197/198

Cijena 20

kn, 3

€ - u pret

plat

i 10%

popus

ta

RIJE

KA, M

AJ/JU

N 201

4.

list za svu d jecu

UTEMEQILA TATJANA OLUIĆ MUSIĆ 1994.

4 Jedro 6 Uhvati vjetar 8 Ferije10 Sećawa Miloša

Crwanskog na Rijeku13 Srpski pisci o Prvom

svjetskom ratu 16 Krojačev sat stao na

dvanaest18 Pero iznad mača19 Vatra i voda20 Tomina nedjeqa21 Sveti Đorđe22 Duhovne oči23 Odjeci vekova24 Veliki rat26 O Beogradu28 Bosilegrad30 Kraqevina Švedska32 Stojan Aralica34 Nenad Stekić36 Zuzuko

38 Slovo A39 Azbuka43 Slovo Š44 Basna46 Nestajawe životiwa48 Razbole se lisica50 Za tebe i za...52 Kwiga je da se čita54 Muwine majstorije56 Mamut i slon58 Kamilica i suncokret60 Priča o majmunima62 Anegdote o piscima63 Kviz64 Strip66 Predstavqamo...70 Maštom, rukom74 Mala galerija78 Veliki odmor79 Web-zanimacije80 Čipko

SADRŽAJ

Dragi prijateqi, bjelopčelice i bjelopčelci

Pred vama su stranice posqedweg broja u ovoj škol-

skoj godini. Družili smo se, nadamo se, na obostra-

no zadovoqstvo. Trudit ćemo se da u idućoj školskoj

godini budemo još boqi. Zato nas nemojte zaboravi-

ti za vrijeme praznika. Za vas smo cijelo vrijeme na

"fejsu", pridružite nam se.

Šaqite nam prijedloge. Što želite da promijenimo

u vašem i našem listu, imate li nešto o čemu biste

žeqeli čitati i saznati? Uglavnom, sve ćemo vaše

žeqe nastojati da ispunimo. A i od vas očekujemo da

nam šaqete svoje radove, malo češće nego do sada.

Na kraju, opet ćemo pohvaliti učenike iz Markuši-

ce i Jagodwaka jer, sigurno uz podršku nastavnica,

redovni su gosti stranica „Male galerije“ i „Maštom,

rukom...“

Naše je iduće družewe u septembru, a do tada se

dobro odmorite.

Vaša Bijela pčela

Dani DjetinjstvaVjetrovit, razigran dan na početku ljeta izmamio je tri dječaka na more. Oni, pod budnim okom starijeg ribara, uživaju u čarima jedrenja. Je-drilica se nagnula na bok; dječaci svojim tijelima održavaju ravnotežu brodice. Daleko na pučini, gdje se more spaja s nebom, duguljasta škuna razvila je jedrilje.

Američkom slikaru Homeru bio je cilj da prikaže trenutak stvarnosti – bezbriž-ne dane djetinjstva. Hitr im potezom uhvatio je dječake u jedrilici postigavši dojam prolaznosti događaja na moru.

Jedro je drevni znak vjetra. Po-štovatelj je njegove snage i moći. Ono se vječno podešava

njegovom hiru. I ne samo njemu, već i vremenu, nadasve prema samom moru. Zato jedro i predstavlja duh i dah vjetra, vazduh i vjetrove. Ono označava i plodnost, i trud, i rastuću snagu, moć djelovanja stvaralačkog duha.Jedra pamte egipatski hijeroglifi u faraonskim piramidama, fenič-ki reljefi u kamenu, grčke vaze i keramičke posude, oslikane Dio-nizijevim brodom i brodovljem lukavog i pustolovnog Odiseja.Vjetar u jedru uvijek je poziv na put, na plovidbu.

POHOD jeDRenjaKa

LeLujava Linija

Jedrenjaci u luci samo su dio opsežne pripovijesti o sv. Uršuli, koja je, u društvu jedanaest hilja-da djevojaka, hodočastila gradu što razvija zastavu s likom lava. Lađe, spuštenih jedara već su stigle na privezište, dok se druge sa jednim jedrom lagano primiču pristaništu.Jedrenjaci su bili ponos trgovačke Venecije, ali i dragocjen ukras na platnu majstora Karpača. On je bio slikar profinjene naobrazbe, slikar obdaren naročitom lako-ćom poteza, zaljubljen u sočnu boju. Bio je slikar pripovjedačke osjetljivosti čije su slike ispunjene ljepotom i skladom.

4 Bijela p^ela

Jedro

Vittore Carpaccio, Legenda o sv. Uršuli, detalj

Brod s živopisnim jedriljem bio je čest motiv na keramičkom posuđu. Pod rukom jednog otomanskog grnčara nastao je ovaj zanimljiv duboki tanjir. Na bezbojnoj i prozirnoj ocaklini, u središtu tanjura, zor-no je prikazan jedrenjak u punoj plovidbi. Nepoznati keramičar je sa istančanim osjećajem iskoristio zakrivljenost tanjira u oslikavanju jedara zahvaćenih vjetrušinom.Lelujavom linijom podno broda te slobodnim potezima crvene i zelene boje, keramičar je ostvario živi dojam valova i jedrenjaka na uzburkanom moru. Višebojni tanjir iz 18. vijeka, Turska

Winslow Homer, Jedrilice

Obrisi vitkih jedrilica pomaljaju se iz ljubičastomodre površine mora. U prozaično azurno nebo izvijaju se mrki jarboli i prljavožuta jedra koja stvaraju živu sliku i dojam brzine.Slikar Frančesko Toraldo upotrebljava malu skalu boja na način da one stvaraju privid napetosti, kretanja, treperenja. Njegov neusiljeni potez slikarske četkice i način upotrebe boje učinili su boju sadržajem slike. Toraldovo nadahnuće proizlazi iz želje da se koristi isključivo jakim bojama.

Očaran simbolikom je-dra, slikar Ladislav Šo-šterić u jedru je prona-šao snažan stvaralački znak. Za njega je jedro vječni zov vremena, onog prošlog i ovog sadašnjeg. Jer, jedro uvijek može da ispriča neku zanimljivu priču o plovidbi i krstarenju, bilo da je trokutasto, križno, latinsko, sošno ili jarbolno, svejedno.Poslagavši, jedno pored drugog, tri jedra, ukrašena prikazom zastave i motivima bijelih albatrosa u letu, Šošterić je na tamnoj pozadini ostvario neobičan svjetlosni učinak.Svojom pouzdanom rukom slikar je, kao na fotografiji, pažljivo i jasno ocrtao likove na jedrima.

sLiKa bRzine

OtKRivanje sanjaRija

POPut netOPiRa

5Bijela p^ela

Salvador Dali, slikar razuzdane mašte, znao je da vješto na platno prenese svoje sanjarije. Ova veleb-na slika, nadnaravna i uznosita, njegova je sopstvena pripovijest o otkrivanju Novog svijeta. Njen začetak nastao je u slikarevoj pod-svijesti u kojoj se umnožavaju neo-bični i nepovezani detalji i sličice.Veliki opsjenar Dali, poput more-plovca Kristofora Kolumba, uputio se jedrima u neizvjesnost. Otkriću nepoznatog kopna svjedočila je i nezaobilazna Gala, žena umotana u svilu jedrilja. Iz srebrenaste iz-maglice mora i neba pomalja se jedrenjak i svjedoci otkrića koji donose krstove, nove simbole vjere i nade.

vječni zOv vRemena

Na ušću lijene rijeke nekoliko siromašnih ča-maca skupljenih jedara mirno počivaju na vodi. Samo plovilo na odla-sku, poput raširenih krila netopira, razvilo je jedrilje i uputilo se prema debelom moru.Prizor je zabilježen tem perom, na propu-tovanju, uzgred, reklo bi se na brzinu, skicozno. Durasov se prepustio utiscima i zračenjima sumornog pejzaža u kome se ističe lik brodara u iščekivanju tereta i kiše. Iz pejzaža se tek izdvaja gusto tkanje sjenki čamaca i šišmiš-jedara, koji prekrivaju površinu vode

Salvador Dali, Kolombovo otkriće Amerike

Francesko Toraldo, Bolina 2

L. Durasov, Čamci

Ladislav Šošterić, Jedrilje

– Uhvati vjetar - prije nego što on uhvati tebe – reče starac, pritežući konopac kojim je bilo vezano jedro – i odnijet će te gdje god hoćeš.– A šta ako ne znam? – upita dječak, s krme barke.– Naučit ćeš – reče starac. – Kad?– Još si mali. – Ali, ja želim! – pobuni se dječak.– To je dobro – osmijehne se starac. – Želja je jedro u koje se hvata vjetar sretnog tre-nutka. Samo, moraš biti oprezan i sačekati.– Ja želim sad – reče dječak odlučno. – Molim te!– Vidi ti njega! – uzvikne starac. – More je knjiga puna čarolija, a ti tek što si svladao prva slova! – Naučio sam kako se veže čvor – ustraje dječak – i kako se razvezuje. Još mi samo reci po čemu se prepoznaje taj tvoj vjetar?– To nije moj vjetar. Ni tvoj. Vjetar nije ničiji. On puše, kad i gdje mu se svidi. Nekad pitom i blag, nekad divlji i jarostan; nekad te miluje, nekad šiba. On je mornaru najbo-lji prijatelj i njegov najljući neprijatelj - nikad ne zna...– Šta onda zna? – prekine ga dječak, raširivši ruke.– Ništa - i sve – reče starac i nasmije se. – U tome je draž: avantura! To je ono što uz-buđuje, tajanstveno, neodoljivo. Divno i strašno, opasno i veličanstveno, što te tjera da činiš nešto što se drugi ne usuđuju, ni u najluđim snima.– A vjetar sretnog trenutka pomaže da u tome uspiješ... ako ga prepoznaš?– Upravo tako – reče starac. – Ali, kako da prepoznam nevidljivo?– Tvoje srce će ga prepoznati – reče starac – nestrpljivi dječače.

SONJAKRSTANOVIĆ

Uhvati vjetar!

6 Bijela p^elaIlustrovao: Sven Kovačević

– Moje srce kaže... – zausti dječak i poskoči, ozaren, spazivši gru-pu jedrilica, sličnu jatu bijelih labudova, na ulazu u luku, u kristal-noj modrini predvečerja, ali se saplete o konopce i umalo ne ljosne u more.– U dobri čas! – vikne starac, zgrabivši ga za ruku.Dječak se smete. Oči mu se napune suzama. – Jesi li se udario? – upita starac.– Nisam – odgovori dječak, trljajući koljeno.– Čini mi se – reče starac – da ću, za koju godinu, ostati sam, sa svojom barkom. I kad, s ovog istog mjesta, opazim jedrilice, zapi-tat ću se: Na kojoj li je od ovih gordih, krilatih ljepotica moj veliki dječak? – I ja ću tebe vidjeti i mahnut ću ti – reče dječak. – Ali, neću se skrenuti u luku.– Zašto? – upita starac.Dječak se nasmije i reče:– Uhvatit ću vjetar!

Drž – ponesi, uvis kapu baci,sad su naša sva svjetska prostranstva,gotova je još jedna godina,dobili smo školska svjedočanstva.Zbogom školo, zbogom gimnazijo,lud je bio i ko te učio!...

Ferije

U dvorištu lomača se pali,bukte sveske poput suva grawa,burno plamte domaći zadaci,ogledala našega neznawa.Zbogom školo, zbogom gimnazijo,lud je bio i ko te učio!

Nema časa, ocjene, prozivke,zvone glave poput prazna lonca,skinuli smo i mrskog stražara,budnu zvečku sa školskoga zvonca.Zbogom školo, zbogom gimnazijo,lud je bio i ko te učio!

Oborismo trošnu zgradu znawa,osvetnički, do zadwega ugla,osta natpis preko cijele table:„Doqe globus i zemaqska kugla!“Zbogom školo, zbogom gimnazijo,lud je bio i ko te učio!....

Branko Ćopić

Ilust

rova

la: Z

rink

a O

stov

ić

Ostaj školo!

Neka misle na nasKlupe, table krede,dvorišta će tvoja sada bitipusta,uspomene mnoge laganoveć blede,to je slikas' početka raspusta.

Ostaj školo!

Troši leto, čekajsusretawa nova,pamti naše doživqajesjajne,naučena prva čuvajmala slova,ceduqe i pisma,uzdahe i tajne.

Ostaj školo!

Slobodan Stanišić

Ostaj

školo

U dvorištu lomača se pali,bukte sveske poput suva grawa,burno plamte domaći zadaci,ogledala našega neznawa.Zbogom školo, zbogom gimnazijo,lud je bio i ko te učio!

9Bijela p^ela

U ona vremena buržujska deca po-sle ispita takozvane zrelosti birala su zanimanja. Razmažen, jedinac, ja sam izabrao zanimanje slikara i hteo sam da idem, i učim slikarstvo, u Minhen ili Rim. Bio sam tipični smetenjak svog vre-mena.Moja mati, međutim, imala je boga-tog brata u Beču, koji je zahtevao da odmah dođem kod njega i učim Ek-sportnu akademiju. On je, iz Beča, snabdevao Bosnu, Dalmaciju, Crnu Goru i Albaniju štofovima. Spre-mao me je za svog naslednika. On je tražio da već tog leta (1912) dođem kod njega.Da bih pobegao od ujaka, ja sam to leto otišao na more, u Opatiju, - koja se tada zvala Abacija, - a u kojoj su bile čuvene utakmice mačevalaca. Ja sam, u Temišvaru, ludovao za mačevanjem, i uzimao časove ma-čevanja, kod jednog profesora (Per-čić) koji je bio šampion profesora. Iako nisam visokog stasa, ni dugih ruku, on je jednom rekao da ću po-beđivati na utakmicama, jer, sa flo-retom u ruci, imam brzinu ludaka. Sad mi se to čini jako glupavo, ali sam se u ono vreme, od te pohvale, nadimao kao žaba. Došavši na Rijeku, koja se onda zva-

la Fijume, i koja je tada bila puna ta-lijanaša, ja sam pokušao da uđem u Akademiju ratne mornarice, a kad nisam uspeo, i kad sam čuo da se i na Rijeci te godine prvi put otva-ra jedna eksportna akademija (bez ujaka), upisao sam se u nju. Ne pi-tajući ujaka. Ujka Vasa prekinuo je posle toga da pomaže moju mater, koja je bila ostala udovica i preseli-la se natrag u Ilanču. Da ostanem na Rijeci, bio je razlog i to što sam u gimnastičkoj sali , is-pod sahat kule, upoznao majstora – učitelja mečevanja, koji je bio visok dva metra, imao duge ruke i vikao: „Battuta! Battuta!“, kao neko oliče-nje Nečastivog.

stre, koje su stanovale preko puta, a bile lepe, i snažne, kao dva atleta. One su se zvale: Cernjajski! Pošto me je mati izdržavala i nikad dotle nisam zarađivao hleba, ja sam se naselio, na Rijeci, u pristaništu, iznad riblje pijace, u skupom pansi-onu jedne hrvatske grofice. Bila je to čudna, i nesrećna žena. Imala je nezaknito dete, od jednog ženskog lekara, a docnije se otro-vala.Imao sam, u tom pansionu, čudne komšije, i u sobi sa desna, i u sobi sa leva. Sused mi je bio sa leva grof Hojos, sekretar guvernera, a sa de-sna barun Vranicani, velemožni činovnik nekog Lučkog poglavar-

Crnjanski u Rijeci

Sećanja Miloša Crnjanskog na Rijeku

10 Bijela p^ela

Kako je izgledala Rijeka po-četkom minulog veka, kakav je bio društveni život u njoj, čemu su se posvećivali umet-nici, koje je hobije imala ari-stokratija, kako je živeo pro-letarijat, zapisao je jedan od najvećih srpskih pisaca Mi-loš Crnjanski. U zbirci pe-sama “Itaka i komentari”, autor “Seoba” pribeležio je svoja sećanja na Rijeku od 1912. godine nadalje.

On nas je, sve, nabadao na floret, kao da je floret čačkalica, a mi nje-mu nismo mogli ništa, ama baš ni-šta. To, da postoji čovek koji mene nabada kao leptira, a da mu ja, sa mačem u ruci, ipak, ne mogu ništa, ama baš ništa, meni se činilo kao fantazmagorija, čarobna. Ja sam zato ostao na Rijeci. Moja sirota mati odobrila je to, jer je ta akade-mija obećavala zaposlenje svojim učenicima. Slala ih je čak i u azij-ska pristaništa.Akademija se tada nalazila na brdu, u ulici pronalazača kompasa (Via Flavio Gioia). Sa njenih prozora, u plavetnilu mora, i katkad i u be-lini snega, videla se lepo planina Učka.Kao kroz suze, u sećanju mom, vidi se i sada. Studenti te akademije nosili su civil-no odelo, ali belu, mornaričku kapu i bili su omiljeni na igrankama.Meni su se naročito svidele dve se-

stva. Grof Hojos je bio neka vrsta dečaka, sa kosom kao slama, koji je dolazio u moju sobu i molio da mu se veže mašna. Bio je mešavina lepo vaspitanog mondena i stidljivog mladoženje.Vranicani je bio čovek ogroman, ogromnih stopala, sa licem rimskih imperatora i crnim, tužnim, očima, klovnova. On je dolazio pijan kući, ujutru, kad bih ja odlazio na pre-davanja, pozdravio me učtivo, ali držao čitave tirade protiv Srbije i srpskog kralja. Bio je dobar pozna-valac svih jadranskih luka, i pričao osobito lepo o hvatskim krajevima i familijama. Bilo je uživanje sluša-ti ga. Govorio je kao da deklamuje stihove Krste Frankopana.Taj ogromni debeljko, pretskazivao je pobunu austrijskih mornara, u vreme Balkanskih ratova. Ja sam, pored njega, video ukrcavanje mor-nara, iz javnih kuća Rijeke, kad je bila naređena uzbuna, prilikom ne-

kog incidenta u Solunu, sa jednom austrijskom krstaricom. Mornare su sa pristaništa, prosto bacali u mo-torne čamce, tako da sam mislio da će pokrhati i ruke i noge. Vrani-cani je tvrdio da im ništa neće biti i da će se sve to zaboraviti, kad se ispavaju. Srbijanska konjica je tada izbila, u Drač, na Jadranu, pa su se te trupe snabdevale iz Soluna, grčkim bro-dovima. Turska krstarica „Hamidi-jeh“ lovila je te transporte po mori-ma i gonila ih sve do Kvarnera. Neki su se brodovi spasli u luku Rijeke i na njima je bilo i srbijanskih vojni-ka i oficira.Patriote na Rijeci okupljali su se,

pričao šta je sve priznao svećeniku prilikom ispovesti, Hojos bi se za-cenio i zagrcnuo. Iako nije trpeo Srbe, Vranicani je mene trpeo. Valjda zato što sam voleo da mi priča o Hrvatskoj i Za-gorju, o Novom i Senju. Iako taj melanholični brav ne bi bio u stanju da, zbog debljine, učestvuje u mačevanju, ja sam od njega naučio lepu reč Petra Zrinjskog, koju sam, posle, kao uzrečicu, i filosofiju, po-navljao: „Ako ti je sablja kratka pri-stupi korak bliže!“ Moja mati imala je na Rijeci rođa-ku iz Pančeva, koja je bila udata za jednog trgovca na Rijeci (Mihailo Vuja). Međutim, svet na Rijeci upo-

kamena, kuću, i Baščansku ploču. Jedrili smo u Senjskom kanalu. A pod ostrvom Prvićem, jednog dana mal' se nisam udavio. Njegove sestričine opisane su u jednom odeljku „Dnevnika o Čar-nojeviću“. Posle sam ih izostavio. Ivo Andrić mi je govorio da mu je toga žao. Zubranić je posle prešao na hrvat-sku stranu, ali ne znam šta je sa njim bilo. On me je, pre nego što ću ži-veti u Rimu, naterao da čitam itali-jansku literaturu.Na igrankama, zimi, u Pozorištu na Rijeci, upoznao sam čitav niz Đuli-ja, Ada, Marija; i igrao sam sa nji-ma i “fioretto”, na kafanskom stolu. Odlazili smo i u Trst, i bio sam, i u Veneciji. Na karnevalu.Za vreme karnevala, na Rijeci, obla-čio sam i ja masku, a sestra Zubra-nićeva oblačila me je u žensko ode-lo. Takav sam ulazio u kuće raznih, mladih devojaka, i u njihovo druš-tvo, i one nisu ni sanjale koga ima-ju u društvu.Živeo sam ja, na Rijeci, veselo.Međutim, nisam ni na Rijeci živeo samo sa barunima i grofovima, koji su ličili na nakaradu. Niti sam živeo samo veselo.Živeo sam ja i na Rijeci, neko vre-

Crnjanski u Rijeci

Sećanja Miloša Crnjanskog na Rijeku

11Bijela p^ela

u to vreme, u kući doktora Pahani, kod koga je dolazio i Meštrović, ali je mnogo lepši bio doček tih voj-nika pred kafanom „Kontinental”, uz svirku cigana iz Šapca. Tu se do zore orila pesma. („Oj Jablane, širi grane!“)Vranicani se ljutio što sam toliko oduševljen balkanskim ratovima, ali oduševljeni su bili, sa mnom, i rad-nici, i nosači, i ribari u pristaništu i duž Primorja. Svi smo se nadali boljem, socijalnom položaju među narodima, posle tih pobeda. Vranicani je u tim vojnicima i ofi-cirima video samo vojnike i oficire jednog kralja, opančara. Taj ogromni debeljko, sa glavom Bi-bulusa, imao je staru majku, u No-vom. Odlazio je da provede nedelju kod nje, a ona ga je terala u crkvu, da prisustvuje misi, pa ga je terala i da uzme svetu pričest. Da bi učinio po volji toj staroj ženi, barun se pričešćivao. Kad je posle

znao sam, naročito, u društvu svo-ga druga na akademiji Zubranića, sina jednog pekara. Hrvat sa otoka Krka, iz Baške, bio se toliko odu-ševio u ono vreme za Italiju, da je u rupici kaputa nosio savojsku zve-zdu. Međutim, bio je dobar drug i ja sam zavoleo njegovu kuću, i na Rijeci, i na Krku.Na Rijeci on je imao roman sa jed-nom lepom devojkom, o kojoj ću reći samo toliko da se zvala Đulija. Pored nje upoznao sam radničku Rijeku. Zatim se bio verio (a posle oženio i rastao) malom Vio, ćerkom pretsednika opštine. Pored nje upo-znao sam Fijumane, kao talijanske romane. Zubranić je imao lepu se-stru i ona mi je čitala Kardučija, i Leopardija, u originalu. Pomoću njenom i njegovom govorio sam, posle, talijanski, kao da sam rođen u tom pristaništu.Posećivao sam i rodno mesto Zu-branića, u Baški, njihovu staru, od

me, i među proleterima, i gorko.Moj ujak je, u proleće g. 1913, bio uspeo da nagovori moju majku da mi obustavi svaku novčanu pošilj-ku, i da me tako natera da idem u Beč, ujaku, na Eksportnu akade-miju. Ostao sam tako bez novaca i upo-znao život u nadzemaljskoj atmos-feri gladi, kao u nekom Hamsuno-vom romanu. Ja sam u to doba bio igrač kluba “Viktorija” na Sušaku, pa sam se preselio, iz pansiona po-menute grofice, u jednu sobu gar-darobera u tom klubu.Hranio sam se od onog što sam, od navijača tog kluba dobijao.Sa svojih prozora, na Bulevaru, vi-deo sam Omišalj, u morskom pla-vetnilu, čije kuće vise, sa stena, kao španska sela. Ja sam zaboravio mnoga imena igrača, Prestinija i Grandića, i naj-više našeg levog beka, Branu, koji me je pomagao i koji je upražnjavao veliku majstoriju, cipelarstva. Kad sam, posle mnogo godina, u Londonu, i ja sa cipelarima živeo, često sam na tog druga mislio.

Nisam ja upoznao samo familiju Vio, igrao sam ja, pod rascvetalim voćkama sela Drage, i sa kćerima i sestrama radnika, i nije mi bilo loše, nimalo.Upoznao sam svet u Primorju i ose-ćam se, kao kod svoje kuće, tamo, sad, u sećanju.Taj svet i ti igrači imali su vrlo jed-nostavnu politiku.Talijani na Rijeci nisu dozvoljava-li hrvatsku zastavu u nisu hteli da je dozvole ni kad se igraju inter-nacionalne utakmice, na Kantridi. “Viktorija” je pokušavala da pređe preko mosta na Rijeku, noseći hr-vatsku zastavu. Dolazilo je do tuča na mostu.Ja se sećam jednog našeg centar-halfa, narednika austrijske ratne mornarice, čije sam ima zabora-vio, ali čiji gorostasni stas nisam zaboravio, kako udara držaljem, kao Tale u narodnoj pesmi, i brani svoju zastavu.I ja sam se tukao za tu zastavu.Iako sam ja, na Rijeci, čitao, uglav-nom, samo talijanske knjige, čitao sam, sa uživanjem, jednog našeg

Prva Sušačka gimnazija, nekadašnja Trgovačka akademija

prozaistu, Lastavicu, koji je rano umro.Među hrvatskim pesnicima tog vremena najviše sam voleo Marina Sabića, koga sam, posle nekoliko godina, upoznao u kući svećenika, na ostrvu Visu. Bio je zaboravljen i skoro sasvim oslepeo.Sudbina pesnika nije veselje, kod nas, ni na Jadranu.Ja sam napustio tog proleća tu aka-demiju, zbog jednog, komičnog, za-mešateljstva, oko jednog dvoboja. A još više zato što nisam mogao, iako sam neke predmete (Pomorsko pravo, Pomorsku geografiju) dobro polagao, da položim stenografiju i daktilografiju.Skitao sam se posle toga, do sep-tembra, po Jadranu, a zatim sam otišao materi, u Ilanču.Međutim, godinama, ja sam se stal-no vraćao i tuda prolazio i imam mnoga ljudska bića tamo, koja sam poznavao i voleo. Kao i Rastko Pe-trović, Deroko, Dedinac, i ja sam ostao veran moru, ne samo u sla-bim stihovima i na jeziku.Kada su radnici, iz kancelarije šefa policije na Sušaku, Ujčića, prenosi-li bombe, u nedrima svojim, u Istri, i ja sam bio tamo. Kad je dopisnik “Večernje tribune”, iz Zagreba, pre-tučen, na Rijeci, u teatru, na jednom zboru “ardita”, tako da je prevezen u bolnicu, i ja sam bio tamo. Mene je spaslo samo to što sam mađarski govorio, ali da su me pretresli i našli u mene dinare, bili bi me prepoznali i ne bih bio izišao čitav.Šta hoću time da kažem? Hoću da kažem da je ljubav prema moru isto tako moguća kao mogućnost da čo-vek voli, beskarajno, jednu ženu. I da je glupavo što je o meni jedan hrvatski književnik rekao, da Ba-naćanin, ne može osetititi lepotu Jadrana ili razumeti Toskanu.

12 Bijela p^ela

Pripremio: Ratko Reli]

trgovac Mehmet Jildiz ili Sergej i Liza Čestuhin. U svakom novom gradu u kojem sam gostovao, neki drugi lik je nekom od čitalaca bio naj-važniji...Rat je događaj koji se nikom ne briše lako iz sećawa – mi to najboqe znamo. Nema pisca koji je odoleo ratnoj temati-ci, pa prema woj nisam ostao hladan ni sam. Rat upravo i treba prikazati u literaturi, jer ga ona, za razliku od isto-rije, koja ga mahom ispituje, slika živim bojama i tako re-čito opomiwe potomke..."

NAJpOzNATIJI ROMANI I KwIžEvNI zApISI

Od srpske kwiževne proze u kojoj je opisan Prvi svjetski rat, izdvajaju se djelo Stevana Jakovqevića "Srpska trilo-gija", "Godina 1915." Brani-slava Nušića, "Dan šesti" Rastka Petrovića, "Pod oku-pacijom" Borisava Stankovi-ća, "Vreme smrti" Dobrice Ćosića i "Čarape kraqa Pe-tra" Milovana Vitezovića. Neka od ovih djela dramati-zirana su i u Srbiji ih često prikazuju u pozorištima, na

Navršava se sto godina od početka Prvog svjetskog rata, koji je trajao od 1914. do 1918. godine. U historiji čovječan-stva to je bio prvi najveći ratni sukob u kojem je učestvo-

SRpSKI pISCI O pRvOM SvJETSKOM RATUvalo više od 30 država. Nazi-vaju ga i Veliki rat.Srbija je u te četiri godine doživjela najveću historijsku tragediju, kada je bila na rubu svog opstanka, ali postigla i najveće pobjede i najveću slavu.Prvi svjetski rat bio je (a bit će i daqe) tema mnogim srp-skim i stranim piscima i in-spiracija pjesnicima na svim stranama svijeta. Kada je riječ o učešću Srbije u ovom ratu, u srpskoj se kwižev-nosti najviše pisalo, pjesme pjevali pjenici i narod pjevao o sudbonosnik ovim događajima: velikim bitkama na Ceru i Ko-lubari, u kojima je srpska vojska izvojevala pobjede nad moćnom austrougarskom vojskom, sud-binski prelazak srpske vojske i naroda preko crnogorskih i al-banskih planina do albanske i grčke obale, proboj Solunskog fronta, povratak srpskih rat-nika u svoju zemqu...

1300 KApLARA

Ne treba nikad zaboraviti sudbine 1300 srpskih kaplara, tih golobradih školaraca i studenata koji hrabro odlaze u vihor Prvog svetskog rata. Nažalost, većina je stradala u albanskim gudurama ili na

Stanislav Vinaver bio je jedan od 1300 kaplara.

filmskim platnima i na te-leviziji..Kwiževni doprinos o Prvom svjetskom ratu dao je i pisac akademik Qubomir Simović koji je (uz nekoliko pjesama), napisao i roman – hroniku "Užice u ranama", u kojem je mnoge stranice posvetio ovom ratu.

INSpIRACIJA I MLAđIM pISCIMA

Najnoviji roman o Prvom svjetskom ratu napisao je Aleksandar Gatalica, pod nazivom "Veliki rat" koji je dobio NIN-ovu nagradu za najboqi roman u 2012. godini. O svom romanu autor kaže: „Veliki rat” ima preko se-damdeset likova i svaki je dobio nekog svog pobornika, ne samo srpski junaci kakav je major Radojica Tatić ili kraq Petar, već i turski

13Bijela p^ela

14 Bijela p^ela

ratištima i nije se vratilo u svoje škole i fakultete.

STEvAN JAKOvQEvIĆ "SRpSKA TRILOgIJA"

običan razgovor između srp-skog generala i profesora.‡ O čemu to noćas razmišqa-te profesore? ‡ dočekuje ga stojeći. ‡ Sedite i uzmite jabuke.‡ O najvećoj nepravdi u novoj istoriji, gospodine generale. O nepravdi Saveznika pre-ma Srbiji. Pa to je nečuveno! Kod Vaqeva smo Francuzima ginuli za Pariz, na Kolubari smo branili Englezima Dar-danele, na Milovcu iskrva-rismo za rusku Ukrajinu... Na Baćincu izgibosmo od braće Hrvata za wihovu slobodu... Nečuveno, gospodine genera-le. Pa ova kurva Rumunija što ćuti. Nek padne Beograd, samo nek zapraši Bukureštom! A Grci...‡ Nemojmo noćas o tome. Ima-te li neku kwigu, profesore? Ne žestite se. Dajte nešto što će da nadživi i naše sa-veznike i naše neprijateqe, I nas što se patimo noćas po ovoj tmuši, bosi, bez šiwela. Na parčetu smrznutog taina. Nešto večno, ako imate.‡ Imamo "Gorski vijenac", gospodine generale.‡ Zar i u kwizi o našem stra-dawu?‡ Hoćete li "Rat i mir"?‡ Ima li nešto o pravom na-rodu?‡ O narodu?... Pa imam pesme

Viktora Igoa na francuskom, imama "Fausta" Geteovog...‡ Nemojte pesme. Mimoiđoh ih životom. Dajte mi nekog od saveznika, ipak. Ja volim de-bele, dosadne kwige i sa slo-gom od četrdeset dva cicera. Smeškate se ovoj mojoj maloj stručnosti? ‡ seda na trono-žac pored furune, xara vatru. ‡ Zaboravili ste da sam neza-konito penzionisan posle po-bede nad Turskom i Bugarskom. Bio sam nepodesan za radikle i Apisa, pa me oteraše iz voj-ske... I, eto, da bih nekako iš-kolovao decu, podignem zajam od banke, na menicu koju mi potpisa Vukašin Katić... I sa ortacima osnujem štampa-riju. Tako sam malo šegrtovao u štampariji i naučio tipove slova, što je to slog i prelom. Šta ćete, profesore. Čovek nikad ne zna šta sve mora da može i zna. Živ, nauči. Done-site mi onda "Rat i mir".

O SRpSKOJ vOJSCI

To su seqaci, skoro svi; to su Srbi, tvrdi na muci, trezve-ni, skromni, nesalomqivi; to su qudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih wiva.Ali došao je rat. I, eto, kako su se namah za slobodu, ti seqaci, bez napora, pretvori-li u vojnike najhrabrije, naji-strajnije, najboqe od svih.Franše d' Epere - francuski maršal

pORUKA

U Prvom svjetskom ratu u austrijskoj vojsci bili su i pripadnici nekih slavenskih naroda, mađu wima i Hrvati. Nakon prvog oslobođewa Be-ograda 1915. godine i naglog

Malo koja kuća u Srbiji nema ovaj roman. Strašnih rat-nih godina od 1914. do 1918. u obranu zemqe stupio je či-tav narod: vojnici, oficiri, seqaci, starci, žene, djeca... O tim historijskim događaji-ma piše svjedok – autor ovog romana – i opisuje ih živo, uzbudqivo, slikovito i jedno-stavnim jezikom.Ovaj roman-rijeka čine kwige: "Devetstočetrnaesta", "Pod kapijom" i "Kapija slobode". Roman je štampan u više iz-dawa.

DObRICA ĆOSIĆ "vREME SMRTI"

Ovaj opsežan roman o bit-kama srpske vojske u Prvom svjetskom ratu nazivaju "srp-ski Rat i mir". Roman je do sada doživio desetke izdawa, a neki wegovi dijelovi su i dramatizirani i prikazuju se u pozorištima (npr. Kolubar-ska bitka).U ovom odlomku odvija se u trenucima ratnih zatišja ne-

15Bijela p^ela

bježawa austrijskih vojnika iz grada Ulicom kraqa Mi-lana, na vratima br. 69, ostao je ovaj latinični zapis nekog Hrvata:"Brat na brata udario,Grob do grob napraviše.Smrt onima svima tamo.Što nas quto zavadiše.""Politika" 4. januara 1915. (po starom klendaru)

pISCI O pRvOM SvJETSKOM RATU

Stanislav VinaverBio je jedan od 1300 kaplara. Doživio je stradawa i slo-bodu srpskog naroda. Vinaver svjedoči o raspložewu mladih qudi uoči ratnih zbivawa:"Četiri brata, od Golupca, tri đaka i jedan budući prav-nik, darovani Bogom da lepo sviraju i pevaju. U Skopqu su odmah bili primećeni. U Nišu, na stanici, povelo se i kolo. Oni sviraju, pevaju, i mi s wima. Veselimo se, kao da smo krenuli na vašar. Narod gleda i plače. Jedan stari ki-tio je kolovođu Kicu Lazare-vića. A Kica je darovinu, po-sle, dao najmlađem sviraču..."

Rastko PetrovićSretne beogradske mladenačke dane Petroviću je prekinuo Prvi svjetski rat u kojem je do-živio mnoge qudske patwe:"Prelazeći preko Albanije, ja sam mnoge noći bukvalno grejao leđa priqubqujući se uz svog spavača koji je blizu mene: ja sam grejao ruku lagano je stavqajući blizu wegovog daha. Dogodilo se da se moj su-sed probudi, da primeti da se ja koristim wegovom toplo-tom, možda sam mu smetao, pa ipak on nije hteo da me liši tog posledweg blagostawa..."

Miloš CrwanskiU svojim pjesmama Crwanski uzvikuje:"Rat je najveća qudska ludo-rija.Prkleta pobeda i odušev-qewe!"

Branislav NušićPri kraju Prvog svjetskog rata na jednom skupu u ime roditeqa palih kaplara go-vorio je i Nušić, čiji je sin jedinac Strahiwa također nestao u vihoru rata. Nušić poručuje generacijama:„...U ovom danu polažem vam, deco naša, najskupoceniji ve-

nac, venac roditeqskih suza. Ali, pravi spomenik vama pa-lima podići ćemo ako budemo kadri da sačuvamo sećawe na vas.”

"TAMO DALEKO"

U rijetkim ratnim zatišjima misli su srpskih vojnika le-tjele u zavičaj uz tihu sjetnu pjesmu "Tamo daleko".

Tamo daleko, daleko od mora,Tamo je selo moje, tamo je qubav moja.O zar je morala doć, ta tužna nesrećna noć,Kada si dragane moj, otišo u krvavi boj.Tamo daleko, gde cveta limun žut,Tamo je srpskoj vojsci jedini bio put.Tamo daleko, daleko od mora,Tamo je selo moje, tamo je Srbija.Bez otaxbine, na Krfu živeh ja,I opet veselo kličem – živela Srbija!

Nema ova pjesma nikakvih zlih namjera. Imaju ih, možda, oni koji riječi u prvom stihu "od mora" izvrću "kraj mora"."Tamo daleko" je poznata tra-dicionalna pjesma iz Prvog svejtskog rata. Riječi pjesme pjeva srpski vojnik na Krfu, nakon surovog povlačewa pre-ko Albanije. Pjesma se do-živqava kao himna srpskih vojnika koji odlaze u boj.Poznati kwiževnik Miqen-ko Jergović o pjesmi "Tamo daleko":Pjesma "Tamo daleko" je me-lanholična tužaqka o sud-bini srpskih vojnika što su ih Austrijanci potjerali sve do Grčke.

Imao krojač Grujica u selu Veselu troje dece i stari sat na zidu, drveni, sa zlatnim šarama.Pokvari se jednog dana stari sat na zidu, da l' od prašine, da l' od starosti – niko to ni dan-danas ne zna. Stale kazaqke na dvanaest, stoje tako dawu i noću, a to ne vidi krojač Gru-jica ni wegovo troje dece.Već, evo šta rade.Grujica šije plave haqine sa šarama, pa kad ga ruke i leđa zabole, vikne: – Deco, koliko je sati?Deca pogledaju na stari sat i odgovaraju:– Dvanaest je.– Dajte onda da se ruča.Postave oni sto, donesu jela što ima, najedu se pa svaki na svoju stranu. Grujica šije plave haqine, a deca razmrsuju konce, jure tuđe pse i pewu se na bagrewe.Kad Grujicu zabole ruke i leđa – opet pita decu:– Deco, koliko je sati?

Krojačev sat stao na dvanaest

ilustrovao: Zvone kenđel

Deca pogledaju i odgovaraju:– Dvanaest.– Ako je dvanaest – dočeku-je Grujica – dajte onda da se ruča.Pa opet postave sto..., done-su jela što ima, najedu se pa svaki na svoju stranu. Deca razmrsuju konce, pewu se na bagrewe, a Grujica šije tamo gde je stao. Teško je sitnom iglom šiti i lepa odela pra-viti, pa Grujicu brzo zabole leđa i ruke.– Deco, koliko je sati? – pita on ponovo.Deca pogledaju na sat i kažu:– Tačno dvanaest.– Dajte ondada se ruča – veli Grujica i ostavqa sitne igle i tanke konce.I opet postave, i jela donesu, i opet se najedu, tako stalno – od onog dana do danas.Stoji im sat na dvanaest, a oni ne znaju.A što i da znaju! Nigde u selu Veselu nema tako debele dece kao što su deca krojača Gru-jice.

Dušan Radović

18 Bijela p^ela

pERO IzNAD MAčA

za islam i cara umru i ubiju svakog trenutka.Rođeni brat Mahmud-paše Anđelovića bio je Mihaj-lo Anđelković, veliki čelnik despota Đurđa Brankovića. Tako su braća Anđelkovići jedan protiv drugoga ratovali kao quti protivnici.Godine 1456. bije se strašna bitka za Beograd. Hrišća-ni pod komandom Mađara Huwadija razbili su silnu otomansku vojsku i sačuva-li Beograd. Pobjednike je vodio Mihajlo Anđelković. Wegov brat gubitnik pada

arode moj bjelopčel-ski! Letimo danas u duboku prošlost, čak

do polovine XV. vijeka i daqe; u vrijeme kad je Turska care-vina bila najveća sila nama poznatog svijeta.Evo nas u godini 1453. u kojoj Turci zauzimaju Carigrad i daju mu svoje ime – Istambul.U silnoj turskoj vojsci poseb-no se isticao Mahmud – paša Anđelović, nositeq najvišeg zvawa u Otomanskom carstvu – beglerbeg Rumelije! Bio je upravnik svih balkanskih ze-maqa pod turskom vlasti. Sve to ne bi bilo čudno i nama za-nimqivo da naš Anđelović beglerbeg Rumelije nije bio Srbn. Odrastao u Turskoj kao janičar.Podsjećamo da su janičari bili najboqi turski vojni-ci, vični borilačkim vje-štinama od djetiwstva. Wih su Turci kao dječake odvodi-li nasilno iz domova sa svih balkanskih prostora i u stro-gim vojnim školama od wih stvarali nova qudska bića spremna za najviše napore; potpuno odrođeni od svoga porijekla, bili su spremni da

N

u nemilost svoga gospodara Mehmeda Drugog. Zadavqen je u tamnici.Bilo je više vezira srpskog porijekla koji su pronosili slavu osmanlijske sile:Hersekli Ahmed-paša Herce-gović pet je puta bio veliki vezir, zatim Damar Rustem- paša, dva puta veliki vezir, Mehmed-paša Sokolović, ve-liki vezir, graditeq ćuprije na Drini...Bilo je i Srpkiwa koje su u haremima rodile buduće sul-tane; Marija je rodila Osma-na Drugog, Katarina Sulej-mana Drugog, Jelisaveta Ma-

hmuda Prvog, Velinka Osmana Trećeg...Lijepi moja narode bjelopčel-ski, poveo sam vas u duboku prošlost da bih vam pokazao kakao je pero jače od mač. Ma-hmud – paša Anđelković bio je vrstan pjesnik.

Pisao je pod pseudonimom "Adni", što znači rajski.Od Mahmud-paše Anđelovi-ća, wegove braće i nebraće nema više ni praha ni pepe-la...Ostale su samo pjesme, vječni svjedoci qubavi.

"Kad ugledah kosu svoje dragekoja kao tulipan leprša po wenom licu...Kao da je mjesec zastao,među mirisnim cvjetovima.Tvoji čuperi pali su preko lica,koje je kao pupoqak."

J. S. Prica

Pi{e: JoVaN SaVi^iN PRiCa

da će plamen spaliti wihov duh sa idejama i mislima sa-držaja kwiga; autore kwiga čeka ista sudbina.

katRaN i PeRJe

Vjeruje se da je katran jako mo-ćan za zaštitu od zlih sila, duhova i đavola. Magičnom crnom bojom i neprijatnim mirisom razgoni svako zlo. Zato se kuće mazale crnom bojom crtajući krstiće oko vrata i prozora... Uhvaćene lopove naši su preci maza-li katranom i uvaqivali ih u perje.

itualno spaqivawe vještica i kažweni-ka na lomači, u proš-

losti, ili spaqivawe kwiga održalo se, nažalost, do da-našwih dana u nekim dijelo-vima svijeta.Ovo strašno zbivawe ima porijeklo u prastarim vjero-vawima naših predaka. Vat ra i voda imaju veliko značewe, mogu da očiste tijelo i dušu i tako neokaqanog smrtni-ka pošaqu na "onaj svijet", a mogu i da učine čovjeka be-smrtnim.Tako je Demetra htjela svog malog sina da učini besmrt-nim pa ga je sagorjela u pla-menu.Kartažani su svoju djecu ba-cali u usijani kip boga Mo-loha kako bi djeca postala besmrtna.Vatra ima moć da qude sprema za boqi život na "onome svi-jetu". Pravednici brzo izgo-re u plamenu pravednosti, a "krivci" prestupnici dugo pate u plamenu. Tako su lomače inkvizicije imale isti ciq; ako su vje-štice krive, mučiće se u pa-klenim mukama, ako su nevine stići će u rajsko naseqe.Što se kwiga tiče, vjeruje se

R

19Bijela p^ela 19Bijela p^ela

moći neće biti ništa.Noću se nipošto ne smije odazvati ako nas "iz mraka" imenom pozove nepoznati glas. To može biti đavo kome ćemo pasti u demonske šake.Pratwa umrlog koja se vraća sa grobqa ne smije da se okre-će jer time "poziva" mrtvoga na "vampirewe".O ovome svjedoči čuvena grčka legenda o Orfeju i Euridi-ci. Orfej silazi u podzemni svijet i pokušava među žive vratiti voqenu Euridiku. Svojom božanstvenom svirkom Orfej zadivquje gospodare podzemnih prostorija: starca

vATRA I vODA

Ne okReĆi Se

Ako se noću osvrćeš prola-zeći pored grobqa, izazvaćeš duhove mrtvih koji će te stra-šiti i napadati.Ako neko polazi na dalek put ili na važan posao, vaqa za wim proliti vodu iz koje će da izraste duh koji će ga šti-titi od svake nevoqe. Samo se ne smije okretati jer će duh pobjeći u "nedodir" pa od po-

Harona i psa Herbera i troji-cu sudija. Pristao je Haron da mu vrat Euridiku pod jednim uslovom: da je ne smije pogleda-ti dok ne izađu na svjetlo dana. Orfej je krenuo neprestano svirajući. Pokazivao je put svojoj voqenoj Euridici. Pred kraj puta zanesen pjesmom, za-boravi uslov i osvrne se da vidi prati li ga Euridika ‡ i sva sreća ode u nepovrat. Euri-dike na vidiku nije bilo.

TOMINA NEDEQA“Dok ne vidim na rukama Wegovim rane od klinovai ne metnem prst svoj u rane od klinova…, neću verovati”

(Jovan 20,25.)

rva nedeqa posle Va-skrsa, ustajawa iz mr-tvih Gospoda Isusa

Hrista, u kalendaru naše pravoslavne crkve posveće-na je apostolu Tomi. Toma je bio jedan od dvanaest aposto-la Hristovih.Motiv svedočewa o Vaskrsu Gospoda Isusa Hrista za apo-stole nije materijalne, a ni lične prirode. Oni objavquju „Jevanđeqe spasewa“ voqom samog Boga. Apostol Pavle kaže: “Meni je moj život ni-šta, samo da završim put svoj i službu koju sam primio od Gospoda“. Isti motiv je ru-kovodio i ostale apostole, tako i apostola Tomu. Ipak apostol Toma nije odmah po-verovao da je Hristos ustao iz mrtvih. Za razliku od svih ostalih apostola, on je tra-žio materijalne dokaze svo-je vere. Međutim, on ne traži dokaze od qudi, svojih prija-teqa apostola, već od samog Boga. Bez obzira na wegovu sumwu, javqa mu se vaskrsli Gospod Isus Hristos. To je bila potvrda Hristovog usta-jawa iz mrtvih trećeg dana po raspeću i smrti na krstu.

p

20 Bijela p^ela

Apostol Toma, zvani Bli-zanac, tako postaje čuven u hrišćanskom svetu po svojoj neverici, međutim samo iz žeqe da potvrdi iskustve-no vaskrsewe svoga učiteqa. Ovo nam govori da je apostol Toma bio blizak Hristu. Priča o apostolu Tomi nala-zimo u jevanđequ Sv. Jovana. Ta priča počiwe kazivawem o vaskrsewu Lazara iz Viti-nije i Hristovom povratku u Judeju, u kojoj je već ranije bio izložen smrtnoj opasnosti. Toma-Blizanac, na primedbu ostalih apostola da je Judeja opasna za Hrista, odgovara: „Hajdemo i mi da pomremo sa

Wim… (Jovan 11, 6-8.). Toma je bio zdravorazumski tip čove-ka, verovao je u Isusa Hrista kao Mesiju, bio je spreman i poginuti za Hristovu nauku. Međutim, smrt Hristova na krstu kolebala je Tomu, on nije hteo verovati rečima ostalih svedoka Vaskrsewa, želeo je sam da se uveri u tu istinu.Toma je na dan Hristovog ras-peća pobegao iz Jerusalima i nije mogao verovati priči o Vaskrsewu na osnovu onoga što je video na Golgoti. Tek je poverovao kada mu se Gos-pod Isus Hristos javio. Toma je uzviknuo: “Gospod moj i Bog moj!“ na šta mu je Hristos od-govorio: “Blago onima koji verovaše, a ne videše“. Nakon ovog javqawa Toma postaje neustrašivi svedok Hristovog vaskrsewa. Nakon silaska Sv. Duha na aposto-le Toma odlazi u Indiju gde kao svedok vaskrslog Hri-sta strada mučeničkom smr-ti. Apostol toma je prasli-ka svih koji sumwaju u Hri-sta, ali je i primer potvrde vere.

Radoš Matić

Staviti ikonu Tomine nedelje.

Jaše na kowu sveti Đorđe,blistav u zlatnog sunca prahu,za šumom tamnom iza bregada sretne ogwenu aždahu.

Vojnički smeo sveti Đorđei nepodložan sumwi, strahu,podiže svoje bojno kopqena preneraženu aždahu.

Sav predan veri sveti Đorđei čista srca silnom mahu,raščišćujući put nebeski,ubija otrovnu aždahu.

Mučenik vrli sveti Đorđe,uz škrgut zubom, u uzdahu,i sam pogubqen bi – od carakoji ličaše na aždahu.

Bio je odlučan sveti Đorđe,k'o svi hrišćani što bejahu;rađe se smrti strašnoj dadenego da slavi Smrt – aždahu!

laza lazić

Sveti Đorđe

rkva Uspenija Presve-te Bogorodice u Bawi Jošanici okružena je

novosgrađenom crkvom Sv. Di-mitrija (1899.), stoletnim hra-stovima i starim crkvenim ko-nakom, tako da je veći deo dana u wihovoj senci. Ali, te senke ni na koji način ne zaklawaju duhovnu svetlost koja zrači iz ovog nevelikog zdawa, ne većeg od dvadesetak kvadratnih meta-ra. I kao što za većinu crka-

C

CRKVa USpeWa BOGORODiCe

za koji bi se period mogla veza-ti. A izražena sličnost koja se ogleda u prozorima sličnim puškarnicama nije dovoqna za preciznije datovawe. Da bi bila mawe uočqiva i da Turci ne bi kowima ulazili u wu, de-limično je ukopana u zemqu. Ne zanemarujući važnost da-tovawa, pažwu treba obratiti na ono što je sačuvano, a to se, u prvom redu, odnosi na visoke vrednosti živopisa. Tim pre, jer je znatno oštećen. Likovi svetiteqa su izvanredno mode-lovani, a zagasit kolorit (pre-ovlađuju oker i sepia tonovi) im daje uzvišeno dostojanstvo. Ovo se naročito odnosi na lik Pantokratora i svetiteqe na-slikane na polubličastom svo-du. Zlotvori su svetiteqima iskopali oči, ali oni nas gle-daju kao da ih imaju. Jer, ostale su one unutrašwe, duhovne oči, a wih je nemoguće iskopati.Pažwu privlači i ikonostas. Čini se da wegov tvorac nije dobro izračunao dimenzije, tako da je on sabijen od zida do zida i od poda do svoda. A mož-da je to namerno uradio da bi

DUHOvNE OčImaksimalno iskoristio pri-lično skučen prostor. U odno-su na freske ikonopis je li-kovno slabiji, ali ne mawe su-gestivan u duhovnom smislu. Autor se trudio da iziđe iz ustaqenih obrazaca, što se vidi u unošewu pejsaža u po-jedine ikone, naročito u sceni žrtve Avramove.U blizini se nalazi parohij-ski dom. Ova vredna građevina potiče iz 19. veka i najstari-ja je u selu. Bivši paroh joša-nički Milan Kalabić sakupio je mnoštvo starih predmeta koji imaju muzejsku vrednost i pohranio ih u ovom domu s na-merom da on postane muzej. To se, na žalost, još nije ostvari-lo, tako da i dom i predmeti u wemu polako propadaju.Zubato sunce početkom okto-bra 2013. godine doprinelo je da se stekne utisak da ovoj cr-kvici nisu važni ni vreme ni prostor. Jabuke koje su ove go-dine rodile kao nikada do sada popadale su svuda oko we. To je još više pojačalo neobičan i uzvišen izgled čitavog prede-la utonulog u samoću i tišinu.

va i manastira u sokobawskom ataru nema pouzdanih podataka, tako se i o ovoj crkvici malo zna. Zna se jedino da je najsta-rija u ovom kraju. Po nekima potiče iz 14. veka, a ima i onih koji misle da je mnogo starija. Ovi drugi uzimaju kao argument izvesnu sličnost sa crkvom sv. Petra i Pavla u Rasu, pa se pretpostavqa da je građena u isto vreme. To je teško prihva-titi, jer crkva u Rasu građena je i dograđivana od 8. (možda i ranije) do 12. veka, pa se ne zna

Jednooki svetac

Milutin Dedić

22 Bijela p^ela

23Bijela p^ela

anastir Bogovađa i ličnosti vezane za wu zaslužuju više pažwe.

Pre svega zbog toga što se tu oblikovala ideja o podizawu ustanka za oslobođewe od Tu-raka. Uz to, bila je i jako du-hovno središte. U Bogovađi je osnovana prva umetnička ško-la u Srbiji. A što je, možda, najvažnije – u ovom manastiru dat je snažan podsticaj za uspo-stavqawe srpske državnosti.Ne zna se ko je i kada podigao manastir Bogovađu. U 15. veku je nesumwivo postojao, jer je u wemu, po predawu, bio sahrawen Grgur slepi (monaško ime Ger-man), sin despota Đurđa Bran-kovića. Brankovići sigurno nisu weni ktitori, jer oni nisu sagradili ni jedan verski obje-kat. Sve su podredili podiza-wu utvrđenih gradova, jer su to nalagale okolnosti. A one su ubrzo pokazale svu svoju pogub-nost. Padom Smedereva pod Tur-ke 1459. prestala je da postoji srpska sredwovekovna država. Mnogi su manastiri tada razo-reni, među wima i Bogovađa. Smirivawem prilika za vreme velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića dolazi do izvesnog napretka. Tada, 1545. godine, u razorenu Bogovađu dolazi jero-monah Mardarije iz manastira Sv. Trojice pqevaqske i uz po-moć spahija Petra i Pavla Ve-limirovića iz sela Jabučja Bo-govađa se obnavqa. Nastupilo je razdobqe relativnog mira u kome je manastir napredovao i sticao ugled u narodu. Tome je doprineo i izvor vode koji je pomagao kod očnih oboqewa, pa je tu vodu narod prozvao sve-ta ili Božja voda (otuda naziv „Bogovađa“).Po izbijawu tursko-austrijskog rata 1787. mnogi su manastiri stradali. Bogovađa je spaqena 14. avgusta 1789. godine, a mo-

M

MaNaSTiR BOGOVaĐa

nasi su izbegli u fruškogor-ski manastir Veliku Remetu. Mirom u Svištovu stvoreni su uslovi za obnovu. Najznačaj-nija ličnost tog vremena Haxi Ruvim obnavqa Bogovađu 1791. Glavni neimar bio je Atanasi-je iz Osata u Bosni. Haxi Ru-vim, kao veliki umetnik, uče-stvovao je u izradi ikonostasa i rezbario je krstove. Burni događaji nastali Prvim srpskim ustankom naročito su se odrazili na Bogovađu. Haxi Ruvim, kao istaknuti borac za slobodu biva mučki ubijen, a posle sloma ustanka 1813. Tur-ci su prvo Bogovađu sravnili sa zemqom. Plamen slobode time nije bio ugašen. Naprotiv, ubrzo se rasplamsao. Nakon uspeš-nog okončawa Drugog srpskog ustanka knez Miloš pristupa obnovi zemqe. Prednost daje Bogovađi. Angažovan je pozna-ti neimar Milutin Gođevac, koji sa svojih 80 zidara gradi novu crkvu za svega pet mese-ci. Osvećewe je obavqeno na

ODJECI vEKOvABogojavqawe 1816. godine. Du-hovne potrebe naroda naglo su rasle, pa se ukazala potreba za zidawem veće crkve. Nova cr-kva, koja i danas postoji, podi-gnuta je 1852. godine. Bogovađa je naročito stradala u Prvom svetskom ratu. Austrijanci su, pored ostalog, uništili dra-gocenu biblioteku Haxi Ruvi-ma i skinuli zvona.Posebna znamenitost Bogova-đe je wen stari konak koga je osmislio Haxi Ruvim. U wego-vom podrumu bila su tajna vra-ta kroz koja se moglo pobeći u slučaju opasnosti. Na wima je živim bojama bio naslikan sultan tako da Turci nisu ni slutili šta se iza nalazi. U ovom konaku je 1805. i 1806. za-sedao Praviteqstvujušći so-vjet serbski (prva srpska vla-da), koji je osnovan 15. avgusta 1805. sa ciqem da se uvede vla-davina prava i da se spreči sa-movoqa ustaničkih vođa, pa i samog Karađorđa. Vekovi sabi-jeni u Bogovađi, i sa zvonima i bez wih, odjekuju i danas.

proleće 1914, pre tačno sto-tinu godina, ništa nije govo-rilo da će za nekoliko nede-

lja u Evropi izbiti dotad nevideni rat. Nije prošlo ni godinu dana od Dru-gog balkanskog rata, u Evropi je već duže vladao mir. Glavnu reč u sve-mu imale su četiri carevine: Nemač-ka, Austro-Ugarska, Rusija i Turska. Nemačka naglo ojačana, Rusija dugo uspavana, Turska odavno na umoru, Austro-Ugarska naoko stabilna.Srbija je još lečila rane iz dva bal-kanska rata. Beč je bio posebno za-interesovan za Balkan, jer je tu dr-žao veliki deo teritorije – današnju Sloveniju i Hrvatsku, kao i Bosnu, koju je šest godina ranije zaposeo, to jest anektirao. Zbog toga, ili zato što joj Srbija nije odgovarala kao sused, Austro-Ugar-ska je početkom leta u Bosni, na gra-nici sa Srbijom, organizovala velike vojne manevre. Zveckajući oružjem htela je da zastraši Srbiju, i to na Vi-dovdan, veliki srpski praznik, poznat po Kosovskoj bici. Na manevre je došao lično nadvojvoda Franc Fer-dinand, naslednik cara Franje Josi-pa. Da pokaže da se ne boji, poveo je i trudnu suprugu Sofiju.I dok je svečana kolona automobila prolazila kroz masu, jedan mladić je potegao pištolj i pucao na otvore-ni auto. Ubio je Franca Ferdinanda i suprugu. Atentator je odmah uhva-ćen; bio je to Gavrilo Princip, Srbin, rodom iz sela Obljaja kod Bosanskog Grahova, tek za nekoliko nedelja na-punio bi 18 godina. Dan posle pucnja, Austrija je, bez dokaza, optužila Srbiju, a već je dva dana kasnije u Sarajevu organizovan pravi pogrom Srba. Bečka štampa je pokrenula rasističku i ratnohuškačku kampanju protiv Srba i Srbije. U Beču je vest odjeknula kao grom. Odgovornost za organizaciju aten-tata je odmah pala na Srbiju, mada su svi učesnici, koji su brzo pohva-

Veliki rattani, bili iz Bosne, podanici Au-stro-Ugarske, članovi organizacije ”Mlada Bosna”. Svi oni su tvrdili da su sami odlučili da izvrše aten-tat. Međutim, pripremali su se u ka-fani “Zlatna moruna” u Beogradu, tamo su dobili oružje i učili da pu-caju i odatle su prebačeni u Bosnu, uz pomoć “Crne ruke”, srpske ek-stremističke organizacije. U Beču su digli glas svi oni koji su odavno tvrdili – i nagovarali cara, a car i sam Franc Ferdinand ih smiri-vali – da Srbiju treba vojno uništiti i

je bio razlog za objavu rata. Već su-tradan su austrougarski topovi osuli paljbu na Beograd.Prvi ratni udar stigao je već 12. av-gusta. Rat je za zavojevača počeo do-bro, ali mu je sreća već petog dana okrenula leđa. Vojska Carevine do-živela je težak poraz na planini Ceru, a glavnokomandujući, general Poćo-rek, vratio se u Beč posramljen. Za Nemačku je to bio znak da sta-ne na stranu sabraće, a onda objavi rat i Francuskoj. Rusiji je to bio znak da se svrsta uz Francusku, i tako je nastao najveći rat koji je Evro-pa dotad videla. Italija se pridružila Austro-Ugarskoj, Engleska Francu-skoj. Do kraja 1914. cela Evropa je bila u ratu. Formirala su se dva sa-veza: Sile Antante - Velika Britani-ja, Rusija i Francuska s kolonijama i protektoratima, i Sile osovine – Ne-mačka, Austro-Ugarska i Italija. Tri godine kasnije i SAD prišle su Sila-ma Antante. Rat se vodio tako što bi se obe stra-ne ušančile jedna naspram druge, a borbe su se vodile duž stotina kilo-metara utvrđenih rovova. Nije bilo puno pomeranja i osvajanja teritorija. U pozadini bojišta živelo se relativno normalno. Ali, u ratu je učestvovalo više od 60 miliona ljudi, od kojih je oko 15 miliona poginulo, a još je 20 miliona teško ranjeno i unakaženo bajonetima. Ta velika nesreća izne-

sprečiti probleme koje ona može da izazove. Sada su verovali da obraz Carevine može da se opere samo napadom na Srbiju.Ubrzo je iz Beča stigao težak ul-timatum, sa zahtevima koje Srbija mora da ispuni, ili će biti napadnu-ta. U Beogradu je na prestolu kralj Petar I, a predsednik vlade već dugo bio Nikola Pašić. Pašić i Stojan Pro-tić su veoma pažljivo sročili odgo-vor na ultimatum i prihvatili skoro sve zahteve osim jednog; da austrij-ski agenti vode istragu o atentatu u Srbiji, što bi značilo gubitak suve-reniteta. Odgovor na ultimatum je u istoriji ocenjen kao vrhunac diplo-matske veštine i danas se izučava na vojnim akademijama, ali Carevini

U

Brod “Bodrog”, danas “Sava”, s kojeg je bombardovan Beograd

Gavrilo Princip

24 Bijela p^ela

Naše će sjeni hodati po Beču...Lutati po dvoru i plašiti gospodu

drila je Međunarodni Crveni krst. Rat je završen Versajski ugovor. To-kom rata, koji zovu i Veliki, nestale su četiri carevine: Austro-Ugarska, Turska, Ruska i Nemačka, a nastale su nove države Čehoslovačka i Kra-ljevina Srba, Hrvata i Slovenija, po-tonja Jugoslavija. Srbija je u tom ratu platila ogromnu cenu u civilnim i vojnim žtrvama, a zemlja je razorena. Rat je Srbiju ko-štao gubitka jedne trećine stanovniš-tva, mahom muških glava. Austrijski vojnici su, po naređenju Poćoreka da budu nemilosrdni, užasno mučili ne-zaštićeno stanovništvo. Posle Cerske bitke usledio je na-pad nemačke vojske pod generalom Makenzenom, koji je srpsku vojsku prisilio na povlačenje i ona se, uz ogromne gubitke i žrtve, povlačila preko planina Albanije, desetkovana strašnom zimom, bolestima i napa-dima albanskih komita, da bi stigla do obala Jadrana. S vojskom su bili stari kralj Petar i cela Vlada, s držav-nom blagajnom. Hiljade iscrpljenih i bolesnih vojnika su i tamo umirale i sahranjivane su bacanjem u more. Ostrvo Vido i pesma Milutina Boji-ća “Plava grobnica” ostali su simboli tog stradanja. Preživeli su, uz pomoć saveznika, na-kon što im je ruski car zapretio da će se Rusija povući iz rata ako ne pomo-gnu srpskoj vojsci, prebačeni u Grč-

ku i uključeni u Solunski front, gde su saveznici koncentrisali snage da počnu ofanzivu prema severu. Proboj Solunskog fronta je za srpsku vojsku značio povratak kući i oni su svoj deo fronta munjevito očistili od neprijate-lja i stigli do severnih granica Srbije mnogo pre ostalih saveznika.Ni sto godina kasnije ne prestaju debate o uticaju atentata na početak Velikog rata. Savremeni kolonijalni duh nastoji da sakrije činjenice. Kao da se ostvaruju Principovi stihovi na-pisani na zidu ćelije: “Naše će sjeni

caru preventivni (!) rat protiv Srbije još 1906, a od 1913. do 1914. još 25 puta! Nedavno je u Beogradu Karl fon Habzburg, potomak dinastije srušene ratom, izjavio da nije Srbija kriva za početak sukoba i da bi rata bilo i bez atentata.Stogodišnjica je povod za nove ra-sprave, knjige, porozišne komade sa temom Gavrila Principa kao revolu-cionara, idealiste i žrtve, sa njegovom užasnom smrću u zatvoru u Terezi-nu. Komadi se igraju u Beču, Ham-burgu, Beogradu. Drama Biljane Sr-bljanović „Princip (Mali mi je ovaj grob)“ premijeru je imala u Beču, kao i drama Milana Dora. Reditelj Emir Kusturica priprema film, kao i Srđan Koljević, u čijem će filmu u centru biti Principov branilac.

hodati po Beču/Lutati po dvoru i pla-šiti gospodu.” Kao što je Hitler 1941.uklonio spomen-ploču sa mesta sa kog je Princio pucao, isto to je 1991. uradio Alija Izetbegović. U Sarajevu će se 28. juna, uz pomoć Austrije, Nemačke i Francuske, mu-zičkim spektaklom obeležiti početak Velikog rata. Biće i naučnih skupo-va, kao i turističkih tura koje će obi-laziti ključne tačke rata. Takav pro-gram spada u nastojanje velikih sila da revidiraju istoriju. Istorija potvr-đuje da je grof Franc fon Hozendorf, šef Generalštaba, prvi put predložio

U Beogradu i Srpskom Sarajevu je najavljeno podizanje spomenika Principu. Sarajevo hoće da se „odu-ži“ Ferdinandu spomenikom. Koja to zemlja diže spomenik okupato-ru? Pucnji su bili za slobodu Bosne, a ono što je uradio Princip, osudivši sebe na smrt, jeste hrabrost, smatra pisac Vladimir Kecmanović. Princi-povoj hrabrosti i požrtvovanju su se divili Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Tin Ujević i mnogi pisci, kompozi-tori, režiseri. Nadajmo se da do pre-krajanje istorije neće proći.

M. Dražić

Prestolonasljednik Franc Ferdinand

25Bijela p^ela

Sa obale Nila, drveni kovčeg sa mumijom je pre 124 godina doneo naš filantrop Hadži Pavle Riđički iz Sombora. Kako se navodi u istorijskim spisima, on je tokom putovanja u egipatski Luksor kupio mumiju i poklonio je Narodnom muzeju u Beogradu sa ciljem da se naš narod pouči o običaju drevnih mislilaca, da može da čita njihove reči, pa čak i dotakne telo.

Najveća misterija Beograda jeste činjenica da lako zavodi i osvaja, a nije preterano gizdav. Taj grad liči na one Problematične, razbarušene tipove iz srednje škole, za kojima su sve cure ludovale, a na prvi pogled svima beše sasvim nejasno zbog čega.

Beograd ima svoju mumiju. Stavi šešir na glavu, obuci neke čizme i istraži to na internetu.

Karlo Veliki je u 9. veku

izdao jasnu naredbu:

Ako Česi napadnu

njegovo Franačko

carstvo, da se digne

trećina vojske. Ali ako

napadnu Srbi, da se

digne cela vojska.Rimski bunar na Kalemegdanu zapravo nije rimski nego austrijski i zidan je od 1717. do 1731. godine, a dubok je 51 metar. Kao i cela tvrđava, bio je pravo tehnološko čudo za to vreme.

U holu zgrade Međunarodnog Crvenog krsta u Ženevi nalazi se tabla sa natpisom: “Budi tako human kao što je bila humana Srbija 1885. godine”. Postavljena je u znak sećanja na priznanje koje je ova organizacija dodelila srpskom Crvenom krstu za pomoć Bugarskoj, zemlji sa kojom je Srbija bila u ratu.

Autor: Uroš Petrović

Srbija je prva zemlja koja je u Evropi posle Francuske ukinula feudalizam. Sretenski ustav iz 1835. godine je bio toliko liberalan da je Austrija tražila njegovo hitno ukidanje, a ruski ambasador ga je pogrdno nazvao “francuskim semenom na Balkanu”.

Grafički oblikovao: Dragan StojKoVić

Pri poseti Beogradu, NiKAKo ne bi trebalo:

KAKo nAjlAKše oPisAti BeogrAd U tri reči?

google. BeogrAd. enter.

Pri poseti Beogradu, oBAVEZNo bi trebalo:l oDložiti DijEtul Sići Do rEKEl ZAGuBiti SE u BEoGrADSKim ulicAmA

Najlepši suvenir koji bi u tom gradu trebalo pokupiti jeste virus beogradskog duha. Kao i ostali virusi, vrlo je zarazan, opasan i nepredvidiv. Obara sa nogu i stalno se vraća.

l SESti u DrESu NA PoGrEšNu StrANu StADioNAl oKušAti SrEću SA šiBicArimAl PriČAti o Politici

Srpska prestonica naseljena je najmanje 7.000 godina, a bar trideset puta je do temelja uništavana i ponovo građena.

Beograd se prostire na 29 brda.

u Skadarliji je tridesetih godina prošlog veka

profesor Velike škole Đorđe P. jovanović pronašao lobanju

“Beogradskog neandertalca”.

Prvi “Beograđanin” je dakle živeo pre

dalekih 40.000 - 70.000 godina.

U Prvom svetskom ratu, Srbija je bila okupirana, vlada izmeštena a kralj u izbeglištvu, ali vrednost srpskog dinara je sve vreme ostala stabilna a kurs nepromenjen - 88 franaka za 100 dinara.

Beograd je jedno od najtajanstvenijih i najstarijih naselja u Evropi. Postoji i misteriozni Beograd ispod Beograda.

28 Bijela p^ela

a nebeskih visina Besne Kobi-le, skoro dve hiljade metara, po lepom i vedrom danu do-

bro se vidi (u) budućnost. Usred za-talasanih planina, optočen zelenim pašnjacima, okružen čistim vazdu-hom i zdravom hranom, u susedstvu pitomog Vlasinskog jezera s atraktiv-nim plovećim ostrvima, na tromeđi Srbije, Makedonije i Bugarske… leži Bosilegrad. U viziji budućnosti, vrvi od skijaša na žičarama i stazama za spustove, za bicikle, od bolesnika koji se leče na čistom vazduhu, od đaka koje škole dovode na nastavu u prirodi; turisti se dive netaknutoj prirodi, seljaci gaje zdravu hranu, zarađuju i poprav-ljaju svoje kuće, svoje živote… S takvim retkim prednostima Bosi-legrad bi mogao biti visoko pozici-oniran na listi mesta poželjnih za ži-vot, nešto kao gradići u austrijskim Alpima. U stvarnosti, grad je u prvih deset najsiromašnijih opština u Srbiji. Zaposleno je oko 1.100 ljudi, a posao traži oko 1.400! Ili, kako to formuliše junak Jutjuba Vladimir Zaharijev, prvi čovek male varoši, Bosilegrad nije siromašan već – nerazvijen kraj. Ovde sneg porani, a proleće odocni. Đaci pešaci po snegu zimi mogu da se suoče i s vukom.. Ovde žive Buga-ri, ponosni na svoje poreklo, među-sobno govore isključivo bugarski, a sa gostima odličan srpski. Zapravo, njihov dijalekt je šopski, onaj kojim govore od Zaječara i Pirota na za-padu, preko Dimitrovgrada, sve do Sofije na istoku. To je mešavina srp-skog i bugarskog, a etničku grupu zovu Šopi. Bosilegrad se ugnezdio na jugoisto-ku Srbije. Ima šarm usnule palanke. Ulice su uske, sa starim kućama, ali

SBosilegrad

Piše: Milena Dražić

cveća je u izobilju. Sve je svedeno i skromno. Na primer, kafić je usred prodavnice, tako da sve ono što se služi u kafiću košta koliko u trgo-vini. I ostale cene u siromašnom gradu pravljene su prema džepu po-trošača. Predsednik opštine Zaharijev, koga, po bugarskom, svi zovu kmet, već četvrti mandat vodi opštinu. Sma-traju ga šarmerom, u srdačnim je odnosima sa svim žiteljima male va-roši, ljubi se sa svakim građaninom kad se sretne, a, kako sam naglašava,

još i više sa svakom građankom. Što bi rekla deca, on je prva faca malog grada, a stari rokeri ga prekorevaju zbog frizure u loknama i sa repom iz osamdesetih. Nedavno je postao prva vest u no-vinama. Naime, on pripada Srpskoj demokratskoj stranci, koja u Srbiji, prvi put posle 2.000 godine, na po-slednjim izborima nije izborila mesto u parlamentu. Ali, u Bosilegradu je velikom razlikom pobedila vodeću Srpsku naprednu stranku. I to bez bučne i skupe reklame, bez vređanja

29Bijela p^ela

i ponižavanja konkurenata. Izborni štab je bio improvizovan u njegovoj kući, tu se i jelo i pilo danonoćno, po-steri su plaćeni iz džepova saradnika i samog kmeta. Zato se trijumfalna pobeda pripisuje samo Zaharijevu. Inače, Zaharijev se trudi da, svojom veselom prirodom, daje ton životu u gradu. Svuda ga ima, uvek je nasme-jan i spreman da se suoči sa proble-mima i da ih rešava. Pomaže koliko može. Za medije otvoreno priča: – Građanima na ulici 365 puta u go-dini kažem: „Dobar dan, kako ste?“, a oni mi to vraćaju svojim glasom svaki put na izborima.

je zapećak i jedan od najsiromašani-jih krajeva Balkana. Planinski putevi, teški za održavanje i laki da ih ruinira vreme, izlokani su i neprohodni. Ipak, leti se lakše diše. Deca koja su otišla na školovanje vraćaju se u rod-ni kraj, korzo se uveče zavrti, niko, ma kako daleko otišao, ne zaborav-lja zavičaj. I sela ožive poneko starim roditelji-ma pomogne oko stoke, žanje, kosi travu, da bi s jeseni odavde poneo krompir i ovčiji sir. I brda ožive, jer došljaci kreću u berbu lekovitih tra-va, divljeg voća, borovnice, koja je ovde posebno dobra. Tu se spremaju slatka od divljih plodova, od jagoda, malina, kupina. Svakog 21. septembra, o Rođenju presvete Bogorodice, slavi se Dan grada, a od Uskrsa tri dana teče Deč-ji međunarodni uskršnji festival, na koji dolaze deca iz okolnih zemalja da se takmiče u tucanju jajima. Tada sve uzavri od života u gradu. Ožive i obale reke Dragovištice, trg sa fon-tanom, pored kojih neki otkriju prve simpatije i dožive prve ljubavi, prve stidljive i vatrene poglede. Krajem avgusta počinje likovna ko-lonija umetnika amatera iz Srbije u Bugarske. Škola je oduvek prilika za bekstvo od siromaštva. Ni obrazovani ljudi rasuti po svetu ne zaboravljaju zavičaj. A i u tim okolnostima ljudi sa Besne Kobile su veoma gostoljubivi. Oni mlađi čuvaju bogate lepe nošnje, pe-sme, igre, i to pokazuju po okolini, pa i dalje. A kada stignu nepoznati gosti, i najstarija baka će zasukati rukave i napraviti domaće kore i od njih ispeći čuveni zelnik, pitu od zelja. Bosilegrad je zapravo bugarski grad, na granici sa Srbijom. U vreme Bal-kanskih ratova i Međusavezničkog rata, od 1912. do 1913. godine i Prvog svetskog rata (1914-1918), Bosilegrad je pripadao Bugarskoj carevini. Posle rata, međutim, Nojskim mirovnim dogovorom, poražena Bugarska je primorana da kao ratnu odštetu pre-da deo svojih teritorija. Jedna od tih teritorija bio je i Bosilegradski kraj. Bosilegrad je zvanično pripojen Kra-

Ali, iza toga stoje i neka druga dosti-gnuća. Na primer, u poslednje dve-tri godine oko 5.000 građana lečeno je na klinikama u Sofiji, a u Bosilegradu svaki stanovnik ima besplatno leče-nje zuba. Opština je sama, bez među-državnog sporazuma, odlučila da po-mogne lečenje jednog deteta na VMA u Sofiji još 2009. To je bio početak. Samo prošle godine primljen je 1.641 pacijenat sa više dijagnosticiranja, ultrazvučnih i rendgenskih pregle-da, magnetnih rezonanci, operacija i dugih bolničkih lečenja. Osim toga, svim seljacima koji zaseju žito dva opštinska kombajna besplat-no ga žanju. Zaharijev sam ima imanje, seje krompir, žito, voće, vozi traktor… Zato se krivica za težak život u ovim krajevima ne pripisuje ovom veseljaku koji na Jutjubu ispija pivo i vodi kolo na svadbi već državi koja ih je zabora-vila, kao i druge pogranične zone. U selima je život još teži i siromašniji. Ko god je mogao, pobegao je u Vra-nje, Niš i dalje. Za njim su ostale kuće od blata, paučina, pali crepovi, pro-zori bez stakala. U selima ljudi iduo drpano, davno su prestali da brinu o tome. Bosilegrad sa okolinom postao

ljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a od kraja 1920. godine Kraljevini Jugosla-viji. O prošlosti opštine Bosilegrad jedini su pisani podaci ostali u knjizi “Ćustendilsko krajište” etnologa Jor-dana Zaharijeva, koji je, po starim kriterijumima jedini slavan ili poznat Bosilegrađanin. On je u ovom gradu rođen i odrastao. Njegov potomak, kmet, opšte je poznat po sasvim dru-

gim, savremenim merilima – prosla-vio ga je Jutjub. A Besna Kobila, najveća planina u južnoj Srbiji? Nema šume, ali ima najbogatije pašnjake u Srbiji. Ima više mogućnosti za razvoj, kao i za-nimljivih predanja i burne istorije. Još su Rimljani ovde kopali olovo, cink, kadmijum, srebro, bakar. A najzanimljivija je legenda kako su selo Kriva Feja i Besna Kobila dobili imena. Ko zna kada, ovde su došli nomadi, koji su pred sobom terali zlatorune ovce, konje, goveda… Najlepša devoj-ka zvala se Feja. Osim lepote, imala je i veštine i snage, pa se s muškarcima takmičila u svim veštinama – u jaha-nju, bacanju kamena s ramena, oranju, košenju, rvanju. Njenu kobilu jednog dana ujeo je besan pas. Feja je uzja-hala pobesnelu kobilu da je odvede ocu, da je izleči. Ali, kobila je u galopu zbacila Feju, koja je prilikom pada po-lomi nogu i zanavek ostala kriva. Iz tih vremena planina je dobila naziv Besna Kobila, a obližnje naselje Kriva Feja.

Zavrteo:

igor KolAroV

lšvedska graniči s Norveškom na zapadui Finskom na severoistoku.

Stokholm

Stari dio glavnog grada

Kralj Karl Gustaf XVI

ABBA: svjetski poznati pop sastavFilmski svet bi bez njih bio siromašniji: glumice Greta Garbo, Ingrid Bergman i režiser Ingmar Bergman

“Zlatni” Zlatan Ibrahimović

švedska je članica Evropske unije od 1995. godine

oko 85% stanovništva švedske živi u gradovima

Švedska je prvi put pomenuta u 1. veku posle Hr., u delu rimskog istoričara Tacita.

Najveći konj na svetu

Grafi

čki u

oblič

io: D

raga

n St

ojko

vić

Više od 15% ukupne teritorije Švedske pokriveno je vodom.

Najpoznatiji naučnik – Alfred Nobel po kome je nazvana najznačajnija nagrada na svetu

Površina: 449.9642Glavni grad: Stokholm (1.372.565 stanovnika)Broj stanovnika: 9.415.295Službeni jezik: švedski

Anders Celsius –po njemuoznačavamo vrednostitopline i hladnoće

KNJIŽEVNOST

Državno uređenje: višestranačka monarhija s jednodomnim parlamentomEtnički sastav: šveđani 90,8%, Finci 3,1%, ostali 6,1%Dužina kopnene granice: 2.233 kmVeći gradovi: Geteborg (500.800), malme (242.700)Valuta: švedska kruna = 100 oreaVerska pripadnost: luterani 88,9%, rimokatolici 1,5%, ostali 9,6%

od 1814. godine švedska nije učestvovala ni u jednom ratu.

Astrid lindgren pisala je o najpoznatijoj i najjačoj djevojčici na svijetu. Pipi Duga Čarapa, pje-gava, s karakterističnim crvenim pletenicama živi u vili Vilekuli sa svoji pjegavim konjem i majmunom gospodinom

Vilsonom i punom vrećom zlatnika. Najbolji su joj prijatelji tomi i Anika.

U Švedskoj živi više od 30.000 Srba.

Nacionalni “ponos” brod Vasa iz 17. stoljeća. Jedini je sačuvani brod na svijetu iz toga vremena. Potonuo je prilikom porinuća 1628. godine.

Poznati švedski stil uređenja unutarnjeg prostora.

Umanjena maketa

U Muzeju Gacke u Otočcu smještena je Memo-rijalna zbirka Stojana Aralice. Na zidu su wegov autoportret i nekoliko uqa s motivom Velebita, roviwskih maslina i Like, a u sre-dišwim vitrinama wegove osobne stvari.

Memorijalna soba u muzeju u otočcu

Od ras ta u rod n i m Škarama gdje upija qepotu ličkog pejzaža koji će nositi u sebi cijeli život. Poslije završene Niže gimna-zije u Otočcu upisuje Učiteqsku školu u Osijeku. Cijelo vri-jeme svog odrastawa i školovawa snažno osjeća slikarski po-riv. Proučava stare majstore i po uzoru na wih slika. Poslije kratkog učiteqevawa 1909. godine odlazi u Minhen / München/ i privatno uči sli-karstvo kod Hajnriha Knira /Heinrich Kni-rr/. Nakon godinu dana privatnog podučavawa upisuje poznatu min-hensku akademiju /Aka-demie der bildenden Kün-ste/ na kojoj su mnogi slikari iz Hrvatske i Srbije toga doba stu-dirali. Po završetku Akademije 1914. godine i u vrijeme izbijawa Prvoga svjetskog rata

Piše: Borislav Božić, prof.

SRPSkiSlikaRi

32 Bijela p^ela

STOJAN ARALICA1883.-1980.

vraća se u Zagreb gdje otvara privatnu sli-karsku školu. Poslije dvije godine odlazi u Prag i uči grafiku na Akademiji za likovnu umjetnost. P r v u s a m o s t a l n u izložbu imao je u Za-grebu 1920. godine, da bi već 1921. godine Sa Zlatkom Šulentićem priredio izložbu na-kon zajedničkog pu-tovawa po Španiji i sjevernoj Africi. Niz godina živio je i radio u Parizu, što je presudno uticalo na wegov slikarski rad. Nakon Pariza ponovo se vraća u Zagreb. Izbijawem Drugoga svjetskog rata odlazi u Beograd gdje ostaje do kraja života. Duže izbivawe iz Beograda bio mu je boravak u Švedskoj od 1946. do 1948. godine. Cijeli je svoj života posjećivao rodne mu Škare, za koje je bio posebno emotivno ve-zan. Tu svoju odanost rodnom zavičaju po-tvrdio je i 1976. go-dine kada je poklonio Otoč cu niz svojih umjetnički radova i osobnih stvari.

Crtež „Morski pejzaž“ nastao je u času brzim potezima pera po papiru. Umjetnikov pokret je nemiran, mekan, stvara liniju u poetičnom zanosu opisivawa ambijenta primorja. Po sli-karskom rukopisu se vidi da je crtež nastao u trenutnom nadahnuću viđenog prizora.

CrtežS pojmom crteža svakodnevno se srećemo pa ga možemo u najširem značewu reći da je to ostavqawe traga u obliku linija, točke ili

Morski pejzaž

Bašta moga brata, Škare, 1940.

mrqe na podlozi. Osnovna podjela crteža je na tehnički i umjetnički. U umjetnosti crtež je osnova svih likovnih disciplina. Crtež je kao izražajno sredstvo stariji od riječi, sjetimo se pećinskih slikarija iz historije čovječanstva. Kad govorimo o umjetničkom crtežu, i tu ra-dimo podjelu zavisno kako je napravqen. Ako je strukturiran samo linijama i mrqama, ka-žemo da je to linearni crtež, a ako su plohe na crtežu izvedene tonski, sjenčawem, lavi-rawem, onda takav crtež zovemo tonski ili slikarski. Crtež je u osnovi crno-bijeli, ali može biti i u boji ako je izveden crtačkim izražajnim sredstvima. mizma i secesije. Dosta je proputovao svijeta,

ali je u umjetničkom smislu Pariz na wega ostavio najveći uticaj. Slika u duhu pariš-kog postimpresionizma i lirske apstrakcije, a najčešći su mu motivi portreti, aktovi, pejzaži . Sačuvan je i jedan dio ikonopisa koje je radio za jednu crkvu u Bawa Luci prije Drugog rata. Taj uticaj pariškog postimpre-sionizma najviše se očituje kroz toplu pale-tu boja, meke obrise i slobodni potez kista s pastoznim nanosom boje. Najboqi primjer tog postimpresionističkog načina rada jeste slika „Žena sa slamnatim šeširom“ nastala 1934. godine. Često je dolazio k rodbini u svoje rodne Ška-re i tu je slikao znane ambijente i pejzaže svoga djetiwstva. Govoreći o crtežu, vaqa još spomenuti i cr-

tačke tehnike, a one mogu biti mokre i suhe. U suhe tehnike ubrajamo: srebrenku, olovku, olovke u boji, kredu, ugqen, flomastere, a mo-kre su tehnike: tuš i pero, tuš i drvce, tuš i trstika, tuš i kist i lavirani tuš. Crtež može biti skica za ideju koja će se realizirati u nekom drugom području, npr. vajarstvu, a isto tako i potpuno završeno i samostalno umjetničko djelo. Studija je cr-tež u kojem se razrađuju svi bitni elementi buduće veće slike ili crteža, a kroki je brz crtež nastao u nekoliko poteza koji karak-teriziraju viđenu stvarnost ili predstavqa umjetnikovu viziju. Araličin opus čini više od 1500 umjetnič-kih djela. Studirajući u Minhenu i Pragu wegov rad bio je pod uticajem tadašweg akade- Žena sa slamnatim šeširom, 1934.

Jesen u lici, 1974.

33Bijela p^ela

NENAD STEKIĆ, ATLETIČAR KAD SAM BIO MALI

Rođen je 7. marta 1951. godine u Beogradu. Evropski rekord u skoku u dalj držao je punih pet godina. Na Olimpijskim igrama u Londonu ta bi dužina bila za zlatnu medalju. Bio je reprezen-tativac Jugoslavije i član tima Evrope. Nakon Montreala, gdje je održan predolimpijski miting 1975. godine, kad je skočio evropski rekord 8,45 metara, po-stao je sportska ikona, a i danas se taj rezultat smatra kao jedan od najboljih skokova.Živi u Beogradu i radi u Ministar-stvu rada i socijalne politike.

JURIO SAM DALJINE

sam i gimnastiku, ali atletika je pobedila. To je bilo zlatno doba atletike. Svi smo se bavili sportom iz ljubavi. U to vreme televizija je bila u povoju, a moj junak bio je Fleš Gordon, verovatno zbog toga što je mogao ostvarivati ne-moguće. A to sam i ja želeo, preći granicu od 8 metara. Motivacija mi je bio Miljenko Rak iz Rijeke. Bio je prvak Jugoslavije. Njegov skok od 7,99 terao me napred. Govorilo se da su skakači do 8 metara bezimeni, a preko 8 su šampioni.Sećam se kad sam u klubu dobio prvu trenerku, kinesku sa znakom

Kad sam bio mali, živeo sam u Moskvi jer je otac bio dopisnik Radio Beograda. Živeli smo u di-plomatskom naselju i moja prva sećanja vezana su za američke žvakaće gume koje sam tamo otkrio. I danas kad osetim taj mi-ris, setim se detinjstva. Pohađao sam 136. školu na Kutuzovskom prospektu. Već su mi tada rekli da dobro skačem.Kao trinaestogodišnjak na Evrop-skom atletskom prvenstvu, koje se održavalo na stadionu JNA, sa duševljenjem gledao sam Valeri-

počeo da lovim visine. Skočio sam pionirske rekorde Srbije i Jugoslavije, 195 cm, a onda sam u drugom razredu gimnazije povre-dio koleno. I tako je završilo moj lov na visine.Kad nisam mogao u visinu, kre-nuo sam u daljinu. Mogao sam da preskočim jamu od pet metara i na međugimnazijskom takmičenju preskočio sam preko šest metara. Nije mi mnogo trebalo da pređem granicu od sedam metara. Koleno mi je bilo u redu i to je odredilo moju sudbinu.Roditelji su rekli da moram zavr-šiti fakultet, a da skakati mogu u slobodno vreme. Kao deca igrali smo se na ulici jer tih godina nije bilo mnogo auto-mobila; nogomet i košarka bili su nam glavni. U to vreme trenirao

Crvene zvezde. Odmah sam je obukao i izašao na ulicu da bih se pokazao i hvalio. Mi smo tada bili skromni, amateri, takmičenja i putovanja bila su nam motivacija. Znali smo dva dana putovati do Pariza, ali to nam nije bilo na-porno jer mi smo se samo želeli takmičiti.

ja Brumela, svetskog rekordera u skoku u vis. Moji drugari i ja postavili smo na Banovom Brdu, gde smo živeli, dva štapa i kanap i vežbali skok u vis. To mi je dobro išlo, jer sam skako više od svih. To su primetila braća Petrović, bli-zanci iz komšiluka, atletičari koji su već osvajali medalje. Ponudili su mi da će me povesti u Crvenu Zvezdu ako im budem nosio torbe. Naravno da sam pristao. Dali su mi da skačem u vis. Odmah sam preskočio više od 150 cm, a imao sam samo 11 godina. Trener mi je rekao da nisam loš i da dođem u ponedeljak na trening. Tako sam

34 Bijela p^ela

JURIO SAM DALJINE

35Bijela p^ela

skok u normalin uslovima. Bob Bimon je svojih legendarnih 8,90 metara skočio u Meksiku 1968. na više od hiljadu metara nadmorske visine. Imao sam šansu da ga nadmašim. Na Univerzijadi u Meksiko Sitiju. Na treningu skočio sam nevero-vatnih 8,84 – moj najduži let u karijeri. U finalu su svi očekivali napad na svetski rekord. Uz skaka-lište su se poredali fotoreporteri i kamermani. Svi su čekali. No prije takmičenja počeo je pljusak, bio sam deprimiran i okliznuo se na dasci. I bilo je gotovo.Nikad nisam jurio medalje već daljine i rekorde. Skok od 8,45 metra pet godina niko nije uspeo da preskoči. Svih tih pet godina, dok sam bio vlasnik evropskog rekorda, sve sam te godine uvek

skakao više od 8 metara. Ti moji skokovi od pre više od trideset godina danas su dužine za zlatne medalje na Olimpijskim igrama i prvenstvima. Stručnjaci su analizirali skokove deset najuspešnijih skakača. Sko-ro svi su bili brži od mene, ali ja sam imao eksplozivnost prilikom skoka. To ne može da se nauči, već se stiče samo radom i treningom. Da bih poboljšao formu trčao sam i štafetu 4 x 100 metara za 10,04 sekunde. Moj je brat bio brži, ali više je voleo čitati nego trčati.Kad ste najbolji, imate veliki te-ret odgovornosti da uvek budete najbolji. I zato se stalno morate truditi. Bilo je i trenutaka krize,

Moj prvi pravi skok bio je na otvaranju atletske Marakane 1974. godine. Skočio sam 8,24. Brazilske novine pisale su: "Stekić preleteo Marakanu!"Sa saznanjem da mogu preskočiti 8 metara iduće sam godine sude-lovao na predolimpijskom mitngu. I moj prvi skok bio je pravi. Dok sam skakao znao sam da se nešto dešava, da jednostavno letim. Mislio sam da sam preskočio 8,30, jer o većoj dužini nisam nikad ni sanjao. Na semaforu se najprije pojavila dužina u stopama, a zatim u metrima 8,45! Nisam se odmah radovao jer sam mislio da su se preračunali, a kad su izmerili brzinu vetra, nastala je erupcija oduševljenja. Bio je to najdulji

kad sam želeo napustiti atletiku. Razlog su bile povrede, ali to bi brzo prošlo. Lepo se osećate kad vas ljudi prepoznaju, kad ste popularni zbog svojih uspeha, a to znači da poštuju vaše rad i trud. Najveća euforija bila je kad sam se vratio s evropskim rekor-dom. Merili su dužine autobusa ili ulica koje mogu da preskočim odjednom.No, ipak, najdraži uspeh u karijeri mi je iz 1973. godine kad sam na Prvenstvu Balkana u Atini pre-skočio 8, 12 metara, preskočio granicu za šampione.Svoj zadnji skok izveo sam sa 40 godina i skočio svega 7,45 metara, ali i to mi je rekord. Svetski rekord za veterane do 40. godina.Celo vreme moje karijere roditelji su me podržavali, ali su me naučili da znam prioritete, prvo škola, pa onda sport. Nisam ih izneverio.Kao gimnazijalac pevao sam i svirao gitaru u grupi "Naslednici". Nastupali smo i bili dosta dobri, ali kad nam je ponestalo novaca za instrumente, odustali smo od muzike, a kako sam u to vreme bio sve bolji i bolji u atletici, opredelio sam se za sport, a muzika je ostala samo ljubav.Zato kad se nešto radi, mora da se radi iz srca i treba u to verovati jer se će samo tako uspeti.

ZDRaVko ZUPaN

ZUZUKO

36 Bijela p^ela

37Bijela p^ela 37Bijela p^ela

38 Bijela p^ela

a je znawe – kuća novatemeq mu je od a slovaPrvog slova od aZBUkePišu, grade, vredne ruke.Prvo slovo aBeCeDe.Drugačije isto vrede.Zini, kaži, samo: a-a-a!a kuća je gotova

tatjana Cvejin

Svi znaju reći a,i alan i ana i Mica,al' najboqe to znatetka doktorica.Čim me vidi, kaže a,a kad može ona,zašto ne bih i ja: a-a-a

Vukoman Radosavqević

ilustrovao: Zvone kenđel

39Bijela p^ela 39Bijela p^ela

40 Bijela p^ela

41Bijela p^ela

42 Bijela p^ela

Š je slovo vrlo lako:Š-š-Š ovako, š-Š-š onako.Slova lepo kad se slože,Š se piše – tako, možeš:Š š Š

Iš, miš, šišmiš,sad ga vidišsad ga ne vidiš,šali se Saša.A naša MašaŠ malo i veliko piše.I tu je kraj mucijer Š je zadnjeu cijeloj azbuci.

Vukoman Radosavljević

Šuma diše, šuma šušti,Ševin zov je šum nemušti.Šešir, šišmiš, špilja, šlepŠolju želiš – Š opet.Š Š š

Šaka cela listić para,Š – šuštavo oprobava.

Tatjana Cvejin

44 Bijela p^ela

45Bijela p^ela

Iako životinjske vrste nastanjuju Zemlju već milijunima godina, nji-hov broj ne raste nego se stalno smanjuje. Samo u posljednjih stotinjak go-dina nestalo je zauvijek s lica Zemlje hiljade i hilja-de životinjskih vrsta.Zašto nestaju životinje i od koga ih treba zaštiti?Životinje nestaju zbog prirodnih uzroka kao što su bolesti, poplave, po-žari, zemljotresi i druge katastrofe. Ali zbog toga

Pripremio: V. RADOSAVLJeVIć

46 Bijela p^ela

Euforbija ili Hristov trn vrlo je dekorativna ukrasna biljka. Iako su joj stabljike ljepljive i trnovite, cvjeta divnim narandžastim cvetovima, i to najčešće više puta u godini.Ova biljka ne traži mnogo da bi se uzgajala kao kućna i ukrasna, najvažnije joj je da dobije na vrijeme dosta vode i samo ponekad joj je potreban odmor od nje.

eUFORBIJA

nestaje samo jedna če-tvrtina životinja, a sve ostale, posredno ili nepo-sredno, uništavaju ljudi. Oni su lovili i ubijali ži-votinje još od pradavnih vremena da bi tako došli do hrane, odjeće i obuće. Ali tek posljednjih stolje-ća počeli su da ih love i ubijaju radi preprodaje i bogaćenja, a ponekad i iz zabave. Da bi što bolje iskoristi-li prirodu i njena bogat-stva, ljudi su počeli sve više krčiti šume, isušivati močvare, zaustavljati rije-ke i tako oduzimali živo-tinjama staništa bez ko-jih nisu mogle preživjeti. Jer životinje ne znaju da

prave hranu za sebe, kao što to čine ljudi i biljke, i zato, najčešće, čim im se oduzme stanište i hrana, ugibaju i nestaju. Isto se to dogodi kad lju-di zagade zemlju, vodu i zrak naftom, raznim otrovima i insekticidima. Čak ni one najveće i naj-jače životinje ne mogu da prežive. Naprotiv, veće životinje često su više ugrožene nego one ma-nje. Zato nije čudo što među ugrožene životinje danas spadaju veliki bije-li medvjedi, plavi kitovi, američki kondori i mal-teški sokolovi, krokodili i aligatori, morževi i tu-ljani, morske medvjedice,

NeSTAJANJe žIVOTINJAkozorozi i mnoge druge. Kod nas su najugroženiji vuk, ris, dobri dupin, bje-loglavi sup i druge.Manje životinje, štetoči-ne i nametnici, kao što su miševi, muhe, komarci… bolje prolaze od velikih životinja, iako se ljudi na sve načine trude da ih što manje bude.No i među životinjama kao što su ptice u visina-ma i ribe u dubinama ima velik broj onih koje sve više stradavaju i nestaju.Sve je to razlog zašto po-stoje mnoga udruženja

koja brinu o životinjama i zašto postoji Svjetski dan zaštite životinja. Samo zato da bi se zaštitila i očuvala ta divna stvo-renja bez kojih bi bilo teško i zamisliti život na zemlji.

TA DIVNA STVOReNJA

ZANIMLJIVOSTI

47Bijela p^ela

Bjelorepi štekavac je go-lemi orao koji živi na obala-ma mnogih jezera istočne i jugoistočne Evrope, kao i u nekim našim krajevima. No, gdjegod živio, ovaj veliki orao uvijek je u opasnosti od lova i još više krivolo-va. Eto, upravo ovih dana jedan je krivolovac kod Slavonskog Broda ustrije-lio orla štekavca. Srećom, orao je preživio, a pronašao ga je i udomio jedan dobar čovjek koji će mu pomoći da ozdravi. Ali ipak, izgleda da ime više onih ljudi koji love i ubijaju ove divne pti-ce nego onih koji ih vole i štite od nestajanja.

Lisičina ili boražina je zeljasta biljka s lijepim modrim, crvenoljubiča-stim velikim cvjetovima koji su prepuni nektara i cvjetnog praha koji pčele mnogo vole i od njih pra-ve izvrstan med. Bilo da je divlja ili u vrtu uzgoje-na lisičina oduvijek je bila ukusna, zdrava i ljekovi-ta biljka, a to su znali ne samo ljudi nego, izgleda, i pčele. Nažalost, ni lisičina nije što je nekad bila jer i na njoj često ima otrova i insekticida kojima se za-prašuju i štite biljke.

Jao, jao, jao,kako sam se udebljao.Sličim više na lubenicukoja ima kljun i nogenego na lijepu pticuo kojoj pišu basne mnoge.

Moram odmah na dijetu.Neću jesti zrnje i gujavicehvatat ću samo bube u letuu društvu moje golubice.

DeBeLI gOLUB

Činčila je sisavac glo-dar koji živi na visokim planinama Južne Amerike, između golih stijena i vječ-nog snijega. Takvo životno stanište kao da je odabrala da bi se sakrila i zaštitila od ljudi koji su je oduvijek lovili zbog njenog lijepog i mekanog krzna od ko-jeg su pravili skupocjenu odjeću i krznene kapute. O tome da se nije uspjela dobro sakriti, govori i to što se i danas lovi i njeno krzno prodaje po svijetu, zbog čega joj prijeti velika opasnost da nestane.

Od manjih životinja, posljednjih godina, najviše su ugrožene pčele iako su među najkorisnijim životi-njama na svijetu jer proi-zvode najzdraviju hranu za ljude, a to je med. Stručnjaci upozoravaju da je na svijetu pčela sve manje jer umiru zbog zagađenog vazduha, pesticida na biljkama koje oprašuju i od kojih uzimaju pelud za pravljenje meda. Neki naučnici tvrde da pčele uništavaju i zračenja mobi-tela. Zbog svega toga u Ita-liji je, na primjer, dvostruko manje pčela nego što ih je nekad bilo.

A - JA-JA - JA

RAZ-BO-LE SE LI-SI-CA SU-ŠI SE KO GRA-NA LE-ČI-LI JE BRI-ŽLJI-VO NE-KO-LI-KO DA-NA

A - JA-JA - JAJA - JA JA - JA

Razbole se lisica,suši se k'o grana,lečili je brižljivonekoliko dana.

Ali bolest neznanasve je jače steže,zato lisac zečeveu fijaker preže.

Muzika: MINJA SUBOTATekst: MOMČILO TEŠIĆ

RAZBOLE SE LISICA

Da ti draga nađem lekpreći ću sto gorai odvažno preplivatidvesta plavih mora.

Krupne suze lisicipadoše u krilokad bi gusku pojelalakše bi joj bilo!

Ilustrovala: Zrinka Ostović

Zakuvao i zamesio Igor Kolarov

Pametan

čovek ne

samo da ne

govori

gluposti, već ih

i ne sluša.

(poruku poslao:

Ludvig Berne)

Prvi igrani film u boji bio je ”Beki šarp” – snimljen je daleke 1935. godine! u jednoj od scena ovog filma pojavljuje se i Patricija rajan, buduća supruga američkog predsednika ričarda Niksona (1969-1974).

Branko Stevanović (1966):

P r i č A B e Z i Ko g s vo g

Bila tako jedna priča, koja se, pre nego što je nastala, posvađala s piscem.

I tako...

Eto je: bez slova, bez pisca, bez ikog svog.

Vidiš već, čitaoče: ako je ti ne razumeš, pa ko će?

ribe i insekti nemaju očne kapke.

mrtvo more se nalazi 365 metara ispod nivoa mora.

enCiKloPedijAštucanje u proseku traje 5 minuta.

13% ljudi je levoruko.

grafički oblikovao: dragan stojKović

Predrag Gojković cune (1932, Kragujevac) je srpski pevač narodnih pesama, sevdalinki, starogrčkih i zabavnih pesama. Na početku karijere pevao je meksikanske pesme, a imao je i epizodne uloge u nekoliko filmova i televizijskih serija. Godine 1962. snimio je pesmu „Kafu mi draga ispeci“ – ploča sa tom pesmom je prodata u više od 100.000 pri-meraka, i to je prva Zlatna ploča na Balkanu!

Najprodavaniji muzički instrument na svetu jeste harmonika.

Paraolimpijske igre su olimpijske igre sportista sa fizičkim oštećenjima (paraplegija, cerebralna paraliza, amputacija, oštećenja vida...). Prve letnje Paraolimpijske igre održane su u rimu 1960. godine, a zimske 1976. g. u švedskoj. Sportisti jugoslavije su prvi put učestvovali na Paraolimpijskim igrama 1972. godine u Zapadnoj Nemačkoj, osvojivši 4 medalje.

-tata, da li znaš koji voz najviše na svetu kasni? –

upita Perica tatu.

-Hm... Ne znam, sine. Koji?-onaj što si mi ga obećao

za rođendan!

Ponekad mislite da ste najlepši na svetu. Često se pomazite po kosi i kažete: oh, ti predivno, predivno biće! cvrc. A što ne kupite sebi ogledalo? Zdravlje – Viri vam nos iz lica. A ono što vam viri iz nosa, uopšte nije za horoskop.

HorosKoP ZA dečAKe sPreMne ZA sredoZeMno MoreDa, period je više nego povoljan da preplivate Sredozemno more. Naučite da plivate. Glupo je da preplivate more kao neplivač. ljubav – Dobro je što čitate ovo o ljubavi. tu ćete saznati da će se neko zaljubiti u nekog, ali to nema veze sa vama.

HoroSKoP ZA DEVojČicE KojimA jE PotrEBNo oGlEDAlo

OLIVERA NEDELJKOVIĆ

PRIČINO DETEIzdavački studio Čekić, Beograd

Knjiga je da se čitaAko teko pita

u ovu knjigu, a zatim lepo i pola-ko odaberite pravac u kome želi-te da idete...

Zaviri u knjigu:• „Tog leta smo, na klupi koju je na-pravio deda, obišli čitav svet...• Jevrem je verovao da ljudi ne za-boravljaju svoje stvari, već da stvari zapravo gube svoje vlasnike. I uži-vao je da ih vraća jedne drugima...• Primećujete li i vi koliko je svet, i u priči i posle njenog kraja, od ju-tros lepši?...“

BRANKO STEVANOVIĆ

POZORIŠTANCIJEBookland, Beograd

52 Bijela p^ela

Ovaj svet ne vredi ništa, ukoliko ne umete da ga pročitate. I ispriča-te. I napišete. I naslikate. I kompo-nujete. I igrate. I ukrasite. I nađe-te nekog koga ćete voleti, i ko će voleti vas. Onda to postaje važan svet, vaš svet. „Pričino dete“ je upravo knjiga o tome, i kako bez tajni i lepota život i nije baš nešto. Ostaje naravno, da se reši nekoliko zavrzlama: Kako Olivera Nedeljković tako dobro poznaje lavirinte detinjstva? Zar ona nije velika? Odakle zna koje je najmanje sazvežđe od svih? I koliko ima zvezda? Da li i ona ume, kao mesec oktobar, da svira u stakla i oluke? Da li je nekada sa Beduinima brojala zrna peska? Da li zna da je nedelja nekad naj-bolja kad padne u utorak? Olivera Nedeljković je očigled-no porasla od svog detinjstva. A vi? Da li se i vama raste? Utrčite

neko od njih tajni akcioni heroj (na primer, Betmen). Još pažljivije treba proučavati njihove knjige. Nikad se ne zna šta sve njihove knjige znaju o nama što ni mi sami nismo imali pojma. Uglavnom, ova knjiga može se čitati, ali može se i igrati! Zato što je ovo zanimljiva pozorišna knjiga. A pozorište možete napraviti svu-da: u školi, u spavaćoj sobi, u šupi, na autobuskoj stanici, na ekskurzi-ji. Probajte!

Zaviri u knjigu:

„PATIKA BEZ PERTLE: A gde je meni moja pertla?CVEĆKA MESOŽDERKA: Ko si, sad, pa ti?CVETIĆ VESELIĆ: I šta tražiš ovde u Savazoniji?NOSOROG: Nisi ni biljka, ni živo-tinja. Ti si, ti si...PATIKA BEZ PERTLE: Ja sam obuvni predmet, i tražim svoju per-tlu... Da mi više ne ispada jezik.MAJMUN: A da ti malo posetiš veterinara ili biologa?NOJ: Kako, kad nije ni životinja ni biljka? Ovom čudu treba, u najma-nju ruku, pardon nogu – psiholog patikolog!“

VLADIMIR STANKOVIĆ

NAJVAŽNIJA KUĆA NA SVETUIzdavački studio Čekić, Beograd

Vladimir Stanković živi u Zaječaru, ali njegove pesme rastu u svakom kutku planete. Tačnije, gde god ima dece. Svaka planeta je lepa zbog ne-čega, a naša je lepa zbog dece. Vla-dimir je to uočio, a zatim je presadio

U ovoj knjizi nalaze se: jedna lutkar-ska predstava, jedna bajka za izvo-đenje, jedna govorancijsko-scenska igrarija, jedna beleška o piscu, i na-ravno – portret pisca koji je uradila velika umetnica Nevena Ivanović. Potrebno je pažljivo proučavati por-trete pisaca. Nikad ne znate da li je

Knjiga je da se čita

53Bijela p^ela

Igor Kolarov

decu u knjigu! Hajde odmah da za-virimo u „Najvažniju kuću na sve-tu“. Za početak, malo o odraslima. Činjenica je da nas ne razumeju baš dobro. Vlada kaže: „Baš su smešni ti odrasli. Oni misle da moje vreme još nije došlo!“ I stalno nas ti odrasli nešto ispituju: „Pitali me koju živo-tinju najviše volim, i ja sam odmah rekao: Konja. Ali i druge životinje najviše volim.“ A tek kad pokuša-vamo da sakrijemo neke stvari: „Na kraju, ipak, sazna se ko koga voli i u prvom razredu osnovne škole“. Škola nije baš za bacanje. Evo šta o tome kaže Vlada: „Šta sam sve u školi do sada doživeo, a mama i tata uporno ponavljaju da ja o živo-tu još ništa ne znam.“ A šta se desi kada se zaigramo? Evo ovo: „Toliko puta sam čuo: Budi miran, budi miran, budi miran. A kad se smirim, oni mi mere tempe-raturu! Ne vredi da se opirem“. Vlada Stanković zna mnoge stvari koje su odrasli odavno zaboravili. A naročito ovo: „Ko je pametniji: deda ili baba? Pametniji je onaj ko me manje grdi!“

Ne bi bilo loše da nabavite ovu knjigu, dobro je proučite, a zatim u 2-3 poteza naučite odrasle nekim životnim stva-rima. Njima je to baš potrebno!

POP D. ĐURĐEV

O BABAMA I ŽABAMAPčelica, Čačak

Kad god Đurđev napiše knjigu, usledi niz neverovatnih događaja: nekoliko maštovitih zemljotresa gospodina Rihtera, implozija 2-3 zvezde u obližnjoj lutajućoj galak-siji, tornado u centru Pančeva, po-jeftinjenje struje i raspad minđuša od belog zlata. A pre svega, dogo-di se nešto u glavi onoga ko zgra-bi i pročita njegovu knjigu. Tač-nije, mozak mu se zarotira, skoči, skupi i rastegne kao guma, bukne i na kraju procveta kao trešnja u proleće. Takva je i knjiga „O babama i ža-bama“. Pa, upozoreni ste.

LIDIJA NIKOLIĆ

BUVLJE HVATALICEIzdavački studio Čekić, Beograd

Da biste razumeli ovu knjigu, po-trebno je da imate neku životinju. Na primer, psa. Svejedno da li je taj pas mali, srednji ili veći od kamile. A zatim, da s njim radite sve ono što se radi s njim – kad ga već ima-te. Da ga šetate. Da ga kupate. Da mu date ruku kad god vas zamoli. Da se topite od miline kad vas po-gleda. Da mu dozvolite da vas budi kad mu se prohte da se igra s vama. Da ga mazite sve dok ne pomisli-te da je sada sve u redu sa svetom. Da se više od njega uplašite kad ga odvedete kod veterinara. Da ga branite od jačih životinja, kao što on vas brani kad vas spopadnu ra-znorazne tuge. Da ga bar upola vo-lite koliko on voli vas.Pročitajte svom psu ovu knjigu, iako u njoj nema ničeg što vaš pas već ne zna. Jer, lepo je čitati udvo-je... Mnogo lepše nego da vas ud-voje – grickaju buve!

Zaviri u knjigu:• „Mamice moja! Volim te najviše na svetu – posle Bobija!“

Zaviri u knjigu:• „Pošla ćorava koka u potragu za nekim zrnom, pa srela slepog miša. Bio je to neviđen susret, zbog čega su jedno kraj drugog prošli bez reči i otišli svaki za svojim poslom. A mogli su i da se ne sretnu. U tom slučaju verovatno da ove priče ne bi ni bilo.“

54 Bijela p^ela

55Bijela p^ela

Mamut i slon

56 Bijela p^ela

SlonuU kwigama piše, slone, umni xine,da ti je pamćewe veće od planine.Da ti sve uvrede i svaka dobrotaostanu u glavi do kraja života.

A pamtiš li, slone, iskreno nam reci,Ono što su tvoji doživeli preci,kad još ni jedna surla ukrašenanije bila ponos cirkuskih arena?

Znaš li da su wima sedele na vratumaharaxe vične lovačkom zanatu?Znaš li da su oni, prelazeći Alpe,nosili ratničku opremu i talpe?

Slone gospodine, qupki petotonče,da li ti je neko, dok si bio slonče,pričao o tome koliko su snovaostvarili qudi uz pomoć slonova?

Branko Stevanović

Živeli nekad mamaut i slon zajedno. Kad su malo poodrasli , upisali su se na fakultete. Mamut je upisao kwiževnost, a slon tehniku. Posle pet milenijuma završili su škole, pa kud koji mili moji. Mamut ode u provinciju, a slon u grad . Tada je nastupilo ledeno doba kada su se svi qudi, sve životiwe i sve cene zamrzle. Siroti mamut imao je najnižu platu i brzo se zamrzao u jednoj školi gde je mjmunima preda-vao "Kako da postanemo čovekoliki". Slon je

vukao balvane, pravio proračune, zidao velike građevine i wegova plata bila je velika.Posle ledenog doba, mamuta su iskopali qudi jer je, siromah, uginuo napušten od svih. Slon je, međutim, preživeo jer je istovremeno radio u Africi, a tezgario u Indiji.Zato danas nema više mamuta. Škole su se pro-redile, a čovekoliki majmuni ne uspevaju da po-stanu qudi.

Dragan aleksić

57Bijela p^ela

Usred ljeta na polju među travama, rasla je i kamilica. Bila je sretna i cvjetna sve do onog dana kada je u blizini ugledala suncokret. Bože, kako je lijep i visok! A ja tako malena i neugledna, pomislila je kamilica i počela doziva-ti suncokret.Ali njen glas bio je prenježan, a suncokret previše zagle-dan u sunce da bi je čuo. Umjesto njega čuo ga je jedan leptirić koji je iznad nje letuckao.– Što je kamilice, što te muči? – upitao je.– Ah, tako sam mala i neugledna, a suncokret tako lijep i visok.– I što bi sad ti htjela da postaneš suncokret!– Ne, znam da je to nemoguće. Ali htjela bih da se barem s njime malo igram.– A tako! Dobro, prenijet ću mu tvoju želju – reče leptirić i odleti prema suncokretu.I ubrzo se zaista javi suncokret:– Hej, ti, cvjetiću, što me zoveš?– Htjela sam vas zamoliti da mi kažete kako je živjeti gore, blizu sunca. I, ovaj, htjela sam, ovaj, da se malo igramo.– Vidi ti male kamilice! Ona bi htjela odmah da se igra sa Sunčevim sinom! A sudeći prema ime-nu, sigurno je kći neke ružne kamile – reče ba-hato suncokret, ne skidajući pogled sa sunca.Kamilica je bila tužna i uvrijeđena.Ali dani su prolazili i negdje pred kraj ljeta, kad je već bila zaboravila na suncokret, prenuo ju je odnekud poznat glas:– Hej, kamilice! Htio bih se igrati s tobom.Kad se kamilica okrenula i ugledala visoku po-

Kamilica i suncokret

ilustrovao: Zvone kenđel

Trave rosom posrebrenebijele se i zelene.sa drveća šumske pticebude jutros budilice.Pauci su izvjesilinjihalice svoje male.Puž antenu postavio.U bojama te-ve tu je.Sve je budno i svak snuje.I radio-potok svira.– Ustaj, ustaj, bodljikavi!Pod prozor mrav mu pjeva.Ljeto danas opet slavi – ustanite spavalice! –pjevaju sa grana ptice.

Vukoman Radosavljević

Ljetno jutro u šumi

grbljenu biljku s tamnim sjemenkama umjesto zlatnim latica-ma u velikom cvijetu, jedva je prepoznala suncokret.– Pa to si ti! rekla je začuđeno.– Da. To sam ja. Htio sam se igrati malo s tobom. Ako nije kasno.– Nikad nije kasno, suncokretu dragi. Za pravo prijateljstvo nikad nije kasno – rekla je kamilica i sva uzdrhtala od uzbu-đenja.Kažu da je oprostila suncokretu njegovu nekadašnji nadme-nost i da su i dan-danas dobri prijatelji.

Vukoman Radosavljević

Ilustrovala: Petra Kozar

Priča o majmunimaJedanput pre majmuni uopšte nisu imali repove.Imali su repove, ali to nisu bili repovi nego pravi pravcati kišobrani. Ša-reni, lepi, što se zatvaraju i otvaraju.Kad pada kiša, sve životinje kisnu, samo majmuni otvore svoje kišobra-ne i čuče pod njima.Kad je jako sunce, majmuni dremaju u hladu, sklone se opet pod te iste kišobrane.Bilo im je lepo.Svaki majmun po jedan mali kišobran.Ali pošto majmuni žive po šumama, i pošto po šumama ima mnogo dr-veća, i pošto je drveće sastavljeno od grana i pošto majmuni stalno ska-ču po granama – kišobrani su se stalno cepali. Nikada nisu mogli da budu lepi i novi.Cepali su se i cepali dok se nisu sasvim iscepali.Drugi kišobrani nisu hteli da im izrastu i tako su im na karaju ostale samo drške.Majmuni su, razume se, plakali. Bilo im je žao.Prvo nisu znali šta će, a onda su se setili.Zakače se tim drškama za granu i vise naglavce.To im je smešno i onda se smeju.

Dušan Radović

Hvalio se majmun neki,Kako mnogo zna:- Svaki od vas nek se skrije,Jer mi niko ravan nijeZnajte, ja pa ja!Ja sam hitar kao mačka,A k'o jelen lak;Čas k'o čovek idem pravo,A čas visim strmoglavo,Kao đavo svak.I uopšte, našto reči,Zar šta spori ko?Zapamntite, druzi moji,Što god ume od vas koji,I ja umem to.Al' zapita neka ptica:- A šta umeš sam?I tad majmun glavu spustiI ni reči ne izusti,Jer ga beše sram.

Milorad Mitrović

Hvalisavi majmun

Anegdote o piscimaDošao Laza Kostić krojaču da mu naru-či za Božić novo odelo. I dok je krojač uzimao meru, Laza započne razgovor.– Imate li posla majstore – upita Laza– Nemamo gospodine, slabo. Nema na-rod novaca, pa nemamo ni mi krojači.– A šta će vama novaca. Bogu i polubo-

govima novci nisu potrebni.– Ama, gospodine, otkud su krojači bo-govi ili, daleko bilo, polubogovi?– Bogovi niste, to i ja kažem. Ali jeste polubogovi. Bog vedri i oblači, a vi kro-jači samo oblačite – zaključi Laza.

LAZA KOSTIĆ

Pesnik Aleksa Šantić, hteo je da se mal-ko našali, pa prepiše neku ljubavnu pe-smicu i pošalje je svojoj komšinici.A komšinica njemu pošalje pramen tuđe crne kose.Onda joj Šantić napiše:

– Dražesna gospođice, ta kosa nije s vaše lepe glave.Komšinica ljuta i uvređena na poleđini pisamceta odgovori:– Dragi komšija, ni ona pesmica nije bila iz vaše pesničke glave.

ALEKSA ŠANTIĆ

Poznati novinar i putopisac Zuko Džumhur upitao je Ivu Andrića smiju li za potrebe neke emisije skratiti dio nje-gove knjige Prokleta avlija. Ivo Andrić

je brzo odgovorio:Skratiti da, ali ne dopisivati, ne dopi-sivati!

IVO ANDRIĆ

Poslije krštenja, kazuje pisac, odnese mene baba u krčmu da seljane i sebe počasti, a kad je krenula kući (sigurno se dobro "nacvrckala" od pića), mene

zaboravi u krčmi. Došla kući a djed joj viknu "Šta je, gdje ti je unuk!?" "Auuu, ostao u birtiji..." – zajauka baba. Začude se moji i svi trk po mene u birtiju...

BRANKO ĆOPIĆ

Slobodan Marković često je boravio u Zagrebu u Kazališnoj kavani u kojoj se sastajao sa hrvatskim pjesnikom Tinom Ujevićem. Tin ga je oslovljavao "moj preuzvišeni kolega". Pri jednom druže-nju u spomenutoj kavani, Libero je Tinu

i društvu čitao svoje pjesme i neke po-svetio Tinu. Nakon čitanja Tin je Liberu dao praktične savjete i počastio ga pi-ćem. Đuro Šnajder taj je gest komenti-rao da je Marković jedini čovjek komu je Tin platio pivo.

LIBERO MARKONI

62 Bijela p^ela

63Bijela p^ela

1. Kako se zove glavna kula ču-vene srednjovekovne tvrđave Golubački grad?a) Šešir kulab) Golubova kulac) Srebrna kula

2. Najstariji spomenik crkvenog graditeljstva na prostoru Sr-bije je?a) Petrova crkva kod Novog Pazarab) Crkva svetog Prokopija u Prokupljuc) manastir Presvete Bogorodice kod Kuršumlije

3. Po kome nosi ime prva bota-nička bašta u Srbiji „Jevremo-vac“?a) po Jevremu Grujiću, srpskom ministru i političaru b) po Jevremu Obrenoviću, dedi kralja Milana Obrenovićac) po Jevremu Tomiću, gradona-čelniku Beograda

4. Koja hidroelektrana u Srbiji je prva počela sa radom?a) Elektrocentrala „Pod gradom“ u Užicu na Đetinjib) Hidroelektrična centrala na reci Gradacc) Hidrocentrala na rečici Vuč-janka u Vučju

KVIZ

Koliko znamo o nama? - broj 9

Pripremio UROŠ PETROVIĆ

5. Naš najveći pronalazač malih planeta je...?a) Vojislav Mišković b) Petar Đurkovićc) Milorad B. Protić

6. Šta je Tiski cvet?a) vrsta insekta b) vrsta cveća c) naziv parka u Novom Kne-ževcu

7. NIN - ova nagrada dodeljuje se od 1954. godine. Do danas samo četiri žene su dobitnice. Kako se zove književnica koja je prva dobila NIN- ovu nagradu?a) Svetlana Velmar Jankovićb) Dubravka Ugrešićc) Grozdana Olujić

8. Zovu ga „Srpska salata“ ili „Srpski povrtni kavijar“. Pravi se od crvenih ljutih ili slatkih paprika (obično se dodaje i patlidžan). Paprike se najpre ispeku, oljušte, ocede i samelju. Zatim sledi kuvanje (najbolje ručno) u otvorenim šerpama na šporetu na drva. O kom srpskom specijalitetu je reč?

9. Zagonetna ličnostPred kamerama se prvi put poja-vio kada je imao 15 godina tuma-

čeći lik Save Jovanovića Sirogojna u filmu „Boško Buha“. Zovu ga Bjela a veliki uspeh je postigao kao reditelj filma o velikom us-pehu reprezentacije kraljevine Jugoslavije na svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. O kome je reč?

10. AsocijacijaIzdaje najstariji srpski časopis. Prva njegova knjiga (broj) koja u naslovu ima „Serbske“ izašla je krajem 1824. Izlazi u gradu na Dunavu zva-nom Srpska Atina, u kojem je živeo i radio veliki broj zna-menitih ljudi, kao što su Đura Daničić, Đura Jakšić, Jovan Jo-vanović Zmaj, Svetozar Miletić, Laza Kostić, Đorđe Natošević, Kosta Trifković, Vuk Karadžić. Danas je veliki industrijski i fi-nansijski centar srpske ekonomi-je, univerzitetski grad i školski centar, kulturni, naučni, zdrav-stveni, politički i administrativni centar AP Vojvodine, domaćin je Zmajevih dečjih igara.Znak “stan za pčele” (košnica) izabran je da krasi amblem najsta-rije srpske kulturne institucije koja je osnovana da prosvećuje narod kako bi se Srbi uključili u savre-mene evropske tokove a da pritom očuvaju nacionalni identitet.

Ovo je kviz u kojem ćete tokom cijele školske godi-ne pokazati koliko znate o našoj historiji, kultu-ri i običajima. Rezultate objavljujemo u broju 199, a odgovore očekujemo do 1. jula. Zato pažljivo čitajte i šaljite odgovore iz svakog broja na redakciju lista. Troje najuspješnijih, koji sakupe najviše tačnih od-govora, biće nagrađeni.

64 Bijela p^ela

65Bijela p^ela

PRED-

STAvLJAMO

rđan Pejić iz Boro-va preselio se pre nekoliko meseci u

London. Razlog njegovog odlaska je tenis koji trenira

S

66 Bijela p^ela

mu nije naporno jer radi ono što najviše voli. Pored težih treninga, u Engleskoj ima i puno više turnira nego što ih je imao ovde. Bilo je i uspeha i neuspeha na mnogobroj-nim turnirima na kojima je učestvovao, ali je Srđan trenutno u dobroj formi pa je poslednja tri takmičenja uspeo da osvoji. Trenutno

saigračicom Mandi i Ilge, koja ih oboje trenira u Engleskoj. Mandi je inače iz daleke Tanzanije, ali je, kao i Srđan, u London sti-gla kako bi naučila što više o ovom sportu i kako bi jednog dana postala pro-fesionalna igračica. Ovo joj je bilo drugo učešće na turnirima u Hrvatskoj, jer je u Vinkovcima bila i proš-

ji i puno se ugodnije oseća na terenu, što je za ovaj sport izuzetno bitno. Nedavno je u Vinkovcima održan jedan izuzetno jak međunarodni turnir za dečake i devojčice do 14 godina, a Srđanu i njegovoj mami bila je ovo idealna prilika da pored učešća na turniru posete i kuću prvi put nakon nekoliko me-

šest godina. Tamo je od septembra prošle godine, ide u školu i svakodnevno trenira u jednoj teniskoj akademiji. Trinaestogo-dišnji Srđan je bivši igrač Teniskog kluba Vinkovci, a sada je veoma zadovoljan što ima mogućnost da se dodatno sportski usavrša-va u zemlji u kojoj je tenis jedan od najpopularnijih sportova.– Tata je sasvim slučajno pronašao akademiju i kada sam otišao tamo, treneri su mi rekli da mogu da ostanem. Ovde smo stalno putovali na treninge u Vin-kovce, a tamo imam sve na jednom mestu. Tu je škola, tu i treniram i imam sve što mi treba, kaže nam Sr-đan koji je u London otišao zajedno sa mamom.Svako jutro Srđan u Lon-donu ustaje rano i vozom putuje nekoliko stanica do škole. Nakon dva školska časa sledi trening, pa opet nekoliko časova u školi i onda fitnes trening, pa ponovo igra tenis. Kući se vraća kasno, ali tvrdi da

je u Velikoj Britaniji 133. na listi tenisera za dečake do 14 godina i nada se da će osvajanjem turnira još dodatno popraviti svoj plasman.Od kada je otišao, kaže, da primećuje velik napredak u svojoj igri. Puno je sigurni-

seci. Ovaj borovski mladi teniser stigao je do drugog kola glavnog turnira, gde je ispao od Britanca Džeka Drejpera koji je kasnije i osvojio ovo takmičenje.Srđan i njegova mama nisu iz Londona doleteli sami već zajedno sa klupskom

le godine. Ovog puta ispala je u prvom kolu, ali nije bila previše razočarana. Trenerica Ilge je prvi put bila u Hrvatskoj, a pre po-četka takmičenja poprilič-no je nahvalila Srđana.– On trenira kod nas od prošlog septembra, ali se poznajemo već nekoliko godina, jer je i ranije dola-zio u našu akademiju. Sada nam je dobro pojačanje, jedan je od najtalentova-nijih, sva deca ga vole i zadovoljstvo nam je što smo ovde došli. On uvek želi da uči i ispravlja svoje nedostatke. Zaista živi za tenis, misli o tenisu, čak i kada diše, jede ili spava. Trudi se da poboljša svoju igru i napreduje. Vrlo je vredan.Srđan kaže da su mu glav-ni planovi sada kada se vrati u London, da i dalje svakodnevno trenira i da kroz koju godinu postane profesionalni teniser za koga će svi čuti. Uveren je, ako nastavi ovako, da će to i postići.

Nikola Milojević

a li ste ikada pro-bali da napišete pesmicu? I, kako

vam je išlo? Verujem da ste se trudili iz petnih žila da sastavite samo dve, tri rime, pa je jedva išlo. Da, znam, nije lako biti pesnik. Međutim, ako to kažete Zokiju, samo će odmahnuti rukom i reći: »Ma, nije to ništa tako teško«. Da, nije teško za nekoga ko se zove Zoran Oreščanin, za neko-ga ko svakodnevno kao iz rukava »istresa« rime, a za nas, »obične smrtnike« to je posao, i to kakav. Bilo kako bilo, Zoki sastav-lja stihove već nekoliko go-dina, ali ne voli baš da piše, zato je mama kao desna ruka tu da Zokijeve ideje zapiše. I hvala Bogu da je

č e n i c i O s n o v -ne škole “Bijelo Brdo” iz Bijelog

Brda, dokazali su i da za-ista vredno, uče, rade, a aktivni su i van škole. Povodom Svetskog dana voda 22. marta, na ras-pisan konkurs poduzeća Čvorkovac – Dalj, o temi “Voda i energija”. Javile

D

U

tako, jer da nije bilo mame ne bismo znali za ovaj Zo-kijev talenat. Ove godine je

su se 3 grupe učenika sa svojim radovima. Učenici 4. razreda Viloleta To-mašević, Marina Galonja, Nebojša Radivoj, i Ana-stasija Mirosavljević radili su mini projekat i osvojili

engleski, trenira karate, igra u folkloru i još stiže i u školicu srpskog jezika u okviru Akademskog kul-turno-umetničkog društva Kolo (AKUD Kolo) iz Kopra, gde uz pomoć učiteljice Nade utvrđuje stečena zna-nja vezana za maternji jezik, kulturu i tradiciju, koje ovo društvo već petu godinu uspešno izvodi uz finansij-sku podršku Kancelarije za dijasporu Vlade R Srbije.Nadamo se da će Zokija pe-snički talenat dugo služiti i želimo mu puno uspeha na predstojećem finalnom takmičenju u Banjaluci, pre svega da uživa u svim na-gradama i upoznavanju no-vih drugara, malih pesnika.

Nada Čupković

Svim je učenicima ovo bilo lako i interesantno i nije im bilo teško raditi jer su o svemu tome učili.U kategoriji starijih učeni-ka, od 5.-8, razreda naša škola se takmičila u kvizu sa daljskom školom. Obe ekipe bile su uspešne i dobile vredne poklone.

gordana Pavić

učenik 4. razreda OŠ Koper iz Kopra, R. Slovenija, bio izuzetno vredan i za svoju nadarenost dvostruko na-građen. Naime, na konkur-su Dečje biblioteke Zmaj, iz Beograda, pod imenom »U hajku na bajku« Zoran je dobio specijalnu nagradu za pesmicu o caru Trojanu, a na 8. međunarodnom fe-stivalu dečje poezije Mikro-fin u Banjaluci je čak ušao u finale koje će biti održano 25. aprila ove godine.Ali, ovde treba još nešto podvući, a to je činjenica da je Zoran rođen u Slo-veniji, da ide u slovenačku školu, da uči italijanski i

vrednu nagradu od 1000 kuna. Učenici 1. razreda na svim predmetima obradili temu voda i njena energija. Za svoj rad i oni su osvojili 1000 kuna.

67Bijela p^ela

eć pet godina se Aka -dem sko-kulturno umetničko društvo

Kolo iz Kopra uz finansijsku podršku Kancelarije za dijas-poru i Srbe u regionu, Vlade Republike Srbije, trudi da u kontinuitetu deci različitih uzrasta ponudi raznovrstan sadržaj edukativno-kreativ-ne nastave srpskog jezika, književnosti i tradicije. Sva-ke godine se pored redovne nastave deca uključuju i u literarno-likovne konkurse u Srbiji i okolini: “Cilj učešća na ovim konkursima nisu same nagrade, već motivi-sati decu da maternji jezik aktivno upotrebljavaju a takmičarski duh zdravo razvijaju. Nagradama se svakako radujemo jer su dodatna stimulacija deci, ali to nikako ne znači da ako i ne dobijemo nagradu, da se nećemo ponovo uključiti u neki drugi konkurs, čak naprotiv idemo dalje jer je važno učestvovati”, dodaje prof. Nada Čupković, koja školicu srpskog jezika u Kopru u okviru AKUD Kolo, vodi od samih početaka

oš kada je bila mala Nina Trbulin željela je da bude astronaut,

privlačile su je nedostižne stvari i željela je dohvatiti svemir. Danas živi između Dvora i Novog Grada, dva gradića koje dijeli za nju najljepša rijeka na svijetu Una. U Dvoru živi, a u Novom Gradu pohađa drugi razred opće gimnazije, a ističe da bi željela živjeti negdje drugdje jer, kako sama priznaje, ne drži je mjesto. Ali, ipak po-red njenog nemirnog duha i velikih želja, Ninina adresa će

V

J

(2009. godine) i osmišlja-va program uključivanja dece različitih uzrasta da se književno izražavaju i u okviru novinarske sekcije i stiču nova znanja iz kultur-nog nasleđa svojih predaka. “Velika podrška školici, uči-

još dvije godine biti između ova dva grada u Hrvatskoj i susjednoj Bosni i Herce-govini, odnosno Republici Srpskoj. A za dalje Nina se dvoumi iz-među fizike ili istorije. Pitate se sigurno, koje su sličnosti između ova dva područno ra-zličita predmeta. Odgovor je jednostavan – Ninin interes. Možda čak ta dilema završi i upisom na fakultet dramskih

Zoran Oreščanin, 10 god, čak specijalnu nagradu za svoju bajku u stihu. Ostala deca, a bilo ih je čak pet, pohvaljena su i za svoj trud nagrađena pohvalnicama i VIP članskim kartama Deč-je biblioteke Zmaj. Drugi veliki uspeh je sva-kako ulazak u finale malog pesnika Zorana Oreščanina koji je svojim stihovima osvojio srca žirija na 8. međunarodnom festivalu dečje poezije MIKROFIN iz Banjaluke i kome predstoji finalno takmičenje krajem aprila 2014. godine.Uskoro se približava i zaslu-ženi raspust, ali tu nije kraj niti je tačka aktivnostima i zanimljivostima u okvi-ru školice: deca su stekla mnoga znanja i ta znanja će i pokazati na predstojećem kviz takmičenju između dopunskih škola srpskog jezika u regionu i dijaspori. Pa, držimo im palčeve!

Nada Čupković

nasleđa”, dodaje profesorka Nada.Ova godina je za decu i glavne motivatore, prof. Nadu Čupković i mag. Ve-snu Bajić Stojiljković bila izuzetno plodna na literar-nom planu. Naime, deca su

umjetnosti jer Nina kao otvo-rena i komunikativna učenica pokazuje i talent i za glumu. Veliku pažnju ova gimnazi-jalka posvećuje i jezicima, posebno njemačkom kojeg uči i na dodatnim satima. U vrijeme rezrevirano za čita-nje, najradije otvara korice romana engleskih i ruskih klasika, posebno onih sa isto-rijskom tematikom i to još iz vremena kraljice Elizabete I

teljicama i deci svakako su i mame koje nas povremeno posete i obogate nam nasta-vu svojim učešćem tako da zapevaju sa nama, odigraju neku igricu, pročitaju neku priču i svojim idejama do-prinose zajedničkom trudu u očuvanju našeg kulturnog

na konkursu Dečje bibli-oteke Zmaj, iz Beograda, pod nazivom “U hajku na bajku” osvojila čak dve nagrade: Stefan Mrkajić, 8 god je osvojio treću na-gradu za autorski rad in-spirisan narodnom bajkom U cara Trojana kozje uši a

68 Bijela p^ela

ako se školska godi-na već bliži kraju, i u ovo vrijeme učeni-

ci već pomalo umorni broje dane do raspusta, odlična učenica trećeg razreda iz Knina, Petra Ilić, nije ni malo umorna. Odlična je, čak i najbolja u svom razre-du, ali to ne znači da Petra samo uči, ima ona vremena i za još ponešto. Od svoje četvrte godine Petra je čla-nica kninske plesne grupe „Show team“. Još kao mala pokazivala je izražen tale-nat, a danas već iskusna u plesnim koracima, zajed-no sa ostalim članicama učestvuje na mnogim pri-redbama i plesnim takmi-čenjima. Od ove školske godine pohađa i kninsku muzičku školu i svira gita-ru. Svoj prvi koncert imala je početkom aprila, i kako kaže, uopšte nije imala tremu, ali to i nije čudno s obzirom da Petra već sada zna da kada poraste, želi biti uspješni muzičar.Na pitanja ima li slobodnog vremena i kako provodi slo-bodno vrijeme Petra kaže:

I„Imam dovoljno slobodnog vremena, nakon što napi-šem domaći rad za školu, volim čitati knjige, dječije časopise, pisati sastave, cr-tati“. Ipak, najviše je raduje

jedan sastav posvetila je i mami, a tekst pod naslo-vom „Moja majka“ izgle-da ovako: „Tiho uđem u sobu gdje moja mama radi, obavlja kućanske poslove. Njezina duga bujna kosa se spušta niz leđa i zapliće se. Jedan pramen joj je preko čela. Rijetke obrve se nježno miču. Njezine bademaste ozarene oči me ugledaju. Njezine ruke njež-no grle i maze, rukama me sretno zagrli. Cijelo lice joj se ozarilo. Često nosi tre-nerke, ali moja mama zna biti i elegantna, najljepša je kada nosi suknju. Moja maj-ka je meni podarila članove srećne porodice, ali meni je najmilije biće majka. A kada dođe nedjelja, i mnoga djeca raduju se od-moru i dužem spavanju, Pe-tra redovno odlazi u crkvu na Liturgije. Već sada, iako još djevojčica, rado pjeva duhovne pjesme koje se izvode za vrijeme liturgije. I dalje skromna, na sve po-hvale Petra se samo blago osmjehne.

Vaska Radulović

mom, tatom i dva starija brata, Ivanom i Matejom. Od skoro ima malenog kuć-nog ljubimca, psa Flokija, pa treba i njemu posvetiti pažnju, ali ni to joj nije

koja je Nini najjača istorijska ličnost kao prva veća i utje-cajnija svjetska vladarica. Slobodno vrijeme Nina ispu-njava i slikanjem. Miješanje i prelijevanje boja ili izoš-travanje kontrasta njene su slikarske teme ovisno o raspoloženju. Svoju sredinu Nina često iznenadi i promjenama fri-zura i boja kose. Od duge preko paž, do skroz kratke kose, nulerice, od crne do crvene boje, dio su Nininog mladenačkog i buntovnič-kog duha.

Ali prije svega Nina je disci-plinirana učenica koju kod kuće pored učenja čekaju i kućne obaveze na rodi-teljskom imanju. Osim što pomogne mami u domaćin-stvu, odgovornoj i vrijednoj Nini nije strano pripomoći u čuvanju i mužnji krava, kao ni priskočiti u omiljenom tatinom hobiju oko pčela. Nekada je Nina igrala i ru-komet, danas rekreativno jedino provoza biciklo po banijskim brežuljcima, ali zato u Novom Gradu zapleše u foklornoj sekciji ili u latino

ritmovima. Ninina sredina priznaje da se sa godinama i obavezama Nina nije promije-nila. I dalje je privlače daleki, ali jasno zacrtani ciljevi koje će ova gimnazijalka sigurno imati snage da ih ostvari. Hrabra za promjene, britka na jeziku, Nina se u svojoj okolini izdvaja svojim izgra-đenim stilom. Svestrana i između krajnosti, Nina se ne obazire previše na mišljenje drugih o njenim odlukama jer njena životna parola - je sve se može, ako se hoće.

Paulina Arbutina

druženje s prijateljicama. Na pitanje, postoji li nešto što joj nedostaje, zbog mnogo obaveza kojih ima, Petra skromno odgovara: „Imam sve i ništa mi ne nedostaje, srećna sam sa svojom porodicom, ma-

teško, naprotiv, uživa kaže, u vremenu koje provode zajedno. Petri je porodica velika podrška bez koje ne bi uspjela postići sve rezul-tate, a posebno mjesto ipak zauzima mama.Kako je pisanje njen hobi,

69Bijela p^ela

70 Bijela p^ela

lana

Dragana Đekokoniv, knin

lea

Petra Vojnović, Markušica

Bojana Mandić, Markušica lea Mandić, Markušica Daniel Jojoć, Markušica

Moj pasKad čujemo reč pas, odmah pomislimo na to kako se kaže da je pas čovekov najboqi prijateq. Moja porodica i ja danas smo uskraćeni za takvog prijateqa.Nekad davno imali smo psa, crnog labradora. Zvao se Maks. Dobili smo ga kao štene. Bio je jako nestašan i nemiran, a kad je odrastao, jurio je kao muwa po našem dvorištu, dok mu se crna dlaka presija-vala na suncu. Voleo se vijati, skakutati i vaqati po travi. Često bi nas svojim šapama zaprqao ili srušio na zemqu. Kad bi oslušnuo nepoznati zvuk, zalajao bi i potrčao da vidi šta je to. Wegovoj igri nije bilo kraja. Čas bi skakutao, čas bi se kotrqao, a već bi sledećeg trenutka bio spreman da prowuška svaki ugao na-šeg dvorišta. Zajedno smo volili da vijamo kokoške koje bi se uvek razbežale. No, naše družewe se iznenada prekinulo kada je on ne-stao. Svugde smo ga tražili, ali ga nismo našli. Činilo nam se kao da je propao u zemqu. Tog dana izgubili smo ne samo prijateqa, nego i člana porodice.Meni je bilo posebno žao jer sam izgubio najboqeg prijateqa. Uvek ću ga se sećati, ulepšao je deo moga detiwstva. Žao mi je što više nećemo moći imati psa jer smo otkrili da je moja sestra alergična na dlaku psa. Još i danas me svaki crni labrador podseća na Maksa.

anastasija kujavić, 6. razr., Daq

Moj se pas zove Bela. Ona je štene zlatnog retrivera. Kada se vra-ćam iz škole, prvo oslušne, a čim me ugleda svojim krupnim, smeđim očima, okruglim poput klikera, potrči prema meni i veselo počne mahati repom. Voli "pričati" svojim čudnim jezikom. Često srećno skakuće i wuška po dvorištu, ali čim ugleda nepoznatu osobu na vratima, uplašeno zalaje. Umiqata je poput malog deteta. Ne voli kad odlazim od kuće. Pokušava me sprečiti, ali čim vidi da joj ne uspeva, obično zacvili. Ponekad miruje. Najčešće posle ručka koji s nestrpqewem očekuje. Odmara se u svojoj kućici, a krene na spavawe kada i svi ukućani. Često kao da glumi stražara koji mirno i oštrim pogledom čuva ulazna vrata. Ponekad je češqamo, a ona uživa. Ne voli trčati za loptom, a najdraža joj je igračka velika kost. Kada hoda, izgleda po-put patke koja se gega. Moj mali komšija Damjan posećuje je i voli da se s wom igra.Mislim da bi svako dete poželelo ovakvog kućnog qubimca.

Sara ilišević, 6. razr., Daq.

71Bijela p^ela 71

Goran Beader, knin Zorana Đekanović, knin ivana Šorgić, kistawe

tamara Šutić, Markušica

Bojan lukić, Markušica

Robert Vuceqa, knin

tamara Šutić, Markušica

PROLEĆEStiglo je proleće u našu ravnicu. Sunce mi toplim zrakama miluje rumene obraze. Sve ptičice pevaju proleću. Naša ravnica je spre-mna za sijawe. Oseti se i miris pokošene trave. Vredne pčele zuje.

Nenad pavlović, 4. razr., Markušica

VaskrsU zoru ranuVaskrs radosnozakuca na vrata.Iz travnatog gnezdaveselo izvirujušarena jajakoja je majka na Veliki petakrukom svojom šarala.Nama deciod šarenih bojasrce jače zakuca,pa osetimo ljubav i toplotunajvećeg praznika.Anastasija Kujavić, 5. razr., Dalj

PROLEĆEDošlo je prolećeuokolo se širi ravnica,ulepšava je pev ptica.Traktor se iz daqine čuje,a oko nas pčelice zuje.Cveta i miriše cveće malokoje je ovu lepotu dalo.Napoqu sve raste, klija,kad dođe prolećenaša su lica veselija.luka kladušić, 4. razr., Markušica

Čika Jovine pesmiceTu možeš da nađešsve životinje i sve voće,ima da se čitakol`ko god se hoće.I još, dragi moji, sto lepih pesama:i o Gaši, i o pčeli,i doručku i večeri,i o maci, i o zeki,i o žabi, i o seki.

Zoran Oreščanin, 10 god., Kopar

DžekiMoj pas Džeki baš je frajer neki,pseći dečko maliuvek mi je u glavi.Džeki hoće jestii u krilo sesti,hoće da se pazii stalno da se mazi.

Zoran Oreščanin, 10 god., Kopar

72 Bijela p^ela

Dajana Veselinović, Žegar ana Vukčević, knin Denis orlović, knin

Vaska Bošwak, Markušica

Sara Rakić, kistawe

aleksandar Nikić, otočac

Prolećeproleće nam donosi tople i sunčane dane. Zlatno sunce obasjava moje selo. U voćnja-cima je drveće dobilo ružičaste i bele cvetove. Raznobojni leptiri lete od cveta do cveta. Čuje se zujanje pčela. Plavi mirisni zumbuli proviruju iz bašta. U čitavom kraju čuju se glasovi dece.Proleće je poklonilo mome selu puno sreće i radosti.

Miloš Damjanović, 3. razr., Jagodnjak

U proleće se priroda budi, a sunce svojim zrakama obasjava moje selo. Ptice nas bude svojim veselim cvrkutomU voćnjacima drveće dobiva male pupove.Livade su prepune leptira i pčela koje lete oko procvetalog cveća, a igrališta prepuna razigrane dece. Na poljima se čuju traktori. Ljudi pripremaju oranice za setvu. Proleće je svima donelo radost i veselje.

Marko Zorić, 3. razr., Jagodnjak

Najbolji mi je prijatelj moj mačak Tomo. On ima tanku, crnu, dugačku dlaku. Njegove su sitne, zelene oči poput klikera. Noge su mu tanke kao prutići, a glava kao lopta. Uzdi-gnuti rep ponekad me podseti na antenu.Jako je razigran, hitar i brz kao munja. Po kući stalno skače, nešto preskače, po-skakuje i vija se. Voli otkrivati nove stvari, njuškati, polizati, a ako nekog ne pozna, može i ogrepsti. Tomo se voli igrati. Lovi vrapce, vešt je fudbaler, dobar skrivač i hvatač, te vešt i spretan lovac miševa. Njegova igra pone-kad postane opasna, jer se voli grebati i gristi. Iako većinu vremena provodi u igri, Tomo se voli maziti i umiljavati. Kad ga mi-lojem ispod vrata i oko uha, prede glasno kao traktor. Ponekad se ljutim na njega, ali kad mi se počne umiljavati i mija ukati, bude mi žao.

Aleksandra Kolundžić, 6. razr., Dalj

Inače, to je jedna veoma slatka mač-ka po imenu Bucka. Bela je sa crnim repom, crnim šapama i crnom mrljom na leđima.Dobili smo je od bake i dede još dok je bila mala. Bila je debeljuškasta kao bu-rence, pa otuda i njeno ima Bucka. Vrlo je poslušna i lepa. Da je lepa, misle i mačori iz komšiluka. Često je uhvatim kako se odmara i dremucka dok joj sunce miluje meku i urednu dlaku, a onda već u drugom momentu valja se i traži moju pažnju. Pogleda me svojim velikim, zelenim očima koje svetlucaju kao dva smaragda i kao da mi govori: "Dođi i pomiluj me!" Vešt je lovac. Za-uzme svoj "lovački položaj", skoči na vrapca i ode.Ona je moja najdraža ljubimica mogu reći i moja drugarica. Mnogo je volim.

Ana Škorić, 6. razr., Dalj

Moja mačka

73Bijela p^ela 73

andrea Simić, knin Mirjana Šorgić, kistawe andrea Simić, knin

ana Bradaš, knin

Nikolina Bjedov, knin

Nevena Savadinović, Daq

Moja davnašwa žeqa jeste imati psa. Jednog jutra ta mi se žeqa ostvarila. Dobio sam ga na poklon. Rea je nemački ovčar. Družimo se već više od godinu dana. Ona je moj naj-boqi drug. Moj izlazak iz dvorišta ona poprati tužnim pogledom, a kad se vratim, wezine oči zasjaje poput zvezda, pune nade da ću se poigrati s wom. Nije važno što ne zna govori-ti, mi se sporazumevamo i bez govora. Donese svoju lopticu i vešto je gur-ne prema meni i ja prepoznam da se želi igrati. Bacim lopticu, a ona je za tren oka pronađe i ispusti je pred moje noge, sa žeqom da se i daqe igra.

Najviše volim odlazak na igralište gde se Rea igra sa svojom najbojom dru-garicom, Milom, dok ja igram fudbal s drugarima. Naučili smo Reu i na vožwu u auto-mobilu, pa ako smo umorni da se peš-ke vraćamo kući, ona uskoči u auto. Naši se gosti uplaše kad vide našeg čuvara kuće, no vrlo brzo shvate da je jako umiqata, a ne opasna kao što izgleda. Ipak, kupili smo pločicu s Reinom slikom i natpisom "Čuvaj se psa".Otkako imam Reu, dani su postali ve-driji, veseliji i zanimqiviji.

Nenad kolunxić, 6. razr., Daq

Moj pas

BERBERIN MIJANBio jednom jedan siromašan berberin Mijan. Bio je dobar, pošten, mudar i jako jako pametan.Jednog dana je išao kod cara Trojana koji je imao kozje uši i počeo da ga brije. Onda ga je car pitao šta vidi na njemu. Berberin Mijan je odgovorio da ne vidi baš ništa. Nije hteo da mu kaže istinu. I onda mu je car dao 10 dukata za nagradu.Mijan je zakopao dukate i sa njima i tajnu. Prošla je godina dana a Mijan je na to potpuno zaboravio. Jednog dana je šetao i slučajno propao u tu istu jamu. Umesto dukata našao je zlatan ključ. Odjednom su se prikazala vrata. Zlatna i ogromna. Dobro je da se sve to desilo na usamljenom mestu da ga ne bi niko video i da bi to bila tajna. Brzo je otključao vrata i iza njih našao brdo zlata. Iza brda zlata bio je i prolaz do grada.Uzeo je blago i dao ga svojoj porodici. Tako su mogli da žive srećno i u bogatstvu.Zato što su znali kako je biti siromašan nisu bili cicije i blago su podelili sa drugim siromasima tako da su svi bili u tom gradu srećni.

Stefan Mrkajić, 8 god., Kopar

74 Bijela p^ela

Daniel Jojić, 4. razr., Markušica

Dragana Šutić, 2. razr., Markušica Luka Kladušić, 4. razr., Markušica

Lea Daniel Jojić, 4. razr., Markušica

Dragana Šutić, 2. razr., Markušica

Ivan blagojević, 3. razr., Markušica

75Bijela p^ela

Luka Kladušić, 4. razr., Markušica

Anđela Erić, 2. razr., Markušica

Milomir blagojević, 4. razr., Markušica Daniel Jojić, 4. razr., Markušica

bojana Mandić, 4. razr., Markušica Marko vidić, 1. razr., Daq

Tamara Mijoković, 1. razr., Daq

76 Bijela p^ela

Anđela Erić, 2. razr., Markušica

Luka đurđević, 4. razr., Knin

Aleksandar zelić, 3. razr., žegar

Miloš berić, 4. razr., Knin

Milomir blagojević, 4. razr., Markušica

Sergej Divqaković, 1. razr., Daq Kristina Knežević, 3. razr., vojnić

77Bijela p^ela

Lea babić, 3. razr., Markušica

Lea

Mila Miličević, 4. razr., Jagodwak Teodora Moćić, 4. razr., Jagodwak Anđela Erić, 4. razr., Markušica

Nikola Simić, 1. razr., Knin

Anđela Erić, 2. razr., Markušica

N a G R a D N i Z a D a T a K

Koji broj dolazi umjesto upitnika?

Ime

Prezime

Razred

Adresa

Odgovor

SKD ProSvjeta - PoDoDbor rijeKaBijela pčelaTrg Sv. BarBare 151000 rijeka

78 Bijela p^ela

Pripremio Dragiša Laptošević

ReBUSKOWiĆeV SKOK

MaGičNi KVaDRaT

MaGičNi liK

SpajaliCa

Krećući se kao skakač u šahu (dva poqa ravno, jedno u stra-nu) dovrši poslovicu "Daleko od očiju..."

Vodoravno i uspravno:1. Noćna ptica2. Koštičav plod3. Vaške, uši4. Grčki junak

1. Poqoprivrednik2. Sredstvo za lakirawe3. Kapqica

Spoji brojeve od 1 do 38

aRUKONe

Spojite iste brojeve linijama koje prolaze praznim poqima. Linije se ne smiju sjeći, a sva poqa mora da budu popuwena.

RJE{EWA IMENOSLOV

Web-zANIMACIJE

ZABAVQAJ Se UZ ZABAVNIK, I TO ONAJ “MALI”

Tvoji mama i tata pripadaju generaciji koja se zabavqala uz mnoge i danas poznate stripove i dječje časopise. Jedan od wih je svakako i Poli-tikin zabavnik, koji je prije 3 godine dobio svog mlađeg brata: Mali Politikin zabavnik www.malizabavnik.rs .Rubrike koje smo poznavali u onom velikom, prvom Politikinom za-bavniku, pojavquju se i u ovoj “mlađoj” verziji ali je i mnogo novih rubrika koje zanimaju jedno radoznalo dijete kao što si ti: “svijet u kome živimo, o biqkama i životiwama, priče iz istorije, biografije velikih nauč-nika, umjetnika i sportista, novosti iz svijeta sporta, filma i muzike, tekstovi o naučnim dostignućima, planeti Zemqi, istraživawu sve-mira i modernoj tehnologiji, savjeti o radu na kompjuteru i korišćewu interneta u rubrikama od kojih su svakako najzanimqivije: Vesti iz nesvesti, gde su sakupqene najneobič-nije vijesti i događaji, Mali odmor za male sive ćelije, Šetwa oko sveta, gdje ćeš upoznati mnoge zemqe, kontinente, gradove, običaje, nezaobi-

MaGičNi KVaDRaT

aRUKONe

1. Sova, 2. Orah,3. Vaši, 4. Ahil

KOWiĆeV SKOK

Daleko od očiju, daleko od srca

ReBUS

Kometa

MaGičNi liK

1. Ratar, 2. Lak, 3. Kap

79Bijela p^ela

lazni strip Animalci i Miki Maus, i još mnogo mnogo toga... Mali Politikin zabavnik izlazi dva puta mjesečno, ali ako nisi u mogućnosti da ga kupiš, onda imaš šansu barem malo da proviriš u arhivu i pročitaš nešto zanimqivo

u elektronskom obliku ovog dječjeg časopisa. I neće ti biti žao! Naravno, Malom zabavniku možeš i da pišeš, šaqeš svoje radove i ako se nađeš u nekoj bezizlaznoj situaci-ji, problemu i razmišqawu možeš da pitaš za savjet. Djevojčicama će svakako biti zanimqiva pretpo-sqedwa strana ‡ Cicin kutak gde su nacrtane lutkice mnogih poznatih ličnosti iz života i animacije koje je potrebno obući u šarene kostime, haqinice, ogrtače i sl. Dakle, uskoro će raspust i uz Mali

zabavnik ti sigurno neće biti dosadno gdje god da si. A možeš i da mu se pridružiš na Face-book strani.Uživaj u suncu, društvu, plaži i Malom zabav-niku! :)

Odabrala: Nada ^upkovi}

znate li kako nastaju imena i prezimena? I šta ona znače? Ako ne znate, čitajte imeno slov.

STANISLAV - je pravo slavensko muško ime, koje dolazi iz poqskog jezičnog miqea, poznato još iz 1030. godine. Ime je nastalo od za-povednog glagola stati, u značewu postati i dodatkom morfema - slav u značewu slavan. Ovo ime daje se i ženskom djetetu u obliku: STANIS-LAVA, Izvedenica ovih imena ima mnogo i za muško i za žensko ime.Izvedenice za muško ime: Stano-je, Stanko, Stane, Stašo, Staško, Slavo, Stale, Stajo i sl.Izvedenice za ženska imena. Sta-nojka, Staša, Stanka....

b. Kostić

ISSN

133

1-54

55

List je sufinanciran sredstvima Savjeta za nacionalne manjine Republike Hrvatske i Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije

čipKO i DjeD FilipPiše i crta: Borivoj Dovniković Bordo

Izdavač: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RIJEKA - Uređuje redakcijski kolegij - V.D. glavnog urednika: SRĐAN TATIĆ - Izvršni urednik: LJERKA RADOJČIĆ - Likov ni urednik: BORISLAV BOŽIĆ - Grafički ured-nik: ĐURO BUDISAVLJEVIĆ - Lektor i korektor: DUŠANKA STARČEVIĆ - Kompjuterska priprema: DAMIR BEDNJANEC - Štampa: SKANER STUDIO, Zagreb - List izlazi mjesečno - Tiraž: 1500 primjeraka - Adresa uredništva: SKD "PROSVJETA" ZAGREB - PODODBOR RI-JEKA, Trg. Sv. Barbare 1 - Telefon (051) 330-867, tel./faks 330-873 E-mail: bijelapcela@yahoo.com - IBAN: HR8823600001500150831 - Ubilježeno u Ministarstvu kulture i prosvjete Republike Hrvatske, Sektor informiranja, pod brojem: 757

NAGRADE•Nagrada Grada Rijeke 2005.•Nagrada Sima Cucić 2011.•Zmajeva nagrada 2012.