeg kompjutera. On će prikupljati, analizirati i pokazivati informaciju na ekranu.

Prvi nivo. U Bardo-kanalu, osim vrata, postoje nekakvi čudni bočni otvori. Liče na crne

prolaze. Odavde se „kosmati“ uvlače na Zemlju, kada ne žele da privuku pažnju na sebe. Pa, baš vrlo

korisno znanje. Proizlazi, da osim onih, za koje je unapred utvrđeno po pogodbi, da ih puštaju na

Zemlju u određeno vreme zbog rada, oni još propuštaju kroz crne prolaze preko limita koga sami

hoće.

Igor najednom uzviknu iznenađeno:

- Gledajte, i oni takođe imaju raj i pakao!

Tačno, imaju! Samo su im pobrkana mesta u odnosu na gornje analogne institucije. Odozgo

su razmešteni pravilno, a dole su pobrkani. Tako oni sebi prave zaštitu.

Puštamo u pogon skenirajuću kuglu u raj kod tamnih. Tunel vodi u dubinu. Sala, u njoj je

postolje, a na njemu su izložene knjige. Ona, koja je u sredini, otvorena je. Na stranici je vrpca za

obeležavanje. Na njoj je naslikana zmija sa krunom na glavi. Na repu zmije je – kugla. Šiljati

krajičak repa svaki čas proviruje iza kugle. Treba pretpostaviti da oni tako zamišljaju zemaljsku

kuglu: na zmijskom repu.

Kakve li su to knjige? Uvećavamo sliku. S leve strane je „Bela magija“, s desne „Crna

magija“, a u centru je „Istinska magija“. Eto vam i odgovora: kome služe beli magovi, kome crni.

Kako god da ih, raznobojne, imenuješ – gazda njihov je jedan. Onaj isti, rogati i sa repom.

Iznenada se sa treskom razlete naša skenirajuća kugla. Nije izdržala niske vibracije i visoke

temperature. Puštamo drugu.

Leva prostorija je zatrpana oružjem: mačevi, lukovi, strele, bajanja, talismani. Takođe tu ima i

ogrlica od staklenih perli, minđuša – sve što vam se hoće. Zanimljive su potpore za uspeh u ljubavi,

biznisu, politici. Prostrana pijaca. Svako može da dobije šta poželi. Samo, čime li se plaća?

Igor razgleda ogrlice. Sitni kamenčići, i po njima tamna pruga.

- Vidiš – kaže on. – U dlaku iste kao kod Kirila. Eto gde su, milog našeg, opremili.

Još jedan skener se razlete u paramparčad. Ma, ovako se možemo do kraja života mučiti.

Neproduktivna tehnologija. Treba nešto drugo osmisliti. Tim više što vremena, po pravilu, nikada

nemamo dovoljno. Eto, i sad smo primorani da započeto napustimo. Treba da odemo na posao.

Danas nam nije nimalo lak dan, uskoro je međunarodni Sajam knjiga na VDNH, a štamarije

zadržavaju tiraže knjiga. Osim toga, „Hudlit“ će uskoro napuniti sedamdeset godina. Bilo bi dobro

osmisliti nešto upadljivo. Igor odlazi u Centar. Odlično mu ide, čak i kada je sam. Ja sada imam

drugog posla.

Do ručka smo se moj zamenik za finansije, Kolesnikov, i ja sporazumeli – šta sebi možemo

da dozvolimo. Imali smo nameru da naručimo deset znački „Zlatni Pegaz“ i da njima nagradimo

najstarije saradnike izdavačke kuće. To je trebalo da bude ekvivalent onim nagradama, koje su bile

skoro ozakonjene za naš jubilej od strane pređašnjeg rukovodstva državnog komiteta – pet ordena i

sedam medalja. Ali smo zbog više sile, strukovne reorganizacije i reforme državnog komiteta u

Ministarstvo, bili primorani da preinačimo dokumentaciju o nagradama. Prirodno, buduća nagrada

nije izazvala nikakvo ushićenje novog zamenika ministra. Umesto ordenja, ponovno odugovlačenje

sa zaključivanjem ugovora, iako i sa pravom lične odluke vršioca dužnosti direktora. Meseci su

prolazili, a značajne odluke nije bilo. Pokazatelji rentabilnosti izdavaštva su postojano rasli, i u

Ministarstvu niko, osim, možda, Grigorjeva, nije bio spreman da pregazi našu izdavačku kuću.

Posle ručka su telefonirali iz glavnog odeljenja uprave izdavačkog preduzeća. U slušalici se

začuo glasan, zapovednički glas Irine Jakovljevne Kajnarske:

- Pa, šta da ti kažem, Arkadije? Dobro ti ništa neću reći, ali ni loše takođe. Doneli su za

„Hudlit“ srednju varijantu – spajanje. Da li si razumeo? Nije holding, kako su svi okolo trubili, već

integracija.

- Kako to mislite?

- Pripojićemo vam još dve-tri izdavačke kuće u svojstvu redakcije. A vi se tamo sami s njima

raspetljavajte. I na finansijsku pomoć nemojte baš računati.

Kajnarskaja je, svakako, bila u pravu: ovo nije lošija varijanta, iako preti da nam ozbiljno

oteža život. Porašće fond za plate, smanjiće se obrtna sredstva koja smo sa tolikom mukom u ovih

poslednji nekoliko godina stvarali.

Hitno okupljam upravni odbor. Svestrano pretresamo. Procenjujemo mogućnosti.

Stepanova Inara – naš glavni knjigovođa i blistavi finansijski stručnjak – hitro je na

kompjuteru približno procenila, kako se mogu promeniti osnovni pokazatelji. Proizašlo je da, ukoliko

se sledećih nekoliko meseci održi isti tempo i dinamika rasta, a mi smo već pouzdano imali trista-

četiristo hiljada rubalja dobiti u svakom kvartalu, onda bismo mogli, iako sa ogromnim naporom, da

svarimo srednju varijantu.

Kajnarskaja je odredila da se osnovni pregovori na ovu temu vode u danima Sajma na

VDNH. Odlučili smo da pripremimo kontrapredlog.

Uveče smo Igor i ja zajedno otišli kod Grigorija Grabovoja. U čekaonici je bilo mnogo ljudi.

Uza zid stoji vitka, dobro obučena žena. Ne znam zbog čega, ali je ona privukla našu pažnju. Kako se

kasnije ispostavilo, ne slučajno.

Prilično brzo su nas pozvali u kabinet Grigorija Petrovića. On nas sačekuje na vratima, rukuje

se i osmehuje.

- Čestitam vam na prstenu Gospodnjem – odmah, još pre početka razgovora, Grabovoj

pokazuje zapanjujuću upućenost u događaje, o kojima još nismo podelili informaciju sa njim. Ali

smo Igor i ja odavno prestali da se zadivljujemo njegovim sposobnostima. I više od toga, i kod nas se

sve više i više otvaraju čudnovati kvaliteti, koji su van svih mogućih granica uobičajene svesti.

- A donji nivoi se sa vašim skenerima ne mogu baš produktivno proučavati. Ali, barem su -

bezopasni – primećuje Grigorije Petrović.

- Koliko umemo, zasad – apatično odbacujem kritiku.

- Hteo sam da vas zamolim za pomoć – reče Grabovoj.

Neočekivani scenario. Obično mi opterećujemo Grigorija Petrovića na temu pomoći. Taman

na vreme, mogli bismo da se uobrazimo.

- Pripremio sam knjigu – nastavio je Grigorije Petrović. – Naslov je vrlo konkretan:

„Vaskrsavanje ljudi i večni život – odsad su naša realnost“. Igor i ja u sebi proslavljamo. Nije valjda i

do toga došlo: zar će nam dozvoliti, ne samo da regenerišemo organe, već i da vaskrsavamo ljude?...

Pa, nama, suštinski, sada daju dozvolu da uđemo u taj program.

- Ova knjiga nije o mitskim mogućnostima, već o potupno realnoj delatnosti, koju ja već

sprovodim. Ali, ljudi još nisu spremni da pojme reč „vaskrsavanje“ u pravom smislu te reči, kako bi

je u stvarnosti već trebalo prihvatati. Iako su činjenice da ostvarujem vraćanje mrtvih ljudi u život

već potvrđene zvaničnim dokumentima, overene kod notarijusa i snimljene na filmskoj traci – um

savremenog čoveka, zasad, nema snage da prihvati ovakve događaje kao stvarnost, kao nešto što se

može desiti i njemu samom.

- Knjiga je već napisana? – preciziram ja.

- Uglavnom da – potvrđije Grigorije Petrović. – I ja ću vam je danas predati. Tamo samo

nedostaje četvrta glava. Meni treba još mesec i po do dva, da je završim. Vi ste izdavač. Mislim da

zajedno možemo da objasnimo ljudima, kako da uđu u epohu besmrtnosti.

- Biće nam drago da vam pomognemo.

- Uzgred, da li ste obratili pažnju na ženu u čekaonici – nije toliko pitao, koliko je

konstatovao Grigorije Petrović. – Te eto, upravo je ona jedna od onih koji su vaskrsnuli. Prekratila je

život samoubistvom – prerezala je sebi vene. Potom je devet sati ležala u kadi. Našli su je i odneli u

mrtvačnicu. Onda su mi se obratili njeni rođaci. Oni su negde pročitali da se ja bavim ovom praksom.

Nekoliko dana je prošlo na overavanje dokumenata. A sada ona stoji ovde, poprilično stvarna,

živahna... Vi, uostalom, možete isto tako da počnete da radite po toj knjizi. Prethodna neophodna

znanja već imate.

Kada smo izašli iz kabineta Grabovoja, ponovo smo pažljivo osmotrili ženu pored zida. Na

njenim ručnim zglobovima su bili jasno vidljivi tragovi britve.

Sledećeg dana, s obzirom da je bila subota, Igor i ja se udobno smestismo u mom kabinetu i

počesmo da radimo na rukopisu Grabovoja. Čitali smo vrlo brzo, pošto nam je tema knjige,

uglavnom bila poznata i razumljiva, a i povezana je sa našim sopstvenim istraživanjima neispoljenog

sveta. Osećali smo da smo se mi, iako se Grigorije Petrović odavno bavi ekstrasenzorikom i maltene

od treće godine vlada ekranom unutarnjih vizija, veoma približili njegovim mogućnostima, i kako se

kaže, dišemo mu u potiljak. To je bio sportski zanos, iako je onaj koga smo sustizali, istovremeno bio

naš učitelj, a činio je sve što je moguće da nam pomogne da dostignemo ispunjenje zavetnog htenja.

Grabovoj zaista nije nije strepeo da li ćemo mi biti u stanju da činimo to, što ume on. I više od toga –

želeo je to. Sa ushićenjem smo čitali, izloženo na papiru, iskustvo tog jedinstvenog čoveka, kojem,

verovatno, nema ravnog na čitavom svetu. U toj knjizi je izražavao svoju misao jasno i jednostavno.

Uopšte ne onako, kao u prethodnim radovima, prepunim najsloženijih matematičkih i fizičkih

formula, definicija fizičkih konstanti Svemira. Ne mogu da se uzdržim od iskušenja da ga citiram,

tim pre, što zbog nedostatka četvte glave, njegov rad može da se uspori. Ljudi moraju da znaju da je

grandiozno otkriće već tu, pored nas.

„Jasnovidost – je univerzalan način pristupa informacijama. S čim bismo mogli da

uporedimo ovakav način dobijanja informacija? U stvari, nešto slično već postoji u našem

savremenom životu. To je globalna mreža Interneta. Uz pomoć te mreže, može se dobiti bilo koja

informacija, sa bilo koje tačke zemaljske kugle. Te tako, očigledno da postoji nešto poput kosmičke

Internet mreže, gde apsolutno postoje podaci o svemu. Čovek se, pri tom, može uporediti sa

operatorom. Onda je jasnovidost metod za operatora da uđe sa zahtevom u kosmičku mrežu. A brzina

rada je tamo toliko ogromna, da se odgovor dobija trenutno.

Na ovom mestu se pojavljuje zanimljivo pitanje: kako se događaju otkrića? Otkrića, katkad i

najznačajnija, ostvaruju se u različitim oblastima života. Pre svega, to je najprimetnije na primerima

nauke, ali i u svim drugim oblastima, gde, prirodno, isto tako postoje – na primer, nekakve izmene u

tehnološkom procesu u fabrici ili društvu. Nova znanja i umeća – to je, uopšteno govoreći, jedna od

pojava našeg života, iako su najočiglednija i najvidljivija otkrića, po svoj prilici, upravo u nauci.

Tako dolazimo do sledećeg pitanja: a šta se može reći sa razmatrane tačke gledišta, o

otkrićima ljudi koji nisu vladali jasnovidošću?

Kad čoveku dođe u glavu blistava misao i on učini otkriće, onda ta misao, taj odgovor na

njegova traganja dolazi, svakako, iz iste baze podataka kosmičke mreže. I na neki način, taj odgovor

mu ne dolazi slučajno: ne slučajno u tom smislu, što je najčešće dobijen kao rezultat dugogodišnjeg

traganja i upornog rada. Ali se nikad ne može reći, kada će odgovor doći i, da li će uopšte doći. Te

tako, treba priznati da je taj prodor u bazu podataka, nažalost, ipak slučajan, zato što nije

kontrolisan, upravljan.

Može se navesti ovakvo poređenje. Neka postoje dva čoveka kojima je potrebna voda. Jedan

od njih sastavi dlanove, pruži ruke napred i stoji, čekajući kada će pasti kiša, kako bi nakupio malo

vode. A drugi zna da postoji vodovodna mreža. I više od toga, on ume da se služi njom. Zato, kada

mu je potrebna voda, on prosto dođe do slavine i otvori je. I uzima ili čašu vode, ili vedro, ili ceo

rezervoar – koliko mu je potrebno.

To znači da je potrebno vladati standardnom procedurom pristupa informaciji. Stvar je u

tome da je pitanja užasno mnogo, a slučajnih prodora do odgovora vrlo malo.

O gore izrečenom, treba dodati važnu napomenu. Iskorišćavanje jasnovidosti sam zbog

jasnoće, uporedio sa ulaskom u kosmičku mrežu Interneta, u kojoj se može naći odgovor na bilo koje

pitanje koje vas zanima. Ovo upoređenje odražava više spoljnu stranu pojave, u njoj nije vidljiva

njena istinska dubina, njena mnogobrojnost varijanti, i zbog toga treba obaviti neka dodatna

preciziranja.

Može se, svakako, kako je bilo rečeno, za dobijanje informacije ući sa zahtevom u opštu

kosmičku mrežu. Ali se može postupiti i drugačije. Informacija se može uzeti neposredno sa onog

mesta, gde se nalazi predajnik koji je postavio tu informaciju. I više od toga, i ovo je važno,

informacija već postoji u statusu onoga koji postavlja pitanje, to jest u obliku direktnog znanja, dok

je još u nedešifrovanom vidu, čovekom još nespoznata, a već uslovljava njegovo ponašanje. Da bi ta

informacija mogla da bude shvaćena, i odmah iskorišćena od strane čoveka u određivanju pravca

ponašanja, zahteva se visoki nivo razvijene svesti, i to je upravo onaj cilj o kom sam već govorio.

U četvrtoj glavi ćemo porazgovarati o novoj medicini, medicini budućnosti, a zapravo već

sadašnjosti. U osnovi te medicine se nalazi praksa vaskrsavanja. Upravo praksa vaskrsavanja

određuje principe nove medicine, i pre svega, princip potpunog obnavljanja materije. Ta nova

medicina je već pristupila rešavanju svog osnovnog zadatka. Taj zadatak je – neumiranje živih“.

Za razliku od Igora i mene, Grigorije Petrović je – specijalista upravo u tim oblastima znanja,

koja se na najneposredniji način približavaju temi jasnovidosti – on je doktor fizičko-matmatičkih i

bioloških nauka. Malo mu je bilo uzvišenog dara, pa je celog života nastavio da uči. U Boga se uzdaj,

a sam ne greši!

To, što je baš čovek koji savršeno vlada sistemom tradicionalnog svetonazora, dostigao

neverovatne i od svih priznate rezultate u oblasti ezoterije i ekstrasenzorike, neumitno svedoči:

materijalistički pogled na svet u tom krajnje pojednostavljenom poimanju, koje je prisutno u

savremenoj naučno-filozofskoj koncepciji percepcije sveta, već se nalazi u stanju duboke,

nepremostive krize. Proces možda ide sporo, ali pouzdano. Pre sto pedeset godina Engels je

kritikovao vulgarne materijaliste Fohta i Molešota. Danas predstoji nova procena vrednosti.

Zato što je taj isti Engels, u svoje vreme upozoravao da filozofija mora da se menja sa svakim

značajnim naučnim otkrićem. Danas nam predstoji da rastumačimo mnogobrojna otkrića i da

izgradimo novu „dijalektiku prirode“. Samo po sebi, otpalo je osnovno filozofsko pitanje – šta je

primarno – materijalno ili idealno. Da li će biti nečega u zamenu? I da li je potrebna zamena? Zatim:

šta je to život? Da li je on samo „način postojanja belančevinastih organizama“, ili su njemu

svojstvene drugačije forme? Kada govore, na primer, da je ta i ta ideja „odživela svoj vek“ – šta je to:

metafora koja ima dobru prođu ili još jedno svedočanstvo o večnoj borbi života sa smrću? I tako

dalje.

U poslednjim vekovima, nauka se odveć kategorično branila od „nestvarnih onostranih

oblasti“. Jasno je zašto. Pitanja svetlosti i tame, dobra i zla, Boga i đavola monopolisana su svetskim

religijama, čiji su sveštenici pomamno progonili sve koji su se usuđivali da samostalno istražuju

duhovne probleme, a ja bih na ovom mestu izgovorio novu reč. „Disidenti“, koji su tragali za

neortodoksnim znanjima, dajući zbog toga prednost tajni, šifrovali su svoje tekstove u takvim

metaforama, da ih nikakav Dante ne bi razabrao. Radovi alhemičara, astrologa, rozenkrojcera i

drugih masona, veoma su interesantni sa istorijske tačke gledišta. Ali, pronaći u njima to zrnce istine,

koje bi bitno pomoglo ljudima u njihovim nedaćama, ali ne u vidu utehe – isto je što i tražiti zrno

bisera u okeanu. Smeta promišljena zatvorenost, tajanstvenost, hermetičnost tih pravaca, škola i

učenja. Moguće da je na nekom određenom nivou, u određenim delima i sadržana tajna Života. Zasad

je o tome rano govoriti. A možda je, već kasno. Zato što stižu nova znanja. Jasno je jedno: u

spoznavanju čoveka, prirode, prošlog i budućeg, nama poznati ezoterici nisu izlazili iz delokruga

predstava savremene nauke njihovog doba.

Nećemo se udubljivati u mrak istorije. Evo primera s kraja XIX veka: teozofija je

pretendovala na sveobuhvatno bogopoznavanje, na izradu univerzalne koncepcije koja povezuje

nauku i religiju. Imena, koja su odjeknula u celom svetu su: Blavatskaja, Štajner, Krišnamurti.

Prikupljala su se učenja iz kojih se, navodno, uzimalo „sve najbolje“: hinduizam, bramanizam,

budizam... Hoću da dopunim već rečeno – ja nisam protivnik teozofije. Štaviše, preko mehanizma

jasnovidosti, jednostavno je istražiti do koje mere su mnogobrojni teozofi tačno shvatali ili

odgonetali. Ali danas, avaj, njima stečeno znanje, zbog nespremnosti drušvene svesti da ga prihvati,

nema nikakve praktične vrednosti i ne zanima čak ni najzanesenije ličnosti. Nije slučajno u periodu

najveće popularnosti teozofije, filozof Gustav Špet pisao: „Teozof je – putnik kroz sve religije, nauke

i „kompetencije“. On se kotrlja u svakojakim kočijama – religioznim, mističnim, prirodno-naučnim,

filozofskim, okultnim, telepatskim. Suštinske povezanosti između njega i njih je podjednako malo,

kao kod bilo kog putnika u iznajmljenim kočijama“.

Eto, u toj povezanosti je cela stvar. Ne treba tragati za istinom – ona je odavno poznata. Treba

živeti po istini. Pamtite li biblijsku priču o lestvama Jakovljevim? Svako treba da stvori svoje

stepenice do Boga. Ili da nađe nekim drugim stvorene, i posluži se njima. Ka Bogu vodi mnogo

stepeništa. Ali se ne sme verati preko nekoliko njih istovremeno. Život nije cirkuska tačka, i ne živi

se zbog gledalaca koji aplaudiraju.

Bilo koja naučna teorija, bilo koje religiozno učenje imaju vrednost u onolikoj meri, u kojoj

pomažu čoveku da nađe stepenice Jakovljeve, kako bi se po njima približio Tvorcu. Upravo smo sa

tog stanovišta mi čitali knjigu Grabovoja.

Čitali smo rukopis Grabovoja i pojmili da to nije naprosto knjiga, već svojevrsni vodič za put

po, nepoznatoj nam dotad, čarobnoj zemlji. Ovde je svako slovo, svaka reč – ključ ka novim,

nepoznatim ranije znanjima. Ali, nju treba čitati ne samo očima, već pre svega preko ekrana

unutarnjih slika. Odlučili smo da najhitnije pristupimo tom eksperimentu.

Prvo smo čitali naglas neki odlomak iz knjige, potom bismo uključili ekran unutarnjih vizija i

posmatrali šta se događa. Evo, na primer, Grigorije Petrović piše o tome kako lete ptice.

„Od detinjstva posmatramo kako ptice preleću sa grane na granu, sa drveta na drvo. Nas

ushićuje lakoća i neusiljenost s kojom one to čine. Ili to, kako one lebde visoko na nebu.

Ipak, u poletanju ptica ima mnogo toga neočekivanog. Nauka, na primer, zasad još ne zna,

zašto ptice tek delimično lete na račun zamaha krilima. U njihovom poletanju suštinsku ulogu igra

stvarana njima antigravitacija. Kod goluba je, na primer, gravitacija u glavi deset puta manja nego

na kraju repa, to jest on ume da raspodeli gravitaciju, i zbog toga dolazi do drugačije dinamike

poletanja. Kod različitih ptica izmena gravitacije i njena raspodela po telu je različita. Pa se čak i

poletanje može ostvariti na temelju drugog principa: tako, na primer, kod sove, noćne ptice, princip

poletanja je drugačiji od ptica koje lete po danu.

Najzanimljiviji je slučaj orla. On isto tako poseduje sposobnost da stvara antigravitaciju, ali

ima još i sposobnost dematerijalizacije. Ukoliko posmatrate orla kada kreće u napad, onda se čini da

leti mali okrugli grumen. Može se pomisliti da je on postao tako mali, zato što se snažno zgusnuo.

Treba uzeti u obzir, međutim, da orao može da menja svoj obim nekoliko puta. Tako da to nije

stezanje, iako stezanje, naravno, jeste prisutno, ali se osnovno smanjivanje veličine odvija na račun

dematerijalizacije nekih delova tela. Orao može, isto tako, da menja formu tela u zavisnosti od

zadatka koji je pred njim. Orlu se po mogućnostima donekle približava samo soko.

Orao poseduje i druge zadivljujuće sposobnosti. Nisu slučajno prvobitni narodi celog sveta

povezivali izgled orla sa Tvorcem. Nije slučajno takođe i to, da se slika orla može videti na grbovima

niza država. Opažamo i na grbu Rusije prikaz orla. U datom slučaju to je dvoglavi orao. Orao sa dve

glave je - znak stabilne, srećne budućnosti“.

Pa, hajde da pogledamo. Igor odlazi u to prostranstvo, stvara sliku orla koji leti i otelovljuje se

u njega. On se u potpunosti stopio sa njegovim telom, njegovim mislima, željama.

- Šta on hoće, kuda leti? – pitam ja.

- On hoće da nađe tekunicu* – odgovara Igor. – Vrlo zanimljivo. U njemu, pre svega, postoje

informacioni kanali, i svi ti kanali su uključeni na mozak. Pera mogu da ispuštaju ili primaju talase.

To je radar! Ali radar ne prostorni, već vremenski. Razumeš li, on oseća vreme. Čak i ne vidi, nego

skenira. Desno – nema tekunice. Levo – nema tekunice. A sad nečeg ima. Iz krila i glave izbijaju

zraci, gotovo – tekunica je u fokusu. Do nje ima pet minuta. Orao vidi žrtvu. On pada naniže i kod

same zemlje se teleportuje. Potreban je samo tren, da bi on izvršio korelaciju vremena. On je

naprosto u trenu ušao u drugi prostor i na račun toga, izašao tačno na cilj. To je potrebno još i zbog

toga da ga žrtva ne bi opazila. Iznenada. Sada je jasno zašto je on car ptica. Teleportacijom vlada,

buduće vidi.

Još jedna tema je iskrsla u procesu proučavanja Grabovojeve knjige. Samo, na početku mali

citat koji objašnjava ideologiju procesa. Da bi svakome bilo jasno, zašto je to preko potrebno na

globalnom, filozofskom planu.

„U sledećim knjigama ćemo razmotriti takve pojave, kao što su levitacija, materijalizacija,

dematerijalizacija, telepatija, telekineza, teleportacija i druge. U toku dugog perioda, ove pojave su

bile zagonetke. Došlo je vreme da se na njih daju odgovori.

Čovečanstvo je, zapravo, stiglo do kvalitativno nove etape svog razvoja: na dnevnom redu je

– neumiranje živih i vaskrsavanje onih koji su otišli. A ovo pitanje postoji sada ne više na teoretskom,

već na praktičnom planu. Napokon je to već živa realnost. Živa realnost istinskog spasenja svih.

I primetićemo, činjenice vaskrsavanja dokazuju mogućnost obnavljanja materije, i sa svoje

strane govore o nesvrsishodnosti i nelogičnosti bilo kakvog razaranja.

U našem veku, gomilanja oružja za masovno uništenje, praksa vaskrsavanja predstavlja

metod spasenja. Ona ukazuje na alternativni put razvoja civilizacije.

Razvijanje mehanizama obnavljanja, mehanizama oživljavanja, omogućiće da se pristupi

rešavanju zadatka stvaranja bez uništavanja. Princip obnavljanja može se lako proširiti na sve sfere

ljudskih delatnosti. Ono isto tako može da služi kao osnova i u razvoju stvaralačkog načina mišljenja

budućih pokoljenja.

----------------------------------------------------------------------

* tekunica – vrsta poljskog miša

Svaka, takozvana agresivna sredina, može biti uz ovakav pristup preobražena, kako bi u već

izmenjenom vidu, nastupila u svojstvu neagresivnog elementa prvobitne sredine. Kao rezultat, može

se iznaći efikasna strategija ponašanja, koja će omogućiti da se izbegnu ekološke katastrofe i

obezbedi dalji razvoj bez uništavanja životne sredine. Zato što treba imati u vidu da je vaskrsavanje –

zapravo istinsko upravljanje celokupnim spoljnim prostranstvom.

Najveća harmonija sa životnim okruženjem se može obezbediti, stvorivši, na primer,

materijale koji se neće habati, ili kola koja pri eksploataciji neće zahtevati bitna dodatna sredstva. I

to je apsolutno realno. Isto kao i vaskrsavanje. Sve to je u našim rukama.

I treba uvek pamtiti jednu vrlo jednostavnu istinu: čovek se rađa zbog radosti, sreće i

punovrednog beskonačnog života“.

Eto, takva je filozofija – filozofija spasenja, filozofija Spasitelja. Ona ne protivureči ni

naučnim, ni religioznim kanonima, pošto će njen rezultat biti spasenje i čoveka, i prirode koja ga

okružuje. Pa, kako dolazi do vaskrsavanja?

Iznova citati. Tekstovi ovde navedenih izjava, uzeti su iz knjige: Grigorij Grabovoj, „Praksa

upravljanja, Put spasenja“, t.3, st. 756-757. Knjiga je izdata u Moskvi 1998.godine, izdavač

„Učešće“.

Izjava Rusanove Emilije Aleksandrovne od 27.5.1996.g.

„25. septembra 1995. godine pri ličnom susretu sa Grabovoj Grigorijem Petrovićem, obratila

sam mu se sa molbom o potpunom oživljavanju moga sina Rusanova A.E., koji se rodio 22. avgusta

1950. godine, i umro 16. juna 1995. godine. Moj sin se rodio u Moskvi i preminuo je takođe u

Moskvi. Do obraćanja Grabavoju G.P., bila sam u potpunom očaju, preležala infarkt. Posle

obraćanja njemu, negde početkom oktobra 1995.g, pojavila se nada da ću vratiti sina, i počela sam

da osećam njegovo prisustvo (duhovno) u kući. Otišla sam na groblje i, prišavši grobu ugledala da

preko celog groba prolazi duboka pukotina, a u sredini se formirala šupljina, kao da je iznutra

izbačena zemlja.

Negde oko ponoći sam jasno videla (pri zatvorenim očima), kako su se od mojih grudi

protegle dve bele vrpce ka grobu mog sina, prema formiranoj šupljini, i onda sam ja nekako povukla

te vrpce ka sebi, pri čemu sam osetila težinu. To je trajalo nekoliko sekundi. Moj sin je sahranjen na

Vostrjakovskom groblju, a moja vizija njegovog groba je bila na nivou prozora mog stana, koji se

nalazi na 8. spratu.

Kada sam se obratila Grabovoju G.P. sa molbom da oživi mog sina, to sam ispričala

njegovoj bivšoj ženi, Kozlovoj Tatjani Ivanovnoj, s kojom sam posle njihovog razvoda ostala u

prijateljskim odnosima, a bila je i na njegovoj sahrani. Kasnije mi je u našim razgovorima, u periodu

od oktobra do februara, Kozlova T.I. nekoliko puta ispričala kako je često na ulicama gradova

Kalinjingrada i Moskve sretala ljude, veoma slične mome sinu Rusanovu A.E. Početkom februara

1996.godine, ona je putovala vozom „Ćilibar“ iz Moskve u pribaltički Kalinjingrad, a u kupeu je sa

njom putovao čovek, veoma sličan mome sinu. Ličio je po spoljašnjosti, po manirima, pokretima,

ponašanju, pogledu, ali je bio nekako rastresen, izgubljen. Putovao je sa čovekom koji kao da ga je

pratio, i upravljao njim, a pri tom ga ni jednom nije nazvao po imenu. Kozlova T.I. je bila

iznenađena, kada je moj sin Rusanov A.E. pri pogledu na novac (hiljadu novih rubalja) pokazao

potpuno nepoznavanje tog novca“.

Izjava Kozlove Tatjane Ivanovne od 27.5.1996. godine.

„Od decembra 1975.g do oktobra 1982.g, bila sam u braku sa Rusanovim A.E. Posle

razvoda, ostala sam u prijateljskim odnosima sa njegovom majkom, Rusanovom Emilijom

Aleksandrovnom. U vreme susreta sa njom (26.9.1995.g) ona mi je ispričala da se obratila

Grabovoju Grigoriju Petroviću sa molbom da oživi njenog sina (Rusanov A.E. je po umrlici

preminuo 16. juna 1995.g u Moskvi). Posle toga, znajući da Grabovoj Grigorij Petrović radi na

oživljanju Rusanova A.E., počela sam pomno da posmatram ljude na ulici, u periodu od oktobra

1995. do februara 1996.g, koji su spoljašnjošću podsećali na njega. Pri putovanju u Kalinjingrad, sa

mnom je u kupeu bio čovek, koji je delovao kao da je došao iz drugog sveta. Taj, ušavši u kupe čovek,

podudarao se sa Rusanovim A.E. po sledećim kriterijumima: boja kose, boja očiju, spoljašnjost, i

oblik lica.

Način ponašanja je u potpunosti odgovarao ponašanju Rusanova A.E. Čak su se i karakterne

crte podudarale. Imao je iste navike (ćutljivost, strast za čitanjem, veći deo vremena je čitao novine).

Muškarac koji ga je pratio bio je srednjeg rasta, i za sve vreme puta ga ni jednom nije oslovio po

imenu. Kada je taj čovek izvadio novac, onaj koji je ličio na Rusanova, bio je iznenađen ugledavši

1000 rubalja u novim apoenima, i saputnik mu je objasnio da je to novi novac. Sticao se utisak kao

da je taj čovek neko vreme bio van realnog života. Iako je, verovatno, sačuvao profesionalne navike,

pošto je njegov saputnik rekao da oni prebacuju automobile.

Gore opisani susret se dogodio 2. februara 1996.g, na mom putovanju iz Moskve u

Kalinjingrad u vozu „Ćilibar“.

Ovakav opis tog slučaja predstavljen je neposrednim učesnicama. U njihovim opisima ima niz

važnih momenata, koje ćemo pomno razmotriti. Počećemo od izjave Emilije Aleksandrovne, majke

umrlog.

Faktički, na samom početku izjave, Emilija Aleksandrovna je govorila o tome, da se posle

početka mog rada na oživljanju njenog sina kod nje pojavio osećaj njegovog duhovnog prisustva u

kući.

Stvar je u tome, da čak i kada kod čoveka nastupi biološka smrt i on prolazi etapu

sahranjivanja i nalazi se u konkretnom grobu, u njegovoj svesti se kao i ranije, čuvaju sva prethodno

stečena znanja. On spoznaje svoju vezu sa telom, u kom već nedostaje život, tačnije ono, što se

obično naziva životom. I u vezi sa tim, u telu, iako više nema životnih procesa u organizmu, u ovom

slučaju telu sina, pri fiksaciji majčine svesti na njega, dolazi do adekvatne reakcije na dodir sa

spoljašnjom svešću, na informaciju koja se nalazi u impulsu tuđe svesti, i zbog toga u skladu sa tim,

stiže adekvatan odgovor. Otuda je, po svemu sudeći očigledno, da je zamišljajući telo, moguće duši

prenositi saznanja o vaskrsavanju.

Nadalje se, već posle vaskrsavanja, pri ispitivanju tog vaskrslog pokazalo, da je u trenutku

obraćanja spoljnje svesti njemu, on sve to realno shvatao i svoje fizički telo je upoređivao sa svojim

sopstvenim „ja“, iako se to fizičko telo nalazilo u grobu i bilo, prirodno, ograničeno u svojim

fizičkim mogućnostima u svakom pogledu. I više od toga, onaj koji se vratio govori o tome, i to je

poznata činjenica, da je njegov boravak na opštem informacionom nivou pokazivao da njegovo

fizičko telo nastavlja da postoji, i ima sve moguće neophodne osobine, kako bi nastavilo da bude deo

opšteg sociuma, deo društva. Ovde je važno skrenuti pažnju: to znanje je sadržalo u sebi kako

pređašnju informaciju, koja se odnosi na ranije funkcije tog fizičkog tela, tako i novu informaciju,

koja je već u suodnosu sa njegovom biološkom smrću.

Čitamo izjavu dalje. Kada je Emilija Aleksandrovna stigla na groblje i prišla sinovljevom

grobu, ona je ugledala da preko groba prelazi duboka pukotina, a da se na sredini formirala rupa,

kao da je izbacivana zemlja iznutra.

Objašnjenje za ovo je sledeće. Navedeno izbacivanje iznutra, treba razmatrati kao prvobitnu

materijalizaciju svesti, one svesti koja se nalazila u fizičkom telu. Posle početka mog rada na

vaskrsavanju, prvo je došlo do materijalizacije te svesti u loptastom obliku i njenog izvođenja u

informacioni kanal planete. Posle toga dolazi do etape stvaranja materijalne strukture oko duše, one

strukture koju obično vidimo, posmatrajući ljude. Može se reći da je i teoretski i praktično čoveka

moguće posmatrati kao strukturu svesti, koja ima određenu telesnu spoljašnjost.

Učiniću usput još jednu napomenu. Govorio sam o prvobitnoj materijalizaciji svesti u

loptastom obliku. Pa evo, posle prolaska te sfere informacionog kanala planete, može nastati njena

projekcija ili u sledeći plod (tada dolazi do rađanja deteta), ili u strukturu vasksavanja. To jest, bilo

je oživljeno isto telo, bio je oživljen taj isti čovek. Tako da je ovde bilo učinjeno isto ono, što je učinio

Isus Hristos, vaskrsnuvši Lazara. Samo je u ovom slučaju, od biološke smrti prošlo ne nekoliko dana,

već nekoliko meseci.

Nadalje Emilija Aleksandrovna piše, kako je jednom oko ponoći jasno ugledala pri

zatvorenim očima, kako su se od njenih grudi protegle dve bele vrpce ka sinovljevom grobu, do

formirane rupe u njemu, da ih je onda povukla ka sebi, osetivši pri tom težinu. To je trajalo nekoliko

sekundi. Iz daljeg opisa sledi, da je sin Rusanove bio sahranjen na Vostrjakovskom groblju, a vizija

njegovog groba je bila u nivou prozora njenog stana, koji se nalazi na osmom spratu.

Gore opisane dve vrpce karakterišu prelaznu etapu. Prva vrpca iskrsava pri rođenju

detetovom, i to je struktura rođenja njenog sina. Druga vrpca – to je struktura moguće prolongacije,

produžavanja, nastavka njegove svesti ili njegovog bića. Gore sam već govorio da su posle čovekove

biološke smrti moguće dve varijante: ili rođenje u drugom detetu i, sledstveno tome, ostvarivanje

preobražaja, ili vaskrsavanje, te shodno tome, oživljavanje istog tog tela. Pri čemu ne samo od bivše

materije, već i od bilo kojih drugih struktura svesti. U ovom slučaju se zbog spoljašnjeg upravljanja,

ostvarila varijanta vaskrsavanja.

Pojava dve spajajuće vrpce i percepcija na istom nivou sinovljevog groba i stana na osmom

spratu, označava spajanje struktura svesti sina i spoljašnje sredine.

U praksi vaskrsavanja postoji prilično osoben trenutak, koji karakteriše vezanost tela za onu

strukturu, ono mesto, gde se to telo nalazi posle biološke smrti. To jest mesto, na kom je smešteno

telo, predstavlja mesto njegove povezanosti. Prvi veza se nalazi u radijusu od oko dva metra od

fizičkog tela. Cela oblast vezanosti je približno u radijusu oko 50 metara od groba, a nadalje već

nastupa izlaz na informacionu okosnicu spoljneg sveta. Poznavanje povezanosti i za nju vezane

trenutke, izuzetno je važno u proceduri vaskrsavanja, zbog takozvanog obrnutog prelaza kroz

biološku smrt, a označava u stvari i prelaz preko strukture povezanosti. Onaj koji se vaskrsava,

prirodno, treba da bude orijentisan na to da iz te vezanosti izađe. Između ostalog, ukoliko opisane

vizije koje je dala Emilija Aleksandrovna, tumačimo sa tog stanovišta, onda se može reći, da je ona

videla formu groba kao varijantu povezanosti biološkog tela sa određenim mestom.

Nadalje se tekst izjave Rusanove E.A. zasniva na informaciji koju je dobila od Kozlove

T.I.(tako da se opis daljih događaja može uzeti od obe).

U tekstu se razjašnjava, da je posle obraćanja Emilije Aleksandrovne meni sa molbom da joj

vaskrsnem sina, tu informaciju prenela bivšoj ženi svog sina, Kozlovoj. Kozlova je na ulicama

Kalinjingrada i Moskve počela da sreće ljude koji su ličili na njenog bivšeg muža Rusanova. A zatim,

kada je putovala vozom iz Moskve u Kalinjingrad, već sasvim izbliza, u kupeu, susrela se sa čovekom

koji je imao sva obeležja Rusanova.

Ukoliko se pročita opis tog susreta, može se steći utisak da se ponašala prilično pasivno. Pa,

zamislite sebe kako sami putujete i u kupeu odjednom sretnete čoveka, koji liči na vašeg rođaka kao

dve kapi vode, a koga ste sahranili pre nekoliko meseci. Pri čemu taj čovek ne obraća nikakvu pažnju

na vas. Šta mislite, da li biste mu prišli i rekli: „Zdravo! Šta je, zar me ne prepoznaješ?“ Ili biste,

možda, od iznenađenja obamrli, izgubivši moć govora, i ne biste mogli da napravite ni korak, zato

što su vam noge kao od vate? Iako Tatjana Ivanovna ne piše o svojim osećajima u vreme tog susreta,

može se zamisliti, kakav ju je vihor najrazličitijih osećaja zahvatio: i iznenađenje, i zbunjenost, i

izgubljenost, i odjednom iskrsava spoznaja o realno ostvarenom vaskrsavanju, uprkos svemu. Uprkos

svemu, zato što u današnje vreme vaskrsavanje mnogi još uvek shvataju kao čudo, zato što zasad, kod

većine još uvek nema istinskog razumevanja, da je vaskrsavanje zapravo – standardna procedura, i

da će se uskoro vaskrsavanje smatrati sasvim prirodnim, postaće norma života.

Ali zasad, čovek još uvek, kada iznenada ugleda pored sebe u kupeu voza rođaka koji je

sahranjen, ne može da izvuče nikakav zaključak, zato što to čudo ne može odmah da prihvati kao

mogućnost, ili se boji da može učiniti nešto pogrešno. Te se zbog toga, čitajući izjavu, mora uzeti u

obzir čovekovo stanje u takvoj situaciji. Ova knjiga upravo usmerava čoveka na spoznavanje

nepatvorene realnosti i omogućava da čovek razluči, kako bi trebalo da se ponaša u ovakvim

okolnostima.

Vraćamo se priči Rusanove, na ono mesto gde govori kako je u početku, Kozlova počela da

sreće na ulicama ljude koji su ličili na Rusanova, a kasnije je, u vreme puta iz Moskve do

Kalinjingrada srela čoveka, koji je imao sva obeležja Rusanova, koga je posmatrala izbliza, u kupeu.

U vezi sa ovom pričom, neophodno je reći da su otišavši, ili u ovom slučaju, onaj koji se

vratio, vrlo dobro prihvataju stanje onih ljudi kojima se vraćaju, i da ni u kom slučaju te ljude ne

smeju podvrgnuti nepotrebnom stresu. Zato je Rusanov isprva počeo da se pojavljuje na određenoj

udaljenosti od svoje bivše žene, postepeno je dovodeći u stanje da može da prihvati mogućnost

njegovog povratka, tim pre što je Kozlova već znala da je započet proces vaskrsavanja.

Zato, kada ona piše da je posmatrala ljude koji su ličili na njenog bivšeg muža, ona je zaista

videla već realno vaskrsnutog Rusanova.

Može se pojasniti, da se vaskrsli ponašaju tako pažljivo i sa tolikim razumevanjem zato, što su

njihovoj svesti bili preneti ti elementi vaskrsavanja. I u vezi sa tim što su im bili preneti ti elementi,

kod njih se pojavljuje drugačija psihička struktura opažanja realnosti. Oni, na primer, shvataju, i to

potvrđuje njihovo lično iskustvo, da je život večan. Kod njih se, isto tako, pojavljuje drugačiji odnos

prema zakonima makrokosmosa. Mnogi zakoni za njih jesu apsolutno tačni, i preko njih oni nikada

ne prelaze.

Oni takođe znaju o postojanju pedeset-metarske veze, i pri povratku na fizički nivo, drže se

neko vreme u granicama tih pedeset metara, od onih ljudi kojima se vraćaju.

Posle prve etape kontakta, pri kom se povratnik doživljava na nivou osećaja, dolazi do

prelaska na drugu etapu, etapu vizualizacije, na kojoj vaskrsli počinje da stupa u bliže kontakte sa

živima. Opažamo, Rusanov se sada već pojavljuje u neposrednoj blizini svoje bivše žene, u kupeu

voza.

Obratite pažnju, na ovom mestu se kod vaskrslog ispoljava vladanje tehnikom upravljanja, u

datom slučaju, upravljanje situacijom.Ta tehnika se daje vaskrsavanom pri njegovom vaskrsnuću.

Kao rezultat ovoga, on već može samostalno da pronalazi, pa i da sam oblikuje situacije, potrebne za

uspostavljanje kontakta sa onima koji su ga poznavali i kojima se vraća.

O utisku koji je njen sin proizveo na svoju bivšu ženu u kupeu vagona, Emilija Aleksandrovna

piše sledeće: „Sličan po spoljašnjosti, manirima, ponašanju, gestovima, pogledu, ali nekako

rastresen, izgubljen, on je putovao sa čovekom koji kao da ga je pratio, upravljao njime, ali mu ni

jednom, pri tom, nije izgovorio ime“.

Ovde opažamo u ponašanju vaskrslog još jedan element znanja, a to je upravo razumevanje

stanja osobe koja ga je poznavala. Da se pojavio sam, koncentracija pažnje njegove bivše žene na

njega bi bila tako velika, da bi otežala njenu laganu adaptaciju, i mogla bi da izmeni predviđeni

razvoj događaja.

Zato se u okolnost uvodi element koji delimično skreće pažnju Kozlove na sebe – čovek koji

prati vaskrslog. Pri čemu, uopšte nije obavezno da taj čovek bude realan u uobičajenom smislu te

reči, već on zapravo može imati samo vizuelnu pojavu, ali ću te tehničke detalje, zasad, u prvoj knjizi,

ostaviti po strani.

Ranije sam govorio o prvobitnoj povezanosti u radijusu od oko dva metra od fizičkog tela. Te

tako, delimična ili značajna koncentracija na drugog čoveka, pri razmatranju ovih događaja sa

stanovišta suptilnog plana, odgovara odvezivanju od početnog pojasa, to jest od zone samog groba, i

prelasku te zone na pratioca. Primetiću, to ne mora obavezno da bude čovek, to naprosto može da

bude i neki predmet, na primer, automobil u kome se vozi vaskrsli, ili bilo šta drugo. Važan je

princip, princip oslobađanja vaskrslog od početnog prostora.

Dalje. Ta okolnost, da pratilac u prisustvu Kozlove ni jednom nije nazvao Rusanova po

imenu, govori o tome da je u takvoj situaciji moglo da dođe do šoka kod Kozlove, i kao posledica, da

dovede do uništenja nekih njenih ćelija. A već sam govorio da vaskrsli izuzetno dobro oseća situaciju

i stanje čoveka pred njim. On je prošao mnogo dublji stadijum destrukcije i zatim strukturisanja

svesti. Zbog toga, pomerajući se napred, on to radi vrlo oprezno.

Može se skrenuti pažnja na sledeći suštinski trenutak u izjavi Emilije Aleksandrovne. Posle

gore navedene rečenice, ona piše: „Kozlova T.I. je bila zapanjena kada je moj sin Rusanov A.E....“

Rusanova ne govori o čoveku koji liči na njenog sina, ne, ona kaže: „...kada je moj sin...“. Ovde se

može primetiti da je posle iskaza Kozlove o susretu sa njenim sinom u kupeu voza, kod Rusanove

došlo do potpune identifikacije vaskrslog upravo sa njenim sinom, koji je pre bio mrtav, a sada se

pojavio živ. Napomenuću, da se nadalje to definitivno potvrdilo i da se opisani događaj završio

sretno.

Treba još podvući – duhovna identifikacija jeste najbitniji kriterijum da je došlo do

vaskrsavanja upravo tog određenog čoveka.

Sledeća rečenica u izjavi: „Kada je video novac (hiljadu novih rubalja), pokazao je očito

nepoznavanje tog novca“.

Kada bi na analogan način mogao da odreaguje običan živi čovek? Da se, na primer, u

trenutku uvođenja novog novca nalazio u inostranstvu. Tada bi on na isti način pokazao svoju

zbunjenost, susrevši se sa novom realnošću. Rusanov se u trenutku pojave novog novca nalazio u

zatvorenom prostoru svog groba, granicama tog prostora bila je omeđena i njegova svest, koja se

nalazila uz fizičko telo. Otuda je primetno da je svest umrlih, to jest onih kod kojih je nastupila

biološka smrt, praktično ista svest, kao i svest onih koji se nalaze u stanju, koje uobičajeno nazivamo

životom. Zbog toga je podjednaka reakcija na istu situaciju.

Iz navedenog izlaganja ne treba izvoditi zaključak da je opisana šema vaskrsavanja

standardna. Za ovo vreme ona zaista jeste prilično tipična, u vezi sa sadašnjom drušvenom

percepcijom pojave vasksavanja. U suštini, ona odražava realne zakone vaskrsavanja. Zapravo, ovde

sve u velikoj meri zavisi od stepena pripremljenosti živih, na vraćanje svojih bliskih i poznatih. Ceo

proces vaskrsavanja može se učiniti i za kratko vreme. U ne tako dalekoj budućnosti, kada, u

najmanju ruku, nekim delom društva bude shvaćeno da je proces vaskrsavanja – normalna

standardna procedura, vaskrsavanje će se događati brzo, zbog spremnosti društva da prihvati tu

pojavu.

U drugoj glavi se govori isto tako, i o mogućnosti praktično trenutnog vaskrsavanja, ali je

zato potrebno da vaskrsavani poseduje izuzetno visok nivo duhovnog razvoja“.

Opet proučavamo celu ovu situaciju kroz ekrane unutarnjih vizija. Vidimo kako se odvijalo

vaskrsavanje, susret sa bivšom ženom u kupeu voza. Pratimo, kako se odvija proces vaskrsavanja

Rusanova. Grigorij Petrović je sazdao nešto poput analoga planetarne strukture upravljanja. Radi

preko njega. Vrlo zgodno, zato što se kontakt sa planetarnim kompjuterom ostvaruje praktično

trenutno. Posmatramo kako on kroz svest počinje da uobličava skelet tela. To je veoma važan

trenutak, i svako će, poznajući tehnologiju, moći to da uradi. Čovek, koji obavlja vaskrsavanje, mora

isprva da dovede do neophodnog nivoa razvoja svoj mozak, svoju svest. Samo će u tom slučaju svest

umrlog uzmoći da dobije i prihvati dovoljno moćan impuls od onoga koji ga vaskrsava, u cilju

sopstvenog vaskrsavanja. Posle toga, treba pomoći svesti vaskrslog da oblikuje događaj svog

povratka u krug prijatelja i rođaka, tako da ne traumatizuje njihove psihe. Uz to, treba da sustigne

događaje, koji su otišli ispred njega.

Formiranje tela, čini se, uopšte ne predstavlja ozbiljan problem. Informacija o njemu zauvek

postoji u planetarnom kompjuteru, i nikada se ne briše. A materijal za formiranje – jesu atomi, koji su

po zadatom programu, u stanju da ponovo obnove bilo koje organe. Najteže je sa – ćelijama. One su

uređene najsloženije od svega.

Grigorije Petrović svojom svešću daje impuls vaskrsavanom čoveku za uključivanje

programa regeneracije organa i tkiva.

Drugi impuls se upućuje – duši. I ona počinje zajednički da deluje sa svešću.

Još jedan impuls rođacima: informacija o smrti ne treba da se prihvata napeto i vremenom

treba da se zaboravi, kao san.

Evo, pojavljuje se opna, potom aura, uključilo se ponovno strukturno spajanje svih organa.

Pojavila se pukotina u zemlji. Izbila je na površinu svest, i duša počinje da ispunjava ćelijskom

masom konturu čovekovu. Čim se kontura ispuni, čovek nogama staje na zemlju.

Da, postoji određena neobičnost: kod njega kao da su razvučene ćelije i aura. Zašto? Duša je

bila na nivoima, i ona još uvek nije izašla odande u potpunosti. Sada se sve ispunjava informacijom, i

ćelije poprimaju uobičajeni oblik.

Natpis na grobu iščezava. Gotovo, nije bilo smrti, postoji besmrtnost.

Ali, ukoliko se tako nešto događa, beleži filmskim kamerama, opisuje u knjigama – zašto

onda o čudu niko ne viče na sav glas na svakom ćošku? To je zanimljivo pitanje, zar ne? Stvar je u

tome da informaciono polje Zemlje izuzetno pomno prati reakcije ljudi na ovakvu informaciju, i kao

da je nekako prigušuje u onom slučaju, kada svest ljudi nije spremna na odgovarajuće opažanje

ovakvih događaja. Te tako, da vide to i čuju o tome, mogu samo oni koji imaju uši i oči. O kakvim

ušima i očima govorim? Pogodite!

U svakom slučaju, realno se povećava ontološki status čoveka. Započinje ostvarivanje

„filozofije opšteg dela“, o čemu je pre više od sto godina pisao naš čuveni kosmolog Nikolaj

Fjodorov. Jedna od njegovih osnovnih ideja postaje životna praksa. Svakako, ona se ne ostvaruje baš

onako kako je maštao izuzetni bibliotekar Rumjancevskog muzeja. Ali, to je uobičajena pojava:

proza života je i mnogo dosadnija i mnogo bogatija od naših fantazija.

11. glava

Na moju učenicu Tamaru se pojačavaju spoljni uticaji. Već nedelju dana se loše oseća. Ima

neprestanu glavobolju. Igor i ja joj predlažemo pomoć, ali je ona uverena da će uskoro sve proći,

misli da je atmosferski pritisak svemu kriv. Ipak nije izdržala i zamoli da je pogledamo.

Sedimo utroje u mom kabinetu. Tamara je zabrinuta.

- Ovog časa imam osećaj kao da je još neko u meni, i da me sve vreme podbada na skandale i

na raščišćavanje odnosa – pojašnjava ona.

- Hajde da pogledamo zajedno – predlaže Igor.

Uključujemo ekran unutarnjeg viđenja. Tamarina aura je iz nekog razloga sive boje. Kada li

je uspela toliko da se promeni? Ništa nije jasno. Pokušavamo da je skeniramo i – vidimo iza njenih

leđa još nečiju siluetu. Tamo se skriva zao duh, i više je nego ogroman. Odmah je primetno – nije

uobičajena marva, već zapovednička. Na otkrivanje reaguje mirno, kezi se, podiže svojom šapom sa

kandžama Tamaru za vrat, i vrti je s jedne na drugu stranu. Tamari je užasno loše – čak i ovde, na

fizičkom planu. Iz očiju joj se slivaju suze, guši se.

- Hajde da porazgovaramo – predlaže Igor.

- Hajde – odgovara đavo i popušta stisak.

Sad Tamara može da diše, ali joj je, kao i pre, loše.

- Nemaš prava tako da postupaš sa njom, kršiš zakon – pokušava Igor da uvede đavola u tok

pravničkog smera.

- Ne kršim zakon – protivi se đavo. - Mi imamo na nju prava.

- Pokaži – zahteva Igor.

- Ovde nemam. Dole mi je ostalo sve. U kancelariji. Idemo dole – pokazaću vam.

Đavo je krajnje bezočan, samouveren. Vidi se da laže. Namamljuje nas.

Igor načini korak ka njemu. A đavo munjevito odskoči unazad, podiže Tamaru uhvativši je za

grlo i vrti je, kao da je krpena lutka.

Tamari je zlo. Pokušava da se uhvati rukama za grlo, teško diše. Njeno lice postaje sivo.

Kakav gad, ubiće ženu.

- Šta da radimo? – pita Igor.

Ćutim. Izgubio sam se. Bojim se da će đavo da je udavi. A ovaj, bukvalno kao da je pročitao

moju nedoumicu, još odskoči unazad i polete nadole po nivoima.

Mi, razume se, momentalno ulazimo u lik Georgija Pobedonosca, i bacamo se u poteru za

njim. Ali, okretan je đavo – jurca čas desno, čas levo. I Tamara na njegovom ramenu poskakuje kao

džak krompira. Žena je u nesvesti. Ošamućena je, ništa ne može da shvati – kuda je vuku, zbog čega?

I evo, dospesmo na donje nivoe, iako nismo ni pomišljali, niti slutili. Sami protiv hiljada. Ali,

nećemo bežati od njih, sigurno. Sami su nas izazvali, kosmati.

Igor istrgnu mač, i u dlaku isto kao u bajci: kako zamahne – ulica, drugi put zamahne –

sporedna uličica. Čarobni mač se sam upravlja prema zadatku. Gde ima mnogo nečistih sila –

izdužuje se i jednim zamahom ih stotinu - dve pokosi. A gde ih je manje – skraćuje se, da ruku vitezu

ne prenapregne. I od mojih kopita đavoli takođe dobijaju preko svake mere. Moja veličina je u

poređenju sa njima, kao slona nasuprot mišića. Osim toga, rubin na mom čelu je – bukvalno kao

bojni laser. Samo pomisliš, skoncentrišeš se i – stotinu-dve đavola nestaje. Na tri nivoa smo ih

pokosili – tako, kao da tamo te nečisti nikada nije ni bilo. Još smo i četvrti nivo malčice zahvatili –

otprilike polovinu đavoljeg stanovništva.

Ogroman pogrom se dogodio. A đavo onaj, što je Tamaru dole odvukao, bacio ju je i uhvatio

maglu. Shvatio je, parazit, da ukoliko bi je još malo po svojim nivoima vukao – od njih apsolutno

ništa ne bi ostalo.

Podigao ju je Igor na sedlo, i odjurismo u galopu gore, na svetlost Božiju.

Izašli smo iz prostora, a Tamara, jedva živa na divanu leži. Pa, u svakom slučaju smo Igor i ja

spasli našu princezu. Tri dana joj je trebalo da se povrati.

A nama nisu dozvolili da se toliko odmaramo. Već sledećeg dana su naredna sređivanja

započela.

Posle ručka se, u moskovskoj filijali Centra začulo zvono. Telefonirao mi je rođak i skoro

plačući saopštio da su mu ukrali automobil. Nedavno ga je kupio i neprekidno je strepeo nad svojim

elegantnim crvenim „folksvagenom“. Uokolo se vrti Kiril.

- Nešto se dogodilo?

- Rođaku su ukrali automobil – otvoreno priznadoh.

- Da li ste se nekada Igor i vi bavili potragom za automobilima?

- Ne.

- Ko vas sprečava da pokušate?

Kirilov predlog mi se učinio logičnim. Pozivam Igora, sedamo utroje u kabinet i počinjemo

da radimo. Odmah nam pokazuju šta se dogodilo.

Automobil su ukrala dva mlada momka. Jedan od njih je mršav, kratko potšišan. Ima belu

majicu i trenerku – plavu, sa belim prugama sa strane. Pokušavamo da čitamo misli – u glavi ni jedne

jedine vijuge, šipak. Na levom laktu velika ogrebotina.

Drugi je stariji – ima dvadesetak godina. Punačak. On vozi kola i boji se.

Automobil su ukrali nedavno. Zaustavili su se na pumpi. Tamo je telefon sa metalnim

dugmetima. Iza je željeznička pruga, levo je reka Uča, a desno, nedaleko crkva. To je Puškino.

Kradljivci telefoniraju nekakvom Surku, to je nadimak. Kažu mu da će doći kada se smrkne. Neka

bude spreman. Onda se voze paralelno sa Jaroslavkom prema Sergijevom Posadu. Zaustavili su se

pored male radnje. U kaseti su dokumenta i novac. Uzeli su novac i njim kupili pivo, votku i banane.

Krenuli su paralelnim putem pored stražarskog mesta Državne automobilske inspekcije – auto

trakom u suprotnom pravcu. Voze se dalje – Talici, Rahmanovo. Kasnije se zaustavljaju u šumi, i

mirno se potkrepljuju pivom i bananama. Čekaju da se smrkne.

Ono što se događa vidi se vrlo jasno, kao da i sami jurimo tim putem uporedo s njima.

Privremeno smo obustavili potragu. Bavimo se svojim poslovima. Odlučili smo da ne odemo sa

posla, već da pratimo kradljivce. Oštećeni nam telefonira maltene na svaki sat, interesujući se za tok

istrage.

Kada se smračilo, ponovo smo počeli da radimo. Kradljivci su već na putu. Iza seoceta

Goligino su skrenuli prema Abramcevu. Hitaju u Hotkovo. Garaže. Mnogo ih je. Čitamo natpis na

ulazu: „GK Hemičar“. Gotovo, dalje nam ne pokazuju.

Čovek kome su telefonirali, Surok, čeka ih u kući pored garaža. Stoji kod prozora. Blizu je –

oko pedeset metara. I odavde se sve lepo vidi. Pored kuće je sa desne strane sportski teren. Malo

ulevo je nekakva fabrika. Blizu garaža, kod ulaza je napuštena ili nezavršena građevina. Ako uspemo

tačno da pogodimo kraj koji sada vidimo, neće nam biti teško da se orijentišemo.

Stan, u kom iščekuju lopove – je nekakav gornji sprat. Kuća nije visoka – čini se, četiri sprata.

Igor i ja pokušavamo da razgledamo i sa ulice, i sa stepenišnog odmorišta – ali ništa ne

uspevamo. Na najzanimljivijem mestu se nešto zaglavilo.

Kiril predlaže da izmenimo tehnologiju.

- Hajde da pokušamo sve da doznamo neposredno preko informacionog polja Zemlje. Vi

posmatrajte, ja ću vas sprovesti. Pratiću vas i osiguravati.

Toliko smo se zaneli poterom, da nismo očekivali nikakvu klopku.

- Vodi nas.

Munjevito se nađosmo u nekoj sobi svetlo sive boje. Čudna boja – kao da je svetla, ali je u nju

nekakva prljvština dodata. Na sredini sobe je postolje u obliku trougla. Sa oštro odsečenim uglovima

– i dobija se šestougaonik. Iznad, na nožici je ravan pult, nalik na kompjuterski.

Kirila nema s nama u sobi. Prati nas odozdo, preko ekrana unutarnjih slika.

- Pritisni levu tipku – govori on Igoru.

Igor pruža ruku ka pultu i pritiska crvenu tipku.

Momentalno se pred našim očima pojavio ekran – veoma tanak, providan, kao obično staklo.

- Pritisni desnu dirku i unesi lozinku: „Migen“.

- Šta je to Migen? – bezbrižno se raspitujem, maglovito se prisećajući nečeg lošeg, što je

izazvala asocijacija vezana za to ime.

- Moj lični pristupni kod.

Igor pritiska tipku i unosi lozinku. Na ekranu su se trenutno pojavile brojke i zemljopisna

karta okoline.

Posmatramo predeo. To je zaista severo-istok moskovske oblasti. Odjednom sam postao

sumnjičav, da Kiril zna gde se nalazi automobil, i da ovo što se dešava – nije slučajno. I

potkrepljujući moje slutnje, zidovi sobe počeše da vibriraju, bukvalno kao da sa naporom zadržavaju

iluziju svog postojanja. Tren kasnije, oni se munjevito srušiše, kao listići belo-prljavog papira.

Otvorilo se crno beskrajno prostranstvo. Ono nije bilo prazno. Ogromna količina đavola je sa

iznenađenjem pažljivo proučavala, neznano otkud se stvorivše, nezvane goste. Među njima je bilo i

izuzetno krupnih đavola. Buljili su u Igora i mene i lenjo pokušavali da shvate šta se događa. Kada je

počelo da im dopire do svesti, da su u njihove kandže dospeli njihovi zakleti neprijatelji, trenutno se

pokrenuše ka nama. Nije ostalo ništa drugo nego da se pobijemo, ali se u tom trenutku pored nas

pojavio Kiril i povikao:

- Sve je normalno! To je plan Migena! Da se niko nije pomakao sa svog mesta.

Đavoli su se poslušno zaustavili. I mi počesmo da uzmičemo kroz nepoznate nam podzemne

nivoe.

Kada smo izašli iz režima jasnovidosti, Igor još jednom upita:

- Šta je to Migen?

- To je gungula, pečat u kancelariji.

- A možda je Car Tame? – neočekivano se doseti moj prijatelj.

Igor se oseća vrlo loše. On je još uvek u transu.

- Da bi se izašlo iz transa treba ubosti prst – užurbao se Kiril. U ruci njegovoj se, ko bi ga

znao otkud, pojavio nož. Uzima Igorov prst i bocnu ga vrhom. U poslednjem trenutku Igor uspeva da

malo trgne ruku i ublaži ubod.

- Ima li krvi? – uznemirenim glasom se interesuje đavolčić.

- Ne – odgovori Igor. On je sve više u stanju potpune iznurenosti.

- Hajde da još jednom ubodemo.

- A možda nema potrebe? – umešao sam se u njihov dijalog.

- Ne treba – potvrđuje Igor. - Proći će.

- Ma, kako ste vi tamo, u tami, uspeli da stvorite belo prostranstvo? - interesujem se.

- Sve se može uraditi, ako poseduješ znanja – procedi Kiril, razočaran neuspelim pokušajem

da ubode Igoru prst.

- Pa šta da se radi, poen je u tvoju korist – priznajem njegov podli uspeh.

Sad mi je jasno zašto je nestao automobil. I on me više ne zanima.

***

Očigledno nije badava Lapšin nagoveštavao da što više glava zmajčiću izraste, tim je teže

kasnije se s njim sporazumeti. Nešto se moj zmajčić silno razbesneo, te tako i nastoji da mi učini

nešto nelegitimno. Evo i ovog puta, tek što smo Igor i ja izašli u virtuelno prostranstvo, već pozivaju

na sledeći okršaj. Tamni su se požalili Stvoritelju na Igorovo i moje bezakonje. Prijavili su nas da

smo prekoračili ovlašćenja. A o tome, kako su isprovocirali situaciju, naravno da su prećutali.

Dva glasnika su nas opet pozvala na bojno polje. Neko ima neodoljivu želju da ponovo

izanalizira rezultate Armagedona, a možda, naprosto hoće da se razračuna s nama. Ulazimo u lik

Georgija Pobedonosca.

Ambijent je u osnovi isti: tri trona, a pored njih – iz koje li su ga samo bajke zatražili – pravi

Zmaj Gorinič. Snažan, gad, tapka na mestu s noge na nogu, na mahove plamen izbacujući iz čeljusti.

I još jedno čudo – gola devojka na crnom konju. Oči, tanki prorezi, zle. Nije naša devojka, azijatkinja

je. I mač njen nije naš. Liči na polovecki. I koplje još ima u ruci.

Devojčino raspoloženje je borbeno, i po svemu je očigledno da – Igora i mene ne voli.

Nagnula je koplje izazovno, oči je suzila još više. Iako se više, činilo se, nije moglo. I konj je njen ka

nama koraknuo. Međutim, pozvali su je od pozadi, zaustavili je. Car Tame, Migen, po svoj prilici

nije danas nju za protivnika odredio. Sa Goriničem je, svakako, odvratnije boriti se. Ali smo našu

vojničku službu izmolili – ne za platu i nagrade da spasavamo Zemlju. I zbog toga je u duši spokoj i

jasnost.

Gospod seda na tron koji je iza nas. Ispostavilo se da nivoi, koje smo mi uništili, pripadaju

Goriniču i toj azijatskoj devojci.

- Da li ste spremni da prođete drugo iskušenje zarad vere svoje? – pitaju nas.

- Spremni smo – odgovara Igor za obojicu.

- Znajte – kazuje Gospod, – time ćete pomoći ljudima koji dolaze kod mene. Pomoći ćete

Zemlji svojoj. Pomoći ćete porodici svojoj i vašim bliskim da se izbave od onoga, ko im zagorčava

život.

On nas krsti.

- Sledite Me... Nemojte posumnjati ni u šta... To što vi činite, zaista jeste istina.

Zahvaljujemo Mu i krećemo prema bojnom polju. Legion već stoji u vojničkom stroju.

Prolazimo duž redova, svakome se zagledamo u oči. Boj je boj, i pre njega nikada nije na odmet još

jednom pogledati lica tebi dragih saboraca, koji su ne jednom, zajedno sa tobom u smrt išli. Mi

znamo: vojnici treba da nam veruju, a ne da nas se boje. Zato što vojnik koji se boji svog komandira,

sutra može da se uplaši neprijatelja.

Govorimo im da ne treba da sumnjaju u našu hrabrost, zato što ćemo se boriti za narod svoj,

za Zemlju svoju, za Gospoda našeg, koga niko ne može da pobedi.

Oko krsta na sredini polja rasplamsava se krug. Ko izađe iz njega sam ili bude isteran

neprijateljem – izgubiće moć, znanja i razum. Još jednom obilazimo legion, i dajemo svakome sa

svoje amajlije komadić zemlje ruske. A u zamenu, svako nam daje sa svoje amajlije trunčicu zemlje

svoje domovine. Sada imamo zajedničku zemlju i zajedničku dužnost.

Izvlačimo čuturicu sa čarobnom vodom. Na njoj je napisano: „Za pobedu!“ Dajemo svakom

vojniku da popije po tri gutljaja.

Sad možemo krenuti u boj. Iznova sam ja konj, a Igor jahač. Gorinič već rije zemlju svojim

šapama od nestrpljenja. On je ogroman – veći od nas i, vetovatno, snažniji. Ali, kako je govorio

Aleksandar Nevski, „Nije Bog u snazi, već u istini!“ A istina je sa nama. I zato se mi ne bojimo

poganog Goriniča, već mu idemo u susret spokojno, odvažno, bez sumnji u duši.

Krug delimo napola. Nismo još uspeli ni da podelimo, kad Gorinič suknu vatru na nas. Ma,

šta su savremeni bacači plamena u poređenju sa ovim aparatom! Smradom, sumpor-vodonikom smo

obavijeni. Igor je uspeo štitom da se zaštiti. Mene čaroban sukneni konjski pokrivač štiti. Ali je, bez

obzira vrelo, gore nego u parnom kupatilu, a Igor uz to, još i mačem mora da zamahuje. Eto šta

prepredenjak legendarni radi – još ni u krug nije ušao, a već guši svojim sumpor-vodoničnim

smradom po punom programu. Ništa, istrpećemo. Sa Crnim vitezom nije bilo ništa lakše. Igor mi

povocem daje na znanje da neprijatelja treba da obiđem sa strane. Jurim u stranu što je moguće brže.

Ne uspeva Gorinič svoje glave da okrene za nama. Sudaraju se jedna o drugu, smetajući mu da

plamene jezike izbacuje.

Još se dva takmaca u dvoboju pojaviše, neznano otkuda. Gavran sa strane doleće. Igor ga u

galopu srebrnom strelom obara. Meni vuk pod noge nastoji da zaroni. Ali, takođe ne uspeva. Igor ga

spretno dohvati kopljem. Gotovo, sivom je kraj. U nama glas odjekuje: „Gavran je – večna smrt. I

vuk je – večna smrt. Sada ste dve večne smrti ubili“.

Gorinič se napokon ispetljao sa svojim krokodilskim glavicama. Pripremio sa da opet naškodi

svojim baterijama bacača plamena. Igor stremenima daje komandu da pravo na njega letimo.

Galopiramo da bi se približili. Izgleda da on takvu drskost od nas nije očekivao. Ipak,

ogromni rast nije uvek od velike koristi. Od njega se mnogo oholosti u glavi rađa. A ukoliko nije

jedna glava, već istovremeno tri – to već nije problem, već dijagnoza. Nije nešto baš dobro procenio

Gorinič u nama. Nije uspeo ni da trepne, kad slete sa dugog žirafskog vrata prva glava, potom

srednja, pa još, kada sam se od njegove odrubljene glave izvio, kako bih ga sa strane obišao, Igor ga

je i po repu zasekao mačem. U potpunog bogalja je pretvorio zmaja za jedan-dva minuta.

Ali nas je ipak, svojom preostalom čeljusti dohvatio u poslednjem trenutku. Nije uspeo da me

ščepa zubima ubojitim, samo je stigao da me ubode poslednjom čeljusti u sapi. Odletesmo od njega

naglavačke. Dobro je barem – na našu teritoriju, u granicama kruga.

U glavi mi sve zvezde proleću, sigurno ceo Mlečni Put. Gorinič u to vreme ništa ne može da

nam uradi. Ima svoje probleme: glava nema, repa nema. Hoće korak ka nama da napravi, a ne može:

čas se na bok sruči, čas poslednja glava napred preteže. Sasvim je loše, obogaljen.

Igor je manje stradao. Prvi se na noge podigao, te poče mene da diže. Zvezdice u glavi su mi

se malčice smirile. Stojim, klatim se. A treba opet u boj krenuti. Igor se uspentra na mene. Sada više

na Don Kihota liči, kada su ga kamenjem isprebijali. Snage nema, a treba se tući. I opet u sebi

začusmo reči Aleksandra Nevskog: „Nije Bog u snazi, već u istini!“ Tačno. Snage nemamo, ali je

istina sa nama. Eto, našom istinom ćemo Goriniča pobediti. Prikljupljamo sav duh i približavamo se.

Da galopiram – to tek ne uspevam. Ali ni toj osakaćenoj kladi od bacača plamena nije bolje. Možda

je čak i lošije. S mukom sam se dovukao do njegovog preklanog trupa, bliže poslednjoj glavi, kako bi

Igor mogao da je dohvati.

Osećam kako se napregao moj vitez. Podiže mač, udari. Nije mogao glavu da odrubi. A rana

trenutno zarasta. Još jednom je udario – ispusti mač. Ali se prisetio, dao je misaonu komandu maču

da se vrati u ruku. Mač nije običan, on takođe komande razume. Iznova je Igor zamahnuo – srdžbom

vojničkom, verom u Gospoda, za Zemlju Rusku.

Otpade poslednja Goriničeva glava. Ali Igor nije uspeo da se zadrži u sedlu – pao je pravo

pod glavu koju je sam odrubio. A ona je baš dobra šupa, ništa manje. Prignječila ga je tako, da nije

mogao da se izvuče. Bio je potpuno ošamućen pod tom težinom – miče se, ali ne može da se izvuče.

Grčevito sam zubima uhvatio njegovu odeću, vučem. Kopitama se upirem. Ipak sam uspeo da

izvučem svog viteza.

Ustade Igor, klateći se, na noge. I još jednom je mačem unakrst ošinuo telesinu zmaja. Potom,

jedva se zadržavši držeći se za luk sedla, pođe prema onoj trojici, koji su na tronovima u nemom

zaprepašćenju posmatrali svog, nekada nepobedivog Goriniča.

- Ko s mačem kod nas dođe – od mača će i poginuti – odlučno reče Igor i hladno pogleda

tamne moćnike. Zatim dodade, ovlaš skrenuvši pogled prema goloj lepotici: - Svih se tiče, i žena

takođe.

Okrenusmo se i vratismo se svojima. Gospod reče:

- Pođite sa Mnom u Moje Carstvo.

I iščeze. A gde je ono, Carstvo?

Posmatramo: hiljade i hiljade ljudi nekuda idu. Sada više nismo konj sa jahačem, već isto što i

svi. Imamo na sebi platnene rubaške, učkurom potpasane. Uđosmo u redove, i krenusmo kuda se svi

ljudi vuku. Sporo koračamo – nemamo snage uopšte.

Odjednom se pored puta pojavilo pet staraca. Svaki drži u desnoj i levoj ruci po jabuku.

- Uzmite – kažu, - i pojačaće se snage vaše.

Gledamo jabuke, a one su nekako čudnovate, vrte se kao čigra.

- Ne, nisu nam potrebne vaše jabuke.

- Uzmite – mole starci. – Gospod vas je izdao, nije vam dao jabuke večne mladosti.

- Nestanite - naredi im Igor, - ili ćete odgovarati za svoje reči.

Nestadoše. A duž puta novi napasnici stoje. Žene sa jabukama. Protiv Gospoda govore,

svojim dražima iskušavaju.

Igor je materijalizovao mač u ruci, i one trenutno iščezoše. Umesto njih se pojavi petoro dece.

Ona na dlanovima drže polovine jabuka.

- Uzmite – mole ona, - steći ćete život večni. Gospod vam ga neće dati.

- Odlazite – naređuje im Igor. – Naša deca ne mogu ovako da govore.

Dovukosmo se do kapije. Kapija je velika, okovana. Zidine su visoke, bele. Iza njih je

snežnobeli grad. Kod ulaza drugi starci čekaju.

Otvorila se kapija – iza nje je popločana stazica, koja vodi u vrt. Sam Gospod nas čeka,

osmehuje se. Pored njega je - vedro sa vodom.

Spuštamo se na kolena pred njim. On uzima kutlaču i poliva nas vodom. Jednom nas je polio

– snage se vratiše, drugi put je polio – rane su zarasle, treći put nas je polio – sva nečist od krvi

zmajeve, sa tela i duše skliznu.

Umio nas je vodom i daje nam tri jabuke iz bašte Svoje.

- Jednu bacite na zemlju da bude dobar prinos – zapoveda nam. – Drugu dajte ljudima, kako

bi svi imali dovoljno snage da još istrpe do dolaska Mog. Treću podelite između sebe, sa porodicama,

prijateljima.

Blagosilja nas.

Izlazimo kroz kapiju i činimo kako nam je rekao Gospod. Jednu jabuku bacamo na zemlju.

Drugu dajemo Svetlim ljudima. Treću delimo između sebe, porodicama našim, prijateljima – mnogo

ih je zajedno sa vojnicima legiona.

Vraćamo se na bojno polje. Uzimamo krst, koncentrišemo na njega svoju volju i pomeramo

telesinu Goriniča do Bardo-kanala donjih nivoa. Gotovo, očistili smo svoju teritoriju. Ostala je još

informacija – trag prisustva Tamnih. Uzimamo beli zrak i pravimo beli oblak. Čistimo njim

prostranstvo.

Pojavljuju se sveti starci.

- Vaš put je ispravan, ne sumnjajte u njega – govore oni. – Za pobedu koju ste vi doneli,

darovana vam je energija Apsoluta. Gospod vam zahvaljuje što niste posumnjali, što niste poslušali

one koji hule na Njega. Vama je otvoren put ka znanjima. Uzimajte ih temeljno, a ne površno.

Između trećeg i četvrtog nivoa leže velike kočije. Njih treba preokrenuti. Gospod je sa vama!

- I mi sa Njim – složno odgovaramo Igor i ja.

Spuštamo se u Bardo. Između trećeg i četvrtog nivoa stoji golemi čovek sa trozupcem u

rukama. To je novi Bog, Androgin. Posmatra, čeka.

Pored njega je prevrnuta ogromna kočija. Neuporedivo veća od nas.

Kad je Gospod zapovedio, znači, moći naše su Njemu poznate. Borimo se Igor i ja složno, i

preokrećemo kočiju bez nekog posebnog napora. Očigledno, jabuke su izuzetno delovale. Nabijamo

u ležište prsten točka.

Pored nas su se odjednom pojavila tri vatrena konja. Sami su se upregli u kočije. Bog se pope

na njih. Osmehuje se.

- Vi ste na istinskom putu, a njega vidi malo ko! – Glas je gromovit, bučan. – Pomažite

ljudima, ničega se ne bojte. Čak ni progona na Zemlji, kojih će biti na vas. Treba proći sve, sve

istrpeti. Razdvojte svetlo od tamnog. Vama je dato pravo da presudite. Niko vam ne može preprečiti

vaš put, ali će se na tom putu još mnogi drznuti da vam zasmetaju i da vas sputavaju. Još jednom vam

kažem: nemojte posumnjati. Vaš put je predodređen Onim, Koga niko ne može da sputava.

On je toliko ogroman, da ga vidimo samo do pojasa. Ali se prsten na ruci – ni sa čim ne može

pobrkati. To je Sam Tvorac – Otac Bogova.

Kako se to dešava, da arhetipski likovi odjednom postaju neposredni učesnici događaja

sadašnjeg vremena, i više od toga – na najaktivniji način utiču, ne samo na ono što se dešava sa

mnom i mojim najbližima, već utiču i na izglede u mom ličnom razvoju – fizičkom i duhovnom?

Naučnici iz Sankt-Peterburga – Vitalij Jurjević i Tatjana Serafimovna Tihoplav, pružili su

nam neverovatno interesantne materijale u knjizi „Kardinalna prekretnica“, koji u određenoj meri

pojašnjavaju ono što se događa.

„Danas stručnjaci iz Instituta kvantne genetike pokušavaju da dešifruju zagonetan tekst u

molekulima DNK. Njihova otkrića sve više uveravaju, da je na početku bila REČ. Po mišljenju

naučnika, DNK je – isti takav tekst, kao tekst knjige, ali je njega moguće čitati od bilo kog slova, zato

što tamo nema prekida između slova. Čitajući taj tekst od bilo kog sledećeg slova, izviru sve novi i

novi tekstovi. Pri čemu se tekst može čitati i u obrnutom smeru, ukoliko je niz ravan. A ukoliko je

lanac teksta razmotan u trodimenzionalnom prostoru, kao u kocki, onda se tekst čita u svim

pravcima. Taj tekst nije nepokretan, on se neprestano kreće, menja, zato što naši hromozomi dišu,

vibriraju, iznedrujući ogromnu količinu tekstova.

Rad sa lingvistima i matematičarima Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov je

pokazao, da je struktura ljudske reči, literarnog teksta i struktura logične doslednosti DNK

matematički bliska, to jest, to su zaista tekstovi na, zasad, nama nepoznatim jezicima. Ćelije zaista

razgovaraju između sebe, kao mi međusobno – genetski aparat vlada beskrajnim mnoštvom jezika.

Program, koji je zapisan na DNK, nije mogao da iznikne kao rezultat darvinske evolucije – da

bi se zapisala tako ogromna količina informacija, potrebno je vreme, koje umnogome premašuje

vreme postojanja Vaseljene.

A poznati mikrobiolog Majkl Denton tvrdi: „Od 1859. godine ni jedan od dva temeljna

aksioma Darvinove teorije makroevolucije... nije potvrđen ni jednim proučavanjem ili dostignućem

nauke“. I kako je postalo poznato, Č. Darvin je pod stare dane, istraživši strukturu elemenata živog

organizma, izjavio da njega probija hladan znoj: takvi organizmi se ne mogu formirati sami od sebe,

oni moraju imati Višeg Tvorca.

Tim povodom je Čarls Tekston napisao: „Raspolažemo li mi činjenicama koje svedoče o

tome, da je život svojim poreklom obavezan razumu? Da! Takvo svedočenje je – analogija između

povezanosti nukleotida u lancu DNK i logičnosti slova u knjizi... Postoji strukturna identičnost

između koda DNK i pismenosti. Analogija između ljudskih jezika (koji svi, bez izuzetka,

predstavljaju proizvode intelekta) i DNK, može da služi kao polazna tačka za zaključak da je DNK

isto tako rezultat aktivnosti razuma.

Već je sasvim jasno da talasnim genotipima životinjskog i biljnog sveta upravlja jedan te isti

univerzalni mehanizam – reč, čije su fragmente istraživači naučili da modeliraju. Kao rezultat

višegodišnjih temeljnih istraživanja, dobijeni su ubedljivi dokazi da je razvijanje jezika i ljudske reči

podređeno istim zakonima, kao i genetika! Tekstovi DNK, pismenost ljudi, živa reč ispunjavaju

istovetne upravne regulatorne funkcije, ali su im različite razmere i sfere primene. Tekstovi DNK

genetski funkcionišu na ćelijsko-tkivnom nivou, a ljudska reč se koristi pri komunikaciji“.

Čini se da Kosmički razum stvara nekakve kopije sebe i razvija ih. Na prvoj etapi, one još ne

mogu da budu iskorišćene u složenim programima. I glavni zadatak takvih organizama je –

podvrgnuti se ispitivanjima o mogućnosti preživljavanja u uslovima samostalnosti i samorazvoja,

shvatajući moralne zakone socijalnih zajednica. Na sledećim etapama dolazi do usložnjavanja

programa: neizbežna borba u uslovima zemaljske evolucije, mora već da uzima u obzir ne samo

individualne pomake jedinke, već i njegovu duhovnu orijentaciju u ideji sociuma, ili, što je još

važnije, u višem idealu, otelovljenom u liku Tvorca.

Te tada i dolazi, kako unutra, u svesti, tako i spolja, u društvenom životu, do sukoba sa

Besmrtnim Kaščejima i Zmajevima Goriničima. I u toj potpuno stvarnoj borbi, ostvaruje se

procedura pročišćenja duše od negativne prošlosti, proverava se nivo njenog kvaliteta i razvoja.

Taj isti Zmaj Gorinič oličava neku istorijsku prošlost Zemlje, epohu dinosaurusa. Čovekovu

kičmenu moždinu do današnjih dana nazivaju reptilskim kompleksom. I to uopšte nije slučajno. Zato

što je, na primer, kod dinosaurusa ceo proces mišljenja bio smešten u kičmenoj moždini, na nivou

krsta. To jest, kod njih je za života postojala, ako se tako može reći, obrnuta reakcija. Zamislite, dok

signal dođe do vrata, do glave, i vrati se natrag, da bi došlo do reakcije na događaj, šta se sve može

desiti? Može se i glava izgubiti. A kod čoveka je to nemoguće, on ima dva mozga – kičmeni i veliki

mozak. Razume se, samo u slučaju, ako ovaj poslednji radi. Kada dođe vreme da se pređe sa onog

mozga koji je u visini krsta, do onog koji je na vratu, događa se nešto kao završni ispit. I od toga

kako ga položite, zavisi vaše daljnje napredovanje ka sasvim jasno označenom idealu ljudskog roda.

***

Posle onoga što se dogodilo, naše sposobnosti za lečenje su se višestruko povećale. Takav je

osećaj da, samo još malo – i mi ćemo moći ne samo da lečimo od neizlečivih bolesti, već i da

vaskrsavamo ljude. U svakom slučaju, kako se to radi, mi već znamo. Ostaje da se pokuša primena u

praksi. Ali je neophodna saglasnost rođaka, saglasnost duše onoga koji se vaskrsava, kao i analize

onih života, koje je pokojnik do tada proživeo. Pa ipak, ljudi su različiti. Želeli bismo, pre svega, da

pomažemo dobrima, onima koji su i sami pomagali drugima.

Sa Kirilom se događa nešto čudno. On dolazi u kancelariju pre svih, odlazi posle svih. Trudi

se toliko, da se čini kako sam može da obavi kompletan zajednički posao. Žestoko kritikuje Lapšina,

i čim mu se ukaže prilika, nastoji da nam saopšti kako je čvrsto odlučio da sa razvija zajedno sa

nama. Samo, kako on vidi taj put? A kako ga Igor i ja zamišljamo? Ne mislim da mi sanjamo jedno te

isto. Da li je moguće da ga milioni godina nisu oslobodili taštine, da mu nisu doneli mudrost?

Ponekad iz njega provali:

- Ma, vi znate da ja sada visim na garnišni. Teško mi je. Morate mi pomoći.

- Duguješ im, znači?

- Vi ne razumete: ja sam poslednji-poslednji u rodu.

- A tako! – iznenadi se Igor. – Nisi naprosto poslednji, već poslednji na kvadrat.

- Da, to mi je bila jedinstvena prilika da imam sina! – govori Kiril. Priča sa očajem u glasu. –

Bio sam spreman da za njega uništim celu Zemlju. Ako ne budem imao sina, onda više nikada neću

moći da izađem na ovaploćenje.

- Za svog sina si, znači, spreman da uništiš sve. A milijarde ostalih života su – ništa? –

znatiželjno preciziram. – A milioni ostale dece? Samo ti i sinčić!

- Čovek je – takvo đubre! – zlo sikće dečak Kiril, i njegove tamne oči u trenu zasjaše

bezdanom. U njemu ničeg nije bilo – ni svetlosti, ni života, ni Zemlje.

Kiril sve razume. Ali se grčevito hvata za svoju poslednju priliku. Poslednja šansa na kvadrat.

- Dobro, otputovaću kod Lapšina u Feodosiju. Izvidiću šta se tamo događa, pa ću vam

ispričati.

Igor i ja slegosmo ramenima.

- Putuj kuda hoćeš, ti si slobodna ptica.

- Ostaviću vam svoj znak – kaže Kiril, i u njegovoj ruci se pojavljuje okrugao papir sa

nacrtanim figurama. – Preko njega ćete moći u bilo koje vreme da se telepatski povežete sa mnom.

On ga stavlja u moju fasciklu sa zapisima, koja je na stolu.

Uveče, kada smo se Igor i ja vraćali lokalnim električnim vozom kući, setih se tog papira.

- Hajde da vidimo šta nam je podmetnuo?

Igor je uključio ekran unutarnjih vizija i skenirao papir.

- To je pečat Cara Tame, Migena – trenutno dobismo odgovor. – Preko njega će on

neprestano moći da posmatra sve što vi radite.

Jasno. Cepamo papir i bacamo ga kroz prozor. Dobri dečkić Kiril... Decu voli. Istina, ne svu

bez izuzetka, već samo svoju sopstvenu, koju još uvek nema.

Sledećeg dana je Kiril zaista otputovao u Feodosiju. Kako je rekao, u izvidnicu. Jednostavno

je Dečkić-Kibicer, a ne demon tame.

Kako god, bez njega se nekako lakše diše. Odlučili smo da pregledamo nivoe. Ali se već na

prvom nivou nekakvo uznemirenje pojavilo, osećaj nejasne zabrinutosti. Dvanaest vrata. Iza njih

zodijačke energije, uz čiju je pomoć moguće lečiti, regenerisati, vaskrsavati. Na jednim vratima je

slomljen pečat Stvoritelja. Neko je prodro.

Brzo uzimamo sa osmog nivoa krst i sa njim ulazimo na vrata. Energija koja je u prostoriji,

prodire u krst. I sada Sam Gospod može kroz njega da vidi šta se ovde događa.

U uglu, ogromni đavo pokušava da se stopi sa tamom. On je preplašen: shvata, da se ničim

dobrim po njega neće završiti ovaj susret sa nama. On je upravo sa onih nivoa, na kojima je carevao

Gorinič. Upražnjeno je radno mesto i – odlučio je da se izdigne u karijeri. Ispoljio je, da tako kažem,

inicijativu. Da...da...

- Zašto si došao? – pita ga Igor.

On, kao bivši radnik u miliciji, ume taktično da postavlja pitanja. Svega tri reči, pa još

intonacija, još pogled... Nešto tako čak ni đavo neće izdržati, posebno što su ga krstom u uglu

priklještili.

- Car Tame je izdao naredbu da ovamo prodrem i uzmem tu energiju – iskreno priznade đavo.

- Pa, što je nisi uzeo?

- Ona mi se neprekidno neprimetno izmigoljuje. Već je ceo sat jurim.

- A kako si dospeo ovamo? Jer, prolaz kroz Bardo-kanal je zatvoren pečatom Stvoritelja.

- Mi imamo tajne prolaze – kaže đavo. A ja mogu da zamislim kako je Gospodu prijatno da

čuje takvo priznanje.

- A ko je u svemu tome Lapšin? – sufliram Igoru pitanje, i Igor ga strogo ponavlja.

- Car Tame ga koristi radi prepoznavanja budućih suparnika. On je znao da ćete vi morati da

se pojavite. On je, po posebnim odredbama pobede u prethodnom Armagedonu imao pravo prvenstva

prolaza. Želeo je da ga efikasno iskoristi.

- Pa, što ga nije iskoristio?

- Taj Lapšin... – i đavo se umalo ne uguši od negodovanja, on je strašno uobražen. Samo je o

sebi mislio i hteo je da iskoristi znanja koja su mu se otvorila, samo zarad lične vlasti. Njemu je bilo

potrebno samo da vas raskrinka ili namami na svoju stranu, ili, da o vama obavesti naše ljude na

vlasti.

- Vi imate svoje ljude u vlasti, ko su oni? – sa pretećom intonacijom u glasu, Igor zahteva da

ih imenuje.

Đavo razmišlja, potom vergla brzalicom:

- Jedan razgovara, drugi pregovara, treći se bavi novcem, a četvrti sve zna.

- Imena, kaži imena!

- Ne znam. Ja sam viši đavo nad najnižim. Na vrhu me plaše, a dole ja sve grubo napadam.

Ko bi meni rekao o tome?

- Kako ih naći? – dalje se raspituje Igor. Zarobljenik razmišlja. Njegova odvratna svinjska

njuška se mršti. Ali ga krst Gospodnji guši, te je prinuđen da govori istinu.

- Sve ih poznajete, trojica imaju tamnu kosu, napred su ćelavi, svi su kao jedna osoba. Vrlo

su prevejani u svojim zlim navadama.

- A četvrti?

- On je bez ćele i sve nadglasava.

- A damica koja je sa vašim carem u poslednjoj bitci bila, ko je ona?

- Boginja pohote – kaže đavo. – Ona ne funkcioniše, ukoliko se na nju ne obraća pažnja. Nju

pobeđuju ravnodušnošću. Ukoliko primeti pažnju – može da se bije i dan i dva. To mu bude isto, kao

da se sam sa sobom boriš.

Iz krsta zagrme glas Gospoda:

- Videćeš sve, ali više ništa nećeš moći da kažeš. Odlazi u ono carstvo, koje ste sami sazdali

za sebe.

Mi se izmičemo, i đavo odjuri pored nas.

- Ta vrata koja su bila zapečaćena, možete otvoriti – govori nam Gospod. – To će biti vaša

škola. Upućujte ovamo svoje sledbenike. Sveti će ih učiti kako da leče i sebe i druge. Samo ljudi

poslati vama, mogu ovamo da dolaze zbog sticanje znanja. U sve ostale nivoe sa ove strane takođe

možete da dolazite, ali nikoga više ne dovodite. Blagosiljam vas!

Zahvaljujemo Gospodu. Odnosimo krst na mesto. Izlazimo sa nivoa.

***Prvog petka uveče, u Centru okupljamo svoje najbolje učenike, one, kod kojih odlično radi

ekran unutarnjih vizija. Pričamo im o tome da se odsad u našem Centru otvara izuzetan master klas, u

kom će predavati sveti.

Učenici nas posmatraju sa zaprepašćenjem, iako su kod nas navikli na na mnogo toga

neobičnog. Spokojno stavljaju poveze i uključuju ekrane unutarnjih vizija.

Svi su spremni. Molimo ih da se uhvate za ruke, kako se ne bi izgubili u beskrajnim

prostorima drugog sveta. Oni se obaziru oko sebe, sve im deluje izuzetno čudnovato. Zato što smo

ranije radili individualno ili u malim grupama. Sad nas je bilo mnogo, bili smo zajedno i ljude vodili

u školu, kojom nam je Gospod dozvolio da rukovodimo. To je bio trenutak istine: da li će i drugi

shvatiti tu školu, koju smo doživeli Igor i ja? I da li će uzmoći da uđu u nju kada nas ne bude pored

njih?

Ali je sve prošlo mnogo bolje nego što smo očekivali. Kada smo im pokazali put i doveli

svoje učenike u školu, nas su već očekivali. Vrata učionica su bila otvorena, i svakoga su poveli

onamo, gde su mogli da se reše njegovi problemi sa zdravljem.

- Budite uljudni i zahvalni – davali smo na rastanku uputstva onima, koji su po našoj

preporuci dobili pravo da se popnu na novi stepen svoga razvoja. - Pamtite, ova znanja će vam

prenositi sveti ljudi.

Posle časova, i deca i odrasli su bez daha prepričavali jedni drugima, kako je prolazila obuka

na sopstvenom telu. Njima su pokazali bolesti koje imaju, i naučili kako ih treba lečiti.

Najvažnije je bilo što su sada mogli da dođu u tu školu u bilo koje vreme, kada za tim bude

bilo potrebe. Oni su to mogli da rade gde im odgovara: kod kuće, na poslu, na putovanju.

U ovoj školi su naši učenici prvi put doznali, kakvu ulogu u životu Zemlje igra kolektivna

svest, kolektivna duša, kolektivna energija. Da to nisu izmišljotine skrenulih s uma ezoterika-

idealista, već istinska, kako god to delovalo, realnost. Uostalom, i KPSS se ponosio svojim

kolektivnim razumom. Očigledno, ni njihovi šefovi nisu izbegavali mistiku.

Ovde bih želeo da navedem još jedan citat iz knjige Grigorija Petrovića Grabovoja

„Vaskrsavanje ljudi i večni život – odsad je naša realnost“, koji na najneposredniji način može da

protumači ono što se desilo. Zato što podizanje nivoa svesti – jeste pravilan način da izmenimo sebe i

okolni svet.

„I dan-danas postoji mišljenje da svet koji nas okružuje ne zavisi od nas, da on postoji sam

po sebi, što bi se reklo, objektivno, a čoveku ostaje samo da posmatra taj svet, da pažljivo izučava

njegove zakonomernosti, kako bi ih iskoristio na dobrobit ljudi.

Zapravo, treba da se zamislimo zbog čega je kod ljudi došlo do takve predstave. Čovek opaža

da Sunce svakog jutra izlazi, a uveče zalazi, da redovno dolazi do smene godišnjih doba, pri čemu se

ona smenjuju po jednoj te istoj doslednosti, na nebu se uvek na jednom te istom mestu može naći

Polarna zvezda; ako se ispusti iz ruku neki predmet, on će, kao čuvena Njutnova jabuka, uvek pasti

dole. Sve te pojave se postojano ponavljaju, a čovek stiče utisak da se one događaju nezavisno od

njegovog postojanja, da one predstavljaju same po sebi nekakve objektivne pojave, koje nisu

potčinjene njegovoj volji.To jest, da on ima posla sa objektivnim svetom, postojećim nezavisno od

njega. A to upravo i jeste ogromna zabluda čovekova.

Da bi se razjasnilo kakva je situacija zaista, neophodno je uvesti pojam kolektivne svesti.

Kolektivna svest jeste – objedinjena svest svih ljudi. Kasnije ćemo se uveriti da se u kolektivnu svest

mora uključiti i svest drugih bića, na primer, životinja. I uopšte, svest svega postojećeg.

U kolektivnoj svesti postoje ustaljene predstave. Te predstave su postojane, zato što one

predstavljaju nešto srednje, to jest ono, što se dobija kao rezultat proseka, u potpunoj celokupnosti

ljudi.

Da bi se bolje zamislilo to o čemu govorim, osvrnućemo se na konkretne primere. Zamislimo

da bacamo novčić. Možemo li reći tačno, kakav će biti rezultat bacanja: kruna ili pismo? Ukoliko je

standardan novčić, reći unapred šta će ispasti – nije moguće. A ako bacamo novčić, na primer,

sedam puta? Apsolutno isto. Može nekoliko puta ispasti kruna, a može i obrnuto: svih sedam puta biti

pismo. Ukoliko postavimo odnose brojeva palih kruna sa brojem pisama, onda u navedenim

slučajevima bez primene jasnovidosti nećemo moći predskazati tu veličinu, nećemo moći da kažemo

čemu će biti jednaka ta vrednost, na primer, posle sedam bacanja novčića.

Ipak, ako se novčić baci nekoliko hiljada puta, onda se može reći unapred, da će odnos

brojeva kruna i pisama težiti ka jedinici. A ako se novčić baci nekoliko miliona puta, onda će taj broj

praktično biti jednak jedinici. Proizlazi da ogroman broj bacanja može da predskaže rezultat. I to

nije slučajno. Stvar je u tome, da se pri velikom broju eksperimenata, u velikom broju slučajeva

pojavljuju, takozvane, statističke zakonomernosti. (Ovde se govori o poznatom zakonu velikih

brojeva. – A. P.).

Dakle, uz nekoliko pojedinačnih eksperimenata, nikakava se zakonomernost neće moći

zapaziti, rezultat će biti slučajan. A ukoliko broj slučajeva postane veliki, pojavljuju se

zakonomernosti, koje se nazivaju statističkim.

Takvih je zakonomernosti oko nas izuzetno mnogo. Pogledajmo, na primer, tastaturu

kompjutera. Može se primetiti da slova na tastaturi nisu raspoređena po azbučnom redu. Ona su

raspoređena na neki poseban način, očigledno po nekakvom pravilu. Po kakvom?

U centru tastature su smeštena slova koja se najčešće koriste, a sa strane, manje korišćena.

Jasno je da je kažiprstom lakše raditi negoli malim, zbog toga su najupotrebljavanija slova smeštena

u centar.

Kako se može doznati koja se slova najčešće koriste? Može se, na primer, kompjuteru naložiti

da pročita mnogo knjiga i da ustanovi, koja se slova sreću najčešće, koja ređe, a koja vrlo retko.

Kompjuter za svako slovo može da izračuna verovatnoću njegovog pojavljivanja u tekstu. Slova sa

najvećom verovatnoćom pojave u tekstu, smeštena su u centar tastature.

Evo na šta da obratite pažnju. Ako se zainteresujemo verovatnoćom pojave nekog slova,

recimo slova A, u nasumice izvađenoj reči iz teksta, odgovor na ovo pitanje se ne može dobiti. Ali,

ukoliko se uzme mnoštvo knjiga, u kojima je sadržano mnogo reči, pa saglasno tome i slova, pojaviće

se statističke zakonomernosti i za slova. I mi tada možemo da definišemo verovatnoću njegovog

pojavljivanja u tekstu.

Ove činjenice se mogu iskoristiti u štamparijama radi izrade slagačkih kutija. Nije potrebno

sva slova azbuke izlivati u jednakim količinama. Slova se mogu pripremati u količinama

proprcionalnih verovatnoća njihove pojave u tekstu.

Ista ta ideja se koristi i u sastavljanju frekventnih rečnika jezika. Kompjuter posle mnogo

pročitanih knjiga, posebno dela klasika, može napraviti spisak najviše upotrebljavanih reči. Ovakvi

rečnici su vrlo korisni pri izučavanju stranih jezika. Takav je, na primer, „3000 najviše korišćenih

reči u engleskom jeziku“, u kom 90% tekstova pripada umetničkoj literaturi. Uostalom, u velikom

Vebsterovom rečniku ima nekoliko stotina hiljada reči. Tu primećujemo kako iskorišćene statističke

zakonomernosti mogu da pojednostave učenje drugog jezika. Sa samo 3000 reči, ali najviše

korišćenih, vi već možete da čitate i razgovarate.

Vratićemo se osnovnoj temi. Svaki čovek ima svoje predstave, predstave o svemu, i one se

mogu izuzetno razlikovati od predstava drugog čoveka. Ali, ako se uzmu svi ljudi, što je izuzetno

veliki broj, dolazi do uobličavanja prosečnih predstava. U rezultatu standardizacije u kolektivnoj

svesti, postoje neke postojane predstave o različitim stvarima. Te se tako, ta kolektivna predstava o

različitim stvarima, prihvata od strane ljudi kao objektivna stvarnost. Iluziju stvara upravo stabilnost

te rezultirajuće predstave, iako je to prosto rezultat standardizacije na velikoj količini objekata, a u

ovom slučaju, to je rezultat proseka po pojmovima koji postoje u svesti ljudi.

Kada ja, na primer, dijagnostikujem čoveka koji mi se obratio za pomoć, onda primećujem

kako se stanje njegovog organizma neprekidno menja. I vrlo često, u izuzetno velikom dijapazonu.

Ipak, ukoliko tog čoveka odmah pošaljem, recimo, na rendgen, na ekranu aparata će se primećivati

stabilna slika. Stvar je u tome da uređaji očitavaju ono što je vezano za predstave kolektivne svesti o

datoj situaciji.

Već smo došli do toga da formulišemo jedan od vrlo važnih principa.

NAŠA SVEST USVAJA KAO REALNOST ONO ŠTO POSTOJI U NAŠOJ SVESTI.

Kada vi razmišljate - ono o čemu razmišljate, predstavlja za vašu svest istu takvu realnost,

kakva je i ona koju vi, na primer, opažate očima, to jest uobičajenim vidom.

Taj princip jeste temelj, zato što kada usklađujete ono o čemu razmišljate, sa onim što se

dešava u spoljnoj, tobože, objektivnoj realnosti, kada to usklađujete sa nivoima delovanja, onda

možete stvarati materijalizaciju objekata, i možete da vaskrsavate.

Postoje, reklo bi se, dve realnosti: realnost u svesti – to je jedno, a realnost van svesti – je

drugo. To je ono što se prihvata kao nešto stabilno.

Pri tom treba razumeti, da se svi objekti okolnog sveta, recimo sto, stolica, automobil, da se

svi ti predmeti, svaka njihova čestica i svaki element sveta, grade iz sveukupne svesti živih ljudi. I

zato, ukoliko bi se izmenio makar jedan delić svesti, svet bi počeo da se preobražava. Zbog toga je,

između ostalog, neophodno transformisati ne uništavajući, već stvarajući u oblastima stvaralačkih

znanja. Tako da, gledajući okolni svet, mi u stvari ne posmatramo nešto zaista stabilno, već ono što

je dobijeno kao rezultat proseka, najprijatnijeg za sve živo u prostoru, sa svim objektima koji se tamo

nalaze. Tačnije, mi prihvatamo kolektivnu realnost u prostoru-vremenu. I zbog toga naša Zemlja, na

primer, ili fizička tela - jesu naprosto posledica objedinjavanja svih ljudskih svesti ili, tačnije, uopšte

svih svesti. Kako ljudi, tako i ostalih bića.

Ukoliko taj princip znamo, onda se može reći da je vaskrsavanje – sve u svemu, pravilan

tehnološki dodatak u strukturu opštih povezanosti.

Te tako, još jednom. Sve što postoji uokolo: Zemlja, Sunce, zvezde, prostor, ceo svet – sve je

to u stvarnosti sazdano na strukturi svesti, uključujući i svest Stvoritelja. Zato, kada znamo šta je to

duh, šta je to svest, mi možemo da vaskrsavamo, mi možemo da stvaramo prostranstva, mi možemo

da gradimo svet, mi zapravo možemo da ostvarujemo bilo koje stvaralačke poduhvate.

Praktično, izmena realnosti je moguća, zato što su u svoje vreme realnost stvarali putem

donošenja odluka, svešću svake ličnosti i svešću svakog objekta informacije.

Znači, da bi se moglo vaskrsavati, biti besmrtan, da bi svakome bio obezbeđen sretan život,

potrebno je da ovakvo stanovište prihvati svako. Svako treba da donese odluku o takvom putu. I čim

bude više donetih odluka o izabiranju ovakvog puta, puta večnog i srećnog života, tim će brže

realnost početi da se preobražava u tom smeru.“

Dakle, u pravu Jevtušenko sa svojom formulom o minđuši od jove: „Kada se menjamo mi –

menja se svet“. Savršeno podroban komentar o onome što se dešava. Sve postoji u ovom svetu – i

Stvoritelj, i Sveti Duh, i Hristos – zato što to postoji u našoj svesti. Isto tako, kao što i mi postojimo.

U njihovoj svesti! Sve je u svemu... I što je gore – to je i dole... Misli, uglavnom, nisu nove. Naprosto

je nivo njihove precepcije kvalitativno drugačiji. U drevnim vremenima je pogled na svet masa bio

magijski. Nauku su predstavljali i čuvali njene tajne, žreci. Zašto je preovladavao racionalni pravac,

zašto je za dve hiljade godina pobedio aristotelovsko - kartezijanski pogled na svet? Da li su pogrešili

vrhovni nosioci učenja, izneverivši opšteljudske zadatke radi sopstvenih egoističkih pomisli? Ili je u

razvoju svetskog razuma objektivno bio preko potreban taj zaokret u razvoju nauke – ka trijumfu

mehaničkog mišljenja, ka ateizmu?

Jer, pri svoj prevlasti takozvanog materijalizma i racionalizma, u ljudima je tinjala vera u

netradicionalna znanja. U narodu su vidari i veštice, u prosvećenim slojevima astrologija, potraga za

filozofskim kamenom, eliksirom besmrtnosti. U ozbiljnoj nauci, to su bili J. Bjome, E.Svedeborg,

F.Mesmer i drugi istraživački umovi. Ta vera se odražavala u epovima i literaturi. Iako je ruska

literatura relativno mlada, i u njoj ima ne malo dela, koja su posvećena pokušajima da se snađemo u

natprirodnim pojavama. Ne govorim o Gogolju ili Odojevskom, njihovoj fantastici, već o drugim

autorima, manjim, možda, ali zato sa naučnim otklonom. Vrlo debeo roman Pisemskog „Masoni“,

„Mistična trilogija“ Mitrofana Ladiženskog, „Zagrobna pisma“ Slučavskog, „Ognjeni anđeo“

Brjusova, istorijsko-mistični romani Vsevolda Salavjova i Mihaila Volkonskog – sve odjednom ne

možeš nabrojati. Pa ipak, kolektivna predstava je naginjala mehaničkoj realnosti, Hrista su sve više

istiskivale misli o tome da: „Ne obmaneš li – nećeš prodati“, ili „od truda poštenih, nećeš steći

kamene palate“. A skoro svi su želeli da žive upravo u palatama. Ne u monaškom skitu, već u

zadovoljstvu i bogatstvu.

Dvoličnost, dvojni moral na svim nivoima društva. U romanu Volkonskog „Dva maga“, jedan

čarobnjak prekoreva drugog: „Umesto da upotrebiš tebi otkrivena znanja na dobrobit i istinu, na

korist drugim ljudima, na milosrđe prema njima, počeo si da izvlačiš korist za sebe, počeo si da se

brineš samo o sebi... I moć tvoja je počela da slabi“. Ali, ove reči se odnose i na celo čovečanstvo u

njegovoj većini, u kolektivnoj svesti. U suprotnom, ono se ne bi klanjalo, poput starozavetnog

Izrailja, zlatnom teletu, drugim kumirima, idolima.

„Oni koji imaju uši - čuće“. Da li je spremno stanovništvo Rusije i drugih zemalja da opazi

novu situaciju u svetu? A tim pre – da je stvara? Prisetimo se da se u godinama sovjetske vlasti

vodila pojačana propaganda zdravog načina života. U prvom redu, to se ticalo fizičke kulture,

savladavanja elementarnih medicinskih navika, harmoničnih odnosa u porodici i reda na „mestima

društvenog korišćenja“. Masa naučnih i obrazovnih instituta, armija instruktora u preduzećima,

sanatorijumima i odmaralištima, a ponekad po mestu boravka, obuhvatali su pokrete za mlade i stare

– a da li je bio veliki koeficijent korisnog dejstva? Ljudi su, uglavnom, davali prednost životu po

starom. Novine su bile ispunjene pričama o herojima, koji su savladali svoje nedaće, i dostizali

fenomenalne rezultate – Dikule, Šavarše Karapetijan i mnogi drugi. Stanovnik je čitao, ushićivao se,

zavideo („da je meni tako“) – ali dalje od primamljivog izražavanja želja, nije išao. Isto kao i u

javnom životu: pitanja samoupravljanja, rad u profesionalnim sindikatima itd. i itd. Tobože, svi

shvataju da je „samo onaj dostojan života i slobode, ko zarad njih svaki dan vodi bitku“. A u životu –

iščekuju, otvorenih usta, hranu nebesku – ili od Boga, ili iz Kremlja. Pokušajte sami da se snađete u

tome. I možda ćete jednog dana uzmoći da oživite nekog bliskog i dragog vam čoveka.

Ja sam već označio dvoje koje želim – mamu i Borisa Andrejevića Možajeva. Bio sam kod

njih na trećem nivou, sretao se sa njima. Bilo nam je zabranjeno da priđemo jedni drugima, da se

zagrlimo. Razgovarali smo sa rastojanja, da ne bismo naškodili neposrednim kontaktom njihovim

tamošnjim telima. Mama je više ćutala, a Boris Andejević se vajkao:

- Vrlo retko nam dozvoljavaju da pogledamo šta se događa tamo, na Zemlji. A ponekad, i

sami odbijamo da pogledamo. Duša boli zbog viđenog.

On je u sivom, kratkom ogrtaču. On zna, da, umrevši u našem svetu, on u stvari nije umro,

već se vratio na neki način iza ogledala – drugi kraj osmice, simbola beskonačnosti. Tamo njihova

kolektivna svest takođe sazdaje sve uslove za život – posao, automobile, kuće. Za nas je to iluzija. Za

njih je realnost. Ali oni znaju, da će još imati priliku da se vrate na Zemlju, kada odrade program

ovaploćenja. Te tako i Možajev zna da će, ukoliko moj plan uspe – on prvi put izaći na ovaploćenje

bez brisanja pamćenja, to jest sa iskustvom svih pređašnjih ovaploćenja.

Njemu nikako ne ide u glavu, iz kog razloga sam ja postao tako važna zverka u pojavnom

svetu, kako mogu slobodno da govorim o ovim temama. Ali, ne može da ne veruje mojim rečima.

Tim pre što pored njega sedi sveti čovek, glavni na njihovom nivou.

- O unucima znam. Ako vidiš Miljdu, reci joj: pamtim kako smo zajedno putovali na odmor

pedeset šeste godine. Bilo je tako veselo. Jesen, rođaci. U našoj sobi je bio običan gvozdeni krevet za

jednu osobu i peć. Tu malu peć smo zajedno premazivali glinom. Bila je jesen, odlazili smo da

šetamo po parku. Barice. Na meni široke pantalone. Njima sam zemlju čistio. Maštali smo o deci,

stvarali planove – školovanje, posao. Divan svoj pamtim. To je već bilo poslednjih godina, u Moskvi.

Imam najdražu knjigu, u crvenom povezu. Ovo ti govorim, kako bi ti ona poverovala. Inače će

pomisliti da ti se pričinilo.

I iznova iskaljuje bes na opšte stanje:

- Haos je tamo kod vas, momci! Svi se obmanjuju međusobno.

Kasnije sam se spremao da telefoniram udovici, Miljdi Emilijevnoj. Ali, kako da joj ispričam

o nečem ovakvom? Pomisliće da sam sanjao, i to bi još bila dobra varijanta. Sačekaću još malo, dok

knjiga izađe. U opštem kontekstu će biti lakše da se shvati – i Miljdi Emiljevnoj, i svima ostalima.

Dok sam razgovarao sa Borisom Andrejevićem, mama se nečeg prisetila o nama, iz davne

zajedničke prošlosti, i Igor, koji je mogao da čita njene misli, kasnije me upita:

- Zar ste toliko siromašno živeli, da čak ni sanke nisi imao?

- Siromašnije nije moglo – potvrdih ja. – Mama je radila kao daktilografkinja u fabrici „40

godina Oktobra“. Kucala je na pisaćoj mašini. Plata – 40 starih rubalja, koje su postojale do reforme

1961. godine. A na njenim rukama troje dece. Sama nas je podizala. Noću je kasno odlazila na

spavanje – dok opere veš, spremi. A ujutru je u pet sati već bivala u kuhinji. Da nas nahrani i isprati u

škole.

- Sanke, znači, nisi imao? – pritiska me Igor. – Da li si tepsijicu imao?

- Imao sam. Staru emajliranu. Negde sam je na đubrištu našao. Na njoj sam se sankao niz

brdašce. Sedao i leteo dole, kao pomahnitao.

- Hm-m... – izgovara sa čuđenjem Igor. – Akademik, a na tepsijici se sanka.

- To je bio veličanstveni izum, brže od svih sam se u njoj sa bradšca spuštao – prisećam se

nekadašnjeg oduševljenja.

- Sa kanapom?

- Naravno, sa kanapom. Tepsijica je imala rupu. Kroz nju sam provukao uzicu i vukao

tepsijicu za sobom. Idem po ulici, a ona tandrče. Sjajno!

- Primećujem, primećujem – potvrđuje Igor.

- Znaš, bilo je savršeno! Oni sa sankama, šipak su mogli da me prestignu.

- Vidim – opet potvrđuje Arepjev.

- U tepsijici se bolje nego na sankama letelo - uporno sam dokazivao preimućstva svog

dečijeg transportnog sredstva.

- Da, da...

- Šta ti je još mama pokazivala?

- Odeću, zakrpljenu starim parčićima.

- Da, mama je sve krpila. Sva moja odeća je bila – zakrpa na zakrpi.

- Šećer i maslac mi je pokazala. To si jako voleo.

- Šećer i suncokretovo ulje? – preciziram ja.

- Ne, hleb, čajni maslac, a odozgo si šećer posipao.

- Tačno. Šećer sa maslacem. A ako je bilo suncokretovo ulje, onda sa solju. Samo, retko je

bilo prilike sa šećerom, uglavnom sa solju.

- Hleb natopljen uljem, doslovno je kao voda, šećer se topi, topi. I knjigu mi je pokazala

nekakvu, svu pocepanu, pohabanu... Čitali ste, kaže, jednu, drugih izgleda niste imali...

- Nju i sad imam, sačuvao sam je.

- Pokazivala mi je svoju kućnu haljinu. Staru. A drugu i nije imala.

- Živeli smo vrlo siromašno – napominjem Igoru. – Primala je 40 rubalja – i imala troje dece!

- U sobi ste živeli. U jednoj sobi svi?

- Da. Divanom je bila podeljena.

- A na drugu sobu, kaže, nije pristala. Davali su joj veliku, ali se ona grejala na peć. Peć je

trebalo ložiti. Kada bih, reče, i to uspela?...

- Tačno, tako je bilo.

- Drugu su vam sobu davali, mnogo veću. Ali je tamo i plafon bio loš. Ja, kaže, nisam

pristala.

- Legala je veoma kasno. I to što je radila – kada li je sve uspevala? Pa, još i peć da loži.

Naravno da ne bi stizala.

- I imala je korpicu ili mrežu za pijacu, u njoj su bile igle, konac...

- Da, imala je.

- Kao košarica od pruća. Priča da je u njoj sve čuvala.

- Kasnije su mi violinu kupili, ali nikada nisam naučio da sviram. Jastuče su mi vezivali ispod

brade... Cijukao sam, pilio, ali nikako... Duša me nije onamo vukla. A knjige sam obožavao da čitam.

- Eto šta se sve na nivou duše može dešavati. Sve u realnosti. Ona sve uviđa i primećuje.

Jednostavno, sve preko nje proveravam. Pamti, sve zna. Tačno sve opaža. To je duhovni vid. S druge

strane, ona kao da očima sve proživljava. Znači, što god da zamišljate, to se očima vidi, sve.

Drugačije se sve doživljava. Veliki značaj imaju oči. I dušom se vidi, i očima. Vizuelni oblik u

svakom slučaju nalaziš, a oči su izuzetno važne. Nagovarala vas je da postanete direktor, a vi ste

stalno izbegavali odgovor... Ćutali ste, ćutali, ćutali...

- I mene je takođe moguće razumeti. Odgovornost kolika je? A ja sam još uvek mali.

- Ma šta govoriš, uzmoći ćeš, zaista – prekorevala vas je mama.

- Uspeo sam. Isprva sam jednu izdavačku kuću izvukao, kasnije drugu. Eto, uzbrdo je teško

preduzeće dugo vući. A na vrhu, neko ga nogom gurne... Sve se natrag kotrlja neverovatno brzo,

uzgred budi rečeno.

- Da, Možajev pregovara o nekakvom filmu. Nepojmljivo... Boris Andrejević na glavnog

junaka liči, na Fjodora iz filma. Karakter mu je potpuno isti – mleli su ga, mleli, ali nisu uspeli da ga

satru... Isprva ga u partiju nisu primali. Kasnije su hteli da ga isteraju odatle. Potom su ga ljudi koji

su ga uništavali, pozivali na svakojake jubileje, nametali se kao prijatelji. On kaže: ja ni na kakvu

partiju nisam obraćao pažnju. Pozivali, izbacivali... Mene se to uopšte ne dotiče .

- On je bio izuzetno mudar čovek. I nezavistan. U borbu prsa u prsa se nije upuštao sa tim

autoritativnim piscima zbog besmislica, držao je distancu: dobar dan, do viđenja, da-da, ne-ne i –

gotovo. Nije im dozvoljavao pristup onome što je bilo u njegovoj duši, sklanjao se od svakojakih

njihovih sekretarijatskih igrarija mačke i miša – s kim se ujediniti, koga napasti – pojašnjavam Igoru.

- Zašto on sve to govori? Znači, oni isto tako vide fizička tela, kao mi živog čoveka? – pita

Igor.

Ja ćutim. Razmišljam o kolektivnoj svesti.

12. glava

Sada, kada zalazimo u drugi prostor, munjevito se nađemo tamo gde želimo. Posebno je

zgodno posmatrati sa vrha energo-magnetne konstrukcije u obliku trougla, koja se uzdiže nad

Severnim polom Zemlje. Odavde se vide i niži nivoi. Oni još nisu ispunjeni posle nedavnog pogroma

koji smo Igor i ja tamo napravili, spasavajući Tamaru. Na nižoj zaravni su, pored žestokog ključanja

planetarnog jezgra – tri trona. Dva od njih su prazna. Car Tame je, izgleda, našao žrtvene jarce. I to

je moguće. Neko mora da odgovara za našu drskost. Pojavljuje se Androgin. Mi kleknusmo. On nam

zapoveda da ustanemo.

- Mora se dovršiti započeto – govori on. - Iza Migenovog trona postoji džep. U njemu je vaša

ruska zemlja. Nekada davno su je oni ugrabili, ali ne znaju šta da rade s njom. Treba je uzeti. Nećete

se bojati da odete onamo, kod njih?

I Bog pokaza rukom gde treba da se spustimo.

- Vaš legion je već spreman, i lav, i orao. Sam Gospod će pratiti vaše pregovore. Po zakonu,

oni su dužni da vam predaju zemlju. Ali, ako vas napadnu – a tamo ih ima mnogo - biće vam teško.

Razumete li?

Igor uzdahnu i zamahnu rukom, kao da mačem odseca.

- Ako se đavola bojiš – u pakao ne treba ići.

- I to je tačno – gromoglasno se smeje Androgin, i poznati prsten svetluca na njegovoj ruci,

kada je prinosi ustima.

Iščeze Androgin, a umesto njega se u trenu pojavi cela naša vojska, lav i orao. Grlimo se sa

vojnicima, i za svaki slučaj se opraštamo međusobno. I krećemo dole.

Đavoli poludeše. Migen nas krvoločno posmatra. Nemi đavo, koga smo mi na nivoima

priklještili, riče, rukom, a možda i šapom na nas pokazuje, kao da je jedini tako oštrovid. A iza

tronova su – majko moja! - đavoli vidljivi-nevidljivi. Pentraju se jedan na drugog, keze se, malo-

malo pa se bacaju. Ali, Migen komandu ne daje. On ima svoje složene proračune: o trenutnom, koje

je između prošlog i budućeg, o Stvoritelju i našoj ulozi u polarnosti Dobra i Zla.

- Zašto ste došli? – pita.

I po svemu je primetno: teško mu je da razgovara sa nama, tegobno. Bilo kao velmoža sa

kmetom, ili kao zločinac sa javnim tužiocem.

Igor ćutke postavi krst, koji je iz predostrožnosti pre pohoda uzeo sa osmog nivoa.

- Zašto ste krst dovukli? – mršti se Migen.

- Sam Gospod će biti svedok, ukoliko neko prekorači granicu zakona.

- Znate li kolika je moja moć? – ustumara se krvoločno i ljutito Car Tame. – Ako mahnem

rukom – od vas ništa neće ostati.

- Da-da, toliko si strašan, da se sam sebe bojiš – potvrdi Igor.

Osvrćemo se. Đavoli, gušeći se od zlobe, miču svojim svinjskim njuškama, kao da će svakog

časa grunuti na nas. I ona gola žena – carica pohote. Izgleda da i ona o bližem kontaktu, borbi prsa u

prsa, mašta. Pa, šta ovde ima da se kaže! Govorimo kako srce zapoveda, kako duša želi:

- Vera naša je moćna. Što se tiče naše plašljivosti – sam, svakako, naslućuješ. Tako da nam

lepo daj ono, što smo u časnoj borbi zaslužili – zemlju našu rusku.

- Borićete se?

- Na polju bitke, u Carstvu Božijem – tako je po zakonu unapred određeno. Da bi Gospod sve

video.

- A kakav je Gospod vaš? – pakosno upita, sarkastično. Poput Pontija Pilata: „Šta je istina?“

Igor, vojnik – starog kova, koji je preko roka bio u vojsci, istog trenutka mu je sve po propisu

jasno izgovorio, da zlotvor ne bi imao sumnje ni u veru našu, ni u Gospoda:

- Gospod naš – to je vera naša, zemlja naša, ljudi naši. Nikada nas nije ostavio na cedilu, i mi

Njega nikada nećemo napustiti, ostaviti.

Žena je imala nameru da se odostraga baci. U očima Cara Tame se video njen odraz. Umesto

kose na glavi njenoj, odjednom zmije zasiktaše. Specijalno šište glasnije, kako bismo se okrenuli.

Nećemo se osvrnuti – na vreme nas je nemi đavo upozorio. Mi je i kroz zenice Cara Tame vidimo.

Evo, korak je napravila, drugi – i poče da se okamenjuje. Sad je u njenim očima užas.

Verovatno je prvi put u njenoj gnusnoj suštini došlo do tako suštinskog raspada organizma.

Car Tame je zaprepašćen, ali još uvek ne gubi nadu da nas lukavo povuče za nos.

- Što si se ukočio? – govori on Igoru. – Udari je! Pa, ona je prva htela da te napadne!

- Ma, mi sa njom nemamo ništa – odgovara Igor. – Došli smo da razgovaramo sa tobom.

Posle njegovih reči, rasu se boginja pohotna, kao da je nije ni bilo.

- Nama je ta zemlja po pravu pripala – iskezi se Migen. – U prošlom Armagedonu, mi smo

pobedili vašeg viteza.

- U prošlom ste pobedili – priznaje Igor, - a u ovom ne.

- Dobro – iznenada se saglašava Car Tame. – U maramici mi je ovde. Samo, maramica ima

tri. Ko će uzeti? Konj kopitom ili ti rukom? Samo pazi – nemoj da izgubiš sve.

Tri maramice su čvorom vezane. Igor se koleba, nastoji da oseti, koja je zemlja najrođenija.

Jedna maramica se sama ka njemu proteže – tamo su breze, reke naše, prostori. Duša ih oseća. U

drugima je – zlo, tama.

- Evo, ovu daj – reče Igor i bez straha uzima srednju maramicu.

- Ko će vas zaustaviti? – sikće Migen.

- Ti ne – odvažno odgovara Igor, okreće me, i mi se zajedno sa legionom, orlom i lavom

vraćamo na našu stranu.

Sam Gospod nas dočekuje na izlazu iz Bardo-kanala. I sveti su sa Njim. On nas krsti, brižljivo

uzima u ruku maramicu.

- Ova zemlja je vrlo skupa – govori Gospod.

Primetno je koliko je uzbuđen i koliko preživljava. Iza Njegovih leđa, sveti se raduju.

- To nije naprosto zemlja, to je moć Moja! Ako opet krenete na opasan put, daću pregršt da

ponesete sa sobom, vama i legionu vašem – blagosilja legion. Blagosilja još jednom i nas i dopušta

da odemo.

Suze su mu u očima. Teško izlazi na kraj sa osećanjima. Dugo, veoma dugo je On iščekivao

ovaj srećan trenutak.

***

Sa svih strana stižu osude zbog gubitka najbolje podmornice Rusije „Kursk“ u Barencovom

moru. Igor i ja smo odlučili da pogledamo šta se zaista dogodilo.

Uključili smo ekran unutarnjih vizija. Sa Severnog pola se sve jako dobro vidi. Našli smo

mesto nesreće. Počinjemo da promatramo događaje po redu, kako su se odvijali. Naša informacija se

ne poklapa sa onim što govore zvanična lica. Ma, da li se može verovati službenim glasilima? Za

političare, gde je korist, tu je i istina.

Evo šta smo videli nekoliko dana posle nesreće...

16.08.2000., 8.30h. Vidimo podmornicu, leži na dnu. Srednji deo: postoji ulegnuće od udarca.

Pramac je razbijen.

Uzrok nesreće je – sudar sa američkom podmornicom. Ona je stajala nepokretno. „Kursk“ joj

je prišao. Bile su jedna pored druge. Vidljivost je slaba. Mulj u vodi zbog jakih struja. „Kursk“ je

stao bokom pored američke, našao se na liniji vatre. Otvorio je torpedne otvore. Amerikanci su

shvatili da su se našli u pogrešno vreme, na pogrešnom mestu. Da odu – nisu mogli. Američka

podmornica se iz nekog razloga pokrenula napred, verovatno je htela da zaroni ispod naše

podmornice i da napusti liniju vatre, ali je udarila našu podmornicu sa strane. Oficir, koji je upravljao

našom podmornicom, odbačen je unazad. Njegova ruka je nešto zakačila na pultu. „Kursk“ je krenuo

pramcem nadole. Američku podmornicu je odbacio, i ona je repom udarila u trup „Kurska“. Oštećuje

svoju elisu. „Kursk“ ide velikom brzinom pramcem nadole, udara. Nekakva eksplozija. Amerikanci

uz škripu odlaze na 10-12 kilometara u neutralne vode. Pri tom, u vreme plovidbe još više oštećuju

elisu i njen mehanizam. On struže o nešto, ne izdržava opterećenje radnog hoda. Nešto je i kod njih

takođe ispalo iz stroja. Legli su na dno. Posada broji oko sedamdeset ljudi. Ima ranjenih, i moguće,

poginulih.

17.08.2000., 21.10h. Spasilački aparat pokušava da se spoji sa preklopnim vratašcima na

pramcu. U njemu su dva čoveka. Vrlo se loše osećaju – umorni su, povećao im se pritisak. Više puta

glupo uporno pokušavaju jedno te isto – u uslovima loše vidljivosti, nemirnog mora, pokušavaju da

se spuste na otvor. Udaraju u podmornicu, i opet se zanose u stranu. Ovako, ništa neće uspeti.

19.08.2000., 8.10h U podmornici smo, u prostoru između vodo-nepropusnih pregrada. Neki

mornari su još živi. Spasioci ne mogu da uđu u podmornicu i da otvore zaglavljena preklopna

vratašca. Nemaju iskustva. Situacija je užasna. Komandiri uzimaju na sebe odgovornost da treniraju

spasavanje ljudi u vrlo konkretnoj vanrednoj situaciji i, veruju u svetlu budućnost: pa možda im,

neočekivano uspe? Da kažeš da su idioti – nećeš baš reći, iako se ponašaju potpuno neadekvatno.

Temperatura je pala. Polovina od onih koji su ostali živi, sad su u komatoznom stanju.

Trebalo je naručiti specijalnu opremu u fabrikama Severodvinska, koja bi se položila ispod

oštećenog otvora. Ljudi unutra su – poluleševi.

Naša tehnika nije u stanju da izađe na kraj sa problemom. Verovatno da to znaju, ali se ni na

šta ne odlučuju.

Boje se da reaktor nije uništen!

Boje se da izvlače!

Boje se da vuku ka obali!

Boje se da otvore preklopna vratašca: a ako je tamo neočekivana radijacija!

Boje se nekakvog udarca iznutra.

Svega se boje!

Gde su ronioci? Zašto njih ne iskoriste? Ako ih mi nemamo, mogli su zamoliti druge zemlje.

Isključivo sumorna pitanja, a kao odgovor stižu suzdržani, bezosećajni televizijski portreti admirala i

političara, koji su uvređeni zbog informacione histerije.

19.08.2000., 17.30h Nalazimo se pored broda. Odlazimo dole. Modul se prikačio. Preklopna

vratašca su otvorena. Tamo dole još ima živih. Ljudi leže u osmom i devetom odeljku. Spasilaca,

izgleda, ima četvorica. Spustili su se. Dvojica stoje kod vrata. Nisu uspeli da ih otvore. Iza preklopnih

vratašca je nepoplavljen odeljak. Tamo su – živi ljudi, iako u vrlo lošem stanju. Pritisak je isuviše

visok. Spasioci su već odavno tamo, ali ne mogu da otvore vrata. Imaju nekakvu spravu koja ima cev.

Ekran unutarnjeg viđenja je napravio analizu: opasnost pri otvaranju preklopnih vratašca je

zaista izuzetno velika. Ako se naglo oslobodi snažan pritisak (onaj isti jaki udarac, koga su se bojali),

odvaliće sa platforme spasilački modul. I voda će pokuljati u unutrašnjost broda. Tada će spasioci

izginuti.

Englezi imaju posebne podmornice. Dolaze izdaleka sa stoprocentnom sigurnošću. I ronioce

iz nekog razloga imaju, i svu spasilačku opremu.

Koliko je vremena izgubljeno! I sada će sve ubeđivati kako se ništa nije moglo učiniti.

20.08.2000., 8.20h. Do krme nastoji da stigne naš modul. Vreme je dobro. Oni su već ulazili

unutra. Preklopna vratašca ka odeljku nismo otvarali. Najveće napore smo usmerili na proveravanje.

Na pramcu nema života. Na krmi tinja svest kod desetak – dvanaest ljudi.

Naši ništa neće da rade, osim procene situacije, nadziranja i sprečavanja špijunaže. Oni su

zauzeli pozicije posmatrača na osmatračnicama.

Englezi, spasioci, nedvosmisleno su stavili do znanja našim rukovodiocima, da su s

predumišljajem uništili podmornicu zajedno sa ljudima. Slika istraživanja je takođe izmenjena.

Englezi i Norvežani daju potpunu sliku događaja. Oni pitaju: „Zar ste se spremali da tamo zaronite za

mesec dana?“ Priča se, da su se sukobili licem u lice sa ruskom neodgovornošću. „Vi imate izuzetno

mnogo ljudi, a uopšte ih ne cenite“ – prekorevaju oni.

Sada dole rade ronioci. Oni idu i sa desne i leve strane. Pregledaju oplatu. Za pola sata ili sat,

slika onoga što se dogodilo biće gotova.

Analiziramo stanje onih koji su uslovno još živi. Ne žele da žive. Neizdržljivi pritisak.

Gušenje.

17.15h. Ronioci su se spuštali po četiri čoveka. Prednji deo je potopljen. Sredina takođe,

zadnji još ne u potpunosti. Voda je prodirala vrlo sporo i isto tako punila brod vrlo lagano. Na brodu

se vodila borba za živote – radili su sve što je bilo u njihovoj moći.

19.40h. Ništa se ne dešava. Ima vode, ali leševa nema u prelaznoj cevi. Naši su tamo već bili.

Udarci koje su proizvodili pri priključivanju šezdeset tona teških spasilačkih aparata, pojačali

su protok vode kroz čepove, koje su mornari postavili u prvim satima. Voda u svakom trenutku

nadolazi u brodu. Gde je pre nije bilo, sada je ima.

Prognozirana faza.

Šanse da se spasu ljudi – nema. Situacija se pogoršava u svakom trenutku. Voda nadolazi brže

negoli pre.

Krv u ljudima se skoro uopšte više ne kreće, kao da se zgusnula. Ali je još topla. Postojala je

šansa da se spasu, ali je opet postojao – vremenski faktor. Sve je urađeno na taj način, da spasiocima

nedostaje vreme. Krvni sudovi su u glavama mnogih popucali. Tamo sve liči na kašu. To je cena za

onih sedam sati, kada nisu dozvolili spasiocima da priđu „Kursku“.

Prema Norvežanima nema nikakvih prigovora. Oni su obavili posao na najvišem

profesionalnom nivou. Uklonili su sve deformitete. Modul može da se spoji. Opasnost je – unutrašnji

prekomerni pritisak. Ali su Norvežani uvek u pripravnosti, i njihova tehnologija je u ispravnom

stanju.

***

Videli smo šta se događalo, spojivši se sa određenom informacionom niti, koja odlazi u

informaciono polje Zemlje. Ta nit je vodila od onih umirućih ljudi na brodu „Kursk“, mornara i

oficira, koji su još uvek bili povezani sa svojim fizičkim telima, iako su se sa materijalističke tačke

gledišta, već smatrali umrlim. Poslednja okolnost ima izuzetno veliki značaj. Zato što mi opažamo,

reklo bi se, preko njihove svesti. A oni sami, još ne znaju da su umrli. Zbog toga, mi preko njih

možemo da primamo i shvatamo događaje sa izvesnim izobličenjem. Oni misle da su živi. I mi ih

prihvatamo, sledstveno tome, kao žive. Ali realno – to može da se ne podudara sa onim što se

događa. Znam da se moje reči čine neverovatnim, ali zar samo ja smatram mogućim to, što sam sada

napisao? Nećemo se obraćati stranim autoritetima, na primer Mudiju, koji je opisao život posle smrti.

Kao što često biva, mi uporno ne primećujemo sopstvene, neuporedivo moćnije proroke, samo zato

što žive pored nas, bukvalno pred našim nosem.

Opet se obraćam knjizi Grigorija Grabovoja. Zato što je to čovek koji ne samo da govori, već

može da čini to, o čemu govori.

„Uz visoko stanje svesti, čovek je, očigledno, sposoban da ostvaruje dela koja, sa tačke

gledišta uobičajene budne svesti, deluju neverovatno, nemoguće i fantastično. Takva delovanja, na

primer, kao što je opštenje sa otišavšima. Ta sposobnost da se vide otišavši i da se opšti sa njima,

može se steći. I može im se pomoći da se vrate ovamo. Zato što sami, sopstvenim snagama, tek neki

od njih uspevaju da se vrate natrag u naš svet.

Između ostalog, treba primetiti da su oni, koje mi nazivamo otišavšim, otišli samo sa tačke

gledišta uobičajene budne svesti“.

Zato, koliko god rođacima i bliskim mornarima sa „Kurska“ bilo čudno da čuju nešto poput

ovog, želim da kažem: oni, koje vi smatrate umrlim, nisu umrli. Oni su istinski prešli u drugi svet. I

taj svet nije ništa manje realan od našeg.

I još jedan nauk vezan za katastrofu „Kurska“. Njega su prihvatili mnogi, među njima i vojna

lica, političari i naučnici. Ne svi, razume se. Mi se munjevito oslobađamo epohe SSSR-a, kada:

„prvo misli o Domovini, a kasnije o sebi“, kada: „danas nije lično najvažnije, već izveštaji radnog

dana“. Svakako, o Domovini treba razmišljati, ali ne u smislu služenja državi, to jest carevom

carstvu, već sa brižljivim staranjem o narodu, svakoj ljudskoj duši. Ponovo oživeti u noj, duši,

carstvo duha.

Kakva je upečatljiva razlika između sudbina „Komsomoljca“, koji je potonuo pre više od

deset godina, i „Kurska“! Sada je uništenje broda na nuklearni pogon potreslo celo društvo. A

društvo je nateralo i državu da poprimi čovečniji karakter, da se navedu svi postradali naglas i

poimence. Da se pobrine o rođacima, uključivši, napokon, i stranu pomoć. I čini se da se taj pokret ka

duhovnosti ne odvija samo u Rusiji, čim su i u ostalim državama održali parastose za „Kursk“.

Era, kada je na planeti carevalo nasilje, završava se. U narednim godinama, sticanje

duhovnosti od strane ljudskog roda, krenuće još mnogo bržim tempom.

***

Trinaesti moskovski međunarodni Sajam knjiga, okupio je na stotine učesnika, među njima i

oko sedamdeset inostranih izdavačkih kuća. Mi smo pripremili veliki plakat o tome da izdavačka

kuća „Umetnička književnost“ („Hudlit“) slavi sedamdeset godina postojanja. Smestili smo ga na

bočni zid izložbenog štanda. Kao i prošlih godina, naša kancelarija je bila mala, svega devetnaest

metara. Ali je to za tri metra više nego prošle godine. A na Sajmu 1996. godine, zauzimali smo svega

šestometarski štand. Ovi dodatni metri, kojih smo se sa ogromnim naporom domogli, bili su

isključivo naši, zasluženo. Niko nije pružio ruku pomoći državnom preduzeću, iako su nam upravo

činovnici govorili da pripadamo jedinstvenom državnom timu. Komitet za štampu, koji je nekada

napisao u mom ugovoru tačku o obaveznoj državnoj pomoći izdavačkoj kući, pokazalo se, nije u

stanju da ispuni svoje obaveze. Novo rukovodstvo Ministarstva štampe, iako nije imalo ograničenja u

sredstvima, sa očiglednom istrajnošću je brisalo sa spiska projekata kolonu „Hudlita“, što je već bilo

utvrđeno Federalnom komisijom za izdavanje knjiga o finansijskoj podršci projektima.

Tako su naši dodatni metri izložbenog prostora bili dokaz, iako sporog, ali neumoljivog

povratka na izdavački Olimp. Ne biva Olimp bez Pegaza! Inače, kakav bi to Olimp bio?

I knjiga je na našem štandu bilo sve više. Mnogima smo se izuzetno ponosili, na primer –

serijom „Zlatna kolekcija“. To je bio istinski vrhunac štamparske umetnosti: povezi od prave kože,

osnovni tekst na papiru „verže“, ekskluzivno opremanje od strane najboljih slikara. Knjige su dobile

nagradu Federalne komisije kao najbolje knjige godine. Zahvaljujući ovom projektu, mi smo uspešno

preživeli najteže vreme posle avgustovskog (1998. godine) državnog difolta.

Ali je naš plakat privlačio ne samo dobronamerne, kojih je oko „Hudlita“ uvek bilo mnogo.

Bilo je i onih, koje je uporno nepristajanje izadavačke kuće na umiranje, i njena želja da vaskrsne, iz

nekog razloga strašno razdraživalo. Prvi predznak približavajuće oluje, bilo je neprihvatanje Irine

Jakovljevne Kajnarski da svestrano razmotri njom samom započetu temu predstojeće integracije

izdavačke kuće.

- Sve što sam govorila, zaboravi – reče ona. – Drugi vetrovi su počeli da duvaju. Možda vas

sa „Savremenikom“ u potpunost sjedine, a možda vas u drugu strukturu prebace. To što sam govorila

– poništeno je. Sve odlučuje Grigorjev. Idi njemu.

Bukvalno odmah za njom – drugi signal neprijatnosti. Novine „Kultura“ (br 38) objavile su

članak svoje dopisnice Grandove, „XIII Međunarodni Sajam knjiga“. Našoj izdavačkoj kući je u tom

osvrtu bilo dodeljeno posebno mesto. Čak bih rekao, iskazana je neobično uporna pristrasnost. Večno

vesela dama, odjednom se snuždila.

„Bilo mi je neizrecivo tužno kod štanda „Hudlita“, koji ove godine obeležava svoj

sedamdesetogodišnji jubilej, a koji je nekada bio „majka majki“ sovjetskog izdavaštva.

Po rečima jednog od urednika, dugo godina ovde zaposlenog, izdavačka reforma u „Hudlitu“

ništa dobro ne obećava – zato što će ostati onaj isti, pređašnji direktor!

To je onaj isti, pređašnji Arkadije Petrov, koji je skromni državni novac, dodeljen izdavačkoj

kući, smislio da „uloži“ u izdavanje knjiga u kožnim povezima za poklone. Ti, rukopisi zahvalnosti,

velike debele knjižurine, do ovog trenutka se nisu podelile. A izdavaču nedostaju sredstva za

dovršavanje knjiga, započetih još u godinama zastoja, uglavnom – klasika. O savremenoj

književnosti niko čak i ne razmišlja, osim ukoliko sam autor ne poželi da izda knjigu o sopstvenom

trošku.

Verovatno zamenik ministra za štampu, koji vodi izdavačku reformu, o svemu tome zna. Zna,

valjda, i Vladimir Viktorović, šta se može učiniti da „Hudlit“ ponovo postane naš ponos. Pa, kako da

ne zna, kad je Vladimir Viktorović – poznati izdavač knjiga, jedan od osnivača čuvenog „Vagriusa“.

Upravo onaj, čiji poslovni uspesi iz godine u godinu napreduju!

Valentina Ivanovna Matvijenko, otvarajući XIII međunarodni Sajam knjiga, obrela se upravo

na štandu „milog magarenceta“, i rastopivši se u osmehu od milja, primetila, da je „Vagrius“ uspeo

za osam godina svog postojanja da oformi, ne samo svoj krug autora, već i svoju estetiku, koja se

odlikuje prefinjenošću i forme, i misli“.

Zamerke o jedva dovoljnom državnom novcu, a koji sam ja smislio da „uložim“ u

objavljivanje knjiga u kožnim povezima za poklone, zaista su fantastične. Da su bar jednu kopejku za

njih dali. A to polaganje nada, kako Vladimir Viktorović Grigorjev zna šta treba učiniti – teško da

ima osnova. U najmanju ruku, za godinu i po dana on nije našao vremena da razmeni iskustva sa

direktorom „Hudlita“. I više od toga – čak se ni jednom nije susreo sa njim, niti je pokazao želju da

se sretnu.

Predstavnica druge najstarije profesije je lagala, nespretno se sakrivši iza leđa anonimnog

urednika, koji „dugi niz godina radi u „Hudlitu“. A koliko je oduševljenje isijavalo iz nje pri deljenju

komplimenata čelnom čoveku „Vagriusa“, koji istovremeno obavlja i funkciju zamenika ministra

štampe! Sjajno, ume da naćuli uši ne lošije od etaloniranog magarenceta. Zbog toga će, apsolutno je

moguće, uskoro biti upisana u spisak onih službenika koji opslužuju njegovu štalu.

Razume se, mogla bi se malo prekorevati Grandova, što evo, kažu, ni njena rođena „Kultura“

odavno više ne deluje onako solidno, kao u pređašnjim vremenima. U svakom slučaju, očigledno da

je prepustila mesto kvaliteta i tiraža „SPID-info“ ili „Moskovskom komsomolcu“. Ali, bolje da se

ograničimo na zaključak koji je izveo taj neki „jedan od, dugogodišnjih urednika „Hudlita“. On je

rekao: „Nikada nisam ni pomislio da će se novinarka iz „Kulture“ javno odvažiti da svojim rođenim

novinama obriše magarence ispod repa. Čak iako taj antikulturni čin nije jedini honorar koji je ona za

to dobila, meni je nje veoma žao“.

Meni takođe, gospođo Grandova. Ali ipak, svako sam odlučuje, gde će i šta obrisati. Vi, kao i

svaki čovek na Zemlji, imate pravo izbora. Teško da bismo nekome posavetovali da posegne za

vašim izborom. Vi ste ga učinili – on je isključivo vaš!

***Kiril je doputovao, vratila se „izvidnica“ iz Feodosije. U jednoj ruci torta, u drugoj torba sa

skupim konjakom. Kaže, Lapšin je zamolio da nam prenese pozdrav. Doslovno ovakav: „Sve vas će

voda odneti, a ja ću hiljadu godina proživeti!“

Kiril ovo izgovara sa osmehom. Za svaki slučaj, da ne bi pogrešno razumeli, dodaje:

- Ma, vi znate u vezi sa kojim događajima.

Seli smo za sto.

- Pričaj.

- Ja tamo skoro da nisam ni kontaktirao sa njim. Sreli smo se dva puta. Više sam sedeo na

gori Mitridat i razmišljao. Lapšin je apsolutno neperspektivan. On je tamo deci isključivo zaobilazne

puteve gradio – kanala nije bilo. Čvrsto sam odlučio da radim kod vas.

- A zašto si tako siguran da će te primiti u Centar? – zanima me.

Kirilovo lice preblede. Osmeh čas nestaje sa njegovog lica, čas se iznova razvlači preko

jagodica.

- Pa, dogovarali smo se, da, kada se vratim... Obećali ste da ćete posmatrati i odlučiti.

- Eto, mi i pogledasmo. Tada smo ti ruku pružili, a šta si nam ti u nju stavio? Pečat Migenov.

Vidiš li, kako je loše ispalo?

- Vi činite grešku – s mukom istiskuje Kiril iz sebe, i dodaje malčice razmislivši: -

Sudbonosnu.

- U čemu je greška? – sad je već i Igor počeo da pokazuje interesovanje.

- Ja sam vam preko potreban.

- Zašto?

- Sami znate.

- Da znamo, ne bismo pitali...

- Ja sam kao oblačak – uobičajeno započinje da izigrava maloumnika Kiril. – Mene je

nemoguće uzeti, opipati, zatvoriti negde, ali sam svima potreban.

- Zašto si nam potreban? – Igor prigušenim glasom iz njega izbija naviku da izbegava

odgovor.

- Vi, kao i pre, smatrate da sam jedan od njih – pokazuje Kiril rukom na dole.

- Ma, otkud li si još ti, tako blagorodan, a sa pečatom Cara Tame?

- Od Svetog Duha.

Ova iznenadna izjava nas potpuno izbaci iz takta.

- Ma, gle! – istovremeno se iznenadismo Igor i ja, i složno se, kao u teatru, naglo okrenusmo

jedan ka drugom.

- Jutros smo se baš sreli sa Svetim Duhom, i On nam o tebi ništa lepo nije ispričao - nehajno

izgovaram ja.

- Da, ništa nam nije rekao Sveti Duh o Svom novom sinu Kirjuši – ozbiljno potvrđuje Igor.

- Vi činite kobnu grešku – iznova nas plaši Kiril. - Pre svega, vi ne znate put, drugo, ja mogu

da uništim Zemlju.

Da, zanimljivu je decu nova škola vaspitala. Stoji vrlo odlučno, plašeći nas da će Zemlju

uništiti. Mi u svom detinjstvu nismo ovakve igre igrali. Menja se vreme, menja. Uostalom, moguće

da smo i ranije ovakve dečake sretali, ali smo naprosto u različitim društvima bivali.

- Imaš crveno dugme na prekidaču kod sebe? – zanima me.

Kiril se iz nekog razloga zbunio. Oteže neuverljivo:

- Ne.

U njemu se odvija borba. Ne zna zašta da se odluči.

- Kako je neizdržljivo postalo na Zemlji zbog vas – jadikuje on. I istog trenutka dodaje

nedosledno. – Sve vas mnogo volim. Radiću, služiću vam.

Podižem se od stola.

- Dosta, Kiril. Mi smo ti ruku pružili, a ti si u nju stavio - šta? Visi i dalje na garnišni.

Izlazim iz sobe. Taman na vreme. Došla je Olga Ivanovna Kajokina – mili čovek. Već pola

sata čeka. Obzirno ne želi da prekine naš privatni razgovor sa demonom.

Ruku pod ruku odlazimo u drugu sobu. Razgovaramo o daljem programu saradnje sa

Naučnoistraživačkim institutom tradicionalnih metoda lečenja.

Dok smo razgovarali, dva puta je provirivala Kirilova glava. Bilo je primetno da je satro jezik

o Igorovu kamenu nepopustljivost i došao da nas guši žalopojkama. Eto nje, pogibeljne reputacije

dobrog čoveka! Vreme je da se menja imidž.

Kajokina nije izdržala taj krajnje bezobrazan nagoveštaj - čiji je red.

- Vas, verovatno, čekaju – ona obzirno ustupa svoje pravo na razgovor.

- Sačekaće – umirujem je ja.

I ponovo, tačku po tačku razmatramo zajedno program naučnog istraživanja.

Napokon završavamo. Pozdravljam se sa njom i izlazim u hodnik. Naša sekretarica Svetlana

Ivanovna je pripremila čaj za mene. Svi su ga već popili, dok smo mi razgovarali. Ja sam poslednji.

Odlazim u kabinet direktora. Na stolu je čajnik, tanjirić sa kolačićima.

Odmah za mnom ulazi Kiril, kao da se ništa nije dogodilo. Uzima iz ormana svoju šoljicu za

čaj. Njegova je posebna, sa specijalnim natpisom. Seda preko puta mene bez ikakvog kompleksa.

Sipa sebi čaj – i smesta kreće s neba pa u rebra:

- Znate li da će posle smrti biti sud, i da će vas pitati za moje patnje? Ja sada mnogo trpim – i

pri tom je izraz njegovog lica bio adekvatan izgovorenom monologu.

- Kakve mi veze imamo sa tim? – zainteresovao sam se predstojećom sudskom raspravom.

- Prekinuo sam sa njima tamo – opet značajno pokazuje nadole Kiril. – A vi nećete da me

primite ovde.

- Zbog čega? – gricnuvši pecivo, kroz nesažvakane mrvice, po ko zna koji put pokušavam da

razjasnim.

Dečak izražajno, nimalo dečije, uperi pogled u mene. Obgrlio je prstima svoju šoljicu sa

čajem. Po obodu šoljice višeznačan natpis: „Gospodar. Vladar“.

- Znate li šta znači ime Kiril? – iznenada me upita.

- Šta?

On ubada prst u natpis na šoljici.

- Uh ti! – ushićujem se istančanom načinu da izrazi svoje pretenzije.

- A šta označava ime Arkadije? – sa svoje strane se interesujem.

- Arka*, arkada* – potpuno ezoterijski pismeno objašnjava Kiril.

- Tačno – potvrđujem. – Imali ste niz lukova na stubovima kroz sedam prostora. Vi ih niste

ispitali. Evo pogledaj.

Uzimam list papira, crtam.

- Nas su odveli kod Lapšina u jesen hiljadu devetsto devedeset šeste godine. Je li tako?

- Tako je – potvrđuje Kiril.

- Čudan broj. Dve devetke i jedna šestica. Kod moje sudbine je sadržao dve devetke i dve

šestice. Dan mog rođenja je opet, 26.08.1946. godine. Slažemo, kako i treba, druge cifre: 6.8.9.6.

Osmica je kako i sam shvataš, simbolični znak beskonačnosti, besmrtnosti, ukoliko se, naravno, malo

nagne. Vi ste već imali dve šestice – kod Lapšina i kod još jednog vrlo ozbiljnog druga. Bila je

potrebna treća.

- Govorio sam mu – zagrme Kiril. - A on je hteo sve da nadmudri. I Migena, i Gospoda! Hteo

je da postane nezavisni Arhont*!

------------------------------------------------------------------

* Arka - ruski – luk, svod

* Arkada – francuski – niz lukova na stubovima – M. Vujaklija

* Arhont - grčki – vladalac, poglavar – M. Vujaklija

- U ovome si, svakako, u pravu – saosećao sam sa Kirilom. – I još onaj novac koji mi je uzeo

za film o sebi i, nije vratio. Igor i ja smo specijalno proverili – taj novac je apsolutni ekvivalent

trideset srebrnjaka, po sadašnjem kursu. Shvataš li, kakav je genijalan siže? Pre dve hiljade godina, u

vreme tajne večere, satana je ušao u Judu, i kada je taj popio vino, nastala je zamena. Satana je

prinudio to fizičko telo da pođe u sinedrion i izda Isusa za trideset srebrnjaka. Je li tako?

- Tako je – nevoljno potvrdi Kiril.

- Pošto je po uslovima vaše pređašnje pobede u Armagedonu, prvi potez Stvoritelj prepustio

vama, te tako, vi i dobiste žrtveno Jagnje sa vama nedostajućim šesticama. Primeti, dve su u kodu

jednog čoveka. Lapšin je pogrešno prebrojao drugog i trećeg. On nije znao da je dvoje – u jednom.

To mu čak nije moglo ni na pamet pasti. Zbog toga me je tako pažljivo izabirao i nije mogao da

poveruje da sam ja tâ, njemu nedostajuća karika.

- Jarac zakrpljeni – zaurla Kiril, a psovka očigledno nije bila namenjena meni.

- Da, tačno – složih se ja. – Pamtiš li kako je u Bibliji rečeno: „Tamne sile služe Svetima, zato

što su one slepe zbog Duha Svetog“.

- A dalje je šta? – zahtevao je Kiril, očigledno zainteresovan intrigom.

- Meni su čak i na vratima kabineta cifre, vama potpuno razumljive: 2+2+2=6. I zmaj je u

zaštitnom kvadratu takođe izrastao do šestoglavog. Nije običan zmaj već – sa krunama. Pa, šta vam

u tome još nije bilo jasno?

Kiril ćuti, procenjuje.

- Zašto su dve šestice u jednom čoveku? – odjednom upita.

- E, to ti, zasad, neću reći – izvinjavam se ja. – Jer ste vi momci tamo, okretni, oštroumni. Što

mogu, pričam. Ostalo će biti – kasnije, jednog dana, možda.

Kiril se ne raspravlja. Ma, i što bi se prepirao – on već poznaje moj karakter.

- Te tako, vraćamo se srebrnjacima. Lapšin ih je uzeo i nije vratio. Sa jedne strane, oni su kao

otkupnina. Ja sam tim novcem sebe iskupio - onu šesticu koju ste vi već ubrojali. S druge strane – to

mu je plata za izdaju.

- Koga je on izdao? – dečak je praktičan, skoncentrisan, po svemu se primećuje: on ništa neće

zaboraviti, nikome neće oprostiti.

- Migena! – zapanjih ga odgovorom. – On je celu vašu partiju, oprosti meni grešnom, za

izraz, posrao. I sada su se moje dve šestice preokrenule i postale devetke. I Arka-arkada je pored vas

proletela. Po njoj sada drugi hodaju, razumeš li?

- Razumem – mračno potvrdi Kiril.

- Odsad mi se bez imena, samo prezimenom obraćajte. Kako se prezivam?

- Petrov – izgovori demon.

- A smisao je?

- Od Petra. Kamen.

- Da – potvrđujem. – Kamen spoticanja, ukoliko nije ostvarena prva mogućnost arkade. Tako

da, izvini. Spotakao si se o kamen, vladaru.

Kiril je prebledeo. Plače mu se.

- Hoćete da kleknem?

On je spreman da se stropošta na pod, ali ga je od tog sramnog čina spasao, ušavši u sobu,

Igor.

- Pijete čaj? – pita i seda pored nas.

- Ne, igramo se demokratije. Kiril predlaže da se postrojimo u vrstu i krenemo za njim.

- Dosta, dosta, dosta! Meni je to zaista dodijalo – protestvuje Igor. – Otići ću u toalet i više se

neću vratiti. Eto zbog čega ste dolijali.

Ali posle minuta, razmislivši, obratio se Kirilu:

- Hajde ovako, kad već ne podnosimo da se postrojimo. Razmotrićemo varijante.

- Hajde – obradovao se Kiril zbog kakve-takve mogućnosti za dijalog.

- Znači, ovako – govori Igor. - Ja sam pastir, a ti ovčica. Sad ću doći do ivice ponora i

skočiću...

- Skoči – saglasi se Kiril.

- A ko će biti kriv?

Kiril sleže ramenima. Što znači, sam se snađi.

- Dobro – složi se Igor. – A sad si ti pastir, a ja ovčica. Sad kad krenem, izgubiću se. Ko je

kriv?

- Kakve veze ja imam sa tim? – ponovo izbegava odgovornost Kiril.

- Eto vidiš – ti nikada nemaš veze ni sa čim, ti nikada nisi kriv. Ni ovca nećeš da budeš, a ni

pastir. Postoji još jedna varijanta - da budeš šugava ovčica. Budi do kraja šugava ovca. Duša ti je

malodušna i iskvarena do nakaznosti.

- Ja ne smem da se vraćam – opet moljaka po svome Kiril. – Ja sam poslednji-poslednji u

rodu. Bez sina više nikada neću uzmoći da izađem na ovaploćenje.

- Ponovo on o poslednjem. Možda ja nemam iskustva u onostranim intrigama, kao suvorovski

vojnik pri dvoru imperatora. Razmišljam ovako: ako si ti zaista mladić sa zvaničnim ruskim pasošem,

onda je o potomstvu prerano da razmišljaš. A ako si demon od pet i po miliona godina, što se onda

nisi ranije snabdeo direktnim potomcima, vernim učenicima, svim što pruža istorijsku bemrtnost? Pa,

poživi naprosto kao čovek, kao što svi žive – predlaže Igor.

Demon ćuti. U očima mu se vidi očajanje. Poslednji-poslednji u rodu – znači, više ga ni na

koji način neće biti.

- Vratiću se Lapšinu, doći ćemo u Moskvu i pregazićemo vas – neočekivano prelazi na

direktne pretnje. – Mi smo naučili da radimo sa globalnim suštinama prirodnih elemenata.

- Ne bojim se – odgovaram ja.

- Ni ja, takođe – potvrđuje Igor.

- Mi prijatelje ne izdajemo i neprijatelja se ne bojimo – objašnjavam rogatom dečaku od pet i

po miliona godina u rodu. – I uopšte ne zbog toga, što nam neko naređuje da budemo odani i hrabri.

Naprosto je naša unutarnja suština takva, nju ne možeš promeniti. Da li ti je jasno?

- Ja sam propao! – urla on.

- Ma, mani se. Uči, radi, živi kao svi. A ako se bojiš da živiš – zabij se u mračni ćošak i pokrij

se krpicom. Nekako istrpi vreme promena.

Odlazim. Više ne mogu da ga gledam, gadi mi se.

***

Za šta sam zahvalan Kirilu, tom demonu-napasniku: dao mi je polazne, „reperne“ tačke za

razumevanje (relativne, razume se) događaja koji su mi se dešavali. Čovečanstvo na Zemlji je –

vaspitni dom, obdanište za odgajanje sto četrdeset hiljada novih Tvoraca novih Vaseljena...

Duh provejava gde hoće, rečeno je u Bibliji. Kod nas se za nekoliko stoleća stvorio izraz: duh

vremena. Potpuno mistična kategorija načina življenja, koja ne podleže racionalnom objašnjenju.

„Takav je bio duh vremena: najtajnovitija, najneuhvatljivija, a ipak realna sila istorije“ – sa dubokom

tugom je govorio Fjodor Stepun, jedan od ideoloških korifeja ruske emigracije, u svojim memoarima

„Ono što je bilo i ono što se nije zbilo“.

Stepun je – svedok oštorovid i tolerantan, to jest trpeljiv prema svima, koji je uvek nastojao

da bude iznad situacije. „Po mojim istraživanjima, na kraju 19. i još više na početku 20. veka, u

svakoj porodici, ne isključujući ni carsku, obavezno je postojao neki, više ili manje radikalan rođak,

svoj kućni revolucionar. U konzervativno-plemićkim porodicama, ti revolucionari su obično bili

liberali, u intelektualno-liberalnim – su bili socijalisti, u radničkim – posle 1905. godine, katkad i

boljševici. Ne može se reći, da su svi ti tajni revolucionari bili ljudi ideja i žrtve. Veoma veliki

procenat su činili poneseni radikalnim vetrovima ulevo – talentovani nesretnici, ambiciozni

neradnici, zaslepljeni brbljivci i ženskaroši-sanjalice. (Levičarska melodija je tada izuzetno uticala na

ruske žene)“.

Istorija Rusije u poslednja tri veka, naročito obiluje mistikom. „Naročito“ – zato što je ova

pojava zabeležena u masi dokumenata. U to vreme je vrlo podrobno opisana i objašnjena u

potpunosti, razumno mislećim istoričarima. Ali je zagonetki, za zdrav, prosečan um, bilo isuviše.

Zašto je, na varšavski način galantan, pesnik i prevodilac Ivan Kaljajev, postao bombaš i ubica?

Prefinjeni, suptilno vaspitan, izuzetno obrazovan Dmitrije Pisarjev, poznat je potomcima samo kao

nihilista, negator prirodnih i estetskih principa („čizme su mu iznad Šekspirovih“), koji je

preporučivao čoveku da se ponaša onako „kako mu se prohte, kako mu se čini unosnim i ugodnim“?

Zašto je u porodici uspešnog simbirskog činovnika Uljanova izrastao ne samo ubica cara,

Aleksandar, već i ljudožder Vladimir? A žene-revolucionarke: Sofija Perovskaja, Vera Figner, Marija

Spiridonova – ko je nagnao te blagorodne gospođice u svet Dostojevskog?

Žrtve duha vremena su bili apsolutno svi. Nije bez razloga Jevgenije Trubeckoj nazivao rusku

revoluciju nacionalnom, onakvom, kakve „dosad nije bilo na svetu. Svi su učestvovali u toj

revoluciji, svi su je sprovodili... sve postojeće društvene snage zemlje“. O tome je takođe pisao i

drugi veliki ruski filozof Georgije Fedotov u članku „Revolucija traje“, u kom je nabrajao i

objašnjavao krivice svakog staleža ruskog društva u katastrofi koja se dogodila“.

Taj duh vremena provejava nepokolebljivo, neprekidno. Na jednu ili drugu stranu. Da li je

bilo davno kada smo pevali za genijalnom Pahmutovom: „Naša domovina – revolucija...“

Racionalnom objašnjenju naučnika, taj istorijski uticaj ne podleže. Gustav Špet, okončavši život u

staljinističkim koncentracionim logorima, pokušavao je da se snađe u pojmu „duh“. Neko od kolega

ga je nazvao „Dorijanom Grejom ruske filozofije“. Ali, tako mističan nadimak nije pomogao Špetu

da spozna suštinu pojave. U „Uvodu u etničku psihologiju“, Špet analizira šest mogućih značenja

pojma „duh“. Nažalost, njegova teoretska traganja ništa posebno ne dodaju uobičajenim

predstavama.

Savremena nauka pokušava da sruši mistični oreol oko duha vremena. Njoj je poznat „efekat

stotog majmuna“. Stvar je evo u čemu: na jednom od nevelikih japanskih ostrva, u odgajalištu, jedna

mlada majmunica je smislila da pre jela pere krompir. Posle nekog vremena, njene drugarice iz

odgajališta su krenule njenim primerom – u početku dve-tri, a kasnije ih je bivalo sve više. Kada se

broj čistunica približio stotini, posmatrači su primetili da su na susednom ostrvu, gde je takođe bio

nacionalni rezervat, majmuni počeli da peru krompir, pri čemu odmah masovno. Pa, dozvolimo da su

se na prvom ostrvu, izvinite za igru rečima (pravim se duhovit), majmunisali, ali na susedno niko

nije otišao da razmeni sa njima prethodno stečeno iskustvo!

Duh leprša gde god hoće. Ideje lebde u vazduhu.

Ali, po kakvim zakonima i vazdušnim (istorijskim) strujama oni lebde?

Iz svih ovakvih razmišljanja sam stekao uverenje: sve ima svoje vreme. Ne sme se majmunu

dati atomski okidač. Ali, da ga naučimo da jede oprani krompir, mislim da je već vreme. Cela istorija

čovečanstva jeste – škola. Poučavanje o zakonima Svemira. Ne toliko fizičkim, materijalnim

zakonima, već moralnim i duhovnim. I u klupama te škole je bio ogroman broj veoma talentovanih

učenika, ali nemarnih, svojeglavih. Međutim, ispit polaže ne samo narod, nacija (o Izraelu je u Bibliji

jasno rečeno, ceo Stari Zavet je – priča o tome, kako Bog pokušava da urazumi nerazuman, ali Njim

ljubljen narod). Svaki čovek polaže ispit, svaka ličnost pojedinačno. Verujući o tome odavno znaju –

da li će se „spasti“ čovek ili ne. Ali je situacija neuporedivo ozbiljnija.

Naša pravoslavna tradicija nudi verujućem dilemu: pravedan život ili grešan. Kao rezultat,

kasnije je - raj ili pakao. U stvari, problem je mnogo složeniji. Stara šema je odgovarala našim, ne

baš pismenim bakama. Mi smo, kao pokoljenje – na drugom nivou znanja. I naša odgovornost je

drugačija. Tim više što se perspektive pred nama, kvalitativno razlikuju od nekadašnjih...

Druga je stvar što ideali ostaju pređašnji. Duh leprša gde god hoće i s kim hoće, ali nosi večne

principe Dobra i Zla. I neprestano će pred čovekom stajati pitanje: a čime ćeš odgovoriti?

Međutim, nama sugerišu, opominju nas od prvih godina života. Da uzmemo barem one iste

biline* i bajke. Kod Vladimira Odojevskog (prozvanog „ruski Faust“), postoji poznata bajka – „Mraz

Ivanović“. O tome kako su se u carstvo Mraza spuštale dve sestre – Vezilja i Lenjivica, kako su za

svoj rad zarađivale. U bajci je naivan didaktički smisao. Ali, u tome i jeste stvar: najbanalnije,

najotrcanije, ali i največnije, neprolazne istine su – one, koje se utemeljuju u detinjstvu. Čime ćeš

odgovoriti? Šta možeš dati bližnjem? Ili misliš samo da uzimaš?

I od toga zavisi, da li si ti ličnost na sliku i priliku Božiju, ili ne. Ličnost je – stvaralac, koji

nastoji da nešto sazda za ljude ili da im nešto dâ. Ukoliko to uspevate – stvar je vremena i brzine

savladavanja stepenica Jakovljevih. Ličnost stvara svoje stepenište Jakovljevo i stremi po njemu ka

idealu (ili ka Idealu – reči, reči, reči...) Biće koje ne stvara te stepenice, bezlično je, zato što je ličnost

- stvaralac. Naš demon – tinejdžer Kiril – nije ličnost. Njega ni čovekom nije moguće nazvati, jezik

se ne bi usudio da tako nešto izgovori. Te ovako - usplahireni đavolčić.

-----------------------------------------------------------------

* Bilina – ruska epska narodna pesma

***

U Centar dolazi sve više i više ljudi. To je zapanjujuće, zato što nigde nismo davali reklamu.

Nekoliko članaka, koje su o nama uradili novinari, nije ugledalo svetlost dana: urednici nisu verovali

da je tako nešto moguće. Čak i članak akademika Ivlijeva „*Eskulapi iz „Noosfere“ nije odmah

primljen u nekoliko publikacija. Ne iznenađuju me ovakve reakcije. Ni sam ne bih poverovao do pre

tri godine, da ljudi koji nemaju čak ni osnovno medicinsko obrazovanje, mogu da izleče od takvih

teških bolesti.

Ali, one koje su izlečili – gde ćeš ih sakriti?

Daša Garohova, koja je od detinjstva bila gluva, sada sluša predavanja na fakultetu. Nastja

Kvakova – skoro oslepela od tumora na mozgu, sa čirom želuca i na dvanaestopalačnom crevu – sada

mašta da radi u našem Centru. Već je prikupljala na kompjuteru moje članke, i ko bi se sada setio, da

još do nedavno ništa nije videla i nije želela da živi? A njena dijagnoza „sterilitet“?

--------------------------------------------------------------------

* Eskulap – latinski – mit. – bog veštine lečenja, lekar – M. Vujaklija

Nastja se udala i rodila dete. Doktori ćute ili kažu: svašta se događa!

Da, događa se, svakako – čas tamo, čas ovde. Ali, iz nekog razloga, ne kod njih. Pa, ukoliko

se to skoro svakodnevno događa na jednom mestu – kako to objasniti?

Evo nedavnog slučaja – žena je na poslu bila u ogromnoj meri ozračena. Svi organi su

praktično uništeni – rak, umro je bubreg. Svest je, da ne bi trpela neizdrživi bol, isključila nervni

sistem. Životna prognoza je bila: ne nekoliko meseci ili nedelja, već dana.

Muž te žene je došao kod nas, zato što ni jedna ustanova Ministarstva zdravlja nije htela čak

ni da pokuša da uradi nešto u toj beznadežnoj situaciji. Došao je, kao da je bio vođen rukom

Proviđenja. U to vreme nam je došao u posetu moj dobar poznanik, akademik Medicinsko-tehničke

akademije, Dmitrij Gavrilović Sokolov. On je zamenik čuvenog Mihaila Ivanovića Fomina, autora

„Integralne medicine“.

Slušajući priču našeg klijenta o tome šta se dogodilo sa njegovom ženom, Dmitrij Gavrilović

je iznenada iz torbe izvadio šemu u boji i počeo da nam pokazuje.

- Evo, ovo su agresivni radikali – počinje da objašnjava. – Upravo oni dovode ćelije i

molekule organizma najpre do infekcije, zatim do degeneracije.

- Da li postoji mogućnost da se neutrališu? – pitam ja.

- Da, treba stvoriti u organizmu elektronsko prezasićenje. Elektroni – su izuzetno brze čestice,

i elektronski vetar koji oni razvijaju, vrlo brzo može da spere nagomilane agresivne radikale. Obično

se u medicini u takvim slučajevima primenjuju preparati-antioksidansi, ali oni stižu do krvi preko

sistema za varenje onda, kada se osnovni negativni događaji dešavaju u ćelijama tkiva. Tako da,

ukoliko vi možete da stvorite elektronski vetar u organizmu te žene, šanse da se spase zaista postoje.

Dmitrij Gavrilović je već upoznat sa nekim čudesnim izlečenjima, koja smo ostvarili kod nas.

I zbog toga predlaže svoju šemu apsolutno ozbiljno.

Uključujemo ekran unutarnjih vizija. Preko fotografije, koju nam je doneo muž umiruće žene,

izlazimo na njeno biopolje i počinjemo da skeniramo organizam.

Vrlo dobro su vidljivi agresivni radikali – radioaktivne čestice. Celo telo kao da je zahvaćeno

požarom. Isključivo crvena boja: ono gori. Gori u bukvalnom smislu te reči - radijacija ga spaljuje.

Izvodimo na ekran elektronske čestice: u dlaku isto kao na šemi Sokolova. Stavljamo u pogon u

realnom vremenu proces elektronskog vetra. I čudo: elektroni, kao dobri zaštitnici, bacaju se na

milijarde radioaktivnih protivnika koji spaljuju organizam i počinju da ih uništavaju, izgrađujući

nove unutarnje veze, neutrališući, čisteći ih, kao usisivačem, iz ćelija.

Već posle dve nedelje, muž te žene nas je obavestio da se ona oseća toliko bolje, da čita

knjige, gori od želje da ustane iz kreveta. Zabranili smo da ustaje iz kreveta. Mora da čuva snage,

zato što je pred njom obnavljanje radijacijom razorenih tkiva i organa. U toj borbi je svaka mrvica

snage zlata vredna. Ali je posle nedelju dana, ona ipak ustala. Srećni muž nam je odmah doneo

gomilu torti, postavivši ih jednu iznad druge u obliku tornja.

No, osim rada ovde, imamo i posao tamo. Lapšin mi je ispričao u Feodosiji da je Mamaj u

svoje vreme, sakrio negde na Krimu jedno od najvažnijih sakralnih obeležja – Zlatnog konja.

Vjačeslav je imao figuricu Majke Zemlje, njemu su obećali skiptar vlasti. Treći simbol, ako bi ga

našao, s kojim bi, navodno, zaista mogao da dobije neograničenu vlast na Zemlji – jeste upravo taj

Zlatni konj. Što li ih sve toliko privlači zlato? Zar je živi konj lošiji? Nekada je Zlatni konj pripadao

Georgiju Pobedonosnom. Ali je onda prešao u posed Horde. Nekakvi su čudni odnosi i složeni

obračuni bili između Georgija i volških* kanova. Zato smo Igor i ja počeli da tražimo konja, kako

bismo pretekli Lapšina. I, koliko god čudno bilo, našli smo ga, iako ne tamo gde smo mislili. Konj je

bio sakriven u jednoj od špilja, nedaleko od grada Sudak.

Da bismo ga preneli kroz međuprostorni tunel, bili smo prisiljeni da prvo dematerijalizujemo

konja u informacionu strukturu. Premestili smo ga na nivoe, gde je na stepenicama, evo već nekoliko

vekova, nepokretno sedeo stari moćni vitez, poznat u mnogim narodima pod različitim imenima.

Postavili smo konja pored njega i, koristeći tehnologije kojima su nas obučili u poslednje vreme, dali

impuls konju da poprimi svoj uobičajeni izgled.

Zlatni konj je direktno na naše oči počeo brzo da raste. Georgije je sa zaprepašćenjem

posmatrao to čudo. I evo, konj se već premešta s noge na nogu. Na njemu je konjska oprema,

praporci na pokrivaču, crveno sedlo. Sveti Georgije je sa velikim naporom ustao, prišao svome

prijatelju koga nije video stotinama godina, uhvatio ga jednom rukom za uzde, a drugom ga je

pomilivao po grivi i odjednom zagnjurio sedu glavu u njegov vrat. Suzica je skliznula niz naborani

obraz starog vojnika. I konj je, bukvalno razumevajući njegova osećanja, takođe nastojao da se što

više telom priljubi uz svog gospodara.

Nismo želeli da ometamo taj susret, i obazrivo smo nestali sa stepeništa Georgija

Pobedonosca.

Potom smo na isti način uzeli iz Lapšinove statuetice – one iste žene, sa kojom je on

priređivao šamanske obrede, – njenu informacionu suštinu i podigli je na gornju zaravan. Tamo

postoji gora, i na njoj je napravljena zaravan za ovu figuricu, koju su nekada otele tamne sile. Vratili

smo je na njeno zakonito mesto. Sunce žeže iza njenih leđa, prodire skroz, a iz čela lika Majke

Zemlje, gde je obruč sa kamenom, istrgnuo se zrak i spušta se dole, na našu planetu. Sada u onom

predmetu, koji je ostao kod Lapšina, više nema informacione suštine, i on njim ne može da

manipuliše zarad svojih interesa.

Ostaje još jedan predmet – skiptar vlasti. Lapšinu su nedavno obećali da će mu ga dati. Samo,

gde je taj, koji je obećao?

-----------------------------------------------------------------

* volški – sa priobalja reke Volge

Posle nekoliko dana, pronašli smo žezlo ispod trona Cara Tame i uzeli ga, zajedno sa

barjakom Andreja Prvozvanog koji je takođe ležao tamo, a pored je bila izuzetno drevna knjiga,

prekrivena velikim slojem prašine. Kroz prašinu su se nejasno probijala slova naslova. Ali ga nismo

pročitali. Niko se nije usudio da nas ometa. Ogromni skiptar smo jedva doteglili preko svih nivoa do

gornje zaravni. Za njega je već bilo pripremljeno mesto, levo od Majke Zemlje. I on je trenutno

počeo da radi. Pored žezla smo učvrstili barjak i on se razvio, pokazavši natpis: „Za veru u Hrista“.

Tu smo položili i knjigu – u kamenu je bilo pripremljeno mesto za nju.

To nije fizički, već duhovni nivo. Ali se upravo ovde isprva dešava ono, što se potom događa

u svetu. I, ako je danas na duhovnom nivou iznikao i gordo počeo da leprša Andrejevski barjak,

znači, uskoro će državu sa tom zastavom početi da potpomaže sreća.

Sada sve stoji na svom mestu i sjedinilo se zracima: zastava, skiptar i Majka Zemlja. A

malčice niže, na stepenicama sedi stari Georgije Pobedonosac, veoma nalik na epskog junaka Ilju

Muromca, i posmatra svog konja. I konj njega posmatra. Oni su zadovoljni jedan drugim.

* * *I evo, završen je prvi deo moje povesti. Ubuduće, ako mi bude dozvoljeno, ispričaću još.

Volja je čitalaca – da se odnose prema knjizi kao prema otkrovenju ili kao prema zabavnoj bajci.

U čuvenoj drami Kalderona bojažljivi princ, saznavši da „život jeste san“, postaje hrabar

vojnik i mudar vladar. Ja se nadam, da će moji čitaoci, saznavši iz knjige o relativnosti života na

ovom svetu, početi da ga cene kao etapu večnog života, kao ispit, pri čijem polaganju je neophodna i

mudrost, i srčanost, i uzvišenost duha. I to nisu samo prazne visokoparne reči.

Čovečanstvo, uglavnom, do današnjih dana smatra da je stvoreno zarad sreće, kao ptica zbog

letenja. Ono se strastveno predaje vrednostima civilizacije, kudikamo više negoli kulturi. A većina

uopšte uzevši smatra, da su civilizacija i kultura – praktično jedno te isto. Na primer, televizor je –

dostignuće civilizacije i instrument kulture.

Međutim, razlika je principijelna. Civilizacija je izgrađena na osnovama naučno-tehničkih

elemenata, a kultura na – filozofsko-estetskim. Kultura je čovečna, civilizacija je poput mašine.

Kultura je idealna, civilizacija je utilitarna. Kultura je nacionalna, originalna, civilizacija je –

kosmopolitska, bezlična. Kultura je – kult, tradicija; ona teži ka konzervativizmu. Civilizacija je –

večno užurbano stremljenje ka najnovijem, najsavršenijem u tehničkom ili ekonomskom pogledu.

Kultura je - uglavnom delo pojedinaca, civilizacija je – unifikacija. Ideal kulture je – osvajanje

najraznovrsnijih aspekata ljudske duše. Ideal civilizacije je – totalna moć. Dominanta kulture je –

dužnost. Konačno, dominanta civilizacije je – zadovoljavanje potreba.

Zbog čega ja tako gnjavatorski objašnjavam ovu razliku, koju su savršeno shvatali i osećali

najbolji predstavnici ljudskog roda? Zato što izuzetno složena dijalektika odnosa između kulture i

civilizacije – jeste barometar duhovnosti društva. Neduhovnost je pogubna za ljudski rod, ona ga

odvlači od uzvišenih zadataka i ciljeva božanskog poretka do najnižih nivoa postojanja.

O značaju kolektivne svesti, o njenom nastajanju i menjanju, dovoljno je ispričano. A da li je

moguća kolektivna duhovnost pojedinačne nacije, naroda, celog čovečanstva – ja ne znam. Mislim da

je, ipak, duhovnost individualna – isto kao greh, spoznaja tog greha i nastojanje da se on iskupi.

Svako mora sam da gradi svoje Jakovljeve stepenice i da se uspinje po njima. I svako će biti

nagrađen po zaslugama.

Tako da, nemoj isuviše da se zavaravaš, čitaoče, kako evo, nastupa nova era, a tebi ostaje

samo da ubiraš njena blaga. Ta era jeste nova, ali je tvoja odgovornost pređašnja. Samo ćeš

zalaganjem sopstvene duše, svojim ulaganjem u novu kolektivnu svest, dobiti propusnicu do nje.

Želim ti uspeha na tom polju časti.

*