Atrijum

Stranic | 22

AtrijumSlobodna zbirka pesama4.3.2015.Damjana Ojdanic

Poetak

Reci mi, devojko draga,Reci mi kako si i dale tako mlada.Odaj mi tajnu:Kako te nisu oborile godine?Niko na ovome svetu vie nije mlad,Svak' se rodi starI dri nebo i zemlu na nejakim leima ludskim.

Reci mi kako to da i dale pevaI kako i dale vidi lepotu sunca,Kada oblaci prekrivaju vae nebo?Kako osea muziku u krvi,Kada uasna tiina puni va teak vazduh?

Kako sve vas devojke poetkaNisu slomili vekovi namerne lepote?Kako sve te momke krajaNisu oslabili vekovi namerne boje glasa?

Kako ti se oi ne zaklope od gorke bare suza na trepavicama?Zato i dale ulepava sebe spola i iznutra?Da li je mogue da i dale traga za sobom u ovom svetu stranputica?Gleda, smeje se i hoda.

Roena si da izdri stene na grudimaI da svaku bol pretvori u sreu.Roena si da uvek peva ludimaI da voli, kao sve sestre tvoje.

Neka ti jo milijardu godina vetar plee sa kosomNa livadi gde si rasti poela.Otvori oi, otvori srce, sluaj i dale zviduk istorije,Tako si i sama odabrala, jer si smela.

Neka te ne uplae nepoznati budui dani;Svaki proivlen sekund budunost je nekada bio.Na svakom svetu, znaj, ima sunca i u tami,Zajedno ivimo, jedino umiremo sami.

eka te plavo, duboko more, ekaju te albatrosa krila.eka te muzika iskona i prva re na svetu.Ne ali to nikada niija nisi bila,Knjiga je uvek tu da ti ugasi setu.

Ti i dale tri sa dobrim ludima i daleVidi zamah krila u svakom koraku.Primi u srce pesmu to ti more aleI gledaj samo duom u pretekome mraku.

Obeavam ti mirise knjiga, soli i vode.Dau ti hor najbolih glasova sa drugog sveta;I kada ne bude vie devojka, kada bude stara i seda,Pred tobom bie kristalna pola slobode.

Pesma pesmama

Jedna moja pesma zna ko eka sa druge strane.Druga zna sve o srei, o smehu i osmehu.Jedna zna kako ivot see obeane dane,A ja ne znam nita, osim da ih piem.

Pesma moja jedna zna koliko u voleti,Druga, opet, zna i koliko e boleti.Ja ih pitam, molim, pevam, da mi kau sve to znaju;A od njih samo muk, odgovor nee da mi daju.

Jedan papir smeje se, jer zna sreu davanja.Drugi ve polako gori, gori u vatri kajanja.Ta je vatra spora i jaka, a nikada ne staje;Ja molim papir da izgori, ali on utehu ne daje.

Jedna moja pesma zna broj godina moga telaI zna koliko u dugo umeti da sanjam.Druga pesma zna, odavno, ta nikada nisam smela,Ja preklinjem, ali one likuju nada mnom.

Koliko u ja jo puta preklinjati pesme?Glas u da izgubim za odgovorom meu stranicama;Izdae me snaga dok budem prevrtala knjige,Traei sebe meu njima krajnjim stanicama.

Jedna moja pesma zna da li sam jo mlada,I zna kako ujem svet i kako gledam zvuke.Druga moja pesma zna ta sam ovo sadaI zna da ve padam na zemlju i skupljam sebi ruke.

Sve napisane moje pesme znajuta u sebi ve imaju.Sve pesme koje treba da se rodeZnae ta e da uvaju.

Jedna moja pesma zna ko eka sa druge strane.Druga zna sve o srei, o smehu i osmehu.Ja ekam no i oluju kada e oi da mi otvore.Znaju sve o meni, ali nita mi ne govore.Silueta

Izgubljen pogled i lutanja dah...Svuda mirie strah.Kroz no lebdi muzika skalaProvidna, slaba, mala.

U ledenom oku ugaenog liaCrna silueta stoji i peva.Lice se ne vidi, vidi se osmeh samo,Oseaju se godine u tom oku tamo.

Ubistvena sitna kia rominja sva siva,Ubija sreu, radost i smeh.Kapi su preteke, stvarnost je kriva,Kao krivi i teki, vatreni greh.

Ne uje se glas, ni apat, ni vriska.Mladi su po sobama u polumraku;Piju svoju mladost jer ih silno pritiska,Upadaju u ae kao zver u zamku.

Silueta stoji posmatrajui grad.Njene oi vide dalje od leta ptice selice;Njene oi vide kraj sveta i novi poetak,Vide aneoske boje i avolovo lice.

Sve vide oi te silueteI ele da nikada se vie ne otvore.Srce njeno eka da doe krajnji danI da se oi, tugom zamagljene, zauvek obore...

Kavez od stakla

U noi pokrivenoj svilom, sa muzikom kao sa bilom,Preko dijamantskog mora, sa lubavlu iz pora,Pre nego to doleti do crvenih dolina,Moja ela bie slobodna.

Jer, nisam mogao da vidim svet u ovom kavezu od stakla.Nisam znao ko dri klu, dok se sopstvena ruka nije pomakla.ekao sam dan da me neko oslobodi, ekao da se to dogodi,A onda video klu u svojoj aci koja je mrtva plutala po vodi.

Nisam mogao da vidim izvan ove uplakane elije,Nisam mogao jer nisam sluao palivije.Nikoga nije bilo tamo da me barem uje, da mojim reima sebe truje,Sve poslao sam doavola, sve osim vatre, koja uvek tu je.

Zasijale su neije oi u mom sopstvenom mraku i dale mi knjigu.Pevalo je neije grlo beskrajnu pesmu, pevalo je dok je umiralo.Glas se stiavao, boje su nestajale, moja se krv u vrelinu pretvorila;Staklena su se vrata ba meni otvorila.

Savrenstvo izmeu dana i noi, neki zovu ga zora,To vreme kada si kao dete od hiladu vekova provedenih u raju,Vreme kada sjaj se raa iz dubine grimiznog mora,Kada kao dete stoji na litici starosti i primie se kraju.

Dijalog

HAEL:

Dobrodoli natrag, gosti mili!Otkada ne videsmo se mi!Pa gde ste dosad bili?Sruili se divni sni?

Ba vas mi smo ekali, jer znadosmo da ete doi Ko paklu uvek tei, u raj nee moi!Napustili se nas mislei...

LEVIJATAN:

Grehu je kraj, pravac u raj!

HAEL:

Ne prekidaj me demonu! mada ima pravo;Dragi nai gosti zbunili su se samo!Ta u prirodi je oveka da sebe lae doveka...Mi vam opratamo, jer istinu znamo.

Na onom mestu gde ste ostavili nas...

LEVIJATAN:

Zamalo!

HAEL:

... tamo prestao je crnog konja kas.Al' nama teko nije da ga probudimo sada.I on voli da gleda kako dua propada.

Pogledajte svoja lica, priite ka vodi...Pogledajte jata gavranova, oni su na slobodi!Ovde nema grlica niti rajskih ptica,Nipoto! samo mase preuglenisanih lica.

Uite, uite! ekaju vas svi!Mefistofeles, Behemot, pir proputate vi!Faust sa Margaritom Bibliju ita,Od srca smejemo se mi.

LEVIJATAN:

Od srca? Kakvog srca, ne razumem ja?

HAEL:Tako kau ludi, od srca se smeju...

LEVIJATAN:

Znam da kau ludi, al' ti ovek nisi.Govori kako se ovde pria, pa i neka ne razumeju avo tako ne kae, a avo ne sme da lae!Na e jezik ludi shvatiti, drugaije ne umeju.

Renesansa (novog doba)

Sluaj vetar koji nosi zvuke istorije,Pravo kroz vrtlog plastine sadanjosti.Da li vidi kraj vremena u oblacima ispod vode?Da li osea mirise knjiga koje e goreti u plamenu budueg neznanja?

Osea li hladnou inkvizicije naih mozgovaI vrelinu mladih dua koje izgaraju na lomai?Da li vidi poetak novog pakla na naoj majinskoj planeti,Osea li cepanje naslovnih strana naeg vremena od stakla?

Da li si i ti navikao na zvuk oruja i glasove demagoga?Da li su te naterali da se navikne ili si sauvao sebe?Ima li dostojanstva barem mrvu, ima li glavu bez okova,Da li si sam ili ima nekoga pored tebe?

Gledaj oluju koja dolazi sa Istoka, gledaj kako guta prostor i vreme;Gledaj svojim oima ma koje boje one bile;Ukus blata i krvi ve osea na nepcima.Ukus metala i prlavtine ve ti se lepi po zubima.

Gubi li oseanja? Gubi li razum i samokontrolu?Nedostaje ti ono neto da raskomada vodee figure,Treba ti glas koji peva rei poznate tvome srcu,Treba ti ruka koja udara po nesalomivom aparatu vostva.

Potrebna ti je vera da ovrsne tvoje utopistike misliI srce neuprlano prokletim pesmama mranih pesnika.Potrebna ti je sirova snaga i jaka leaDa iznese teret budunosti do krajnje stanice razuma.

Nema vetra promene dok mozak se ne pokrene;Nema mirisa cvea dok mehanizam se ne okrene;Nema pijedestala niti trona od poasnog mermera;Nema novog, zdravog drvea dok spotiemo se o trule korene.

Oda nove generacije

Moje ruke same piu pesme alosti,Pesme vodi, ode devojatvu, himne radosti,Tuna slova prepliu se sa nadrealnom sreom,Iz pisalke izliva se krv uzburkana od mladosti.

Mi smo deca tamnih vremena,Deca zlata, neona i policijskih racija,U blatu neznanja ipak vidimo plamen,Radosna smo, uplakana, srena generacija.

Teke kie pevaju moje stihoveA sunce ubija prirodu smeha.Mastilo beznaa pokriva arene papire,Srce eka ideje da u vatri se smire.

Na leima nosimo naslee zlih ludi,eka se naa re, dobijena u ratu.Momci polomlene snage padaju na enske grudi.Devojkama unitene lepote po boji glasa se sudi.

Ubica

(Tuno li je kada jedan nevini ubicaU eliji truloj zavri, a kriv nije...)

Nije li strano kada ubije nekoga,A to nisu tvoje ruke, nije tvoj glas, niti tvoja glava?

Kada mlado srce u san svakog trena upalo bi,Al' ne moe od reetaka ne moe da spava.

Naviklo je mlado srce da mu bude hladnoI naviklo je da toplotu nikad ne dobija.

I godina je takva sunca skoro i da nema,Tek pokoji hladni zrak kroz oblak se probija.

Kie olovne stale su, al' padaju jo;Reke bujne spale su, al' kamen sa grudi nije.

Da li je na grudima ili je u grudima?Da li je tako samo mladom srcu ili je svim ludima?

Mlado srce jedan straan zloin poinilo je.Ubilo je jednu svetlost koja elela je da doe...

...A da ostane? Ne, to mladost ne moe znati,A kamen ne zna da moli sunce da mu se vrati.

I ta da ubica radi? Kako da se brani?Strgao bi sa sebe zatvorsku koulu.

I gleda srce kroz reetke i gleda po straniPrati mesec, eka zoru, eka presudu od vani.

I kada doe presuda ta e tek tad ubica?Da li moi e da ita znakove sa lica

Da l' postae slobodan? Ili e dovekaPutokaze osvetlene morati da eka

Da li e ga ikada vie gledati kao oveka?Moda jo e morati suncu da se nada

A dok eka, telo e pasti bez trunke snage.Ubica mladog srca u zoru u san pada...

(Tuno li je kada jedan nevini ubicaU eliji truloj zavri, a rekosmo, kriv nije...)

Pravedno li je?

Dvadeset i osam dana oienja

Klatno velikog sata kuca, a pesnik nema vremenaDolo je vreme da napie jo jednu pesmu,Dolo je vreme da stvori poslednju bajkuO bolem svetu u kojem 'mesto zgrada rastu slova

Opominje klatno pesnika, da ne zanosi se iluzijom boleg svetaDa sve to je na svetu bilo dobro, prolo jeOpominje ga da ga vreme nee ekati,Pesnik ne slua iako ga kucanje pretvara u kamen

Razbijena stakla na prozorima putaju februarski vetarU njegovu odaju sa knjigama, pisaom mainom i mastilomVena zima ledi njegovu krv, nekada vrelu i brzuile se lede kao korita zaboravlenih reka

Zbog scenarija spolnog sveta, pesnik gubi vidZbog sveprisutnog opreza, pesniku se izotrava sluhOn dri svoje papire i uva ih ivotomKrasnopis svojih ruku smatra jedinom lepotom

Kao ludi pred kraj ivota, on gleda u neboGleda gore iako mu vetar iba mlado liceRadost mladosti i seta dolazee starostiPrepliu se u bici za prevlast

Svoju knjiicu dri tako da ga ruke ve boleSvoj ivot dri tako da mu se srce ve raspadaLea ga izdaju dok na njima nosi uspomeneUspomene ne smeju da padnu na zemlu, ne smeju da se razbiju

Seanja i oseanja, jedno slovo nita ne menjaU dui stiava se prejaka vatra strplenjaU srcu gasi se kucanje velikog sataI klatno sve je sporije i sporije

Dvadeset i osam dana gledae u krte grane zavejanog drveaivee bez zlatnih znakova arenog proleaVeno e gledati u ledene bujice promaenih elaA setni miris starih knjiga provejavae kroz stolea

Osuda

ibajte malog pesnika, udarajte ga kamenjem starim hiladu godinaNijedna se pesma bez udaraca iz njegovog pera nije rodilaPalite ga dok oivlava plave latinske rei iz preteke zemleIzvadite mu srce da konano ohladi tajne gorue krvi

Nije mali pesnik ni poslednji ni prviKoji je zarad pesama tonuo u ledene dubine tirkiznih okeanaNije mali pesnik uo pesme sirenaKoje je nosio slani vetar kristalnih i zaroblenih dana

Vatra u oima gorela je samaDok se voda polako slivala sa uleplene koseDok je plutao po okeanu nemira udarajui u steneVatru u oima nisu videle morske ptice irokih krila

Pustite zveri na malog pesnika, oslobodite ih sa lanacaNeka rastrgnu njegovo mlado telo, zaveite ga za koijuU njega gledae krvoedno milijarde ludi stranacaProtiv njega pevae milijarde ludi zatvorenih oiju

Neka njegove ruke novu pesmu ne poinjuSam je kriv to ne ume da eta po palubiNeka ga proguta okean kog je tako silno voleoNeka gore pesme pred njegovim oima

Neka svako izgorelo slovo u neznanim grobovima poivaDa, ako preivi ovo, ne moe nikada vie da ih naeMada ne verujem da preivee smrt svojih dela od mastilaPesnici besmrtni nisu, a mladost nije vrsta kao kamen

Polako, polako, ne pourujte plamenZasluio je da izgara polako, kao to mu se gase eleMislio je da moe da pie dok je ivOduzmite mu te papire iz ruke, neka umre bez njih

Plamen neka bude veoma tihKada bole razmislim malo, neka nikada se ne ugasiI neka spava na svakih sto godina, snovi e ga odravati ivimDok ne odlui da ga konano progutaju mramorni talasi

Schmerz

Dolazi dvadeset i prva jesen,Opae sa drvea greke, pogreni stavovi i ideje.Zima e iznedriti par novih pesamaObojenih patnjom sveta i sreom istog.

Ne znam mogu li da piem na lepim mestima -Za stihove potrebna je tama.Ovde previe svetlosti ima.Moja tugaliva inspiracija polulana je mirnoom parka.

Ja elim da upoznam sve te mlade ludeKoji svoje misli na papir prenose Jer znam da i njima treba Weltschmerz,Germanska hladnoa i vazduh sa Alpa.

I elim da im kaem da nisu samiI da nas ima mnogo samo to nikoNe bi da slua o unutranjoj lepoti,O ahu sa mladou i bici za istu.

Malo njih hoe da dozvoli iskrenim notamaDa uu u ui; da poremete ustalenost povrnosti;Da zapale vatru stvaranja koja tinja u svakome;Da i oni zapevaju jer na to imaju pravo.

Nemojte mi rei da niko nita ne bi menjao.Svi bi da menjaju svet a pitaju se zato ne mogu.Ne mogu jer ne vide arenilo lepote i lepotu arenilaI jer ne gutaju ispovesti iz tegetnog mastila.

Neljudima

Tu gde gori vena vatra vaih blatnjavih srca,Tu gde se ra stapa sa metalom vaih mozgova,Tu gde se izvija dim od vaih sprenih jezika,Tu doi ete kada potraite Istinu posle Kraja.

Nai ete svoj Moral visoko na pijedestalu EvolucijeKojoj zahvaljujete za ispravnost dela svoje dece,Koja ive ivot u beloj boji svetle budunosti,Koja kleei zrae svetlou roditeljskih oreola.

Nai ete svoje crne fantom maske nad plamenom LjubaviI miris njihovog topljenja naterae vam suze na zaslepljene oi.Osetiete svaki deo bola ljudi manjih od vas,Svaki lanac koji ste im oko zglobova vezali, urezivae vam se u hladnu kou.

Niste priznavali Drugaije, ali priznavali ste Ispraznost;Hrianski ste kamenovali poljupce dok su vaa deca grlila Raskalanost;Vai sinovi kupovali su neije keri pod priguenim svetlima Megalomanije,Vae keri prodavale su se neijim sinovima u mrakovima ljubavi kojoj ste ih uili.

Razdvajali ste svaki zagrljaj ene i ene,Bacali ste usrdna prokletstva na zagrljaj mukarca i mukarca,Dok ste crkvene praznike ponizno potovali crvenim novanicama,Simbolima skromnosti i razumevanja bivstvovanja vaega.

Mislili ste da ete doi u vrtove Raja posle sve mrnje?Va Bog je voleo vas kao to ste i vi voleli druge.Vaa Dua ivee u onakvoj svetlosti kakvu ste vi slali drugim Duama.Neete uti Muziku Anela jer istu Muziku svog Srca niste sluali.

Ove odvratne zmije svuda oko vas, vaa su istota Uma.Oseate li miris paljevine? To eka vas, dragi nai gosti,Kasno je za Oprost, na mestu ste gde nema Milosti!Vremena ste dovoljno imali, nita veno nije.

Razmislite zato ne uste umilni glas Anela,Razmislite zato ne stigoste pred Kapije Venosti,Setite se svojih tamnih, avoljih misli,Da li vam je ao? Kajete li se? Kasno je!

Vai okovi su ubili decu vau, a vaa deca tuu decu Dobrodoli u Sodomu svog milostivog poduavanja!Ovu paklenu vruinu u venama sami ste zasluili,Prejake rei vae zatrpale su stazu do Istine.

Oseate li Kraj da se blii? Sada, u Smrti, otvorite srce,Kada ve u ivotu niste tako hteli. Sada ve ne biste smeliDa traite put nazad, jer on skriven je iza noeva vaih licemernih misli,ujete li topot konja? Pregazie vas kao to vi za ivota gazili.

Va Moral sa pijedestala pao je prvim topotom istoga konja,Jer bio je istinit i vrst kao i vai oreoli kojima ste se ukraavaliZa spoljanju svetinu, za licemerje masnih, uasnih lica, ubie vas......Prokletstvo usaeno u srca deaka i devojica.

Pad

Suze su se istroile kao rei na odruNo je pala brzo kao vernica pred sjajem zlataSvetlost dana se izgubila kao istota telaDobrota se razbila kao vrline u vremenu brzine

Oltar iskrenosti uruava se u oluji i padu olovne kieVazduh je zainjen ukusima lepote ludilaPesnici uzalud pevaju pesme hiljaditog svetaSlikari uzalud slikaju vizije obojenih mozgova

Trpeza slabosti i greha odavno je postavljenaPali su oreoli ljudi sa visina na prljavu zemlju niskostiSamo se ekalo na taj dan Istine prema sebiHiljadu jezika se zna, ne zna se jezik nijedan

Konji bi da tre, ali stavljeni su u gvozdene okovePtice bi da lete, ali krila im se natapaju otrovnim vodamaRibe bi da plivaju, ali krge im se pune tekom hemijom crnilaSamo jo zmije slobodno gmiu ovim putevima

Dvadeset je i jedna godina, dvadeset i jedna hiljada idejaDvadeset je puta vie zabrana, lanaca i lovakih zamkiJedna je glava, milion je zidova za udaranjeJedan je vid, beskrajno je stvari koje ne treba videti

Toliko je ljubavi, toliko je lepote i razumevanjaPokrivenih prokletstvom mizantropijeToliko je iskrenosti, toliko je istina i predanostiPokrivenih licemerjem oveijim

Gubimo glas, gubimo glasJedan jedini glasGlas cele VasioneJedan jedini glas

Klatno

U mranoj sobi punoj seanja i nade,Sedi pesnik sa suzama na licu.Jedne slepljene na hladnim obrazima,Druge padaju na njegovu knjiicu.

U toj su knjizi sve njegove ivotne dobi,Sada pomeane sa vatrom i ledom njegovog srca.U njemu se sve preplie oduvek je pisao samo za sebe.A klatno starog sata kuca.

Opominje ga.

Vreme je da napie jos jednu pesmu,D a je niko ne zna, da je niko ne vidi.Da je sakrije na samo dno due.Da se sam sebe stidi.

Pesnik se hvata za glavu.Nita znaajno nisam uradio.Za ovoliko vremena koliko sam pisao,Nita o ivotu nisam shvatio.

Pisao je, pisao i pisao...Iz njegovog pera izlivale su se najlepe reci.Stvarao je dok je disao.I nita nije moglo u tome da ga sprei.

Dugo je iveo pod vedrim nebom,Sa Ciganima, kao Pukinov Aleko.Video je slobodu, video je sebe...

Bio je neto i bio je neko.

Prva pesma napisana usput

Trai se mir u previe nemirnim senkamaI trai se ljubav u oima koje vole samo jednu noTrai se pesma na hladnom novembarskom asfaltuI trae se krila kod ljudi koji ak ni odskoili nisu

Poverenje u nepoznatima je oslonac u nestabilnimaA jedan sekund smeha dovoljan je Da se ostane na ratitu, poljuljan preanjim suzamaTrai se tren sree u godinama bez nje

I cela mladost zove se potraga;Istraivanje, to bi struni ljudi rekliTraie se svrha do poslednjeg udisajaLakog vazduha ispunjenog mirisima mora

Druga pesma napisana usput

O istoriji mogu pisati jer stara sam hiljadu vekovaO svetu mogu pisati jer oseam njegov pulsO ljudima mogu pisati jer i sama sam ovekSve moje pesme miriu na antikvarnicu plave boje

Dah stare biblioteke mea se sa mirisima nove ereCrno i belo meaju se sa bojama dugeSive zone uma same boje se u utoSuvina pitanja se sama meusobno ubijaju

Kada me pitaju zato svesno pravim greke,Kaem da nemam odgovor ni na ta,Odgovori su skriveni u paletama arenilaOdgovori su negde u notnom sistemu muzike sveta

Atrijum

On sedi na tronu od hladnog kamenaI dri grehove skuplene u desnoj ruci.Negove oi su miris leda, ukus plamenaA srce ukotvleno u crvenoj luci.

On ne zna za pratanje niti vrlinu,Nema oseaj niti zna da umre.On zna za led Sibira i afriku vrelinu,Da potedi i da prui ivot on ne ume.

Negovi dani su pononi svi,Zora katkad svane, crna kao ovek.I onda kada sanja, komarni su sni,Bez srca, bez due, on ivee dovek.

Reka

Malom pesniku majka ree jednog danaDa e izgubiti razum ako bude pokuavao da razume svet.Ona ree, pesnik saslua, ali rei nije uo.Nije uo.

Sedeo je mali pesnik na kamenu i video ceo svet.Godina je nebitna, mesto je brdovito i puno reka.Pred arenim oima pesnikovim lete pitanja;Ona pitanja koja dou u vreme utanja.

Ko je prvi odredio ta je prava ljubavKo to prvi nije razumeo tua oekivanja od ivotaKo prvi nije obojio svoj svet pastelnim bojama lepoteKo je prvi dao sebi pravo da kroji tue ivote

Ko je prvi sebi dao pravo da pusti zlokoban glas iz grlaI ponovi istoriju ispunjenu otrovnim gasom strahaKo e to svom detetu rei kakva je ljubav ispravnaKo e to mrnjom braniti svoje dete od istine

Kakva su to bia koja svoju crnu pravdu deleI drugima ne daju da pokazuju veliinu svojih srcaZato oni imaju pravo da ih ceo svet vidiA due sa druge strane reke zatvaraju u etiri zida

Kako se zove taj Bog u koga oni verujuI koji je to Bog koji voli samo ljude sa desne strane rekeI kakvo je to srce koje druge baca u tamnicu izgraenu od glupostiemu slue njihova crvena slova okaena na zidu

Ko to puta neupevane tonove iz svog uskog grlaKo se to plai da vidi pravi pejza ove planeteKo to gradi tvravu koju uvaju milioni zatvorenih misliOd ega je taj krst u koji veruju i za ta je umro ovek ije slike u kuama uvaju

Od ega je ta crkva u kojoj se mole za mir i ljubavI kakva je to ljubav i kakav je to mirLjubav koja odreuje dovoljnu koliinu eljene mrnjeMir koji ispisuje krvave bitke i veiti nemir sa leve strane reke

Nije to mrnja, to je strah, arenilo moje uplaeno.Nije to ispravan stav ve uske grudi optoene gvoem.Nije to vera njihova, ve krive ideje praznih mozgova.Nije to istina, to je naa istorija koja je stala pre mnogo vekova.

Ja nisam u njihovoj crkvi od mranih pesama,Ja nisam u njihovoj istini koja lae njih same do zadnjeg daha,Ja nisam sa desne strane reke i nikada biti neu,A nisam jedini koji voli duu, a ne povrnu pojavu na tlu.

Svako vreme nosi svetsko zlo,Ruka koja pie istoriju oeliila se i ne pie iz zgloba.Zapamti, izmeu vas i mene i vas i njih je reka prepuna vode,Vode koja nosi istinu svakog starog i novog doba.

Oni e videti povrinu reke i uplaiti se dubineJa u gledati kroz vodu i radovati se tajnama ispod njeOni e videti sebe kako se utapaju u hladnoi koja e im zaustaviti krvJa u videti sebe kako otvorenih oiju gledam zrake sunca u vodi

Oni e zauvek ostati sa desne strane rekeDesno je ispravno svetu koji se svega plaiJa u zauvek voleti levu stranu rekeSrce mi je preveliko da bi osetilo strah.

Hvala majci koja me je nauila da volim ispod povrine i da stojim sa leve strane.