bankarski menadŽment i kolokvijum

Bankarski menadžment

PITANJA:

1. Komercijalne banke. Komercijalne banke su depozitne-kreditne institucije. One

formiraju izvore sredstava pre svega u obliku depozita stanovništva i privrede, s tim da ta sredstva plasiraju u vidu zajmova.

Pored depozitne-kreditne aktivnosti, komercijalne banke se sve više bave i vanbilansnim aktivnostima. Tu spadaju pre svega klasične vanbilansne aktivnosti (kreditne garancije, akreditivi, devizni poslovi, itd.), ali i noviji oblici tih aktivnosti u vidu tzv. finansijskih derivata (finansijski fjučersi, opcije i svopovi). Bankarski klijenti mogu da se putem finansijskih derivata zaštite od kamatnih i valutnih rizika, ali za ovu zaštitu (hedžing) plaćaju bankama proviziju.

Osim komercijalnih banaka postoje još neki tipovi kreditnih institucija. To su pre svega štedionice koje su takođe depozitne institucije, pošto svoj finansijski potencijal formiraju putem prikupljanja štednih i oročenih depozita građana. Štedionice plasiraju ova sredstva putem raznih oblika kreditiranja stanovništva, a pre svega odobravanjem hipotekarnih kredita za stambenu izgradnju.

Postoje i finansijske kompanije koje su kreditne ali ne i depozitne institucije. One formiraju svoje potencijale pretežno na bazi emisije komercijalnih papira na novčanom tržištu kao i dugoročnih obveznica na tržištu kapitala. Finansijske kompanije daju potrošačke kredite građanima, kao i kredite proizvodnim i trgovinskim kompanijama za finansiranje prodaje robe na kredit.

2. Institucionalni investitori.Institucionalni investitori se bitno razlikuju od kreditnih institucija

pre svega po tome što sredstva stanovništva prikupljaju u nedepozitnim oblicima i što sredstva plasiraju u razne oblike vrednosnih papira na tržištu kapitala. Postoje različiti tipovi investicionih institucija (osiguravajući zavodi, penzioni fondovi, investicioni fondovi). Institucionalni investitori kupuju obveznice i akcije kompanija kao i državne obveznice, formirajući željene portfolio strukture.

Osiguravajući fondovi prikupljaju sredstva na bazi polisa osiguranja građana i kompanija.

Penzioni fondovi predstavlja penziono osiguranje svih zaposlenih u većim kompanijama za razliku od osiguranja kod osiguravajućih zavoda gde se polise osiguranja zaključuju na individualnoj osnovi.

Investicioni fondovi formiraju finansijski potencijal putem prodaje svojih akcija građanima koji time postaju njihovi akcionari. Formirani potencijal investicioni fondovi plasiraju u akcije i obveznice na tržištu kapitala.

Za I kolokvijum 1


3. Investicione banke ili berzanske firme.Investicione banke ili berzanske firme su finansijske institucije

koje se bave poslovima na primarnom i sekundarnom tržištu kapitala. One ne formiraju finansijski potencijal ni na osnovu priliva depozita ni putem ugovorene štednje stanovništva.

Investicione banke u užem smislu vrše finansijske usluge kompanijama koje žele da izvrše emisiju akcija i obveznica na primarnom tržištu kapitala. Pri tome investicione banke daju kompanijama ekspertske informacije o tekućim kretanjima na finansijskom tržištu i uslovima pod kojima mogu da izvrše emisiju svojih vredosnih papira.

Brokerske firme obavljaju transakcije na sekundarnom tržištu kapitala na kojem dolazi do kupovine i prodaje vrednosnih papira koji se već nalaze u prometu.

4. Brz razvoj tržišta kapitala.U toku poslednjih nekoliko decenija dolazi do brzog razvoja

transfera kapitala preko finansijskih tržišta. Pri tome kompanije i države emituju vrednosne papire na finansijskom tržištu, dok se kao kupci javljaju neposredno individualni investitori (domaćinstva) ili –što je dominantan slučaj – institucionalni investitori (osiguravajuće kompanije, penzioni fondovi, investicioni fondovi).

Do sredine 70 god. prošlog veka, komercijalne banke su imale dominatan položaj u:

Apsorbovanju štednje putem depozita, Kreditiranju privrede i stanovništva, Ročnoj transformaciji sredstava, i Platnom prometu.

Restrukturiranje komercijalnog bankarstva je u osnovi vršeno putem njihovog približavanja finansijskim tržištima kao i proširenjem delatosti tih banaka. Putem zakonske regulative je ukinuta separacija komercijalnih i investicionih banaka. Time je stvorena institucionalna osnova da veće komercijalne banke postanu univerzalne banke, tj. da se mogu baviti poslovima kako komercijalnog, tako i investicionog bankarstva.

Logika čvršćeg delovanja tržišnih principa na finansijskom sektoru, u cilju jačanja konkurencije svih finansijskih institucija, dovela je do ukidanja striktnih funkcionalnih barijera između komercijalnog bankarstva, investicionog bankarstva i osiguranja.

Prema tradicionalnom bankarstvu visina aktive ili visina depozita je indikator relevantan za merenje obima aktivnosti banaka.

5. Koncentracija u bankarstvu.Jedan od bitnih trendova u procesima promene u finansijske

strukture u toku poslednjih decenija je proces koncentracije u bankarstvu. Nastojanje banka kao i ostalih finansijskih institucija da ubrzaju porast svojih aktivnosti zasniva se znatnim delom na ekonomiji obima. Naime, povećavanjem obima poslovanja banke se

Za I kolokvijum 2


suprotstavljaju sniženju profitne stope, koje prati procese pojačane konkurencije na bazi deregulacije.

Stoga poslovni menadžmenti u bankama nastoje da ubrzaju procese rasta poslovnih aktivnosti ne samo putem tzv. internog rasta tih banaka nego i putem tzv. eksternog rasta, tj. fuzijom sa drugom bankom slične veličine ili akvizicijom (kupovinom) manjih banaka.

Još je značajniji proces diverzifikacije poslovnih aktivnosti bankarskih institucija u kontekstu transformacionih procesa, pokrenutih deregulacijom i uvođenjem elektronskog poslovanja.

Finansijski supermarketi nastaju u procesu diverzifikacije finansijskih institucija kada individualni klijenti mogu na jednom mestu da obave široki spektar finansijskih aktivnosti, i na taj način se ostvaruje princip unakrsne prodaje.

6. Faktori novih trendova.DEREGULACIJA ~ Radikalno smanjanje državne regulacije u

odnosu na banke i druge finansijske institucije predstavlja glavnu insititucionalnu pokretačku snagu koje dovodi do transformacionih procesa. Osnovni razlog za korišćenje intervencionističkog pristupa u regulisanju finansijske strukture bilo je nastojanje da se u prvom redu obezbedi sistemska stabilnost finansijskog sistema.

Deregulacija je imala jake implikacije na funkcionisanje finansijskih sistema i institucija. Pre svega je došlo do jakog povećanja konkurencije između komercijalnih banaka kao i između njih i drugih institucija. Oblici konkurencije kod finansijskih institucija sastoje se u:

Cenovnoj konkurenciji ~ obezbeđuje povoljnije kamatne stope za partnere finansijskih institucija;

Produktnoj konkurenciji ~ u uslovima deregulacije, znači da finansijske institucije proširuju repertoar svojih finansijskih usluga i više vode računa o konkretnim potrebama raznih segmenata potencijalnih korisnika.

INFORMACIONA TEHNOLOGIJA ~ Brz razvoj informacione tehnologije je izuzetno bitan faktor u formiranju trenda transformacije bankarstva i finansijske strukture. Savremeni telekomunikacioni i kompjuterski sistemi predstavljaju tehničku bazu za momentalno prenošenje i obradu podataka. Savremena informaciona tehnologija omogućava da i jake nefinansijske kompanije, koje imaju razvijen sistem komitenata, mogu da uđu na sektor finansijskih usluga.

Mogućnost direktnog komuniciranja između banke i komitenata – preko kompjutera – deluje u pravcu smanjivanja potrebnog broja filijala banaka.

Glavni izazovi u procesima budućeg razvoja bankarstva dolaze od strane Interneta. U toku poslednjih godina došlo je do stvaranja tzv. virtuelnih banaka koje obavljaju sve poslove sa klijentima.

Za I kolokvijum 3


GLOBALIZACIJA ~ Multinacionalne banke deluju u pravcu integracije i globalizacije finansijskih tržišta. Ove banke mogu da prošire svoje poslovanje na druge zemlje i to:

a. Da same izgrade svoju filijalsku mrežu u drugim zemljama,

b. Da izvrše akviziciju (kupovinu) strane banke, ilic. Da izvrše kupovinu manjinskog paketa akcijskog kapitala

neke strane banke.Procesi globalizacije banaka i drugih finansijkih instisucija

zahtevaju harmonizaciju prudencione kontrole komercijalnih banaka, investicionih banaka i osiguravajućih kompanija u smislu formiranja jedinstvenih kriterijuma koji bi važili na međunarodnom planu.

7. Opšte prespektive bankarstva i banaka.Razvojni potencijali ukupnog finansijskog sektora mogu se

oceniti kao povoljni. Kakve će se proporcije formirati između bankarskih i nebankarskih finansijskih institucija u rastućim ukupnim potencijalima finansijskog sektora, predstavlja ključno pitanje za sektor bankarstva. Što zavisi isključivo od adekvatnosti strategija individualnih banaka i drugih finansijskih institucija u narednom periodu. Uspešnije će biti one finansijske institucije koje:

Nude bolje finansijske proizvode/usluge i time se bolje uklapaju u strukturu tražnje za finansijskim uslugama od strane raznih segmenata stanovništva i kompanija;

Nude jeftinije i kvalitetnije finansijske usluge; Imaju visok stepen informacione tehnologije; Obezbeđuju dobre veze sa klijentima putem

odgovarajućeg marketinga.8. Komparativna pozicija banaka i nebankarskih finansijskih

institucija.Smanjivanje/ukidanje barijera između komercijalnog bankarstva,

berzanskih firmi i osiguranja je posledica procesa deregulacije i brzog razvoja informacione tehnologije. Zbog jakog delovanja tržišne konkurencije, svaka finansijska institucija mora da sama oceni u kojoj meri može optimalno da koristi diverzifikaciju svog poslovanja, da bi pri tome ostvarila zadovoljavajuće stope prinosa na kapital/aktivu.

Pri tome treba imati u vidu da pojačana konkurencija na finansijskom tržištu dovodi do sužavanja kamatne marže (razlike između kamatnih stopa na kredite i depozite), kao i do smanjivanja stopa provizije.

9. Finansijski inžinjering.Procesi finansijiskih transformacija deluju u pravcu stvaranja

fleksibilnijih finansijskih struktura kao i fleksibilnijih finansijskih institucija.

Najznačaniji segment novih proizvoda su finansijski derivati (finansijski fjučersi, opcije i svopovi), putem kojih se vrši tržišno osiguranje od rizika u vezi sa kretanjem kamatnih stopa i deviznih

Za I kolokvijum 4


kurseva. Razvoj finansijskih derivata stvara i odgovarajuće tržište koje se uklapa u proširenu strukturu finansijskog tržišta. Na gornjoj osnovi se razvija tzv. finansijski inžinjering koji se sastoji u dekompoziciji jednog finansijskog instrumenta na sastavne delove, što se naziva raspakovanjem. Tako raspakovani finansijski instrumenti zatim se prepakuju. U rezultatu se dobijaju novi finansijski instrumenti sa određenim promenjenim strukturalnim karakteristikama.

10. Povećanje sistemske neizvesnosti i upravljanje rizicima.Brzi procesi transformacije finansijske strukture i bankarstva

imaju i svoje naličje u smislu povećanja nestabilnosti finansijskog tržišta na bazi trendova jačanja informacione tehnologije, globalizacije finansijskih institucija i povećanja tržišnih rizika.

U uslovima povećane sistemske neizvesnosti od ključnog je značaja da se komercijalne banke u dovoljnoj meri osposobe za valorizaciju i upravljanje rizicima. Savremena visokokonkurentna privreda zahteva preciznije sagledavanje poslovnih rizika, njihovu dekompoziciju na sastavne delove kao i posebno vrednovanje svake komponente rizika.

11. Vizija u strateškom planiranju.Prva faza u strateškom planiranju razvoja bankarske institucije

jeste sagledavanje vizije daljeg razvoja. Pri tome se polazi od analize sadašnje pozicije banke na finansijskom tržištu. Analiziraju se svi pozitivni i negativni faktori poslovanja banke u odnosu na konkurentne institucije.

POZITIVNI FAKTORI NEGATIVNI FAKTORI1. široka baza klijenata, 1. slabo upravljanje bankom,2. razvijena organizaciona mreža, 2. niska profitabilnost,3. dobra kadrovska struktura. 3. neperformansni zajmovi.

Banka treba da što tačnije sagleda svoje pozitivne i negativne osobine u smislu njene konkurentske sposobnosti na finansijskom tržištu, jer je to jedna od bitnih polaznih osnova za izradu vizije razvoja banke.

Drugi momenat koji je bitan za strateško planiranje jeste dosadašnja veličina banke merena nivoom bilansa aktive i pasive, kao i visinom kapitala banke.

Kod stvaranja vizije daljeg razvoja banke, posebno su značajna opredeljenja banke:

da li želi da proširi geografsko područje svoga delovanja,

u kojoj meri želi da poveća svoj bilansni nivo, koliki stepen diverzifikacije finansijskih proizvoda želi da

ponudi u narednom periodu.

Za I kolokvijum 5


12. Izbor strategije.Strateški plan banke predstavlja razradu i operacionalizaciju

razvojne vizije banke. Kod izbora strategije razvoja banke u narednom periodu, opcije banke se mogu sistematizovati na sledeći način:

a. Tržišna penetracija: banka u razvojnoj strategiji stavlja težište na povećanje učešća na postojećim segmentima finansijskog tržišta i to sa postojećim finansijskim uslugama;

b. Osvajanje novih tržišnih segmenata: banka u razvojnoj strategiji stavlja težište na osvajanje novih tržišnih segmenata – u geografskom smislu ili putem šireg obuhvata novih slojeva stanovništva – uz prodaju iste palete svojih proizvoda;

c. Osvajanje novih proizvoda: banka u razvojnoj strategiji stavlja težište na uvođenje novih finansijskih proizvoda/usluga uz zadržavanje prisustva na dotadašnjim segmentima finansijskog tržišta;

d. Diverzifikacija: banka u razvojnoj strategiji stavlja težište na osvajanje novih tržišnih segmenata kao i na uvođenje novih finansijskih proizvoda/usluga.

Da bi banka mogla da ustanovi strateške pravce svog daljeg razvoja, ona mora da prethodno sagleda ključne parametre svog daljeg razvoja:

Planiranje veličine banke u narednom planskom periodu povezano je sa projektovanjem porasta bilansnog obima.

Stepen diverzifikacije banke u narednom periodu predstavlja sagledavanje planskog pomeranja palete bankarskih proizvoda/usluga.

Politika kamatnih stopa banke polazi od kretanja kamatnih stopa na finansijskom tržištu, i posebno kod drugih banaka, imajući u vidu delovanje jake konkurencije.

Strateško planiranje u savremenim bankama teži da sagleda plansku stopu prinosa banke u odnosu na aktivu i u odnosu na akcijski kapital.

13. Akcioni programi.Operacionalizacija strategije razvoja banke sprovodi se kroz

akcione programe. Za svaki akcioni program zadužen je odgovarajući projektni tim koji podnosi izveštaj glavnom menadžmentu banke.

Troškovi ~ kako je povećanje profitabilnosti banke osnovni cilj strateškog planiranja i upravljanja, to kontrola troškova poslovanja – i eventualno sniženje tih troškova – predstavlja sadržaj jednog od bitnih akcionih programa.

Kvalitet ~ kvalitet bankarskih usluga je bitan faktor konkurentske diferencijacije banaka. Ovaj kvalitet mora da bude merljiv pri čemu se koristi metodologija upravljanja kvalitetom.

Za I kolokvijum 6


Informacije ~ finansijski informacioni sistem treba da bude dovoljno sofisticiran kako bi mogao da daje troškovnu, dohotnu i profitnu analizu po proizvodima, grupama klijenata i filijalima odnosno po drugim distributivnim kanalima.

Proizvodi/usluge ~ među glavnim finansijskim proizvodima koje stanovništvo može da koristi kod banke nalaze se: tekući računi, overdrafti (dozvoljena prekoračenja), platni promet, platne kartice, potrošački krediti, stambeni krediti, štednja (kratkoročna, dugoročna), penzioni programi, osiguranje života i stvari, transakcije vrednoasnim papirima (brokerski poslovi), itd.

Osoblje ~ cilj planiranja osoblja jeste da eventualni nedostatak osoblja u celini ili po pojedinim profilima ne bude faktor koji otežava realizaciju razvojnog plana. Plan osoblja banke treba da uključi i načine za povećanje stručne spreme i motivisanosti zaposlenih u kontekstu sprovođenje strateških ciljeva banke, naročito kada dolazi do većih reformskih zahvata i prestrukturiranja.

14. Marketinška strategija.Banka ima dve grupe stručnjaka: jedni fokusiraju potrošače,

drugi fokusiraju konkurentske banke. Ako banka dobro shvata potrebe i interese konzumenata njenih usluga, kao i mogućnosti njenih konkurenata na finansijskom tržištu, ona može da bolje projektuje razvoj banke u skladu sa svojim mogućnostima, kao i potrebama njenih sadašnjih i novih komitenata.

Kod formiranja svoje marketinške strategije banka ima u vidu tri osnovne strateške opcije:

1) Strategija masovnog tržišta ~ polazi od pretpostavke da većina potrošača (klijenata) banke ima slične potrebe i želje. Banka se orijentiše na niže cene svojih proizvoda i usluga.

2) Strategija diferenciranih segmenata klijenata ~ zasniva se na pretpostavci da banka ima nekoliko različitih segmenata klijenata. U tom slučaju banka se orijentiše na dizajniranje posebnih programa za svaki segment klijenata.

3) Strategija koncentrisane aktivnosti ~ znači da se banka koncentriše na jedan segment finansijskog tržišta. U tom slučaju banka ima veće poznavanje potreba komitenata, bolju reputaciju za poslovanje na izabranom segmentu finansijskog tržišta, pa može da računa na veću lojalnost klijenata.

Bilo koju strategiju da banka izabere, savremene marketinške teorije ukazuju na potrebu strateškog pozicioniranja banke, što znači da svaka banka treba da ima prepoznatljiv poslovni profil.

U programima strateškog menadžmenta ističu se dva momenta:1. banke koje žele visoke stope rasta, uz održavanje

profitabilnosti, moraju stalno da nastoje da uvode nove

Za I kolokvijum 7


usluge koje su interesantne za sadašnje i buduće klijente banke.

2. u programima strateškog marketinga je takođe bitno da se stalno poboljšavaju kanali distribucije bankarskih proizvoda i usluga.

15. Koncept likvidnosti.Održavanje likvidnosti banke smatra se osnovnom

pretpostavkom za održivost banke na finansijskom tržištu. Likvidnost banke je njena sposobnost da izvršava svoje obaveze o rokovima dospeća. Dogod je banka likvidna, deponenti ne moraju da brinu za svoj novac.

Pozicija likvidnosti banke proističe pre svega iz njene bilansne strukture. U aktivi bilansa banke nalaze se instrumenti sa različitim stepenom likvidnosti: na jednom kraju skale nalaze se najlikvidnije pozicije (npr. novac na računu kod centralne banke), a na drugom kraju najnelikvidnije pozicije (npr. zgrada sa opremom, itd.). U pasivi bilansa banke, neke obaveze banke su likvidne, što znači da poverioci mogu u svakom momentu ili u kratkim rokovima da traže novac u vezi sa depozitima ili kreditima. Posmatrano u celini, pozicija likvidnosti banke proističe iz komparativnog odnosa likvidnosti aktive i pasive bilansa banke. Bankarski menadžment može da utiče da bilans bude više ili manje likvidan.

Nelikvidnost banke može da nastane ukoliko ona postane nesolventna, što znači da je vrednost njene aktive manja od vrednosti njenih obaveza.

16. Strategija kratkoročnih komecijalnih zajmova.To je bio dominantni koncept kreditne politike komercijalnih

banaka u 19.veku. Po ovom konceptu, banke održavaju svoju solventnost i likvidnost ukoliko depozitni potencijal plasiraju isključivo u obliku kratkoročnih kredita privredi. Radi se o kratkoročnim bankarskim kreditima do 90 dana koji su pokriveni robnim menicama. Komercijalne banke daju kratkoročne kredite preduzećima time što kupuju (diskontuju) robne menice i tako postaju menični poverioci s tim da o roku dospeća naplaćuju menice od meničnih dužnika. Pri tome je postojala mogućnost da banka može da izvrši rediskont robnih menica, tj. da ih proda pre roka dospeća nekom drugom poveriocu ili centralnoj banci.

17. Strategija utrživih aktiva.Ova strategija je nastala u razvijenim zemljama početkom

20.veka na bazi razvoja finansijskog tržišta i posebno novčanog tržišta. Time su banke došle u situaciju da svoju rezervnu aktivu mogu da diverzifikuju. Pored primarne rezervne aktive (u koju ulaze slobodna novčana sredstva banaka pored obaveznih rezervi kod centralne banke), došlo je do formiranja sekundarnih rezervi u koje ulaze vrednosni papiri koji se lako mogu prodati na sekundarnom tržištu bez gubitaka.

Za I kolokvijum 8


Sekundarne rezervne aktive sastoje se pretežno od kratkoročnih državnih vrednosnih papira (blagajničkih zapisa) upravo iz razloga što je sekundarno tržište za te papire najdublje, usled čega ovi papiri imaju likvidan karakter.

18. Strategija likvidnosti na bazi plasmana sa anticipiranim dohotkom.

Ova strategija postala je dominatna u razvijenim zemljama posle Drugog svetskog rata. Njena osnova sastoji se u tome da su banke postale u znatno većoj meri orijentisane na davanje srednjoročnih i dugoročnih zajmova privredi i stanovništvu i to na bazi jakog porasta štednih i oročenih depozita.

Za razliku od kratkoročnih bankarskih zajmova, kod kojih se vraćanje vrši odjednom, srednjoročni i dugoročni zajmovi se vraćaju na osnovu anuitetnih programa.

Anuiteti sadrže otplatne rate i kamate, s tim da preduzeća plaćaju anuitete bankama na šestomesečnoj ili godišnjoj osnovi, dok građani anuitetne zajmove za kupovinu nekretnina ili trajnih potrošenih dobara otplaćuju u mesečnoj dinamici.

19. Strategija upravljanja pasivom.Ova strategija je razvijena u toku 1960-tih godina i bila je brzo

prihvaćena od strane velikih i srednjih banaka u razvijenim zemljama. Težište ove strategije je da banke obezbeđuju svoju likvidnost putem korišćenja kredita (tj. stvaranja obaveza banke), umesto prodaje kratkoročnih vrednosnih papira.

Ova strategija pretpostavlja veoma jako finansijsko tržište na kojem postoji obilje sredstava koja se lako mogu angažovati putem kreditinih aranžmana od strane svih tržišnih transaktora uključujući i banke.

20. Stok i tok analitički pristup.U cilju odbrane svoje likvidnosti, banka formira primarnu rezervu

likvidnosti koja se u uprošćenom finansijskom sistemu sastoji isključivo iz novca na depozitnom računu banke kod centralne banke.

Banka iz ukupnih primljenih depozita izdvaja sredstva za primarne rezerve kod centralne banke, pa se za taj iznos smanjuje odnos zajmovi/depoziti.

Da bi banka ostala likvidna u narednom periodu, bitno je da ima kvalitetnu aktivu koja je dovoljna performansna. Savremene analize likvidnosti banke u kontekstu upravljanja aktivom ukazuje na mogućanost korišćenja dva analitička pristupa: stok i tok pristupa.

Kod stok pristupa naglašava se da je dobar kvalitet aktiva banaka glavni mehanizam povoljnog zatvaranja ciklusa zajmovi/novac. Ukoliko bi banka - i pored dobrog kvaliteta aktiva - privremeno došla u situaciju potencijalne nelikvidnosti, ona može da proda deo svojih aktiva ili da povuče sredstva sa finansijskog tržišta ili od centralne banke.

Za I kolokvijum 9


Alternativni analitički pristup stavlja u fokus ulazne i izlazne tokove novca sa gledišta banke. U operativnoj primeni ovog koncepta naglašena je uloga ročne transformacije kod banaka, pri čemu je banka koncipirana kao finansijski posrednik između njenih kratkoročnih kreditora i njenih dugoročnih dužnika.

21. Međubankarski krediti za likvidnost.Ovi krediti predstavljaju mehanizam preraspodele sredstava

banaka na računima kod centralne banke i to na kreditnoj bazi uz naplatu/plaćanje kamate. Pretpostavka za ovaj mehanizam jeste da pojedine banke formiraju suficite odnosno deficite u svojim bilansima novčanih transakcija. Time se potencijalno formiraju odgovarajući suficiti/deficiti sredstava na računima ovih banaka kod centralne banke.

Dodatna karakteristika međubankarskih kredita za likvidnost sastoji se u tome da se radi o kreditima bez pokrića, tj. banke koje daju ove superkratkoročne kredite ne traže pokriće u vidu vrednosnih papira.

22. Aranžmani o rekupovini sredstava.To je novija varijanta superkratkoročnih kredita koje mogu da

koriste ne samo banke nego i drugi učesnici u tržišnim transakcijama. Kod aranžmana o rekupovini vrši se prodaja finansijske aktive uz obavezu prodavca da mora u određenom kratkom terminu da kupi tu istu aktivu po unapred dogovorenoj ceni. Ročnost kod ovog aranžmana može da iznosi svega jedan poslovan dan, pa do nekoliko meseci. Pri tome se kod repo aranžmana koriste državne obveznice kao pokriće, što je glavna razlika između ovih aranžmana i međubankarskih kredita za likvidnost.

23. Depozitni certifikati banaka.Ovo je značajan instrument upravljanja pasivom u savremenom

bankarstvu. Banka može da emituje svoje depozitne certifikate koji mogu da budu sa kratkim rokovima vraćanja i u tom slučaju radi se o instrumentu za obezbeđivanje likvidnosti banke. Ukoliko neka banka oceni da su joj potrebna dodatna novčana sredstva, i to vrlo brzo, pre svega zbog opravdanih kreditnih zahteva ili zbog neto odliva depozita, ona može da ponudi emisiju svojih depozitnih certifikata sa atraktivnim kamatnim stopama.

24. Krediti za likvidnost kod centralne banke.Ovi krediti predstavljaju za komercijalne banke klasični

mehanizam obezbeđivanja dodatne likvidnosti. Taj sistem je nastao još u periodu kada nije bilo razvijeno finansijsko tržište i kada banke nisu mogle da sprovode upravljanje pasivom putem tzv. kupovine novca na finansijskom tržištu. Prema klasičnom mehanizmu superkratkoročnih kredita za likvidnost, centralna banka ove kredite odobrava bankama koje su solventne ali imaju kratkoročne probleme likvidnosti.

Za I kolokvijum 10


Radi se o tzv. diskontnom šalteru na kojem banke mogu da dobiju superkratkoročne kredite kod centralne banke uz zalogu u vidu državnih vrednosnih papira.

25. Projektovanje likvidnosti.Projektovanje likvidnosti u savremenim bankama vrše komisije

za upravljanje aktivom i pasivom (ALCO) koje su i odgovorne za održavanje likvidnosti banke. Suština projektovanja likvidnosti banke sastoji se u tome da se za određene vremenske intervale izračunava gep (jaz) likvidnosti banke. Ovaj likvidnosni gep predstavlja razliku između anticipiranih izvora sredstava i potencijalne upotrebe sredstava od strane banke.

Kod projektovanja likvidnosti banke pravi se diferencijacija između stabilnih i nestabilnih depozita. Stabilni depoziti su oni depoziti na koje banka može da računa da neće imati veću frekvenciju upotrebe. Preostali iznos čine nestabilni depoziti za koje se očekuje da će biti povučeni u ročnom spektru od jedne godine, odnosno da su osetljivi na promene u tržišnim kamatnim stopama.

Projektovanje likvidnosti banke sadrži i ciklični aspekt, koji je utoliko više naglašen ukoliko je banka u većoj meri povezana sa onim privrednim granama kod kojih postoji veći stepen cikličnih oscilacija.

Metodologija projektovanja likvidnosti u najkraćoj verziji može se izraziti na sledeći način:

POTREBE DODATNE = PROGNOZIRANI PORAST + PORAST OBAVEZNIH - PROGNOZIRANI LIKVIDNOSTI ZAJMOVA REZERVI PORAST DEPOZITA

Na izbor sredstava za pokrivanje gepa likvidnosti utiče:a) Dužina vremena projektovanog gepa, ib) Očekivano kretanje kamatnih stopa na finansijskom tržištu.

Na politiku likvidnosti utiču i subjektivni faktori, odnosno filozofija menadžmenta u banci.

26. Projektovanje i upravljanje likvidnošću mega banke UBS.Švajcarska mega banka UBS ima centralizovanu strukturu

upravljanja novcem i likvidnim vrednosnim papirima. Pozicija likvidnosti banke se procenjuje za naredni period na osnovu niza potencijalnih scenarija koji se odnose na normalne i stresne uslove. U okviru raznih scenarija likvidnosti, UBS formira i najgori scenario koji bi mogao da nastane ukoliko bi došlo do simultane kombinacije oštrog pogoršanja ukupne likvidnosti pozicije UBS na svim tržištima, valutama i proizvodima.

Scenariji likvidnosti i finansiranja u normalnim situacijama sadrže široku diverzifikaciju izvora finansiranja banke kao i dobro balansirani portfolio obaveza, čime se obezbeđuje stabilan tok finansiranja.

Za I kolokvijum 11


27. Formiranje neto dohotka (profita) banke.Za banke je posebno značajno da ostvare dovoljnu neto kamatnu

maržu kao razliku između kamate na plasmane i kamate na depozite i nedepozitna zaduženja. Operativni dohodak dobija se kada se na neto kamatnu maržu dodaju provizije koje banka naplati za svoje uslužne delatnosti. Drugi ključni agregat u formiranju profitabilnosti banke su operativni rashodi banke koji sadrže dve osnovne komponente:

a. Rashode na plate i benefite zaposlenih, ib. Materijalne rashode uključujući amortizaciju.

Razlika između operativnog dohotka i operativnih rashoda predstavlja bruto profit banke, od čega se izdvajaju sredstva koja odlaze u rezerve za pokriće gubitaka kao i sredstva za plaćanje poreskih obaveza. Preostali iznos je neto dohodak (profit) banke kao merilo profitabilnosti. Neto dohodak banke upotrebljava se za povećanje akcijskog kapitala banke i/ili za raspodelu akcionarima u vidu dividendi.

28. Indikatori profitabilnosti.Glavni indikatori profitabilnosti banaka su:

Neto dohodak / Opreativni dohodak (ROI) Neto dohodak / Ukupna aktiva (ROA) Neto dohodak / Akcijski kapital (ROE).

Analiza navedenih performansi banke može se vršiti (a) upoređenjem sa odgovarajućim performansama kontrolne grupe banaka ili (b) posmatranjem performansi date banke u sukcesivnim vremenskim intervalima. U prvom slučaju vide se performanse posmatrane banke u odnosu na grupaciju sličnih banaka. U drugom slučaju se vidi kvantitativna dimenzija poboljšanja ili pogoršanja performansi posmatrane banke.

29. Mikroekonomski faktori profitabilnosti banaka.Glavni mikroekonomski faktori koji utiču na profitabilnost banaka

jesu sledeći:KVALITET MENADŽMENTA ~ je veoma bitan faktor efikasnosti

i profitabilnosti svake banke. Operativni menadžment neposredno vodi poslovnu politiku banke i time najdirektnije utiče na njene performanse. Glavne funkcije menadžmenta jesu: planiranje, organizovanje, kadrovanje, upravljanje i kontrola.

KVALITET AKTIVE ~ banke bitno utiče na profitabilnost i sigurnost banke. Kreditni plasmani banaka pretežno se sastoje iz zajmova odobrenih preduzećima i domaćinstvima, mada je deo plasmana banke u vidu kamatonosnih vrednosnih papira. Kod plasmana zajmova veoma je bitno da banke vrše odgovarajuću ocenu boniteta preduzeća i drugih korisnika zajmova.

EKONOMIJA OBIMA ~ je jedan od bitnih faktora koji utiču na profitabilnost banaka. Jaka konkurencija na bankarskom tržištu deluje u pravcu smanjenja kamatne marže i stope provizije. Konkurencija

Za I kolokvijum 12


vrši pritisak na banke da povećanjem obima poslovanja smanjuju fiksne troškove po jedinici bankarskih proizvoda, što povoljno utiče na visinu profita banaka.

EKONOMIJA OKVIRA (opsega) ~ sastoji se u diverzifikaciji proizvoda/usluga koje banka stavlja na raspolaganje svojim klijentima. Generalni trend u savremenom bankarstvu ide u pravcu proširivanja okvira poslovanja banaka, što se praktično ogleda u diverzifikaciji programa aktivnosti koji banka nudi svojim klijentima.

NETO KAMATNA MARŽA ~ je razlika između prosečne kamatne stope koju banke naplaćuju na plasirane kredite i prosečne kamatne stope koju banke plaćaju na depozite i primljene kredite.

TROŠKOVI POSLOVANJA BANKE ~ Operativni menadžment u bankama nastoji da minimizira troškove poslovanja pri datom obimu bilansnih i vanbilansnih aktivnosti banke.

PROFITNI CENTRI ~ banaka omogućuju sagledavanje prihoda i rashoda ne samo za banku kao celinu nego i po pojedinim organizacionim delovima banke kao i po funkcionalnim aktivnostima.

30. Strategije upravljanja nekamatnim troškovima.Glavne strategije koje banke mogu da koriste kod upravljanja

nekamatnim troškovima su:SMANJENJE TROŠKOVA ~ Zadatak menadžmenta banke sastoji

se pre svega u identifikovanju troškova rada, prostorija i opreme koji se mogu oceniti kao preterani i gde postoje mogućnosti njihovog smanjenja.

OPERATIVNE EFIKASNOSTI ~ Ova strategija sastoji se pre svega u povećanju produktivnosti rada zaposlenih u bankama u cilju relativnog smanjenja nekamatnih troškova i rezultirajućeg povećanja profitabilnosti.

POSLOVNA ORGANIZACIJA ~ Menadžment banke je odgovoran da dizajnira organizacionu strukturu poslovanja koja obezbeđuje brži protok povezanih operacija u poslovnom procesu.

POSLOVNA STRATEGIJA ~ Dobar i unapred- orijentisani menadžment banke nastoji da svoju poslovnu ponudu preusmerava na one bankarske proizvode i usluge za kojima postoji relativno veća tražnja na tržištu i kod kojih dotična banka ima komparativne prednosti ili je bar dovoljno konkurentna.

31. Promene u strukturi prihoda banaka.U savremenim uslovima dolazi do promena u proporciji sticanja

prihoda kod banaka. Radi se o proporciji prihoda koji potiču iz neto kamata i provizija. Neto kamate potiču iz tradicionalnih oblika aktivnosti banaka u smislu posredovanja između deponenata i korisnika bankarskih kredita, dok provizije nastaju na osnovi netradicionalnih oblika aktivnosti banaka.

Glavni razlog za postepenu preorijentaciju komercijalnih banaka sa kreditne na uslužne delatnosti je pritisak jake konkurancije ne

Za I kolokvijum 13


samo banaka nego i drugih finansijskih institucija na planu kreditiranja.

32. Makroekonomski faktori profitabilnosti.Na ekonomske performanse i profitabilnost banaka jako utiče

faza ekonomskog ciklusa kroz koju zemlja/region prolazi. Visok nivo privredne aktivnosti ima pozitivno dejstvo na bolje performanse i profitablinost banaka pre svega zato što kompanije na realnom sektoru ekonomije u celini funkcionišu znatno efikasnije i profitabilnije nego u recesionim fazama cikličnih kretanja.

Dok, recesija u ekonomiji se negativno odražava na efikasnost poslovanja i profitabilnosti banaka.

33. Profitabilnost banaka i kamatne stope.Akcionari banaka traže da bankarski menadžment ostvari

određenu stopu prinosa (profita). Za akcionare banke je najbitnije koliko iznosi zbir dividendi i porasta tržišne cene akcija u odnosu na visinu akcijskog kapitala. To se vidi iz sledeće formule:

r = [ ( V f - V i ) + D f ] / V i

pri čemu je:r - stopa prinosa na kapital V i – inicijalna cena akcijaV f – finalna vrednost akcija D f – dividendeFormiranje targetirane (ciljne) stope prinosa na akcijski kapital

(ROE) služi kao osnova za formiranje cena za sve oblike poslovanja banke kao i za kontrolu operativnih troškova banke. Smisao targetiranja stope prinosa na akcijski kapital banke jeste da se vrši pritisak na menadžment banke da vodi adekvatnu politiku kamatnih stopa/provizija i kontrolu operativnih troškova banke kako bi bila ostvarena adekvatna stopa prinosa na kapital.

34. Uticaj akcijskog multiplikatora na profitabilnost banaka.U tržišnim ekonomijama važi generalno pravilo da bi u svim

privrednim granama trebalo da bude ostvarena granična stopa prinosa na akcijski kapital, bar na duži rok. Ukoliko bi u nekim privrednim delatnostima stopa prinosa na kaptal bila na duži rok niža nego u drugim delatnostima, u niskoprofitabilne delatnosti ne bi ulazio novi kapital na bazi tržišnih principa.

35. Funkcije bankarskog kapitala.Bankarski kapital ima značajne funkcije sa gledišta jedne banke

kao i ukupnog bankarskog sistema.1. Elementarna funkcija bankarskog kapitala sastoji se u

apsorbovanju potencijalnih gubitaka koje banka ima u svom poslovanju. Ukoliko banke ne bi imale ni dolara kapitala, onda bi prvi dolar gubitaka u poslovanju doveo do njihove nesolventnosti.

2. Bankarski kapital štiti deponente i druge kreditore banke. Ako banka u nekom periodu ima gubitke u poslovanju, ona može da ih pokrije smanjenjem kapitala banke.

Za I kolokvijum 14


3. U savremenim tržišnim ekonomijama uvedeni su državni mehanizmi osiguranja depozita kod banaka od strane određene zvanične institucije. Ovo osiguranje depozita odnosi se uglavnom na depozite građana do oređenog gornjeg limita depozita.

4. Kapital banke ograničava rast aktive i depozita konkretne banke. Ako se pođe od pretpostavke da svaka banka mora da ima minimalnu stopu kapitala u odnosu na njenu aktivu u visini od 8%, onda jedan dolar kapitala banke podržava formiranje aktive u visini od 12.50$.

36. Oblici bankarskog kapitala.Bankarski kapital može se podeliti na: primarni i sekundarni

kapital. U primarni kapital ulaze: ~ akcionarski kapital, i ~ zadržani profiti.

Sekundarni kapital banaka čine subordinirane obveznice sa inicijalnim rokovima dospeća preko 5 godina kao i još neki manje značajni instrumenti.

Redovne akcije predstavljaju osnovu primarnog kapitala. Regulatori su posebno zainteresovani da banka ima dovoljan iznos vlasničkog kapitala u obliku redovnih akcija. Ovaj oblik kapital nema ročnost, jer funkcioniše sve dok banka postoji.

Preferencijalne akcije emituju samo akcije koje imaju jak rejting i koje su poznate institucionalnim investitorima.

Subordinarne obveznice postale su značajan instrument sekundarnog kapitala banaka. Banke u razvijenim tržišnim ekonomijama emituju kratkoročne, srednjeročne i dugoročne obveznice, s tim da ove poslednje mogu da imaju rokove čak i do 30 godina.

37. Program povećanja kapitala – dugoročni aspekt.Polazna osnova za projektovanje porasta bankarskog kapitala je

planiranje porasta bilansa stanja kao i bilansa uspeha banaka u narednom periodu. Proces planiranja povećanja kapitala sadrži tri faze.

U prvoj fazi se na osnovu projektovanih bilansa stanja i tokova utvrđuje potreban kvantum dodatnog kapitala koji treba da podrži projektovani nivo ukupne aktive banke u planskom periodu.

U drugoj fazi se na osnovu projektovane profitabilnosti banke i visine stope isplate dividendi projektuje struktura dodatnog internog i eksternog kapitala banke koji treba da podrži povećanje bankarske aktive.

U trećoj fazi se – na osnovu analize troškova i benefita za svaki od alternativnih izvora spoljneg kapitala – pronalazi optimalna struktura emisije eksternog kapitala.

38. Program povećanja kapitala – kratkoročni aspekt.U slučaju pada stope kapitala kod neke banke ispod ravnotežnog

nivoa, banka ima sledeće opcije:

Za I kolokvijum 15


1) Banka može da sprovede program dokapitalizacije putem prodaje novih serija akcija ili subordiniranih obveznica na tržištu kapitala.

2) Banka može da smanji ili potpuno obustvi isplatu dividendi svojim akcionarima i da ta sredstva upotrebi za povećanje zadržanih profita koji predstavljaju oblik vlasničkog kapitala.

3) Banka može da izvrši promenu kompozicije svoje aktive tako da smanji aktivu sa visokim rizikom i poveća plasmane sa nižim rizikom.

4) Banka može da poveća stopu kapitala putem prodaje dela zajmova na sekundarnom tržištu ili sekjuritizacijom zajmova.

5) Banka može da izvrši bilansnu kontrakciju putem smanjenja kreditnih plasmana uz odgovarajuće smanjenje zaduženosti, posebno one zaduženosti koja povlači visoke kamatne stope.

6) Banka koja ima stopu kapitala ispod ravnotežnog nivoa – i koju nije u stanju da popravi – može da bude vlasnički restrukturirana. U tom slučaju banku vlasnički preuzima neka finansijska jaka banka.

39. Brze korektivne intervencije.Regulatorne institucije u novije vreme preduzimaju brze

korektivne akcije u odnosu na banke kod kojih dođe do sniženja stope kapitala ispod određenog nivoa. Ovaj mehanizam brze intervencije prvi put je uspostavljen u SAD decembra 1991. godine. Sve bankarske institucije svrstane su u jednu od sledećih pet kategorija:

1. dobro kapitalizirane institucije 10% ili više

2. adekvatno kapitalizirane institucije 8% ili više

3. subkapitalizirane institucije 6% ili više

4. znatno subkapitalizirane institucije ispod 6%

5. kritično subkapitalizirane institucije 2% ili manje

Smisao ovog američkog sistema rangiranja banaka je u tome da se na sve banke – sem na banke iz prve grupe – primenjuju oderđene sankcije koje su utoliko jače ukoliko je banka u grupi sa nižom stopom kapitala.

40. CAMEL rejting sistem.Američke regulatorne vlasti imaju i jedan širi rejting sistem za

banke u kojem su one rangirane prema jednoj formuli koja sadrži šest elemenata. Ovaj rejting sistem zove se CAMEL što je akronim za:

Za I kolokvijum 16


C (capital) – adekvatnost kapitala,A (asset) – kvalitet aktive,M (menagement) – kvalitet menadžmenta,E (earnings) – dobit,L (liquidity) – likvidnost,S (sensitivity) – osetljivost na tržišni rizik.

Rejting sistem CAMEL sadrži pet kategorija. Na osnovu ocene po pojedinim elementima, izvlači se sintetička ocena koja ide od 1 (za najviši kvalitet) do 5 (za najniži kvalitet). Fundamentalno zdrave banke dobijaju kompozitni rang 1 i 2, dok rejting od 3, 4 ili 5 dobijaju problemske banke koje su suočene sa opasnošću da mogu da propadnu.

41. Međunarodna koordinacija. Procesi globalizacije finansijskog tržišta – i posebno jačanja

prekograničnog poslovanja velikih banaka – stvorili su potrebu da se izvrši međunarodna konvergencija standarda kapitala. Koncepcija međunarodne koordinacije stopa kapitala banaka je sledeća:

Povećana je stopa kapitala u odnosu na dotadašnju praksu ~ posebno u onim zemljama u kojima su dominirale relativno niže stope kapitala na osnovu domaćih regulatornih propisa.

Propisane su stope kapitala za svaku klasu rizične aktive banaka ~ tako da su uzeti u obzir ne samo visina bankarske aktive nego i koeficijenti kreditnog rizika.

Aranžmani u pogledu standarda kapitala ~ obuhvataju i bankarske rizike po vanbilansnim aktivnostima.

Međunarodni standardi kapitala ~ odnose se na kreditne rizike banaka, tržišne rizike (rizik kamatnih stopa i rizik deviznih kurseva) kao i na operacione rizike banaka.

42. Proširenje uloge subordiniranih obveznica. Benefiti ovog projekta bili bi sledeći:

Ukoliko dolazi do povećanja rizičnosti neke banke, finansijsko tržište šalje brze signale toj banci, drugim tržišnim učesnicima kao i državnoj supervizorskoj instituciji;

Ubrzavaju se procesi sanacije banke, što smanjuje eventualne gubitke državnog fonda osiguranja banaka u slučaju bankrotsva i likvidacije banke;

Holderi subordiniranih obveznica ne mogu da naglo povuku novac iz banke za razliku od nosilaca kratkoročnih depozita koji mogu da izvrše juriš na banku;

Držanje subordiniranih obveznica znači za banke smanjenje troškova kapitala usled poreskih olakšica na kamate koje banke plaćaju vlasnicima obveznica, čime se bankama olakšava držanje

Za I kolokvijum 17


većih iznosa ukupnog bankarskog kapitala (uključujući i akcijski kapital).

Za I kolokvijum 18

bankarski menadŽment i kolokvijum

Documents