Svi mi koji pišemo, u ovoj zemlji i ovim jezikom, od nepoznatog početnika do pisca iza koga stoji već manje ili više ostvareno delo, svi mi znamo važnost i ulogu reči. A ako ne znamo, ili ukoliko zaboravimo, potrebno je da se često na to podsećamo. Ukoliko to ne učinimo, reči će se same požuriti da nas podsete.

Svi drugi umetnici, muzičari, slikari, vajari, pozorišni ili filmski stvaraoci, svi oni imaju na raspolaganju razna vidliva i opipljva sredstva kojima se služe u svom izražavanju. Jedini je pisac koji nema ništa drugo do – reči. I jedini smo mi pozvani da od obične, nestalne i promenljive reči, kojom se svi ljudi služe u svojim životnim potrebama, napravimo sredstvo umetničkog izražavanja i, po mogućnosti, umetničko delo.

Mi to, naravno, radimo nesvesno, tj. služimo se rečima ne misleći uvek na svaku reč pojedinačno, izdvojeno, ni na značenje reči kao takvih. I to je dobro, i jedino moguće. Imao je pravo onaj francuski pesnik koji je rekao, otprilike, da su reči tanke daske bačene preko ponora besmisla, i da preko tih dasaka treba pretrčati brzo, služeći se njima ali ne zaustavljajući se duže na njima. Pa ipak, s druge strane, treba se s vremena na vreme malo zamisliti o tom našem alatu i oruđu i proveriti naš odnos prema njemu.

Jasno je da hladno proučavanje rečnika, svesno traženje, izmišljanje i kombinovanje neobilčnih reči ne vode ničemu i da i najveća veština u tom poslu ne daje umetničko delo nego, u najboljem slučaju, kuriozan opit. Umetnost se ne gradi od tih reči i ne dobiva život od njih, nego od onih koje, u dobrim trenucima, iskaču iz naše svesti i daju telo i odelo našoj misli ili našem osećanju. Ali da bi do toga došlo i da bismo u pravom trenutku našli pravu reč, mi moramo da smo na dobroj nozi sa jezikom kojim pišemo, da smo u prisnom i stalnom odnosu sa njim, i to više i drugačije nego drugi ljudi. Sa više napora i odgovornosti.

A jezik, to je život ljudi, svesni i nesvesni, vidljivi i skroviti. Izvan života postoji samo samrtno ćutanje. Nema te reči koja je bez veze sa životom, kao što nema biljke bez podloge koja je hrani. Znači da treba biti blizak ljudima i njihovom životu, slušati njihov govor, upijati ga u sebe, razmišljati o njemu, živeti sa njim kao brat sa bratom. I tada ćemo moći postići ono što treba, tj. da ljudima njihovim i poznatim jezikom iskažemo našu i novu umetničku istinu.

Od tog našeg odosa prema ljudima i njihovom govoru, tj. životu, zavisi i odnos reči prema nama u trenucima kad nam one zatrebaju.

To je sve. Nikakve druge igre i veštine, dovijanja i domišljanja ne pomažu. Reči se ne mogu cediti iz naliv-pera. A ako pokušamo, pa čak ako i „uspemo“, te reči ne žive, ne greju, ne svetle, ne kazuju nikom ništa. Mrtve, na mrtvoj hartiji, one govore jedino o našem naopakom i bezizglednom opitu. Jer, čim se malo više udaljimo od ljudskog života, izraženog ljudskom rečju, to se oseća na našim tekstovima. Naše reči svedoče protiv nas. Svi naši napori su unapred izgubljeni. A čim uspostavimo ponovo dodir sa ma kojim vidom ljudskog života, a ti vidovi su bezbrojno i raznovrsni, naše reči dobivaju toplinu života i snagu ubedljivosti, pretvaraju se u dragoceno, poslušno sredstvo za izražavanje naše umetničke zamisli. I više od toga: reč biva delo.

Prema tome, svakom se od nas, u raznim periodima našeg rada, reči razno javljaju i prikazuju. Nekad su one krupne, tamne inepomične stvari, kao kamenje pored puta, a nekad prozirne, raznobojne, lake i promenljive, kao kristali, rosa i oblaci. A uvek su podvržene neslućenim metamorfozama i večitom talasanju umiranja i vaskrsavanja.

U stvari, rečima nema kraj, kao ni našoj strasnoj borbi s rečima i za reč, ni našem dožiotnom traženju plodne i stvaralačke reči.

A to je ona koja, dolazeći od živih ljudi i ljudskih dela ali i ljudskih snova i želja, i prošavši kroz prizmu umetničkog duha, postaje (u srećnom slučaju) umetničko delo. Zakone toga procesa ne možemo u potpunosti nikad uhvatiti, kao ni zakone ljubavi. A jezik je zaista, kao što je F. Kafka u jednom pismu rekao, naša ljubav do groba.