I Glava

TA JE RE ? Prilazim sada preliminarnom razmatranju pitanja: ta je re?. Ali ono to sada imam rei bie dopunjeno detaljnim razmatranjima, koja e uslediti kasnije.

Rei su, od najstarijih vremena o kojima imamo istorijske dokumente, bile objekt sujevernog strahopotovanja. ovek koji je znao ime svog neprijatelja mogao je, sluei se njime, da stekne maginu mo nad njim. Jo upotrebljavamo izraze kao u ime Zakona. Lako se prihvata tvrdnja: U poetku bee Re. Ovo gledite lei u osnovi filozofije Platona, Karnapa i veine metafiziara izmeu njih.

Da bismo mogli da razumemo jezik, moramo ga najpre liiti njegovih mistinih atributa koji izazivaju strahopotovanje. U tome je glavni cilj ovog poglavlja.

Pre no to priemo razmatranju znaenja rei, ispitajmo ih najpre kao pojave ulnog sveta. S tog stanovita, postoje etiri vrste rei: izgovorene, ute, napisane i proitane. Bez ikakvih smetnji pretpostaviu zdravorazumsko gledite o materijalnim objektima, budui da kasnije uvek moemo ono to je izraeno zdravorazumskim terminima prevesti na bilo koji filozofski jezik koji nam se svia. Otuda je mogue sjediniti napisane i proitane rei i svaku od njih zameniti nekim materijalnim objektom

kako Nojrat (Neurath) kae, tragovima mastila koji je napisana ili odtampana re, shodno okolnostima. Distinkcija izmeu pisanja i itanja je, naravno, znaajna, ali skoro sve ono to je potrebno rei o njoj moe biti reeno o distinkciji izmeu govora i sluanja.

Data re, recimo pas, moe biti od mnogih ljudi, u mnogim okolnostima izgovorena, uta, napisana ili proitana. Ono to se deava kada neka osoba kae neku re nazivam verbalni izraz; ono to se deava kada neka osoba uje neku re nazivam verbalni zvuk; fiziki objekt koji se sastoji od jedne napisane ili odtampane rei nazivam verbalni oblik. Razume se da se verbalni izrazi, zvukovi i oblici razlikuju od drugih izraza, zvukova i oblika psiholokim karakteristikama -intencijom ili znaenjem. Ali, za sada elim da ove karakteristike, koliko god je to mogue, ostavim na stranu, a da razmatram samo status rei, ukoliko one ine deo ulnog sveta.

Izgovorena re pas nije jedan izolovan entitet: to je jedna klasa slinih kretanja jezika, grla i larinksa. Upravo kao to je skakanje jedna klasa telesnih pokreta, a hodanje druga, tako je izreena re pas trea klasa telesnih pokreta. Re pas je opta, kao to je i pas neto opte. Mi slobodno kaemo da moemo izrei istu re pas u dvema okolnostima, ali, u stvari, moemo izrei dve instance iste vrste, upravo kao to kada vidimo dva psa, vidimo dva primerka iste vrste. Tako, u pogledu logikog statusa, ne postoji razlika izmeu psa i rei pas; svaki je opti i egzistira samo u instancama. Re pas je izvesna klasa verbalnih izraza, upravo kao to je pas izvesna klasa etvoronoaca. Sve ovo podjednako vai i za ute i za napisane rei.

Moglo bi se pomisliti da ja neopravdano istiem vrlo oiglednu injenicu kad insistiram da je jedna re opta. Ali postoji jedna skoro neodoljiva tendencija da mislimo, kad god nismo dovoljno

paljivi, o rei kao o jednoj stvari, i da dokazujemo da, dok postoje mnogi psi, jedna re pas je primenljiva na sve njih. Otuda smo navedeni da mislimo da svi psi imaju neku zajedniku pseu sutinu, koja je ono to re pas stvarno znai; te dolazimo do Platonovog shvatanja da pas obitava na inteligibilnom nebu. Dok, naprotiv, ono to stvarno imamo, to je jed an broj, vie ili manje, slinih zvukova, koji su svi primenljivi na jedan broj vie ili manje slinih etvoronoaca.

Kada pokuamo da definiemo izgovorenu re dog (pas), nalazimo da to ne moemo da uinimo a da ne uzmemo u obzir intenciju. Neki kau dawg2, ali mi prepoznajemo da oni imaju na umu dog. Nemac je sklon da kae dok3; ako ga ujemo da kae 'dok' vrti repom kada je zadovoljan, mi znamo da je izgovorio instancu rei dog, dok bi Englez, koji bi proizveo isti zvuk (dok) izgovorio jednu instancu rei dock. U pogledu pisane rei, isto to vai i za one iji je rukopis lo. Tako, dok je slinost sa standardnim zvukom ili oblikom onim govornika na BBC-ju ili u udbeniku kaligrafije esencijalna pri definisanju instance neke rei, ona ipak nije dovoljna, te nuan stepen slinosti sa standardom ne moe biti precizno definisan. Re je, u stvari, jedna porodica4, upravo kao to su psi jedna porodica, i postoje nedovoljno jasni prelazni sluajevi isto kao u evoluciji, gde su morali postojati posrednici izmeu pasa i vukova, na primer.

U ovom pogledu tampani tekst je poeljniji. Izuzev u sluaju kada je tamparska boja izbledela, osoba sa normalnim vidom teko bi mogla da sum nja da li je re pas odtampana na izvesnom mestu ili nije. U stvari, tampani tekst je smiljen da zadovolji nau sklonost za klasifikacijom. Dva primera slova A su

2 Neprecizan izgovor rei dog (pas na engleskom), p.prev.3 isto, p.prev.4 Ovakvu upotrebu rei porodica preuzeo sam od Vitgentajna.veoma slina, a svaki od njih se veoma razlikuje od nekog primera slova B. Koristei crnu tamparsku boju i beli papir, mi tampanjem svako slovo otro kontrastiramo sa podlogom. Tako se jedna tampana strana sastoji od jedne kolekcije diskretnih oblika, koje je lako klasifikovati: dakle, raj za logiara. Ali on se ne bi smeo zavaravati miljenjem da je svet, izvan knjiga, podjednako armantan.

Rei, izgovorene, ute ili napisane, razlikuju se od drugih klasa telesnih kretanja, zvukova ili oblika time to imaju znaenje. Mnoge rei imaju znaenje samo u odgovarajuem verbalnom kontekstu kao to su rei nego, ili, meutim, koje ne mogu stajati same. Objanjenje znaenja ne moemo poeti ovakvim reima, jer one pretpostavljaju druge rei. Meutim, postoje rei ukljuujui sve one koje dete najpre ui koje mogu biti izolovano upotrebljavane: vlastita imena, imena klasa poznatih vrsta ivotinja, imena boja, itd. To su one rei koje nazivam objekt-rei i one ine objekt-jezik, o emu u vie govoriti u jednom kasnijem poglavlju. Ove rei imaju vie osobenosti. Prvo, njihovo znaenje je nauen o (ili moe da bude naueno) konfrontacijom sa objektima koji su ono to one znae. Drugo, one ne pretpostavljaju druge rei. Tree, svaka od njih, sama sobom, moe da izrazi ceo iskaz; moete uzviknuti vatra!, ali bi bilo besmisleno uzviknuti nego!. Oigledno je da svako objanjenje znaenja mora poeti ovakvim reima; jer, slino istinitosti i lanosti i znaenje ima hijerarhiju znaenja koja odgovara hijerarhiji jezika.

Reima se sluimo na vie naina: prilikom naracije, postavljanja pitanja, izricanja naredbi i zahteva, govora o fiktivnim entitetima, itd. Ali najelementarnija upotreba je demonstrativna upotreba, kao u uzviku lisica!, kada je lisica vidljiva. Skoro je podjednako primitivan vokativ: vlastito ime je upotrebljeno da bi

ukazalo na eljeno prisustvo imenovane osobe. Ali to nije ba tako primitivno kao to izgleda, jer znaenje jedne objekt-rei mora biti naueno u prisustvu objekta. (Iskljuujem takve rei koje su nauene pomou verbalne definicije, poto one pretpostavljaju neki ve postojei jezik.)

Oigledno je da se znanje jednog jezika sastoji u odgovarajuoj upotrebi rei i u odgovarajuoj reakciji, kada se one uju. Nije nuno da budemo u stanju da kaemo ta one znae, nita vie no to je za jednog igraa kriketa nuno da zna matematiku teoriju projektila. Uistinu, u sluaju mnogih objekt-rei, strogo uzev, nemogue je rei ta one znae, izuzev tautologijom, jer su to rei sa kojima jezik poinje. Vi moete objasniti, na primer, re crveno samo pokazujui neto to je crveno. Dete razume utu re crveno kada je ustanov ilo vezu izmeu ute rei i crvene boje. Ono je ovladalo izgovorom rei crveno kada je u stanju, ako primeuje neto crveno, da kae crveno i pobueno je da tako postupa.

Prvobitno uenje objekt-rei je jedna stvar, a upotreba jezika, kad je ovim sredstvom ovladano, druga je stvar. U ivotu odraslih svaki govor, slino pozivanju po imenu, premda manje oigledno, jeste u intenciji, u zapovednom nainu. Kada se ini da se radi o pukom tvrenju, trebal o bi da mu prethode rei znaj da.... Mi znamo mnoge stvari, a tvrdimo samo neke od njih; stvari koje tvrdimo su one koje elimo da nai sluaoci znaju. Kada ugledamo svetlei meteor i jednostav no kaemo pogledaj!, mi oekujemo da ova jedna re izazove odgovarajuu reakciju prisutnog posmatraa, da ga i on opazi. Ako imate nekog nepoeljnog posetioca, vi ga moete izbaciti ili mu samo rei izlazi!, poto ovo poslednje implicira manje troenje fizike energije i poeljnije je ako ve ima isti rezultat.

Sledi da, ako se kao odrasli sluite nekom rei, vi to, po pravilu,

ne inite samo zato to je u vaim ulima ili u vaoj imaginaciji prisutno ono to ona oznaava, nego zato to elite da va slualac uini neto povodom nje. Ovo nije sluaj kod deteta, kad ui jezik, niti uvek u kasnijim godinama, poto ima zanimljivih okolnosti u kojima se upotreba rei odvija automatski, po navici. Tako, ako biste iznenada ugledali prijatelja za koga ste pogreno verovali da je mrtav, vi biste verovatno izgovorili njegovo ime, iako vas ni on niti iko drugi ne bi mogli uti. Ali takvi sluajevi su izuzetni.

U znaenju jedne reenice postoje tri psiholoka elementa: spoljanji uzroci izricanja, efekti uvenja izreenog i (kao deo uzroka izricanja) efekti koje govornik oekuje da se jave kod sluaoca.

Uopteno uzev, moemo rei da se govor, osim nekih izuzetaka, sast oji od zvukova proizvedenih od strane neke osobe, sa namerom da uzrokuje eljene akcije drugih osoba. Meutim, njegove indikativne i asertorike mogunosti ostaju fundamentalne, jer zahvaljujui njima, kada ujemo neki govor, on nas moe navesti na akciju, na nain koji odgovara nekom obeleju sredine, koje je uoeno od strane govornika ali ne i od sluaoca; ili kojih se govornik sea, na osnovi prolih opaanja. Izvodei posetioca iz svoje kue, nou, moete mu rei: Ovde su dva stepenika niz koje treba sii, to njega navodi da postupi kao da je video stepenice. Ovo pak implicira izvestan stepen blagonaklonosti prema vaem posetiocu. Ali iznositi injenicu nikako nije uvek svrha govora; moe se, upravo, govoriti sa namerom da se drugi obmanjuju. Jezik nam je dat da bismo mogli da prikrivamo nae misli. Tako, kada mislimo o jeziku kao o sredstvu za izraavanje injenica, mi preutno podrazumevamo izvesne elje govornika. Interesantno je da jezik moe izraavati injenice; a takoe je interesantno da on moe izraavati i lai. Kad izraava jedno ili drugo,

onda se to deava s obzirom na neko delanje sluaoca koje bi time bilo izazvano. Ako je slualac rob, dete ili pas, rezultat se jednostavnije postie upotrebom imperativa. Meutim, postoji razlika izmeu delotvornosti laganja i delotvornosti istine: la proizvodi eljene efekte samo ukoliko se oekivala istina. U stvari, niko ne bi mogao uiti da govori ukoliko istina ne bi bila pravilo. Ako detetu, kad vidi psa, nasumino kaete maka, konj ili krokodil, vi neete moi da ga obmanete time to ete rei pas onda kad to nije pas. Dakle, laganje je jedna izvedena aktivnost, koja pretpostavlja istinitost kao uobiajeno pravilo.

Premda su veina reenica primarno imperativne, proizilazi da one ne mogu ispunjavati svoju funkciju uzronika akcije kod sluaoca, osim na osnovu indikativnog karaktera objekt-rei. Uzmimo da kaem tri i da osoba na koju se zapovest odnosi tri; ovo se deava samo zato to re tri ukazuje na izvesnu vrstu akcije. Viena u svojoj najprostijoj formi, ova situacija se pokazuje na vojnim vebama; ustanovljen je uslovni refleks, tako da izvesna vrsta zvuka (zapovesti) proizvodi izvesnu vrstu telesnog kretanja. U ovom sluaju moemo rei da je vrsta odreenih zvukova ime odreenih vrsta kretanja. Ali rei koje nisu imena telesnog kretanja imaju manje direktnu vezu sa delanjem.

Samo u izvesnim sluajevima znaenje verbalnog izricanja moe biti poistoveeno sa efektom koji se hteo postii kod sluaoca. Zapovedne rei i re pogledaj! su takvi sluajevi. Ali ako kaem pogledaj, eno lisice, ja ne nameravam samo da proizvedem izvesnu akciju kod sluaoca, nego mu obezbeujem i motiv za akciju, opisujui jednu karakteristiku okoline. U sluaju narativnog govora distinkcija izmeu znaenja i nameravanog efekta jo je oiglednija.

Samo reenice imaju nameravane efekte, dok znaenje nije ogranieno na reenice. Objekt-rei imaju znaenje koje ne zavisi

od njihovog javljanja u reenicama.

Na najnioj ravni govora ne postoji distinkcija izmeu reenica i izolovanih, pojedinanih rei. Na ovoj ravni, izolovane rei slue da ukau na ulno prisustvo onoga to one opisuju. Preko ove forme govora objekt-rei i dobijaju svoje znaenje, i u ovoj formi govora svaka re je jedna tvrdnja. Sve ono to prevazilazi tvrdn je o onome to je ulno prisutno, pa ak i neke tvrdnje koje to ne ine, moe se postii samo pomou reenica; ali ako reenice sadre objekt-rei, ono to one tvrde zavisi od znaenja tih objektrei. Ima reenica koje ne sadre objekt-rei, to su logike i matematike reenice. Ali svako empirijsko tvrenje sadri objekt-rei, ili rei definisane pomou njih. Tako je znaenje objekt-rei fundamentalno u teoriji empirijskog saznanja, jer je jezik preko njih povezan sa nelingvistikim okolnostima, na nain koji ga ini sposobnim da izraava empirijsku istinu ili la.

II Glava

REENICE, SINTAKSA I DELOVI GOVORA

Reenice mogu da budu upitne, optativne, uskline i imperativne, a takoe i izjavne. U toku gotovo celog daljeg razmatranja, moem o se ograniiti na izjavne, jer to su jedine reenice koje su istinite ili lane. Pored njihove istinitosti i lanosti, ove reenice imaju dve druge osobine koje nas interesuju, a koje one dele sa drugim reenicama. Prva od ovih je ona da se one sastoje od rei i da se njihovo znaenje izvodi iz onih rei koje ih sai njavaju; druga, to poseduju izvesnu vrstu jedinstva, na osnovu ko je su u stanju da predstavljaju izvesne osobine, ega su njihove konstitutivne rei liene.

Svaka od ovih triju karakteristika zahteva istraivanje. Ponimo sa jedinstvom reenice.

Reenica, u gramatikom pogledu jedna, moe da ne bude i u logikom pogledu jedna. Reenica Izaao sam i video sam da je padala kia logiki se ne razlikuje od dve reenice: Izaao sam i Video sam da je padala kia. Ali reenica: Kada sam izaao, video sam da je padala kia logiki je jedna: ona tvrdi da su dve pojave bile istovremene. Cezar i Pompej behu dva velika generala jeste reenica koju u logikom pogledu ine dve reenice, ali Cezar i Pompej behu podjednako veliki generali je u logikom pogledu jedna reenica. Naim svrhama bie primereno iskljui-

vanje ree nica koje nisu logiki jedne, u koje spadaju one koje se sastoje od dve tvrdnje, povezane sa i, ili, ali, ili iako ili nekim veznikom ove vrste. Za nae namere jedna reenica mora biti ona koja kae neto to ne moe da bude reeno u dve odvojene, pojedinane reenice.

Razmotrimo sada sledeu reenicu: Bilo bi mi ao ako se razbolite. Ona se ne moe podeliti na Bie mi ao i Vi ete se razboleti; ona ima onakvu vrstu jedinstva kakvu zahtevamo od reenice. Ali ona ima sloenost koju neke reenice nemaju; zanemarujui vreme, ona ustanovljava relaciju izmeu ao mi je i Vi ste bolesni. Moemo je interpretirati kao da tvrdi da u bilo koje vreme kada je druga komponenta istinita, istinita je i prva. Ovakve reenice mogu biti nazvane molekularnim, u odnosu na svoje reenice konstituente, koje, u istom odnosu, mogu biti nazvane atomskim. Da li reenice mogu biti atomske, u apsolutnom smislu, izvan ove relacije, za sada to pitanje moemo ostaviti otvorenim, ali svaki put kada naemo da je neka reenica molekularna, postupiemo sasvim ispravno ako, pri razmatranju onog to ini jedinstvo reenice, nau panju najpre usmerimo na njene atome. Grubo reeno, atomska reenica je ona reenica koja sadri samo jedan glagol. Ali ovo bi bilo tano samo u strogo logikom jeziku.

Ovo pitanje nikako nije prosto. Pretpostavimo da ja najpre kaem A, a onda B; vi moete izrei sud: zvuk A je prethodio zvuku B. Ali ovo implicira zvuk A se pojavio i zvuk B se pojavio, pri emu se zakljuuje da je jedna od pojava bila pre druge. Otuda je va iskaz analogan iskazu kao to je Poto sam izaao, pokvasio sam se. To je jedan molekularan iskaz, iji su atomi: A se pojavilo i B se pojavilo. Sada, ta hoemo rei kad kaemo A se pojavilo? Hoemo rei da smo uli izvestan zvuk izvesne klase, koja je nazvana A. Tako kada kaemo A je pret-

hodilo B-u, na izraz ima jednu skrivenu logiku formu koja je ista kao forma iskaza: Prvo se dogodilo lajanje psa, a zatim rzanje konja.

Razmotrimo ovo malo podrobnije. Ja kaem A; zatim kaem ta sam rekao?, na to vi uzvratite rekli ste A. Sada zvuk koji ste proizveli izgovarajui A u vaem odgovoru razliit je od zvuka koji sam ja prvobitno proizveo. Prema tome, ako je A bilo ime nekog poseb nog zvuka, va iskaz bi bio laan. Va iskaz je istinit samo zato to je A ime za jednu klasu zvukova; va iskaz klasifikuje zvuk koji sam proizveo isto tako tano kao da ste rekli Vi ste lajali kao pas. Ovo pokazuje kako nas jezik prisiljava na optost i onda kada najvie elimo da je izbegnemo. Ako elimo da govorimo o posebnom zvuku koji sam proizveo, onda mu moramo dati vlastito ime, recimo Tom, a zvuk koji ste vi proizveli, kada ste izgovorili A nazovimo Dik. Onda moemo rei Tom i Dik su A-ovi. Moemo rei: Rek ao sam Tom, ali ne Rekao sam Tom. Striktno, ne bismo mogli rei Rekao sam A; mogli bismo rei Rekao sam jedno A. Sve ovo ilustruje jedan opti princip, naime, kada upotrebljavamo opti termin kao to su A ili ovek, nemamo na umu univerzaliju, ve jednu instancu kojoj je sadanja instanca slina. Kada kaemo Rekao sam A, ono to stvarno hoemo rei je Proizveo sam jedan zvuk veoma slian zvuku koji proizvodim sada: A. Ovo je, meutim, samo jedna digresija.

Vratimo se pretpostavci da najpre kaem A, a zatim B. Nazvaemo Tom posebnu pojavu koju konstituie moj prvi izriaj, a Hari pojavu koju konstituie drugi izriaj. Onda moemo rei Tom je prethodio Hariju. Ovo je bilo stvarno ono to smo mislili rei kada smo rekli Zvuk A je prethodio zvuku B. Tako smo, na kraju, doli do atomske reenice kojom se ne vri puka klasifikacija. Moglo bi se primetiti da to kada kaem Tom

je prethodio Hariju, implicira Tom se pojavio i Hari se pojavio, isto kao i kada sam rek ao Zvuk A je prethodio zvuku B koje implicira A se pojavilo i B se pojavilo. Mislim da bi to, uistinu, bila logika greka. Kada kaem da se dogodio neki nespecifikovan lan klase, moj iskaz je smislen samo ako znam o kakvoj klasi je re; ali u sluaju pravog vlastitog imena, ime je bez znaenja osim ako nije ime neega, u kom sluaju se to neto mora dogoditi. Ovo moe podseati na ontoloki argument, ali stvarno to je samo deo definicije imena. Vlastito ime imenuje neto to nema vie instanci, i imenuje ga po konvenciji ad hoc, a ne nekom deskripcijom sastavljenom od rei sa prethodno pripisanim znaenjima. Prema tome, sve dok ime ne imenuje neto, ono je prazan zvuk a ne re. I kada kaemo Tom je prethodio Hariju, gde su Tom i Hari imena posebnih zvukova, mi ne pretpostavljamo Tom se dogodio i Hari se dogodio, to bi bili strogo besmisleni izrazi.

U praksi, vlastita imena se ne daju prostim i kratkim pojavama, poto veina od njih nije dovoljno zanimljiva. Kada imamo priliku da ih pomenemo, to inimo deskripcijom kao to su Cezareva smrt ili Hristovo roenje. Govorei, za trenutak, terminima fizike, imena pridajemo izvesnim kontinuiranim fragmentima prostor-vremena, kao to su Sokrat, Francuska ili Mesec. Nekada se govorilo da vlastita imena pridajemo supstanciji ili kolekciji supstancija, ali sada smo izumeli drugaiju frazeologiju za izraavanje objekta vlastitog imena.

U praksi, jedno vlastito ime uvek obuhvata mnotvo pojava, ali ne na nain imena klase, jer odvojene pojave su delovi onog to ime znai, a nisu njegove instance. Razmotrimo, na primer, Cezar je umro. Smrt je jedna opta re koja odgovara izvesnom broju pojava koje imaju meu sobom izvesne slinosti, ali ne nuno neku meusobnu prostorno-vremensku povezanost.

Svaka od ovih pojava je jedna smrt. Cezar, naprotiv, oznaava jednu seriju pojava uzetih kolektivno, a ne ponaosob. Kada kaemo Cezar je umro, mi kaemo da je jedna serija pojava koja je bila Cez ar postala lan klase smrti; ova okolnost se naziva Cezareva smrt.

Sa logikog stanovita, vlastito ime moe biti pridano svakom kontinuiranom delu prostor-vremena. (Za to je dovoljan makroskopski kontinuitet.) Dva dela ivota jednog oveka mogu imati razliita imena, na primer Oktavijan i Avgust. Univerzum moe biti uzeto kao vlastito ime prostor-vremena, uzetog u celini. Moemo pridati vlastito ime i vrlo malim delovima prostor-vremena, ako su njihove dimenzije dovoljno velike da budu opaljive. Ako jednog odreenog dana kaem A u 6 sati popodn e, moemo pridati vlastito ime ovom zvuku ili, da budem konkretniji, auditivnom osetu koji je imala neka prisutna osoba sluajui me. Ali i kad smo stigli do ovog stepena minucioznosti, ne moemo rei da smo imenovali neto to je lieno strukture. Moe se, dakle, za sada prihvatiti da je svako vlastito ime ime neke strukture, a ne neega to je lieno delova. Ali tu je re o empirijskoj injenici, ne nuno logikoj.

Ako hoemo da izbegnemo zamke u pitanjima koja nisu lingvisti ka, moramo razlikovati reenice ne po kompleksnosti, koju one eventualno mogu imati, nego po onome to je implicirano njihovom formom. Aleksandar je prethodio Cezaru jeste neto kompleksno zbog kompleksnosti Aleksandra i Cezara, dok x je prethodilo y-u svojom formom ne implicira da su x i y sloeni. U stvari, poto je Aleksandar umro pre no to se Cezar rodio, svaki konstituent Aleksandra je prethodio svakom konstituentu Cezara. Tako, moemo prihvatiti x je prethodilo y -u kao atomsku formu iskaza, sve da i nismo u stanju da stvarno navedemo jedno x i jedno y, koji bi dali atomski iskaz. Rei emo

onda da je forma iskaza atomska, ako je injenica da iskaz ove forme logiki ne implicira da je re o strukturi koju sainjavaju subordirani iskazi. I dodaemo da logiki nije nuno da vlastito ime imenuje strukturu koja ima delove.

Prethodna diskusija je neophodan uvod u pokuaju da se otkrije ono to konstituie esencijalno jedinstvo reenice; jer ovo jedinstvo, bilo koje prirode da je, oigledno postoji u reenici atomske forme, i moralo bi biti najpre istraivano u takvim reenicama.

U svakoj smislenoj reenici, izvesna veza je esencijalna izmeu onog to pojedinano rei znae izostavljajui rei koje slue samo da oznae sintaktiku strukturu. Mi znamo da Cezar je umro tvrdi postojanje zajednikog lana dve klase, klase dogaaja koji su bili Cezar i klase dogaaja koji su smrt. To je samo jedna od relacija koju reenice mogu tvrditi; sintaksa u svakom sluaju pokazuje koja je relacija tvrena. Neki sluajevi su prostiji od Cezar je umro, a neki sloeniji. Pretpostavimo da pokazujem narcis i kaem ovo je uto; ovde ovo moe biti uzeto kao vlastito ime dela mog sadanjeg vizuelnog polja, a uto kao ime klase. Interpretiran na ovaj nain, ovaj iskaz je prostiji od Cezar je umro, poto klasifikuje dati objekt, to je logiki analogno iskazu ovo je smrt. Moramo biti u stanju da znamo ovakve iskaze, pre no to moemo znati da ove dve klase imaju zajedniki lan, koji predstavlja ono to je tvreno sa Cezar je umro. Ali Ovo je uto nije tako prosto kao to izgleda. Kada dete ui znaenje rei uto, postoji najpre objekat (ili skup objekata) koji je ut po definiciji, a zatim percepcija da su drugi objekti slini po boji. Tako, kada detetu kaemo Ovo je uto, ono to mu (sa neto sree) prenosimo jeste: Ovo je po boji slino objektima koji su uti po definiciji. Na taj nain, klasifikatorski iskazi, ili iskazi koji pri pisuju predikate, mogli bi da izgledaju kao da su

stvarno iskazi koji tvrde slinost. Ako je tako, najprostiji iskazi su relacioni.

Meutim, postoji razlika izmeu relacija koje su simetrine i onih koje su asimetrine. Relacija je simetrina ako vai izmeu x i y i ujedno vai izmeu y i x; a ona je asimetrina ako vai izmeu x i y a ne moe vaiti izmeu y i x. Tako su i slinost i neslinost simetrini ali pre, vei, desno od, itd. su asimetrine relacije. Ima takoe relacija koje nisu ni simetr ine ni asimetrine; brat je jedan primer, poto, ako je x brat y-u, y moe biti sestra x-u. Ove relacije i one asimetrine su nazvane nesimetrinim. Nesimetrine relacije su od najveeg znaaja, a mnogi uveni filozofi su osporavali njihovo postojanje.

Pokuajmo da tano ustanovimo ta su lingvistike injenice o nesimetrinim relacijama. Dve engleske reenice Brutus killed Caesar i Caesar killed Brutus konstituiu iste rei, aranirane u oba sluaja relacijom vremenskog sleda. I pored toga, jedna od njih je istinita, a druga lana. Naravno, upotreba reda za ovu svrhu nije esencijalna. Latinski umesto reda upotrebljava infleksije. Ali ako biste bili rimski uitelj koji poduava o razlici izmeu nominativa i akuzativa, bili biste primorani da, za neki trenutak, uvedete nesimetrine relacije i nali biste prirodnim da ih objasnite posredstvom prostornog ili vremenskog reda. Razmotrimo, za trenutak, ta se deavalo kada je Brut ubio Cezara: no se velikom brzinom kretao od Bruta prema Cezaru. Apstraktna shema toga je A se kretalo od B do C i injenica, kojom se bavimo, jeste da je ovo razliito od A se kretalo od C do B. Ovde su postojala dva dogaaja, jedan, A-se-nalo-u-B, drugi, A-se-nalo-u-C, koja emo nazvati x i y. Ako se A kretalo od B do C, x je prethodilo y -u ; ako se A kretalo od C do B, y je prethodilo x-u. Tako je poslednji izvor razlike izmeu Brutus killed Caesar i Caesar killed Brutus razlika izmeu x je prethodilo y-u i y je pretho-

dilo x-u, gde su x i y dogaaji. Slino ovom, u vizuelnom polju postoje prostorne relacije gore-i-dole, desno-i-levo koje imaju istu osobinu asimetrije. Svetlije,dublje i, uopte, svi komparativi su isto tako asimetrini.

Jedinstvo reenice je sasvim oigledno u sluaju asimetrinih relacija: x prethodi y-u i y prethodi x-u su sastavljene od istih rei, araniranih istom relacijom vremenske sukcesije. U njihovim sastavcima ne postoji nita to bi ih razlikovalo jedne od druge. Ovakve reenice se razlikuju samo kao celine, ali ne u njihovim delovima; to je ono to mislim, kada govorim o reenici kao jedinstvu.

Na ovom mestu je znaajno podsetiti, ako hoemo da izbegnemo konfuzije, da su rei univerzalije.5 U izricanjima reenica x prethodi y-u i y prethodi x-u dva simbola x nisu identini, niti pak dva simbola y. Pridajmo ovim izricanjima reenica vlastita imena S1 i S2. Neka X1 i X2 budu vlastita imena dva izricanja x-a, Y1 i Y2 vlastita imena dva izricanja y-a, a P1 i P2 vlastita imena dva izricanja prethodi. Tako se S1 sastoji od tri izricanja, i to redom X1, P1, Y1, a S2 od tri izricanja i to redom Y2, P2, X2,. Red je u svakom sluaju istorijska injenica tako odreena i nepromenljiva kao i injenica da je Aleksandar prethodio Cezaru. Kada vidimo da red rei moe biti menjan i da moemo isto tako lako rei Caesar killed Brutus kao i Brutus killed Caesar, skloni smo da mislimo da su rei odreene stvari koje se mogu na razliite naine urediti. To je jedna zabluda: rei su apstrakcije i verbalni izrazi mogu imati samo onaj red, bilo koji da je to, koji imaju. Iako je njihov ivot kratak, one ive i umiru i ne vaskrsavaju. Sve ovakve stvari ove vrste su ureene onako kako

5 Ovo ne implicira da postoje univerzalije. To samo tvrdi da je status rei, nasuprot njenim instancama, isti kao status Psa nasuprot pojedinanim psima.su ureene i nisu sposobne da se preurede.

Kako ne elim da moje miljenje bude nepotrebno pedantno, to u samo istai da je jasnoa u ovoj stvari nuna za razumevanje pojm a mogunosti. Mogue je, kaemo, rei Brutus killed Caesar ili Caesar killed Brutus, ali ne shvatamo da je to tano analogno injenici da je mogue da neki gospodin bude levo od neke dame u jednoj prilici, a neki drugi gospodin desno od neke druge dame u drugoj prilici. Jer: neka bude klasa izgovaranja rei Brutus; neka bude klasa izgovaranja rei killed ; i neka bude klasa izgovaranja rei Caesar. Tada, rei da moemo rei ili Brutus killed Caesar ili Caesar killed Brutus znai rei da (1) postoje pojave x, P, y takve da je x lan od , P lan od , y lan od , i x je upravo ispred P, a P upravo ispred y ; (2) postoje pojave x, P, y koje ispunjavaju gornje uslove u pogledu lanstva od , , ali tako da je y upravo ispred P, a P upravo ispred x. Smatram da u svim sluajevima mogunosti postoji jedan subjekt koji je promenljiva, definisana tako da zadovoljava neki uslov koji mnoge vrednosti promenljiva zadovoljavaju i da meu ovim vrednostima neke zadovoljavaju dodatni uslov, dok druge ne zadovoljavaju; onda kaemo da je mogue da subjekt moe zadovoljiti ovaj dodatni uslov. Simboliki, ako su x i x i x i ne x istiniti za prikladne vrednosti x-a, tada, ako x, onda je x mogue ali ne i nuno. (Treba razlikovati empirijsku od logike nunosti, ali u ovo pitanje ne elim da ulazim.)

Istaknimo i jedno drugo pitanje. Kada kaemo da su reenice xPy i yPx (gde je P asimetrina relacija) inkompatibilne, simboli x i y su opti, poto, u naem sluaju, postoje dve njihove instance; ali oni moraju biti imena partikularija. Dan prethodi noi i No prethodi danu su oba istinita. U ovakvim sluajevima, dakle, postoji odsustvo logike homogenosti izmeu simbola i njegovog znaenja: simbol je opti, dok je znaenje posebno.

Ova vrsta logike heterogenosti vrlo lako vodi konfuziji. Svi simboli su istog logikog tipa: oni su klase slinih izraza, slinih zvukova, slinih oblika; ali njihova znaenja mogu biti bilo kojeg tipa ili biti dvosmislenog tipa, kao to je i sama re tip. Odnos simbola prema njegovom znaenju nuno varira shodno tipu znaenja i ta injenica je znaajna u teoriji simbolizma.

Poto smo razmotrili konfuzije koje mogu nastati kada smatramo da se ista re moe javljati u dve razliite reenice, sada moemo slobodno upotrebljavati ove izraze tako da moemo rei irafa se moe nai u Africi i u zoolokom vrtu a da ne budemo zavedeni da pomislimo da to vai za bilo koju pojedinanu irafu.

U jeziku kao to je engleski, u kome je red rei bitan za znaenje reenice, pitanje nesimetrinih relacija moemo izloiti na sledei nain: kod datog skupa rei, koje su sposobne da formiraju jednu reenicu, esto se deava da su one sposobne da formiraju dve ili vie reenica, od kojih je jedna istinita dok su druge lane, a da ta razlika proizilazi iz reda rei. Tako, znaenje jedne reenice je, bar u nekim sluajevima, odreeno redom rei, a ne klasom. U takvim sluajevima, znaenje reenice ne proizilazi iz zbira znaenja pojedinanih rei. Kada neka osoba zna ko je bio Brut, ko je bio Cezar i ta je ubijanje, ona jo ne zna ko je koga ubio; kada uje reenicu Brutus killed Caesar, da bi to znao, on treba pored vokabulara da zna i sintaksu, poto forma ove reenice, kao celina, doprinosi znaenju.6

Da bismo izbegli nepotrebnu razvuenost, pretpostavimo, za tren utak, da postoji samo usmeno izraavanje, tj. samo govor. U tom sluaju sve rei imaju vremenski red, a neke od njih taj red tvrde. Mi znamo da je, ako su x i y imena pojedinanih dogaaja, ako je reenica x prethodi y-u istinita, reenica y prethodi x-u

6 Ponekad postoji dvosmislenost: uporedi The muse herself that Orpheus bore.lana. Moj problem je, sada, sledei: moemo li tvrditi ita ekvivalentno tako to bismo to izrekli terminima koji se odnose na dogaaje a ne na jezik? Izgledalo bi da imamo posla sa jednom karakteristikom vremenskih relacija, a, ipak, kada pokuamo da kaemo ta je ta karakteristika, izgleda da smo navedeni da izrazimo karakteristiku reenice o vremen skim relacijama. Ono pak to vai za vremenske relacije, vai i za sve druge asimetrine relacije.

Kada ujem reenicu Brutus killed Caesar, zapaam vremenski red rei, ako ne bi bilo tako, ne bih mogao znati da sam uo tu reenicu a ne reenicu Caesar killed Brutus. Ako potom tvrdim vremenski red reenicama Brutus prethodi killed i killed prethodi Cezar, moram ponovo da budem svestan vremenskog reda rei u ovim reenicama. Moramo, dakle, biti svesni vremenskog reda dogaaja u sluajevima u kojima ne tvrdimo da oni imaju ovaj vremenski red, inae upadamo u beskrajni regres. ta je to, onda, ega smo u ovakvom sluaju svesni?

Moglo bi da bude predloeno sledee objanjenje: kada ujem re Brutus, postoji jedno iskustvo analogno onom kad sluam zvono iji zvuk postepeno nestaje. Ako je jedna re uta trenutak ranije, sada jo postoji pridrueni oset, analogan onom doivljenom trenutak ranije ali slabiji. Tako, im smo zavrili sluanje reenice Brutus killed Caezar, mi jo imamo auditivni oset koji bi se tipografski mogao predstaviti ovako:

Brutus killed CAESAR; dok, poto smo uli reenicu Caesar killed Brutus, na oset bi

mogao biti predstavljen kao

Caesar killed BRUTUS.

Mogli bismo se zadovoljiti tvrdnjom da su ovi razliiti oseti ono to nam omoguuje da prepoznamo red u vremenu. Prema ovoj teoriji, kada razlikujemo Brutus killed Caesar i Caesar

killed Brutus, ne razlikujemo dve celine sastavljene od tano istih delova koji su sukcesivni, nego dve celine sastavljene od donekle razliitih delova, koji su simultani. Svaka od ovih celina se karakterie svojim konstituentima i nije potrebno naknadno pominjanje poretka.

Bez svake sumnje, u ovoj teoriji postoji elemenat istine. Izgleda jasno, to je predmet psihologije, da postoje pojave koje mogu biti klasifikovane kao oseti u kojima je prisutan zvuk kombinovan sa slabljenjem seni zvuka utog trenutak ranije. A ako ne bi bilo ove seni, ne bismo znali da su se proli dogaaji dogodili. Ako pretpostavimo da pridrueni oseti postoje, kako, onda, znamo za njihovu slinost i razliku u odnosu na oset u njegovoj prvobitnoj jaini? Ako bismo znali samo prisutne pojave koje su de facto u relaciji sa prolim pojavama, ne bismo nikad saznali ovaj odnos. Jasno je da mi ponekad, u nekom smislu, znamo prolost, ne izvoenjem zakljuaka polazei od sadanjosti, ve na isti direktan nain na koji znamo sadanjost. Jer, ako ovo ne bi bio sluaj, nita nas u sadanjosti ne bi vodilo pretpostavci da je postojala prolost, ili ak razumevanju ove pretpostavke.

Uzmimo ponovo iskaz: Ako x prethodi y-u, y ne prethodi x-u. ini se jasnim da ovo ne znamo empirijski, ali izgleda da ovaj iskaz nije logiki7. Pored toga, ne vidim ni da moemo rei da je to lingvistika konvencija. Iskaz x prethodi y-u moe biti tvren na osnovu iskustva. Ako ovakvo iskustvo imamo, moemo rei da ne moemo imati nikakvo iskustvo koje bi nas vodilo iskazu y prethodi x-u. Oigledno je da, ma kako ovo preformulisali, negde mora da se u naem iskazu javi negacija; i mislim da je isto tako oigledno da nas negacija uvodi u podruje jezika. Kada kaemo y ne prethodi x-u, moglo bi da izgleda da samo hoemo da kaemo

7 Odluka o ovom pitanju povezana je sa razmatranjem vlastitih imena, do ega emo doi kasnije.reenica y prethodi x-u je lana. Jer ako prihvatimo neku drugu interpretaciju, moraemo da prihvatimo da moemo opaati negativne injenice, to izgleda protivno zdravom razumu, ali moda i nije, iz razloga koji e biti dati kasnije. Mislim da neto slino moe bi ti reeno o ako: kada se javlja ova re, ona se mora odnositi na reenicu. Izgleda, dakle, da bi iskaz koji istraujemo morao biti izraen ovako: bar jedna od reenica x prethodi y-u i y prethodi x-u je lana, ako su x i y vlastita imena dogaaja. Kako nam je za nastavljanje ovog ispitivanja potrebna definicija lanosti, to emo ovo pitanje odloiti za kasnije kada budemo razmatrali istinitost i lanost.

Delovi govora, oni koji se javljaju u gramatici, nemaju blizak odnos sa logikom sintaksom. Pre je predlog, a prethodi je glagol, ali oni znae istu stvar. Glagol, koji bi mogao izgledati bitan u reenici, mogao bi u mnogim jezicima biti odsutan, ak i u engleskom, u reenici kao More haste, less spead. Mogue je, meutim, konstruisati jedan logiki jezik sa logikom sintaksom, i posle u obinom jeziku pronai neto to nas upuuje na njega.

Najkompletniji deo logike je teorija veznika. Kada se ovi javljaju u logici, oni se nalaze samo izmeu celih reenica; oni omoguuju molekularne reenice, iji atomi su njima odvojeni. Ovaj deo je tako kompletno obraen da nije potrebno da gubimo vreme na njega. Osim toga, svi raniji problemi kojima smo se bavili nas taju povodom reenica atomske forme.

Razmotrimo nekoliko reenica: 1) Ovo je uto; 2) Ovo je pre onog; 3) A daje knjigu B-u.

1) U Ovo je uto re ovo je vlastito ime. Istina je da se u drugim okolnostima drugi objekti nazivaju ovo, ali to je takoe sluaj i sa Don. Kada kaemo Ovo je Don, mi time neemo rei Ovo je jedan lan klase ljudi koji se zove Don; smatramo da ovo ime pripada samo osobi o kojoj je re. Isti je sluaj i sa

ovo8. Re ljudi se primenjuje na sve objekte nazvane ponaosob ovek, ali re ovi se ne primenjuje na sve objekte ponaosob zvane ovo u razliitim okolnostima.

Re uto je komplikovanija. Ona izgleda da znai, kako smo gore sugerisali, slino po boji izvesnom objektu koji je ut po definiciji. Naravno, strogo govorei, poto postoje mnoge nijanse utog, potrebno nam je mnogo objekata koji su uti po definiciji; ali ova okolnost se moe ignorisati. No, poto moemo razlikovati slinost po boji od slinosti u drugim pogledima (po obliku, na primer), ne moemo izbei nunost izvesnog stepena apstrakcije da bismo doli do znaenja rei uto9. Mi ne moemo videti boju bez oblika, niti, pak, oblik bez boje; ali moemo opaati razliku izmeu slinosti utog kruga i utog trougla i slinosti utog kruga i crvenog kruga. Izgledalo bi, dakle, da su ulni predikati, kao uto, crveno, buno, tvrdo, izvedeni iz opaanja vrsti slinosti. Ovo takoe vai za mnogo optije predikate, kao vizuelno, auditivno, taktilno.

Tako da se vratimo poetku, znaenje Ovo je uto izgleda da je Ovo je po boji slino onom, gde su ovo i ono vlastita imena, objekt nazvan onim je ut po definiciji, a slinost po boji dualna relaci ja koja moe biti opaena. Videemo da je slinost po boji simetrina relacija. To je razlog koji nam omoguava da uto tretiramo kao predikat, i da se ne uputamo u poreenje. Ono to smo rekli o poreenju moda se primenjuje samo na sticanje znanja rei uto; kad je jednom nauena, re uto je istinski predikat10.

8 Re ovo bie razmatrana u glavi Egocentrine partikularije9 Ali Karnap u Logische Aufbau tretira uto kao po definiciji grupu svih slinih sa ovim objektom i uzajamno, a neslinih bilo emu izvan ove grupe. Ovo pitanje emo razmatrati u VI glavi.10 Ovo pitanje je nebitno. Cilj je konstruisati minimum vokabulara i, u tom pogledu, ovo se moe uiniti na dva naina.(2) Ovo je pre onog je ve razmatrano. Poto je relacija pre asimetrina, ne moemo smatrati da se ovim iskazom pripisuje zajedniki predikat ovom i onom. l ako bi ga smatrali iskazom kojim se pripisuju razliiti predikati (na primer, datumi) ovom i onom, sami ovi predikati e morati da budu u asimetrinoj relaciji koja odgovara relaciji pre. Formalno uzev, moemo ovaj iskaz tretirati kao da znai datum ovog je raniji od datuma onog, ali ranije je asimetrina relacija, ba kao to je bila i relacija pre. Nije lako nai logiki metod kojim bi se iz simetrinih datosti dobila asimetrija.11

Re pre kao i re uto moe biti izvedena iz uporeivanja. Mi moemo poi od nekog sasvim jasnog sluaja niza, kao to su otkucaji asovnika i, uzimajui druge sluajeve niza koji nemaju oigledne slinosti sa otkucavanjem asovnika, postepe no doi do koncentracije panje na niz. Izgleda, meutim, jasno kakav god bio sluaj sa uto da se u pogledu pre ovo samo odnosi na sticanje znanja rei. Znaenje ovakvih izraza kao to su pre ili slinost po boji ne moe uvek biti izvedeno iz uporeivanja, poto bi to vodilo beskonanom regresu. Uporeivanje je jedan nuan stimulus apstrakciji, ali apstrakcija mora biti mogua, bar u pogledu slinosti. A ako je mogua u pogledu slinosti, izgleda udno negirati je drugde.

Rei da razumemo re pre, znai rei da, kada opaamo dva dogaaja A i B u vremenskom nizu, znamo da li treba rei A je pre B ili B je pre A i znamo da jedan od ova dva iskaza opisuje ono to opaamo.

11 to se tie ovog, Sefer (Sheffer) ima jedan postupak, koji omoguuje razlikovanje izmeu para x-je-sledovan-y-om i para y-je-sledovan-x-om, koji pokazuje da je mogue konstruisati asimetriju iz simetrinog materijala. Ali teko se moe tvrditi da je to neto vie no tehniki izum. Drugi nain rada sa asimetrijom razmatrae se kasnije.(3) A daje knjigu B-u. Ovo znai postoji jedno x takvo da A daje x B-u, a x ima svojstvo knjigolikosti upotrebljavajui, za trenutak, knjigolikost u smislu definiueg kvaliteta knjiga. Koncentriimo se na A daje C B-u, gde su A, B i C vlastita imena. (Pitanja koja nastaju u vezi sa postoji jedno x takvo da razmatraemo ubrzo.) elim da istraim koja vrsta okolnosti nam prua dokaz istinitosti ovog iskaza. Ako moramo znati njegovu istinu ne po prianju drugih, ve evidencijom naih vlastitih ula, mi moramo videti A i B, videti A da dri C, videti kretanje C prema B i, najzad, videti davanje C-a u ruke B-u. (Pretpostavljam da je C neki mali objekt, takav kao to je knjiga a ne neki posed ili neko autorsko pravo ili bilo ta drugo, ije posedovanje poiva na komplikovanoj pravnoj apstrakciji.) Ovo je, sa logikog stanovita, analogno sa Brut je ubio Cezara bodeom. Bitno je da su A, B i C svi bili ulno prisutni, u toku jednog konanog perioda vremena tokom kojeg se prostorna relacija C-a prema A i B menja. ematski, geometrijski minimum je sledei: najpre vidimo tri oblika A1, B1, C1 od kojih je C1 blizu A1; zatim vidimo tri slina oblika A2, B2, C2 od kojih je C2 blizu B2. (Prelazim preko izvesnog broja finesa.) Nijedan od ova dva sluaja nije dovoljan; ono to je tvreno, to je njihovo pojavljivanje u brzoj sukcesiji. Ali ni ovo nije dovoljno: moramo da verujemo da su A1 i A2, B1 i B2, C1 i C2, respective, pojave istih materijalnih objekata, ma kako oni mogli biti definisani. Ignorisau injenicu da davanje involvira intenciju. Ali komplikacije su ve alarmantne i bez toga. Izgledalo bi, na prvi pogled, da bi minimum impliciranog tvrenja moralo biti neto kao ovo: A1, B1 i C1 su pojave tri materijalna objekta u jednom trenutku; A2, B2, C2 su pojave istih objekata u jednom neznatno kasnijem trenutku; C1 dodiruje A1 ali ne B2; C2 dodiruje B2, ali ne A2. Ne uputam se u dokazivanje koje bi bilo potrebno da bi se pokazalo da su dve pojave u

razliito vreme pojave ist og objekta, to je, na kraju, pitanje za fiziku, dok se u praksi i na sudu toleriu grublje metode. Za nas je znaajno da smo bili jas no voeni jednoj atomskoj formi koja ukljuuje est termina, naim e: blizina C1 A-u1 i njegova komparativna udaljenost od B1 je pojava koja neznatno prethodi blizini C2 B-u2, i njegova komparativna udaljenost od A2. Nastojali smo izvesti zakljuak da ne moemo izbei atomsku formu ovog stepena sloenosti, ako elimo da imamo ulnu evidenciju za to da jedna osoba daje neki objekt drugoj osobi.

Ali, moda je to greka. Razmotrimo ove iskaze: C1 je blizu A1, C1 je daleko od B1, A1 i B1 su simultani, B1 i C1 su simultani; A1 neznatno prethodi A2, A2 i B2 su simultani, B2 i C2 su simultani, C2 je blizu B2, C2 je daleko od A2. Ova skupina od devet iskaza je logiki ekvivalentna jednom jedinom iskazu, koji ukljuuje A1, B1, C1, A2, B2 i C2. Dakle, moe se dogoditi da jedan jedini iskaz predstavlja zakljuivanje a ne datost. Ostaje jo je dna tekoa: blizu i daleko su relativni termini; u astronomiji, Venera je blizu Zemlje, ali ne i sa stanovita osobe koja neto daje drugoj osobi. Ovo, meutim, moemo izbei. Moemo zameniti C1 je blizu A1 sa C1 dodiruje A1, a C1 je daleko od B1 sa neto je izmeu C1 i B1. Ovde dodiruje i izmeu moraju biti vizuelne datosti. Tako, izgleda da je trijadina relacija izmeu najkompleksnija datost koja nam je potrebna.

Znaaj atomskih formi i njihovih kontradiktornosti, kao to emo videti, jeste u tome to su svi iskazi, ili bar svi ne-psiholoki iskazi, koji se opravdavaju posmatranjem, bez zakljuivanja, iskazi ovih formi. To e rei, ako paljivo pogledamo, sve reenice koje izraavaju empirijske fizike datosti tvrde ili negiraju iskaze ija je forma atomska. Teorijski uzev, sve druge reenice koje se odnose na fiziku realnost mogu biti ili tvrene ili pobijene (ako je takav sluaj), ili uinjene verovatnim ili neverovatnim reenica-

ma ovih formi; ne treba da smatramo datou nita to se moe logiki dokazati ili opovri posredstvom drugih datosti. Ali ovo je samo u svr hu anticipacije.

U reenici atomske forme, izraenoj na strogo logiki nain, post oji konaan broj vlastitih imena (bilo koji konaan broj poev od jedan) i jedna re koja nije vlastito ime. Evo nekoliko primera: x je uto, x prethodi y-u, x je izmeu y i z, itd. Moemo razlikovati vlastito ime od drugih rei injenicom to se vlastito ime moe javiti u svakoj formi atomske reenice, dok se re koja nije vlastito ime moe javiti samo u atomskoj reenici koja ima odgovarajui broj vlastitih imena. Tako uto zahteva jedno ime, ranije zahteva dva, a izmeu zahteva tri. Takvi termini se nazivaju predikati, dijadike relacije, trijadike relacije, itd. Ponekad se, iz razloga uniformnosti, predikati nazivaju monadike relac ije.

Prelazim sada na delove govora, koji nisu veznici, koji se ne mogu javljati u atomskim formama. Takvi su u engleskom a i the, a inae jo i svi, neki, mnogi, nijedan. Mislim da bi ovima trebalo dodati i ne, ali je ono analogno veznicima. Ponimo sa neodreenim lanom a. Pretpostavim o da vi kaete I saw a man (Video sam jednog oveka), jasno je da a man {jedan ovek} nije vrsta stvari koja se moe videti; to je jedna logika apstrakcija. Ono to ste videli to je bio jedan partikularan oblik, kome emo dati vlastito ime A; i vi ete zakljuiti A je ovek. Ove dve reenice Video sam A i A je ovek vam omoguuju da dedukujete Video sam jednog oveka, ali ova poslednja re enica ne implicira da ste videli A, ili da je A ovek. Kada mi kaete da ste videli jednog oveka, ja ne mogu znati da li ste videli A ili B ili C ili nekog drugog oveka koji postoji. Ono to je poznato, to je istina nekog iskaza forme:

Video sam x i x je ovek.

Ova forma nije atomska, budui da je sastavljena od Video sam x i x je ovek. Ona se moe dedukovati iz Video sam A i A je ovek; ona moe biti dokazana empirijskim datostima, premda nije vrsta reenice koja izraava opaenu datost, jer jedna takva reenica bi morala pomenuti A ili B ili C ili bilo ta to ste videli. Per contra nikakva opaajna datost ne moe opovri reenicu Video sam jednog oveka.

Iskazi koji sadre sve ili nijedan mogu biti opovrgnuti empirijskim datostima, ali ne mogu biti dokazani, izuzev u logici i matematici. Mi moemo dokazati svi prosti brojevi izuzev 2 su neparni zato to to sledi iz definicija; ali ne moemo dokazati svi ljudi su smrtni zato to ne moemo dokazati da nijednog nismo prevideli. U stvari, svi ljudi su smrtni je izraz koji se odnosi na sve stvari a ne samo na sve ljude; on kae o svakom x, da je x ili smrtno ili nije ovek. Sve dok nismo ispitali sve, ne moemo biti sigurni da neto to nismo ispitali nije takvo da je ovek ali i besmtrno. Poto ne moemo ispitati sve, opti iskaz ne moemo znati empirijski.

Nijedan iskaz koji sadri odreeni lan the (u singularu) ne moe se dokazati striktno empirijskom evidencijom. Mi moemo dodue znati da je Skot jedan [a] autor Veverlija, ali mi ne znamo da je on jedini [the] autor Veverlija. Koliko znamo, neko na Marsu bi takoe mogao napisati Veverli. Da bismo dokazali da je Skot bio jedini (the) autor, morali bismo ispitati ceo univerzum i otkriti da svaka stvar u njemu ili nije napisala Veverli ili je bila Skot.

Ovo prevazilazi nae moi.

Empirijska evidencija moe dokazati iskaze koji sadre engleski lan a ili neki, a moe opovri iskaze koji sadre engleski lan the, svi ili nijedan. Ona ne moe opovri iskaze koji sadre engleski lan a ili neki i ne moe dokazati iskaze koji

sadre engleski lan the, svi ili nijedan. Ako nas empirijska evidencija vodi neverovanju u iskaz neki ili verovanju u svi, to mora biti na osnovu nekog principa zakljuivanja koji je drugaiji od striktne dedukcije osim ako ne bi bilo iskaza meu naim osnovnim iskazima koji sadre re svi.