GLAVA I – TEORIJSKI PRISTUPI O STUDIJAMA BEZBEDNOSTI

1. Pojam bezbednosti

U politickom diskursu bezbednost zauzima centralno mesto. U politickim naukama, kao i u politici, bezbednost zauzima kljucni koncept.

2. Etimolosko i istorijsko poreklo pojma bezbednosti

Rec bezbednost nastala je od predloga bez (nepostojanje, odustvo) i imenice beda (veliko siromastvo, nesreca) i predstavlja stanje onoga koji je osiguran od opasnosti, zasticen. Pored reci bezbednost mi koristino i rec sigurnost koja potice od latinske imenice securitas (bezbriznost, mir duha) i prideva secures (bez brige, bezbriznost). Sigurnost je siri pojam od bezbednosti, zato sto osim odsustva opasnosti obuhvata i izvesnost, samopouzdanje.

Rec bezbednost, u upotrebu su u prvom veku pne. uveli Epikurejci, pesnik Lukrecije, stoici, Ciceron, podrazumevajuci pod tim filozovsko i psiholosko stanje uma, odnosno subjektivno osecanje odsustva tuge i brige. Tokom srednjeg veka pojam bezbednosti u politickom smislu dovodjen je u vezu sa pojmovima mira, slobode, postojanosti vlasti. U rimskoj mitologiji olicenje bezbednosti bilo je zensko bozanstvo Securitas. Pad Rimskog carstva dovodi do feudalizacije politickog zivota i do decentralizacije moci u Evropi. Od feudalne srednjovekovne vlasti, moc pocinje da se deli izmedju crkve (duhovna vlast) i Svetog rimskog carstva (politicka). Reformacijom (Martin Luter)dovodi se u pitanje duhovna vlast crkve i pojam bezbednosti pocinje da se vezuje za javnu bezbednost (securitas publica) koja se odnosila na zastitu podanika u miru, kao i na podrsku podanika vladaru tokom rata. Verski gradjanski ratovi tokom 17. veka iznedrili su ideju o tome da o bezbednosti pojedinca moze brinuti samo suverena drzava. Od Vestfalskog mira (1648), suverene drzave postaju najmocniji akteri u medjunarodnom sistemu koji poseduju monopol nad fizickom silom. Bezbednost postaje primarna funkcija suverene drzavne vlasti. Tomas Hobs u LEVIJATANU shvata bezbednost ciji je ultimativni objekat bezbednosti pojedinaca. Pojedinci su prirodno u stalnom ratu sviju protiv svih, pa zato sklapaju drustveni ugovor i osnivaju drzavnu vlast (Levijatan). Naredni period bezbednost vezuje za unutrasnju i spoljnu zastitu uz pomoc policije i vojske. Razvojem nacionalnih drzava u 18. i 19. veku bezbednost drzave postaje bezbednost nacionalne drzave. Zakljucno sa prvim svetskim ratom, uspostavljanje drzave i bezbednosti biva kompletno.

Osnivanjem Drustva naroda napravljeni su prvi ozbiljni pokusaji da se ideja o kolektivnoj bezbednosti sprovede u praksu. Javlja se i naucna disciplina o medj.odnosima. Sa razvojem medjunarodne politike u medjuratnom period, u recnik se uvodi prvi put rec bezbednost. Sintagmu medjunarodni mir i bezbednost koristile su drzave, kako bi svoje nacionalne interese predstavile kao opste. (status quo drzave - Francuska, Velika Britanija).

Medjunarodna bezbednost u prvi plan dolazi nakon Drugog svetskog rata. U povelji UN takodje je navedena sintagma medjunarodni mir i bezbednost, s tim sto ovaj put nije ignorisana uloga moci u medjunarodnim odnosima.

Nakon Drugog svetskog rata nacionalna bezbednost sluzi kao paravan vojno-industrijskom kompleksu SAD, koji ce biti predstavljen kao interes citave nacije. Vec 1947 godine SAD usvaja zakon o nacionalnoj bezbednosti

1

kada su osnovani Savet za nacionalnu bezbednost i CIA. Ubrzo ce ovaj pojam postati centralni deo spoljne politike i za zapadno-evropskie zemalje i SAD. Od pedesetih godina oblast bezbednosti dolazi i na univerzitete. Za razliku od zapada, komunisticki blok je umesto nacionalne bezbednosti koristio pojam mir.

Krajem 80tih desile su se dve vazne promene koje su uticale na redifinisanje pojma bezbednosti:

Pad berlinskog zida, Urusavanje sovjetskog saveza - Ovi dogadjaji doveli su do nestanka bipolarne strukture medjunarodnih odnosa. Ovaj epohalni preokret potisnuo je u drugi plan nuklearni rata i konvencionalnie oruzanie sukobe. Na dnevni red medjunarodne bezbednosti dosle su ne-vojne pretnje poput terorizma, kriminala, unutrasnjih sukoba…

Paradigmatska tranzicija u drustvenim naukama od pozitivizma prema socijalnom konstruktivizmu - materijalisticke i racionalisticke osnove Ogist Konta bile su poljuljane. Osnovna konstruktivisticka pretpostavka jeste da sva drustvena stvarnost ne predstavlja nekakvu objektivnu materijalnu datost, vec je plod drustvene konstrukcije na koju uticu ideje, drustvo… Novi zadatak za naucnike je da razumeju nacin na koji se ova znacenja konstruisu.

Koncept bezbednosti se prosirio sa cisto vojne na ostale dimenzije drustva, pa tako i akademske zajednice. Pojam bezbednosti se takodje i produbio, napustajuci ideju da je drzava jedini referentni objekta bezbednosti. Pored drzave tu su sada i pojedinci, drustvene grupe, regioni… Koncept se i obogatio oslanjanjem na druge naucne discipline. Strateske studije su dugo imale samo zadatak da resavaju probleme i tretirana su kao ozbiljna stvar. Sa popustanjem globalnih tenzija krajem osamdesetih studije bezbednosti postaju otvorenije za ostale drustvene nauke, a posebno za kriticku drustvenu teoriju.

11. septembar je ponovo preusmerio shvatanje bezbednosti. Intenzivirana je vec postojeca post-hladnoratovska tendencija koja u prvi plan stavlja ne-vojne i ne-drzavne pretnje. “Nove pretnje” predstavljaju veliki izazov za policijske i pravosudne organe, ali i po medjunarodni mir i bezbednost. Kao rezultat toga mnoge drzave se ponovo oslanjaju na tradicionalna vojna sredstva u odbrani. Uporedu s tim opada americka moc, raste azijska sila sto preokrece regionalnu bezbednosnu dinamiku sirom sveta, a zajedno s tim i novu trku u naoruzanju.

3. Definicija i concept bezbednosti

Pojam bezbednosti je sustinski sporan koncept. U svom osnovnom i najopstijem znacenju pojam bezbednosti predstavlja teznju ka odsustvu pretnji. Prema Edvardu Kolodjeju bezbednost se moze definisati kao poseban oblik politike, koji nastaje onog trenutka kada su akteri spremni da zaprete silom kako bi postigli zeljeni ishod. Iako ogranicava ovaj pojam na pretnju, ovakva definicija je izuzetno korisna zbog toga sto bezbednost tretira kao oblik politickih odnosa. Arnold Volfers definise bezbednost u objektivnom, odsustvo pretnji po usvojene vrednosti, i subjektivnom smislu odustvo straha da ce date vrednosti biti ugrozene. Volfersova definicija je znacajna zato sto istice dve dimenzije bezbednosti, subjektivnu i objektivnu. Za pojedince i drustvene grupe, odsustvo straha moze biti znacajnije od objektivnog odsustva pretnje. Pored ove dve bezbednosti postoji i treca inter-subjektivna. Ovde je bezbednost shvacena kao diskurzivna konstrukcija, odnosno da je legitimitet za preduzimanje mera, koje inace ne bi bile legitimne.

2

Da bi pojam prerastao u koncept politicke nauke, on mora imati odredjenu logicku strukturu i jasnu definiciju. Dejvid Boldvin nudi 7 dimenzija koje pomazu da se specifikuje concept bezbednosti:

Bezbednost - za koga Bezbednost – za koje vrednosti Koliko bezbednosti Od kojih pretnji Kojim sredstvima Po koju cenu Za koji vremenski period

4. Pojam i klasifikacija izazova, rizika i pretnji bezbednosti

Opasnost predstavlja centralni element gramatike bezbednosti. Ukoliko nema opasnosti nema potrebe da govorimo o bezbednosti.

Gramatika bezbednosti sastoji se od nekoliko osnovnih pojmova. To su opasnost (ono sto ugrozava), referentni objekat bezbednosti (ono sto je ugrozeno), subjekta bezbednosti (onaj koji stiti), mere bezbednosti (nacin na koji stiti). Opasnost se moze manifestovati kao izazov, rizik ili pretnja (IRP). Izazov je situacija koja nekoga ili nesto stavlja na probu. Ova situacija moze imati negativan ili pozitivan ishod (globalizacija po drzave). Rizik se definise kao mogucnost gubitka, povrede, unistenja. Rizik uglavnom ima negativno znacenje. Rizik je vise ili manje verovatan (prirodne nesrece, katastrofe). Pretnja se definise kao izrazita namera da se povredi, unisti ili kazni. Pojam pretnje moze imati 3 konkretna znacenja:

U teoriji igara pretnja je strateski potez kojim akter A najavljuje sprovodjenje odredjenih potencijalno stetnih aktivnosti radi promene ponasanja aktera B.

U socijalnoj psihologiji pretnja je osecanje aktera B da ce mu akter A naneti stetu. Prema relacionoj definicji pretnja pretstavlja odnos aktera A i B, u kome akter A tezi ka tome da se

akter B oseca ugrozeno.

IRP moguce je klasifikovati prema:

Sektorima bezbednosti (vojne, politicke, socijetalne, ekonomske, ekoloske) Poreklu opasnosti (unutar politicke zajednice (policija) i van politicke zajednice (vojska)) Pojavljuje se

prostor unu-spoljnih poslova sto se ogleda u policizaciji vojske i militarizaciji policije. Nosiocu (nosioci akteri i oni koji proisticu iz procesa) medjutim nosioci IRP mogu biti i procesi

(globalizacija). Trendovima (stari i novi IRP, tokom hladnog rata nuklearna pretnja je bila nova pretnja, dok je

konvencionalni medjudrzavni sukob bila stara) Odnosu snaga (asimetricne i simetricne pretnje) Vremenu (kratkorocni, srednjerocni i dugorocni)

3

Stepenu intenziteta stete (niski, srednji i visok intenzitet)

5. Percepcija bezbednosnih pretnji

Postavlja se pitanje zasto se neke opasnosti tretiraju kao bezbednosna pitanja, a neke ne. Prema shvatanju Stivena Volta, faktori koji presudno uticu na stepen (vojne) pretnje jesu: agregatna moc neke drzave (teritorija, populacija, eko-teh razvoj), geografska blizina, vojne-ofanzivne sposobnosti i namere. Iskustvo govori da je objektivnu procenu, toga da li su namere neke drzave ofanzivne ili defanzivne, u praksi veoma tesko napraviti. To je sustina bezbednosne dileme, sta je za jednu drzavu defanzivno, a sta ofanzivno. U psihologiji postoji problem koji se naziva “Greska ucitavanja zlonamernosti” sto znaci pogresno ucitavanje znacenja sopstvenih i suparnikovih aktivnosti. Na percepciju pretnji uticu i odbrambene sposobnosti koje akterima stoje na raspolaganju (pr.Robert Kejgen-covek i medved).

Ali subjektivnost se ne odnosi samo na osecanje nivoa ugrozenosti vec se, prema Vojinu Dimitrijevicu odnosi i na sam izbor referentnog objekta bezbednosti. On pise da ce elita uvek najvise stititi klase kojoj pripada, a koristice otvorenost definicije nacionalne bezbednosti kako bi svoje interese prikazala kao nacionalne.

Prema Hansu Ginteru Brauhu percepcija bezbednosti zavisi od pogleda na svet koje imaju analiticari i politicki odlucioci. Pogledi na svet mogu biti:

Hobsovski - drzava drzavi vuk. Odnos izmedju drzava - igra sa zbirom nula sto znaci dobitak za jednu stranu znaci gubitak za drugu stranu.

Grocijuski - opstanak je moguce postici saradnjom. Odnosi izmedju drzava imaju obostranu korist. Drzave su u najgorem slucaju rivali, a u najboljem saradnici.

Kantovski – sve drzave su potencijalni prijateli koji zajednicki rade na ostvarivanju univerzalnih vrednosti.

Percepcija bezbednosti moze zavisiti i od licnosti koja donosi odluke. Psiholog Erik Eriksen pisao je o tome kako se kod osoba, u zavisnosti koliko su ljubavi dobijale u ranom detinjstvu, razvija visi ili nizi nivo osnovnog poverenja u druge osoba (basic trust). Osnovno poverenje predstavlja preduslov za osecanje ontoloske bezbednosti. Subjekat tada dozivljava socijalni poredak kao normalan svet, nad kojim on poseduje kognitivnu kontrolu. Tada se stvara “zastitna caura” koja iz svesti iskljucuje sve potencijalne rizike i pretnje koji ga mogu ugroziti. U obrnutom slucaju osobe nemaju poverenja i bivaju paralizovani strepnjom od haosa, te kako pise Lang, oni dozivljavaju unutrasnju smrt (pr. Staljin VS Hitler).

Vazno je istaci da povecanje objektivne bezbednosti ne mora dovesti do povecanja subjektivnog osecanja bezbednosti. To je u velikoj meri bio rezultat cinjenice da zapadna drustva postaju drustva rizika koje je kolonizovao strah. Isto tako povecanja subjektivnog osecanja bezbednosti ne mora obavezno da prati povecanje objektivne bezbednosti. Brus Snajer na primeru aerodromske sigurnosti slikovito prikazuje prethodno. Prema Snajeru tzv. bezbednosni teatar stvara osecanje bezbednosti kod putnika dok su efekti na njihovu objektivnu bezbednost veoma mali.

6. Savremeni bezbednosni izazovi, rizici i pretnje bezbednosti

4

Spisak dominantnih bezbednosnih IRP na zapadu menjao se tokom vremena (od kuge, inkvizije, preko suverenih drzava pa sve do nuklearnog naoruzanja). Zavrsetkom hladnog rata svet se zapravo vratio u normalu, a ljudi su ponovo poceli da se umereno plase drugih opasnosti (klimatske promene, terorizam). Ipak ta umerenost je prerasla u histeriju.

Drzave se trude da kljucne bezbednosne IRP popisu u zvanicnim dokumentima kao sto su “strategije nacionalne bezbednosti”. U ovim dokumentima je navedena i lista vrednosti, odnosno referentnih objekata bezbednosti, kao i strategija njihove zastite.

Primer SAD – od 1987 do 2010 usvojeno je 12 strategija nacionalne bezbednosti SAD koji se suocava sa terorizmom, tiranijom, oruzjem za masovnom unistenjem, globalizacijom, klimatskim promenama.

Evropska unija – za razliku od hobsovske Amerike, EU se vodi Kantovskim idealima.

Iako zvanicno postoji ova razlika, EU i SAD ne zive bas u sasvim radikalno drugacijim svetovima.

Srbija – prva strategija nacionalne bezbednosti usvojena je 2009. Strateska percepcija Srbije nalazi se negde izmedju evropskog optimizma i americkog pesimizma. Pozitivne promene su sirenje demokratije i integracija, a negativne su posledice globalizacije, ekonomske nejednakosti, terorizam…

Geostrateski polozaj jugoistocne Evrope prikazan je kao moguci uzrok nastanka krize, nestabilnosti. Problem unutar ovog regiona, pokusaj revizije Dejtonskog sporazuma i rezolucije 1244, izrazeni nacionalni, verski i politicki ekstremizam, cine region zapadnog Balkana izuzetno osetljivim. Ipak strategija Srbije preteze na hobsovsku stranu.

GLAVA II - RAZVOJ STUDIJA BEZBEDNOSTI

1. Uvod

Studije bezbednosti su nastale nakon Drugog svetskog rata. Najpre kao zasebna oblast, a zatim kao poddisciplina nauke o medjunarodnim odnosima. Stiven Volt definise studije bezbednosti kao studije pretnje, upotrebe I kontrole vojne sile. Posto vojne pretnje nisu jedine koje mogu ugroziti drzavu, Volt u studije bezbednosti uvodi I neke druge oblike upravljanja drzavom poput diplomatije, kontrole naoruzanja… Kada je rec o pretnjama, savremene studije bezbednosti su izucavanje vojnih pretnji upotpunile izucavanjem nevojnih pretnji bezbednosti (socioloske, politicke, ekoloske). Drzava vise nije jedini subjekat bezbednosti i ne bavi se vise problemom samo nacionalne, vec I drustvene, pojedinacne, regionalne bezbednosti. Prema instrumentima bezbednosne politike, studije bezbednosti se mogu definisati kao studije pretnje, upotrebe I kontrole sile, prinude I specijalnih bezbednosnih mera. Kao akademska disciplina studije bezbednosti se oslanjaju na druge discipline u okviru nauke o medjunarodnim odnosima kao sto su studije rata, vojna istorija, spoljna politika, sociologija, filozofija, antropologija…

5

2. Intelektualni temelji studija bezbednosti: Tukidit, Hobs, Kant

Tukidid – kao uzrok rata Tukidid navodi rast moci Atine I strah u Sparti. Tukidid je prvi uocio bezbednosnu dilemu. Problem je nastao oko ostrva Milos. Atina je okupirala Milos I time povecala strah kod ostalih gradova-drzava sto je dovelo do konacnog poraza Atine. Atina je mogla da izadje iz ove situacije kao “pobednik” da je ostalim polisima ponudila dogovor o kolektivnoj bezbednosti.

Tomas Hobs – u delu Levijatan bavio se bezbednosnom dilemom sa kojom se suocava pojedinac. Covek kao sebicno bice kad god ne bude mogao da priusti ono sto zeli na miran nacin, pribecice upotrebi nasilja. Zato je covek coveku vuk, odnosno drzava drzavi vuk. Da bi izbegli ovakvo stanje pojedinci se dogovaraju da svoje prirodno pravo na upotrebu sile prenesu na Levijatana (drzava). Tako drzava stice monopol nad legitimnom upotrebom fizicke sile. Hobs je ovim ukazao da je individualna bezbednosna dilemma elementarni ljudski problem. Problem anarhije I prirodnog stanja nije u potpunosti prevazidjen, vec je on samo premesten na medjudrzavni nivo.

Imanuel Kant – u knjizi “Vecni mir”, Kant je izneo projekat vecnog mira. Ugovor kojim bi bio uspostavljen vecni mir, imao bi preliminarne I definitivne clanove. Medju preliminarnim clanovima bi se nalazili: zabrana tajnih sporazuma koji sadrze klicu rata; zabrana nasledjivanje drzava; ukidanje stajacih vojski; zabrana zaduzivanja radi vodjenje rata; nemesanje u unutrasnje poslove; I zabrana necasnog ratnog lukavstva. Definitivni clanovi su: drzave treba da budu republike; te republike da stvore federaciju; I medjusobno prijateljsko prihvatanje. Za studije bezbednosti znacajaan je prvi definitivni plan, jer su republike miroljubivije od despotija. Ova teorija kasnije ce biti nazvana monadicnom teorijom demokratskog mira.

3. Strateske studije tokom hladnog rata

Prva katedra za medjunarodne odnose je na Aberstvit univerzitetu 1919. godine. Prvi profesori medjunarodnih studija bili su uglavnom liberali I sledbenici Imanuela Kanta. Tek ce tokom Drugog svetskog rata civili prvi put ucestvovati u vojnom planiranju. To je utrlo put nastanku studija bezbednosti.

Tokom hladnog rata glavni tok istrazivanja bio je usmeren ka izucavanju vojne strategije. Zbog toga se ovaj pravac nazivati strateskim studijama. Prvi put u istoriji strategija je postala profesionalni predmet interesovanja civila.

Ova nova strateska misao se razlikovala od klasicne u tri osobine, prema Hedliju Bulu:

6

• Savremene studije su se bavile I umecem ratovanja I ratnom pretnjom

• Savremene strateske studije su razvijali I civili

• Savremene strateske studije su spekulativne, teorijske I apstraktne

Dalji razvoj strateskih studija za vreme hladnog rata Stiven Volt deli u tri faze:

1. zlatno doba

2. faza opadanja

3. I faza renesanse.

Zlatno doba - trajalo je od 1955. do 1965. Prvi put u istoriji civilni eksperti su se specijalizovali za oblasti bezbednosti. Glavna preokupacija strateskih studija u ovom period bila je izucavanje upotrebe nuklearnog oruzja. Razvoj novih tehnologija pokrenuo je trku u naoruzanju izmedju dve super sile. Osnovna pretpostavka ovih prvih teorijskih pokusaja bila je da su drzave racionalni akteri cije se ponasanje u strateskoj utakmici moze predvideti pomocu teorije igara. Ove teorije su sve polazile od toga da je objekat bezbednosti nacionalna drzava, a da su kljucne pretnje spoljne I vojne prirode. Vecina ovih prvih istrazivanja obavljena su pod okriljem trustova mozgova I po narudzbini ministarstva odbrane SAD.

Faza opadanje – od 1965. do 1975. dolazi do opadanja interesovanja za strateske studije I to iz tri razloga:

1. dolazi do uvecavanja nuklearnog arsenala (tzv.vertikalna proliferacija) I dolazi do sirenja kruga drzava koji poseduju nuklearno naoruzanje (horizontalna proliferacija).

2. Rat u Vijetnamu I snazan antiratni pokret ucinili su strateske studije nepopularnim.

3. Detant u odnosima izmedju super sila rasirio je uverenje da je doslo do smanjenja uloge vojne sile I do povecanja znacaja ekonomije u medjunarodnim odnosima. To je vreme nastanka nove discipline – medjunarodna politicka ekonomija

Faza renesanse pocinje 1975. I traje do sve do 1990.god. Do obnove interesovanja dolazi iz nekoliko razloga: zavrsen rat u Vijetnamu; osnovan casopis International Security; finansiraju se naucna istrazivanja iz oblasti bezbednosti. Tokom ove faze strateske studije pocinju da se oslanjaju na neke druge nauke. Za razliku od zlatnog doba, paznja strateskih mislilaca sve vise se okrece konvencionalnim oruzanim sukobima. Na dnevni red ponovo dolazi diskusija o velikoj strategiji SAD-a. U ovom periodu dolazi do revizije klasicnog realizma I do nastanka neorealizma.

4. Alternativne struje u studijama bezbednosti za vreme hladnog rata

7

Stoji cinjenica da je tokom hladnog rata concept bezbednosti bio drzavocentrican I vojno orijentisan, a da je nakon pada Berlinskog zida doslo do njegovog prosirenja I produbljenja. Ali jos za vreme hladnog rata pocela je da se razvija alternativna misao o ratu. Studije mira predstavljale su najsnazniju alternativa. Istrazivaci mira nastojali su da razumeju zasto izbija rat I kako ga je moguce izbeci. Neki istrazivaci mira poput Karla Sagana zadrzali su drzavocentrican pogled na svet, dok Johan Galtung ukazuje na nasilje koje je usmereno ka pojedincu.

Za studije mira posebno je vazan izvestaj svetskog premijera Ulofa Palmea iz 1982 godine. Ovaj izvestaj je ukazao na to da je nuklearno oruzje dovelo dve super sile do takve strateske medjuzavisnosti, da uvecanje nacionalne bezbednosti, ne povecava bezbednost vec dovodi do vece sanse za medjusobno unistenje. U izvestaju se promovise ideja zajednicke bezbednosti (Hobs).

Pored studija mira tokom 80tih razvija se ideja o prosirenju studija bezbednosti. Teoreticari koji su to predlozili bili su Beri Buzan I Ricard Ulman. Oni govore o podeli izmedju strateskih I bezbednosnih studija.

Trecu alternativnu struju cini prvi pokusaj da se problemu bezbednosti pridje sa filozovskog I postpozitivistickog stanovista (Voker, Esli, Sapir, Dalvi). Poststrukturalisti poseban znacaj pridaju odnosu identiteta I bezbednosti. Oni tvrde da su spoljna I bezbednosna politika instrumenti za stvaranje I reprodukciju narativa o sebi I drugima.

Feministicki pristup kritikuje da su strateske studije konstruisane kao muska profesija. Oni govore o sirenju nejednakosti izmedju polova.

5. Studije bezbednosti nakon zavrsetka hladnog rata

Zavrsetak hladnog rata strateske studije docekale su nespremne. Jedna od prvih posthladnoratovskih preokupacija strateske misli bila je rasprava o tome koji je system zamenio bipolarni I koliko je takav sistem stabilan. Nakon 11. septembra 2001 strateski mislioci preusmerili su svoju paznju na borbu protiv terorizma, veliku strategiju, privatne vojne kompanije I protivraketni stit. Pored feminizma, postkolonijalizma, poststrukturalizma javlja se socijalni konstruktivizam I kriticke teorije. Mirovne studije dobijaju novo ruho. Dolazi do prosirenja studija bezbednosti sa poststrukturalistickom konceptualizacijom bezbednosti I neorealizmom. Veliki prodor je napravio socijalni kontruktivizam koji u centar svog istrazivanja stavlja uticaj kulture, vrednosti, normi… Pojedinac u kritickoj teoriji postaje ultimativni referentni objekat, a drzava postaje glavni izvor pretnje. Centralni concept kritickih teorija jeste emancipacija koju But definise kao oslobodjenje ljudi od fizickih I ljudskih prinuda, koje ih srecavaju da cine ono sto bi oni inace slobodno izabrali da ucine.

6. Pokretacke snage studija bezbednosti

8

Beri Buzan I Lene Hansen su identifikovali pet osnovnih snaga koje su Pokretale razvoj studija bezbednosti od zavrsetka II svetskog rata.

• Politika velikih sila – od konfrotacije 2 super sile, preko zavrsetka hladnog rata, pa se do 11. septembra, politika velikih sila davala je glavni podsticaj razvoju ove akademske discipline. Politika velikih sila kao pokretac moze biti podeljena na tri pod elementa: na distribuciju moci izmedju vodecih drzava; na obrasce prijateljstva I neprijateljstva medju njima; I na nivo njihovog intervencionizma.

• Tehnoloski razvoj – razvojem novih tehnologija menjali su se priroda bezbednosnih pretnji I povredljivost referentnih objekata. Razvoj nuklearne tehnologije bio je preduslov za razvoj strateskih studija. Razvojem aternativnih izvora energija I na istoku I na zapadu uticala je na razvoj strateske studije oko pitanja ekologije. Razvoj informacione tehnologije doneo je I novu bezbednosnu dinamiku u virtuelnom prostoru (tviter, facebook, usahidi, vikiliks)

• Istorijski dogadjaji – Korejski rat, Sputnik, Kubanska kriza, Vijetnamski rat, kraj Hladnog rata… Blokada Berlina, Korejski rat I Sputnik ucvrstili su u SAD-u ideju da je SSSR sila koju treba kontrolisati strategijom obuzdavanje (Dzordz Kenan). Kubanska kriza pokrenula je veliko interesovanje za upravljanje krizom. Naftni sok je okrenuo studije bezbednosti ka izucavanju medjunarodnog terorizma. Arapsko prolece na dnevni red vraca humanitarni intervencionizam I demokratizaciju.

• Interna dinamina akademskih debata – ovde se radi o raspravama koje su vodjene u drustvenim I politickim naukama oko ontologije, epistemologije I metodologije. Studije bezbednosti su povremeno uvozile znanje iz drugih drustvenih disciplina. Od 80tih godina pa na ovamo one se sve vise povezuju sa drugim drustvenim naukama kao sto su sociologija, filozofija, psihologija… Na taj nacin su akademski koncepti iz drugih disciplina pristigli u studije bezbednosti I definisali njihov dalji razvoj. Neki od tih koncepata su: Ontoloska bezbednost; Kognitivna disonanca; Podcinjenost; Emancipacija… Pored spoljnih faktora treba uzeti u obzir I prirodu samog istrazivackog polja studija bezbednosti. Oblast bezbednosti je izuzetno politizovana jer su I sami istrazivaci cesto bili odlucioci. Studije bezbednosti su naisle I na pritisak da se stalno objavljuju novi radovi sto je uticalo na istrazivace da konstantno teze koceptualnoj I teorijskoj inovativnosti. Sve ovo zajedno je uticalo na dinamiku studija bezbednosti.

• Postepena institucionalizacija – uspostavljanje akademskih programa, stvaranje naucnih udruzenja, razvoj specijalizovanih naucnih casopisa I osnivanje institute I trustova mozgova. 60tih godina u SAD-u I Velikoj Britaniji razvijaju se studijski programi iz strateskih studija I studija bezbednosti. Prvi univerzitetski centar posvecen strateskim studijama osnovan je na Univerzitetu Kolumbija 1951. godine. Drugi je bio Kraljevski koledz u Londonu, Harvard, Oksford, Stenford…

Od 70tih godina nastaju I naucna udruzenja poput Sekcije za studije bezbednosti u okviru udruzenja za medjunarodne studije 1971. godine. Tu su I casopisi kao sto je Survival, osnovan 1958. u okviru Medjunarodnog instituta za strateske studije, zatim International Security, European security… Casopisi o medjunarodnim odnosima takodje pisu o ovoj oblasti kao sto su: Foreign Affairs, World politics… Najpoznatiji institutI nastali tokom hladnog rata su: RAND korporacija nastala 1948. i IISS osnovan 1958. Ovi “trustovi mozgova” su dobijali sredstva od svojih drzava kao I od velikih privatnih fondacija kako bi razmatrali goruce

9

bezbednosno pitanje sa kojima su se njihove vlade suocavale. Trustovi mozgova su manje zainteresovani za teorijske I konceptualne teme, a vise za prakticnu politiku. Cesto radovi ovih trustova mozgova su ideoloski ili usko interesni. Tokom 60tih osniva se niz instituta koji se bave studijama mira: Institut za istrazivanje mira u Oslu-1959; Norveski institut za medjunarodnu politiku-1959; U Stokholmu iz 1966; U Frankfurtu-1970…

U Srbiji su studije bezbednosti kasno razvijene. Ustanova na kojoj je pocelo izucavanje studije bezbednosti jeste Fakultet narodne odbrane 1978. godine, a novi naziv Fakultet bezbednosti 2006. Tu je I Fakultet Politickih nauka. Postoji samo nekoliko trustova mozgova kao sto je Beogradski centar za bezbednosnu politiku, Centar za bezbednosne studije, Medjunarodni institute za bezbednost, Fond ISAC. Casopisi: Ljudska bezbednost, Vojno delo, Revija za bezbednost, Bezbednost…

GLAVA III - TRADICIONALNI PRISTUPI U STUDIJAMA BEZBEDNOSTI

1. REALIZAM

Pocev od Tukidida preko Hobsa, Makijavelija I Rusoa pa sve do Kisindzera I Mirsajmera, ovu tradiciju u politickoj teoriji povezivala su tri centralna uverenja. Prvo, da se politika uvek odvija izmedju grupa. Bez udruzivanja u grupe pojedinci su nemocni. Drzava zato pretstavlja najmocniji oblik udruzivanja pojedinaca, a nacionalizam preovladjujuca ideologija. Drugo, grupe se uvek ponasaju egoisticno, uvek ce braniti sopstvene interese. I trece centralni aspect politike jeste moc (pogotovo vojna moc).

Nakon drugog svetskog rata realizam zauzima centralno mesto u studijama bezbednosti I medjunarodnim odnosima. Hans Morgentau je oziveo klasnicnu realisticku misao o medjunarodnim odnosima, ali dolazi do podele, gde su na drugoj strani bili realisti koji su zahtevali vecu egzaktnost. Morgentaua su kritikovali I zbog preteranog determinizma. Njegovi kriticari su tvrdili da se drzave ne ponasaju uvek u skladu sa svojim nacionalnim interesima, vec se mogu ponasati I pod uticajem lose percepcije. Kao odgovor na ove kritike javice se strukturalni realizam (neorealizam). Prema ovoj teoriji drzave se ne ponasaju egoisticno zbog “iskvarene ljudske prirode” ili zbog unutrasnjih faktora. One se tako ponasaju zbog strukturnih pritisaka koje stvara odsustvo autoriteta iznad drzava, odnosno medjunarodna anarhija. Kraj hladnog rata je iznenadio realiste, jer su svu svoju paznju usmerili ka spoljasnim uticajima, a ne na unutrasnja uredjenja drzava koje su izazvale ovaj kolaps. Da bi se prevazisli ovi nedostaci nastao je neoklasicni realizam. Oni se zalazu da se pomiri klasicni I strukturalni realizam.

1/A Klasicni realizam

Tomas Hobs, Tukidid I Klauzevic su se suocili sa problemom bezbednosne dileme u potpuno razlicitim istorijskim epohama, cime su pokazali da je to univerzalni drustveni problem (Pojedinca/drzava/medjunarodna zajednica). Njihova zajednicka pretpostavka je da je jedino resenje za ovaj problem stvaranje protiv teze I razvnoteze snaga.

Uvodjenje klasicnog realizma u nauku izvrseno je delom Edvarda Kara, 20godisnja kriza 1919 – 1939. Kar ovde razlikuje utopizam od realizma. Za razliku od utopista koji naivno veruju u mogucnost radikalne promene, realisti su mnogo vise usmereni na sile koje ove promene sprecavaju. Utopisti su zainteresovani za svet kakav

10

bi on mogao da bude, dok su realisti okrenuti svetu kakav on zaista jeste. Utopizam je uvek skloniji teoriji dok su realisti prakticari. Prema Karu, svaka naucna misao na svom pocetku je utopijska (pr.Alhemija-Hemija). Kar je kritikovao prve medjuratne istrazivace, jer su pristupali problemu dosta infantilno. Zato Kar ostro kritikuje Drustvo naroda.

Drugi svetski rat doneo je veliko otreznjenje. Razocarenjem u Drustvo naroda, teoriticari su se priklonili idejama politickog realizma. Knjiga koja je dovela do ovog preokreta bila je “Politika medju nacijama”, Hansa Morgentaua, 1948 godina.

Realizam polazi od toga da se drzava izborila za monopol na legitimnom upotrebom fizicke sile. Zato je drzava jedini akter u medjunarodnom sistemu. Drugo realisti smatraju da se osnovna snaga koja pokrece politicke odnose nalazi unutar drzava, ali I izmedju njih, kao na primer volja za uvecanje moci. Uzrok ovome pronalaze u osobinama iskvarene ljudske prirode. Covek je “animus dominandi” (covek koji dominira). Trece, najvazniji oblik moci za realiste je vojna moc. Cetvrto, organizacioni princip ovog sistema je anarhija. U anarhicnom sistemu rat je prirodna stvar. Peto , jedini nacin da drzave osiguraju svoj opstanak u anarhicnom svetu jeste da pribegnu samopomoci, “self-help”, odnosno povecanjem svojih vojnih kapaciteta ili saveznistva sa drugim drzavama. Time se postize multipolarna ravnoteza snaga. Konacno realisti polaze od toga da su drzave racionalni akteri, koji se ponasaju u skladu sa svojim materijalnim interesima I vojnim sposobnostima.

-Uzrocnost klasicnog realizma-strana 75, slika 6.

1/B Neorealizam

Nakon Drugog svetskog rata stvorice se bipolarno tlo, nesto novo za teoreticare realizma. Sa konsolidacijom novog bipolarnog poretka rasla je potreba da se klasicni realizam prilagodi novim okolnostima. Kao odgovor na ovo nastao je strukturalni realizam odnosno neorealizam. Temelji ovog pristupa postavljeni su u delu Keneta Volca “Teorija medjunarodne politike” 1979. godina. Kenet Volc je izneo tezu prema kojoj je primarni interes drzava da opstanu kao suverene I autonomne jedinice u medjunarodnom sistemu. Na to ih ne primoravaju karakteristike iskvarene ljudske prirode I poriv za sticanje moci, vec anarhicni princip uredjenja medjunarodne structure. Medjunarodni system se, prema Volcu sastoji od medjunarodne structure I od drzava koje se nalaze u medjusobnoj interakciji. Medjunarodna struktura ima tri elementa:

Princip uredjenja – struktura moze biti hijerarhicna ili anarhicna. Oblast unutrasnje politike je hijerarhijska. Oblast medjunarodne politike je anarhicna (drzave stoje jedna naspram drugih u odnosima jednakosti).

Karakter jedinica – u hijerarhijskim uredjenim strukturama, jedinice imaju izdiferencirane funkcije. U anarhicno uredjenim strukturama jedinice nisu formalno izdiferencirane, tj. drzave su slicne jedinice.

Raspodela sposobnosti – Volc razlikuje bipolarne od multipolarnih sistema. Za razliku od prethodna dva elementa koji su trajni raspodela sposobnosti je jedini koji se menja. U sprecavanju hegemonije jedne drzave, drzave pokusavaju da uravnotezenjem koje moze biti unutrasnje (naoruzanjem) ili spoljasnje (ulazenje u savez) zaustavi hegemona. Malim drzavama ne ostaje nista drugo vec da uskoce u vagon (Band wagon), odnosno da se svrstaju uz jace.

-Uzrocno-posledicni odnos u neorealistickoj teoriji, slika 7, strana 77.11

Volc je podigao nivo analiza sa pojedincem drzave na medjunarodnopoliticku strukturu. Za razliku od Morgentaua koji je smatrao da drzave racionalno biraju svoje strategije, Volc ostavlja mogucnost da se drzave ne ponasaju onako kako to medjunarodna struktura od njih zahteva.

Volcova knjiga je pokrenula talas strukturalno-realistickog istrazivanja. Po neorealistickom shvatanju drzave nisu sklone saradnji iz dva razloga. Prvo, zbog toga sto se plase da druge drzave nece ispuniti svoje obaveze, tzv. problem varanja. Drugo, drzave nerado saradjuju iz straha da ce druge drzave iz ove saradnje izvuci vecu korist od njih, tzv. relativni dobitak. Volcovi sledbenici su se bavili I temom stabilnosti medjunarodnog sistema. Vecina neorealista je smatrala da je bipolarni system najstabilniji suprotno od realista.

Volcova knjiga je prouzrokovala podelu na defanzivne I ofanzivne realiste. Defanzivni realisti smatraju da medjunarodni system podstice drzave na agresivno ponasanje samo ukoliko ravnoteza napada I odbrane favorizuje napad. Defanzivni realisti smatraju da drzavama odgovara stanje status quo, iako uvek postoji pretnja da ce drzava odgovoriti napadom. Jednu varijantu defanzivnog realizma ponudio je Stiven Volt u teoriji ravnoteze pretnje. Volt razlikuje moc I pratnju. Porast moci ne mora obavezno da bude shvacen kao pretnja. Kada neka drzava povecava svoju moc, druge drzave ce je uravnoteziti tako sto ce se udruzivati u savez sa trecim drzavama.

Ofanzivni realisti smatraju da u anarhicnom svetu vojna moc koju drzave poseduju ima presudan znacaj. Predstavnik ofanzivnih realista Mirsajmer smatra da je nabolja strategija opstanka razvoj vojne sposobnosti u sto vecim razmerama.

1/C Neoklasicni realizam

Neorealisti su ponudili strukturalnu teoriju medjunarodne politike, ali ne I teoriju spoljne politike. Neoklasicni realisti napravice sintezu klasicnog I strukturalnog realizma kako bi ispravili ovaj nedostatak. Oni pored medjunarodnih politickih faktora ukljucuju I unutrasnjopoliticke varijable (ljudska priroda, ideologija, politicki system…). Najpoznatiji neoklasicni realisti su Rendel Sfeler I Farid Zakarije.

-Sinteza klasicnog I strukturalnog realizma u neoklasicnom realizmu, strana 79, slika 8.

Primer: Hari Poter I medjunarodni odnosi – Martin Hol – bezbednosna dilema je ciklicnog karaktera jer iz kruga u krug drzava cini sve da bude sposobnija za medjusobno nadmetanje I sukob – drzave se konstantno usavrsavaju.

2. LIBERALIZAM

Tokom 19tog veka liberali su uglavnom zasnivali svoje ideje na ubedjenju da liberalno-politicko I ekonomsko uredjenje umanjuje napetost izmedju drzave I naroda. Nakon Prvog svetskog rata, svoju paznju usmeravaju ka

12

medjunarodnom pravu I medjunarodnim organizacijama. Nakon Drugog svetskog rata primat liberala preuzimaju realisti. Postoje 3 verzije liberalizma:

1. Teorija liberalnog mira (TLM)

TLM nastala je kao reakcija na merkantilizam (drzava podrzava samo one aktivnosti koje jacaju njenu snagu). Medju prvim autorima koji su slobodno trziste doveli u vezu sa mirom bio je Adam Smit (Bogatstvo naroda-1776. godine). On iznosi ideju da sile trzista (nevidljiva ruka) uvecavaju bogatstvo naroda I smanjuju tenzije izmedju naroda. Mil, Hajek, Mizes verovali su da slobodna trgovina I mir idu ruku pod ruku. Tomas Fridman je to na plastican nacin objasnio da drzave koje imaju Mekdonalds ne ratuju medjusobno. Merkantilista Kolber smatrao je da suvise slobodna trgovina moze da dovede do rata. Marksisti su takodje videli u slobodnoj trgovini izvor rata. I strukturalni realisti su smatrali da slobodna trgovina povecava medjuzavisnost I ranjivost.

2. Teorija demokratskog mira

Teorija demokratskog mira polazi od toga da je za ocuvanje mira kljucno postojanje demokratija. Preteca ove skole je Imanuel Kant koji je u delu “Vecni mir” – 1795. godine, razvio tzv. monadicnu teoriju demokratskog mira. Osnovna hipoteza ove teorije jeste da su demokratije manje ratoborne nego drzave sa nedemokratskim oblicima vlasti. Majkl Dojl daje dijadicnu teoriju demokratskog mira kojom ce utvrditi da skoro ne postoje slucajevi kada su dve demokratske drzave ratovale jedna protiv druge.

Svim zastupnicima TDM je zajednicka hipoteza da demokratije medjusobno ne ratuju. Postoji vise grupa koja daju razlicita objasnjenja. Prva grupa teoreticara istice presudan znacaj demokratskih ustanova. Postojanje sistema podela vlasti otezava donosenje odluke o tome da se krene u rat. S obzirom na to da su demokratske vlasti koalicione uvek postoji rizik od gubitka podrske usled nepopularne politike. Takodje donosenje tako radikalnih odluka zavisi I od podrske javnog mnjenja. Ovim svim se otezava vodjenje preduhitrujuceg rata. Transparentnost u namerama ublazava bezbednosnu dilemu I podstice bezbednosnu saradnju uzmedju drzava.

Druga grupa naglasava znacaj norme I vrednosti demokatije. Brus Raset tvrdi da demokratija svoje unutrasnje norme mirnog resavanja sporova projektuje u medjunarodnu arenu.

Kritike TDM – postoji niz primera ratova izmedju demokratija cime se empirijski opovrgava TDM. Takodje skrecu paznju da uzrocno-posledicna veza demokratije I mira nije nuzna. Navodi se I da je mir rezultat postojanja americke hegemonije, ili proliferacija nuklearnog naoruzanja.

Lejn smatra da TDM propusta da objasni demokratsku ratobornost I agresivnost prema nedemokratskim drzavama. Mensvild I Snajder smatraju da zemlje koje su u demokratskoj tranziciji imaju vece sanse da udju u konflikt. TDM je kritikovana I zbog toga sto legitimizuje doktrinu pravednog rata I krstaski intervencionizam SAD.

3. Neoliberalni institucionalizam

Neoliberalni institucionalisti isticu ulogu medjunarodnih ustanovu u ocuvanju mira. Sacuvali su drzavocentricni pristup I pozitivisticku epistemologiju realista. Sa realistima dele I pretpostavke o anarhicnoj strukturi

13

medjunarodnih odnosa. Ali za njih medjunarodne institucije ne nastaju kako bi zastitile pojedinacne nacionalne interese najmocnijih drzava, vec kako bi zastitile zajednicke interese svih drzava koje saradjuju. Drzave su spremne da saradjuju zbog toga sto im apsolutni dobitci znace vise od relativnih dobitaka. Medjunarodne institucije su te koje ublazavaju bezbednosnu dilemu.

Oni smatraju da svet karakterise kompleksna medjuzavisnost odnosno mreza transnacionalnih veza izmedju drzava, trzista I pojedinaca. Oni smatraju da drzava iako centralni akter medjunarodnih odnosa, nije uvek I najbolji nivo analize u izucavanju medjunarodne politike I bezbednosti. One smatraju da je skolonost ka upotrebi sile u medjunarodnim odnosima manja, sto je medjuzavisnost kompleksnija. Ovde spada ideja o bezbednosnoj zajednici Karla Dojca:

BEZBEDNOSNA ZAJEDNICA je grupa drzava cije su institucije, prakse I osecanja zajednickog identiteta toliko integrisani da su one medjusobno izgradile stav da ce se poblemi resavati iskljucivo mirnim putem. Ovakve zajednice bez rata prevazilaze zajedno bezbednosnu dilemu. Pojam je skovao Karl Dojc. Razlikovao je pluralisticke bezbednosne zajednice u kojima drzave imaju osecaj zajednistva ali zadrzavaju svoju nezavisnost (npr. NATO). Adler I Barnet isticu da je bezbednosna zajednica prosla kroz tri faze:

Nastajuca – dolazi usled postojanje zajednicke pretnje. Tokom ove faze drzave nemaju uvek izricito nameru da razviju bezbednosnu zajednicu.

Rastuca – dolazi do zgusnjavanje prijateljskih odnosa kao I do umrezavanja bezbednosnih ustanova I organizacija.

Zrela – dolazi do razvoja zajednickog identiteta I konsolidacija bezbednosne zajednice.

Adler I Barnet prave razliku izmedju labave I cvrste bezbednosne zajednice. Labavu bezbednosnu zajednicu cine multilateralizam, neutvrdjene granice, zajednicka pretnja, jezik zajednice. Cvrstu bezbednosnu zajednicu cine jos I kolektivna bezbednost, vojna integracija, sloboda kretanja stanovnistva…

Neoliberalni institucionalisti smatraju da drzave preferiraju medjunarodnu saradnju iz nekoliko razloga. Prvi razlog saradnje jeste praksa “milo za drago”. Drugim recima iako su drzave sklone da iznevere dogovor, iz straha da ce to isto uraditi I druge drzave (zatvorenikova dilemma), one nakon nekoliko ponovljenih situacija uvidjaju prednost saradnje I postovanja dogovora (ponovljena zatvorenikova dilema). To razvija spiralu poverenja I saradnje, sto smanjuje mogucnost izbijanje sukoba. Drugi razlog saradnje prema Akslrodu jeste strah od posledica moguceg nepostovanja dogovora. Treci razlog jesu manji transakcioni troskovi. Keohejn I Martin su pisali o tome da se saradnja drzava zasniva na trgovini informacija.

GLAVA IV – ALTERNATIVNI PRISTUPI U STUDIJAMA BEZBEDNOSTI

14

Hladnim ratom su se testirale tradicionalne teorije. Medjutim, ove teorije nisu mogle da predvide neocekivan I brz zavrsetak hladnog rata niti su mogle da objasne ovakav jedan dogadjaj. Za razumevanje mnogih post-hladnoratovskih pojava bili su neophodni novi pristupi I nove kategorije. Tako su alternativni pravci, zaceti na marginama studija bezbednosti jos tokom hladnog rata, izbili u prvi plan.

1. Socijalni konstruktivizam

Ova teorija svoje korene ima u delima Emila Dirkema I Maksa Vebera. U savremenoj sociologiji ovaj pristup je aktuelizovan delom “Drustvena konstrukcija stvarnosti” 1966, Piter Bergera I Tomasa Lukmana. Centralna ideja ove knjige jeste da drustvena stvarnost nije materijalno data vec socijalno konsrtuisana. Zato je zadatak drustvenih nauka da istraze na koji nacin se to desava. Socijalni konstruktivizam je dospeo u nauku o medjunarodnim odnosima zahvaljujuci Nikolas Onufu I Fredrihu Kratokvilu. Teorijski u artikulaciji socijalnog konstruktivizma najdalje je otisao Aleksandar Vent, a u studije bezbednosti uveli su ga Piter Kacenstin, Emanuel Adler I Majkl Barnet.

Socijalni konstruktivisti polaze od pretpostavke da je medjunarodna politika socijalne, a ne materijalne prirode. Postoji razliciti epistemoloski pristupi unutar ove teorije. Laki konvencionalni socijalni konstruktivisti, poput Aleksandra Venta I Pitera Kacenstina, prihvataju naucni pozitivizam, dok teski (kriticki) socijalni konstruktivisti, poput Nikolas Onufa, usvajaju post-pozitivisticku epistemologiju. Epistemologija se odnosi na nacin sticanja saznanja.

Aleksandar Vent knjigom “Drustvena teorije medjunarodne politike” uvodi ovaj pravac u medjunarodne odnose. Aleksandar Vent je ovim delom razvio snaznu teorijsku paradigmu koja ce se u narednom period pretvoriti u alternative neorealistickoj Teoriji medjunarodne politike Keneta Volca iz 1979. godine. Vent u ovom delu prihvata Volcov opis medjunarodnog sistema kao anarhican I drzavo-centrican system u kome vlada princip samopomoci. Za razliku od Volca koji tvrdi da je anarhija struktura koja ogranicava izbore aktera, Vent drzi da se struktura I akteri medjusobno konstituisu. Vent ovim stavom napusta Volcovu materijalisticku ontologiju. Vent prihvata idealisticku ontologiju sto znaci da distribucija materijalnih sposobnosti nije ta koja odredjuje strukturu medjunarodnog sistema, vec je to distribucija ideja, vrednosti, normi, koji konstituisu materijalne interese I odnose moci. Po Ventu anarhija je ono sto drzave od nje naprave. Vent smatra da nacin sticanja I proveravanja znanja treba da se oslanja na teorijske generalizacije o kauzalnim vezama I na njihovu empirijsku verifikaciju. Prema Ventu znacenje anarhije zavisi od procesa konstrukcije u kome su glavni akteri drzave. U zavisnosti od dominantnih karakteristika, anarhicni system moze biti hobsovski, lokovski ili kantovski. Zbog toga drzave u uslovima anarhije uopste nisu osudjene na bezbednosnu dilemu, vec je ona proizvod njihove interakcije.

Ted Hopf tvrdi da ne postoji univerzalni kriterijum po kom bi se moglo to utvrditi da li ce jedna drzava dozivljavati drugu kao bezbednosnu pretnju. To kako ce one dozivljavati jedna drugu, zavisi od socijalnih obrazaca prijateljstva I neprijateljstva, usvojenih identiteta I normi. (primer SAD-Izrael-Iran)

Nina Tanenvalt pokusava da odgovori na pitanje zbog cega nuklearno oruzje nije upotrebljeno nakon Drugog svetskog rata. Ona kaze da je doslo do razvoja nove norme koju ona naziva nuklearni tabu kojim je upotreba

15

ovog oruzja stigmatizovana. Dzenifer Micen tvrdi da drzave ostaju zatocenici bezbednosne dileme zbog toga sto im ona przu osecaj izvesnosti I ontoloske bezbednosti.

2. KRITICKE TEORIJE

Robert Koks je sve teorije medjunarodnih odnosa podelio na “Teorije koji resavaju problem” I “Kriticke teorije”. Kriticke teorije postavljaju pitanja o tome kako su postojeci okviri nastali I na koj nacin oni mogu biti promenjeni I prevazidjeni. Njihova kritika je usmerena na praksu.

Termin Kriticke studije bezbednosti iskovao je Kent But 1991. godine u tekstu “Bezbednost I emancipacija”. Po njemu bezbednost je odsustvo pretnji koja se postize emancipacijom ljudi odnosno oslobodjenje ljudi od ogranicenja koja ih sprecavaju da ucine ono sto bi oni slobodno izabrali da ucine. Emancipacija proizvodi bezbednost. But je sa Ricardom Vin Dzonsom osnovao na Aberistvitu studijski program pod nazivom Kriticka studija bezbednosti iz cega ce kasnije proisteci tzv. Velska skola Studija bezbednosti. Ovaj pristup se oslanja na Frankfurtsku skolu, pa bezbednost posmatra kao “derivativni concept” cije znacenje zavisi od politickih interesa I filozofskih pogleda na svet.

Kriticki teoreticari odbacuju drzavnocentricni pogled na medjunarodne odnose. Kriticki teoreticari smatraju da drzava ne treba da predstavlja cilj bezbednosne politike vec njen instrument. Za razliku od Konpenhaske skole, koja je najvise energija posvetila prosirenju pojma bezbednosti, Velska skola zalozila se za njegovo produbljenje. To znaci da se ona zalaze za pronalazenje drugih referentnih objekata koji se nalaze ispod drzave. Velska skola smatra da nije dovoljno samo analizirati kako se bezbednost konstruise I dekonstruise, vec je potrebno otvoriti diskusiju o tome koje, od kojih pretnji I na koji nacin zaista bezbednosno ugrozen. Kriticke teorije bezbednosti usvajaju osnovno konstruktivisticko nacelo po kome ideje I vrednosti I te kako mogu da uticu na stvarnost. Ipak kada je rec o bezbednosti, oni prihvataju objektivisticko stanoviste.

3. FEMINISTICKI PRISTUP

Bezbednost je drustveno polje koje tradicionalno oblikuju muskarci. Uloga zene u ovoj oblasti dugo je bila ignorisana tema. Iako zene su cesto bile ucesnice u oruzanim sukobima, muskarci su ti koji su preuzimali ulogu borca. Ulogu zene u bezbednosti uocio je Savet bezbednosti UN 2000 godine kada je usvojio rezoluciju 1325, “Zene, mir I bezbenost”.

Sandra Vitvort deli feministicki pristup na:

• Liberalni feminizam - bavi se ulogom zena u oruzanim snagama I preprekama da postignu punu jednakost.

• Radikalni feminizam - insistira na razlikama izmedju muskarca I zene

16

• Kriticki feminizam - treba preispitati postojece rodne diskurse I rekonstruisati ih u cilju emancipacija zena.

• Feministi-postmodernisti - dekonstrukcija rodnih diskursa I odnosi moci koji stoje I njihovoj pozadini

• Postkolonijalna feministicka teorija - uticaj hegemonistickog bezbednosnog diskursa na kreiranje savremenih rodnih identiteta.

4. POSTSTRUKTURALIZAM

Post strukturalizam je evropski filozofski pravac, nastao u Francuskoj kao reakcija na strukturalizam. Oni insistiraju na istorijskoj I kulturnoj usadjenosti subjekata, ulozi prakse I kritici aktuelnih prilika. U nauku o medjunarodnim odnosima uveli su ga 80tih I 90tih godina, Sajmon Dalbi, Ricard Esli, Dejvid Kembel, Rob Voker… Oni dele stav socijalnih konstruktivista o tome da je znanje konstrukcija koja proistice iz odnosa moci I da su ideje kljucne za razumevanje bezbednosti. Poststrukturalisti tvrde da ne postoji trajna I cvrsta osnova na kojoj je moguce graditi znanje I naucnu teoriju. Oni teziste stavljaju na diskurs, odnosno na jezik o bezbednosti. Buduci da je svaka teorija ideologija, oni nastoje da dekonstruisu postojece diskurse moci I da ih zamene drugacijim kooperativnim diskursom zajednice. Diskurs prema Misel Fukou podrazumeva jezicke tvorevine ali I ne govorni jezik.

Osnovni problem kojim se bave poststrukturalisti (postmodernisti) jeste odnos bezbednosti I identiteta. Prema Dejvidu Kembelu spoljna I bezbednosna politika ne deluju u ime prethodno postojeceg drzavnog identiteta vec se on kroz reprezentaciju pretnji proizvodi. U svom radu “Pisanje bezbednosti” on taj odnos pojasnjava na primeru SAD-a. Prema njegovom shvatanju spoljna politika je ta koja stvara identitet. Spoljna politika zapravo ne predstavlja most izmedju drzava, vec doprinosi iscrtavanju granica izmedju njih, a identiteti drzava konstituisu se kroz diskurs o pretnjama. Nakon zavrsetka hladnog rata, umesto ocekivane harmonije, gubitak radikalnog drugog uzdrmao je americki nacionalni identitet iz temelja. SAD zapocinje pretragu za novim neprijateljima I novim granicama svog identiteta.

Osim identiteta poststrukturalisti su se bavili I drugim temama. Interesuju se za vanrednu logiku bezbednosti. Njih posebno zanima znacaj bezbednosnih diskursa I praksa za iscrtavanje granica izmedju redovne politike I vanrednog stanja. Ole Vejver je bezbednost konceptualizovao kao govorni cin o egzistencijalnim pretnjama, kojim se odredjeni problem smesta u polje bezbednosti I tako opravdava vanredne mere koje inace ne bi bila legitimna. Na teoriju vanrednog stanja Karla Smita nadovezuje se Djordjo Agamben koji bezbednost definise kao praksu kojom se razgranicava politicki zivot od golog zivota , coveka izgnanog iz zajednice koji ne poseduje nikakva prava. Misel Fuko je konceptom biopolitike, racionalnosti vladavine kao I kritike drustva nadziranja doprineo poststrukturalistickim razumevanjima bezbednosti.

Specifican pravac razmisljanja koji se razvija unutar ovog pravca bile su postkolonijalne studije bezbednosti. Postkolonijalisti kriticki analiziraju hegemonisticki diskurs kao nasledje kolonijalizma. Mohamed Ajob je ovaj pravac uveo u teoriju bezbednosti. On smatra da drustveno-politicki kontekst u trecem svetu zahteva drugaciji pristup. Kritikujuci realizam kao neadekvatnu paradigmu za razumevanje bezbednosne dinamike u trecem

17

svetu, u kome se drzava jos uvek nije dovoljno razvila, Ajob predlaze tzv. Realizam potlacenih. Ovaj pristup uzima u obzir slabost drzave I bezbednosne problem u ovom delu sveta.

Za Tereka Barkavija I Marka Lefija studije bezbednosti predstavljaju jednu evrocentricnu disciplinu, koja je formirana kao instrument politike moci zapada I severa nad istokom I jugom.

Realisti, liberali I kriticari imaju zajednicku slabost, a to je da zanemaruju one druge, slabe, kolonizovane I potlacene. Na tome se razvija atinska nauka o bezbednosti koja svoje zablude pokusava da nametne ostatku sveta, vecini, tj. Slabijima koji zive na jugu. S toga se postkolonijalisti zalazu za Meljanske studije bezbednosti koji ce u obzir uzeti iskustvo slabog. Barkavi I Lefi smatraju da ce kada se studije bezbednosti oslobode evro-centrizma borba izmedju severa I juga ce postati kljucni focus ispitivanja.

GLAVA V – KOPENHASKA SKOLA STUDIJA BEZBEDNOSTI

Nastala je pod okriljem Kopenhaskog instituta za istrazivanje mira formiranog 1985. godine u cilju multidisciplinarnog istrazivanja mira I bezbednosti. Dva istrazivacka projekta ovog instituta koji su bili kljucni za razvoj skole, jesu “Neofanzivna odbrana” I “Nevojni aspekti evropske bezbednosti”. Kopenhaska skola je svoje teorijsko misljenje razvijala oslanjajuci se na 3 osnovne ideje: Teorija sekuritizacije, sektorski pristup bezbednosti I teoriju regionalnih bezbednosnih kompleksa. Ove teorijske ideje inspirisane su evropskim bezbednosnim problemima s kraja 80tih I pocetka 90tih. Dzef Hajsmans nazvao je ovu skolu “Evropskom skolom studija bezbednosti”. Institut “COPRI” radio je do 2005. godine, kada se utopio u danski Institut za medjunarodne odnose. Osniva se Centar za unapredjenu teoriju bezbednosti 2008. godine, kako bi se nastavila istrazivanja Kopenhaske skole.

1. TEORIJA SEKURITIZACIJE

Postavlja se pitanje zbog cega se neke stvari tretiraju kao pretnje, koje zahtevaju urgentno I prioritetno delovanje, a neke ne. Ole Vejver kaze da pojedini problemi se tretiraju kao bezbednosna pretnja zbog toga sto su na taj nacin socijalno konstrisani tj. Sekuritizovani. Vejver smatra da bezbednost nema fiksno I objektivno znacenje. Ole Vejver je konceptualizovao bezbednost kao diskurs kojim politicke elite identifikuju pretnje I od drustva zahtevaju legitimitet za primenu specijalnih mera kako bi se borile protiv tih pretnji. Za njega je bezbednost “govorni cin”, koji formulise odredjeni politicki problem kao posebno znacajan za opstanak zajednice I tako ga premesta van polja utvrdjenih pravila igre. Kao rezultat sekuritizujuceg poteza jesu usvojene specijalne mere koje se inace ne bi smatrale legitimnim. Sekuritizacija je process koji obuhvata jezicko konstruisanje bezbednosnih pretnji kao I preduzimanje specijalnih mera. Process sekuritizacije se sastoji od sledecih elemenata: GOVORNI CIN; SEKURITIZUJUCI POTEZ; SEKURITIZUJUCI AKTER; FUNKCIONALNI AKTER; SPECIJALNA MERA; I PUBLIKA.

18

Specijalne mere mogu biti upotreba sile I prinude, suspenzija judskih I gradjanskih prava… Akteri koji preduzimaju sekuritizujuci potez nazivaju se sekuritizujucim akterima. To su predstavnici drzave, predstavnici opozicionih politickih stranaka, intelektualne elite… Vejver pravi razliku izmedju aktera koji sekuritizuju neki problem I analiticara sekuritizacije koji neutralno analiziraju process sekuritizacije. Analiticar bi trebao da objasni zasto se neki problem tretira kao bezbednosna pretnja.

Ukoliko se kao rezutat sekuritizujuceg poteza usvoje specijalne mere, na delu je uspesna sekuritizacija. Kako bi sekuritizacija bila uspesna moraju biti zadovoljena 3 uslova.

• PRVO govorni cin mora se pridrzavati gramatike bezbednosti (tekst mora sadrzati ideje kao sto su tacka bez povratka, opstanak, teski ali neophodni koraci…) (primer: predsednik u svom govori mora reci o kakvim pretnjama se radi da bi govorni cin bio uspesan).

• DRUGO sekuritizujuci akteri treba da poseduju odredjeni socijalni capital (primer: predsednik VS. skitnice).

• TRECE publika mora postojati I mora poznavati pozadinu problema.

Desekuritizacija je vracanje odredjenih tema iz domena vanrednog , specijalnog I sekuritizovanog u domen normalnog I politizovanog , gde vladaju uobicijana I ustanovljena pravila igre.

2. KRITIKE I REVIZIJA TEORIJE SEKURITIZACIJE

Klaudije Ardau kritikovao je ovu teoriju da joj nedostaje snaznije prisustvo normativnih elemenata. On smatra da je cin sekuritizacije moralno I eticki problematican I da kao takav zahteva osudu. Analiticar ne moze I ne sme biti neutralan u odnosu na predmet svog istrazivanja. On smatra da namesto sekuritizacije treba postaviti emancipaciju.

Druga grupa kriticara kritikuje preterano oslanjanje teorije na govorni cin. Majkl Vilijams ukazuje na potpuno odsustvo vizuelne komunikacije. Met Megdonald smatra da je suvise fokusirana na momenat jezicke intervencije, ignorisuci kontekst u kome se odvija process sekuritizacija.

Na osnovu ovih kritika ucinjeni su pokusaji da se teorija sekuritizacije revidira. Prvi ozbiljan pokusaj ucinio je Tjeri Balzak. On je ukazao da postoji tenzija izmedju bezbednosti kao govorni cin I bezbednosti kao drustveni cin. On pravi razliku izmedju dva pristupa u teoriji sekuritizacije: FILOZOFSKI I SOCIOLOSKI. Dok filozofski pristup bezbednosni diskurs tretira kao vid socijalne magije koja konstituise stvarnost, socioloski pristup je vise zainteresovan za bezbednosne prakse, kontekst I odnose moci koji ove diskurse omogucavaju. Ova dva pristupa ne iskljucuje jedna drugu, vec predstavljaju idealne tipove koji se preplicu.

Juha Vuori kritikuje teoriju sekuritizacije isticuci da ona, posto je nastala na evropskom bezbednosnom iskustvu, ima jednu ugradjenu predrasudu da ce politicki kontekst u kome se sekuritizacija odvija biti zapadna liberalna demokratija. Pripadnici kopenhaske skole odbijaju ovakvu kritiku I tvrde da je njihova teorija primenljiva na sva drustva I drzave, a ne samo na demokratije. Vuori postavlja pitanje sta se desava onda sa

19

nedemokratskim drzavama. Kako bi prevazisao ovu demokratsku pristrasnost teorije sekuritizacije Vuori pokusava da je prilagodi studijama nedemokratskih drustava.

Vuori pokazuje da je sekuritizaciju moguce koristiti I za postizanje razlicitih politickih ciljeva, a ne samo za pridobijanje podrske za upotrebu specijalnih mera. Juha Vuori razlikuje pet oblika sekuritizacije:

• Legitimisanje buducih specijalnih mera (tvrdnja/upozorenje/zahtev)-njega uglavnom upucuju predstavnici vlasti evaluatorima politickog legitimiteta (gradjani, opozicija)

• Stavljanje nekog problema na dnevni red (tvrdnja/upozorenje/predlog)-cilj mu je ubedjivanje publike. Sekuritizujuci akteri mogu biti novinari, analiticari.

• Odvracanje (tvrdnja/upozorenje/deklaracija)-cilj je zastrasivanje I odvracanja. Sekuritizujuci akteri su zvanicnici a publika je subject koji je nosilac pretnje.

• Legitimisanje pocinjenog (tvrdnja/upozorenje/objasnjenje) – njen cilj je da se odredjena specijalna mera koja je vec preduzeta, post-hok, legitimize.

• Kontrola (tvrdnja/upozorenje,naredba) – cilj je da se razvije poslusnost I disciplina kod publike.

Ovaj model je koristan jer omogucava ne samo konceptualno putovanje od demokratske u autokratske sisteme, vec I sistematsko razlikovanje sekuritizujucih procesa koji se odvijaju unutar demokratija. Dalju reviziju ove teorije napravio je Holger Stricel, kao I Balzak koji pokazuje na unutrasnje tenzije. Stricel usvaja eksternalisticku verziju teorije sekuritizacije I ojacava je. Sekuritizacija sadrzi 3 sloja: TEKST, KONTEKST I AKTERE. Ova tri sloja prate 3 sekuritizujuce sile, a to su: PERFORMATIVNA SNAGA BEZBEDNOSNOG TEKSTA, NJENA UGLAVLJENOST U POSTOJECE DISKURSE I POZICIONIRANOST SEKURITIZUJUCIH AKTERA. Prema ovoj teoriji analiticar vise ne mora studirati momenat jezicke intervencije, vec se moze koncentrisati na process. Zatim teorija se sa govornog cina prosiruje na simbolicki jezik slika, zvuka, govora tela. Na kraju Stricelov okvir omogucava pravljenje razlike izmedju pojedinih sekuritizujucih aktera u skladu sa socijalnim kapitalom koji oni poseduju u razlicitim kontekstima I kod razlicite publike.

3. SEKTORSKI PRISTUP

Nakon pada Berlinskog zida dolazi do prosirenja bezbednosti sa cisto vojnog na nevojne sektore. Drzave su sve manje zabrinute da ce ih vojnO ugroziti druge drzave. Buzan, Vejver I De Vilde razvili su sektorski pristup kako bi analitickim okvirom obuhvatili novonastalu bezbednosnu dinamiku. Postoji 5 sektorski bezbednosti: VOJNI, POLITICKI, EKONOMSKI, SOCIJETALNI I EKOLOSKI. U stvarnosti dolazi do preplitanja ovih sektora. Ovim pristupom olaksava se organizovanje bezbednosne dinamike.

20

• VOJNI SEKTOR – kljucni su odnosi moci izmedju drzava, a referentni objekat je teritorijalni integritet drzava. Najucestalija pretnja jeste vojna invazija.

• POLITICKI SEKTOR – odnosi autoriteta, a glavni referentni objekat je organizaciona stabilnost socio-politickog poretka (legitimitet koji njene ustanove uzivaju kod gradjana. Npr: jedna drzava moze biti vojno mocna, a politicki izuzetno slaba)

• EKONOMSKI SEKTOR - Trgovinski odnosi, a referentni objekat moze biti blagostanje jedne drzave. Buzan Vejver I De Vilde smatraju da jedini referentni objekat u eko sektoru, jeste medjunarodni liberalni ekonomski poredak.

• SOCIJETALNI SEKTOR – odnosi izmedju kolektivnih identiteta, a kljucni referentni objekat je identitet politicke zajednice. Socijetalna bezbednost je sposobnost drustva da ocuva svoje sustinske osobine usled promenjenih okolonosti.

• EKOLOSKI SEKTOR – odnos izmedju coveka I prirode, a kljucni referentni objekat predstavlja biosfera kao garant opstanka coveka. Nju mogu ugroziti neposredno ili posredno covekovo delanje.

TABELA, 116 STRANA.

Lene Hansen I Helen Nisenbaum predlazu da se uvede sector informaticke bezbednosti – odnos kibernetike I bezbednosti, a referentni objekti se nalaze na razlicitim nivoima od individualnog, mreznog nacionalnog do globalnog. Tri gramatike informaticke bezbednosti su: HIPERSEKURITIZACIJA (zamisljenje katastrofe), SVAKODNEVNE BEZBEDNOSNE PRAKSKE I TEHNIFIKACIJA (sekuritizujuci akteri su strucnjaci za informatiku).

4. TEORIJA REGIONALNOG BEZBEDNOSNOG KOMPLEKSA (TRBK)

Ova teorija je treci doprinos kopenhaske skole. (TRBK) TRBK razvio je Beri Buzan 1983. godina. On je bezbednosni komplekS definisao kao grupu drzava ciji su primarni bezbednosni interesi toliko usko povezani da se njihove nacionalne bezbednosti ne mogu razmatrati odvojeno. 2003. godine Buzan sa Vejverom regionalni bezbednosni kompleks definise kao set jedinica ciji su glavni procesi sekuritizacije I desekuritizacije toliko povezani da se njihovi bezbednosni problemi ne mogu razumeti odvojeno. U ovoj novijoj verziji napusten je drzavocentricni pristup I usvojen je konstruktivisticki pristup, zasnovan na teorije sekuritizacije.

Osnovna pretpostavka od koje polazi TRBK jeste da pretnje brze I lakse savladavaju krace nego duze distance. Ovo stvara obrasce prijateljstva I neprijateljstva koji se grozdaju na regionalnom nivou. Prema Buzanu I Vejveru postoji devet regionalnih bezbednosnih kompleksa: Severnoamericki, Juznoamericki, Evropski, Blisko istocni, Severnoazijski, Juznoazijski, Istocnoazijski, Juznoafricki. Postoje I dva protokompleksa, koji vremenom mogu postati zasebni kompleksi, a to su: Zapadnoafricki I Istocnoafricki. U svakom bezbednosnom kompleksu postoje podkompleksi (Balkan u Evropi). Unutar regionalnog bezbednosnog kompleksa jedinice su uglavnom drzave. One se mogu klasifikovati po kriterijumu sile (super sile, velike sile, reginalne sile, male drzave), po kriterijumu snage (snazne, slabe, neuspele, urusene) I po kriterijumu modernosti (predmoderne, moderne I postmoderne). Osim drzava, jedinice mogu biti drzave ciji se suverinitet dovodi u pitanje (Srbija-1999 - ), kvazi-

21

drzave (BiH-1992-1996), paralelne drzave (Crna Gora-1992-2006), kolektivi koji se bore za autonomiju I specijalna prava (Albanci u Makedoniji), I etnopoliticke grupe bez secesionistickih tendencija (Turci u Bugarskoj).

Svaki kompleks ima svoju esencijalnu strukturu koja se sastoji od granice, structure, hierarhija/anarhija, polarnosti (unipolaran, multipolaran ili apolaran) I forme (konfliktna formacija, bezbednosni rezim ili bezbednosna zajednica). Ova tri tipa kompleksa odgovaraju Ventovim kulturama anarhije: hobsovskoj, lokovskoj I kantovskoj.

Konfliktna formacija predstavlja takvu regionalnu bezbednosnu konstelaciju u kojoj su odnosi medjuzavisnih jedinica uglavnom neprijateljski I vodjeni strahom od izbijanja rata (Hobsovski princip). Prema Buzanu I Vejveru konfliktne formacije nalaze se na Bliskom istoku, Africi, Juznom delu Azije.

Bezbednosni rezim predstavlja obrazac bezbednosne dinamike, koji I dalje definise mogusnost izbijanja rata s tim sto je ona ogranicena medjusobno prihvacenim pravilima (lokovski princip). Ovakvi odnosi preovladavaju u Juznoj Americi I Jugoistocnoj Aziji.

Bezbednosna zajednica je tip odnosa u kome jedinice ne ocekuju niti se spremaju za upotrebu sile (kantovski princip). Ovakav bezbednosni obrazac postoji u severnoj Americi I Evropskoj uniji.

Buzan I Vejver pored kompleksa razlikuju I potkomplekse (kompleks unutar nekog veceg kompleksa – zapadni Balkan unutar Evropskog bezbednosnog kompleksa), protokomplekse (region koji ima potencijal da se razvije u kompleks – Rog Afrike) I super komplekse (mogucnost spajanja vise regionalnih kompleksa u jedan veliki – Evroazijski).

Spoljni uticaji:

Prvi uticaj su nazvali prekrivac (overlay). On postoji onda kada je neka spoljna sila toliko dominantna u nekom regionu da u potpunosti ukida bezbednosnu dinamiku izmedju regionalnih aktera (npr. SSSR I SAD na evropskom kontinentu tokom Hladnog rata).

Druga vrsta uticaja spoljnih faktora jeste penetracija. Ona postoji ukoliko su spoljne sile ukljucene u region toliko da mogu promeniti desavanja u njemu. Ipak ovde spoljnje sile nisu toliko dominantne da mogu ukinuti stvaranje medjuzavisne bezbednosne dinamike unutar regiona (SAD I SSSR na Bliskom istoku tokom hladnog rata).

22