3

Veliki Iscelitelj

Valerij Voskobojnikov

AVICENAVeliki iscelitelj

PreveoBoban Jakovljević

Beograd, 2020

Valerij Voskobojnikov

Naslov originala:Моисей Ликманович Мейерович

‘Шлиман’Москва, 1966.

5

Veliki Iscelitelj

O onima koji su prvi kročili u nepoznate zemlje. O hrabrim ljudima, revolucionarima koji su na ovaj svet došli da bi ga poboljšali, onima koji su krčili put u nauci i umetnosti, onima koji su od detinjstva nepokolebljivo i iskreno stremili svom cilju.

6

Valerij Voskobojnikov

7

Veliki Iscelitelj

BIOGRAFIJA

Pre hiljadu godina u Buhari je živeo izuzetan čovek po imenu Abu Ali Husein ibn Abdulah ibn Hasan ibn Ali ibn Sina.

Ovo dugačko ime deluje čudno, kao i mnoga istočnjačka imena, iako je, zapravo, sve u njemu veoma jednostavno. Malo kasnije objasnićemo značenje ovog imena.

Ko je Ibn Sina? Lekari kažu da je veliki lekar.Ne, on je čuveni astronom i matematičar, govore matematičari.Književnici kažu da je veliki pesnik i pisac.On je teoretičar geologije, misle geolozi.Muzičari ga smatraju muzičkim teoretičarem.Za filozofe je filozof.Svi oni su u pravu.Ko je on, taj večiti lutalica, prvi ministar, vezir, a onda

zatočenik?Zašto su malo više od jednog veka nakon njegove smrti po

naređenju verskih fanatika na glavnom bagdadskom trgu gorele filozofske knjige Ibn Sine?

A nekoliko vekova kasnije, u Evropi, nakon izuma štampar­ske mašine, odmah posle Biblije štampaju obimnih pet tomova Kanona medicinske nauke. Njihov autor je Ibn Sina. „Avicena”, kako u Evropi izgovaraju njegovo ime.

Muslimanske biblioteke pomno čuvaju njegove knjige i ret­kima je dozvoljeno da ih uzmu u ruke. Za mnoge knjige smo samo čuli. Prepisivači su marljivo prepisivali knjige Ibn Sine. Umnožavane su u štamparijama raznih evropskih zemalja, pre­vođene su na razne jezike.

U Centralnoj Aziji o njemu se kazuju i pevaju legende.Godine 1980. ceo svet je obeležio milenijum od njegovog

rođenja.Ko je taj čovek, ko je Ibn Sina?

8

Valerij Voskobojnikov

DETINJSTVO I MLADOST

„Kad ti se rodi sin, daj mu dobro ime, to je najvažnije”, save­tovale su u to doba sve knjige o vaspitanju.

Mladom Abdulahu dopadalo se ime Husein. Njegovoj ženi Sitori ono se takođe dopadalo. I odavno su odlučili da prvog sina nazovu Husein. Bilo bi dobro dati mu i počasni nadimak. Tako se radilo u plemenitim kućama.

— Moj dečak će sigurno imati sina! — smejao se Abdulah. — Zato neka se moj mali Husein ne muči smišljajući mu ime. Ja sam već smislio ime za njegovog budućeg sina: Ali.

Mislio je: „Naravno, u čast pravednog kalifa Alija”. Abdulah je odlučio da počasni nadimak njegovog sina bude Abu Ali, što znači „Alijev otac”. A zatim će doći samo ime: Husein. Posle toga, spojeno arapskim „ibn”, što znači „sin”, sledi ime Husei­novog oca, pa ime dede, pradede i čukundede.

Novorođenog dečaka, hrabrog galamdžiju i radost cele po­rodice, nazvali su: Alijev otac Husein, sin Abdulaha, sina Hasana (tako se zvao deda), sina Alija, sina Sine.

Mladi Abdulah se obradovao. Po deset puta dnevno trčao je u ženske odaje u kojima je ležala njegova srećna žena Sitora (što znači „Zvezda”) i gde je mali Husein počinjao da se upoznaje sa svetom.

Kako je Abdulah mogao znati da je uzalud izmišljao tu zavr­zlamu s drugim imenom? Husein neće imati sina. Neće imati ni sopstvenu porodicu. Celog života će lutati karavanskim putevi­ma od grada do grada, od jednog do drugog vladara.

Ali o tome kasnije. Radosni Abdulah zasad se smeši.A to je bilo u septembru devetsto osamdesete godine.Mali Husein se rodio uoči najvećeg praznika: Mihradžana.

Taj drevni praznik padao je u jesen kad je suva, prašnjava vrelina postepeno slabila. Svi su jedni drugima davali poklone, a dvor

9

Veliki Iscelitelj

i vojska dobijali su zimsku odeću. Narod je toga dana izbacivao stare, prljave ćilime, posteljinu, razne propale stvari. Oblačili su novu, ranije kupljenu odeću, sačuvanu u sanducima.

„Kao što se obnavlja sve oko nas, tako se obnovio i moj život”, mislio je Abdulah. „Samo se čovek koji je na svet doneo sina može smatrati zaista odraslim i zrelim. Sad za mene počinje novi život.”

Zadivljujuće je koliko može da zapamti mali čovek ako već ume da govori i razmišlja.

U ženskim odajama kod majke osećala su se fina, mirisna ulja. A u muškim odajama mirisalo je na kožu i znojavog konja kad bi se otac vratio s puta i čvrsto zagrlio sina.

Ako tihi vetar proleti kroz žbun divlje masline što raste u dvo­rištu i uvuče se u kuću, taj vetar će mirisati oštro i slatko, skoro kao mirišljava ulja koja otac iz Buhare donosi majci na dar.

Otac često putuje poslom. On je važan čovek. Upravlja nase­ljem Romitan. To je jedno od najvećih buharskih naselja. Otac je još mlad i retko kome u njegovim godinama poveravaju upra­vu nad takvim naseljima.

***Abdulah je jednom prolazio kroz seoce Afšonu, nedaleko od

Romitana. Afšona je bila okružena sušnom, neplodnom zemljom dodeljenom učenicima visoke duhovne škole. Afšona bi davno propala da nije bilo „svete” saborne džamije koju je nekad davno podigao Kutajba, jedan od vojskovođa arapskih osvajača.

Svako veliko selo maštalo je o sabornoj džamiji. Ako ima džamiju, selo se može nazvati gradom. Međutim, izgradnja dža­mije dozvoljavana je retkim selima. Afšona je imala sreće. Tamo su na molitvu dolazili čak iz Buhare.

Prolazeći kroz to selo, Abdulah je sjahao zbog neke sitnice. Iznenada je začuo prelep devojački glas. Tog prvog puta nije čak ni reči razabrao, čuo je samo glas. A onda, kad je odjahao dalje, setio se i reči i začudio se koliko su bile mudre.

10

Valerij Voskobojnikov

Sledećeg dana Abdulah je ponovo krenuo kroz selo, iako nije imao određenog povoda. Sjahao je na istom mestu, ali nije čuo devojčin glas. „Možda to uopšte nije bila devojka, već udata žena i majka, ili, što je još gore, robinja. A i ne priliči čoveku mog statusa da se vrzma oko tuđih kuća”, pomislio je i ponovo uzja­hao. Možda bi i otišao i zauvek zaboravio taj glas i reči pesme da odjednom, baš iz tog dvorišta, nije izašao njegov poznanik, mladi trgovac Rajhan. Rajhan nije bio naročito bogat, ali bio je veoma obrazovan.

— Zdravo — obradovao se Rajhan. — Baš je dobro što mi je Alah omogućio da te danas vidim. Trebaš mi zbog jednog važ­nog posla.

Rajhan je nagovorio Abdulaha da svrati u njegovu kuću. Abdulah je znao da Rajhan nije oženjen.

Sluga je prihvatio konje i odveo ih u dubinu dvorišta. Abdulah je ušao u Rajhanovu kuću.

Sluškinja je donela posluženje. Ušla je teškim korakom, a glas joj je zvučao staro.

Rajhanove reči kao da su lebdele oko Abdulaha. On je osluš­kivao razne zvuke. Evo, lupilo je vedro. Neko se nasmejao. Da, da, to je taj glas. Ta devojka je onda nešto ponovo rekla, nešto zapevala, ponovo se nasmejala, pa opet zapevala. Opa! Pa to je od Rudakija, pesnika kog je Abdulah najviše voleo i cenio.

— Ometa te priča moje sestre. — Rajhan je ustao. — Sad ću joj reći da ućuti.

— Ne, ne, nemoj, molim te. Pažljivo te slušam.Rajhan je tražio savet od Abdulaha, kao iskusnog čoveka, po­

kušavajući da sazna hoće li cene rasti te godine, kakva je letina...— Sitora, moja sestra — rekao je kao uzgred Rajhan na ra­

stanku — upravo je stasala za udaju. Ali nikako da nađem vre­mena da se pozabavim time, a hteo bih da joj nađem pristojnog čoveka. Ipak je ona iz dobre porodice i dobro je vaspitana. A u poverenju ću ti reći da je veoma lepa i dobra. O njenoj načita­

11

Veliki Iscelitelj

nosti govori celo naše selo. Samo previše je stidljiva. Počela je da se ustručava da razgovara čak i sa mnom. Kad bi znala da si ti, moj gost, čuo njen glas, pobegla bi u svoje odaje i do večeri ne bi izašla. Nažalost, otac nam je umro. A ja imam previše posla, znaš i sam kako je!

Posle nekoliko meseci Sitora se udala za Abdulaha. On je kupio kuću u Afšonu i tu se rodio njegov prvi sin, očeva sreća, mali Husein. I sinčić sad puzi po tepihu, sluša razgovore starijih i sve pamti. Stariji se samo čude i pominju Boga. Nikad nisu videli da dete koje još nije prohodalo već ume da govori. Da je toliko pametno da bi i stariji od njega mogli nešto da nauče.

Mala deca u početku ne umeju da govore. Razumeju mnoge reči, ali ne znaju da ih izgovore.

Mali Husein bio je veoma radoznao. Čim je mogao da podigne glavu, počeo je da se osvrće na sve strane posmatrajući razne predmete. Zatim je shvatio da su ljudi smislili ime za svaku stvar. Ako bi pred njim izgovorili „uvo”, on bi se uhvatio za uvo. Kad kažu „zid”, lupio bi šakom po zidu. Jednom je držao glinenu igrač­ku i iznenada je ispustio. Igračka se, naravno, razbila. I onda je mali Husein izgovorio svoju prvu reč. Upitao je: — Zašto?

Strašno se začudio. Do maločas čitava, lepo obojena igračka, odjednom se našla na podu pretvorena u glinene krhotine.

Otad je tu reč svakog dana ponavljao mnogo puta.Susedi su imala i dečačića po imenu Omer.Omera su često dovodili kod Huseina. Omer je prema svim

stvarima pružao punačke ručice i vikao: — Daj! Daj! Daj!A Husein se čudio: — Zašto?— Vaš sin će biti pravi domaćin! — govorila je Huseinova

majka Sitora. — Već od malih nogu sve traži za sebe.„A vaš nije baš bistar”, mislila je Omerova majka. „Ništa ne

shvata. Samo ponavlja ‘zašto, zašto’.”

12

Valerij Voskobojnikov

***Postoji jedna zanimljiva priča o Huseinu. To se desilo kad je

jedina reč koju je znao bila „zašto”.Služavka je Huseinu pokazivala zlatan prsten i slučajno ga je

ispustila u džak prekrupe. Upravo tada su je pozvali da nešto uradi i ona je zaboravila na prsten. Džak su napunili do vrha i odneli ga u skladište. Mali Husein je sve to video.

Sledećeg dana majka se setila dragocenog prstena, ali nije mogla da ga nađe u kući. Posumnjala je na služvaku: — Samo si ti mogla da ga ukradeš, u kući nije bilo nikog sa strane.

Služavka je zaplakala. Nisu joj poverovali i oterali su je iz kuće.

Husein je mahao rukama i vikao. Niko nije znao zašto mu se tako pokvarilo raspoloženje. Plakao je dva dana.

Ubrzo je naučio da govori dovoljno dobro da ga odrasli ra­zumeju. Dotad je nekoliko dana ponavljao jedne iste zvuke, ali u njima niko nije prepoznavao reči. Prva rečenica koju je izgo­vorio odnosila se na služavku. I prsten. I nepravdu.

Odrasli su se začudili. Doneli su džak, rasekli ga, izručili pre­krupu i videli da je dečak bio u pravu.

Našli su služavku, izvinili joj se i nagradili je, ali ona im se nije vratila, mada je do kraja života prepričavala tu neverovatno zgodu s malim Huseinom.

***Ko ne zna za radosne i tužne, zajedljive i nežne katrene —

rubaije — čiji je tvorac Rudaki, Adam pesnika? Koga ne dirnu njegove melodične pesme — kaside — taj je najobičniji balvan i nije mu mesto među ljudima!

Kažu da je napisao milion i trista hiljada stihova. A zna se da svaki smrtnik ne može čak ni da izbroji samo do hiljadu. I mno­gi ljudi od rođenja do smrti prožive svega dvadeset hiljada dana. Eto, tako to izgleda predstavljeno u brojkama.

13

Veliki Iscelitelj

Tamo gde se Rudaki rodio, među vrtovima i šikarama uzdiže se jedna planina. Zovu je planinom slavuja. Rudaki je često od­lazio tamo i od slavuja, potoka i šume učio da peva i pevao je zajedno s njima...

Iz planinskog seoceta došao je u Buharu, na emirov dvor. Njegove pesme bile su pesme zemlje, pesme ljudi koji su tu ze­mlju obrađivali. On je čak i za svoje pesničko ime uzeo ime svog rodnog sela. Sela za koje je malo koji trgovac znao. Rudaki je na emirovom dvoru uživao u poštovanju i bogatstvu.

Jedna kasida koju bi pesnik spevao mogla je na emira imati veći uticaj od reči ratnika i ubeđivanja njegovih najbližih saradnika.

Ali Rudakijeva sreća bila je krhka. Slavuj može da zaboravi svoju šumu i peva u zlatnoj krleci. Istinski pesnik ne zaboravlja svoj narod. I kad su u Buhari očajni ljudi ustali u odbranu vere i pravde i kad su njihove glave počele da padaju pod udarima mačeva, Rudaki stvarno ne bi bio ništa više od slavuja u zlatnom kavezu da se nije zauzeo za njih...

Oslepljen, star i ubog, veliki pesnik se vratio u rodno selo, prognan sa dvora. Ali narod ga je voleo kao i dotad.

***Evo kakav se razgovor jednom odvijao u Abdulahovoj kući.Bilo je veče, u sobi su gorele lampe. Abdulah, Rajhan i

Rajhanov stric sedeli su na ćilimu. Stric je bio došao iz Buhare u posetu sinovcu i sinovici. A imao je i nekog posla. Abdulaha je tad sreo drugi put i sve mu se više dopadao. Bio je obrazovan i poštovao je starije. Pored Abdulaha je sedeo mali Husein. Sedeo je mirno i slušao razgovor odraslih. Kažu da taj dečačić čak izgovara reči. Ali kakve reči može da izgovara dete ako je u životu napravilo svega nekoliko bojažljivih koraka?

Koliko se samo začudio Rajhanov stric kad je to dete počelo da govori u stihovima. Pravim pravcatim stihovima! Rajhanov

14

Valerij Voskobojnikov

stric je govoreći o nekom svom poznaniku, odlučio je da citira Rudakijeve stihove.

— „Ko za ceo život do mudrosti ne mogade doći” — rekao je i odjednom zaboravio sledeći stih. Uvek ga je znao, a sad ga je zaboravio. Čak je nestrpljivo zapucketao prstima.

I odjednom je mali Husein nastavio: — „Nijedan učitelj sveta neće mu pomoći”.— Da, da, upravo tako kaže veliki Rudaki — rekao je Raj­

hanov stric, a onda je pogledao dečaka zanemevši od čuda.Te noći Rajhanov stric nije mogao da zaspi. Vrpoljio se, okretao

i uzdisao, a iz glave mu nije izlazilo dete njegove sinovice Sitore.

***Onda je Husein dobio brata. Brat je retko kenjkao, malo je

plakao, rano je počeo da se smeši. Naučio je da sedi, da puzi i hoda.

— Dobar dečak — hvalili su ga susedi.Ali otac je očekivao više. Naravno, to nikom nije govorio, ali

očekivao je. „Da li će mi Alah podariti i drugo dete jednako neverovatno kao Husein?”, mašto je.

Mahmud je izgovorio prve dve reči. Njegove prve reči bile su „daj” i „mama”.

Otac je malog Huseina poveo sa sobom u Romitan.Bio je kraj avgusta, vrelina je popustila, ali zemlja je svuda

naokolo i dalje bila suva. Prekrivala ju je bela prašina.Husein je sedeo na konju ispred oca koji ga je blago pridrža­

vao. Mali Husein je prvi put u životu napuštao rodni Afšon u kom je proživeo tačno šest godina.

— Ovo je nesrećna zemlja, sine — govorio je Abdulah svom sinčiću. — Jalova zemlja. A bilo bi dovoljno da se prokopa kanal i da se njive zaliju, pa da se ovo mesto pretvori u cvetnu baštu. Ali ko sad razmišlja o bednoj zemlji? Naš vladar Nuh ibn Mansur navikao je da njegova majka i vezir odlučuju umesto njega. —

15

Veliki Iscelitelj

Abdulah se za svaki slučaj osvrnuo oko sebe. — I niko ne raz­mišlja o tome da kad siromaši zemlja, siromaše i ljudi. A ako siromaše ljudi, siromaši i vlast.

Već su bili prevalili dug put. Usput su povremeno sretali po neku zapregu, ili konjanika. Odrpani ljudi s motikama radili su u poljima, a seljaci u poderanim haljinama bojažljivo su im se klanjali u prolazu kad bi ugledali Abdulaha.

— Sad ćeš videti drugačiji kraj. Pogledaj, ovde su usevi ured­niji, a napred su bašte. To je moj Romitan. Do njega je prokopan širok kanal za navodnjavanje.

Sad je već svako koga bi sreli s poštovanjem pozdravljao Huseinovog oca.

Onda su prošli kroz gradsku kapiju Romitana.— Ovo je najdrevnije naselje — objašnjavao je otac Huseinu.

— Tako ga i zovu: drevna Buhara. — Grad je osnovao Afrasijab, legendarni car. Još pre četiristo godina, mnogo pre pojave Kutajbinih konjanika pod zidinama Buhare, buharski vladari voleli su da se zimi ovde odmaraju od svojih poslova.

Prišli su ivici kanala. Otac je sjahao i spustio sina s konja.Sputana obalama, brzo je tekla žuta, mutna voda. Od nje je

provejavao svež povetarac.— Vidiš li one ruševine na drugoj obali? To je drevno naselje

Ramuš. Izgradio ga je Afrasijabov neprijatelj. On je podigao hram poklonika ognja i kod tog hrama se do dana današnjeg jednom godišnje, na svoj praznik, okupljaju žreci.

Pored njih je zastao jedan siromašno odeven čovek. Čalma mu je bila prljava. Bojažljivo je stajao, nekoliko puta se rešavao da im se obrati, ali se nije usudio.

— Ako želiš nešto da kažeš, kaži slobodno — nasmešio mu se Abdulah.

— Ne usuđujem se da te prekinem u razgovoru sa sinom — odvratio je čovek. — Moja molba za tebe je prava sitnica, a meni mnogo znači...

16

Valerij Voskobojnikov

— Pa šta hoćeš — upitao je Abdulah.— Molim te... — čovek je ponovo zaćutao. — Molim te da

me ove godine oslobodiš plaćanja poreza.— Ali zašto? Da nisi dugo bolovao? Ili su ti propali usevi?

Možda ih je izgazila vojska?Čovek je odmahivao glavom.— Pišem knjigu. To je knjiga pesama o podvizima naših pre­

daka. Ostalo mi je samo još da je prepišem pre nego što je od­nesem u dvor.

— Da se ne zoveš Firdusi?— Ne — začuđeno je odgovorio čovek. — Ja sam Hasan ibn

Asir. A ko je taj poštovani čovek kog zovu Firdusi?— Firdusi je pesnik koji već dvadeset godina piše knjigu slič­

nu tvojoj. Čuo sam da su ga oslobodili svih poreza jer od jutra do mraka piše knjigu. Dobro, idi kući i ne brini. Oslobađam te od poreza za ovu godinu.

— Siromašan sam i mogu da ti se odužim samo kasidom. Spevaću kasidu u tvoju čast.

— Ne treba — nasmejao se Abdulah — kaside piši u čast našeg emira ili vezira.

U tom trenutku do mesta na kom su stajali stigao je konjanik. Zauzdao je konja. To je bio Rajhan.

— Abdulaše, svuda te tražim! — rekao je i pogledao pesnika.

Pesnik se odmah sklonio u stranu, a onda otišao ulicom.— Pozvan si da hitno dođeš u Buharu. Dvojica konjanika

čekaju te kod tvoje kuće. Emir je smenio vezira. Novi vezir hoće da protera sve koji su verno služili starom veziru Utbiju. Krišom sam došao da te upozorim. Možda bi bilo dobro da se sakriješ? Šta ako te bace u tamnicu? Doneo sam ti i novca... A porodicu ću ti čuvati...

— Ne treba — Abdulah je već podizao Huseina na konja. — Ja sam pošten čovek i nisam prisvojio ni dirhama od poreza.

17

Veliki Iscelitelj

Bilo bi sramotno i glupo da pobegnem. Sam ću otići u Buharu, a ti mog sina odvedi kući. Umiri Sitoru, kaži joj da ću se brzo vratiti.

— Ali šta da kažem vojnicima koji te čekaju kod kuće?— Nek se vrate u Buharu. Ja ću tamo biti pre njih.Prošli su ulicama Romitana. Abdulah je mirno odgovarao

na klanjanje ljudi koje su sretali.Od gradske kapije vodila su dva druma: jedan prav i širok,

za Buharu, a drugi u lošijem stanju, za Afšonu.Abdulah je malog Huseina pomilovao po glavi, prebacio ga

na Rajhanovog konja i odjahao širokim drumom.Husein je tokom noći čuo majčine korake. Ona nije legla.

Mali brat Mahmud je plakao.Ujutru je došao Rajhan.— Nema ga — upitao je zabrinuto se osvrćući.— Nema — rekla je majka žalosno uzdišući.— Upozorio sam ga. Lepo sam mu rekao. Sačekaću jedan

dan, pa ću poći u Buharu da se raspitam kod poverljivih ljudi.Ali nije morao da putuje. Otac se vratio.— Kakav je novi vezir? Rekao sam ti, čist si pred Alahom i

nema šta da ti prebaci — žurno je rekao Rajhan. — Kako mi je drago što se sve dobro završilo.

Otac se zagonetno nasmešio: — Prenoćio sam kod prijatelja u Buhari. Nedaleko od njih

prodaje se kuća. Jutros sam je razgledao. Veoma je dobra. I na dobrom je mestu... Mislim da bi je valjalo kupiti...

— A vezir? Jesi li video novog vezira? — uporan je bio Rajhan.— Jesam. Zauzet je borbom da ostane na tom položaju...— Ali ti... nije te smenio?— Sam si rekao da sam čist i da nema šta da mi zameri —

nasmejao se Abdulah. — Pokazalo se da i vezir tako misli.

18

Valerij Voskobojnikov

***Škripe kola po širokom, utabanom drumu. A nedaleko od

tog druma prolazi drugi, još širi i utabaniji. Taj se drum naziva Carskim. On spaja dva grada: Samarkand i Buharu.

Ali i na ovom drumu je zanimljivo. Evo u susret im jure ko­njanici i kola se sklanjaju u stranu! Otegao se karavan kamila. Jedna, druga, treća, deseta. Idu bez žurbe, a bale robe se njišu. Karavan obezbeđuju konjanici. Sad im u susret dolaze četvora kola ista kao njihova. Samo, kreću se sporije, u njih su upregnuti krajnje mršavi volovi. Nepoznati ljudi sede na kolima, a s njima deca, dečak i devojčica. I oni voze razno pokućstvo: tepihe, za­vese, mesingano posuđe. Na drugim kolima je sanduk za odeću i stočić. Drum je širok, na njemu se mogu mimoići ne dvoja, nego čak troja kola.

Sa strana su polja. Levo i desno. Tiho duva vetar, a pšenični klasovi taru se jedan o drugi. Vetar talasa žito na njivama. Visoko na nebu skladno kruži ptica. I kad su izlazili iz grada, ona je kružila iznad puta, a i sad klizi nebom. Da li je to ista ona ptica, ili neka druga...

Abdulah se s porodicom seli u Buharu. Odavno je trebalo da se preseli. U Buhari je toliko obrazovanih ljudi! Tu su i državni službenici i naučnici i filozofi i arhitekte. Džamije u Buhari su prelepe. A tek rajske bašte Mulijana!

Uostalom, njemu, Abdulahu, upravitelju jednog od najvećih buharaskih naselja, naravno, priliči da živi u prestonici.

Iznenada, ogromno stado ovaca im je preseklo put. Kola su se zaustavila, zaustavili su se i seljaci koji su išli peške. Mlađi brat Mahmud se probudio. Pojavila su se tri konjanika s visokim krznenim kapama.

— Gledaj, sine, ti ljudi dolaze izdaleka, iz Horezma. Samo Horezmijci nose tako visoke kape.

Prošle su ovce. Mogu da nastave put.

19

Veliki Iscelitelj

— Evo i zidina Buhare — pokazuje Abdulah. — Ovo je Romitanska kapija. Sad ćemo platiti taksu i ući u grad. A tamo, u novoj, lepoj kući, ješćemo i odmorićemo se.

Afšonu je mogao da obiđe čak i mali Husein. Dokle se pro­stire Buhara, Husein nije znao. Jedna ulica je prelazila u drugu, druga u treću, u njima su bile lepe džamije, a uz kanale dvorci, bujni vrtovi i veliki bazari.

Otac je jednom poveo Huseina sa sobom da mu pokaže Buharu.

Na uzvišenju u centru grada nalazila se utvrđena palata. Palatu su čuvali najamnici. Tu je živeo emir sa svojom porodicom.

— Srećan je onaj na koga padne emirov pogled. A u dvorac dolaze samo odabrani — govorio je otac.

Na trgu nedaleko od dvorca nalazilo se deset dugačkih zgra­da. To su bila ministarstva — divani. Otac je Huseinu pokazao divan u kom je služio. Svim divanima upravljao je vezir, emirov glavni savetnik. U svakom divanu služili su činovnici. I svaki divan imao je svog načelnika — sahibdivana.

Husein je video očevog sahibdivana. Otac je s velikim pošto­vanjem razgovarao s njim i nekoliko puta mu se poklonio. A sahibdivan je zbog nečega gledao ustranu. Ali i otac je bio važan čovek, kako su ga samo poštovali u Romitani!

Onda je u pratnji najamnika u dvorac žurno ušao bogato odeven čovek. Izdaleka su mu se sklanjali s puta.

— To je veliki vojni zapovednik — tiho je rekao otac. — Simdžuri, a možda i Sebuktegin, a možda i drugi vojskovođa Faik. To su najvažniji ljudi posle emira. Oni se čak ni vezira ne plaše. I sam emir ih često sluša.

Široke su ulice Buhare, dvoja kola mogu lako da se mimoiđu. A kakvi su tek bazari! Čovek se na njima može izgubiti, do noći lutati između radnji i tezgi, okružen dovikivanjem prodavaca, među magarcima natovarenim balama robe, kamilama i volo­

20

Valerij Voskobojnikov

vima upregnutim u kola i užurbanim trgovcima. Husein je čvr­šće stisnuo očevu ruku.

Dalje se prostire predgrađe sa zanatskim četvrtima. Tu su ulice uske, a radnje majušne. U jednoj četvrti žive i rade tkači, u drugoj krojači, a u trećoj oružari. Tu su i četvrti kovača, juve­lira, prepisivača knjiga. I svuda je tesno i zagušljivo. Samo u četvrti gde prave slatkiše miriše lepo. Četvrti su zidovima od­vojene jedna od druge. Ako si obućar, noću ne možeš da posetiš prepisivača knjiga, tad se zatvaraju kapije i straža obilazi grad.

Ali, naravno, najlepše mesto je Džui Mulijan. Džui Mulijan su rajske bašte kojima se razleže poj slavuja i ponosno šetaju paunovi. Tu su palate najznačajnijih ljudi. Tamo nikad nije vru­će jer tamo su kanali kojima protiče voda. I Abdulahova kuća je nedaleko od Džui Mulijana. I oni imaju kanal.

Najlepša džamija je na trgu Registan, u centru grada. Sunce s nebesa ogleda se u plavim pločicama džamije. Sagradio ju je bivši vezir Utbi.

Postoji još jedno prelepo zdanje, lako i skoro prozračno, kao da ga majstori nisu pravili od bele pečene cigle, nego su ga izvezli od tankih niti čipke. To je mauzolej Ismaila Samanija, prvog vla­dara centralnoazijskog međurečja. Svi današnji emiri njegovi su unuci i praunuci. I svi oni čuvaju i poštuju uspomenu na njega.

Onda je otac na jednoj tezgi kupio kolač od marcipana. Husein mnogo voli taj kolač. I pločnikom su krenuli kući. Kažu da ni u jednom gradu nema pločnika, samo u Buhari ljudi ho­daju i voze se popločanim ulicama.

Sunce tek što je obasjalo kupole minareta, a mujezini već pozivaju sve muslimane na molitvu.

Mujezin mora da ima lep glas. Prvi mujezin na svetu bio je Abisinac Bilal, rob kog je oslobodio sam Prorok. O njegovom glasu do danas kruže legende.

Stari Ubaid nije mujezin. On je hatib. Mujezinu ne treba mnogo, dovoljan mu je lep i jak glas kako bi muslimani izdaleka

21

Veliki Iscelitelj

čuli pozive na molitvu. Hatib mora posedovati govorničku ve­štinu i veliko znanje. Jer hatib se bavi važnijim poslom.

Nakon što mujezin oglasi svoj poziv, nakon što se u džamiji okupe muslimani, hatib se penje na minbar — predikaonicu. U rukama drži veliku knjigu. Hatib čitahutbu1. U toj hutbi hatib, naravno, slavi Alaha, milostivog, samilosnog. Zatim slavi Božjeg zamenika na zemlji — bagdadskog kalifa. A zatim i emira, čo­veka bliskog kalifu, a to znači i Bogu.

I u tom trenutku muslimani u celom svetu razmotavši svoje molitvene ćilime klanjaju se okrenuti prema Meki.

Svaki musliman dužan je da poznaje glavnu knjigu, zbornik zakona ovozemljskog života — Kuran. Kuran je sveta knjiga napisana na arapskom i ne sme se prevoditi na drugi jezik. Kuran se izučava u mektebu — muslimanskoj školi.

Nekoliko dana posle preseljenja u Buharu, Abdulah je odveo Huseina u mekteb.

Petnaest dečaka sedeli su oko hatiba Ubaida poturivši pro­stirke poda se. Najmanji među njima bio je Husein. Hatib je zapevajući na arapskom čitao suru — poglavlje Kurana. Mnogi dečaci slabo su znali arapski. Govorili su farsi, jezik drevnih Tadžika i Persijanaca.

Husein je odmah počeo da postavlja pitanja Ubaidu.— Otkud zvezde na nebu? — Uči Kuran — odgovarao je učitelj Ubaid — u njemu su

odgovori na sve.— Zašto ljudi umiru — ponovo je pitao Husein.— Rano ti je da postavljaš takva pitanja — ljutio se učitelj.

— Prvo nauči Kuran.Mnogi ljudi su učili Kuran. I to je mnogima bilo dovoljno za

ceo život.— Za sledeći dan naučite suru „El Araf ” — rekao je učitelj.

1 Govor imama u okviru molitve petkom (prim. prev.).

22

Valerij Voskobojnikov

— Mogu li da naučim još nešto — pitao je Husein.— Ne, samo „El Araf ”.Ali učenici na sledećem času nisu znali čak ni tu suru, pa su

je učili ispočetka. Dolazili su u školu svakog dana osim utorkom i petkom. Časove su imalu u maloj sporednoj zgradi uz džamiju, a ponekad i u džamiji. Učitelj bi seo leđima uz stub, a učenici bi seli oko njega na prostrte ćilime.

— Mogu li da za sledeći čas naučim još nešto — pitao je Husein izrecitovavši celu suru napamet.

— Ono što je zadato svima, zadato je i tebi — ljutio se Ubaid. — Ne žuri.

Husein je u isto vreme išao drugom učitelju. On ga je podu­čavao lingvistici, arapskom jeziku, gramatici i stilistici. Taj uči­telj ga je čak učio i da piše u rimama.

Jednom se hatib Ubaid razboleo. Umesto njega hutbu je me­sec dana čitao drugi čovek. Taj čovek je bio neuredan, stalno je imao nekakve mrvice u bradi, čak i komadiće papira.

Onda se vratio Ubaid. I dečaci su se ponovo okupili u mektebu.

— Naučio sam ceo Kuran — rekao je Husein. — Mogu li sad da postavim svoja pitanja?

— Zašto me tako ružno lažeš? — naljutio se učitelj. — Kuran se uči godinama i retki su muslimani koji ga znaju napamet. Takvima daju počasni naziv hafiz.

— Onda sam ja hafiz — rekao je Husein — jer sam naučio sve do poslednje sure.

— Dobro — rekao je učitelj. — Onda mi prepričaj suru „Noćna zvezda”.

Otvorio je odgovarajuću stranicu i počeo da prati da li Husein tačno recituje.

Husein nije izostavio ni reč.— To je veoma kratka sura, izrecituj mi suru „Krava”. Nju

nikad nije naučio nijedan od mojih učenika.

23

Veliki Iscelitelj

Mali Husein je izrecitovao i tu suru.A suru „Milostinja”... a suru „Većanje”...Husein je izrecitovao sve.Ni sam učitelj, uvaženi hatib Ubaid, nije tako poznavao

Kuran.— A sad — rekao je Husein — mogu li da ti postavim moja

pitanja?— Ne znam — zbunjeno je odgovorio učitelj. — Znaš šta, reći

ću tvom ocu da te više ne dovodi. Ti si stvarno hafiz, znaš Kuran napamet. I ja sam nekad, kao dete, postavio ista takva pitanja svom učitelju. On me je žestoko išibao. Tad sam shvatio da svi odgovori leže u Kuranu i prestao sam da pitam i druge i sebe. Ako ne nađeš odgovore u Kuranu, život će ti biti težak. Težak i loš. — Tako je rekao stari Ubaid.

Husein otad nije išao u mekteb.

175

Veliki Iscelitelj

O AUTORU

Valerij Mihajlovič  Voskobojnikov je dečji pisac i publicista. Rođen je prvog aprila 1939. u Lenjingradu u učiteljskoj porodici.

Valerij Voskobojnikov je autor više od šezdeset dečjih knjiga i istorijskih biografija za decu i odrasle. Voskobojnikov je laureat ruskih i sovjetskih nagrada za najbolju dečju knjigu. Nagrađen je počasnom međunarodnom diplomom Hans Kristijan Andersen, nagradom Samuil Maršak i nagradom Aleksandar Grin.

Prvu knjigu (priče za decu) objavio je 1965. Sedamdesetih godina prošlog veka uređivao je dečju prozu i poeziju u dečjem časopisu «Kastjor». Tada je prvi put objavio dela Jurija Kovala, Vasilija

Aksjonova, Sergeja Ivanova i drugih mladih pisaca. Dugo godina podučavao je mlade dečje pisce. Više od deset godina vodio je književni savez mladih pisaca za decu i bio je član re­dakcije časopisa «Dečja književnost».

Od 1987. na čelu je odeljenja za dečju i omladinsku književ­nost Saveza pisaca Sankt Peterburga.

177

Veliki Iscelitelj

SADRŽAJ

Biografija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7Detinjstvo i mladost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8Prva digresija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24Druga digresija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76Godine u horezmu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 80Lutanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 107Treća digresija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 114Vezir u hamadanu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 129Četvrta digresija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 138Epilog . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157

O autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175