Bašta sljezove boje

Dragi moj Zijo (Zijo Dizdarević)

Epistolarna forma. Pripovedač zna da pismo neće stići svom adresantu, ali se teši time da će ga pročitati bar onaj koji voli njih obojicu. Gluvo je doba noći i pripovedač razmišlja o zlatnoj paučini i srebrnoj magli prijateljevih priča i o strašnom kraju koji ga je zadesio u Jasenovcu. Seća se kako su nekada tugovali nad Lorkinom sudbinom i zamišljali praskozorje u kojem ga odvode pustim ulicama Granade. Pripovedač je nedavno bio u Granadi i pitao se na koju stranu su ga odveli.

Kaže da će mu ispričati zlatnu bajku o ljudima. Njeno su mu seme posejali u srce još u detinjstvu i ono bez prestanka niče, cveta i obnavlja se.

Jutra plavog sljeza

Bašta sljezove boje

Pripovedačev deda je razlikovao svega četiri osnovne boje. Svake godine, u jedno od najprijatnijih doba godine, u bašti kraj pripovedačeve kuće bi se rascvetao crni sljez. Deda bi jedne godine govorio da je plav, druge godine da je crven.

Sa rođakom Savom Damjanovićem deda se raspravljao oko toga da li je lisica crvena ili žuta.

Kada je pripovedač išao u prvi razred osnovne škole, učiteljica im je pričala o vuku. Pitala ih je koje je vuk boje. Pripovedač je kao iz topa ispalio da je vuk zelene boje i da mu je to rekao djed. Učiteljica ga povuče za uho.

Sledećeg dana deda je otišao u školu, vikao je na učiteljicu zbog čega se ona rasplakala, a deca taj dan nisu imala nastavu. Deda je zbog toga sedam dana odležao u

1

„sreskoj buvari”. Pripovedač ni dan danas ne zna koje je boje sljez.

Čudesna sprava

Djed Rade se plašio ne samo raznih životinja, nego je zazirao i od mnogih mašina. Prema satu je imao posebno strahopoštovanje. U njihovoj kući nikad niko nije imao sat, niti je znao kako da po njemu čita vreme. Pripovedačev stric Nidžo se pravio da zna u sat kad se vratio sa Solunskog fornta, ali se kasnije ispostavilo da ume samo ponešto oko male kazaljke.

Od pobratima i prijatelja Petraka djed je za jedan Miholjdan dobio izlizan džepni sat. Taj sat je kasnije bio zaključan u djedov sanduk. Nije ga dao pripovedaču čak ni kada je on jednog dana došao iz škole, šepureći se da zna gledati u sat.

Sledeće godine na Miholjdan, njihovu slavu, Petrak nije došao iako nikada nije propuštao taj dan. Deda ga je bezuspešno tražio. Naposletku je izvadio sat iz sanduka i dao ga unuku da ga navije. Pošto je sat kucao, deda je zaključio da je i Petrak živ.

Ti si konj

U pripovedačevoj kući svaki član familije je imao svoje goste. Stricu Nidži su dolazili srpski dobrovoljci, američki rudari i nekakvi dosadni glagoljivci koji su ganjali politiku. Mamu su obilazile kume, prije, tetke, ujne... Pripovedača su najviše privlačili gosti djeda Rade. Među njima je bio austrijski penzionisani feljbaba Vuk Rašeta, stari lopov Sava i dosta kosmatih starčina. Najređi dedov gost je bio samardžija Petrak. On je uvek dolazio na Miholjdan, njihovu slavu. Čim bi došao, prvo se raspitivao za konje. Za žene i

2

njihovo zdravlje Petrak se nikad nije raspitivao. Za njega kao da one nisu postojale.

Samardžija govori dedi da samo dobar čovek može ličiti na konja. Kaže da kod jednog domaćina ima konj koji liči na djeda Radu. Djed se ljuti, a Petrak mu objašnjava zašto voli konje.

Mnogo godina kasnije pripovedač je, setivši se ovog njihovog razgovora, pitao dedu da li on liči na konja. Deda se začudio tom pitanju, a onda se dosetio zašto ga on to pita, zagonetno se nasmešio i prekorio ga da ne bi trebalo da prisluškuje razgovore odraslih.

Pohod na mjesec

Pripovedaču je tek pet godina, a svet oko njega se već počeo zatvarati i stezati. Sa svih strana niču zabrane. Kada je samardžija Petrak u gostima, onda je pripovedaču štošta bilo dozvoljeno. Jedne večeri mu je palo na pamet da bi možda mogao dohvatiti mesec. Kada se u njihovoj kući pekla rakija i kada su pred kazanom ostali samo deda i Petrak, pripovedač je prisluškivao njihov razgovor. Upitao je djeda da li bi se mesec mogao dohvatiti grabljama. Petrak mu kaže da bi to trebalo probati. On se seća kako je u detinjstvu krenuo za mesecom, a otac ga je zbog toga istukao. Kaže pripovedaču da donese grablje pa će njih dvojica krenuti zajedno u pohod na mesec. Uskoro stižu na uzbrdicu, ali mesec im izmiče. Petrak je tešio dečaka. Te večeri pripovedač je zaspao na dedinim rukama. Celu noć je bulaznio, vrtio se i budio brata. Deda je grdio Petraka i „njegov benasti, konjski mjesec”. Majka je umila dečaka ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mu je dve-tri uz obraze pa se privio i slatko zaspao. Sledećeg dana nisu spominjali taj događaj.

Mlin potočar 3

Po pripovedačevim potplaninskim selima ima tajnovitih mesta oko kojih se pletu raznorazne priče pune strave, vezane za noć, smrt, nečiste sile i gubljenje duše.

Sasvim izdvojeni stoje seoski mlinovi potočari. Tamo su ljudi ostavljali grafite, razne duhovite i skaredne slike. Poštetljive muškarce su u pripovedačevom kraju zvali mlinarima. Sve ove novotarije djed Rade nije primećivao. Mlin je za njega bio malo svetilište. Kada je umrla njegova žena Milica, nalazio je sebi razne poslove podalje od kuće da ljudima ne bude pred očima. Na taj način je krio svoju tugu. Tih dana je odlazio u mlin da tuguje. Njegov rođak „brat Sava” je po selu preneo neslanu priču kako djed Rade u mlinu po čitav dan moli bogu i metaniše.

Pripovedač je sa djedom često odlazio u mlin, a tamo su i noćivali. Kada se kod njih u službu najmio Veliki Jovo, počela je da se ispreda i velika priča oko njihovog mlina. Ta priča je naposletku stigla i do djedovih ušiju. Pričalo se da se Jovo u mlinu sastaje sa devojkama. Za djeda je mlin bio svetinja pa je ta priča je za njega bila svetogrđe.

Djed odlazi u svoj sobičak, a kod njega se uvlači i pripovedač, gnezdeći se iza djedovih leđa. Starac zaboravlja na sve brige i sve je u redu dok je dečak tu da mu greje leđa.

Konjska ikona

Ikonopisac je mesecima seljacima za male pare slikao ikone svetaca. Najčešće je slikao sv Nikolu, zaštitnika svih putnika. Njega je obično pravio po svom liku. Za ljubav svojih seljačkih mušterija je bradonja često odstupao od utvrđenih crkvenih kanona. Najteže mu je bilo naslikati ikonu sv Đorđa.

Jedne godine o Miholjdanu kod pripovedača su u gostima bili slikar bradonja, samardžija Petrak i djedov rođak Sava, nekadašnji poznati lopov iz Like. Ostali su čak i treći dan. Slikar odlazi kod pojate (staje) i tamo slika. Djed,

4

snebivajući se, odlazi da vidi šta radi. On je slikao konja, a djed je potišten zbog toga i čudi se kako može slikati konja istom rukom kojom slika i svece. Petrak moli bradonju da mu pokloni tu sliku. Slikar objašnjava djedu da skicira konja kako bi mogao naslikati Đurđa kako jaše. Djed se čudi kako Đurđe može jahati na njegovoj bangavoj kobili Mimi.

Od toga dana djed je zamrzio njihovu staru kobilu i grdio je Petraka za kojeg je govorio da nosi konjsku ikonu.

Rade s Brdara

Skoro svake godine u proleće u pripovedačevu kuću bi dolazio novi najamnik. Oko izbora i traženja najamnika u njihovoj kući brinuli su se djed i stric Nidžo. Djedova reč je bila presudna. Poslednji najamnik kojeg je djed primio protiv stričeve volje bio je Rade s Brdara. On je u njihovu kuću upao jednog dana oko podne, bežeći pred pljuskom.

Djed ga je zavoleo. Primetio je da ne zna nijednu molitvu i da se ne zna prekrstiti pa je odlučio da ga uputi u veru. Oko Đurđevdana Rade odlazi od njih, a djed sledeće nedelje primeti da mu nedostaje pribor za brijanje i posmrtna sveća koju je sam pripremio.

Marijana

S proleća je stric Nidžo pevao pesmu o Marijani, zbog čega je strina bila nesrećna. Djed je to primetio i odlučio da se posavetuje sa Savom. On kaže da je u Lici bila neka Marijana, hajdučki jatak. Djed ga kori jer se Nidžo tada nije bio rodio.

Tih dana u njihovu kuću dolazi bradati ikonopisac i prosjak invalid Stanko Veselica.

Sledeće noći ožedrebila im se kobila, a Veselica predlaže da kobilici daju ime Marijana. Nidžo posle toga više nikad nije pevao pesmu o Marijani.

Sveti Rade Lopovski5

Kada je stric Nidžo kod kuće, skitnice ne dolaze u njihovu kuću. Stric ih ne trpi zato što je i sam rođena lutalica.

Jednom se u njihovoj kući nakupio čitav buljuk raznih skitnica. Stric Nidžo je tada bio u Banatu da se nađe pri berbi kukuruza.

Pripovedača je društvo poslalo po rakiju, a za nagradu se mogao smestiti među goste i slušati njihove razgovore. Svi su pili i galamili, a bradati slikar je slikao. Kada je završio svoj rad, ostali nagađaju kakav je to svetac. Pripovedač se doseti i kaže da je to đed Rade. Djed je sa praznovernom stravom zurio u sliku, ne usuđujući se da je dotakne. Družina se smeje i proglašava djeda lopovskim svecem.

Djed Rade donosi rakiju koja je bila spremljena za pokoj njegove duše i svi je zajedno popiju.

Mučenik Sava

Radnja pripovetke se dešava nekoliko dana pošto je ikonopisac naslikao djeda Radu kao svetitelja. Sava dolazi na njihovo gumno gde su bili bradonja i samardžija. Od bradonje traži da mu pokloni Radinu sliku, ali da to Rade ne sazna. Odlučio je da svog zaštitnika sv Jovana da svom najmlađem sinu, a da on uzme Radu za svog svetitelja.

Te večeri Sava se ispovedao i poveravao svom duševnom i ličnom svecu.

Dva dana kasnije u djedovom komšiluku iz kuće „Amerikanca” Laze Ugarčine ukradena je slika američkog predsednika Vilsona. Po selu se ubrzo pročulo o ovoj neobičnoj krađi.

Žandarmi su se tih dana raspitivali o bradonji i njegovim „faličnim” ikonama. Došli su naposletku do Savine kuće gde su u srebrnom okviru Vilsonove slike našli sv Radu Lopovskog. Sava je završio u tvrđavi. Po selu se pričalo da

6

on nije samo ukrao, već i uvredio američkog predsednika Vilsona.

Sava se posle mesec dana vratio kući. Pričao je djedu Radi da se nije odrekao svog sveca iako su od njega to tražili.

Dane Drmogaća

I

Davno, dok je djed Rade momkovao po Lici, imao je nerazdvojnog prijatelja Danu Desnicu. Iz Rade je zračila dečačka prostodušnost, a Dane je bio najsiromašniji momak u selu. Zajedno su obilazili oko iste devojke, čuvene Draginje Keče. Ona je izašla na glas kao neka vrsta hajdučkog poverenika preko kojeg su opljačkani seljaci sa hajducima hvatali vezu i dogovarali se o otkupu za pokradenu marvu.

Jedne nedelje dvojica kamarata su se uputili k njoj. Devojci se više sviđao Rade. Istog tog proleća iz njihovog kraja se u Bosnu odselilo desetak porodica. Otišla je i Radina rodbina i kamarati su se zauvek rastali.

II

Prošlo je mnogo godina. Jednog jesenjeg popodneva kod njih dolazi Dane Desnica. Bio je krupna, rumena ljudina, sva zarasla u prosedu kosu. Na zatiljku je nosio ličku kapu. Djed ga nije odmah prepoznao, ali kada mu je spomenuo Draginju Kečinu, odmah se dosetio. Oni zaplakaše i izljubiše se. Dane priča djedu da se Draginja udala za žandara. Propila se, a muž je nije puštao iz kuće i tukao ju je. Ubrzo je i umrla.

Dok je bio u njihovoj kući, Dane je pronalazio kavgu gde god bi se pojavio. Pročulo se da je njegov nadimak Drmogaća. Videći da od djeda nema nikakve vajde i da nikad neće biti od njega buntovnik, Drmogaća se sve češće počeo

7

obraćati pripovedaču. Dečak ga je podsećao na Radu iz momačkih dana. Vodio ga je sa sobom u skitnju, a ostala deca su ga počela gledati sa poštovanjem.

Jednom se potukao sa žandarima u kafani, čak im je oteo puške i bacio ih u bunar. Toga dana kasno je došao kod njih, a ujutro je rano otišao.

Posle par dana u pripovedačevu kuću dolaze žandari i pripovedača ispituju o Dani. Sledeće noći on je sanjao strašne snove i buncao je. Odležao je par dana, bled kao krpa.

Kad je ozdravio, veseo jesenji vetar ga je zvao da se pođe nekud. Bio je lak i slobodan, a za njim je išao njegov veliki prijatelj i pobratim. Pratio ga je u korak i nije trebalo da se obazire jer je on verno jezdio za pripovedačevim petama.

Slijepi konj

Gazdinske kuće u pripovedačevom kraju su bile čuvene po svojim njivama, šumi i stoci. Bilo je kuća koje su u porodici imale nekog budalaša, znanog svakom detetu u selu, pa je on postajao poznatiji i od same svoje kuće i njenog bogatstva. I pripovedačeva kuća je imala poneku znamenitost. Najstarija koje se seća iz detinjstva je bio jedan slepi stari konj.

Poslednje godine Prvog svetskog rata ovaj najstariji konj kojeg su imali je oteran u vojnu komoru. To je bio znak da je država pala na najniže grane. Već pred zimu ga je vratio jedan seljak bez ruke, konjskog imena Zekan. On im je rekao da je dorat u ratu oslepio. Djedu je konja bilo žao. Stric Nidžo se ljutio što drže staru kljusinu, ali djed se od konja nije hteo odvojiti. Kada je Petrak došao na Miholjdan, bavili su se samo tim konjem. Tamo u štali su i sofru postavili, a pozvali su i Zekana. Naizmence su pevali, plakali, ljubili dorata, sve dok nisu pozaspali u senu pod jaslama. Neki od

8

gostiju su bili uvređeni što je djed više pažnje poklanjao konju nego njima. Konj je postao poznat čak i van sela.

Jedne letnje večeri konj je nestao sa obližnjeg pašnjaka. Djed ga je uzalud tražio i čak se razboleo. Stalno je osluškivao ne bi li čuo njegovo rzanje.

Te zime djed se neopazice ugasio. Pripovedač je toga dana bio u školi, a kada se vratio, zatekao je izgaženo dvorište puno ljudi. Djed je ležao nasred velike sobe i kao da je još uvek nešto napeto osluškivao. Samo je pripovedač znao šta on čeka i šta bi ga moglo probuditi.

Svak svoju pjesmu

U žandarmerijskoj stanici, uvrh stola je sedeo brkati komandir Munižaba, rodom iz Like, zdesna je bio kaplar Jovo, a sleva žandar Đurajica Rašula. U tim krajevima uz bosansko-ličku granicu bio je običaj da svakog lopova pazarnim danom javno proteraju kroz varoš. Tom prilikom lopov mora narodu da objavljuje zašto ga gone u zatvor, a žandari se uvek pobrinu da ta objava bude što šaljivija.

Ova trojica treba da sastave pesmu za Petra Došena, koji je ukrao devojačku opremu. U pomoć zovu Đuru Pajića, koji je već treći dan ležao u podrumu stanice. Osumnjičen je da je u predizbornoj gužvi spevao pesmu protiv vladine partije. On pokušava da im pomogne, ali svaka pesma ispadne sprdnja na njihov račun. Kaže im da ne može sastaviti pesmu jer je Došen sa njegove strane, a žandari su na drugoj strani i on samo o njima može pevati.

Dani crvenog sljeza

Dječak sa tavana

Prolaze godine, a u pripovedaču nikako da ostari sećanje na jedan senovit, bogat tavan pun tišine, iznenađenja i tajni. Iza pripovedača se nalazi selo Hašani, kuća njegovog

9

ujaka i njegove godine između sedme i dvanaeste. On i njegov rođak su otkrili tavan ujakove kuće. Godinama ga je istraživao, a 1942. neprijateljski bombarder je prepolovio ujakovu kuću. Pola sata kasnije pripovedač je stajao u dvorištu i zurio u ostatke svoga tavana koji ga je i sad privlačio. Njegov pametni i trezveni rođak mitraljezom je rešetao u susret avionu koji je ponovo dolazio.

Posljednji kalajdžija

Stari kalajdžija Mulić, živahan Ciganin je preko pedeset godina obilazio sela i kalajisao bakarno posuđe. Često je svraćao kod pripovedačevog kuma Rožljike. Tamo bi ostajao i po tri dana dok se dobro ne bi ispričali.

Mulić je nekako izvukao živu glavu iz Drugog svetskog rata, ali se odjednom našao u tuđem i nepoznatom svetu. Bakarnog posuđa više nije bilo pa je on za preduzeće „Otpad” počeo da sakuplja staro gvožđe. Imao je konja kojem je, po nečijem nagovoru, dao ime Uragan, a njega samog su uskoro prozvali Otpadnik. Zazirao je od toga da se sa svojim novim zanimanjem i opremom pojavi pred Rožljikom, ali jednom se i to moralo dogoditi. Kada je došao u njegovu kuću, Rožljika mu govori da se seli u Banat. Hteo je Muliću prodati jednu zaostalu granatu. Posvađaju se oko njene cene. Razljućen Rožljika na silu ugura granatu Muliću na kola. Kalajdžija je osetio da ovo među njima po prvi put nije šala. Granatom je tresnuo o pod, a grmljavina eksplozije je dugo odzvanjala brdovitim krajem ispred Grmeča. Uplašeni Uragan, koji je nekim čudom ostao živ, pokaskao je desetak metara niz drum, prevrnuo kola i čekao da neko dođe po njega.

Suđenje

Napolju je mirisala jesen 1941, a oni su u prostranoj seljačkoj sobi saslušavali Panteliju Vokića, omalenog brkicu iz obližnjeg sela. Optužen je da je napastvovao babu

10

Trivunu i njenu snahu Anđu. One su ga zvale da im pomogne oko pečenja rakije. On to ne priznaje, ali naposletku kaže da su se on i Anđa napili te da je moguće da je između njih nešto bilo.

Dobri momak Vasilije

Seljak je galamio na sinovca da sakrije kravu jer se plašio da će je vojnici oteti. Tri naoružana čoveka dolaze u njihovom pravcu. Intendant se od seljaka raspituje za ovce. Seljak potvrđuje njegovu opasku da su ih sigurno vojske pokupile. Vojnik mu govori da mora dati kravu jer trista vojnika gladuje. Seljak se u mestu okamenio, nudi intendantu (oficir koji vodi nadzor i stara se o plaćanju i snabdevanju trupa) Vasilija umesto krave. Bosonogi Vasilije odlazi sa vojnicima. Komesar je mislio da je intendant pijan kada je čuo za ovu trampu.

Storuki seljačak

Uoči same Nove godine 1944, prilikom partizanskog napada na Banja Luku pripovedač se našao među intendantima. Susreću se sa seljakom koji je krenuo u pljačku. Pripovedač ga brani od druge dvojice. Seljak mu se poverava. Kaže da se ogolelo i obosilo. Što nije pojela sirotinja, to je oteo dušman. Seljak se plaši da ne nabasa na Prvu ili Drugu četu udarnog bataljona jer mu je u jednoj sin, a u drugoj sinovac, pa bi ih osramotio.

Kaže mu da seljak čitav rat iznese na svojim leđima, a kad sve bude gotovo, opet po seljaku udare upravo takvi kao što su ovi intendanti.

Braća

Vod partizana Krajišnika se u džamiji tuče sa ustašama. Mikanov brat Jovaš se prepucava sa grupom ustaša koji ga

11

gađaju kroz prozor jedne prizemnice. Žedan je. Njegov brat se tuče negde iza džamije. On prepoznaje njegov glas koji ga doziva i moli da ne dozvoli da ga ustaše živog odnesu. Jovaš ne želi da mu pomogne.

Mikan ipak uspeva da pobegne i dopuzi do bratovljevog skloništa. Kaže mu da je uspeo da se izvuče i bez njegove pomoći, a Jovaš mu odgovara da je on bez njegove pomoći uspeo da pogine. Spušta pogled na bratove bose noge i kaže mu da uzme njegove cipele jer njemu više neće biti potrebne. Mikan izuva brata, a u uglovima očiju su mu svetlucale dve strašne ledene suze.

Bombaši pred muzejom

Krajišnici pokušavaju da prodru u grad, ali svaka zgrada u centru grada se pretvorila u ustaški bunker. Odlučuju da zovu bombaše kako bi ih isterali. Komandant pokušava da komandiru iznese plan akcije, ali on ne zna šta je medresa (muslimanska verska škola), muzej, lapidarijum (muzej kamenih spomenika iz davnine). On opet vojniku mora da pokazuje kako se pali šibica jer on nikada nije šibicom palio vatru.

Plavi lončići

Šesta krajiška brigada kreće prema Vrbasu, vodi ’ladnoj. Ova brigada je bila najbolja u defanzivi. Bili su kod svojih kuća i kada bi ih napali, oni nisu imali kuda bežati, već su branili svoje kuće. Perajici Grmeč iz daljine liči na plavi lončić. Mnogi borci su dezertirali i krenuli nazad put Grmeča. Ostali čuju zvuk borbe i shvataju da su njihovi odbegli borci upali u zasedu.

Relejna stanica

Čim se negde uspostavi relejna stanica, partizanska pošta, to je najbolji znak da se učvršćuje oslobođena

12

teritorija. Komandir stanice najbliže Grmeču je šepavi Dušan. Imao je dva kurira, petnaestogodišnjeg Đurajicu i trinaestogodišnjeg Milorada.

Đedo dolazi da se raspita za svog unuka Miloša. Dečak im čita pismo koje je napisao Đuro (on je pisao većinu pisama).

Djed plače i kaže da ide za unukom na Vrbas jer ga srce tamo vuče.

Miloš Lisac

Već nedeljama brigada se nosi sa premoćnim neprijateljem koji je zapeo da očisti teritoriju od partizanskih snaga.

Jedna baba od intendanta stalno traži kafu. Miloš mu govori da se njoj preko pisama udvarao sam Napoleon.

Zajedno sa Sajom gleda han u dolini. Priseća se kako su se zimi igrali žmurke oko kaca u ostavi. Sajan mu kaže da je sve kao da su ti isti nekadašnji dečaci, samo da nije one crne koke koja je prema njima uperila svoj gvozdeni kljun (top).

Orasi

Vatreni čičica, član Vrhovnog štaba putuje na leđima durašnog bosanskog konjička preko snežne visoravni srednje Bosne. Smrznut sneg je posut polomljenim orahovim lupinama. On se čudi ko je pojeo tolike orahe.

U izveštaju o padu Prnjavora je stajalo da su zaplenjena dva vagona oraha. Odmah je naređeno da se pošalju partizanskim bolnicama. On se plaši da su Krajišnici ukrali te orahe.

Priča sa Krajišnikom koji mu govori koliko oni vole orahe, pogotovo zimi. Seća se kada ih je u detinjstvu dobijao

13

na poklon. Priča mu kako su osvojili te orahe. Morao je ubiti ustaškog mitraljesca. Kada je došao u njegovo sklonište, video je oko njega rasute ljuske. Kaže da mu ga je mrtvog bilo žao jer je i on došao da ih se najede.

Koliko je sati?

Krajiška divizija ide od Aranđelovca ka Beogradu. Među njima je i desetar Ilija. On gunđa jer mu je stao sat koji je pre par dana dobio od komandira čete. To mu je bio prvi sat u životu i nije se osećao usamljen noćima kada bi pogledao u njegove kazaljke. Svima je stalno objavljivao koliko ima sati.

On budi vodnika Borišu koji mu govori da je sat stao zato što ga nije navio. Pošto nije znao koliko ima sati on viče i pita Švabu da li zna koje je vreme. Tada je nastao pakao. Ujutro je drum bio zatrpan leševima. Kada je Ilija došao sebi, začuđeno i obradovano je zaključio da sat još uvek radi uprkos klanici u kojoj su bili.

Ne traži Jazbeca

Birtaš Marko Benić je godinama živeo tiho i nikome nije bio na smetnji. Sve poslove u birtiji oko kojih je trebalo podviknuti, obavljala je njegova tetka Marta. Ni sam rat nije doneo naročitih promena u svakodnevni život krčme.

Jednog proletnjeg dana druge ratne godine vest da su na partizansku teritoriju prebegli neki piloti i mehaničari s dva aviona, unela je veliki nemir. Uskoro se čulo i da se jedan od pilota, Rudi Čajavec, ranjen, prinudno spustio na četničku teritoriju, da je tu uhvaćen i predat vlastima, a njegov mahaničar Jazbec je umakao poteri i sakrio se negde u blizini.

Birtaš je odluči da ga nađe, što je i učinio, predavši ga potom vlastima. Očekivao je slavu zbog ovog svog životnog podviga, ali dočekala ga je samo tišina. Kad se čulo da je Jazbec streljan, Markova birtija je još više opustila.

14

Ulazak partizana u varoš doživeo je kao smak sveta. Sledećeg dana su ga odveli i sve je bilo kao što je očekivao, kao one večeri kada se prvi put pojavio posle hvatanja Jazbeca: zamukli ljudi su se razmicali da mu načine mesta, tišina pred njim je rasla, a on je koračao oduzetim nogama ni u šta.

Artiljerac Marko Medić

Već nekoliko dana radio krklja da je Berlin pao i Nemačka kapitulirala. U bosanskom trouglu tek se razmahivala bitka. Oko artiljerca Marka Medića, koji je nekim čudom ovamo dospeo iz čuvene Šeste ličke divizije, nadovezala se nekakva stara Muslimanka i raspituje se za sina. Pita ga da li će pucati na njenog Dedu. On joj odgovara da će pucati u šta mu narede. Govori drugovima da je Muslimanka ista njegova majka Anđa. Ustaše su je zapalile u štali jer je tražila da je puste tamo gde je ležala njena Mrkulja.

Muslimanka Marku daje krompir i moli ga da puca u vodu ispred njenog Dede, samo da ga uplaši.

Starica je ranjena, a Marko joj pomaže, govoreći da ju je to njen Dedo dohvatio gelerom. Majka grdi sina, a on je osećao da ga mora braniti. Govori kako je njegova majka njemu znala čantrati i da je morao ponekad izmeriti vilama preko leđa iako mu je bila rođena majka.

Na rampi

Na samom podnožju planine postavljena je jaka drvena rampa. Komandir Pantelija Hinić zaustavlja putnike i pregleda legitimacije. Dolaze kola puna ženske čeljadi, a kočijaš je bradat i spečen seljak. To je Markov kum Petar kojeg dugo nije video. Obojica se razdragano grle, ali Pantelija mu ipak traži legitimaciju. Kaže da su takvi propisi i da ga mora legitimisati iako ga poznaje i voli. Seljak je

15

rastužen, ali naposletku ipak daje legitimaciju i prelazi rampu.

Događaj u miliciji

U kancelariju komandira milicije upala je crna Savka, seoska luda, na rukama noseći jednogodišnje dete, koje ostavlja njemu uz galamu da neće da vodi brigu o detetu. Komandir dete daje konjokradici Vidaku da ga nahrani. On detetu daje ime Vaskrsije, hrani ga i priča sa njim. Uveče se luda Savka vraća i opet uz galamu im uzima dete. Komandiru i Vidaku je žao što ga je uzela i mole je da ponekad svrati.

Treba naložiti vatru

Pripovedač među bregovima, na jednoj zaravni susreće čiču koji mu kaže da traži dečaka. Priča mu da su u ratu tuda vodili čitavu kolonu dece, izbeglice i siročad iz jednog doma na slobodnoj partizanskoj teritoriji. Jednog plavušana je triput vraćao u kolonu i opet mu se negde sakrio. Sada je došao da ga potraži. Pripovedač pokušava da mu objasni da su ti dečaci danas odrasli ljudi jer je prošlo preko dvadeset godina.

Starčić kaže da je sam, a ima stančić i penzijicu pa bi dečaku bilo dobro sa njim. Srce mu je ostalo za onim plavim dečakom. Doseti se da bi uveče trebalo naložiti vatru i neko od njegovih dečaka će sigurno doći, jer su svi promrzli, pa će ih vatra privući.

Potopljeno detinjstvo

Dijalog između nekadašnjeg dečaka i sadašnjeg starca. Pre mnogo godina jedan mali putnik se na toj uzvišici oprostio od rodnog mesta. Sad se tim istim ispranim i obrušenim drumom, koji više nikuda ne vodi, jedan prosed čovek pokušava vratiti detinjstvu, zavičaju i uspomenama.

16

Nekadašnji dečak šapuće putniku da je bolje što više ne mogu videti kako sve to izgleda danas jer su tako spasili uspomenu.

Dečak priča kako se najpre oprostio od zečeva. Lugareva Dragica mu je dugo mahala iza niske ograde u cveću. Dečak pita pripovedača da li se seća kako ga je ispratila njihova stara dobra kuja. Ostala je na jednoj okuci neodlučna, tužna i kao malo postiđena zbog te izdaje. Tada je prvi put zaplakao. Osetio je da iza njega ostaje detinjstvo.

Veštačko jezero je potopilo njegov zavičaj. Ovo malo mirno more će postati zavičaj nekog drugog dečaka i njegovog psa.

Nepostojeća bakica

Činovnica opštine nije ni čula, ni videla kada su se otvorila vrata, samo je spazila kako se u njenu kancelariju nečujno ušunjala crna bakica u novim žutim opancima.

Baka joj priča kako od nje traže potvrdu da je živa. Matičar joj je rekao da joj samo može izdati umrlicu. Njen Dane je odavno prijavio njenu pogibiju. U ratu, u opštoj bežaniji se izgubila i dospela čak u Afriku. Njen muž je doveo drugu ženu, izbeglicu iz Glamoča, a onda se razboleo od tifusa i umro. Kada se baka vratila kući, zatekla je samo tu ženu. Zagrlile su se i isplakale kod muževljevog groba. Žena je otišla svojim sinovima, a baka nije mogla da dobije muževljevu penziju jer su je proglasili mrtvom. Nije mogla čak ni da izvadi krštenicu jer se rodila još pod Austrijom. Baka kaže da će se baciti u Unu čim Dani ogradi grob, jer ne želi da smeta ljudima kad je već u knjigama nema.

Magarac sa čeljadećim nogama

Posle rata babi Soviji su rekli da više nema boga i da ne dosađuje njenim molitvama i čantranjem, jer su to nazadne i kažnjive stvari. Babino posvojče Spasoje je otišao u rat i

17

postao je poručnik. Kada je došao kod babe na odsustvo, primetio je da sa njom nešto nije u redu i ubrzo se dosetio o čemu se radi. Na Ilindan se vratio sa crkvenog sabora i rekao starici da se na zboru pojavio magarac sa čeljadećim nogama. Ispriča joj da je jedan čovek petkom, u posni dan, kuvao sebi meso. Na vrata mu je došao čovek sa belom bradom koji ga je zbog toga prekorio. Čovek je bradatog nazvao magarcem u šta ga je onda bradati i pretvorio. Baka je srećna jer je to znak da ima boga.

Zatočnik

Pored kuće Stevana Batića, bivšeg ratnika, već par dana promiču razni ljudi i penju se na visoravan gde se nalazi partizansko groblje. Spremala se proslava dvadesetogodišnjice čuvene bitke. Stevan je čuvao svojih pet ovaca. Ne želi da ide na proslavu, a svoju spomenicu je stavio na ovna.

*Pored grobljanske ograde Stevan Batić se ulogorio sa

svojom babom. Poklao je čitavo svoje stado i napravio pečenje za pomen njegovoj četi.

*Stevo je krenuo na put u Švedsku. Kaže da je branio i

odbranio zemlju, a sad ide trbuhom za kruhom.

18