bilećki koncentracioni logof*...nova vlada, sa dragišom cvetkovićem na čelu, bila je sastav-...

Bilećki koncentracioni logof*

Za vreme vlade Milana Stoiadinovića spoljna politika Kraljevine Jugoslavije sve više se orijentisala prema fašističkim isilama. Tesno povezivanje sa Italijom i Nemačkom odigovaralo je interesima jednog delà buržoazije, koja je u tome gleđala garanciju za uspešniu borbu pmtiv radničke klase. Ovaj kri.ig ljudi sve više je zabrinjavala činje- nica da je u to vreme ilegalna KPJ uspela da zadobije uticaj и refor- mističkim sindtikatima i drugim legalnim organizacijama i da je, ko- rlsteci legalne forme rada, uticala na sve širi sloj gradana.

* Kao osnovna arhivska građa za ovaj rad poslužila mi je liena arhiva dr Ivana Ribara, koja se sada nalazi na sredivanju u Državnom arhivu NR Hrvat- ske (dalje: ANRH). Skupina dokumenata „Bileća“ sadrži celokupan materijal do koga je došao dr Ivan Ribar kao pravni zastupnik interniraca. Pored toga, dr Ribar je sačuvao i ličnu korespondenciju sa svojim sinom Lolom. Pojedina dokumenta ove arhive jako su oštećena usled zakopavanja u toku rata. Od celih arhivskih fondova koristio sam ličnu arhivu Vencelja Perka, koja se čuva u pre- pisima u Arhivu CK SK Slovenije (dalje: A-CKSKS1.). Ona sadrži ličnu korespondenciju druga Perka, vođenu iz logora, od februara do oktobra 1940. godine, sa pravnim zastupnikorn dr Ivanom Štempiharom iz Jesenica. (Originali ovih dokumenata nalaze se u Državnom sekretarijatu za unutrašnje poslove NR Slovenije). Od ostalog arhivskog materijala koristio sam grupisanu građu Arhive Vojno istorijskog instituta u Beogradu (dalje: AVII) i Državnog arhiva FNRJ (dalje: AFNRJ) fondove: Milana Stojadinovića, Centralnog presbiroa (dalje: СРВ) i Pov. arhivu Ministarstva pravde, razna pojedinačna dokumenta iz Arhiva CK SK Jugoslavije (dalje: A-CKSKJ), Arhiva CK SK Srbije (dalje: A-CKSKS), A-CKSKSI. ANRH i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“. Pored navedenog arhivskog materijala koristio sam savremenu dnevnu štampu, kao i članke objavljene posle rata о Bilećkom logoru. (Prema bibliografiji članaka i periodike Bibliografskog instituta FNRJ.).

Radeći na ovom članku, naišao sam na veliko razumevanje bivših interniraca koji su mi pružili dragocenu pomoć. Tako, na primer, drug Todor Vuja- sinović dao mi je na korišćenje odgovarajući deo neobjavljenog rukopisa svoje knjige sećanja na revolucionarni rad, a drugarica Pepca Kardelj i drug Đorđe Andrejević-Kun dali su mi stenografske izjave о svom boravku u logoru.

2 6 3 “ SL A V O L JU B C VE TK O VIC

Ukazujući na neposredmu cpasnost od spoljne fašističke agresije i potrebu organizovanog otpora, KPJ je stala na čelo borbe za nezavisnost zemlje. Njen pokušaj da sa opozidonim gradanskim strankama stvori jedintstveni narodni front formalno nije uspeo. Za saradmju sa KPJ u narodnom frontu jeddno se izjasnilo levo krilo Demokratske stranke na čelu sa dr Ivanom Ribarom. Propali pokašaj stvaranja akcionog jedinstva sa vrhovima građansikih političkih istranaka KPJ je nadoknadila stvaranjem akcionog jedinstva u narodnim masama, na terenu. Uticaj KPJ u masama vidno se ispoljavao u nizu diemon- stracija priredivanih u znak protesta protiv fašističke agresije, u nizu manifeistacija u kojima je pokazivana spremnost da se brani nezavisnost zemlje. Partija je preko SKOJ-a imala snažan uticaj na omla- ddnu, koja je stajala u prvim redovima borbe za nezavisnost svoje zemlje i drugih država ugroženih fašizmom. Pod njenim rukovodstvom, studenti Beogradekog univerziteta pr\â su započeli sa vojnom obukom i masovnim upisorn dobrovoljaca za odbranu Cehoslovačke.

Opšte nezadovoljstvo postojećim istanjem u zemljl i Stojadino- vićevom politikom pokazalo se prilikom decembarskih izbora 1938. godine. Uprkos javnih izbora i izbomog pritiska od' strane režima, opozicija je dobila 44,90% ukupnog broja glasova. To je svakako doprinelo da krugovi oko kneza Pavla smene vladu IVTilana Stojadi- novića.

Nova vlada, sa Dragišom Cvetkovićem na čelu, bila je sastav- ljena početkom februara meseca 1939. godine. U svoj program ona je unela konačno rešavanje „hrvatskog pitanja'* i obećanje da će učiniti sve za demokratizaciju političkog života u zemlji. Višemesečni pre- govori vodeni za rešavanje ,,hrvatskog pitanja^ okončani su 26. avgusta sporazumom između Dragiše Cvetkovića i dir Vladimira Mačeka, predsednika HSS. Sporazum je predviđao reorganizaciju vlade i stvaranje Hrvatske Ьаполппе, koja bi preuzela poslove: privredie, narodnog zdravlja, fizičkog vaspitanja, prosvete i unutrašnje uprave. Ovim sporazumom prvi put se u istoriji stare Jugoslavije odustalo od prin- cipa strogog centralizma, no time se ni u kom slučaju nije rešavalo nacionalno pitanje Hrvata. Naročito nezadovoljstvo sa sporazumom ispoljile su ustaše, koje se sada u većem broju vraćaju u zemlju. Ustaše su optuživale Mačeka da je izdiao hrvatski narod i neprestano su radile na šovinističkoj propagandi, ne prezajući ni od' konkretnih akcija terorističkog karaktera.

Sporazumu u zemlji prethodili su krupni događaji u medunarod- noj politici. Posle neuspelih političkih pregovora Sovjetskog Saveza sa Engleskom i Francuskom, na opšte iznenadenje javnosti, u Mo- skvi je 23. avgusta 1939. godine potpisan Sovjetsko-nemački pakt о nenapadanju. Već 1. septembra Nemačka je napala na Poljsfcu i time je praktiöno započeo dirwgi svetski rat.

BILECKI KÖNCENTRACIÖNI LOGOR - 2 6 9

Promena nemačke politike prema SSSR-u zbunila je za trenu- taik fašističkl orijentisani sloj jugoslovenske buržoazije, što je omo- gućilo da anglofilska raspoloženja drugog dela buržoazije dođu do vidnijih izražaja. Sve odiređeniji su bili zahtevi za ulazak Jugoslav!je u rat na strani Engleske i Francuske. Izgledalo je da, ce se to ubrzo i desiti, jer je 6. septembra 1939. godine naredeno pripravno stanje za celokupnu vojnu silu Kraljevine Jugoslavije.1 Zvanični stav vlade u tim danima bio je neutralnost u sukobima u kojima nisu povredeni integritet i nezavisnost zemlje.

Prisustvo italijanskih trupa u Albaniji stvaralo je uslove za oku- pljanje separatista u Crnoj Gori i oživljavanje kačačke akcije na Ko- sovu i u Metohiji. Režim je strahovao od konkretnih akcija, a na- ročito od mogućnosti aktivirania organizacije VMRO u Makedoniji. Sve ove okolnosti unosile su nervozu kod vladajućih krugova u zemlji. Paniku medu buržoazijom izazvalo je organizovanije i masov- nije istupanje radničke klase za rešavanje njenih osnovnih ekonom- skih zahteva i uvodenje demokratskog poretka u zemlji.

KPJ je prilagodila svoju taktiku novonastaloj situaciji. Prodiu- bljena je dotadašnja osnovna parola — okupljanja svih progresivnih snaga za borbu protiv iašizma. U prvi plan postavilo se pitanje borbe za očuvanje nezavisnosti Jugoslavije, a protiv uključivanja u bilo koji zaraćend tabor. Ocenjujući međunarodnu i unutrašnju političku situaciju u jesen 1939. Contra]ni komitet KPJ <stao je na stanovište da se srpska buržoazija nadala da će siklapanjem sporazuma Cvetko- vić — Maček učvrstiti hegemoniju nad makedonskim i cmogorskim narodom, odlržati teror nad srpskim narodom i ujedno dobiti odrešene ruke za preduzimanje mera protiv radniöke klase i za uvlačenje zemlje u rat na strani Engleske.2 Garanciju za neutralnost zemlje rad- nička klasa gledala je u diplomatskom priznavanju SSSR-a i uspo- stavljanju prijateljskih odnosa s njim.

Pod kraj 1939. godine KPJ je povela pojačanu borbu za pobolj- šavanje životnih uslova radnieke klase, za demokratizaciju zemlje, za opštu amnestiju svih političkih zatvorenika8, za neutralnost zemlje

1 Ukazom str. pov. Đ. br. 4802 od 6. IX 1939. naređeno je pripravno stanje za celokupnu vojnu silu Kraljevine Jugoslavije. Povodom toga je ministar vojske i mornarice armijski general Milan Nedić svojim aktom str. pov. Đ. br. 5632 od17. IX 1939. tražio od ministra pravde savet kako da izbegne razne administra- tivne radnje koje ga sprečavaju da efikasno koristi prava što su mu ih davali članovi 6. i 252. Zakona о ustrojstvu vojske i mornarice, kao i drugi zemaljski zakoni. (Pomenuti članovi zakona odnose se na zabranu udaljavanja obaveznika sa teritorije njihovih vojnih okruga i pozivanje rezervista.) Vid. Zakon о ustrojstvu vojske i mornarice, Beograd 1923. AFNRJ, Ministarstvo pravde — pover- ljiva arhiva, (dalje: M. p. — p. ;a.),

" A-CKSKJ, 7599.3 Ukazom od 5. XI 1939. god. data je opšta amnestija za krivce u vezi s iz-

borinia od 11. XII 1938. g. Akcija koju je tada povela KPJ za opštu amnestiju

2 7 0 - SL A V O L JU B C VE TK O VIC

i za priznavanje SSSR-a. Ova se borba vodila pod parolom „za hleb, mir i slobodu“ .

U novoformiranoj Hrvatskoj banovini sve vise su dolazili do izra- žaja ustaški elementi. Oni su našli utočište u Mačekovoj Seljačkoj i Hrvatskoj građanskoj zaštiti, pod čijim okriljem su mogli nekažnjeno da vrše nedela nad nedužnim stanovništvom. Iako su kroz ove orga- ndzadje razvijali svoju aktivnost, oni nisu preetajali s aktima nasilja, kojima su izražavali svoje nezadovoljstvo sa zvaničnom politikom Mačeka. Tako su 30. novembra 1939. godine u telefonskim govorni- cama u Zagrebu postavili paklene mašine. Same eksplozije uoči 1. decembra 1939. godine imale su simboličan značaj, ali su duboko odjek- nule u javnosti.4

Aktivnost ustaša ni je zadavala brigu Mačeku. Opasnost za svoj režim u Hrvatskoj Maček je vidieo u borbi radnićke klase i zato je nastojao da parališe njen uticaj. U torn poslu išli su rou na ruku so- cijalisti, koji su već 27. X. 1939. odlučili da stvore rascep u URSS-u.5 Zabrana odiržavanja radničkih skupština i pokušaj vlasti u Zagrebu da preko Hrvatskog radničkog saveza i Saveza hrvatskih privatnih nameštenika potčine sve radničke organize ci je naišao je na otpor kod URSS-а. Neposredni povod za sukobe javio se kada je došlo do pre- uzimanja radničkih komora od strane HRS-a. Demonstracije članova URSS-а povodiom toga bile su zabranjene, pa ipak je 3. decembra1939. око 10 časova pred Radničkom komorom u Zagrebu došlo do masovnih demonstracija protiv režima. Na ovim demonstracij ama mogle su se čuti parole: Hoćemo rada! Dajte nam kruha! Dole kapi- talisti! Dole hrvatski fašizam! Demonstracije su bile rasturene, ali revoit radnika ni je prestao. N eraspoložen j e je dostiglo vrhunac 10. decembra, kada je pre podne ponovo predi Radničkom komorom

svih političkih osuđenika mobilisala je svu demokratsku javnost. Medutim, Mi- nistarski savet je na svojoj sednici od 28. XI 1939. god. odbio da dâ amnestiju za šezdeset i četvoro komunista koji su se trenutno nalazili na izdržavanju kazne robije. A-CKSKJ, 18023.

* AVII, XVII — 6 — II, br. 48 (Prva rimska cifra označava broj popisnika, prva arapska broj kutije, a druga rimska cifra označava broj fascikle u kojoj se dokumenat nalazi. Poslednja cifra označava broj dokumenta u fascikli). Mesečni izveštaj о unutrašnjoj političkoj situaciji na teritoriju Kraljevine Jugoslavije za mesec decembar 1939. godine.

5 Na toj sednici Pfajfer je govorio: „Treba prekinuti veze sa komunistima u URSS-u i spasiti što se spasiti da, jer po s\dm znacima izgleda da će kod nas doći u najkraće vreme val protiv komunista i ne smijemo biti s njima pod istim krovom i snositi odgovornost za njihov rad, kojega oni vrše, jer će taj val odni- jeti i nas s njima zajedno.“ Na sednici je izabran akcioni odbor sa zadacima: „1) da se nikako ne pristupi Oblasnoj konferenciji URSS-а i da se pronade razlog za prekid;.. 2) da se izvrše sve predradnje za formiranje zajednice i to:ili izvan URSS-а jli, ako komunisti obrazuju neko posebno sindikalno telo za Banovinu Hrvatsku...“ , onda ostati u URSS-u. — Citirano po referatu Aleksandra Rankovića na V zemaljskoj konferenciji KPJ, A-CKSKJ, V zemaljska konfe- rencija.

BILECKt KONCENTRACIONI LOGOR - 2 7 1

i restoracijom „Kolo“ u Zagrebu došlo do demonstracija. Tada su policija i članovi Hrvatske građanske zaštite otvorili vatru na demon- fstrante.®

Ovo što se dešavalo u Zagrebu bilo je samo početak decembar- skog talasa demonstracija koje je organizovala KPJ.

Cetmaestog dacembra 1939. godine došlo je u Beogradu do poznatih radmčko-studJenlskih demonstracija. Uveče toga dana policija je pucala na goloruke studente i radnike, koji su protestovali protiv namere vlade da uvuče zemlju u rat i zahtevali: mir, slobodu, čuva- nje državne neutralnosti i jačanje unutrašnjih snaga zemlje — po- boljšavanjem životnih uslova radničke klase. No pločnicima Beo- grada (na Slaviji, kod Tehničkog fakulteta, Botaničke baste i na Sme- derevskom đermu) te večeri bilo je ranjeno vise desetina Beogra- đana. Student Mirko Luković je poginuo, a studientkinja Bosa Mili- ćević7 i Zivan Sedilan8 podlegli su ranama.

Dok se u Beogradtu prolivala krv, istoga dana u Trbovlju i Hrastniku stupilo je u štrajk oko 5.000 rudiara. Na radnike i njihove porodice od prvog dana nasrtala je policija. Udarala ih je pendre- cima, gonila bajonetima i masovno hapsila.9

Na Filozofskom fakultetu u Skoplju studenti su 16. decembra1939. godine održali protestai miting povodom krvoprolića u Beogradu. Sa mitinga su bila upućena protestna pisma rektoru Beogradt- skog univerziteta Miciću i potpredlsedniku vlade Mačeku. U njima se tražilo kažnjavanje ubica i puštanje na slobodu uhapšenih demon- stranata. Pokušaj demonstracija u Skoplju i Makedoniji sprečila je policija blagovremeno preduzetim merama predostrožnosti.10

Zbog sve težih materijalnih uslova života bio je zakazan za 17. decembar 1939. godtae protestai zbor splitskih radnika. Policija je zabranila zbor. Kad su se radnici počeli okupljati ispred pozorišne zgrade, gde je zbor imao da se održi, policija ih je rasterala. Istog dana radnici su se ponovo sakupili, u velikom broju, na Francuskoj obali i počeli demonstrirati. Svoje nezadovoljstvo sa stanjem u državi radnici Splita izražavali su kroz parole: „Ziveo komunizam“ , „Zivela Rusija“ i dr. Zandiarmerija je otvorila puščaniu vatru na demonstrante. Tom prilikom bio je smrtno pogoden radnik Vicko Buljano- vić, a 7 gradana — od kojih dvoje diece — teško je ranjeno. U sukobu

° Kao пар. 4.1 A-CKSKJ, 7617 i 4702.8 AVII, XVII — 32 — I, br. 23. Mesečni obaveštajni izveštaj štaba IV

armijske oblasti za mesec april 1940. (Izveštaj Savskog žandarmerijskog puka).0 Štrajk u Trbovlju od 14. do 27. decembra 1939. god. završen je bez mate-

rijalnog uspeha, usled prevare socijaldemokrata i Jugorasovih voda, ali je u ovom štrajku porasla revolucionarna klasna svest radnika. — Proleter, januar — februar 1940., str. 12, Štrajk rudara u Trbovlju.

10 AVII, XVII - 6 - II, br. 48 i XVII - 7 - III, br. 42., koncept IzveštajaII skopske žandarmerijske čete, pov. br. 1779 od 16. XII 1939.

272 “ s l a v o l j u b c v e t k o v i c

koji je zatim nastao povredeno je i 7 policajaca. U znak protesta lučki radnici stupili su u štrajk. Sutradan, pod pritiskom stanovništva, radinje su bile zatvorene, a radničke straže blokirale su pristup u Split. 18. decembra pijace su ostale prazne. Popodne je na sahrani poginulog radnika prisustvovalo 5 do 6 hiljada gradana.11

Do sličnih demonstracija, štrajkova i protestmh mitinga došlo je u nizu mesta širom Jugoslavije. Snažna akcija KPJ ustalasala je rad- ničku klasu i ulila strah buržoaziji, koja je počela da traži izlaz iz Ove, za nju teške situacije.

I

U toj situaciji vladia je odlučila da stvori koncentradone logore, mada nije upotrebila taj termin.

Na osnovu sporazuma od 26. avgusta 1939. godine vlada je bila d'užna da donese političke zakone koji bi omogućili novu administra- tivnu podelu države i demokratizaciju političkog života u zemlji. Kao prvi na dnevnom redu bio je izbomi zakon. Sednica vlade, zakazana za 14. decembar radi pretresanja ovog zakona, bila je odložena. Na- mesto nje održana je u kabinetu ministra finamsija seđnica ministarskog Komiteta za političke zakone.12 U nedostatku zapisnika sa tog sastanka i sedmice via die od 15. decembra 1939. godine pretpostav- liamo da se upravo tada diskuiovalo i rešavalo о tekstu Uredbe о izmenama i dopunama Zakona о zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi, koja je objavljena 16. decembra 1939. godine, a na osnovu koje su stvoreni koncentracioni logori.13 Dopunom člana 12a Zakona о

11 AVII, XVII - 6 - II, br. 48. i XVII - 6 - I, br. 4., šifrovani telegram iz Splita br. 17776 od 17. XII 1939.

12 О ovoj sednici našli smo u štampi sledeći komentar: „Pretsednik dr. Ma- ček nije stigao u Zagreb premda in ace redovno dolazi u Zagreb u četvrtak. Na temelju toga može se zaključiti, da je u Beogradu, zaposlen, važnim poslovima i da ti poslovi traže i njegovu prisutnost.“ Hrvatski dnevnik, Zagreb,15. XII 1939., str. 5.

53 Tekst uredbe glasi:„Ministarski savet na osnovu čl. 1 Uredbe о izmenama postojećih propisa

i donošenju novih od 16 septembra 1939 godine, propisuje ovu

U R E D B U

о izmenama i dopuni Zakona о zaštiti javne 'bezbednosti i poretka u državi

Paragraf 1

U čl. T2 Zakona о zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi, ukidaju se stavovi 4 i 5. • . . . . . . . . .

BILECKI KONCENTRACIONI LOGOR - 2 7 3

zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi prvostepene upravno-policijske vlasti dobiie su ovlašćenje da mogu upućivati na prinudan boravak lica koja remete red i mir.

Posle prolivene krvi u Zagrebu, Beogradu i Splitu, kao i dono- šenja ove Uredbe, usleddla su masovna hapšenja svih onih za koje se pretpostavljalo da su bili u bilo kakvoj vezi s ilegalnom KPJ. HrvaU ski dnevnik od 19. decembra 1939. godine objavio je da je ban Šuba- šić protegao važnost Uredbe od 15. decembra 1939. goddne i na teritoriju Banovine Hrvatske. Istog dana, na osnovu poverljivog naredenja iz Zagreba, samo u Splitu je uhapšeno preko 100 građana. Od ove grupe uhapšemka njih 19 upućeno je na prisilni boravak u Lepo- glavu, „а oko 100 istih proterano je iz Splita, zadiržano u zatvoru ili uvedeno u spisah sumnjivih“ .14 U toku decembra vršena su hapšenja u Zagrebu, Sušaku i drugim mestima Hrvatske. Od velikog broja uhapšenika izdvojena je grupa od 43 lica, koja je 1Î6. decembra 1939. godine bila sprovedena u Lepoglavu. Tu je banska vlast Hrvatske formirala koncentracioni logor, u koji je upuéivala ljude na osnovu Uredbe od 15. decembra 1939. goddne.15

Paragraf 2

Posle Cl. 12 dodaje se nov član 12a, koji glasi:„Upravno policijske vlasti prvog stepena mogu uputiti na boravak u koje

drugo mesto lica koja remete red i mir.Protiv odluke prvostepene vlasti dopuštena je žalba na drugostepenu uprav-

nu vlast u roku od 8 dana od dana saopštenja.Ministar unutrašnjih poslova može po pravu nad/iora poništdti svaku odluku

о upućivanju na boravak u drugo mesto.Prvostepena — upravna vlast mesta gde ova lica budu upućena, odrediće

im gde će stanovati pod nadzorom vlasti“ .

Paragraf 3

Ovlašćuje se Ministar unutrašnjih poslova da propiše Pravilnik о boravku ovih lica.

Paragraf 4

Ova Uredba stupa na snagu danom obnarodovanja u „Službenim novi- nama“.

M. s. broj 164015 decembra 1939 g.

BeogradPretsednik Ministarskog saveta,

Dragisa Cvetković s. r.(Slede potpisi ostalih ministara)“

11 Kao пар. 4 i 6.18 A-CKSKJ, 8342, letak Hrvatskom narodu, Zagreb, januara 1940.,

AVII, XVII — 6 — II, br. 48 i Политика, Beograd, 29. XII 1939, str. 5. — Saop- štenje о upućivanju na prisilan ooravak.

18 Istorija XX veka, II knjiga

274 - SLAVOLJUB CVETKOVIC

Na taj način, bez sudske presude, prostom odlukom prvostepene policijske vlasti, veliki broj ljudii bio je lišen slobode i poslat u koncentracioni logor.

Ministar unutrašnjih poslova, koristeći ovlasćenje iz paragrafa 3 Uredbe od 15. decembra 1939. godine, propisao je Pravilnik о bora vku lica kojima je vlast odredila prinudno mesto boravka. „Licima — kaže se u tom Pravüniku — kojima je vlast shodno propisu člana 12a Zakona о zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi odredila mesto boravka, sreski načelnik. teritorijalno nadležan za to mesto, odrediće stan u kome će stanovati pod' kontrokxm vlasti. Ukoliko u jedinom stanu ima vise lica, koja se nalaze pod nadzorom vlasti, sreski načelnik propisaće kućni red, koga se moraju sva ta lica strogo pridržavati. Kućnim redom propisaće se i način prijema i pošiljka pisama, međusobni saobraćaj i sve drugo što bude potrebno“ .10

Sa svoje strane, banska vla&'' Banovine Hrvatske odobrila je kućni red logora u Lepoglavi. Ovaj kućni red, donet u Lepoglavi 5. januara, izjednačava, u članu 2, pojam prisilnog boravka sa pojmom internacije, te u duhu toga propisu je dnevni raspored rada i dužnosti interniraca u Lepoglavi.17

Zrtve koje su pale i masovna hapšenja u Beogradu posle 14. diecembra 1939. godine, držale su u uzbuđenju sve slojeve gradskog vStanovništva. U poteri za Rankom Marković, studentkinjom filozofije, policija je na brutalan način, u zoru 18. decembra 1939. godine, upala u stan dr Eda Markovića. U incidentu koji je nastao poginuo je dr Edo Marković. Ubistvo direktora Prizada uzbudilo je gradan- ske političke krugove i čitavoj javnosti još jednom ukazalo na metode koje primenjuje policija.

Protestna akcija Ujedinjene studentske omladine protiv pobroja- nih zločina režima pomogla je da se Vladimir Maček pokaže u pra- voj boji. Iz saopštenja Ujedinjene studentske omladine od 21. decembra 1939. godine18 vidimo da je Maček, kad ga je posetila stu- dentska delegacija, ne samo odobravao postupak režima već predivi- đao i mogućnost da će se i ubuduce pucati u demonstrante. Time je demaskirana uloga i odgovornost koju je Maček i njegov pokret imao u decembarskim dogadajima.

Kako se medu licima uhapšenim u Beogradu posle 14. decembra1939. nisu nalazili u većem broju oni koje je policija smatrala za ru- kovodeće komuniste, organizovano je uoči Nove 1940. godine hapše- nje komunista, koje su nameravali poslati u koncentracione logore.

10 Политика, Beograd 4. I 1940., str. 6.Banska vlast Hrvatske banovine svojim aktom pov. D. z. br. 1358/1 od

18. I 1940. na osnovu čl. 2 Pravilnika о boravku lica upućenih na prisilan boravak, od 2. I 1940., Kab. br. 7449/39 odobrila je kuêni red donet u LepoglaviГ). I 1940. — Dokumenat. u ANRH, lična arhiva dr Ivana Ribara. (Dalje: A — Ribara.)

1S A-CKSKJ, 4997.

BILEĆKI KONCEN'I^RACIONI LOGOR “ 275

Među prvima polic-ija je uhapsila starog partijskog funkcionera i pre- kaljenog revolucionara Mošu Pijade, koji se s proleća 1939. godiine vratio sa diugogodišnje robije. A 2. januara u Upravu gradia dovedeni su Ivan Milutinovic, član CK KPJ i Ivan I. Ribar — Lola, sekretar CK SKOJ-a. Uhapšeni su takođe bili i nekadašnji funkcioneri KPJ Ljuba Radovanović, iz desne, i advokat Rajko Jovanović, iz leve frak- cije. Pored niza poznatih komunista u zatvor su bili dovedeni i ljudi koji tada nisu bili članovi KPJ, ali su kao sinidikalni funkcioneri ili simpatizeri stajali na liniji borbe KPJ. Od te grupe najpoznatiji je bio Josip Bosnar, sekretar Sindikata drvode] jskih radindka.19 Izvestan broj komunista izbegao je hapšenje, no izvori ne daju mogućnost dia se utvrdi ko je sve bio predviđen za upućivanje u logor. Prema nekim podacima, policiia je tada tražila Veselina Maslešu i Milovana Đilasa, koji je tada bio clan CK KPJ.20 Lazar Lilié i Aleksandar Vučo, koji su se već nalazili u zatvoru, bili su izdvojeni iz grupe pred sam njen polazak za logor.21

U toku saslušanja pred policijom, od uhapšenih se zahtevalo dta potpišu zapisnik po kome priznaju dia su kršili javni red i mir, bilo učešćem u demonstracijama bilo pisanjem, odnosno stvaranjem umet- ničkih delà koja su doprinosila kršenju reda od strane drugih.22 Ve- ćina je tek tada saznavala dia im je odredeno mesto stalnog boravka u smislu Uredbe od 15. diecembra 1939. godine. Svi uhapšeni su, po sa- opštenju rešenja о konfiniranju, napisaii žalbe ministru unutrašnjih poslova.

19 U toku prve polovine januara 1940. u Upravi grada bila je formirana prva grupa interniraca, u koju su, pored pobrojenih, ušli: Avram Amar, student agronomije, Đorđe Andrejević-Kun, akademski slikar, Bora Baruh, akademski slikar, Josip Baruh, suplent gimnazije, Todor Vujasinovič, privatni činovnik (uhapšen u Zenici i doveden 5. I 1940. u Upravu grada), David Demajo, obućar, Selimir Jeftić, advokat, dr Miodrag Jovanović, zubni lekar, Isak Karaoglanović, štampar, Alfred-Avram Melamed, privatni činovnik, Luka Nenezić, student filozofije, (urednik lista Naš student, koji je u broju od 23. XII 1939., na prvoj strani doneo tekst i slike о krvavim demonstracijama u Beogradu. Vidi: Vuk Dragović, Sipska štampa izmedu dva rata, Beograd, 1956., str. 109), Josip Papo, mehaničar, Nikola Stegarević, štrik. radnik, dr Dragoslav Sandić, lekar, Branko Solarić, trgovački putnik, Milorad Cvetić, advokatski pripravnik, Josip Hodak, privatni činovnik (doveden u Upravu grada 12. I 1940.) i Bora Prodanović, advokat. Podaci za ovu grupu uzeti su iz pojedinačnog spiska interniraca, radenog u Bileći za potrebe pravnog zastupnika (spisak je sačuvao dr Ivan Ribar), AVII, XVII — 61a — I, br. 16—41 — kartoni sa podacima interniraca uhapšenih od strane Uprave grada Beograda, kao i sećanja Todora Vujasinovića i Đorđa Andrejevića-Kuna.

20 Đorđe Andrejević-Kun, sećanje, stenografisano 11. IX 1959. godine. (Dalje: Andrejević-Kun).

äl T o d o r V u j a s i n o v i ć , Iz neobjavljemh rukopisa, 215. (dalje: Vu- jasinović).

22 V u j a s i n o v i ć , 213—214 i sećanje Andrejevića-Kuna.

2 7 6 - SLAVOLJUB CVETKOVIĆ

Pod pretpostavkom da je put do Bileće trajao dva dana, dola- zimo do zaključka da je gore navedena grupa, sa izuzetkom Bore Pro- danovića,23 krenula za Bileću 18. jarmara 1940. godine. Toga dana, u rano jutro, internirci su, u dvorištu stare zgrade Uprave gradia, bili vezani u lance i policijskim automobilima transportovani na želez- ničku stanicu. Tu su odmah bili ukrcani u dva vagona uzanog kolo- seka. Put do Bileće bio je otežan usled nevremena, ta.k.o da su internirci stigli u Bileću tek 20. januara око podme. Na stanici ih je do- čekala velika grupa žandarma, opkolila sa svih strana i sa bajonetima na puškama sprovela u logor.24

Još u toku puta za Bileću, a prema pisanju Todora Vujasinovića,25 bio je formiran Komitet konfiniranih, u koji su ušli: Moša Pi jade, kao sekretar, Ivan Milutinovic, Ivan Ribar, Todor Vujasinović i Josip Bosnar kao članovi. Josip Bosnar ušao je u Komitet kao predstavnik onih koji nisu bili članovi KPJ.

Sutradan po dolasku u logor konfinirci su sakupljeni i pročitan im je „Kućni redi za konfinirce u Bileći“ .20 Konfinirci su saznali iz ovog „Kućnog reda“ da za njih nije bio predviđen samo prisilni boravak u jednom mestu, pod kontrolom vlasti (u smislu Uredbe od 15. decembra 1939. goddne), nego da se oni tretiraju kao logoraši, za koje ie bio predviđen (članovima 5 i 6 Kućnog reda) i prisilni rad. Pome- nuti „Kućni red“ prisiljavao je konfinirce na režim koji do tada nije

iS Bora Prodanović je usled bolesti bio izdvojen i posebno konfiniran, 25. I .1940. god. doprenüjen je u Radovljicu, gde mu je od strane sreskog načel- nika odreden stan u „Grajskom dvoru“ . Za vreme konfinacije uživao je slobodu kretanja u mestu i primao je posete dr Ivana Štempihara, advokata iz Jesenica i Ivana Švegelja, bivšeg ministra sa Bleda. Iz konfinacije pušten je 3. IV 1940. na osnovu rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova pov. II br. 1132 od 1. IV 1940. AVII, XVII — 32 — I, br. 14 i 23. Mesečni obaveštajni izveštaji Štaba IV armijske oblasti za februar i april 1940. (Izveštaji komandanta Dravske divizijske oblasti.)

24 Kao datum polaska interniraca iz Beograda, u knjizi dr Ivana R i b а r a, Politički zapisi, IV, 112, greškom je označen 10. januar 1941. god. Iz članka E. M i ć k o v i ć a U Bilećkom koncentracionom logoru, Vjesnik, Zagreb, 14. II1957. i pisma Moše Pijade od 14. II 1957. uredniku Vjesnika, objavljenom u istom broju, dâ se zaključiti da su internirci stigli u logor 21. I 1940. god.S e f e r o v i ć M. u članku Zatvorenici и ulozi tužioca (Narodna armija, 27. XI 1956., Sloboda, Mostar, 29. XI 1956), takode pominje 21. januar kao dolazak interniraca u logor. Mićković i Seferović koristili su isti izvor, dosije K. z. p. 37/40 Javnog tužioštva iz Mostara. Ali, u pojedinačnom spisku vodenom u logom od strane interniraca (do kraja aprila 1940. godine) kao datum dolaska u logor označen je svima iz ove grupe 20. januar 1940. godine. U pomenuti spisak jedino nije unet dr Dragoslav Sandić, čije se ime nalazi samo na policijskom kartonu UGB.

25V u j a s i n o v i ć , 223.2,J Kućni red za konfinirana lica u Bileću, sačuvao je u prepisu dr Ivan

Ribar. Kućni red je donet od strane sreskog načelnika i na njemu se samo na- lazilo napisano „Iz kancelarije sreskog načelstva“. Original je bio nezaveden i nepotpisan. Jedan prepis kućnog reda čuva Д-CKSKSI. Na osnovu njega da- jemo priloženi prepis kućnog reda.

BILECKI KONCENTRACIONI LOGOR ~ 271

bio poznat ni u jednom zatvoru u zemlji. Zato je, u ime konfiniranih, istupio Moša Pijade. On je istakao da se oni ne smatraju kažnjenicima, jer ih nikakav sudi nije takvim proglasio, i da oni, prema tome, ne prihvataju „Kućni red“ , protiv koga će se žaliti ministarstvu. Tom prilikom, u ime drugova, Mosa Pijade je odbio preniaju hrane koju su sa sobom dioneli iz Beograda.27

Dolaskom prvih interniraca u Bileću i Lepoglavu počeo je da se ostvaruje predlog Glavnog đeneralštaba. Naime, analizirajući medu- narodnu situaciju i političke prilike u zemiji, Đeneralštab je, 17. oktobra 1939. godine, konstatovao nagli porast komunističkog uticaja, koji se u vojsci posebno osetio prilikom mobilizacije u septembru. Tada je, po oceni đeneralštaba, pod uticajem komunističke agitacije došlo (naročito na teritoriji Cetvrte armijske oblasti) do pojava nepo- slušnosti i nezadovoljstva kod aktiviranih ratnih jedinica. Vodieci računa о neutralnom stavu vlade, na jednoj strani, a rukovođeći se potrebom da se narodne mase duhovno pripreme za eventualni rat, na drugoj strani, Đeneralštab je bio mišljenja da se mora energično stati na put komunistickoj akciji. „Ovo utoliko pre — kaže se u nje- govom pismu Ministru vojske i mornarice — šbo je u intencijama Vlade dia u duhu sprovodenja postignutog sporazuma, sprovede ne samo već zakazane senatske izbore, nego, kako se govori — i skupstin- ske izbore, kojom će prilikom doci dio izražaja naročita agitacija ko- munističkih aktera sa veštim parolama i bojazan je, da će nas posle izbora prilike ipak naterati, da se povede jedna šira, ali zato mnogo teža, borba protiv komunista.“28

I pošto su koncentracioni logori bili formirani, reakcionarni vojni kinjgovi zadržali su i dalje inicijativu u predlaganju konkretnih mera protiv komunista. Tako ministar vojske i mornarice, u svom pismu upućenom predsedniku Ministarskog saveta 26. januara 1940, komsta- tuje da je komunistički uticaj u Makedoniji u snažnom porastu i to naročito među školskom omladinom i na selu. Radi suzbijanja komu- nističkog uticaja i sprečavanja delatnosti raznih defetista u Makedio- niji, ministar je tražio da se odmah interniraju svi vođi komunista i defetista koji su poznati vlastima. „Bez hitnog preduzimanja — stoji na kraju pisma — napred iznetih mera, rizikujemo da i dalje sve više

27 V u j a s i n o v i ć , 220.28 „Obzirom na prednje Glavni đeneralštab je mišljenja: 1. — Da se svi

članovi Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije i svih njegovih odbora i pododbora potpuno onemoguće u svojoj delatnosti izolujući ih iz dru- štvene sredine. Njihova društvena imovina imala bi se zapleniti u korist državeK. Poi'ed toga, predlagalo se da se sva lica koja su osumnjičena kao agitatori komunizma ili saradnici komunista takode izoluju iz društvene sredine upućiva- njem u koncentracione logore. Kao mesta gde bi se mogli organizovati logori označena su slabo nastanjena dalmatinska ostrva Žirije, Mulat i Kaprije. — A-CKSKJ, br. 18557 (Citirani dokumenat predstavlja kopiju dokumenta od 17. X 1939., str. pov. Đeneralštab Ob. Br. 3680).

278 “ SLAVOLJUB CVETKOVIC

nestaje državnog autoriteta, da neprijatelji diržave i defetizam toliko uhvate korena, da će najozbiljnije ugroziti mir i sigurnotst u Južnoj Srbiji, koji ćemo moći održavati samo krajnje nasilnim i vanrednim merama.“29

Ovaj zahtev vojnog ministra Milana Ned'ića, bar ukoliko se ođ'- nosio na internaciju, sproved'en je u život. Tako je 3. februara 1940. godine stigla u Bileću grupa interniraca iz Makedonije, koju su sa- činjavali: dr Dušan Nedeljković, vanredni profesor, Anton Kolendić i Bora Ćuškar (Borislav Ćuskarević), studenti Filozofskog fakulteta u Skoplju.30 Osmog februara stigli su iz Velesa: Mino Bogdanov (Bogdanović), knjigovođa i Ljubo Maričić, gradevinski preduzimač. Nešto kasnije, po odluci Sreskog načelstva u Kumanovu, u logor je dospeo Miroslav Sečković, oiplomirani pravnik. Od strane Sreskog načelstva u Radovištu u logor je poslat i Konstantin Cipušev (Cipu- šević), pekar. Marta meseca 1940. gostivarska policija uputila je u logor Onufrija Novakovića, kafedžiju, a bitoljska policija: Stevana Iiristića, ddplomiranog pravnika.31

Pre Makedonaca, 22. januara 1940. u logor je došla grupa iz No- vog Sada, koju su sačinjavali: Andrija Polgar, stolarski radnik, dr Aleksandar Štajnfeld, lekar i Arpad Verteš, a 1. iebruara 1940. godine doveden je iz Leskovca poznati partijski rukovodilac Kosta Stamenković, radnik.32

Na prediog Banske uprave u Ljubljani, Ministarstvo unutrašnjih poelova dozvolilo je d'à se tokom februara internira u Bileću jedna grupa slovenačkih komunista.33 Pošto je neposredno posle štrajka u Trbovlju jedna grupa Slovenaca bila konfinirana, a logori u Bileći i Lepoglavi stalno se punili novim licima, u Sloveniji su se očekivala nova hapšenja. Zbog toga je jedan broj istaknutih slovenačkih komunista za koje se pretpostavljalo da su poznati policiji sklonjen u ilegalnost. Zato je policija uspela da uhapsi, u toku 6. i 7. februara, samo 16 muškaraca i 3 žene u raznim mestima Slovenije. Njima su u Ljubljani priključena i 3 rudara, uhapšena još u toku decembra me-

20 AVII, XVII — 12 — II, br. 2. Citirani dokumenat predstavlja koncept pisma.

30 Navedeni su uhapšeni u Skoplju 12. I 1940. god. posle pretresa koji je izvršen u studentskom domu od strane policije. Prilikom ovog pretresa bio je otkriven sanduk sa komunističkim propagandnim materijalom. S tim u vezi bila su uhapšena i dva druga studenta: Blažo Orlandić (12. I 1940) i Dušan Tasković (17. I 1940.). Dvadeset prvog januara, рак, uhapšen je Rista Ravanović, mlekar iz Skoplja. U toku istrage izdvojeni su: Dušan Nedeljković, Anton Ko- lenđić i Borislav Ćuškarević (Boro ćuškar) i poslati u logor. AVII, XVII — 6 — 11, br. 49, — Izveštaj о unutrašnjoj političkoj situaciji u Kraljevini Jugoslaviji za mesec januar 1940. (Situacija na teritoriji III armijske oblasti).

31 ANRH, A-Ribara, spisak interniraca.32 Isto.39 AVII, XVII-32 - I, br. 14.


seca 1939. godine. Na taj nacin, u Ljubljani je formirana grupa od dvadeset dvojice intreniraca, koji su u dve parti je poslati u logor.

Prema dnevniku Aladara K&rdoša, 8. februara 1940. godine, na stanici Zalog u Ljubljani, ukrcani su u voz za Bileću: Alojz Mihalčič, lekar, Anica Vipotnik, radnica, Milan Apih, učitelj, Rudolf Koren, dopisnik, Petar Sprajc, rudar, Dušan Kermauner, advokat i publi- cista, Stane Bajuk, pravnik, Venclj Perko, predsednik opštine, Franc Benedičič, krojač, Ignac Kralj, radnik i Mirko Košir, profesor.34

Sutradan, prilikom odilaska druge grupe iz Ljubljane, dok su internirci u čekaonici stanice Zalog čekali na voz, na peronu se okupilo 300 ljudi, koji эи priredili demonstracije, protestujući protiv logora uzvicima: „Dajte nam kruha a ne apse! Proklete svinje! i si.“ Kadia se, po odlasku voza, policijski automobil vraćao u Ljubljanu, sakupljena masa sveta bacala je na njega kamen je i sneg.35

Na usputnim stanicama dolazilo je takode do protesta gradana, a prave demonstracije priredene su na stanici u Trbovlju. Na putu je bilo i incidenata izmedu interniraca i agenata koji su ih pratili, usled čega su još u Trbovlju Maurer i Cačinovič bili vezani.36

Odluka о konfinaciji od 7. februara 1940. godine nije mogla biti uručena Ivanu Kreftu, jer se nalazio na vojnoj vežbi u Skoplju. Na zahtev Banske uprave, vojna komanda je izručila Ivana Krefta skop- skoj policiji, koja ga je dopremila u Bilećki logor 13. februara 1940. godiine. Za Edvardom Kardeljom i Francom Leskošekom, članovima CK KPJ, kao i još devetoricom rukovodeéih komunista iz Slovenije, policija je raspisala potemicu, pošto nije uspela da ih pohapsi sa ostalim.37

84 Dnevnik Aladara Kardoša, zajedno sa dotada neobjavljenom korespon- dencijom Ivana Krefta i Rudija čačinovića, objavio je Pomurski vestnik, Murska Sobota, u brojevima od: 16. IV, 30. IV, 7. V, 21. V, 28. V 1959. god. u vreme proslave 40-godišnjice KPJ pod naslovom: „Cuje se odmev korakov...“ Materijale prikupio i komentarima povezao u celini Ivan Kreft. Original toga Kreftovog rukopisa cuva se u A-CKSKS1.

Aladar Kardoš je poginuo u toku rata, Dnevnik je sačuvala njegova rod- bina. Dnevnik se sastoji iz dva delà. Prvo, iz korespondencije, koja do danas nije objavljena. Drugo, iz Dnevnika dogadaja, koji je objavljen. Kardoš je hronološki beležio svaki dogadaj za koji je smatrao da je značajan, od dana kada je uhapšen pa sve do 14. X 1940. godine. Od 14. X do 25. X 1940., kada je izišao iz logora, ništa nije beležio u Dnevnik. Kasnije, 17. maja 1941. godine uneo je taj period na osnovu sećanja.

35 AFNRJ, A-II — CPB/4, f-65. telefonski iz\7eštaj dopisnika Majcena iz Ljubljane od 10. II 1940. godine.

30 Ovu grupu sačinjavali su Alojz Hohkraut, rudar, Ivan Keše, rudar, Jože Umek, rudar, Stefan Kovač, advokatski pripravnik, Rudolf Čačinović, novinar, Alojz Ocepek, radnik, Angela Dove, radnica, Pepca (Josipina) Maček-Kar- delj, radnica, Vili Maurer, staklar, Oskar Kovačič, student i Aladar Kardoš, privatni činovnik.

37 Poternica se odnosi na sledeća lica: Kardelj Edvarda, Leskošek Franca, Toimšič Antona, Tomšič Vidu, Krajger Borisa, Krajger dr Dušana, Slander


IIZadržimo se na samom logoru u Bileći.Zgrada u kojoj je bio smešten logor služila je kao kasama još u

vreme kada je Bileća, posle okupacije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske 1878. godine, bila na granici Cme Gore. Takvu na- menu imala je ova zgrada i izmedu dva sveteka rata. U to vreme, u ovo zabačeno mesto, udaljeno od glavnih komunikacija, smešteno u prilieno pustom i slabo naseljenom kraju, premeštani su državni či- novnici po kazni i konfinirani protivnici režima. U januaru 1940. godine vlada Cvetković—Maček otvorila je u njoj i koncentracioni logor. Cinjenice da je Bileća bila sresko mesto i da je u njoj bila smeštena žandiarmerijska četa i škola išle su na ruku stvaraocima ovog logor a.38

Upravnik logora bio je sreski načelnik Milivoje Jojić. Njemu su pomagali policijski pisar Žugić, agenti i službenici načelstva. Samo čuvanje interniraca bilo je povereno specijalnom žandiarmerijskom vodu, pod komandom poručnika Rajka Terzića. Internirci su bili sme- šteni po sobama. i to tako da su oni koji su dovedeni iz Makedonije bili smešteni u jednu, oni iz Slovenije u drugu, a ostali u treću sobu. Otuda se među internircima ustalio naziv „ srpska“ , „makedonska“ i ,.slovenaöka“ soba. Tri drugarice bile su smeštene u posebnu sobu.

Sa dolaskom prve grupe interniraca iz Beograda postavilo se pitanje kako uspostaviti vezu sa spoljnim svetom. Taj zadatak uspešno je rešio Todor Vujasinović, koji je pridiobio logorskog nabavljača i kuvara, inače stolara iz Bileće, Lazu Kapora da im čini razne usluge. Već sutradan po dolasku u logor internircima je uepelo da preko Kapora upute piemo dr Ivanu Ribaru i preko njega obavestio javnost о stanju u kome se nalaze.39

Sa svoje strane dr Ivan Ribar je intervenisao kod ministra unu- trašnjih poslova da mu se omogući poseta sinu i da se reguliše pri- jem paketa, pošto je Uprava grada Beograda, na koju je dr Ribar bio upućen iz Ministarstva, odibila da ih prima. Kada je dobio punomoćja odi uže rodbine interniraca, dr Ribar je pismom od 29. januara 1940. godine obavestio ministra unutrašnjih poslova da toga dana kreće za Bileću.40

SlavKa, Novak Leona, Marinka Mihu, Vresk Viljema i Rek (Rok) Blaža. — A-CKSKS1, Policijski materijal, Banska vlast Banovine Hrvatske odel. za drž. zaš. br. 10953. I. pov. D. z. 1940. god. 2/III 1940. god., Policiski glasnik od 31. III 1940. god.

58 Zanimljivo je da je odredivanje ovog mesta za koncentracioni logor predložilo Ministarstvu pravde Inženjersko-tehničko odeljenje Ministarstva vojske i mornarice svojim aktom pov. I. G. B. 8566 od 17. XI 1939., kojim je tražilo u zamenu podesne prostorije za smeštaj bataljona žičanih železnica, koji je dotada bio stacioniran u Bileći. — AI'NRJ, M. p. — p. a.. £-3/39.

80 Č1. С т. Ill e в и h а, Заточе1ащи БилеКког концептрационог логора, Политика, 18—23. II 1959.; V u j a s i n o v i ć , 223-224.

*" ANRH, A-Ribara, koncept pisma i punomoćje rodbine.

BILEČKI KONCENTRACIONI LOGOR - £ 8 1

Iz vremena prve posete dr Ribara potiče predstavka dvađie- set osmorice kojima je određen prinudni boravak u Bileći na osnovu paragrafa 12a Zakona о zaštiti javne bezbedmosti i poretka u državi.41 Dokumenat je diatiran sa 1. II 1940. a u njemu se od) strane intemiranih protestuje protiv kućnog reda. Iz te predstavke i iz prepiske Lo!e Ribara sa ocem možemo zaključiti da su se u februaru mesecu pred' intemirce postavlj ali sledeéi zadaci:

1) borba za likvidiranje logor a u celini;2) stalna borba za poboljšanje životnih uslova u logoru, i3) organizovanje pritiska na organe vlasti da se reše žalbe konfi-

niranih i donese pravilnik logora od strane odgovornog ministra.Po dobijenim instrukcijama iz logora, dr Ivan Ribar je organi-

zovao adivokate dia se prime pravnog zastupstva interniranih i dia preko svojih oirganizacija protestuju protiv ustanova koncentradonih logora.

Do 10. februara u logoru se stanje poboljšalo time što su internirci počeli da primaju pakete sa hranom i što su počeli da dobijaju knjige za čitanje.42 Na rad se nije odlazilo, a internirci su smatrali da je to zbog rdavog vremena. U svemu ostalom upravnik je nastojao da sprovodi kuéni red.

Soba u kojoj su bili smešteni internirci iz Srbije bila je najveća i imala je oblik štampanog ćiriLskog slova g. U oba delà sobe nalazio se po jedan stražar. Stražari su šetali po sobi sa nožem na pušci danju i noću. Kako je cl. 14. kućnog reda bilo dozvoljeno intemircima de u slobodno vreme razgovaraju, a „najstrožije se zabranjuje dopi- eivanje, vikànje, pevanje, zvižaanje, medusobno zadirkivanje, prebacivanje, psovanje, guranje i davanje bilo kakvog znaka kroz prozor“ ,43 stražari u sobi imali su pared ostalog zadatak da kontrolišu ponašanje interniraca. Kad se uzme u obzir da je prema cl. 15 kućnog reda intemirac bio izložen opasnosti da bude ubijen čak i za najma- nju neposlušnost prema službeniku, može se pretpostaviti koliku su stvarnu opasnost za internirce predtstavljali naoružani stražari u sobama za stanovanje!44

41 A-CKSKJ, 8616.4“ ANRH, A-Ribara, pismo Ivana-Lole Ribara od 7. II 1940. godine.18 ANRH, A-Ribara, Kuéni red logora u Bileéi.** Zandarmerija je potpadala pod komandu Ministai’stva vojske i morna-

rice, a taj je ministar 9. 1 1940. godine izdao strogo poverljivu Naredbu br. 27 u kojoj kaže: „Komunizam u našoj zemJji postoji. To je fakat sa kojim treba ra- čunati i protiv koga se treba nepoštedno boriti istom voljom, istom energijom i samopožrtvovanjem kao i na bojnom polju. Srušiti komunizam ili ga učiniti bezopasnim u našoj sredini, značilo bi za nas izvojevati jednu pobedu nad najgnusnijim i najpodlijim neprijateljem čovečanstva.“ Za starešine se u toj naredbi kaže: ,,čim osete pojavu komunizma u zahvatu svoje nadležnosti, ubijaće ga u klici svima zakonskim sredstvima, nemilosrdno i do svireposti“. — A-CKSKJ, Đ. š. br. 18Й52. Nije teško shvatiti kalco su se posle takvih naredenja žandarmi odnosili prema interniranim komunistima.


Ponašanje i držanje stražara specijalnog žandarmerijskog voda, na čelu sa kotmandiirom Terzićem, bilo je takvo da je bilo očigledno da se nastojalo da dode do incidenata. Internirci su gledali da izbegnu žandarmske provokacije, ali je ipak do incidenata, pod takvim uslo- vima života, moralo doći.

Jedianaestog februara došla je u logor druga grupa Slovenaca. Tnternirci su pokušavali dia stupe u dodir sa njima. Međutim, već u toku dana, u „srpskoj sobi“ došlo je do oštre intervencije žandarma, kada je zabranjen razgovor о pročitanom romanu. Ovom prilikom taj isti žandarm nije dozvolio Ivanu Milutinoviću i Josipu Bosnaru da izađu iz sobe u nuzprostorije. Zbog toga je u „srpskoj sobi“ te večeri došlo do oštrog objašnjavanja između žandarma i grupe interniraca. Svršilo se na tome da je žandarm dozvolio izlazak Ivanu Milu- tinoviću i Josipu Bosnaru, ali je istovremeno alarmirao svoje stare- šine. U 20,30 časova došli su žandarmi i na brutalan način izvukli Mošu Pijade, a zatim i Ivana Milutinovića, okrivljujući ih kao pod- strekače na nepo&lušnost.45 U toku noći Moša Pijade i Ivan Milutinovic odvedeni su u zatvor sreskog načelstva. Posle ponoći žandiarme- rijski kaplar Dragiša Đurović i opštinski stražar Dušan JokanOvić iz- veli su Mošu Pijade ,,na saslušanje“ i pretukli ga u stražarskoj sobi.46

Čitavu noć internirci su proveli u neizvesnosti о sudbini svojih drugova, a izjutra 12. februara 1940. godine došao je sreski načelnik Jojić i internircima (Ivi-Loli Ribaru i Ljubi Radovanoviću) saopštio da je Moša Pijade tučen. Istovremeno, Jojić je izjavio da on žali čitav slučaj koji se oddgrao u njegovoj odsutnosti i da je u vezi s ovom tu- čom naredio istragu. Iz pisma Ivana-Lole Ribara od 12. februara 1940. godine doznajemo da je sreski načelnik nastojao da smiri uzbu- denje medu internircima. Smenio je žandarma koii je tukao Mošu Pijade i internircima je izjavio da je sve to činjeno bez njega, da je za njih jedino nadležan on, a ne straža — žandarmerija.47 О ovom slu-

ANRH, A-Ribara, Opis Mošinog slučaja. — Dokumenat i г Bilećkog logora upućen u prvoj polovini marta 1940. godine dr Ivanu Ribaru, pravnom zastup- niku Moše Pijade.

4,1 О slučaju tučenja Moše Pijade pisao je drug T o d o r V u j a s i n o v i ć u članku Pet meseci и Bilećkom lugoru, Oslobodenje, Sarajevo, 24. IX 1954. Od strane redakcije ovog lista pogrešno se navodi da je logor u Bileći organizovan krajem 1940. godine.

47 U slučaju Moše Pijade istraga je stvarno provedena. Dvanaestog februara 1940. Moša Pijade i Ivan Milutinovic saslušani su kod sreskog načelnika. Deset dana kasnije, žandarmerijski potpukovnik (upravnik žandarmerijske škole u Bileći), koji je vodio istragu od strane žandarmerije, saslušao je Mošu Pijade, Ivana Milutinovića, Ivana-Lolu Ribara i Josipa Bosnara. Inspektor Dedić, koji se bavio ovim slucajem, saslušao je 4. 111 1940. god. Mošu Pijade. Od strane dr Ribara i dr Vladimira Simića, pravnih zastupnika Moše Pijade, podignuta je bila tužba protiv krivaca za tuču. Pred sudom u Trebinju saslušani su 11. IV 1940. godine: Moša Pijade, Ivan Milutinovic, dr Mihelčič, dr Štajfeld, dr Jovanović — od strane interniraca. upravnik logora Milivoje Jojić i optuženi žandarmi. Do

BILECKI KONCENTRACIONI LOGOR - £ 8 3

čaju tuče internirci su obavestili dr Ribara i uputili proteistni telegram Ministarstvu unutrašnjih poslova i dr Mačeku.

Posle incidenta sa Mošom Pi jade situacija u logoru se poprav- ljala. Oko 20. februara 1940. žandarmi su povučeni iz spavaćih soba. (Drugarice su uspele već prvog dana po svome dolasku da energičnim protestima postignu da se žandarm iz njihove sobe ukloni u toku noći i da bude ispred vrata u hodniku). Internirci su dobili pravo dia za svoj novae — tri diinara dnevno po pojedincu — nabavljaju hranu i dia je čuvaju u zajedničkom magacinu.48

Već 21. februara 1940. godine sreski načelnik je zabranio da u zajednički magacin jednovremeno ulaze predstavnici raznih soba. U magacin je imalo da uđe samo jedno lice i to u pratnji žandarma. Na taj je način stroga izolacija soba i dalje zadržana. Tendendja ponovnog zaoštravanja režima u logoru ogledala se u tome što sreski načelnik ni je dozvoljavao da se Moša Pi jade uputi na rendigenski pregled, gde bi se i snimkom dokazao nalaz lekara — interniraca da su mu u tuči, pored ostalih povreda po telu, polomljena dva rebra.40

Pokušaj dvojice clanova rukovodstva logora da uspostave kontakt sa novopridošlom grupom doveo je dio incidenta od 11. II 1940. godine. Politička raznorodnost ličnosti koje su se nalazile u logoru prédis tavljala je izvesnu smetnju za vođenje jedinstvene akcije. Ko- munisti, koji su došli u logor posle puštanja sa robije u Mitrovici, još uvek su stajali pod uticajem borbe za jedinstvo parti je, ko ja se tamo vodila. Uz to je bilo i pristalica Vanče Mihailova: Konstadin Cipušev (Cipušević) i Onufrije Novaković. Na neke se internirce sumnjalo da rade za inostranu obaveštajnu službu, a Viktor Aćimović, novinar iz Tetova, smatran je za policijskog konfidente, jer je uhvaéeno pismo koje je poslao Milanu Aćimoviću, ministru unutrašnjih poslova u vladi Milana Stojadiinovića.00

Diskusije о raznim događajima vezanim za istoriju KPJ (između Moše Pijade, Ivana Milutinovića, Ljube Radovanovića i Rajka Jo- vanovića) koristile su mlađim članovima Partije, jer su na taj način

procesa nije došlo jer je režim težio da se čitava stvar zataška. Prema dnevniku Aladara Kardoša, Moša Pijade je 13. IV 1940. godine bio rendgenski pre- gleđan i tom prilikom je potvrđeno da su mu u tuči 11. II 1940. godine oštećena tri rebra.

D r a g a n M a r k o v i é i S l o b o d a n B o s i l j č i ć (Moèa Pijade — kratka biografija, Beograd 1957, 97) tvrde da je Moša Pijade uspeo, po povratku iz logora, da izide i pred Okružni sud u Beogradu i da je tom prilikom na sudu izjavio: „Predajem sudu krvavu košulju koja je bila na meni prilikom zadobi- jenih povreda..."

48 Pomurski vestnik. 16. IV 1959., str. 5, pismo Čačinoviča od 21. II 1940. ANRH, A-Ribara, pismo Ivana-Lole Ribara od 22. II 1940. godine.

40 ANRH, A-Ribara, pismo Moše Pijade od 22. II 1940. i pismo Ivana-Lole Ribara od 22. II 1940. god

50 Чл. Б. Ч y ш к a p a, Сек’аватьа од логорот во Билеке, Нова Македонка, CKonje, 1 — 3. I 1954, str. 5; V u i a s i п о v i ć, 225.


dopunjavali svoja znanja о događajima vezanim za osnivanje i razvi- tak KPJ. Međutim, činjenica dia se Ljuba Radovanović u to vreme jos uvek nije oslobodio svojih frakcijskih stavova mogla je i štetno da utiče na držanje interniraca.51 Pored Logorskog komiteta funkcio- nisao je i legalni Akcioni odbor interniraca. U prvo vreme ovaj odibor su sačinjavali: Ivan-Lola Ribar, iz „srpske“ . dr Dušan Nedeljković, iz „makedonske“ i Milan Apih, iz „sloven ačke“ sobe. Dnevnik Ala- dara Kardoša pruža mogućnost da se utvrdi ko je išao na raport kod načelnika, iz čega se da zaključiti da su se članovi Akcionog odbora često menjali. Njihov zadatak je bio da zastupaju internirce pred lo- gorskim vlastima i dia se brinu о svim drugim poslovima, kao što su, na primer, slanje protesta, molbi i žalbi koje su upućivane preko uprave logora.

Intemirci iz Slovenije imali su svoje sopstveno rukovodstvo, koje su sačinjavali: Oskar Kovačič, Alojz Holikraut, Vencelj Perko i Pepca Kardelj.52

Stroga izolacija raznih soba otežavala je odiržavanje veze unutar samoga logora. U zajedničku prostoriju za obede internirci su ulazili po sobama i strogo se pazilo da ne dođe do susreta sa internircima iz drugih soba. Održavanje veze preko magacina za hranu koju su internirci sami nabavljali i kojim je rukovodio David Demajo bilo je otežano pomeniutom zabranom od 21. februara 1940. godine. Ni druge zajedničke prostorije nisu se mogle koristiti u tu svrhu. Ovo jasno ilustruje slučaj od 11. februara 1940. godine. Pa ipak, veza je održa- vana: delom preko Laze Kapora, zatim preko zajedničkog raporta kod načelnika, kao i u toku slučajnih susreta interniraca. U tu svrhu korišćene su i razne posete, koje je započeo dr Ivan Ribar svojim prvim dolaskom u Bilecu.

Za održavanje veze sa Beogradom KPJ je odredâla Miru Po- paru,53 studienta iz Hercegovine. Sa svoje strane, internirci su orga- nizovali ilegalnu vezu sa Beogradom, preko Laze Kapora, a koristili su u tu svrhu i legalne posete, u prvcxm redu dr Ivana Ribara. Izvesne vesti iz logora dopirale su i preko prepiske interniraca sa rodbinom, koja je bila dozvoljena.

Internirci su nastojali da uhvate vezu i sa dirugovima koji su bili na robiji u Mitrovici. Od strane interniraca iz Mitrovice je tražena literatura. Zbog toga je ministar unutrasnjih poslova tražio od ministra pravde da naredi da se konfiskuju pisma koja internirci iz Bileće

V u j a s i n o v i ć , 224; izjava Andrejevića Kuna.52 Pepca Kardelj, sećanja, stenografisano 12. IX 1959.ьз Miro Popara, student Beogradskog univerzitela, rodom iz Fatnice (Her

cegovina), bio je član KPJ od 1936. godine i jedan od organizatora Partije u Hercegovini. Poginuo je u Narodnoj revoluciji. Vid.: Fatnička ćelija, Komunist, Beograd, 17. XI 1959. godine; Ст. Ш е в и п , Заточеници Билекког кониен- трпцгюноь логора, Политика, 18 — 23. II 1959.; V u j a s i n o v i ć , 231.

BILEČKI KONCENTRACIONI LOGOR - 2 8 5

šalju svojim drugovima u Mitrovicu. Naravno da je ministar dtr Laza Marković ispunio ovaj zahtev.54

Vezu sa internircima u Bileći pokušali su da uspostave i prista- lice frakdje Petka Miletića. U tu svrhu oni su tražili adrese nekih interniraca.55

Iz izvora kojima smo raspolagali ne može se tačno utvrditi kada je došlo do sastanka Mire Popare i Todora Vujasinovića. Prema pisanju Vujasinovića, to je moral о biti vrlo rano.00 Ubrzo po svome dolasku u Bileću, Miro Fopara je uspeo da nagovori (prçko prijatelja) pravoslavnog sveštenika Vasu Savića iz Bileće, koji je uživao ugleđ kod vlasti, dia dovede Todiora Vujasinovica (svoga nekadašnjeg škol- skog druga) к sebi u stan. Na sastanku sa Poparom Todor Vujasinović je utvrdio šifre i dalji način održavanja veze sa njim i primio uput- stva za dtalji rad. Time je uspostavljena sigurna veza sa partijskim rukovodstvom u Beogradiu.

Način hapšenja i odašiljanja u logor, kućni red i postupak žan- darmerije, nesigumo stanje u zemlji i uslovi dragog svetskog rata, nisju obećavali ništa dobro internircima. U stalnoj neizvesnosti za svoje živote, intemirci su provodili diane u velikoj napregnutosti, misled da će u pogodnom momentu biti likvidiräni ili pojedinačno ubijani.

Zbog toga je komunistima bilo stalo da imaju čvrstu logorsku organizaciju, dobro povezanu sa centralnim rukovodstvom. Pored pomenutih veza sa CK, internirci su imali i direktnu vezu sa drugom Edvardom Kardeljem. Poznato je da je drug Kardelj, od! februara pa do srediine maja, uputio u logor preko 17 pisama, koja na žalost nisu sačuvana.67 Pored opštih ocena političke situadje, pisma su imala i direktivan karakter. Krajem febmara 1940. drug Kardelj se po partij- skom zadatku nalaziio u Cmoj Gori. Tu je imao priliku da na lieu mesta ispita i situaciju u vezi sa logorom, kao i organizaciju spasa- vanja interniraca u slučaju potrebe.58

Da su internirci, zbog ozbiljnosti situadje u kojoj su se nalazili, radili na pripremanju beksU^a iz logora, svedod i činjenica (koju navodi Kreft) dia su svi članovi parti je i pouzdani simpatizeri dobili

64 AFNRJ, M. p. - p. a., f-l, 83/40. Akt pov. br. 7442 od 29. februara 1940. godine.

A-CKSKJ, 8615, pismo S. od 22. HI 1940. god.10 V u j a s i n o v i ć , 231-233.157 Pomurski vestnik, 16. IV 1959., str. 5.48 U svome pismu od 22. X 1959. godine Ivan Kreft navodi da je drug

Edvard Kardelj ilegalno došao i u samu Вйесчх 26. II 1940. godine. Iz dnevnika Aladara Kardoša saznajemo da je drugaricu Pepcu Kardelj, 26. II 1940. godine posetio brat Leopold Maček. U stenografiranom razgovoru о svome boravku u logoru drugarica Kardelj potvrduje posetu brata Leopolda, a za diuga Kardelja kaže da se tada r.alazio u Boki Kotorskoj, sa crnogorskim drugovima, gde je radio i na organizaciji mreže za eventualno spasavanje interniranih.

2 8 6 - SLAVOLJUB CVETKOVie

obaveštenje dJa se u slučaju uspešnog bekstva iz logora obrate Mišku Miškoviću, činovniku Radničke komore u Dubrovniku.60

Uprkos pripremama za bekstvo, borba za pobolišanje životnih uslova u logoru nije nikako prestajala. Usled teške situacije u logoru Slovenci su uputili, 17. februara, pismeni protest Ministarstvu unu- trašnjih poslova. (üprava logora poslala ga je u Beograd tek 11. Ill 1940, pod br. 8563). Kardoš je isto tako zabeležio da su 27. februara internirci odbili da uzmu hieb koji je bio neupotrebljiv za ishranu. Taj štrajk uspešno je završen. Sutradan, internirci su dobili još jedian ustupak. Toga dana, prema pismu I. L. Ribara od 28. II 1940, na raportu kod upravnika internirci su dobili povećanje svakodnevne šetnje za jedian sat. Pošto stražari nisu priznavali to povećanje vremena za šetnju, ono je, po Kardošu. ostvareno tek od 1. marta, kada ie šetnja povećana na tri časa dinevno. Da bi se izvojevalo upućivanje Moše Pijade na rendgenski pregled, odlučeno je da se 10. marta 1940. godine održi jednodtnevni protestni štrajk glađu. Uoči toga štrajka Ivo Lola Ribar je prisustvovao sastanku u ..slovenackoj“ sobi i tom prilikom sprečeno je rovarenje frakcionaša i ucvršćer;a je partijska organizacija.60

Internirci su koristili svaku mogućnost da uspostave kontakt sa stanovnicima varošice. Pogotovo zato što su znali dia ih vlast predstavlja kao vrlo opasne ljud'e, špijune i slično. U krugu logora nalazio se državni magacin, iz koga je seljacima del]en kukuruz za prehranu. Internirci su odlučili da za vreme šetnje doture seljacima hieb koji je ostao usled štrajka. Policija nije uspela da to spreči. Prema dnevniku Aladara Kardoša, upravnik logora zabranio je, 12. marta, svako davanje hleba seljacima.

Sa prvim vestima da predstoji otpuštanje iz logora, koje su se pojavile krajem februara, poboljšale su se logorske prilike. Tada je dopušteno dia se internirci posećuju i van logora u samoj Bileći, da posete budu češće i da traju duže nego što je to bilo dozvoljeno kuć- nim redom. Pa ipak, kada god se za to ukazala mogućnost, žandarme- rijski poručnik Terzić nastojao je dia oteža položaj interniraca. Tako je 24. marta počeo ponovo da primenjuje član 10 i član 24 zloglasnog kućnog reda.61

09 Pomurski vestnik, 14. V 1959., str. 4.00 Pomurski vestnik, 30. IV 1959., str. 14.Logorske akcije partijske organizacije zaplašile su neke pojedince koji nisu

bili člarjovi KPJ. Tako je Damjanov Jakša. po svome ciolasku u logor, zatražio od uprave logora da bude izdvojen iz „srpske sobe“. Uplašen akcijom interniraca za pomoc Moši Pijade, izdvajanje je tražio i novosadski trgovac Arpad Verteš. — V u j a s i n о V i ć, 235.

ul Zbog maltretiranja od strane Terzica, koji je šetao rodbinu interniraca od logora do Sreskog načelstva i odbijao dozvole za posetu, žena dr Mihelčiča onesvestila se i prilikom pada iščašila nogu. Zbog toga slučaja i drugih naredaba Terzića, koje su bile sračunate na izazivanje incidenata sa internircima (pored


Pi vi put su sc internirci našli zajedno 24. marta 1940, kada je upravnik logora dozvolio dr Ivan Ribaru, kao pravnom zastupndku interniraca, da se sastane sa Akcionim odborom. Internirci su to isko- ristili i svi su se okupili u logonskoj trpezariji.62 Od 19. aprila internircima je bilo dozvoljeno da uz jaku oružanu pratnju odlaze na šetnju do izvora Trebišnjice. Tako se problem mešanja interniraca iz raznih eoba nije vise postavljao.

Udaljavanje žandarma iz spavaćih soba, krajem februara, popu- štanje zategnutosti u odnosima sa upravom logora, vesti о predßto- jećim puštanjima na slobodu (u toku marta) i sve veće nepoštovanje kućnog reda u toku aprila poboljšali su uslove života interniraca. Tada je već bilo moguće organizovati predavanja i diiskusije po sobama. „Srpska“ i „slovenačka“ soba imale su za to najviše mogućnosti, jer su bile najbrojnije. Najviše se raspravljalo о dnevnim dogadajima, naročito u vezi sa spoljnom politikom. Tako se 13. marta govorilo о miru sa Finskom, 10. aprila о osvajanju Danske i Norveške, a na dd- skusiji su bila i razna druga pitanja. U „srpskoj“ sobi najviše je govorio о spoljnjoj politici Ivo Lola Ribar. Rajko Jovanović je iznosio svoje utiske о Sovjetskom Savezu. Raspravljalo se i о istoriji KPJ, kao i svim drugim pitanjima života i rada Parti je.

U organizovanju i rukovodenju ovim radom internirci su mogli koristiti velika iskustva i znanja Moše Pijade i Ivana Milutinoviéa. U „makedonskoj “ sobi, prepreku za ovakvu delatnost predstavljalo je prisustvo Viktora Aćimovića, a drugarice su imale teškoće u tome što ih je bilo samo tri i što su bile strogo izolovane. Za vezu sa drugovima i organizaciju reda u sobi bila je zadužena drugarica Pepca Kardelj. Za aktivnost „makedonske“ sobe odgovarao je rukovodistvu Mino Bogdianov.

Iz „slovenačke“ sobe potekla je ideja da se za 1. maj organizuje proslava. U tu svrhu bio je formiran odbor, koji je uoči 1. maja primio od Milana Apiha tekst nove peisme. Za ovu pesmu Milan Apih je našao i odgovarajuću melodiju. Pesma, ko ja je dobila ime „Bile- ćanka“ , osvojila je sve internirce i odmah je umnožena na srpski i slovenački jezik. Prvi put su ovu pesmu internirci zajedno zapevali na dian 1. maja 1940. godine. „Bilecanka“ se brzo proširila po zemlji i bila je prihvaéena i pevana od strane napredinih ljudi.63

ostalog, zabranjivao je internircima da se duže od 5 minuta zadržavaju u umi- vaonici), internirci su u aprilu 1940. uputili žalbu Ministarstvu unutrašnjih poslova na postupke poručnika Terzića. — ANRH, A-Ribara, tužba protiv Terziéa.

bZ Pomurski vestnik, 30. IV 1959., str. 14.oi Tekst Bileéanke je sačuvan u tri albuma koja su u logom počeli da ilu-

struju Milan Apih, Oskar Kovačič i Aladar Kardoš. Njima se u junu mesecu pridružio Franc Pacek. Prvi album bio je poklonjen Nadi Dangubié, u znak zahvalnosti za pomoé koju je ukazivala internircima. Drugi primerak je Aladar Kardoš poklonio svojoj ženi Mariški, a treći, vrlo bogato ilustrovan, Franc Pacek je posvetio Milki Kerenovoj. U albumu se. pored Bileéanke, nalaze i posvete

288 “ SLAVOLJUB CVETKOVIČ

IIIPo povratku sa svoje prve posete internircima dr Ivan Ribar je

razvio aktivnost u cilju angažovanja pravnika da se prihvate zastup- ništva intemiranih. A zatim se prihtavio da pokreno pravnicka udruženja i druge profesionalne organizacije na zajedničkai akciju za ukidanje koncentracionih logora. Pored toga, koristeći svoje lične veze i uticaj, dr Ivan Ribar je intervenisao u korist interniraca kod predsednika Ministarskog saveta Dragiše Cvetkovića, potpredsedmika vlade dr Mačeka i ministara: dr Srđana Budisavljevića, dr Laze Mar- kovića, Mihaila Konstantinov:ća i ministra unutrašnjih poslova Mihal- đžića. Ove intervencije uticale su na položaj interniraca. Već od prve polovine februara oni su mogli da redovno primaju pakete sa hranom i dozvoljenim knjigama za ci tan je. a poštanska veza sa logorom po- stala je sređenija. Obećanja data dir Ribaru da ce se pristupiti reša- vanju žalbi interniranih u svakom konkretnom slučaju i da će se olakšati režim u logoru donošenjem nove uredbe ostala su dugo vremena neostvarena.

Protiv Uredbe od 15. decembra 1939. povela je akciju Adivokat- ska komora u Beogradu. U njenom organu, već u februaru mesecu 1940, pojavio se članak koji je dokazivao protivustavnost Uredbe. Ujedno, članak je upozoravao na teške posledice njenih propisa, „koje opasnosti izlažu ne samo antidržavne, za koje je Uredba doneta, već i sve gradane ako su nepoželjni, najobičnijem sreskom načelniku, a kamo li režimu. Mi stojimo — kaže se dalje u članku — predi novim demokratskim izborima koji će se obaviti uz asistenciju današnjeg upravnog aparata. Zar mnogi građani svojim patriotskim radom ili propagandom ne mogu na sebe navući gnjev upravne vlasti, pa prema tome i odluku о mestu boravka. Do izbora to se može desiti jednima, a posle izbora drugima, sve preko istih organa, koji se prema vetru povijaju i za koje je egzistencija često važnija od zakonitosti“ .64

Sa dolaskom Slovenaca u logor, dr Ivo Stempihar, advokat iz Je- senica, povezao se preko Bore Prodanovića sa dr Ribarom iz Beograda i od1 tada ce se, sve do kraja postojanja Bilećkog logora, voditi jedin- ^tvena akcija pravnika i pravničkih društava iz cele zemlje za ukidanje koncentracionih logara.

Ličnih intervencija kod odgovomih ministara u korist interniraca bilo je sa vise strana. Najupomije su bile one koje su dolazile

interniraca koji su se nalazili u logoru. Pomurski vestnik, 30. IV 1959., str. 15; R. P a p i ć, Kako se rodila „Bilećanka", Oslobođenje, Sarajevo, 1 — 3. V 1959. godine; Kako je nastala „Bilećanka", Tovariš, Ljubljana, 1955., XI, 19, str. 427; Č a č i n o v i ć R., Kako je nastala „ Bilećanka“, Omladinski tednik, 1. X 1954.; A p i h Mi l a n , Sredi pušk in bajonetov, Ljubljanski dnevnik, 18. IX 1954.; K u h a r St., 1. ma ja smo že tudi v Prekmurju zapeli „Bileöanku“, Obmurski tednik, 30. IV 1954.

01 Д p Рад. В у к ч е в и Ь , Ъредба о принудпом месту боравка nuje уставпа, Бранич, Београд, 1940, бр. 2.

b il e Ck i k o n c e n t r a c io n i l o g o r - 2 8 9

od' strane rođaka, poznanika i prijatelja interniranlh. Za upoznavanje javnosti sa stanjem u logoru naročito je iskcrišćen incident od 11. februara. Krajem februara, u Ministarstvo pravde i kabinete ostalih ministara počeli su da pristižu sve brojniji zvaničnii protesti stručnih organizacija zbog protivzakonitosti sistema internacije. Ovi protesti su uglavnom zahtevali: 1) ukidanje Uredbe od 15. decembra 1939. godine, kao protivustavne i 2) davanje konfiniramm iicima, d)o njihovog puštanja na slobodu, bar onih prava koja im pomenuta Uredba pruža. Protesti i intervencije za puštanje intemiranih (koje su išle preko Ministarstva pravde) navele su ministra da svojim aklom broj 17483 od 6. marta 1940. godine obavesti: Advokatsku komoru, Udruženje jugoslovenskih inženjera i arhitekata, Udruženje agronoma — Sekcija Beograd, Lekarski sindikat, Udruženje advokatskih pripravnika i Udruženje lekara stažera dia je vladi predat predlog da se ovo pitanje reši na taj način što će se konfinirana lica predati u nadležnost re- dovnih sudova.60

Kako se sa puštanjem interniraca i dalje odugovlačilo, 29. marta1940. godine 29 istaknutih adivokata iz cele zemlje — pravni zastupnici interniranih lica uputili su ministru unutrasnjih poslova predstavku, u kojoj ponavljaju ranije zahteve о puštanju interniraca, uki- danju Uredbe о koncentracionim logorima i poboljšanju životnih uslova konfiniraca do tog vremena. Oni su ujedno obavestili Ministarstvo da pravni zastupnici podnose tužbe protiv diržave i odgovor- nih činovnika po Zakonu о činovnicima građamskog reda, pošto nji- hovi štićenici ne mogu da trpe ogranicavania svoje slobode.00

Akcija se vodila ne samo za puštanje intemiranih već se nastojalo da se sipreče dalja upućivanja u logor. Karakterističan dokumenat te vnste je intervencija Udruženja advokatskih pripravnika i Advokatske komore iz Beograda, upućena ministru pravde u kojoj se traži poništenje odiluke .sreskog načelnika u Čačku о konfiniranju Miloša Minića — advokatskog pripravnika.07

Zbog odlugovlačenja sa puštanjem interniraca iz Slovenije i nere- Savanja ostalih pitanja u vezi s logorom pravnici Slovenije uputili su 26. juna 1940. godine predstavku „Visokom kraljevom name- snistvu“ .68

Protesti i molbe upućeni na adresu članova vlade slati su iz či- tave zemlje.60 Opšte negodovanje u narodu zbog postojanja koncen-

ee ANRH, A-Ribara, prepis navedenog dokumenla.83 ANRH, A-Ribara, predstavka od 29. Ill 1940. godine.07 AFNJ. M. p. — p. a., Registrovano M 68 delovodni protokol, str. pov.,

redni broj 1046 (31. V 1940.) i 1036 (1. VI 1940.).08 ANRH, A-Ribara, predstavka od 26. VI 1940. god.(,fl Broj ne su bile i predstavke samih interniraca. Tako su, na primer, prema

Dnevniku A. Kardoša, internirci uputili predstavke Ministarstvu unutrasnjih poslova: 17 II (poslata И. Ill 1940. godine pod br. 8563), 11. Ill, 26. IV, 30. IV 1940. god. pod br. 4630/40, 21. VII 1940. pod br. 1437/40.


2 9 0 - SLAVOLJUB CVETKOVIĆ

tracionog logora sve je vise raslo. To se naročito osetilo u samoj Her- cegovini, što je pobuddlo prvaka Zemljoradiničke stranke Savu В. Albi- janića da već 15. februara 1940. godine piše svome šefu Milanu Ga- vriloviću: „Poslednjih dana obilazeći naše prijatelje po selima naišao sam na mnoge naše prijatelje na koje vrlo nepovoljno deluje postupak i intemacija šezdesetorice ljudi iz raznih krajeva naše zernlje u ovdašnji logor“ ; dial je : „Dok je ban Natlačen, koji je u svoje vreme takode ovde bio konfiniran, uživao slobodu kretanja u mestu i hranio se kako je hteo i mogao, a to je bilo pod diktaturom Živkovića, dotle poid vladom „Narodnog sporazuma“ konfinirci po kućnom redu ne mogu da se kreću. Stoje neprestano i danju i noću pod stražom, pred- viden je prisilan rad. Hrana im je slaba i nedostatna. Kućni red pro- pisan za njih protivi se uredbi i ustavu a gori je no za kriminalœ i robijaše. Ako su konfinirci onda treba da to i budu. Ovako po ovom kućnom redu izgleda da su taoci koje je izmislila Austrija na početku rata 1914 goddne... Da bi među našim prijateJjima koliko toliko mogao pravdati ovaj postupak današnje vlade u kojoj i naš pretstavnik su- deluje, molim te da poradiš dia se ovaj režim popravi, da budiu zaista konfinirci a ne robijaši odnosno kriminalci“ .70

Izlovane akcije pojedinaca, molbe i žalbe intemiranih članova njihovih porodica i advokata, akcije pojedimh udruženja i sl. KPJ je nastojala da kanališe u smislu jedinstvene borbe protiv režima Cvetković — Maček. Zbog toga je „Proleter'" doneo čianak pod na- ßlovcm „U borbu protiv koncentracionih logora, u borbu za mir“ , u kome se između ostalog kaže: „Borba protiv koncentracionih logora ne smije biti motivirana samo humanim saučešćem sa borcima koje reakcionami krvoloci spremaju dia u povoljnom momentu prosto po- ubijaju. Borba protiv koncentracionih logora se mora voddti pre svega u znaku borbe protiv imperijalističkog rata. Borba protiv imperijali- stičkog rata za mir, protiv koncentracionih logora je ujedno i pomoć SSSR-u protiv koje imperijalisti spremaju napad sa svih strana.“ 71

KPJ je na vreme bila obaveštavana о životu u logoru i mogla je da preduzima sve potrebne mere u cilju dalje borbe protiv koncentracionog logora. Još rani je, u akciji za pomoć političkim osudenicima, a naročito u jetsen 1939. godine, KPJ je uspela da mobilise veliki broj kultumih i javnih radnika oko kampanje za pomilovanje svih politič- kih osudenika. Formiranjem koncentracionih logora u Lepoglavi i Bileći pojačana je akcija Narodne pomoéi, a širom zemlje stvarali 'su se odboiri za pomoć internircima. Putem letaka i rezolucija obavešta- vana je javnost о postojanju koncentracionih logora, о režimu u logorima, raskrinkavana je namera vlade da policijskim metodama iz-

7’ ANRH, A-Ribara, citirano pismo. Upor.: d r I v a n R i b a r , Politički zapisi, IV, 116—117.

71 Proleter, Januar — februar, 1940, str. 8.


vrši psihičko ili fizičko uništavanje interniranih.72 Materijal za ovu akciju slali su, delom, samt internirci u svojim pismima iz logora.

Na veliki odjek u javnosti, naročito u Sloveniji, naišlo je poznato otvoreno pismo druga Edivarda Kardelja dr Mačeku.73 U pismu se razgolićuje lažna demokraticnost dr Mačeka od vremena kada se nalazio u opoziciji i borio za vlast. Drug Kardelj u svome pismu uka- zuje na činjenicu da se u koncentracionom logoru u Bileći nalaze predstavnici onih snaga koje su se na izborima 1938. godine zalagale za opoziciju; da se, štaviše, u logoru nalaze i neki od kandidata sa Mačekove opozicione liste (kao Venclj Perko i Alojz Hohkraut), a da se dirugi narodni borci moraju kriti ispred policije. Pismo optužuje Mačeka, Korošca i bana Natlačena da su za najsvesnije borce oslo- bodilačke borbe hrvatskog naroda formirali koncentracione logore. U istom pismu drug Kardelj poziva Mačeka da se raspuste koncentracioni logori, ukine Zakon о zaštiti države i otvore zatvori, jer je narodu potrebno mnogo slobod.e da bi sačuvao mir u imperijalistič- kom požaru.74

Bilećki koncentracioni logor duboko je uzbudio javnost u Cmoj Gori. Oko 150 delegata određenih iz opština i srezova čitave Crne Gore i Boke sakupilo se 11. marta na Cetinju. Najpre je bila delegacija od njih dvadeset, a zatim su svi delegati bili primljeni kod podbana Simonovića. Pred njim je pročitana predstavka, koju su svi priisutni delegati potpisali, u kojoj se govorilo da su se Cmogorci i Bokelji nadali da će se posle potpisivanja sporazuma Cvetković — Ma- ček situacija poboljšati, jer je nova vlada obećala političke slobode. Međutim, doživeli su da se na cmogorsko-hercegovačkoj granici u Bileći otvori koncentracioni logor, koji ih podiseća na logore Balda- gasone i Nežidera.75 Podvlačilo se da crnogorski narod ceni slobodu i ljudsko dostojanstvo, pa da zbog toga ne može ra\modušno da gleda na mere kao što su koncentracioni logori. Zato je, u ime naroda, delegacija energično tražila da se prestane sa daljim odvodenjem u logore, da se prekine sa režimom koji tamo vlada i da se raspusti logor u Bileći i drugim mestima, a internirci puste na slobodu. Podban je obećao da će se о ovim zahtevima strogo voditi računa.70

12 Neki od sačuvanih letaka, proglasa i rezolucija partijskin foruma i organizacija u vezi s borbom protiv koncentracionih logora éuvaju se u arhivama: A-CKSKJ, dok. br. 14536, 4706, 15455, 4569, 113, 43, 4857, 8339, 8326, 4569, 8617, 103, 8340 i 63. ANRH, dok. br. la. I. 68; A-CKSKS1, dok. br. 32. Tadašnja gra- danska štampa donosila je u vezi s logorom samo zvanična saopštenja vlade i policije.

73 AFNRJ, A-1I — СРВ/Зс, f-63, izveštaj dopisnika iz Ljubljane od 7. V 1940.74 Kardelj Edvard (Sperans), Odprto pismo dr Mačku Vladimirju, v Lju-

bljani 6. III 1940., dokumenat u A-CKSKJ, 1.56.75 Logori koje je Austro-ugarska Monarhija formirala u toku prvog svet-

skog rata.79 Велика народна denyraimja на Цетгиьу, Зета, Подгорица, 17. III 1940.;

B a t r i ć J o v a n o v i ć , Seljačka samopomoć, Komunist, Beograd, 13. VII 1959.

19*


U toku proleća 1940. godine u Crnoj Gori je vođena živa akcija protiv rata. Tada isu održavani protestai zborovi protiv gospode koja hoće da uvuče zernlju u imperijalistički rat. Između ostalog, traženo je puštanje mobilisanih vojnika kućama i ukidanje koncentracionih logora. (Zahtev za puštanje vojnika kućama bio je pogrešan. Pokra- jinski komitet KPJ za Cmu Goru, koji je pokrenuo ovu akciju, ni je razumevao liniju CK KPJ u pitanju odbrane zemlje. Zato je i doneo pogrešnu odluku da se povede kampanja protiv mobilizacije. Partija je u to vreme stajala na liniji borbe protiv imperijalističkog rata, kroz jačanje unutrašnjih diemokratskih snaga u zemlji i oslonac na SSSR u spoljnoj politici. U vezi s ovim dogadajima u Cmoj Gori CK je odtmah intervenisao i greška je nešto kasnije ispravljena.).77 Sa ovih zborova upućivane su rezolucije Banskoj upravi na Cetinju i Ministarskom savetu u Beogradu. Prema izveštaju Komande žandar- merije (pov. J. B. br. 3605) od 15. jula 1940. godine Ministarstvu vojske i mornarice održane su demonstracije u slédecim mestima: u Podgorici (9. aprila 1940.), u prisustvu nekoliko stotina lica; na Ri- jeci Cmojevića (27. aprila), oko 100 gradana: u Splitu (srez danilov- gradski, 29. aprila), oko 1.500 lica; u Golubovcima (srez podgorički,29. aprila), oko 1.500 gradana; u Podgorici (29. aprila), uz učešće 500 lica; u Nikšiću (6. maja) 300 lica; u Andrijevici (6. maja) — u demonstracijama je uzelo učešća 150 gradana; na Cetinju (17. maja) demonstriralo je oko 80 lica; u Podgorici (21. jula), oko 300 gradana. Prema istom izveštaju, u Liješkom Polju (srez podg'orički) 5. maja jedan opštinski odibornik govorio je prisutnoj masi „kako treba raditi na tome da se vojska pusti kućama i ukinu koncentracioni logori“ , a slično je govorio i predsednik Donjozetske opštine (srez podgorički) 26. maja.78 Na svim ovim skupovima, pored ostalog, energično se zahtevalo raspuštanje koncentracionih logora.79

U nizu mera koje predlaže za sredivanje stanja u Crnoj Gori ministar vojske i mornarice, u svom pismu predsedniku Ministarskog

,7 U rereratu druga Josipa Broza — Tita na V zemaljskoj konferenciji kaže se: „Drugovi koji su tu parolu forsirali zaboravili su da je u to vrijeme situacija bila drugačija nego ujesen 1939. godine kad je izbio rat, kad je parola protiv mobilizacije bila pra^lna i nužna. Pri svemu tome drugovi su se pokazali i ne- disciplinovani, jer kad im je CK ukazaö na tu pogriješku i potrebu da se hitno ispravi, oni su se upustili u polemiziranje sa CK u prilično nedrugarskom tonu“. Komunist, Beograd, 1946., br. 1, str. 80.; Upor.: Б а т р и Ь J o BaHOBnh, KT1J у Црпоj Гори, Београд, 1959, 223.

78 AVII, XVII - И - IV, br. 4.70 Pod optužbom da su zahtev ali raspuštanje koncentracionih logora i

puštanje mobilisanih vojnika kućama, vodi ovih demonstracija odgovarali su pred Državnim sudom za zaštitu države. Prema optužnicama: D. T. br.: 1170/40/6; 969/40/7; 863 40/5; 822/40/10; 821/40/5; 731/40/10; 697/40/4; 731/40/8; 820/40/8; 819/40/8; 1015/40/7; 767/40/11; 990'40/5; 836/40/5 odgovaralo je i osudeno je u toku leta 1940. god. 34 lica na kaznu do godinu dana zatvora. AFNRJ, A-II-CPB/4, f-65.


saveta od 26. jula 1940. godine, predlaže da se svi istaknuti komunisti i cmogorski federalisti, na čelu sa Petrom Plamencom, intemiraju u koncentracioni logor, a da se protiv komunista i njihovih akcija pre- duzimaju energičnije i oštrije mere.80

Ako se uzme u obzir raspoloženje naroda u Hercegovini, (pismo Albijanića od 15. februara 1940) i široka akcija protiv koncentracionih logora u Cmoj Gori, može se usvojiti kao tačno i tvrđenje Radovana Papića da je i u samoj Bileći došlo do demonstraciia seijaka, koje je predvodio pravoslavni sveštenik iz Fatnice Sima Radulović.81

Borba KPJ protiv koncentracionih logora uveliko se voddla i u Sloveniji. Već krajem februara meseca partijski komitet u Celju raisturio je letak „Slovenačkoj javnosti“ , pisan na osnovu pisma Milana Apiha iz Bileće. Zbog ovog letka, kao i samog udela u protestnoj akciji protiv političkog terora i koncentracionih logora, u vremenu odi 24. februara do 1. marta 1940. godine, bili su uhapšeni u celjskom kraju: Plaskan Vera, Plaskan Mirko i Storm an Gotfrid iz Svetog Ruperta. Stante Petar82 iz Cel ja i Pikl-Slander Mica iz Svetog Pavla kod Prebolda. Nedelju dana kasnije bila je uhapšena i učenica VIII razreda celjske gimnazije Ivanka Uranjak iz Migojnice kod Gri- žah.83 Prema mesečnom obaveštajnom izveštaiu Štaba IV armijske oblasti za mesec april 1940. godine, u selima Vrblje, Migojnica i Za- bukovce, sreza celjskog, u noći 9/10. aprila, rasturani su leci: ,,Po- šteni sloveneki javnosti“ i „Sistem proganjanja in ubijanja naših naj- boljših ljudi se nadaljuje“ . Isti leci sa potpisom ,.Akcija za pomoć žrtvama nasilja“ rasturani su u noći 10/11. aprila u selu Sv. Pavel pri Preboldu i bližoj okolini.84

Radničko kultumo-umetničko društvo „Enotnost“ u Jesenicama uputilo je peticiju Ministarstvu unutrašnjih poslova, 18. juna 1940. godine. u kojoj je zahtevalo da se što pre raspusti koncentracioni logor u Bileći i povedie istraga protiv uprave logora, da se puste svi internirci, a u prvom redu članovi društva: Perko Venclj i Ignac Kralj. Zbog ove peticije Banska uprava Dravske banovine u Ljubljani, svojim aktorn II / br. 7156/1 od 27. jula 1940. godine, raspustila je po-

80 AVII, XVII - 11 - IV, br. 21, koncept pisma od 26. VII 1940. godine.81 С 1. Rad. P a p i ć a , Kako se rodila „Bilecanka“, Oslobodenje, Sarajevo,

1. V 1953.83 Za Stante Petra drug Edvard Kardelj pogrešno navodi u svome pismu

od 6. II 1940. god. Vlatku Mačeku da se nalazio u Bileći. Stante Petar je u to vreme bio uhapšen u Celju, a 14. VII 1940. god. sudeno mu je sa petoricom drugova zbog rasturanja letaka. Stante je tom prilikom osuden na godinu dana zatvora i nije se pojavljivao u Bileći. О tome vid.: Sestorica optuženih, Komu- nist, Beograd, 15. I 1959.

88 A-CKSKS1., dok. br. 72 i AFNRJ, A-I-MS/4, £-101, izveštaj Predstojni- štva gradske policije u Celju.

84 AVII, XVII - 32 - I, br. 23.

meniuto društvo.86 Zbog potpisivanja protesta protiv nečovečnog i nezakonitog postupanja sa internircima u Bileći, od strane iste Bano- vine, u julu mesecu, bili su raspušteni: Društvo „Vzajemnost“ i Podružnica Saveza metalskih radnika Jugoslavije u Lescama; zatim drustvo „Kmeöki fantov in deklet“ u Bohinju, a septembra meseca došlo je do raspuštanja „Zveze stavbinskih delavcev“ u Ljubljani i njene podružnice u Ljubljani i Mariboru.86 Nekoliko meseci ranije, Sresko načelstvo u Radovljici, na osnovu odluke Banske uprave u Ljubljani (pov. 11/2 br. 1974/5 od 9. marta 1940), razrešilo je Opštin- ski odbor opštine Koroška Bela, čiji se predisednik Perko Venclj nalazio u intemaciji.87 Kada je 8. avgusta 1940. godine advokat dr Ivo Stempihar, kao clan Opštinskog odbora u Jesenicama, predlagao od- boru da uputi molbu banu za puštanje iz logora Vend ja Perka i Ignaca Kralja, dva bivša funkcionera susedne opštine Koroška Bela, — predisednik opštine u Jesenicama je izjavio da je raspravljanje о tome za- branilo Sresko načelstvo u Radovljici okružnicom pov. br. 308 od 1. marta 1940. godûne.88 Svaku akciju u korist interniraca Banska uprava je zabranjivala, a policija strogo kažnjavala. U tome se išlo tako daleko da je policijski komesarijat u Jesenicama kaznio: Hamr- šak Alojza, Medvešček Elsu, Benedičič Ludviga, Trtnik Francu i Moč- nik Minku, iz Javornika na Gorenjskem, sa po 300 dinara novčane kazne ili 30 diana zatvora zato što su sakupljaii potpise za molbu na- menjenu ministru narodnog zdravlja dir Srdanu Budisavljeviću, u kojoj se tražila intervencija ministra u korist interniranih u Bileći.89

U korist interniranih intervenisale su i studentske organizacije u Ljubljani. Studenti su u prvom redu molili Senat univerziteta da se zauzme za njihove intemirane drugove Oskara Kovačića i Staneta Bajuka.00

Od velike koristi za intemirce bila je akcija Narodne pomoći. Preko mreže ove organizacije, rodbine i prijatelja interniraca, u logor je slata novčana i druga materijalna pomoć. Od dobijenih novča- nih sredstava internirci su i mogli plaćati hranu (po 3 ddnara dnevno za svakog), što su izdiejstvovali još u februaru mesecu, kao i podmi- rivati sve ostale lične i zajedničke potrebe vezane sa materijalnim izdacima. Dokumentacija о ovoj akciji Narodne pomoći vrlo je osku-

68 A-CKSKSi., policijski materijal, dokumenat о raspuštanju radničkogkulturno-umetničkog društva i dokumenat br. 6, 13 (121).

88 Solidarnost, štev. 2, sep. — okt., 1940.87 A-CKSKS1., Lična arhiva Perka Vencelja, (đalje: A-Perka) prepis odluke

Banske uprave od 9. III 1940. pov. II/2 br. 1974''5.8̂ ANRH, A-Ribara, pismo dr Stempihara od 10. VII 1940. godine.

89 A-CKSKSI., A.-Perka, prepis odluke Policijskog komesarijata u Jesenicama od 19. III 1940. godine.

90 A-CKSKSI., Univerza, akt br. 387/40 od 3. IV 1940., „Slovenskog kluba na uniVerzi“ i akt „Zveze strukovnih klubov tehničke fakulte“, br. 67, 1939/40 od 17. IV 1940. godine.



dna, ali nam sačuvana dokumenta pružaju mogucnost da sagledamo širinu same akcije.

Iz zapisnika sa sedmice Akcionog odbora stručnih studentskih udruženja u Beogradu od 30. januara 1940. godine viddmo da je Pravna zaštita studienata nameravala da odrzi protestni miting zbog organizovanja koncentracionih logora. Iz zapisnika od 3. februara1940. godine možemo videti da je Pravna zaštita pripremala za 4. februar matine u Domu studentkinja, d ji bi prihod išao u korist uhap- šenih i interniranih drugova. Iz zapisnika sedmice održane 6. februara1940. godine doznajemo da je Pravna zaštita došla u vezu sa porodi- cama interniranih i da je nameravala štampati kućni red koncentracionog logora.91 Od'bor za pravnu zaštitu studenata Beogradskog univerziteta objavio je i izveštaj о konfiniranima u Bileći. U tome izve- štaju Odbor poziva „sve studente i sve postene lju.de da ustanu protiv koncentracionih logora i pruže pomoć i podršku svakoj sabirnoj akciji, koja se u novcu, od'elu i drugim stvorima vodi u korist konfiniranih boraca za mir i slobodu“ .92 Da su se studenti odmah anga- žovali u akciji za pomoć interniranima, svedoči i činjenica da je već 21. januara 1940. godine, sa opšteg studentskog zbora u Beogradu, upuéeno pismo internircima u logor, u kome im studisnti poručuju da su nerazdvojno povezani sa njihovom borbom.93

Akcioni odbori za borbu protiv koncentracionih logora razvijali su svoju aktivnost širom zelje. Oskudni žandarmerijski izveštaji pru- žaju podatke da su se leci ovih odbora pojavljivali u Beogradu (21. III 1940), Vrbasu (30. IV 1940), Prizrenu (9. IV 1940), Zaječaru (8. VI 1940) i Leskovcu.94

U Ljubljani je tada, od strane „Prijatelja žrtava terora i reak- cije“ , izdavan list Solidarnost. Ovaj list u broju 2, za septembar i oktobar 1940. godine, na strani 7—11, donosi pregled potpome akcije vodene u Sloveniji. Iz njega saznajemo da je od prikupljenog novca u vremenu od 1. februara do kraja avgusta 1940. godine upuéeno u Bilećki logor 6.343 dinara. Prema posebnom obračunu za Savinj- sku dolinu, od) 1. marta do 15. juna 1940. upuéeno je 1614,50 dinara; a u obračunu za Gorenjsku stoji: „Bileéa poten sorod“' 7.570 dinara. Navedene sume nisu bila jedina sredstva koja su utrošena za pomoé internircima. To se vidi iz nekih stavki, kao što je „pravna pomoé“ , a naročito stavke „Skrivajuéi“ , koja se pojavljuje u izveštaju od marta 1940. godine na dial je. Ova druga stavka pokazuje da su, na primer, u martu 2.600 dinara, a u junu 4.478 dinara otišli za pomoé onima koji su izbegli konfinaciju. Da bismo shvatili pravi značaj

01 A-CKSKJ, Omladinska arhiva, zapisnik Akcionog odbora stručnih stu- đentskih udruženja.

B2 Univerzitetska biblioteka „Svetozar Markovic“, dokument br. 610.e<* A-CKSKJ, 4569.D‘ A-CKSKJ, Đ. Š. 18552 kutija VI, br. 18, 19, 16 i 25.

296 “ SLiAVOLJUB CVETKOVIC

stavke „Skrivajući“ , treba istaći da je poternica za jedanaestoricom koji su izbegli internaciju raspisana 2. marta 1940. godiine. Iz istog izvora šaznajemo da je tada bila u toku široka akcija za pomoc in- temiranima i da su samo u Splitu prijatelji prognanih sakupili u toku septembra oko 45.000 dinara.05

Ako uzmemo u obzir da je rad) Narodne pomoéi u Sloveniji, Bo- sni i Hercegovini i Vojvodini okarakterisan kao slab, a onaj u Beo- gradu i Zagrebu posebno pohvaljen na Zemaljskom savetovanju Narodne pomoći odi 11. avgusta 1940. godine,90 možemo konstatovati da je akcija Narodne pomoéi u vezi sa postojanjem koncentracionih logora bila dovoljno široka i snažna.

IV

Pritisak javnosti koji je vršen na vladu zbog postojanja koncentracionih logora ni je ostao bez od'govora. Stav vlade о tom pitanju izneo je Dragiša Cvetković u govoru koji je odiržao grupi senatora. pripadnicima JRZ i prijateljima vladine politike (1. IV 1940). Optu- žujući Milana Stojadinovića za fašizaciju zemlje, D. Cvetković nastavlja: „On je hteo ono što je na izborima izgubljeno, da jednim drugim putem povrati, pošao je jednim pogrešnim putem i da je na- stavio tako možda bi došlo do vrlo fatalnih posledica u našoj zemlji. Ja se sećam prve sednice Ministarskog saveta posle izbora. Odmah na početku sednice tražilo se opravdanje zbog izgubljenih izbora. Ljudi koji su zastupali onu drugu tezu, tj. protiv sporazuma sa Hrvatima, tražili eu opravdanje zbog izgubljene bitke. Baš ti ljudi naročito su stradali na izborima u svojim krajevima. U tirn momen- tima gurali su još oštrije u desno. Predlagali su da se stvore koncentracioni logori, ali ne za komuniste, svi mi mislimo da komuniste treba odvajati tamo gde im je mesto, ali su oni predlagali koncentracione logore za političke ljudfe. Onda se baš sastavljao budžet. Imaii smo izvesne amandmane. Ja se sećam resora Ministarstva unutra- šnjih delà. Pokušano je da se unesu takve stvari koje bi, da ih nismo brisali, izazvale revoit u narodu da bi se siüuacija još vise kompli- kovala.“07 U toku priprema za nove izbore Cvetković se koristi ne-

eB A-CKSKS1., dokumenat br. 6, 13 (121).09 A-CKSKJ, 15968.97 Политика, 2. IV 1940., str. 3.Interesantan je ođgovor Milana Stojadinovića upućen uredništvu Поли

тике: „Kada se zna da je tu fašizaciju ranije sprovodio sam gosp. Cvetković kroz Jugoras — u kome je pored plavih košulja uveo i fašistički pozdrav, a danas je gos. Cvetković počasni pukovnik Hrvatske fašističke organizacije, čijoj zabavi u Zagrebu lično prisustvuje sa šeširom Hrvaitčke seljaeke zaštite na glavi. Moželi se ozbiljno govoriti о tobožnjim namerama moje vlade, za konc. logore, kadase zna da za to vreme niko nije bio nigde interniran, dok je đar.as baš vladagos. Cvetkovića ta koja je zavela konc. logore i puni ih svakodnevno svojimpolitičkim protivnicima?“ AFNRJ, A-I-MS/7, f-116.


populamošću Milana Stojadinovića. Da bi se sprečila Stojadinovićeva protivakcija, donosi se odluka da se Stojadir.ović konfinira na osnovu člana 12a Zakona о zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi.98

Kampanja protiv koncentracionih logora, izborne pripreme, kao i uspostavljanje trgovinskih i diploma tskih odnosa sa SSSR, uticali su na ministra unutrašnjih poslova da počne da popušta pred zahtevima javnosti. Mada Kućni red nije bio povučen, njegova primena nije bila potpuna. Uprkos članu 5 toga Kućnog rede, za čitavo vreme postojanja logora internirci ni'su nikada izvođeni na rad. Od kraja marta otpočeli su da oslobađaju intemirce. Prvo su oslobođeni Anton Kolenđić, 30. marta i Jakša Damjanov, 31. marta. U vremenu od30. marta do 27. aprila 1940. godine, prema dnevniku Aladara Kar- doša, pušteno je kućama 24 lica. Među njima su bili pušteni, 22. aprila, Moša Pijade i Ivo Lola Ribar. Po dolasku kućama, bi.vši internirci ostajali su pod kontrolom policije i morali su dia sc redovno javljaju policijsikim vlastima.

Pokušaji ponovnog zaoštravanja odnosa u logoru javili su se posle dolaska novog upravnika logora. Stari upravnik Jojić otišao je na vojnu vežbu 24. aprila. Policijski pisar 2ugic, koji ga je privre- meno zamenjivao, popuštao je zahtevima interniraca postavljenim na raportu, pa je čak, 24. aprila, iz prostorije gde se vršio raport, na zahtev interniraca, udaljio žandarmerijisikog poručnika Terzića. Sa dolaskom Stajića, činovnika Vrbaske banovine, za upravnika logora (27. aprila), odmosi su počeli da se zaoštravaju. Novi upravnik insi- stirao je na primeni Kucnog reda. Kontrola prepiske znatno je po- oštrena time što su pisma interniraca dostavljana rodbini preko Mi- nistarstva unutrašnjih poslova. Režim poseta internircima znatno je pooštren i internirci vise nisu mogli odlaziti u vreme poseta u mesni hotel, kao što se bilo ustalilo u praksi.

Sa prvim otpuštanjima interniraca stigla je vest, koja je potekla od izaslanika Ministarstva, da se sprema preseljenje logora, verovatno u Gacko. Namera vlade da preseli logor izazvala je novu uzne- mirenost medu internircima. Time je otpadala perspejktiva dia u kratkom roku budu pušteni kućama. Preseljenje u Gacko ili Avtovac (druga varijanta vesti) pogoršalo bi položaj interniraca i time što su ova mesta bila još udaljenija od glavnih saobraćajnica. Nada da će svi internirci biti pušteni u maju prekraćena je diolaiskom Šeška Jo- žeta iz Kočevja, 10. maja 1940. godine. Šeškov dolazak u logor po- klopio se sa vestima da je Banska uprava u Ljubljani, rešavajući о žalbi interniraca, potvrdila odluke osnovnih policiiskih vlasti о konfinaciji."

es Политика, 17. IV 1940. god. — Saopštenje о konfinaciji Stojadinovića.89 ANRH, A-Ribara, prepis odluke Banske uprave u Ljubljani od C. V

1940. god.


Sa vise strana internirci su u toku maja primili obaveštenja da će se logor raspustiti. Smatrajući dia će novim protestima protiv uprave logora ubrzati stvar, internirci su tražili povod za takvu akciju. Tu priliku pružio im je poručnik Terzić kadia je 25. maja zabranio internircima dia večeraju zajedno. U znak protesta internirci su objavili štrajk glađu.100 Kada je 27. maja Stajić otišao, u „makedonskoj“ sobi došlo je do novog incidenta, pošto je Terzić pokušao dia pogorša higijenske uslove života — preseljenjem interniraca u jednu zajedničku sobu. Na protestne telegrame interniraca koje su poslali povodom ovih događaja odgovorio je telefonom pomoćnik ministra unutrašnjih poslova. Između ostalog pomoćnik je rekao da će о svemu obavestiti ministra, a sa svoje strane je dodao dia ie mimstar odavno pristao na ukidianje logora, ali da puštanja zadiržavaju policijske vlasti Beograda, Ljubljane i Skoplja.101 Zadovoljni ovim odgovorom, internirci su prekinuli štrajk glađu, koji je trajao tri dana. Odbijanje žalbe interniraca od strane banske vlasti u Ljubljani, kao i negativan stav koji je u maju mesecu zauzela banska vlast u Skoplju u pitanju puštanja dr Dušana Nedeljkovića, potvrđuju mišljenje da se policija zaista suprotstavljala puštanju interniraca.102

Posle odüaska Moše Pi jade i Ive Lole Ribara iz logora, ne može se utvrddti ko ih je zamenio u Logorskom komitetu. Na osnovu toga što se kao potpisnici telegrama koji su slati ministru unutrašnjih poslova i dr Ivanu Ribaru pojavljuju imena Dušana Neđeljkovića, Koste Stamenkovića i Milana Apiha, pretpostavlj amo dia su u to vreme oni ulazili u legalni Akcioni odbor, kao predistavnici pojedinih soba.

Tridesetog maja vratio se sreski načelnik Jojić sa vojne vežbe i ponovo je preuzeo dužnost upravnika logora.

Od 22. aprila u zgradi gde su se nalazili internirci bili su sme- šteni i žandarmi. Poručnik Terzić je stoga nastojao da internirce, koji su tada u toku dana odlazili iz jedne sobe u drugu, sve skupa preseli u jednu zajediničku sobu i.‘ pored ostalog, time oslobodii prostorije za smeštaj žandarma. Zbog toga je, počev od 24. apriia, dolazilo do incidenata između interniraca i Terzića. Samo donekle ovo je bilo pre- kraćeno na raportu kod upravnika logora 6. juna 1940. godine. Či- tava stvar je okončana tek 12. juna, kada je Terzić došao da iseli preostale Slovence iz njihove sobe. Ovom prilikom došlo je do obja- šnjavanja sa njim, zbog čega je Terzić odvukao jednog internirca u svoju kancelariju. Tamo mu je pretio sabljom i u prisustvu žandar- merijskog narednika Vuka Sinanovića vređao ga je i tukao pesni-

100 ANRH, A-Ribara, telegrami od 25. V i 27 V 1940. godine, Dnevnik Ala- dara Kardoša, Pomurski vestnik, 7. V 1959. god., str. 3.

501 Pomurski vestnik, 7. V 1959. god., pismo Cačinoviča od 27. V 1940. godine.102 ANRH, A-Ribara, pismo advokata Stempihara od 11. V 1940. godine i

pismo dr Dušana Nedeljkovića Savetu Filozofskog fakulteta u Skop]ju od 18. V 1940. godine.

BILEĆKI KONCENTRACIONI LOGOR - 2 9 9

саша. Kako se to dešavalo u zgradi gde su internirci bili smesteni, protesti interniraca sprečili su dalju tuču.l0S

Pokušaji zaoštravanja odnosa u logoru primenom pojedinih od- redbi Kućnog reda činjeni su i u vreme puštanja starin i dolaska novih interniraca. U toku juna pušteno je trinaest interniraca,104 a u logor je doveden Franc Pacek iz Slovenije. A 22. juna u logor su po drugi put dovedem Jovan Stojisavljević i Jovan Radionjic.105 Sve je ovo govorilo da su netacni glasovi о skorom raspuštanju logora.

Postojeća dokumenta ne daju mogućnost da se prati rad ilegalne organizacije u njenoj celini. Pa ipak, izvesni detalji, kao što su, na primer, objavljivanje prvog broja lista Borba106 i akcija koja se ne- prekidno vodila protiv Kućnog redia, govore о tome da je ova organizacija i posle odlaska Moše Pijade i Ivana Milutinovića bila vrlo aktivna. Da li je funkciju Komiteta primilo u toku leta rukovodistvo slovenačke skupine ili je zajedmicku akciju koordinirao sam Akcioni odbor — ne može se utvrditi. Očigledno je da je sa pojavom lista Borba morala bit! formirana i redakcija lista, ali ni za to nema pre- ciznih podataka.

Priliv novih interniraca nastavlja se. U toku jula došli su Mirko Bagar, Maksim Goranović i Mihajlo Klajn. Izvesno olakšanje osetili su internirci 9. jula, kada je poručnik Rajko Terzić napustio logor,

10Ä ANRH, A-Ribara, tužba prot.iv Terzića.’ °* Među ovima je 12. juna 1940. godine pušten i novinar iz Tetova Aći-

mović Viktor, koga su i u tamnici smatrali konfidentom. Aćimović je voden u evidenciji II obaveštajnog odseka Glavnog generalštaba kao komunista. Iz dokumenata: AVII, XVII-7-1II, br. 39 v.idimo da je uhapšen decembra 1939. godine u Tetovu, navodno, zbog svoje komunističke delatnosti. Todor Vujasinović ga je po svome dolasku iz Zenice zatekao uhapšenog u Upravi grada P.eograda i od njega je saznao da će verovatno biti sprovedeni u koncentracioni logor. Iz dokumenata se ne može utvrditi da li je putovao zajedno sa prvom beogradskom grupom, ali je sigurno da je po formiranju „makedonske'* sobe bio smešten u nju.

105 ANRH, A-Ribara, pismo Jovana Radonjića od 24. VI 1940. godine.Jovan Stojisavljević, radnik, uhapšen je od strane Uprave grada Beo-

grada 16. I 1940. godine. Zajedno sa Aleksandrom Simićem, drejerom i Josipom Ivančevićem, limarom, bio je 22. II 1940. sproveden u logor. Radonjić i Stoji- savljević pušteni su medu prvima, ali su ubrzo ponovo uhapseni i poslati u logor, iz koga konačno izlaze tek 5. XI 1940. godine.

Ovo nije bio jedini slučaj da su jednom pušteni internirci ponovo dovo- deni u logor. Sedamnaestog juna iz logora je bio pušten Josio Hodak, a 17. X 1940. iz Osijeka je ponovo upućen u logor. Luka Nenezić (prvi put je bio pušten zajedno sa Hodakom) uhapšen je u Zagrebu i 21. X 1940. po drugi put je takode doveden u logor. Svi ovi internirci slati su u logor uglavnom sa motivacijom da se nLsu redovno javljali policijskim organima u mestu boravka.

1,8 Aladar Karđoš u svom Dnevniku zabeležio je da je 9. VI 1940. izišla Borba; list je bio džepnog formata. Ovaj list nije sačuvan ni u jednom primerku. Ne zna se tačno ni koliko je brojeva u svemu izdato.


zbog premeštaja iz Bileće.107 Letnji meseci poveéali su broj poseta internircima. U to vreme često dolaze ne samo članovi porodica već i pravni zastupnici. U vezi s tim posetama, a radi poštovanja Kućnog reda, upravnik Jojić naredio je, 31. jula 1940. godine, vodtniku specijalnog žandarmerijskog vodia da osobe koje dodu u Bileću radi posete mogu za čitavo vreme svoga boravka posetiti interrdrce samo jednog dana. Ta poseta može trajati najviše dva sata, i to jedan sat pre i jedan posle podne.108

Kada su 4. avgusta internirci primili vest da je logor u Lepo- glavi raspušten,100 pojavila ise nova nada о skorom odlasku kući. 1 pored puštanja interniraca, u zemlji se i dalje vodila kampanja protiv logora, jer sve dok se u logoru nalazio i poslednji internirac postojala je opasnost da se logor počne ponovo da puni. Pošto je u logor doveden 4. septembra novi internirac, Rek (Röc) Blaž,110 svakome je bilo jasno da vlasti ne nameravaju da raspuste Bilećki logor.

Septembra meseca stigla je brodom iz francuskog koncentracionog logora jedna grupa naših španskih dobrovoljaca. U Splitu ih je prihvatila policija i spmvela u Zagreb, gde su ostali 15 dana u zatvoru. Zatim, oni koji su bili iz Banovine Hrvatske proterani su u rodmi kraj, a Ljuba Zivkovic, Borislav Milošević, Drago Jovanovié i dr Blagoje Neškovic bili su preko Bosanskog Broda sprovedeni u Bi- leću.111 Po doiasfou u logor, 11. oktobra 1940. godine, „Spanci“ su smešteni u posebnu sobu i nekoliko dana su bili izolovani oà ostalih interniraca. Veé posle par dana pomešani su. sa ostalima, stekavši time prava koja su u logoru bila izvojevana. U arhivi dr Ribara sačuvane su priznanice Laze Kapora о utrošenom novou i dokumenta о prir- mopredaji blagajne od' strane interniraca. Ovo nam pokazuje da su i pod kraj postojanja logora internirci imali dobro organizovan kolektiv i da su raspolagali sa do vol. jno novca za nabavku hrane i ostalih potreba. Priznanice pokazuju da su internirci 1. novembra raspolagali sa 2.038,50 dinara.112

107 Devetog jula Aladar Kardoš piše da je straža bez pušaka i to povezuje sa odlaskom porußnika Terzića.

108 ANRH, A-Ribara, naređenje pov. br. 1536/40 od 31. jula 1940. godine.10B Dnevnik A. Kardoša, 4. V1IT 1940. god.110 Rek (Rôk) Blaž uspeo je da izbegne konfinaciju iebruara 1940. godine.

Tada je i za njim bila raspisana poternica. Otkriven je 28. marta 1940. god. u Šoštanju, srez Slo\'enski Gradée, i prilikom hapšenja ran.ien je u nogu. Pošto je pet meseci proveo u zatA'oim, dopremljen je u Bileću. AVII, XVII-32-I, br. 23, br. 13.

111 ANRH, A-Ribara. pismo Ljube Živkovića od 9. X 1940. godine.112 ANRH, A-Ribara, pi*iznanice od 3. X, 6. XI, 13. XI 1940. godine i pre-

gled blagajne od 6. XI i 14. XI 1940. godine.Cifre utroška novca govore da su izdaci išli na kupovinu namirnica, pranje

veša, brijanje, kupovinu novina, poštanske troškove, prenos stvari i zajmove za putovanja prilikom odlaska iz logora.

BILECKI KÖNCENTRACIONI LOGOR - gQJ

Napori advokata koji su branili internirce počeli su dâ daju ozbiljnije rezultate. Kadia je 6. maja 1940. godine Kraljevsko-banska uprava u Ljubljani odbila žalbu Perka Venclja na odluku о konfinaciji, podneo je u njegovo ime advokat dr Ivo Stempihar tužbu Uprav- nom sudu u Celju zbog nezakonitosti rešenja. Ne siažući se u celosti sa navodom tužbe, Upravni sud je ipak, svojom odlukom od 16. oktobra 1940. godine, doneo presudu kojom se odluka Banske uprave od 6. V 1940, I I /2 br. 1660/3 proglašava nezakonitom. Upravni sudi je svoju odluku motivisao time što je Banska uprava sama, obrazlože- njem svoga rešenja, potvrdila da Perko Venclj posle 15. decembra 1939. godine nije ničim pokazao da remeti javni red i mir, i da, prema tome, nije mogao biti konfiniran po cl. 12a Zakona о zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi113. Ovo je već bio znatan uspeh, iako je sudskom odlukom predloženo da se doneta rešenja ne sprovode u život bez presucte višeg organa.

Po preostale slovenačke internirce stigla je policijska pratnja iz Ljubljane i oni su 25. oktobra pušteni iz Bileékog logora, s tim da se, kao i svi ranije pušteni, javljaju policiji u mestu svoga boravka. In- temacija u Bileéi je na taj način bila zamenjena konfinacijom u rodni kraj. Pre 6. novembra bili su pusteni svi „Spanci“ i najveći dieo ostalih interniraca, a u logoru ostali su samo Maksim Goranović, Luka Nenezić i Hodak Josip. Nastojanjem dr Ivana Ribara ubrzano je pu- štanje i ovih pre ostalih interniraca. Luka Nenezić i Josip Hodak javili su dr Ribaru 25. novembra 1940. godine iz Sarajeva da je pušta- njem njih dvojice Bileéki logor raspušten.

Od značaja za Bileéki logor je i presuda Državnog saveta Kraljevine Jugoslavije od 3. decembra 1940. godine, br. 26954/40. Po uloženoj žalbi od strane Banske uprave u Ljubljani i Venclja Perka, Državni savet, u slučaju konfinacije Venclja Perka, donosi odluku kojom potvrduje presudu Upravnog suda u Celju od) 16. oktobra 1940. godine. U obrazloženju presude se kaže: „Za delà učinjena pre Uredbe u cilju remeéenja reda i mira potrebno je postupanje po sudu izre- čene kazne zatvora, pa tek onda upuéivanje u drugo mesto, dočim za primenu paragrafa 2 Uredibe, neophodino je da je tužilac posle Uredbe remetio red i mir, što ni sama upravna vlast ne tvrdi u svojim odlu- kama. Pa kako ni jedno ni drugo u ovom siucaju ne postoji, tužilac po zakonu nije mogao biti proteran u drugo mesto, usled éega se ožalbena presuda pokazuje kao osnovana na zakonu, a diosledno tome žalba Banske uprave odbačena je kao neumesna.“ 114 Istom presudom odbijen je žalbeni prigovor Venclja Perka da Uredba od 15. XII 1939. godine nije bila u skladiu sa tadašnjim ustavom Kraljevine Jugoslavije. Ovom presudom je sa merodavnog mesta priznata činjenica da je intemacija Venclja Perka bila protivzakonita.

113 A-CKSKSL, A-Perka, prepis navedenih dokumenata.114 A-CKSKSL, A-Perka, prepis presude od 3. XII 1940. godine.

3 0 2 “ ŠLAVOLJUB CVETKOVIĆ

Pretrpevši neuspeh sa civilnim koncentracionim logorom u Bi- leći, vlada je tražila nove mogućnosti da neutralise akciju KPJ. Po- što su vojni krugovi shvatili da se komunisti ne mogu vise neutralisât! intemiranjem poznatih rukovoddlaca, načinili su nov plan za izo- lovanje svih onih koji su bili zabeleženi kao komunisti. U tu svrhu Ministarstvo vojske i momarice izdalo je 11. X 1940. godine naredbuо formiranju vojnih koncentracionih logora. Prema toj naredbi imalo je da se pozovu u vojsku sve ličnosti sumnjive za komunisti cku pro- pagandu i od toga ljudstva (plus 10% žandarma) trebalo je formirati tri bataljona. Za komandante bataljona odredeni su biii aktivni žan- darmerijski potpukovnici, a za komandire četa (jačine 250 ljudi) penzionisani žandarmerijski oficiri. Za komandire vodova (jačine 60 ljudi) odredeni su. penzionisani žandarmerijski vodnici i narednici. „Na svaku četu — navodd se u. naredbi — izdati po 50 pušaka „Manliher“ s potrebnom količinom municije. Oružje izdati samo žandarmeriskim podoficirima i obaveznicima žandarmima. Logor ograditi žicom da nenadležna lica ne ulaze u logor. Obrazovanje ovih radnih logora vrši se po rešenju pretsednika Min. saveta“ ,175 kažo se u ovoj naredbi. Naredba odireduje da se prvi bataljon formira od lica sa teritorije Uprave grada Вeograda, dnigi bataljon od lica sa teritorije Dravske, Vardartske i Vrbaske banovine, a treći bataljon od lica sa teritorije Zetske banovine. Jedan polubataljon odreden je za rad na aerodtromu u Smederevskoj Palanci, drugi bataljon za rad na pruzi Tutin —Roza j — Berane, a pola trećeg bataljona predviđeno je za seču drva u Ku ce vu.110 U isto vreme u Banovini Hrvatskoj započelo je ponovno pun j en je logora u Lepoglavi

ZAKLJUCAK

U vladd Dragiše Cvetkovića, od samog njenog formiranja, bila je vrlo živa ideja о stvaranju koncentracionih logora za komuniste. Posle promena kur sa u spoljnoj politici i sporazuma sa Mačekom, a u vezi s pripremama za uključivanje u ratni sukob, ispitivane su mo- gućnosti da se formiraju koncentracioni logori za komuniste. Uspesi KPJ, koja je, pod parolom .,Za hieb, mir i slobodu“ , odlučno povela narodne mase u borbu za poboljšavanje životnih uslova radničke klase, diemokratizaciju političkog života i bezbednost zemlje (pod kraj 1939. godine), zbunili su vlastodršce. Demonstracije iz decembra 1939. godine zaplašile su buržoaziju, koja se odlučila na surovo razra-

116 Citirano po izveštaju Uprave Vojno tebnickog zavoda u Kragujevcu о pronađenim lecima, od 24. II 1941. godine. A-CKSKJ, Đ. š. 18552, kutija VI.

118 Naredbom Ministra vojske i mornarice str. pov. Đ. br. 102 od 6. I 1941. naredenje od 11. X 1940. izmenjeno je utoliko sto se, urnesto u prvi bataljon, ljudstvo sa teritorije Uprave grada Beograda imalo uputiti u polubataljon u Smederevsku Palanku gde su imale biti pripremljene barake 12. I 1941. godine. A-CKSKJ Đ. š. 18552, kutija VI.

BILEĆKI KONCENTRACIONI LOGOR - 303

čunavanje sa radničkom klasom. Pošto postojeći paragrafi Zakona о zaštiti javne bezbedinosti i poretka u državi nisu predvidali stvaranje koncentracionih logora, a kako se radilo о ljudima koji zbog svoje delatnosti nisu mogli krivično da odgovaraju pred vlastima, doneti su novi propisi. Radd uklanjanja istaknutih komunista iz društvene sredine, a u cilju obezglavljivanja KPJ, režim je na brzinu doneo Uredbu od 15. XII 1939. godine. Njome je u Zakon о z!lštiti javne bezbednosti i poretka u državi dodat član 12a. Donošenjem ove Uredbe ostva- rena je inicijativa reakcionarnih vojnih krugova о formiranju koncentracionih logora za komuniste.

Suština člana 12a sastojala se u tome što je о sudbini konfiniranih lica odlučivao nadležni sreski načelnik. Po posebnom ovlašćenju ministra unutrašnjih poslova, načelnici su mogli dia propisuju pravilnik о kućnom redu za ovakva lica. Na taj način, buržoazija, koja se plašila révolta širokih narodnih masa, vešto je izbegla dia zvanično i otvoreno objavi stvaranje koncentracionih logora.

Uredba od 15. XII 1939. godine omogućila je vladajućem sloju buržoazije da je primeni na najrazličitije protivnike režima, a ne samo na klasnog neprijatelja — radničku klasu. Pa ipak, ona je bila uperena uglavnom protiv komunista.

Prozrevši nameru vlade, KPJ je uspela da veći deo rukovodećeg kadra na vreme upozori na opasnost od hapšenja i time ga spase si- gurne intemacije u koncentracione logore.

Cinjenica da je ustanova koncentracionog logora bila u suprot- nosti sa zakonskim propisima olakšala je KPJ da u kampanju protiv koncentracionih logora uključi najšire demokratske slojeve stanovni- štva i da uz svesrdno zalaganje istaknutih pojeddnaca izvrši snažan pritisak na režim, koji se već od prvog dana morao pravdati ogor- čenoj javnosti u zemlji zbog' ovog postupka. Režim je na konkretne akcije protiv koncentracionih logora odgovorio policijskim repre- salijama. Na ovaj način vlada se još vise raskrinkala pred narodom, a to je doprinelo porastu borbenog raspoloženja narodnih masa, borbi. koju je KPJ vodila za mir i demokratizaciju zemlje.

Sve dok je postojao Bilećki logor, diok ga poslednji internirci nisu napustili, bez obzira na oštrinu režima u njemu, postojala je opasnost da se logor ponovo napuni. Ta činjenica služila je režimu za zastrašivanje. Ista cinjenica upozoravala je KPJ i gradansku opoziciju da moraju istrajati u borbi protiv Bilećkog logora.

Sopstvenim snagama interniraca i angažovanjem partijskih organizacija širom zemlje KPJ je u vezi s Bilećkim koncentracionim logorom voddla uspešnu borbu. Borba je vodena oko nekoliko osnovnih pitanja:

1) Likvidacije koncentracionih logora u celini.Borba je vođena u sklopu opšte borbe za mir i demokra

tizaciju zemlje, a protiv imperijalistickog rata.

3 0 4 - SLAVOLJUB CVETKOVIC

Komunistička parti ja je uspela da na ovom pitanju anga- žuje najšire slojeve stanovništva. Putern demonstracija, mitinga i protesta izražavano je nezadovoljstvo postojedm stanjem u zemlji i vršen je stalan pritisak na vladu da se koncentracioni logori ukinu..

Nepostojanje zakonskih osnova za ustanovu koncentracionih logora'" iskorišćeno je u potpunosti. Po ovom pitanju pravna zastupništva interniraca i razne profesionalne pravni- čke organizacije vodile su uspešnu borbu protiv logora.

2) Sa pitanjem ukidanja koncentracionih logora bila je povezanai borba protiv pravilnika о kućnom redu, kao i borba za po- boljšanje uslova u samom logoru.

Pretežni deo ovog okršaja nosili su sami internirci, koji su, voded ove akcije, izlagali opasnosti svoje živote.

Režim je prvo počeo dia popušta u ovim pitanjima. Za- hvaljujud ovoj borbi, Kućni red ni je nikada mogao da bude sprovedien u potpunosti. On je ostao samo kao sredstvo za po- vremeno zaoštravanje odmosa u logoru i opravdanje raznih ispada organa vlasti prema internircima.

Uspešnoj borbi interniraca protiv Kućnog reda dJopri- nele su i intervendje raznih organizacija i uticajnih pojedinaca, и pivom redu dr Ivana Ribara. Glavni faktor u ovoj borbi bio je snažni i dobro organizovani kolektiv interniraca.

3) Borba za puštanje pojed.inaca iz logora.О va akcija vođena je u sklopu borbe za likvidiiranje logora

u celini. Ona se zasnivala na nezakonitosti intemadje. Ova borba pružala je veliku moguénost KPJ za angažovanje sta- novništva i uticajnih pojedinaca, a u lokalnim okvirima doprinosila je opštoj borbi protiv režima vlade Cvetković—Maček.

Suprotnost u redovima vladajudh krugova, izražena u medu- sobnoj borbi za vlast, doprinela je takode da borba KPJ protiv ozlo- glašenog Bilećkog koncentracionog logora bucie uspešna.

Slavoljub CVETKOVIC

PRILOG

k u Cn i r e d z a k o n f in ir c e u b il j e Cu .Л

Cl. 1.

Cl. 2.

Cl. 3.

Cl. 4.

Cl. 5.

Cl. 6.

Cl. 7.

Konfinirci idu na spavanje. ustaju sa spavanja, polaze na odmor, šemju i svaki drugi rad samo u odredeno vreme i na odredeni znak zvona ili drugog signala ili na poziv službenog organa.

Samo na dati znak zvona ili poziv službenog organa može se poći na šetnju, odmor i rad.

U jutru, na dati znak zvona, svaki k[onfini]-rac mora odmah ustati, urediti svoje stvari, spremiti postelju, umiii se, očešljati i primiti doručak.

Od 15. aprila do 15. oktobra k[onfini]-rci ustaju u 6 časova, a od16. okt. do 14. aprila u 7 časova. No upravnik logora obzirom na mesne prilike i vremenske pojave rnoze odrediti i drugo vreme za ustajanje.

Od časa ustajanja do 8 odn. 9 éasova k[onfini]-rci ima da obave i zavi’še sledeće poslove: čišćenje obuče, odela, uredenje svojih stvari, uredenje postelja kao i prostorija u kojim spavaju i hrane se, hodnikai umivaonika i uopšte prostorija u kojima žive. Po završetku pobro- janih poslova k[onfini]-rci dolaze u grupama i odeljenjima na doru- čak, koji se ima obaviti za 1 sat. Kako koja grupa završi doručak odlazi na rad, koji odreduje upravnik logora. Ukoliko to vreme ne bi dopu- stilo provešće se u sobama sve do 13 časova kada po grupama idu na obed.

Za ručak i posle ručka odreduje se odmor sve do 14 časova u kojem meduvrernenu ima da se očisti pribor za jelo. Odmor se ima provesti u odeljenjima. Od 14,30 sati do 17,40 k[onfini]-rci će provesti na odredenom radu ako to dopuštaju vremenske prilike, inače sve vreme če se provesti po odelenjima koje ima da se završi u 18,30 u zimskom a u letnjem u 19,30. Kada nema rada upravnik može odrediti razne ve- žbe. Vreme od obavezne večere do 20,30 casova, posle uredenja pribora za jelo, ima se provesti u odelenjima a u 20,30 časova na dati znak zvona svi k[onfini]-rci imaju biti u svojim posteljama. Preko noči odre- duju se dva požarna na smenu od samih k[onfiniJ-raca.

Za vreme šetnje ili prilikom odlaska na rad ima se ici po odeljenjima i to ne po dva odn. četiri jedan za drugim u razmaku od dva koraka a na mestu i prostoru koji odredi upravnik logora.



Cl. 8. Slobodno vreme, koje proističe iz o v o g kučnog reda, može seupotrebiti u Citanju po upravniku logora dozvoljenih kniiga, pisanju pisama svojoj najužoj rodbini.

Cl. 9. Svaki k[onfini]-rac može samo lično i pojedinačno ili pismeno naraportu svakog četvrtka, a u hitnom slučaju i svakog dana pre do- ručka, nadležnom starešini podneti molbu, žalbu ili prijavu kao i da od njega zatraži, da se spis koji bi on želeo pošalje kamo treba.

Cl. 10. Svaki k[onfini]-rac može da u granicama zakona i posebnih pro-pisa kao samog ovog kučnog reda u koliko dozvoli upravnik logora primi posete svoje najuže (najbliže) rodbine, da pise pisma svojim srodnicima, da primi pakete sa odelom, rubljem, obučom i drugim sitnicama, da о svom trošku može poručivati i primati knjige koje izlaze u našoj državi a koje dopusti upravnik logora.

Cl. 11. K[onfini]-rci se moraju dobro vladati svuda i na svakom poslu,oni moraju biti uvek pristojni i uljudni, moraju izbegavati sve ono što bi se protivilo zakonskim propisima i zahtevima morala i lepom po- našanju. Oni moraju sve službenike s poštovanjem susretati, njihova naređenja tačno i savesno izvršavati i zapovestima se bezuslovno po- koravati, a u svim prilikama se pristojno obhoditi.

Cl. 12. K[onfini]-rci se moraju medu sobom lepo ophoditi, uzajamnopoštovati i u miru živeti. О sporovima koji bi izmedu njih izbili, ne smeju sebi zadovoljenje pribavljati, več spor imaju prijaviti nadležnom starešini koji če po istom odluku doneti. Svaka medusobna prepirka i svada najstrože je zabranjena.

Cl. 13. K[onfini]-rci ne smiju imati pri sebi ništa što nije dopuštenoniti kakve druge stvari koje nisu potrebne za rad, za održavanje čistoče tela, odela i tome slično.

Cl. 14. K[onfini]-rci mogu u slobodno vreme razgovarati a najstrožije sezabranjuje dopisivanje, vikanje, pevanje, zviždanje, međusobno zadirkivanje, prebacivanje, psovanje, guranje, rvanje i davanje bilo ka- kvih znakova kroz prozor.

Cl. 15. Najstrožije se zabranjuje: pokušaj begstva, dogovaranja i pripre-manja na begstvo, negodovanje, odricanje rada ili primanje hrane, otpor ili neposlušnost protiv predpostavljenih starešina ili organa javne bezbednosti. Koji se k[onfini]-rac ogreši о ovaj propis biče najstrožije kažnjen, a pored toga izlaže se opasnosti da bude u slučaju begstva, pobune, nasilja ili neposlušnosti protiv službenika ubijen oružjem.

Cl. 16. Svaki k[onfini]-rac koji sazna za dogovaranja, pripremanje ilipokušaj na begstvo, nasilje ili neizvršenje naredenja logorskih službe- nika, dužan je da to odmah prijavi nadzomom starejšini. Ako to ne učini odgovarače krivično i disciplinski.

Cl. 17. Ni jedan k[onfini]-rac bez dopuštanja ne sme se udaljivati ododredenog mesta stanovanja, kretanja i rada, niti se baviti drugim poslom a koji nije pi’edviđen ovim kučnim redom.

Cl. 18. Svaki k[onfini]-rac dužan je održavati čistoču svoga tela, odela,rublja, obuče, postelje, pribora za jelo kao i svih prostorija u kojima žive. Pribor za piče, vođu također ima se održavati u primernoj či- stoči. Ni jedan k[onfini]-rac ne sme nositi bradu ili odveč dugu kosu već to mora saobraziti postoječem načelu brijanja i šišanja о svom trošku.

Cl. 19. Svaki k[onfini]-rac se mora primiti dužnosti sobnog redara i po-žarnog.


Cl. 20,

Cl. 21.

Cl. 22.

Cl. 23.

Cl. 24.

Cl. 25.

Cl. 26.

Cl. 27.

Cl. 28.

Cl. 29.

Cl. 30.

Cl. 31.

20*

Svaki k[onfini]-rac je dužan izvršiti naredbu sobnog redara a koja se odnosi na sledeče — 1.) da se stara о čistoči, redu, miru, dobrom vla- danju k[onfini]-rca u svom odelenju, 2.) da pazi da se u odelenje ne unesu stvari čije je držanje zabranjeno, 3.) da se vodi nadzor da se k[onfini]-rci vladaju po propisima kucnog reda i da svaki njihov prekr- šaj dostavi nadležnom službenom organu dotičnog odelenja, 4.) da čuva državne stvari koje su mu poverene i da svaki njihov kvar odmah prijavi nadležnom službenom organu kao i lice koje je taj kvar uči- nilo, 5.) da odmah izvesti siužbenog organa čim bi saznao za dogova- ranje ili pripremanje na pobunu, begstvo, odricanje rada i neprimanje hrane. U ovim tačkama pobrojane su dužnosti sobnog redara. 6.) Po- žarnom su dužnosti da pazi na peč i osvetlenje kao i na prozore, da ne bi bili otvoreni.

K[onfini]-rci mogu trošiti na svoje dopuštene potrebe i svrhe onoliko koliko im bude odredio nadležni službeni organ.

Po dopuštenju nadležnog službenog organa k[onfini]-rci mogu još za svoj novac nabavljati sapun, četkice za zube, prašak za zube, mast za cipele, odelo, knjige, papir za pisma, poštanske marke i taksene marke za event, predstavke, a hranu samo po lekarskom propisu.

Pisma koja k[onfini]-rci pišu svojoj rodbini svakog četvrtka u jutru imaju predavati sobnom redaru a ovaj nadležnom službenom organu koji če ih predati na poštu. Isto tako nadležan službeni organ primače pošiljke i predavati ih sobnom redaru koji ima uručiti adre- satima.

Posetu rodbine k[onfini]-rci mogu primati samo jedan put ne- deljno i to redom u vreme koje bude odredio upravnik logora, a u izuzetnim hitnim slučajevima poseta se može učiniti i drugoga dana u času i vremenu koji bude odredio upravnik logora, Upravnik logora također če odrediti i vreme koliko jedna poseta može trajati za svaki pojedinačni slučaj.

Sve vrste alkoholnih piča najstrožije se zabranjuje a njihova upotreba u ma kojem obliku nije dopuštena. Takoder pušenje duvana po odelenjima za spavanje najstrožije se zabranjuje.

Najstrožije se zabranjuje svima k[onfini]-rcima, da stupaju u bilo kakve razgovore ili objašnjenja sa organima javne bezbednosti i svaki takav pokušaj biće najstrožije kažnjen.

K[onfini]-rci koji se budu ogrešili о propise ovog kučnog reda biće disciplinski kažnjeni od jednog do trideset dana zatvora sa umanje- nom i ograničenom hranom a za teže delo odgovarače krivično.

Protiv disciplinske kazne od starešine nema pravo žalbe i one su odmah izvršne.

Svaki k[onfini]-rac koji ima da podnese molbu, žalbu ili prijavu mora se pojedinačno javiti nadležnom starešini, a ovaj če dalje postu- piti po propisima i naredenjima koja budu vredila za takve slučajeve.

Za svaku lažnu prijavu ili nepravednu žalbu dotični če k[onfini]-rac disciplinski biti kažnjen u koliko njegov postupak ne bi prela- zio u koje teže delo, koje se kazni po krivičnom zakonu.

Rapoi*t za prijavljivanje molbi i žalbi i prijava k[onfini]-raca, t.j. dan, čas, mesto odrediče nadležni starešina.

С. Цветкович

КОНЦЕНТРАЦИОННЫЙ ЛАГЕРЬ В БИЛЕЧЕ

Ре з юме

Обзор политических обстоятельств в Югославии в течении 1939 года дан в вступительной части статьи. Крупные политические события (заключение пакта о ненападении между СССР и Германией, договор премьер-министра Драгиши Цветковича с президентом ХСС Мачеком и начало второй мировой войны) подействовали на приноравливание тактики борьбы подпольной КПЮ. Первой задачей КПЮ была борьба за сохранение независимости страны, а также и против втягивания Югославии в войну за чужие интересы. КПЮ в то время вела борьбу за политическое признание СССР, улучшение условий жизни рабочего класса и демократизацию политической жизни страны. Действия КПЮ привели к целому ряду демонстраций в декабре 1939 года.

Декабрьские события были непосредственной причиной, вызвавшей решение правительства Цветкович-Мачек, образовать концентрационные лагеря для коммунистов. С таким намерением, со стороны режима, было издано Постановление от 15. XII. 1939, которым в действующий Закон о защите общественной безопасности и государственного устройства, был внесен новый параграф 12а.

Вся последующая глава посвещена описанию жизни и работы ссыльных в Билечском лагере. Здесь мы знакомимся с организацией ссыльных и с ее борьбой против постановлений предписания Домашнего порядка в лагере, приложенного в статье. Установление связи между коммунистами в лагере и центральным руководством и местными организациями, с целью борьбы против концентрационных лагерей, также дано во второй главе.

Образование Билечского концентрационного лагеря вызвало недовольство в стране. Перечень митингов протеста и действий КПЮ против системы концентрационных лагерей, дано в третьей главе. В этой части статьи, автор нас знакомит с успехом КПЮ, которой удалось борьбу против системы концентрационных лагерей, направить в русло общей борьбы против реакционного режима Цветкович-Мачек, а также и вовлечь в эту борьбу большое число граждан, повлиявших проявлением своего протеста на правительство, и заставивших его уступить требованиям освобождения ссыльных.

Постепенное смягчение лагерного режима и возвращение ссыльных домой привели к расформированию лагеря в ноябре 1940 года. Положение

BILECKI KONCENTRACIONI LOGOR - 3 QÇ)

в лагере в течении последних месяцев его существования и усилия, чтобы и последних ссыльных выпустили на свободу, даны в последнем — четвертом отделе статьи. Так как правительство претерпело неуспех в попытке нейтрализовать возрастающее влияние КП в стране ссылкой выдающихся коммунистов, реакционные круги искали новой возможности для этого. В конце, автор нас знакомит с Приказом министра войск и морского флота от 11. X. 1940, которым приказывается оформление военных концентрационных лагерей для коммунистов.

Работа написана на основании подлинных и опубликованных материалов. Основным фондом архива писателя послужил личный архив др. Ивана Рибара, юридического защитника ссыльных. Среди остальных архивных материалов, использован личный архив Венцеля Перка и разные документы из государственных и партийных архивов в ФНРЮ.

bilećki koncentracioni logof*...nova vlada, sa dragišom cvetkovićem na čelu, bila je sastav-...

Documents