Neoplatonizam i umetnostBodinovo predavanje Postoje tri odvojene celine, tri grupe problema, tri istorijska i geografska segmenta. 1. Misao Platona, izvorna.

2. Grupa mislilaca II i III veka. Centralna linost je Plotin. Corpus hermeticumzbir dela iji su autori razliiti pisci II i III veka. Njihova su imena esto meana sa linostima mitskog porekla-Hermes Trisegistos. Sve do XVII veka se smatralo da je ovo delo nastalo u staroj eri, ak pre Platona. Ova greka je u renesansi omoguila da se platonove ideje tumae kao neka vrsta proroanstva u hrianskom kljuu. (Simbioza hrianstva i paganskog uenja.) Tokom celog srednjeg veka je bio poznat spis anonimnog grkog filozofa, udentifikovanog kao Dionizije Areopagit. 3. Neoplatonizam XV veka Centralna ideja koja je zajednikasvim platonoarima, prisutna u svim oblicima mailjenja neoplatoniara je ideja o dva sveta. Ova ideja je stara koliko i ljudska misao. -pojavni svet- svet ula -nadulni svet, onostrani Osnovna neoplatonistika teza je da je pojavni svet samo odraz onostranog. Svet ideja je stvaran. Ideje su arhetipovi (praoblici). Pojavni oblici ovog sveta su odraz arhetipova. Svet ideja je veit, savren i nepromenjiv, dok je svet dostupan ulima nestvaran, laan i podloan promenama. Dua je ono to oveka vezuje sa svetom ideja. Dua je zarobljena u telu. Roenje je pad due u telo, telo je tamnica due. Ideja pada- descensus ima kontrast u ideji uspona- ascensus. Prirodno stanje due je da eli da se spasi iz tamnice i ponovo se vrati svetu ideja. U Gozbi Platon istie ljubav- Eros kao put kojim se dva sveta objedinjuju. Ljubav oveka ka lepoti je sutinska tenja ljudske due ka svetu ideja. Platonistike ideje se najvie sreu u ljubavnoj poeziji. Po platonistima ljubav prema lepom ljudskom telu vodi oveka prema ljubavi, a ta ljubav vodi prema moralnoj lepoti-intelektu. Krajnji cilj je ljubav prema samoj ideji lepote. Platonisti smatraju da su lepo i dobro isti termini. Odnos izmeu dva sveta je ilustrovan uvenom Platonovom metaforom o peini. ivot ljudi je izjednaen sa ivotom zarobljenika u peini. Oni su lancima okovani za zid, pa zato stalno gledaju ka unutranjosti peine. Iza njihovih lea je zapaljena vatra, koja pravi senke na zidu ispred. Oni vide samo te senke. To je realnost sveta, jedan od tih zarobljenika, koji simbilizuje filozofa, se oslobaa iz lanaca i izlazi iz peine na svetlost dana. Tog trenutka pravi bolan izraz lica, izaavi iz veitog mraka na svetlost dana- vidi prave stvari. Vrhunac sledi kada shvati da stvari napolju takoe bacaju senku, jer postoji drugi izvor svetlosti- sunce. Osloboeni ovek izao je iz materijalnog sveta napolje u svet ideja. Gleda u sunce to je samo ideja lepog- Bog. Tumaenje odnosa dva sveta u okviru neoplatonizma Naginjanje asketizmu, samoodricanju- naglaava onostrani svet. Dua i telo nemaju nita jedno sa drugim. Smrt je eljena jer oslobaa iz okova materije. Naglaena je inferiornost samog maerijalnog sveta. Verzija koja je iskazana u Fedonu (tema dela je poslednji skup pred Sokratovu smrt).

1

Naginjanje vrsti estetskog uivanja i uvaavanje zemaljskog sveta, koji je lep i dobar ve zbog toga to je verna kopija sveta ideja. Lepota ovozemaljskog sveta je ono to duu vodi i uzdie ka svetu ideja i ka lepoti sveta ideje, ljubavi, ka samoj ideji lepog. Proces u kome se dua uzdie ka svetu ideje je nagao, trenutni uspon, ekstaza. Ova tendencija je produktivnija, jer dolazi od ovozemaljske lepote. Ona odbacuje asketizam i predpostavlje obrnuto- da je vienje vrednosti i vrednovanje uslov da bi se stiglo do sveta idee. Na organ oko, otvara unutranje oko ka vrednosti sveta ideje. Platonizam koji je oivljen u prva tri veka nove ere je koliko filozofski, toliko religijski. Plotin je razradio osnovnu platonovu shemu, pretvarajui je u sloenu hijerarhiju bia- ne samo dva sveta, na ijem kraju stoji kljuni filozofski pojam nus (jedno), boanski um. Procesom emanacije sve nastaje. Kljuno je da proces nije jednostavan- on ide ne samo od bia ka nitavnom, ve i odozdo na gore. ovek se nalazi u sredini, kao slobodno bie i ima mogunost izbora, to je najznaajnije. Zato je Plotinov platonizam od svih platonistikih uenja bio najkompatibilniji sa hrianstvom? Zato to hrianstvo deli osnovnu postavku platonizma- podelu na dva sveta. Razlika izmeu Plotina i Platona je bila kljuna stepenica, koja je neoplatonizam prvih vekova povezala sa hrianstvom. Bez obzira na postojanje dva sveta kod Plotona nema objedinjavajueg principa. To je kod Plotina nus- um. Oivljavanje platonizma traje kroz itavu istoriju evropske kulture. U srednjem veku opat Sie. Pravo oivljavanje tek u XV veku u Italiji. Platon-Plotin-Dionizije Areopagit-Johan Skot Eurigena-Opat Sie Kljuna kategorija Plotinove misli je pojam jedno. Postoji hijerarhija, a ne dihotomija jer i najnia stvar uestvuje u ideji. Stvaranje sveta po Plotinu je proces emancije boanske svetlosti. Osnovna postavka je podela na svet ideja i svet ula. Oblici i forme stvari ovozemaljskog sveta su: a) odraz u ogledalu sveta ideje

b) sa druge strane su put kojim se ljudska dua izdie do sveta ideja. Put kojim seljudska dua izdie je angoki pokret, tj. prelaz iz nieg u vii svet. Ostvaruje se putem ula, to je per sensibilia, putem ula uspinje se ljudski um. U okviru tog sveta ulo vida je privilegovano, kao i oko kao organ. Corpus hermeticum Zbirka od petnaes dijaloga, hermetike prirode. Autori su najverovatnije Grci. To je sinteza popularne filozofije, platonizam, stoicizam sa popularnim hebrejskim i persijskim. Spis sadri; astrologiju, okultne nauke, moi bilja, dragog kamenja, izradu talismana i slino. Kljuni problem je njegovo datovanje. U renesansi se verovalo da je spis nastao u starom veku, ak pre Platona i Homera. Po renesansnom shvatanju, corpus-egipat-klasina Grka-hrianstvo. Ovo je omoguilo da se spisi itaju u obrnutoj perspektivi, da prorokuju roenje mesije. To je imalo velike posledice, npr. sibile na svodu sikstinske kapele (one su predskazale dolazak Hrista). To odjanjava pojavu paganskih boanstava u ikonografiji renesanse. Fiino je pre Platona i Plotina preveo Corpus Hermeticus po nalogu Lorenca Velianstvenog. Fiinova Akademia Platonika u vili Korei (Medii). Kultu Platona u renesansi doprinose jo neki inioci: boravak grkih i vizantijskih mislilaca u Italiji 1438/9 na saboru u Ferari i Firenci. Meu grcima je bilo humanista, najveih poznavaoca

2

Platona. Oni iz prve ruke prenose interes za humanistike studije. Visarion je primio katoliku veru i postao kardinal. Osniva je velike kolekcije grkih rukopisa na zapadu. Jovan Artiropolus, Izidor Solunski, Grigorije iz Trebizunta, Teodr Gaza, braa Laskaris. Ovi grci omoguili su zapadu da se upozne sa izvornim delom samog Platona. Akademija je bila nefornalna, pre skup prijatelja samog Fiina. Filozofske gozbe odravane su sedmog novembra na Platonov roendan. MarsilioFiino (1433-1499) je sin linog lekara Kozima de Mediija. Najvei deo ivota je bio Lorencov savetnik. 1463. poinje da prevodi Platona. To mu je ivotno delo. Teologija Platonica. De hristiana religione. Sam termin Platoniarske teologije ukazuje na spoj paganskih uenja i hrianstva. Pie komentar na Platonovu Gozbu In conuivium platon comentarius. Nakon Platona prevodi Plotinove Eneade i pie komentar na njih. Piko dela Mirandola je imao zapanjujue obrazovanje. Najznaajniji je poznavalac hebrejske filozofije mistike (kabale). Najznaajnije delo De homnius dignitatem i Heptalus- komentar Gozbe. Istorija umetnosti kao humanistika disciplina Termin humanisimus je skovao nemaki pedagog u XIX veku (reforma kolstva). On je znao da je problem u vezi sa izuavanjem klasika (klasici- autori koji imaju ulogu u obrazovanju mladih- etimoloki). Re humanista, lumanista nastala je u Italiji u kvatroentu. Ovim pojmom oznaavan je nastavnik u kvatroentu koji je predavao studia humanitas- zbir znanja koji se bave bave prouavanjem klasinih znanja (Ciceron). U terminu pjj oznaavan je ideal poznavanja sedam slobodnih disciplina (potpuno kruno obrazovanje) e- loj- en- ciklo- pedia- kruno obrazovanje. Ovo kruno potpuno obrazovanje podrazomevalo je upuenost u septem artes liderales trivium gramatika retorika dijalektika quadrivium aritmetika geometrija astronomija muzika Obrazovanje slobodnog oveka koji je poznavao svih sedam disciplina razlikovalo ga je od varvara (humanitas-barbaritas). Cilj je bilo formiranje slobodnog oveka. Obrazovanje je to to ini oveka slobodnim- znanje prua slobodu. U Italiji treenta i kvatroenta oreol obrazovanja bilo je prouavanje klasinih autora. Italijanski renesansni edukativni sistem podrazumevao je itanje, prouavanje, tumaenje klasinih spisa. Centralno mesto italijanskog humanizma zauzimao je literarni pravac. Renesansni humanizam je vremenski i prostorno jasno lociran u Italiju XIV i XV veka. U XVI veku on postaje internacionalan. stavljanje znaka jednakosti izmeu humanizma i renesanse nije opravdano. Humanista je ovek koji potuje tradiciju, ali ne priznaje autoritete; Sa humanistike take gledita dela ljudskog uma nikad ne zastarevaju, E. Panovski.

3

Za humanistu prolost nije ono to je prolo. Istoriar umetnosti je zapravo humanista iji su predmet izuavanja umetnika dela kao proizvod ljudskog duha. Izuavanjem umetnikog dela najbolje se prodire u ideju epohe koja se prouava, ali umetniko delo je pre svega proizvod ljudskog duha. Cilj istoriara umetnosti ne treba da bude scientia ve eruditio. Scietia je cilj, a eruditio je proces sticanja znanja koji je sutina. Teorije umetnosti renesanse i ranog baroka Humanizam (studia humenitas) je oznaavao skup znanja. U XV i XVI veku obrazovani ljudi su smatrali da je obrazovanje ono to razlikuje slobodnog oveka sa jedne strane od roba, a sa druge od varvarina. Slikarstvo nije imalo svoje mesto u studia humanitas. Dignitas je u studijama u XVI veku est pojam. Koja je grana umetnosti na viem tlu. Artes liberales- slikarstvo je smatrano za zanat, ane za sposobnost koja je po rangu izjednaena sa ostalima slobodnum umetnostima. Imitatio (grki ekvivalent je mimezis) ovaj termin je nasleen iz antike. Poto likovna umetnost nije imala svoju teoriju, ona je trebala da dobije teoriju koja nije mogla da nastane iz nihil, iskoriena je poetika antikog epa. Sve to je vailo za pesnitvo transponovano je u istoriji umetnosti. Antika teorija pesnitva se zasnivala na dva lika, Aristotela i Horacija. Klju na osnovu koga je formulisana humanistika teorija umetnosti Slika je kao pesma- Horacijev deo stiha pisma Pizanima. Ut pictura poesis- izjednaavanje poezije i slikarstva. Ekviparacija- izjednaavanje izmeu knjievnosti i likovnih umetnosti. Aequiparatio/paragone. Paragoni o vrednosti slikarstva i arhitekture XVI veka. Osnovni principi poezije vae za slikarstvo. Traktati o likovnoj umetnosti e se zasnivati na poeziji, ali i na retorici. Kljuni termin je imitatio. U ranoj renesansi je bila vaea Aristotelova definicija da je umetnost mimezis. Sutina umetnosti je mimetikog karaktera. Aristotel uvodi notu idealizacije. Ne onakva kakva jeste, ve kakva bi trebala da bude. Predstava treba da se idealizuje. Moralno pedagoka funkcija umetnosti. Cilj drame po Aristotelu je katarza, moralno proienje, umetnost treba da vaspita posmatraa. Biblia pauperum slika je biblia pauperum (knjiga za nepismene, neobrazovane). U XVI veku termin doivljava transformacije. Transformacija pojma imitatio u kasnom inkveentu Renesansa je vrsto verovala u normativni karakter prirode. Priroda je bila objekat, predmet mimeze. to jedno delo vernije oslikava prirodu, to je ono bolje i savrenije. Natura je norma. U manirizmu se ovo shvatanje naputa. Promenio se objekat, predmet podraavanja, to nije priroda ve idea, koja postoji u umetnikovom umu, duhu. Idea versus natura. Decorum- prenet iz antike. Horacije, saveti epskom pesniku, da ulogu starca ne dodeli mladiu ili obrnuto. Dolikovati u osnovi termina decorum- ono to dolikuje, ono to pristoji. Ne dolikuje sve da bude predstavljeno na svakom mestu, niti bilo ta da se govori na svakom mestu. Stroga pravila dekoruma su nalagala kakav tip poezije e biti odgovarajui u skladu sa funkcijom. U skladu sa funkcijom su se odreivale i teme. Lomaco Tratato della pictura- decorum (dosta tema, za sudnicu, za palatu, svaki javni dogaaj je imao propisanu tematiku.) Hijerarhija anrova Shvatanje da u retorici postoje tri vrste govora, tri osnovna stila, visoki, niski i srednji stil. Ta teorija je bila preneta na knjievnost i umetnost. Ta hijerarhija je uticala na hijerarhiju anrova u likovnoj umetnosti.

4

retorika visoki stil srednji stil niski stil

knjievnost tragedija-ep komedija satira

likovna umetnost istorijsko slikarstvo anr slikarstvo pastorala, pejza, mrtva priroda

Najuvaenije slikarstvo je istorijsko slikarstvo. Kao to su ep i tragedije najuzvienije forme, takoje i istorijsko slikarstvo najuzvienije. Do romantiarske pobune se smatra da istorijaka tematika daje likovnim umetnostima dostojanstvo sa kojom se ono izjednaava tragedijom/epom. Likovna umetnost nije vie zanat ve je slobodna vetina. Istorija (Alberti) znai pria, ljudi kao nosioci radnje. Slika mora da predstavlja oveka i njegove aktivnosti: Ep/drama- vladari, bogovi, gospodari- linosti sa vrha lestvice. Srednji stil- meoviti stil, dozvoljavao je upotrebu skromnijeg govora- komedija- anr slikarstvo- ljudi, linosti i dogaaji, sputanje u psiholokom i socijalnom smislu. Niski stil- psovke, vulgarne rei- satira (jezik ulice)- pejza, mrtva priroda- na hijerarhijskoj lestvici najnia vrsta. Karavao Mrtva priroda- jednako znanje kao da bi naslikao istorijsku kompoziciju. Svaka tema je dostojna prikazivanja- doveo je u pitanje hijerarhiju. Dekorum se svodi na problem stila, a problem sadraja puni slikarski podtekst. Post-klasini eksperiment i rani manirizam Nikada pre nije dostignita takva postojanost stilskih principa, kao to je to bilo u prve dve decenije XVI veka u Rimu sa klasinim stilom. Savrenstvo Rafaela i Mikelanela zahtevalo je da bude stavljeno ispod iskustva koje je nudila priroda. Nije, meutim, bilo slikara koji je koji je sledei taj klasicizam mogao stvarati sa takvom jedinstvenou stila. Odgovor mlae generacije bio je slikara bio je da taj klasicizam shvate ne posvojoj sutini. Ono to je bilo lako prenosivo sa klasine sintezebio je karakter sadraja, isto formnalni jezik koji je bilo mnogo lake imitirati i parafrazirati. ak i u formalnom smislu jezika, slikari su uzimali samo neke motive. Klasini stil je postao riznica iz koje se moralo odadabirati, razraivati, proiavati, ili menjati ono to su slikari odabirali-to su bili citati iz klasinog stila, ali ne vie klasini po sutini. Autoritet klasinog stila vie nije mogao da se osea samo kao primer, ve i kao prinuda- ve u godinama posle rafaelove smrti, poelo je ubrzano eksperimentisanje, slino se moglo primetiti i u poslednjim godinama Rafaelove karijere, to je pokazalo da su i u Rafaelu postojale ne klasine tenje. Mlae generacije su to jo vie istakle. Bez obzira na stilske inovacije, linija koja njihovo delovanje vezuje za klasini stil ostaje jasna. U Firenci je, meutim, vezanost za klasicizam mnogo manja, a jake su i tendencije kvatroenta. Tu su ranije poeli eksperimenti sa formalnom retorikom klasinog stila, to je i dovelo do njegove transformacije. Roso i Pontormo, kao i njihovi rimski savremenici stvarali su iz naslea klasinog dostignua, ali na drugaiji nain i sa radikalnijim efektima. Oni su klasini renik podvrgli poveanju izraajnosti, i ustvari mu bili suprotni. Pozajmili su su klasian oseaj forme, ali su ga upotrebili za svoje nove ciljeve, izmislili nove estetske eme, ili ih pozajmili iz izvora koji su geografski i hronoloki van sfere uticaja klasicizma. U Rimu nije bilo slinih

5

pobunjenikih sklonosti, mada se prikrivene tenje ulija Romana ka ruenju stila svog uitelja, mogu sagledati u ovom svetlu. U Rimu i Firenci prva polovina druge decenije bila je posveena eksperimentima, esto ekstremno antiklasinim. Iako opstoji izvesna nezrelost tih eksperimenata to ih ne moe podvesti pod novi stil, ipak je postojao jedinstveni pravac u kome su se kretali. Sredinom tree decenije XVI veka novi stil se pojavio kao jasno formulisan i zreo. U Rimu je potvrena povezanost novih tenji sa predhodnim kao u Firenci. U isto vreme ovaj stil je uestvovao u oblikovanju umetnika sledee generacije. Period posle eksperimenta, sutinski je iste prirode kao i estetske osnove sa kasnijim razvojem srednjeitalijanskog slikarstva koje uopteno opisujemo kao manirizam. Naziv manirizam, ukljuuje ne samo definisani zreli stil prve post klasine generacije, ve i eksperimentalnu fazu pre njega., i posle 1570. kada se rasturaju i kvare svojstva Maniera. U Firenci u drugoj deceniji raznolikost i konzervativnost klasinog stila stoje naporedo sa eksperimentima Rosa i Pontorma. U deceniji koja sledi sve se vie kvari postojanost starog stila, koji manirizmu priznaje savremenost ali ne i sutinski karakter stila. Sredinom etvrte decenije novi stil najveim delom dominira u Firenci. U Rimu pljaka 1527. prekida ekspanziju movopronalog stila za skoro pola decenije. U etvrtoj deceniji kola se ponovo uspostavlja. Pojmovi Manirizam i Maniera Pod pojmom Manirizam podrazumeva se ne samo fenomen Visokog maniera sredine veka, ve i period predhodnih decenija kao i period koji sledi, a koji su vizuelno mnogo povezaniji sa klasinim stilom visoke renesanse ili baroka. Kraj eksperimentalne faze oznaen je dostizanjem Maniera: obeleje sazrevanja novog stila je ustupanje glavne uloge svojstvu gracia, kao i stavljanja naglaska na funkciju umetnikog dela kao ornamenta. Prva generacija manirizma, njegovi izumitelji, nije istaknuta samo hronoloki, ve i po svojoj vanosti kao Visoki maniera. Autor ovaj maniera koji su dostigli umetnici prve generacije nazivava prvim ili ranim maniera. U nekim sluajevima Visoki maniera znai samo preiavanje ili razradu u odnosu na Rani. U ovom se sluaju umetnici starije generacije mogu nazvati maniera slikarima. U drugim sluajevima moe se eleti da se pojaa emocionalna komunikacija ili znaenje dekorativnog prikaza, ili se ak moe osuditi tenja za gracia. Umetnici koji kao ovi upotrebljavaju osnovne principe maniera, ali koji na dele ograniene koncepcije Visokog maniera, mogu mnogo tanije biti definisani kao maniristi ne kao maniera slikari. Mikelanelo i firentinski manirizam Jedno starije gledite (mislei pre na sredinu veka no na period eksperimenta) shvatalo je Manirizam kao stil imitiranja Mikelanela. Ovo gledite nije primenljivo ak ni za pravi maniera, ali nas podsea na Mikelanelovu ulogu prema celokupnom stilu. U periodu od 1518.- 1534. Mikelanelo je boravio u Firenci i njegov se primer tamo veoma snano oseao. U Rimu gde je zbog njegove odsutnosti u prvoj fazi uticaj Rafaela bio jai, ipak je ostao veliki broj Mikelanelovih dela kao konstantan i nezaobilazan uticaj na stil koji se tamo pojavljuje. Firenca je meutim u treoj deceniji poznavala druge Mikelanelove aspekte- u isto vreme i primitivnije i unapreenije nego one u Rimu. Za firentince 20-ih godina poznavanje Mikelanela sastojalo se sa jedne strane od poznavanja ranih radova- ne samo skulptura va i ostataka kartona za Bitku kod Kaine i Tondo Doni-a- i sa druge strane oblika skulpture Kapele Medii; tokom poslednjih godina boravka u Firenci tamo su se

6

nalazile i skulpture za grob Julija II. Firentinski post- klasini mentalitet mogao je Tondo Doni iitati u smislu analitikog formalizma, ili kao demonstracije tehnikog i intelektualnod disegno. Medii statue nosile su drugo znaenje vezano za Mikelanela. Nigde ranije, ak ni u Firenci nije u umetnosti bio prisutan takav naboj i tsko prefinjeno estetsko izlaganje, ili takva jaina projektovanja apstraktnih ideja. Mikelanelov stil u kapeli Medii ipak je ostao u granicama sintetikog klasicizma, mada u svom najviem, ekstremnom obliku. Mikelanelov primer je prouzrokovao kraj najradikalnijih firentinskih eksponenata i uspostavio klasini smisao za dijalektiku-iz ega se pojavio novi zreli stil firentinskog Manirizma. U isto vreme ovi radikalni umetnici mogli su iz njega izvui potencijalne maniristike ideje. Ne samo mlaa generacija ve i sam Mikelanelo uinio je to na polju skulpture poslednjih godina svog boravka u Firenci. Pobeda zasigurno, a verovatno i Madona Medii, ravnaju se vokabularu Manirizma no predhodnom klasinom stilu. Mogue da je mlaa generacija imala povratni uticaj na onog na koga se ugledala. Sam Mikelanelo uradio je samo jednu sliku za ovo vreme Ledu 1529- 30, a izmeu 1531. i 1533. dva kartona Veneru i kupidona i Noli me tangere, koji je dat Pontormu da ga naslika. Nijedan original nije sauvan, ali kopije iz tog vremena nagovetavaju njegov stil. Ove slike su mnogo vie no samo povezane sa Manirizmom, one su prototip Maniera. Leda i Venera su citati kojim epigoni citiraju majstora. Znaenje sada ne zahteva unutranju odreenost oblika, ali je s njim vezano pomou ilustracije. Forma je sutina, njen kontekst moe biti sluajan. Komunikacija je zamrznuta, u skladu sa naglaenom izvetaenou i primatom forme. Mikelanelovo delo prvih decenija daje doprinos ranom manirizmu- to su samo venici maniera u Firenci. Mikelanelo crta imao je uticaja na jedan vid Maniera u Rimu: to su izuzetni crtei koji je uradio 1532- 3. za Tomaza Kavalijerija, kao i slike ranih 30-ih u tom stilu. I kad crta i kad slika Mikelanelov uzor je ustvari skulptorski, to e u Firenci zameniti modus iji su koreni u stilu Leonarda, a njegov vrhunac u delima Andrea del Sartra. To je mikelanelovski klasicizam, dalek od od Andreinog, koji e nastaviti trajanje u smeru koji upuuje u firentinski maniristiki stil.

irenje rimskog manirizma Brzo irenje manirizma koji se stvarao u Rimu je delom reziltat istinskih zbivanja-Pljaka Rima 1522, navela je rimske umetnike da svoju umrtniku delatnost nastave negde drugo. iva aktivnost onovremenog tampara grafikih otisaka, Baviere, takoe je ubrzala irenje rimskog stila. ulio Romano 7

Jo krajem 1524, on se seli u Mantovu, gde ostaje do svoje smrti 1546. ulio je bio glavni reiser umetnikih aktivnosti u Mantovi, gde je radio za njihovog vladara markiza Federika Gonzagu. On je preneo u Mantovu sistem rada botege, koji je razvio Rafael, ali u Mantovi nema sumnje u ulijevo apsolutno autorstvo u egzekuciji. Palazzo del Te,

8

Manirizam i barok Veliki renesansni umetnici Mikelanelo i Rafael linosti u ijem delu su simbolino sadrani i kulminacija razvoja umetnosti renesanse i zrno njenog razgraivanja (stvaranje novog pokreta, novih ideja, ono to je nazvano manirizam). 1520. je simbolina godina raanja manirizma. 1519. umire Leonardo, 1520. Rafael. Gornja granica 1590. vezuje se za dolazak u Rim umetnika iz severne Italije, obrazovanih u ateljeima severnoitalijanskih manirista. Karavao i Karai, predstavljaju prvu, inicijalnu fazu barokne umetnosti, tj. prelaz i tranformaciju manirizma u rani barok. Obojica u ranim rimskim delima stvaraju to to e biti barokna umetnost. Oni su zacrtali puteve barokne umetnosti Evrope. Karavaovo delo je revolucionarno. On je revolucionar. Anibale Karai je reformator. Njegova umetnost je plod reforme, njegov odnos prema prolosti najbolje se definie kao reforma. Anibale je najznaajniji predstavnik, ako ne i inicijator bolonjske akademije (Lodoviko, Agostino, Gvido Reni, Gverino, Dominikino). Oni e dati peat rimskoj arhitekturi, profanoj i svetovnoj. Njihova specijalnost je bila fresko slikarstvo. Pretposlednja stepenica u istoriji dekorativne umetnosti je Anibale, a poslednja - Tijepolo. Bolonjski slikari u drugoj i tre}oj deceniji XVII veka daju peat rimskoj umetnosti, zato to je u to vreme papa bio iz Bolonje (Grgur XV). Sudbina Karavaove umetnosti je oprena u odnosu na Anibalovu. Anibale i bolonjski klasicisti davali su prednost crteu, on je za njih mnogo vie nego puko tehniko sredstvo. Disegno je tehniki termin. U toku XVI i XVII veka to je kljuni termin teorije umetnosti i dobio je apstraktno, metafiziko znaenje : Segno di Dio znak od Boga. Za Anibalom je ostala velika zbirka crtea. Nasuprot njima ne postoji ni jedan sauvani crte Karavaa. Teko je zamisliti da su dela takvih razmera mogla nastati bez pripremnih crtea. Jedno od objanjenja je da je koristio osobenu tehniku na samom platnu je urezivao crte pa je preko toga slikao. Anibale Karai jedan od najveih dekoratera. Njegova najvea dostignua su u tehnici fresko slikarstva, tj. u mezzo a fresco izmeu freske i ulja, ali na sveem malteru. Karavao se u ovoj tehnici nije oprobao. Karai je dobijao sve najvee narudzbine crkve, ali se okree profanim temama. Ciklus Baha i Arijadne objedinjuje idejom Amor vincit omnia. Kod Karavaa profana dela su samo na poetku karijere (Kartai, Frutajuolo, Bakino malato), kasnije se ta tematika istila, da bi u kasnijoj fazi postao slikar iskljuivo religioznih tema. Progresivno zatamnjenje palete, kada putuje u Napulj, na Siciliju, Maltu. Karavaova umetnost u Rimu je ostavila malo traga. Anibale ima veliki broj saradnika i uenika, a Karavao ni uenika ni saradnika. Ne postoji umetnik koji je direktno nastavio Karavaa. Postoje njegovi oboavaoci utrehtski karavaisti. Zato je karavaizam neposredno posle umetnikove smrti bio de mode. Karavao stie u Rim kao socijalni, umetniki autsajder, doljak, sa svim onim to definie umetnika iz unutranjosti, bez veza i poznanastava. Ali, u kratkom roku doivljava uspeh zahvaljujui ljudima kojima se ukus poklapao sa njegovim li~nim: - Kardinal Del Monte, - [ipione Borgeze.

9

Nakon smrti Karavaa njihov ukus se promenio. Oni su se okrenuli Bolonjcima i zato e oni dati pravac baroku. Karavaizam je znaajan za Evropu, ali ne i za Italiju. - Utrehtski karavaisti (Utreht - katoliki centar na severu Nizozemske), - panija, - Francuska Vitkoverova podela 1590 - 1625 rana faza baroka 1625 - 1675 visoki barok (Bernini, Boromini, Pijetro da Kortona) 1675 c.1750 kasni barok i pojava rokokoa. Karai i Karavao prevazilaenje ogranienja koja nose maniristika reenja - to je njihov doprinos stvaranju barokne umetnosti. Barok je umetnost irokih masa, u poreenju sa manirizmom razumljiv i jednostavan u tematici, on e biti kritika manirizma. Deluje na emocije, svesno ih izaziva. To je bio nain da se vrati veliki broj vernika koji su otpali od crkve zbog reformacije. Samo su se ovakvom umetnou mogli vratiti u krilo crkve. XVI vek je vek reformi (Luter, Kalvin, Cvingli). Zahtev za reformom dao je peat drutvenom ivotu, kulturi i umetnosti XVI veka. Protestantizam kritika rimske crkve i papstva, koju je utemeljio Luter. Na meti je bio institucionalni karakter rimske crkve, prenaglaenost rituala i privilegovan poloaj svetenikog reda. Svetenstvo je bilo nezaobilazan faktor izmeu vernika i boga. Suprotnost takvoj ulozi bila je protestantska, pozivajui vernike da se neposredno i direktno mole bogu. Protestantizam se okomio i na spolja{nju stranu kulta - sve to je spadalo u ritual, ceremoniju, crkvene sveanosti, obrede. Protestantizam je od svih sakramenata prihvatio dva. Posebno su na udaru bili kult Bogorodice i kult svetitelja, odbacili su kult relikvija i kult svetih slika. To je ono to se naziva protestantski ikonoklazam. Postojao je zahtev za istom, izvornom religijom. Ovo su bile odlike protestantizma na severu. Zahtev za reformom nije postojao samo na severu, ve i u samoj Italiji. Duhovni ivot Italije same katolike crkve poetkom XVI veka, karakterisali su spiritualni tokovi koji su zahtevali unutranju obnovu crkvenog ivota. Ona je trebalo da bude na optem, ali i na linom planu. Taj pokret koji je ponikao u Italiji i bio istovetan sa protestantskom reformom, i razvija se nezavisno od papske kurije, naziva se pretridenska reforma. U toku XVI veka kada se razvio taj pokret i doiveo pun procvat, imao je sva obeleja reforme. Prva polovina XVI veka je vrhunac politike krize na Apeninskom poluostrvu. Ratovi Karla V i Fransoa I voeni su na teritoriji Italije.

10

Tridentski sabor 1545. sazvan je sabor na inicijativu pape Pavla III. On je trebalo da odredi zvanian stav prema reformaciji. Odran je u tri etape od 1545-1563. I 1545-1547, Trent II 1547-1549, Bolonja III 1551-1552, Trent IV 1562-1563, Trent Centralna tema sabora bila je odbrana dogme. Dve paralelne pojave u Italiji XVI veka: - unutranji preobraaj katolike crkve (spontanog karaktera, autohtonog i autonomnog) - kontrareformacija - zvanini odgovor katolike crkve na pojavu protestantizma na severu. Ova dva fenomena jednim delom bila su odvojena. Zakljuivanjem sabora preseca se drastino jedan relativno liberalan tok preispitivanja unutar same crkve. Odluke sabora imale su za cilj i donete su sa namerom da se nametnu celom oveanstvu kao represivne norme. Njihova primena trebalo je da pojaa disciplinu unutar crkve i njen autoritet. 1555-1590. Ovaj period oznaava iskljuivost i dogmatizam u odnosu na veru. Pape vie nisu humanisti, liberalno usmereni ni slobodnih pogleda. Ovo je vreme najvee cenzure i represije. Stvara se prvi indeks zabranjenih knjiga, zasedaju tribunali i inkvizicije, u ovo vreme pokreu se procesi i protiv slikara (Veroneze, Mikelanelo). U takvoj jednoj klimi javlja se otpor prema racionalizmu i individualizmu, renesansnom humanizmu. Sve je ovo sada predmet kritike, u literaturi je esto pojam protivrevormacije izjednaen sa pojmom protivrenesanse. Sudu razuma suprotstavljen je sud autoriteta. Ovaj period je stoga naglaeno autoritaran. Odnos intelektualca i vlasti sukob, nemogunost prilagoavanja intelektualca : rtvovanje razuma bila je osnovna fraza, opti ciljevi drutva suprotstavljeni su individualnim. Tridentski sabor raspravlja o likovnoj umetnosti. Raspravljalo se o mestu i ulozi slike u kultu. O tome se raspravljalo 1563, u poslednjoj godini zasedanja sabora, na poslednjoj-25. sesiji. Donet je dekret O prizivanju i potovanju svetitelja, o njihovim relikvijama i svetim slikama. Ovim dekretom potvrena je uloga svetih slika i odavanje potovanja njihova funkcija je pedagoka, didaktika i propagandna. Slika jeste i treba da bude Biblia pauperum. Kontrola nad likovnim umetnostima oficijelno je dodeljena crkvi. Zadatak biskupa u prvom redu (svetenika naelno) je da brine o tome ta e biti predstavljeno i kakva e slika biti uneta u crkvu, i to sve pod oznakom cura animarum briga o duama. Nakon zakljuenja sabora razvijaju se spisi, traktati o umetnosti koji su nastojali da odluke dekreta sprovedu u praksi. Posle ovog sabora pisanjem o umetnosti bave se iskljuivo crkvena lica. U tom periodu, pa i u prvim decenijama XVII veka, nastaje protivreformacijska literatura o umetnosti. Pred umetnika se postavljeju tri uslova.

11

1. Umetniko delo treba da bude jasno i razumljivo ak i neobrazovanima 2. Umetniko delo treba da bude realistino i verodostojno (*scene muenja) 3. Umetniko delo treba da izaziva emocije (emocionalno stimulisanje pobonosti) Oko 1590. zavrava se militantni period protivreformacije. Umetnost poznog manirizma prati itav ovaj period. Ona nije mogla odgovoriti ni na jedan od postavljenih zadataka. Umetnost koja e biti roena iz ovakvih zahteva je barok. Nekih 20-ak godina ekalo se na tu umetnost. Barok je umetnost irokih narodnih masa. U poreenju sa manirizmom je razumljiv i jednostavan u tematici. On e biti kritika manirizma, deluje na emocije i svesno ih izaziva. To je bio nain da se vrati veliki broj vernika koji su zbog reformacije otpali od crkve. Traktati o umetnosti u drugoj polovini inkveenta - uticaj Tridenskog sabora na shvatanja u umetnosti Najznaajniji traktati: iljo da Fabrijano, Spis iz dva dela u formi dijaloga - izdat u Kamerinu 1564. god. Kardinal Gabriel Paleoti, Razgovor o svetim i profanim slikama, iz1582. godine. Johanus Molanus, Traktat - izdat u Rulenu, 1570. Bartolomeo Amanati, Pismo ovog skulptora, koje je uputio lanovima Akademije u Firenci (koju je osnovao Vazari). On se odrie svojih dela sa paganskim temama i predstavama akta koje su bila njegova najznaajnija dela, 1582. Svi navedeni autori (sem Amanatija) pripadnici su visokog svetenstva.

12

Drutveno istorijske pozicije seientaBodinova predavanja, oktobar, novembar 1997. Jedan od presudnih inilaca u politikom ivotu XVII veka u Italiji je opadanje panske dominacije. Pre toga u XVI veku panija je imala glavnu ulogu, pre svega u ivotu crkve (mirom u Kato-Kambreziju 1559. zavren je sukob Habsburgovaca i Valoa, povoljno odraen na paniju. Ova ostaje gospodarica Italije, Napulj, Sicilija, Sardinija, Milano i deo Toskane. Filip II se odrie imperijalnih pretenzija Karla V). XVI vek je vek reformacije i protivreformcije. panije diktira ivot crkve i svih segmenata u kojima crkva ima glavnu ulogu, pa tako i u kulturi. Toj pojavi su uzrok razliiti dogaaji na irim evropskim kordinatama, pre svega porast francuskog uticaja od Anrija IV (1589-1610), veliki nemiri u Flandriji, sve sigurnija prevlast Engleske na moru i pobeda nad panskom armadom 1588. Meutim Apeninsko poluostrvo je i dalje izloeno panskom fiskalnom sistemu. A recesija tog sistema, koja u ovo vreme doivljava kulminaciju, nai e svoj odraz u svim segmentima. Italija je tada razjedinjena i konfrontirana. Takvo raspoloenje ispoljava se jednom anti-panskom duhu. Dolazi do izbijanja ustanaka, neorganizovanih u srednjoj Italiji, i organizovanih-Taronijeve Filipike- politiki govori ija je meta Filip panski i habsburka dinastija, odnosno njena panska loza. Na margini evropskog politikog ivota Italija u seientu na kulturnom i umetnikom planu prolazi jednu od najznaajnijih faza svoje istorije, to je apsurd, ali koji se ipak esto sree, npr. Venecija u XVIII veku. Definitivno se dakle ne radi o opadanju. Radi se o jednom kulturnom preobraaju cultural shift sa svojim unutranjim zakonitostima (Kenis Berger, Istorija i teorija kulture XVII veka, uvodi ovaj termin). Dananje vrednovanje seienta mora se zato liiti predrasuda sauvaih u istorijografiji, koji su itav umetniki izraz u Italiji XVII veka, sagledavali u domenu politikih zbivanja. Ako nije bila politiki centar, Italija toga doba bila je prva u procesu modernizacije, diplomatije, umetnikih israivanja Za katoliku crkvu ovaj period e biti ogranien na papsku dravu sa lokalnom domionom. Ona je jedan od bitnih politikih entiteta sa ciljem teritorijalne ekspanzije i prostiranja uticaja na irokim evropskim kordinatama. Katolika crkva XVII veka je

13

ecclesia triumphans za razliku od one u XVI veku koja je bila ecclesia militans. Sila sa ijim se usponom ne tako davno poklapala jedna od najveih kriza katolike crkveprotestantizam, a on je ve u defanzivi. Katolika restauracija koja sledi narednih decenija rezultat je snaenja katolikih poticija u Poljskoj, junoj Nemakoj, Austriji, Francuskoj i delovima vajcerske. Sa prvom polovinom XVII veka i ishodom 30ogodinjeg rata sledi uzlet protestanske Nemake, ali protestanski prinevi i kneevi prisiljeni su na uzmak, tako da sve ide u pravcu obnove katolikih pozicija u Evropi. Ta svest o trijumfu je platforma na kojoj e izrasti novi katolicizam i seiento, koji e doi na mesto inkveenta. XVI vek je bio vreme najveih verskih progona i krvoprolia (Bartolomejka no, 23. 8. 1572- 4000 ljudi). Na mestu takvih politikih prilika javlja se verska i politika stabilnost. Strogosti tridenske epohe ustupaju mesto ideolokom oportunizmu. Ideje verske tolerancije i danas prisutne dobile su svoju osnovu u XVII veku. Na taj nain gledano seiento se pokazuje kao vreme politike umerenosti i tolerancije, koje e konano proklamovati verski pacifizam. Do objektivnog istorijskog suda u ovom sloenom i kontraverznom duhu, treba usmeriti premise tako da pokriju sve uspone i padove, oliene gotovo amblematski u liku Galileja. Simbolino osuda ordana Bruna 17. 2. 1600. na Campo dei Fiori, zakljuila je jedan vek koji je proao, ali je ipak ostalo prostora za pokret cenzure i represije. Npr. inkvizicija koja korene vue jo iz srednjeg veka, nee ni sada biti zaustavljena. Tako Bruno kae Sve je postalo opasno. Nema dovoljno vremena, nema dovoljno ljudi da bi se proitale i unitile sve opasne knjige. Nema dovoljno uvara, svuda vlada oseaj smutnje i straha. Okarakterisan tako unutranjim antinomijama, ovek seienta osuen je na jedan enkvilibrijum izmeu onoga to osea i onoga to misli. Sa etikih pozicija seiento je lavirintsko doba. Uestali termin sretan kod pisaca toga vremena je antinomija maska-lice, tj. dvolinost. Ono to daje poseban kulturni peat je politica dela moderacione, tj. politika umerenost i kompromisa izmeu suprotstavljenih pojmova. Oslobaanje od presije jedne kvazisrednjovekovne ortodoksije i dogmatskog tona posttridenskih dekreta sumiralo je u viim krugovima jedan anestetski stav- dogmu u vreme ecclesie militas. Na mesto toga zvanini crkveni krugovi vraaju se estetizmu, a ta revolucija u politici crkve odvijala se postepeno. Sikst V (1585-90) pored velikih zasluga za restauraciju papske drave i samog Rima anticipira na urbanistikom planu i nove didaktike i prozelitske ideje. Rim je grad i centar, ne samo jedne politike drave, ve je i centar katolike crkve i kao takav je zacrtan na koordinatama Siksta V. Postoji u tome izvesna simbolika; glavne transvezale spajaju sedam starih bazilika koje daju gradu idejni plan trijumfalnog centra hrianske pa katolike kongregacije. Ideatora je Sikst V naao u Domeniku Fontani. On je realizator papinog urbanistikog programa. Ideja povezivanja sedam centara opsredstvom pravih ulica, ima za cilj da ostvari veu ritualnu funkcionalnost rimskih crkvenih graevina. Obeleje Rima, Siksta V (la Roma Sixtina) su i egipatski obelisci koji simbolino dominiraju trgovima kao vidljiv znak trijumfa hrianstva nad paganstvom. Nadvieni krstom i li likom Bogorodice, ili nekim drugim hrianskom simbolom, oni tada dobijaju tu ulogu. Ovakav motiv urbanistike reforme-transfotrmacija paganskog u hrianski Rim, odrazio se i na arhitektonski plan kultnih graevina. Pavle V (1600-1621) oslobaa arhitekturu ove strogosti. Glavna uloga u tome pripada njegovom neaku Shipionu Borgezeu, koji je bio jedan od glavnih predstavnika novog tipa mecene. La delizia di Roma, i njegova uvena kolekcija slika pruaju elemente o njegovom ukusu, ali oslikavaju i Leta Paolina, kao estetski ukus toga doba.

14

Ipak krucijalna faza barokne revolucije odigrala se za vrme Urbana VIII Barberinija (1623- 44). Posle burnog konklava, on je 6. 8. 1623. izabran za papu, pre ega je bio kardinal u Firenci. Obmah je pokazao nameru da nadvisi svoje predhodnike. Okruio se svojim roacima (nepotizam) ljubiteljima umetnosti, ime je ve iskazao odreene predispozicije. On sam, po mnogo emu je tip pape kvatroenta (bio je knjievnik, gajio je imteres za poeziju, a i am je dosta pisao). Prvi je spoznao veliinu Berninija, mada se divio i starim majstorima. Bio je blizak Tomazu Kampaneli, i uopte je ovek iroke kulture, linos iji je umetniki izbor determinisani faktor u formiranju ukusa epohe, na isti nain na koji je i Julije II izabrao stil Rafaela i Mikelanela. U pitanju je bio odnos patron-umetnik, tipian ta to vreme,kada su elje naruioca bile neprikosnovene. Malo se umetnika svojom individualnou izdiglo iznad toga. Umetnost je zapravao bila sve, samo ne ispunjavanje elja samog umetnika, ona se nije bavila emocijama, to ne znai opet da njih nije bilo, ve da nisu bile primarne. Mo papskog poloaja osiguravala je izbor umetnika i stila. Meutim papa i njegovi bliski roaci ipak nisu jedini koji funkcioniu u ovom sistemu, to su pre svega crkveni redovi. Oni takoe podupiru barokni stil i bez njihove podrke istorija baroka, sigurno ne bi izgledala takokako danas izgleda. Ali ni tek njihovim angaovanjem, barok ne bi bio to to jeste, oni su u njemu u prvom redu videli instrument verske propagande. U formiranju baroka, npr. kljuni momenat bila je komstrukcija oltarske slike u Il Gesu i izbor umetnika o emu su odluivali najvii crkveni autoriteti, ciljano i dui za tim da sve heterogene elemente objedine u funciji emocionalnosti i sentimentalizma. Stav jezuita je veoma karakteristin u ovom sistemu. Naunici se danas slau u tome da nikada nije egzistirao jedan uniformisan jezuitski stil, ali je svakako postojala jedinstvena razraena strategija u pitanjima umetnosti. Bitnija je njihova zapanjujua mo adaptacije i prijemivosti to je usloviloizuzetnu fleksibilnost, gotovo kojim je ovaj red apstrahaovao razliite umetnike pojave, i za njih pridobijao umetnike koji su u ovom sistemu postali gotovo sluge (Bernini, Rubens) koje ponitavaju svoju personalnost stavljajui se u slubu jezuitskog reda. esto je postavljano to pitanje- u emu je tajna moi jezuita, koji su za sto godina uspeli da z akatoliku crkvu pridobiju vie dua, nego svi redovi pre njih i za dui vremenski period. U pitanju je najpre njihova umerenost i prilagodljivost svim vrstama umetnikih prilika. Dananja kritika esto pod pojmom jezuite podrazumeva versku netrpeljivost i ekspanziju, ali re je o nepoznavanju, jer je jezuitski red XVI veka bio spreman na prilagodljivost. Oni nisu sluajno bili prvi naunici koji su se posvetili izuavanju vanevropskih jezika (Filip Maler, Tajna jezuita- Oni su ti kojiire katolianstvo u Aziju, Afriku i pre svega u J. Americi. Interesantan je nain njihovog propagiranja hrianstva u Kini. Prvi korak znaio je pridobijanje naklonosto kineskog cara raznim dostignuima evropske nauke, odneli su mu prvi sat, upoznali sa dostignuima astronomije. Za uzvrat dobili su mogunost da propovedaju, za ta koriste jasan tradicionalni jezik. Tako izrauju grafiku Sv. Trojstva, ali koje ne sainjavaju Bog Otac, Hrist i sv. Duh, ve njihova tri filozofa Konfuije, Lao Ce i ). Jo od spora sa dominikancima jezuiti su strogost zamenili popustljivou, svesno oseanja i ula suprotstavljajui inteligenciji. Kulturna politika jezuitskog reda, znai oslobaanje od strogosti protivreformacije, protivljenje dogmatu javnog mnenja. Kulturni peat inkveenta dao je antagonizam izmeu pojmova docere (uiti) i delectare (zabaviti). Osnovni principi klasine teorije umetnosti jo od Aristotela, koje je kasnije preuzeo Horacije, a koji su definisali sve oblasti umetnosti, nameui se kao jedina teorija

15

umetnosti do XVI veka odreivali su umetnost u smislu pouke (samo docere). Jezuiti smatraju da se pouka najpre prima kroz razonodu kojom je efekat nastave povean. U XVI veku je postojao konflikt, aktuelizovan u vreme protivreformacije, naime, pisci traktata o umetnosti kasnog inkveenta , iskljuivali su svaku razonodu , tj. negirali delectare, svodei umetnost na docere. U osnovi protivreformacijskog stava prema umetnosti, stajao je anestetski faktor u inkeentu. Onda se stanje bitno promenilo, seiento pouava i razonouje u isto vreme. Upravo su jezuiti ti koji uviaju moralnoetiki i religiozno-didaktiki znaaj barokne feste-spettacolista, odnosno jezuitske drame. esto se uje da je barokna umetnost izvetaena, neubedljiva, teatralna i lana, ali to su kategorije u koje su oni kojisu je osmislili i hteli da se zaodenu, dakle efekti su postignuti intencionalno , racionalno, drmski i programski. Teatar, sa vizuelnim faktorom, kao osnovnim domenom, doivljava u ovo vreme najvei procvat, nije shvaen, tipino za srednji vek kao negotium diaboli, ve postaje oratoria visiva, tj. postaje propoved, efikasnija o dtradicionalne propovedi sa propevedaonoce. Prirodno je zato da su veze izmeu samog reda i katolikog vrha bile bliske, naroiti za vreme Pavla V, Grigorija XV. ak je i Urban VIII sledio politiku jezuitskog reda. Ako ovoj situaciji dodamo i veliki broj privatnih kolekcionara- markiz Vienco ustinijano, Kasiano del Pozzo (vezan za Pusena i njegov rimski period), dobijamo priblinu socijalnu i politiku platformu na kojoj je izrastala umetnost seienta. U ovakvom ambijentu zatitu su nali samo najvei: Karavao, Karai, Kortona Na primeru Andrea Sacchia, koji je radio u duhu neke vrste baroknog klasicizma, moe se sagledati sistem u kome umetnost funkcionie. Za razliku od Karavaa, koji u Rim dolazi ekonomski vrlo nesreen, on je bio ekonomski emancipovan, tj. ne uslovljen nunou da neto prihvata. meutim on se vezuje za Francesca Maria del Monte-a, bliskog Galileju, zatitnika akademije Svetog Luke, da bi potom stekao naklonost Antonia Barberinija. Stav patrona je npr. bio 1637-40, prilikom jednog popisa na kome on nabraja svoju imovinu, takav da, pored sobarica, posluge itd. on kae da ima i Sacchia. Ali ta ovisnost o meceni- gospodaru je poeljna, i bitan, gotovo jedini nain da umetnik uvrsti svoju socijalnu podlogu i stekne ekonomsku sigurnost, tako da u metnici ak tee da se veu, jer time ozbeuju redovne porubine, a i cena im je garantovana. Lanfranco, npr. kae: Zaista, da bi se steklo iole znaajno mesto u umetnikim krugovima, neophodno je to vie se vezati za neku uticajnu linost, ije se ambivalentnost ispoljava na svakom koraku.F. Haskl odnos izmeu mecene i slikara definie preko servitu particolare- posebno ropstvo. Umetnik koji bi tako stalnim porubinama bio vezan za patrona, postajao je gotovo lan porodice, koja ga krunie titulom-Il nostro pitore. II Istorija likovnih umetnosti ne posmatra se odvojeno od intelektualnih zbivanja, ve kao sastavni deo duha, tj. istorija umetnosti ne postoji na nain na koji nas veina udbenika ui. Sa stanovita duha dela ne zastarevaju. Istorija umetnosti predstavlja se kao sastavni deo duha, a razvoj umetnikog dela u tom smislu posmatra se u sklopu razvoja istorije ideja. Istorija ideja je istorijska disciplina, koja se na evropskim i amerikim univerzitetima uveliko izuava. Ideje imaju svoju istoriju na isti nain na koji je ima i forma. Od

16

ranog manirizma istorija umetnosti je spiritualna disciplina i prema tome dela treba posmatrati kao proizvod duha (pri tome se treba kloniti termina revolucionarno jer ako revolucija podrazumeva novo i nago, uz to da se staro potire, onda u istoriji um. revolucionarno ne postoji), polazei od predpostavke da je estetsko poimanje dela uslovljeno njegovim razumevanjem, da se u njemu moe uivati samo ako se razume njegov sadraj, tj. poruka. To dalje znai da anliza ne sme biti iskljuivo istoriarsko umetnika. Ta ideja da se istorija umetnosti tretira kao istorija duha razraena je kod Maksa Dvoraka. Istoriar um. ne treba da se bavi samo umetnikim delom, izdvajajui ga iz tradicije i opte klime u kojoj je ono nastalo. Istorija umetnosti je komparativna nauka, koja ne moe da egzistera bavei se samo slikarastvom. I ako elimo da razumemo baroknu sliku, neophodno je gledati malo sa strane. Umetniko delo prolosti je funkcionalno i namensko, vezano za svet ideja koje izraava. To predstavlja jednu vrstu servilnosti likovnih umetnosti, ali prola umetnost je to i bila. Do modernog doba nikada nije postojala ideja o autonomiji estetskog fenomena. U baroku postoji ovisnost izmeu slikara i mecene. Taj specifian odnos u baroku formira trougao u kome nastaje umetniko delo. Mecena naruuje umetniko delo plaa ga i samim tim utie na umetnika. Umetnika dela prolosti, treba, pre svega, posmatrati kao trinu robu, i ti mnogo vie nego danas. Nije istina da je savremena umetnost najvie komercijalna. U prolosti gotove ne postoje (ili su retki) slikari, poput npr. Mikelanela i Rembranta, koji rade neto za sebe, na nain na koji je to danas moderno. Individualnost, inspiracija i originalnost su tri termina kojima definiemo, modernu umetnost. Nijedan nije bio presudan u prolosti. Umetnik nikada (ili retko) nije hteo da nije hteo da bude originalan. Njegova vrednost, ocenjivana je ak, prea uzoru koji on bira, od posmatraa se pri tom oekuje da taj uzor prepozna (Rosso-Mikelanelo). Praksa takvih citata u manirizmu je toliko razvijena, da je ak ula i u teoriju, to je odlika superiornog intelektualnog shvatanja manirizma. Mikelanelo je teak za istoriju, jer istorija kod njega nikada nije logina. Izuavajui njega, mnogo toga moe ostati po strani, jer izmie svim zakonima, mada oni i za njega postoje. Deavalo se da se ipak da se uzdigne i umetne svoju ideju, pa ak i Juliju II, to Rafael ipak nije mogao. On nije bio nita drugo do sluga svojih naruilaca. Do te mere nije imao svoj stav, da se iz njegovih dela najmanje saznaje o njemu samom, a mnogo vie o mecenama, o strujanjima epohe. Na vrhu baroknog trougla stoji ideator. To je po pravilu obrazovana linost. Slikar ne mora uopte biti obrazovan, mada ima i takvih primera: Biblioteka El Greka, Parmianino se bavio okultnom literaturom i hermenenautikom, ali je mnogo vie onih koji samo ilustruju ideje drugih. Umetnost prolosti je umetnost funkcije, nikada ne postoji sama za sebe. Bitna je dakle namena, pa ma koliko ona bila uzviena. Galeria Farneze je najreprezentativnija sala u Galeriji Farneze, vlasnitvo kardinala Odoara Farnezea. Piano nobile ukraen je u klasicistikom stilu. . Nekada je tu bila galerija skulptura Aleksandra Farnezea. postoje knjige i lanci koji objanjavaju predstavljeni program. zapravo programi su u manirizmu umeli da budu toliko komplikovani, da ve ni naredna generacija nije mogla da ih shvati. U baroku se taj nain bitno izmenio. Sva mitologija, predstavljena u ovoj sali stavljena je u funkciju jednog venanja 1605. godine. Te godine zavren je i najvei deo posla zapoet 1595,

17

mada su radovi produeni do 1608. Program je idejno bio zaet temom Amor vincit omnia i u tu svrhu Trijumf Baha i Arijadne u temenu svoda. Napravljena je dakle direkna aluzija na antiku empitalamsku poeziju (koja se u Grkoj i Rimu izvodila prilikom venanja). U pitanju je poezije opscesnog karaktera, koja direktno aludira na polni in. Tako treba imati u vidu da je pojam skarednosti bio stran antikim vremenima i da ga uvodi tek srednji vek. Vrena je statistika analiza antike ljubavne poezije. Jedan od razmatranih elemenata bio je pitanje adresata. Ustanovljeno je da su ove pesme mnogo ee nego eni bile posveene mladim deacima, i ta pedofilija bila je veoma otvorena. Meutim dananji prevodi tih pesama najee su metaforini, urafeni na principu ad usu del fine-ienja, moralne kodifikacije. Galerija ferneze je pandan epitamskoj poeziji, scene su direktna aluzija na olni in i prvu branu no, ali na satirian, parodian nain, to ulazi u anr. Ali takav anr podrazumeva parodiju i puno ala na raun mladenaca. Sve vrste ljubavi su tu predstavljene; ali amor vincit omnia, pa ak i antike bogove. To venanje je bilo primarni aspekt celokupnog znaenja, koje meutim ni danas ne zastareva. Ko je osmislio taj program? Anibale Karai sigurno nije. Osmislio ga je Fulvio Orsini, na osnovu Ovidijevih Metamorfoza, dok je finalna izvedba osmiljena od strane ovani Batista Aguija, kardinalovog bibliotekara. Ideator je artikulisao elje mecene. Mecena preko ideatora dolazi do dela. O samom Karaiju iz ovog dela se ne moe saznati nita, o njegovom patronu neto vie i o samom ideatoru, naravno, najvie. Ideatori su obino bili ueni ljudi, esto crkvena lica, to nije udno, jer su vekovima najueniji ljubi bili iz redova crkve. Zbog ovakvog odnosa slikari su bili prinueni da se bore za doobrog patrona. Borbu za priznavanje svog statusa vode umetnici i na intelektualnom planu, sa izraenom tendencijom da se odvoje zanata formirajui institucije koje profesionalno definiu umetnika npr, Akademia di San Luca. Po prvi put u baroku, umetnik, postaje pravi profesionalac, sa odreenim socijalnim i drutvenim okolnostima, to definie kljunu razliku izmeu umetnosti i zanata. Umetnici jednostavno nee da budu zanatlije i zato oni osnivaju akademije. Zanatlije su pak udruene u Gildama. razlika izmeu ove dve institucije je ta da se lan Akademije smatra imtelektualcem. Ta dimenzija je kljuni faktor u definisanju jdnog umetnika, ali je ne treba meati sa njegovim linim obrazovanjem. Ono to mu kao lanu Akademije daje vie jeste teorija umetnosti. Umetnik XVII veka e sve manje biti podanik ili lan dvorske svite, on je un libero personale, ije je preokupacija slobadan mislilac, odnosno un profesionista bogeseburoaski mislilac (Argan, La retorica dellarte Baroca). Kultura XVI veka bila je strano zatvorena u okviru palate ili dvora. Umetnik manirizma postaje umetnikelite, ije je delo teko razumljivo, optereeno intelektualnim pretenzijama, alegorijama, raeno za obrazovane ljude, koji umeju da ga shvate. Npr. Ticijanova Nebeska i zemaljska ljubav oiena je pre dve godine i napravljena je izloba povodom te samo jedne slike uz koju je iao katalog od preko 500 strana. Ali kultura XVI veka bila je kultura elite, okrenute same sebi, dok XVII vek znai involuciju te aristokratske kulture. Ta kultura se raslojava i na njeno mesto dolazi kultura mase jer barok je preme definiciji kultura namenjena masama vernika. Naruen je renesansni ekvilibrijum, sve u svetlu Tridenskog koncila i posebnu ulogu dobile su velike mase vernika, a one, ta nova publika, imaju drugaiji nivo intelekta i ukusa od publike manirizma. Takva pozicija je diktirala novi ukus, manje prefinjen, suptilan, koji se sve vie obraa neobrazovanim masama, a sredstvo da se na njih deluje je EMOCIJA. Zato, barok, po prvi put svesno, namenski i programski ljudsku emociju predstavlja kao kategoriju, tako uzvienu. I romantizam je baratao sa

18

emocijama, ali u njegovim okvirima, one su najee individualne, dok su u baroku strogo finalizovane, kao usostalom i sama umetnost u cilju verske propagande. Svaka barokna umetnost ima za cilj versku apologiju, emocija tu nikada nije sama sebi cilj kao u romantizmu. U baroku je emocija sredstvo da bi se postigla konfesionalna verska revnost. Bitan aspekt seienta je njegovo otvaranje prema svemu to je novo. Promenjen je sutinski odnos intelektualca prema tradicionalnoj kulturi. On vie nije samo erudita, arheolog prolosti, on sada aktivno shvata, ali je isto tako aktivan i kritian prema savremenosti. Te promene uslovile su dovoenje u pitanje jedno od kljunih pitanja Aristotelovo-Horacijeve poetike, imitatio/mimezis. Zapravo, imitatio i dalje vai, ali uz jedan kavalitativno drugaiji stav. Ve je manirizam doveo u pitanje, ne sam mimetiki karakter umetnosti ve renesansnu neprikosnovenu istinu da je umetnost tek imitacija prirode Idea versus natura. Jo jedan ideal klasine renesansne umetnosti doiveo je u XVII veku krizu- kult autoriteta klasinih uzora. U renesansi je vrednost umetnikog dela izjednaena sa uspehom imitacije anikog uzora. Spoj izmeu starih i novih posebno aktuelan u Francuskoj, razreen je idejom superirnosti novog nad starim. I tako dok je renesansa nanovo otkrivala Aristotelovu poetiku, u centar panje baroka dolazi Aristotelova Retorika. Teorija likovnih umetnosti u renesansi bila je adaptirana teorija poetike, u baroku je to retorika. U baroku zakoni likovnih umetnosti su zakoni retorike, kao tehnika komunikacije, delo je izvedeno samo da bi uspeno komuniciralo i ideja lapurlatizma mu je potpuno strana. Takve ideje sublimirane su u L estetika della Meraviglia, tipino za XVII vek koja je ak i progrmski istakla senzacionalnost, ekstravagantnost, odraene u poeziji an Batista Marinija Cilj pesnika je da zaudi, da zbuni itaoca, ko to ne ume mesto mu je u tali. III Kultura inkveenta u Italiji bila je zatvoren, hermetina, izolovana, svojina jednog sloja-imtelektualne elite okrenute same sebi. Manirizam nejveim delom obuhvata ovaj perios i to je zaista umetnost elite, ona je adresat, sloj kojem je umetnost namenjena. Iz toga proizilazi zatvorenost te kulture u toj meri da je opravdano govoriti o hermetinosti. Parmianina, novije studije osvetljavaju kao umetnika povezanog sa hermenautikim krugovima svog vremena. U njegovom delu istraivai i otkrivaju oseaj za hermenautiku i okultizam. ili npr, studiolo Franeska I de Mediija koji se sam bavio alhemijom, pa na svom dvoru okupljao ljude iz itave Evrope, koji su se bavili okultizmom., finansijiski ih podravao i mnogo toga iz njihovog rada ui e u umetnike programe. Jedan savremenik je rekao da se sa maniristikim delima esto deava da ih ve naredna generacija ne razume, do te mere se prenebregavaju opte poznata mesta, Namerno se insistiralo na manje poznatim tekstovima. XVII vek je po definiciji dekadencija aristokratske kulture. Oliavajui stari princip proklamovan u antikim poetikama-prodesse et delectare, proklamovan je cilj, posebno poezije, odakle je prenet u likovne umetnosti- kroz razonodu pruiti pouku. Tako kultura XVII veka stie jednu novu socijalnu dimenziju, prestaje da bude

19

socijalno indiferentna (to ne treba povezati sa socijalnim angamanom XIX veka). Kultura i umetnost XVII veka postaje aktuelna, angaovana i pre svega funkcionalna, te na taj nain objedinjuje itavu skalu socijalnih stalea, od najviih do najniih. Tako je npr. jedna barokna oltarska slika (npr.Karavaovi oltari namenjeni za rimske niske crkve) namenjena najniim masama, ali diktirana iz domena ljudi iz najviih obrazovnih krugova (porodica Kontareli). Ovakvim slikama mogu biti zadovoljene i intelektualne kategorije viih krugova. Barokni oltar nikada nije namenjen samo jednom uskom kruku, ve irokim masama, i pri tom e jedni uivati u sadrini, prepoznavajui sie, a manje upueni u npr. lepoti boja. Barokno umetniko delo upuuje nas van sopstvenog okvira, na svoju istorijsku okolinu, svoju istorijsku dimenziju, i ako je u nekom periodu bilo vano znati intelektualnu pozadinu jednog umetnikog dela onda je to u baroku, jer barokna umetnost svakako nije isto estetski fenomen. To estetsko i umetniko sjedinjeni su tek u nauci- estetici od XIX veka i danas se javljaju kao sinonimi. Ranije to nikada nisu bili, niti je estetsko ikada bilo najbitnije, umetnik zbog estetskog nije stvarao. Umetnik uopte nije stvarao na nain na koji danas gledamo stvaranje umetnikog dela, povezujui taj pojam sa kreativnou. U prolosti teorija likovnih umetnosti pozajmljivana je iz teorije knjievnosti i teorije poetike, gde cilj nikada nije creatio, taj termin bio je rezervisan samo za Boga (Creatio ed nihilo). U prolosti bi smo pre mogli govoriti o proizvodnji, radu, zanatu. Likovne umetnosti nisu spadale u ars liberales iako su svi moderni jezici termin umetnost izvukli iz ars, ali u okvir ovoga ars nije ulazila likovna umetnost. Najadekvatnije bi bilo govoriti o njoj kao o vetini. Takoje bilo kod Platona, tako je bilo u renesansi, tako je i u baroku. Proizilazi iz toga da je onda neophodno prouavanje ire platforme koja ne utie samo na sadraj, ve i na formu, za razumevanje jednog dela. mnogo vie nego osamom umetniku, sadraj dela govori o patronu to je i logino, jer temu umetnik nikad ne bira sam, ve mu je ona nametnuta, odreena pojmom DECORUMA. Na hijerarhijskoj lestvici patrona na elu stoje crkveni poglavari, odmah zatim dolaze kardinali i crkveni redovi, kao promoteri ideja protivreformacije. Papskom dvoru i crkvenim redovima treba dodati i treu grupu- privatne kolekcionare, prineve, kneeve, bogate graane i trgovce. U XVII veku naroito se istiu Vienco ustinijani, Scipione Borgeze, Kasijano del Poco, koji je presudno uticao na umetnike formacije Pusena. U takvom ambijentu podrku nalaze najpre najveiKaravao, Karai, Kortona, ali mesta ima i za manje znaajne. Pored nastojanja da se zadobije poverenje i blagonaklonost nekog uglednog patrona, vodi se borba i za prikazivanje socijalnog statusa umetnika. Ta ideja vue korene od Leonarda, pa ak i Albertija. Svest umetnika o samome sebi javila se prvi put u kvatroentu da bi u punoj meri bila afirmisana u Xvi i konano u XVII veku u Akademiji svetog Luke. Umetnike akademije u modernom smislu nastaju prvi put u XVI veku. Ono to umetnika odvaja od zanatlije, nije njegova manuelna vetina va teorija umetnosti. Akademije kao ustanove od presudnog su znaaja za formiranje umetnikove profesionalnosti, mada takva specijalizacija postoji i ranije na severu. U pravom smislu umetnik se profesionalizuje tek u XVII veku. Dobija status slobodnog graanina koji ivi od svoje profesije i pored gotovo apsolutne uslovljenosti eljama mecena, umetnik e sve manje biti sluga.

20

Kultura inkveenta zatvorena u ambijent dvora, mikrokosmos sam za sebe, bila je uzviena u okviru uskog intelektualnog sloja, a sa involucijom i degradacijom te kulture posle Tridenskog koncila, dolazi do jednog ekvilibrijuma usmerenog prema masi vernika. Novu umetnost, sud mase vernika diktira pasivno ali kvantitativno, odreujue njen sadraj i formu. Ta masa zahteva jednu kulturu i umetnost razliite od one koja je postojala u renesansi i manirizmu. Ona diktira i jedan novi ukus- manje odnegovan i manje suptilan, ali spektakularniji i teatralniji. Nova publika privuena je takvim osobinama nove umetnosti. Postoji u baroku jedna sutinska orijentacija prema novom. Sutinski se promenio odnos intelektualca prema tradiciji. On vie nije samo erudita, arheolog, ljubitelj prolosti, njegov stav je sada aktivan i kritian, a kulminaciju doivljava u vreme protivreformacije. sve se to ogleda, posebno u krizi kulta autoriteta, koji se posle Ludovika Dolea dovodi u pitanje. Sukob novih i starih posebno aktualizovan u Francuskoj doneo je pobedu novih nad starim. To je danas normalan epilog, ali ranije, prolost je po definiciji uvek bivala superiornija, takav odnos proiziao je iz stava humaniste. Od njega e humanista krenuti i danas. Ta teza u osnovi se razlikuje od modernog koncepta, koji vreme sagledava u njegovom cilju ka finalizaciji. Po humanistikom shvatanju vreme se stalno obnavlja u jednom cikljinom procesu, koji je najbolje olien u krivulji od 4 doba, u okviru koje je zlatno doba uvek prolo, ali e uvek i ponovo doi. Promena stava prema autoritetu dogodila se pre svega u nauci. Antika nauka sve vie zastareva, ono to je 1500. bilo moderno 1600. ve je zastarelo. Nuovo se sve vie pojavljuje u tekstovima naunika, to je znak sve veeg prevazilaenja Aristotelove sholastike. U pismu G. Galileja Benedetu Kasteliju, 21. XII 1613. on po prvi put, pravi jasnu razliku izmeu polja istraivanja jednog naunika i onoga to je oblast vere, ime po prvi put na savremene temelje postavlje metosologiju savremenog istraivanja. Po ovaniju Kalketeriju, vrsnom poznavaocu XVII vekovne istorije injenica je, da je u XVII vek aktuelizovao dileme i principe na kojima je poivala renesansna kultura. Plodovi tih polemika znaili su korene modernosti. 5. VIII 1632. Tomaso Kampanela pie Galileju da su novine starih istina, nove zvezde, novi sistemi, nove nacije, ustvari temelj i princip novog doba. Najznaajnija injenica u kulturi XVII veka je da ona predstavlja realnu osnovu za osloboenje kulture i duha nove umetnosti kakvi e se ispoljiti u XVIII veku.

21

BarokPredavanja Sae Brajovi, februar-mart 1999 Italija XVII veka je zemlja bez ikakve politike moi. I pored opadanja strane dominacije cela struktura u Italiji bila je zavisna od panije. Izdeljena je na vie drava-gradova. Predstavlja zemlju na margini, ali je kolevka jedne nove kulture to je apsurd. Vatikan je bio drava ogromne moi i uticaja na evropsku i svetsku istoriju. Kongregacija Propaganda fide oformljena je zvanino 1628, a zapravo postoji jo od XVI veka. To je institucija koja obuava misionare, institucija centra moi, ideja propagande zasnovana je upravo tada. Inkvizicija time postaje manje bitan faktorpolitica della moderazzione. Misionari koji se formiraju su kolovani ljudi i i maju raznovrsnu obuku, nisu zadueni da hapse nekatolike, ve da propovedaju. Sve je bilo u slubi ubeivanja. Retorika jeste sutinski vana, kao to je poetika bila u renesansi, ali retorika kao sistem komunikacije, pre svega Aristotelova II knjiga. Sve u baroku podreeno je komunikaciji. Ne apeluje se na intelekt, ve na emocije. Barokno slikarstvo nije spontana manifestacija nekog principa, ve i zato to je sutini vizuelizuje. Barok zbog toga zahteva pokret-ekstazu. To je fizika relacija ekstaze jak kontrast svetlotamno. Pusen sa svojim svetlim likovima nije preterano interesovao crkvene patrone. Ali, kako je vek odmicao, ublaavala se strogost Tridenskih dekreta i umetnost se priblizavala estetizmu. Povratak estetizmu znaio je prihvatanje aktova ulnosti. To je doba nestajanja jedne rigidnosti. ulnost je ono to karakterie rimski barok. Postavlja se pitanje jezuitskog uea u zrelom rimskom baroku. Ima autora koji najvei znaaj pridaju ovom redu, ali ima i onih koji ih ne gledaju kao posebno bitne. Ne postoji jezuitski stil, ali postoji jezuitska strategija. Arhitektura je izduena, zato to su jezuiti glavni propovedniki red, a pastvi je trebalo otvoriti pogled na oltar. Nema pregrada, najee ni kupole. Ideja neba premeta se na trijumfalni luk. Muzika koju propagiraju jezuiti je polifona, podiu se pevnice, gde se smetaju orgulje. Crkva postaje teatar, prevazien je antagonizam prodesse-delactare. Ide se na karnevale, ceremonije i uopte jednu spektakularnost. U slikarstvu i skulpturi postoji itav niz primera, posebno meu umetnicima koji rade za jezuite: Rubens u Antverpenu; Piero da Cortona ide na ulnost i jedno radosno slikarstvo. U jednom traktatu, napisanom u saradnji sa jednim jezuitom, on tumai akciju slikarstva. Bernini-San Andrea al Quirinalle. Bernini je upranjavao duhovne vebe. Bio je lini prijatelj sa generalima jezuitskog reda, opipljivost, realistinost, ekscentrinost. Pored jezuita tu su i oratorijanci i teatini, ali je njihova uloga manja. Papa Pavle V Borgese. Paolinska era je vreme velike izgradnje novih crkava i restauracije starih. Pokuao je sa restauracijom marijanskog kulta (dekorum kod Karavaa). Ali, to je njegova poetna faza, posle se toga oslobodio. U vreme Pavla V

22

podie se velika fontana. Za uzor mu je posluilo Trajanove vreme. (Trajan je imao preko 1000 fontana i 11 akvedukta). Scipione Borgeze- Sa njim poinje period barokne patronae. Za rimsku sredinu to je vrlo karakteristino umetnik je podanik, servitu partikolare. itav XVII vek slikari se polako oslobaaju te zavisnosti i postaju slobodni profesionalci. To je postepen proces. Borgeze je sakupio jednu od najznaajnijih kolekcija slika-galerija Borgeze. Sve su slike vrhunske. Grigorije XV-kratak pontifikat Urban VIII (1623-44)-Mateo Barberini. Njegove dve decenije su zlatno doba za umetnost. Konceptualno, radi se o jo razraenijem vremenu. Bukvalno, od prvog dana, zapoeo je jednu novu umetnoku politiku. Okruio se neacima, pozvao je Berninija. To je vreme velike umetnike produkcije, traena je i naena jedna forma koja je zadovoljavala. Karai je bio hladan u tom svom klasicizmu, Karavao je bio opasan, trebalo je nai neto to e veliati taj pontifikat. Zahtevana je umetnost koja e ubediti u neophodnost pripadanja toj crkvi. U njegovo vreme konsolidovana je katolika crkva u Francuskoj, junoj Nemakoj, Austriji, Poljskoj, delovima vajcerske. Takva umetnost koja je bila apoteoza. Ona se nije mogla stvoriti spontano, ve patronano, razraeno. Inoentije X- Smatra se da je ovaj papa nije imao tako jasnu odreenu politiku prema umetnosti kao Urban VIII. Nije se ak slagao sa njegovom politikom, promenio je i umetnike. Landfranko- San Andrea della Vale. Ovom kupolom poinje nova faza iluzionistikog slikarstva. Apoteoza Bogorodice-Vaznesenje, ideja telesnog vaznesenja koju su razvili vizantijski teolozi. Telesno vaznesenje je uspinjanje, predaja pojasa svetom Tomi. Ta ideja je bitna kako na Istoku tako i na Zapadu. Meutim od XVI veka Bogorodica se uspinje na oblacima. Stara ideja Bogorodicaecclesia, je u sutini velianje crkve. Veoma vana je lanterna, kroz koju prodire svetlost, tako da se prava suneva svetlost ugrauje u slikanu strukturu, kojoj se dalje podreuje i apsida i itav niz svodova. Gore je sveti Duh-stara ideja Hrista kao Sunca. On je u samoj svetlosti jer je i lanterna otvorena. Iz te lanterne padaju zraci i probijaju se preko anela, da bi najintenzivniji bili kod Bogorodice. Landfranko pripada biloljskoj koli, koja neguje tradiciju kvadrature, koja se ovde potpuno odbacuje. Correggio, Vaznesenje Bogorodice, Katedrala u Parmi. Bolonjezi su prizivali Korea, njegova najvea promena je u lanterni, ali je koncept drugaiji. Ta apoteoza mnogo je izraenija. Piero da Cortona, Palata Barberini za Urbana VIII. Postojala je alegorijsko amblematska predstava kao idejna platforma-Trijumf boanske premudrosti kao glorifikacija vladavine Urbana VIII. On se donekle vraa kvadraturi i deli svod na pet polja, na ostalim poljima su mitoloke scene Gigantomahije-aluzija na trijumf pape i njegovu pobedu nad jeresi. dekoracija je povratak na antiku fazu Rafaela, moderna je pak jer koristi pravi tuk, kasnije dolazi do njegove simulacije. Skraenja znee koncept brisanja granica, otvaranja neba, pripadnosti jednom viem svetu. Kortona e sve te figure objediniti, trijumfalna tema zahtevala je trijumfalno predstavljanje. Trijumf Urbana VIII-neke glavne ideje, pele, nisu stavljene na heraldiko mesto ve je oko njih lovorov venac. Mateo Barberini bio je pesnik. Lovorov venac je njegov venac koga po amblematskim zbornicima nose nose tri personifikacije- ljubav, vera i

23

nada. Na vrhu venca je figura sa kljuevima-predaja vlasti. Fugura sa papskom tijarom je figura Rima- Rim kao centar sveta. U donjem delu freske glavna figura sedi na oblacima i nosi skiptar i plamen na ruci- figura boije premudrosti. Kosa je vreme u obliku Saturna. Boanska premudrost je oko sebe ostavila vreme. Kruna od sjajnih zvezda je besmrtnost. To su tri krune i sve tri su besmrtne. Lovorov venac, papska kruna, kruna besmrtnosti zvezda. Sve je slubi glorifikacije Urbana VIII i papske moi njegove politike. Fontana ima veu tadiciju u Firenci. O njoj se razmiljalo kao o jednoj arhitektonskoj formi. Sa Berninijem, fontana postaje posebna arhitektonsko strukturalna forma. Najbitnije je fontana 4 reke. U njenu ideju ugradila se hermeneutika i alhemija, i inae prisutna u umetnosti visoke renesanse. Postoji verovanje da je u hijeroglifima ouvano znanje, da je u njima tajna mudrosti. To je i obelisk, sa aspekta alhemije, jer se zavrava piramidom. Piramida je sama svetlost, a ona je boanstvo. Ta ideja je postavljena na stenu, koja opet nosi svoju simboliku. Papa je izjednaen sa samim sunce. Ideja trijumfa je uvek u slubi crkve kao politike institucije. Retorinost Retorika je bila stub evropske civilizacije do XIX veka kada se pretvara u predmet u kolstvu. Ve Gete ali za retorikom. Njegov Faus je ovek jako razoaran u znanje koje stie kolstvom. Jo je Aristotel pisao da je retorika nain da se slabija stvar pretvori u jau. Jedna ubeivaka vetina. Mehanizam komponovanja besede se primenjuje u baroku u umetnosti. To postoji u Vizantiji kod Psela, na Zapadu je to kod Albertija. U Traktatu o slikarstvu Alberti kae da je funkcija slike jednaka funkciji besede koja treba da ubedi. Ljudska dua i njene strasti pokreu telo u akciju-Aristotel Alegorinost Univerzalni nain miljenja ne samo baroka. Aleksandrijska kola ranog hrianstvaFilon, Kliment, Origen. Bernini, Nuda veritas- Naga istina (40-e godine XVII veka), to je trebalo da bude alegorijska skulptura. Vreme koje otkriva istinu. Izvedena je samo figura Istine. Nije u pitanju zvanina porubina, te sadri kako najlinije aspekte, tako i religijske i sekularne epohe. (Psalm 85, stih 11 Istima e niknuti iz zemlje; Matej 10, 26 Ne boj se dakle jer nema nita skriveno to se nee otkriti ni tajna koja se nee doznati) Vreme je otac istine- Veritas fillia temporis. Bernini obrauje staru ideju i predstavlje je gotovo isto kao Ripa u Ikonologiji, ali je boji linim aspektom. Vreme se uvek predstavlja kao muka figura koja ima krila i kosu. Vreme koje unitava i vreme koje otktriva. Figura je trebalo da bude na stubovima, ruinama i da podie draperiju. Istina je naga mlada ena. Ona sedi, polulei, na steni, a njena leva noga je oslonjena na zemaljsku kuglu. Istina se osmehuje. Ona dominira nad svim onim to je na zemlji. Drugi atribut je sunce, koje ona dri u levoj ruci. Nuda veritas je prijateljica svetlosti jer je i ona sama svetlost. tehnika virtuoznost- jako ulna. Senzualnost kod mermera razvija Bernini. Kada je pisao testament Bernini je parafrazirao Matejeve stihove i naglasio da je istina najvea vrlina. Kada je doao Inoentije X poruen je kampanil koji je Bernini radio za crkvu svetog Petra. Tada je Bernini ostao bez slube. Tako i alegorija istine ima lini momenat-povreeni ponos.

24

Koncept istinite vere-sveti Avgustin: Istina je samo jedna. U katolianstvu se ovakva forma posebno neguje. Izabela Flandrijaska poruuje od Rubensa jednu ovakvu grupu, kao i Rielje od Pusena. Znai istina je istinita vera. To preuzimaju i druge religije. Bernini je bio posveen religiji (jezuita) tako da je uneo taj aspekt u svoju skulpturu. 1. Lini 2. Istina kao najvea vrlina 3. istinita vera Moba Bernini nije ni planirao da izvede Vreme, pa je Istina bila jedna univerzalna kategorija, univerzalni simbol kome nita drugo nije potrebno. Retorinost se najlake iskazuje kad se predstavlja religiozno mistino iskustvo. Pseudo Dionisije Areopagit: Treba napustiti oseanja, odbaciti sve to je razumno, osloboditi se bia i ne-bia. U XVI veku dolazi do invazije misticizma u paniji: Jovan od Krsta, Tereza iz Avile (karmelianka). Beatizacija i kanonizacija. Ogroman je uticaj Areopagite, Ignacio Lojola. Tereza kae da ovek mora da se oslobodi svega osim sebe sama. Jovan od Krsta: Umirem zato to ne umirem. Iskustvo koje je Tereza opisala stvarno je doivljeno TRANSVEBERACIJA-STIGMATIZACIJA. Ona je transveberaciju doivela kroz srce. Aneo je njeno srce proboo strelom sa vatremon kuglom na vrhu. Stravian bol i zadovoljstvo. Bernini je sve to najefektnije predstavio u Zanosu svete Tereze. Kapela Cornaro, kardinala Kornara u crkvi Santa Maria del Vitorio, karmelianska crkva. Prva karmelianska kanonizovana svetiteljka. Tereza je prvu viziju doivela na dan svetog Pavla, te je kapela bila posveena svetom Pavlu. Na svodu je freska raena po nacrtu Berninija. U sredini svoda je simbol svetog Duha. Slikane figure i forme prevazilaze arhitektonski okvir. Bernini je paljivo itao to to sveta Tereza kae, kao i njegov patron. Ovo udo poistoveuje se sa udom Hristovog Preobraenja. Draperija je metafora emocija, ona je produetak emocije. Dua je njena odvojena od tela, ali nije napustila telo. Osmeh na licu anela koji dri draperiju. Koncept istinite vere, duhovno otkrovenje. Kao kod Karavaovog Preobraenja svetog Pavla, nema Boga, ve je svetlo preuzelo ideju Boga. Opte stilske karakteristike ranobarokne skulpture Godine 1578. otkrivene su Prisiline katakombe, koje su posluile kao jedan od kljunih dokaza u kontroverzistici.1 Dugoveke legende o muenicima, ovim arheolokim otkriem postale su istinite. Do ovog vremena o prolosti se saznavalo samo putem pisanih izvora.

1

Controverzistica , . . . nnales ecclesiastici , , . , - .

25

Protestanti odbacuju kult svetitelja i kult muenika kao i relikvije. Na XXV sesiji Tridenskog koncila2 brane se svi ovi kultovi. Na samom kraju XVI veka otkrivene su moti svete Cecilije.3rheoloka istraivanja je radio Bossio. (U XVI veku je objavljena Roma soterranea.) Kardinal Spondrati krenuo je sa restauracijom bazilike Svete Cecilije na Trastevere. Oko ove crkve je enski samostan. Tu se moe uti najlepe ensko pojanje. Stefano Maderno, 1600. uradio je svetu Ceciliju. Autor koji je mnogo radio ali nikad nije dostigao ovo delo. On je dobio u zadatak da predstavi svetiteljku kako je pronaena. O tome su pisali Bosio i Baronijus. Skulptura se nalazi iznad oltara crkve. U pitanju je neretorina forma, ne postoji gest, ne postoji kontakt sa licem, ali postoji jedna neverbalna komunikacija. Postoji metafiziko utanje koje iz nje probija. Ova skulptura je dosta uticala kako na baroknu skulpturu tako i na slikarstvo. Kod Karavaa je sveta Lucuja u Sahrani svete Lucije slino postavljena. Ovo je vreme rimskih devica-Pudencijane, lucije, Bibijane, Cecilije. ovek zasluan za ove kultove je Baronijus koji je sastavio Rimske martirologe. Jedna od svetiteljki koja je ula u modu je sveta Bibijana. Njene moti pronaene su u ampulama. U to vreme na rimskoj stolici je papa Urban VIII, koji trai da se ispita originalnost tih ampula. Bernini 20-ih godina dobija narubinu od pape da uradi statuu svetiteljke. Retoriki gest, apsolutna posveenost Bogu, uzdignute oi, draperija koja podrava mentalno stanje linosti. Svetiteljka je sada prikazana mnogo elokventnije, retorinije. Ovde se uspostavlja forma Berninijevog budueg stvaranja, uspostavlja se zreli Berninijev manir. Dekoracija svetog Petra i koneto dekoracije -Kongregacijska i hodoasnika uloga svetog Petra. Ve je papa Klement VIII, sa peijateljem i savetnikom ezare Baronijusom, uspostavio koncept dekoracije koji sutinski nije promenjen narednih 40 godina. Za vreme pontifikata Urbana VIII dekoracija je doivela finale u Berninijevom baldahinu. Koncept je bio da se objedine najcenjenije relikvije upravo na mestu groba prineva apostola. Taj deo svetog Petra je postao najgrandiozniji relikvijar u hrianstvu. Transver je relikvije sa jednog mesta na drugo je velika tema barokne umetnosti. Negovan je strai princip ugraivanja relikvija u stub. Urban VIII daje zadatak Berniniju da napravi nacrt za skulptoralno reenje. Dolazi se do koncepta da se naprave velike nie u stubovima i da se tu smeste gigantske skulpture, a da se iznad nia oznae mesta relikvija. Bernini-Longin. Longin, rimski centurion koji doivljava veliko unutranje preobraenje. Potpuno rairene ruke-retoriki gest (to ranije nije vieno u skulpturi). Ovaj gest- podignute ruke, dlan okrenut na gore i raireni prsti-oznaave trijumf. Draperija u kaskadama po kojoj se prepoznaje Bernini. Kovrze brade i kose. Sve u funkciji da ubedi, da uveri, da pokrene.

2

III, 13 1545 . 1563. Benedictus Deus (1564) : Sanctus Oficium Index. 3 O .

26

Francesco Mochi-sveta Veronika. Volto santo (sveto lice) bio je ukradeno za vreme Saco di Roma. Ono je naeno i ponovno je uspostavljen kult. Moki je potovao berninijevsku uznemirenost. Ova skulptura je sutinski nepokretna. Fransoa Dicklesney-svetai Andreja. Umetnik je flamanskog porekla. Formiran je u Rimu. Del Poco, antikvar, bitan je za formiranje njega i Pusenainsistiranje na precrtavanju antikih uzora, (papirnati muzej). Barokni klasicizam. Andrej jako podsea na Longina. Sutinski samo po draperiji biva jasno koliko je Dikesnoj imao razvijen umetniki izraz. Sveta Jelena je etvrta skulptura. Barok kao misao potekao je iz epohe reformi crkava, ali se istovremeno deavala i tz. kopernikanska revolucija. U italijanskoj i panskoj poeziji tog vremena najea je re metamorfoza. Hronotopiki koncept barokne skulpture. Linost koja je u mirovanju ne izraava svoju sutinu, koliko to izraava pokret, Bernini. Sutina je u promeni, kretanju, Paskal. Nijedna epoha nije bila toliko optereena i zadivljena formom vremena, Panovski. Bernini, Apolon i Dafne, rane dvadesete XVII veka. Uraena po naridbini iriona Borgezea, kardinala, neaka pape Pavla V. Pravljena je za vilu Borgeze. Po ulazu u vilu, prvo to se videlo bila su Apolonova lea-faktor iznenaenja. Dominikino u vili Andobradina je predstavio ovaj trenutak. Niko kao Bernini nije uspeo da predstavi metamorfozu. Na njega je uticala jedna pesma anbatiste Marina. Mehanizam pesme ugrauje se u delo. Upravo Marina je napisao kako se njena kosa i prsti pretvaraju u lie, telo u koru a prsti u korenje. Jo je Baldinuo napisao da Bernini ree marmer kao da je vosak. Ovo je skulptura, jedna od retkih ako ne i jedina koju je cenio XVIII i XIX vek. Apolon poiva na Apolonu Belvederskom. Antika je i u baroku bila normativ. Sam je Bernini izjavio da se u ranim delima okretao antikoj skulpturi. Aristotelijanski koncept selekcije i idealizacije. Bernini je antike statue oslobaao. Budua kritika e mu to zamerati i posebno ceniti uravnoteenost, mir. Jo je anbatista Bolonja u Otmici Sabinjanke pokazao koncept posmatranja skulpture sa svih strana. Otmica Prozerpine-dramatinost, sukob. Prava barokna antiteza. Krvnik i rtva. David-koncept pokreta, promena. David kao univerzalni princip, univerzalni ideal kod Mikelanela. Bernini stvara upravo suprotno. Posmatra se ukljuuje u prostor i akciju. Ne postoji tenzija unutar skulptureve je tenzija izbaena iz sebe. Na licu se prepoznaje emocija, bes. Baldinui kae da je budui papa Urban VIII, koji je imao udela na Berninijevo obrazovanje, dolazio i pridravao umetniku ogledalo, dok je radio, jer mu je David autoportret. Alessandro Algardi jedan od najboljih baroknih skulptora. Odrubljivanje glave svetom Pavlu-oltar za crkvu svetog Pavla u Bolonji. Algardi je Bolonjez, formiran u bolonjskoj koli. Poznija kritika od Belorija, nadalje, smatrala je da je Algardi suprotnost Berniniju. Apsolutna proraunatost, antiteze, to je bila velika vrlina i Pusena-stoika ozbiljnost Pusena i Algardija. Susret pape Lava i Atile, reljef.

27

Temu je obraivao Rafael u stanci Eliodoro. Ponitenje zatvorenosti reljefa kao forme, piktoralnost-bel composto. Ideje u baroku i nain na koji su one izvoene Blaena Ludovika Albertoni, 1674. U pitanju je delo poznih Berninijevih godina. Patron je bio kardinal Altijeri-Albertoni. Kapela se nalazi u crkvi San Francesco a Ripa. Kardinal je bio iz porodice pape Pavla X?. Ludovika je bila milosrdna dama s poetka XVI veka, koja je ceo svoj ivot i imetak posvetila pomaganju bolesnih i siromanih. Ona je neposredno pre izvoenja ove skulpture deatifikovana. kardinal je poruio ovu skulpturu kako bi glorifikovao svoju porodicu. Bel composto (Bernini je njegov pravi izumitelj) Fuzija svih likovnih umetnosti. To je ostvareno u Svetom Petru. San Andrea al Quirinale-apsolutno proimanje arhitekture, skulpture i slikarstva gde su sve te umetnosti dobijale oblik one druge. U manjoj meri to je primenjeno i u ovoj kapeli. Kako predstaviti ono to je ustvari nepopravljivo. Berninija zanima kako da konceptualno, duhovno-materijalizuje. Bio je svestan da to ne moe samo skulptura, te da je za to potrebno jedinstvo svih umetnosti. Sve to se baroknoj umetnosti deava proistie iz potrebe da se predstavi ideja(to se tie samog izvoenja). Fokus celog projekta je skulptura, ali ona nije dovoljna sama sebi. bernini je poeo od arhitekture i napravio neku vrstu kapele i kapeli. Skulptura i slika u pozadini su na oltaru. Bone zidove je probio prozorima, koje vernici ne vide, teatarski efekat. Ali svetlost obasjava skulpturu. svetlost kao likovni element i deo konceptualnog duhovnog programa. U veini literature govori se o smrti. Oi su joj zatvorene, usta poluotvorena, ali je njena senzualnost manje ekstatina od svete Tereze. Ona je odevena i ima cipele. Mogue da je umrla doivevi ekstazu. I draperija je tu da bi istakla njenu patnju. Isti naboj se ponavlja na draperiji pod krevetom na kome lei. Dva literarna izvora govore o njoj. Santinji I voli damoreUzleti, letovi ljubavi. Santinji pie o njenim mistinim iskustvima i zanosima. Incendio amoris-Poar ljubavi. To je neto to pie u Pesmi nad pesmama, 8 pevanje. Iz tog spisa postoje razni oblici tog mistinog iskustva. Santini govori da je njena dua trenutku incendio amoris uzletala i susretala se sa raspetim Hristom i doivljavala transcendentalnu smrt, smrt due kroz ujedinjenje s Bogom. Jedna od karakteristika jeste iznenadnost tog mistinog dogaaja. Jedan od ljudi koji su to doivljavali jeste Filipo Neri (Karavao). ovek koji je bio sklon alama, ali je bio duboko poboan. esto posveen molitvama. Njegov prijatelj Baronijus je opisao trenutak kada je Neri doiveo jedno takvo iskustvo. Bernini je sigurno znao za takva iskustva te mu je to posluilo da predstavi Ludoviku. Santinijevo delo je moglo da poslui za ovakav nain predstavljanja. Barok je voleo da bude nedoreen. Ne znamo da li je iva ili mrtva, da li pati ili uiva. Kod Tereze Avilske ima anela i eksplicitnog znaka vizije. Ovde toga nema. Posmatrau je ostavljeno da o tome razmilja i aktivno uestvuje u delu. Drugi elementi koneta (naslikan nar), slue da stabiliziju znaenje i da naglase da nije u pitanju telesna smrt ve sjedinjenje due s Bogom. Bernini je trzio da sliku uradi Gauli. Bogorodica predaje Hrista svetoj Ani dok aneli bacaju rue na njihove glave. slika slui da podsea na Ludovikinumilosrdnu delatnost jer je Bogorodica arhetip teoloke vrline karitas-kao ljubav i milosre. Slika ima i drugi nivo znaenja koji je u svetoj Ani. Sveta Ana kao simbol kontemplativnog ivota. Uzimanje Hrista u ruke je alegorija mistinog jedinstva due i Boga. Upravo to simbolizuje znaenje skulpture-Ludovika Albertoni doivljava trancedentanu smrt. U pitanj u je barokni dijalog izmeu skulpure i slikarstva. Ujedinjene slue istoj svrsi-ubeivanju vernika.

28

Predstavljeno je nekoliko amblema, nar, rue, gorui kandelabri, plamtee srce, atributi hristove ljubavi i stradanja, simboli idtorije spasenja. Plamtee srce-pobonost koja se razvila iz Hristovih rana. jezuiti su propagirali ljubav Hristovu i stradanje. Posebno gorua ljubav-incendio. Postolje kandelabra je Janus (dvolini bog). Identini takav kandelabr predstavljen je kod Ripe u ikonologiji i esplicitno izraava Boansku premudrost. Svi mistiari su u sjedinjenju s Bogom bili osloboeni svega to je zemaljsko i spoznali u tom trenutku boansku premudrost. Trg svetog Petra Aleksandar VII (1655-1677) iz porodice Kii, rodom iz Sijene. Dugo je bio diplomata. Bitan je za potpisivanje Vestvalskog ugovora. Slikarstvo ga nije uopte interesovalo. Imao je kolekcije sredra, zlata, a prvenstveno su ga interesovale arhitektura pa zatim skulptura. Bio je patron, Catedra Petri, Scuola Regia, Groba svetog Petra. Prave, iste, velike ulice. Piazza di Popolo, Via del Corso, sve je to uraeno pod njegovim pontifikatom. Nazivao je sebe novim Aleksamdrom, koji obnavlja i stvara nove gradove. Za trg ispred svetog Petra angauje Berninija. Jedan od problema bila je Mdernina fasada, koja je vertikalnou spreavala da se vidi Mikelanelova kupola. Mikelanelo je projektovao kupolu za centralnu graevinu. U baroku, najvie zahvaljujui propovednikim redovima, dolo se do zakljuka da taj plan ne odgovara misi. Otuda sveti Petar dobija longitudinalni plan. Zadatak koji je dobio Bernini bio je da se formira trg sa koga e se crkva videti kao celina. Prvi projekat koji je napravio Bernini bio je trpez, koji je odbijen. Bernini- Mikelanelo, Kampiolo, Palata senatora (Upravna zgrada Rina kao repudlike, Mikelanelo je republikanac, otuda Brut). Mikelanelova ideja bila je da stepenice vode po sredini ose koja vodi u Palatu. Ideja brda kojim se iskazuje urbanost i civilno pravo. Bernini sada eli dapokae da je papa vladar trga, Rima i celog sveta (Urbi et orbi). Ideja je da se papa vidi dok blagosilja, ali i da se uje tako da je akustika morala da bude reena. Bernini je zamislio da se na ulazu u Palatu Rustikuei naprave propileji. To nije izvedeno. Bernini je insistirao da se ceo trg mora videti. Oval se zasniva na dijagonalnom preseku i smatran je boanskom formom. Ceo trg je sainjen od portika. Stubovi su dorski sa jonskom entablurom. Il nuovo teatro. U svim tekstovima tog vremena pominje se u vezi sa trgom re teatro. Jezuiti su shvatili znaaj teatra. Obelisk- kao sunce oko koga se vrti Urbi et orbi. Koncept univerzume i cele hrianske vaseljene. I sam Bernini je pisao da je kolonada i cela pjaca: Ruke crkve koje okupljaju vernike, ali i jeretike i na kraju nevernike.

29

Tridenski koncil i religiozna umetnostA. Blunt, Artistic Theory in Italy, 1450-1600, 103-137. Tipovi slikarstva koji se najee nazivaju terminom manirizam, daleko su od jedinstvenosti. Razliiti delovi Italije u razliitim stupnjevima razvoja i pogoeni razliitim politikim nevoljama XVI veka, proizveli su raznovrsne stilove. U Mikelanelovom kasnom periodu vidimo traginu mistinu formu manirizma. Vazari predstavlja aristokratsku verziju stila koji je odgovarao dvoru Mediija. Razliite forme manirizma razlikuju se meu sobom, ali uporoene sa umetnou visoke renesanse imaju dosta zajednikog; jer su nastale na slinim osnovama politikoj i religioznoj reakciji koju je savez papstva sa panijom uinio moguom posle 1530. godine. Istorijska situacija iz koje je iznikao manirizam Paradoksalno, konani rezultati Pljake Rima bili su, zapravo, jaanje papske vlasti ane njeno slabljenje. Klement VII je bio vie uplaen revolucijom u Firenci nego samom pljakom, shvatajui da je otpor Karlu V bio uzaludan, i da njegova jedina nadea lei u savezu sa panijom. Stari temelji na kojima je izgraena veliina Italije nestali su. Velike trgovake republike, kao Venecija i Firenca, bile su osuene na propast padom Carigrada i otkriem Amerike, uniten je mediteranski monopol nad glavim putevima, a sam Rim je bio ruinirann izmom crkve. Ako je Italija nameravala da sauva bilo kakvu poziciju u Evropi to je moralo biti novim sredstvima i savez sa panijom inio se da nudi pravu priliku. Posle 1530. papstvo je i dalje najmonija drava u Italji, ali to je bilo novo promenjeno papstvo, njegovom politikom sada je dominirao novi saveznik. panija je socijalno i politiki zaostajala za italijanskim republikama i severo zapadom Evrope. Ona je jo uvek bila polu feudalna, i tek je postajala moderna Drava. Papstvo je i dalje imalo nameru da dominira itavim poluostrvom, ali to je nameravalo da uini podrkom, me trgovaca i bankara, ve strane snage sa gotovo feudalnim idejama i metodama. Cilj papske politike druge polovine XVI veka nije bio da ojaa dravu, ije su temelje postavile renesansne pape, ve da ustanove crkvene apsolutizam koliko god je to mogue u Italiji, bilo kojim sredstvima. Najfatalniji postupak papstva bilo je uvoenje samoubilakog panskog poredskog sistema, koji je ubrzao ekonomkski kolaps koji bi se ionako dogodio Italiji. Optije gledano karakter drave ranog perioda protivreformacije imao je nameru da povrati crkvenu dominaciju koju je crkva imala tokom srednjeg veka. Na intelektualnom polju ovo je znailo suprotan korak od svih dostignua renesansnog humanizma. Individualni racionalizam humanizma igrao je znaajnu ulogu u razvoju Reformacije, i humanizam je stoga anatemisan od Kontrareformacije. Pokret je bio isti toliko kontrarenesansni koliko kontrareformacijski, i namerio se da unuti ljudsku skalu vrednosti u koju su humanisti verovali i da je ponovo zameni sa teolokom skalom kao to je to bilo desegnuto tokom srednjeg veka.

30

Jedan od prvih objekta kontrareformacije bila je zabrana prava induvidui da reava sve probleme miljenja ili svesti prema vlastitom sudu razuma. Zahtevali su prihvatanje autoriteta. Njihov stav moe se najbolje sagledati po upotrebi oruja koje su koristli najmonija su bila Inkvizicija i Jezuiti. Zahtevano je rtvovanje intelekta ne njegova posvetaEfekat svega je bilo unitavanje individualne misli , to je bila nega