BILJNI  SVET TARA

 

Raznovrstan biljni svet nacionalnog parka predstavlja retko prirodno bogatstvo, koje je nastalo zahvaljjujući

nizu povoljnih prirodnih uslova. Tara je poznata kao refugijalni masiv, odnosno pribežište u kome su opstale

mnoge reliktne i retke biljne vrste.

 Na prostoru šireg područja nacionalnog parka raste preko 1100 biljnih vrsta, što predstavlja gotovo trećinu

ukupne flore Srbije. Najmarkantnije obeležje biljnog sveta Tare jeste jedinstvena vrsta, «carica svih

endemita» Pančićeva omorika (Picea omorica (Pančić )Purkine). Međutim pored omorike Pančić je otkrio na

planini Tari i u njenoj neposrednoj blizini još nekoliko novih vrsta za nauku.

Do sada je istraživanjima zabeleženo:

• 96 vrsta lišajeva

• 171 vrsta mahovina

• 30 vrsta paprati

• 7 vrsta golosemenica

• 950 vrsta skrivenosemenica

 Velika raznovrsnost, prisustvo retkih, reliktnih i endemičnih vrsta svrstavaju Taru u floristički izuzetna

područja ne samo u Srbiji, već u Evropi i u svetu.

Vegetacija

Šume

Lokalni endemiti

Zaštićene biljne vrste

Pančićeva omorika

Pančićeva omorika je najpoznatiji srpski endem. Ovaj četinar iz roda smrča ostatak je drevne tercijarne flore

Evrope koja je opstala samo u srednjem toku reke Drine.

Pančićeva omorika

Otkriće omorike, do tada nepoznate vrste četinara u evropskim šumama, je posebno značajan doprinos

botaničkoj nauci jer to nije značilo samo povećanje broja biljnih vrsta evropske flore. Značaj ovog otkrića je

mnogo veći. Ono predstavlja doprinos poznavanju istorije razvoja vegetacije evropskog kopna od najstarijih

vremena do danas. Naime, ovaj četinar je potomak drevnih vrsta drveća koja su pokrivala velike prostore

Evrope za vreme tercijera a pre velikog zaleđivanja kopna.

Do otkrića omorike nije došlo slučajno kako se to često dogadja. Ono je rezultat   dugogodišnjeg

naslućivanja, priprema i ciljane potrage za ovom vrstom. O svojim naslućivanjima da u šumama Srbije

postoji neko retko četinarsko drveće Pančić piše da je: "naša omorika bila po imenu odavno poznata iz

narodnih pesama - ima je i u Vukovom rečniku, ali je pored svega toga prilično muke stalo, dok nam je pošlo

za rukom da to ime sastavimo sa onom prirodnom stvari koju ona označava". U toku prvog putovanja po

užičkom kraju saznaje da omorika negde u tom kraju raste ali mu niko nije umeo da pokaže to drvo. Na

pitanje na šta liči jedni su odgovarali da liči na jelu a drugi na smrču. Za većinu omorika i jela su bili jedno

isto drvo. Deset godina kasnije, 1865., Pančić se obraća "vlasti" i moli "da se za našu veliku školu nabave

grane sa rodom sviju četinara, što po Tari i Zlatiboru i Užičkoj, gdje najviše četinara ima, rastu". S jeseni iste

godine u njegov kabinet, pored  granja tise,  jele, smrče i dva bora stižu i dve grane tražene omorike ali bez

šišarki. Pančić kasnije tvrdi da je odmah uočio da su omorika i jela dosta različite i da ovaj četinar više liči na

smrču. Pošto su grane omorike stigle iz Bajine Bašte, preko svojih poznanika u tom kraju pokušao je da

dobavi i šišarke ali bez uspeha. U dva navrata posle ovoga, tokom svojih putovanja po ovom delu Srbije

Pančić je bio vrlo blizu sastojina omorike ali ih tada nije pronašao. Teško je utvrditi tačnu godinu Pančićevog

prvog susreta sa omorikom i to pre svega zbog toga što i sam istraživač navodi dva različita podatka.  U

njegovom "malom spisu na njemačkom jeziku" u kome je prvi put štampano saopštenje o otkriću nove vrste

četinara Pančić navodi 1. avgust 1875. Međutim, u svojoj velikoj monografiji na srpskom jeziku, štampanoj

mnogo kasnije, o ovom susretu piše: "Godine 1877 pođem sa četiri učenika ponovo u Užičku u tvrdoj nameri

da se ne vratim u Beograd dok omoriku ne nađem. Po dugom lutanju po Zlatiboru i Tari, kad sam već počeo

da pomišljam da će i ovaj put moja želja da ostane  ne ispunjena, nađem se u Zaovinama, ne daleko od

kuće pok. popa Đoke, pred omanjom grupom nepoznatih mi četinara, okićenih na vrhu mnoštvom 

šešarica.". Otuda nije čudno što se kasnije kao godina otkrića omorike kod jednih autora navodi 1875, a kod

drugih 1887. Međutim, pažljivom analizom i nemačkog teksta i monografije na srpskom jeziku, ipak se

može, sa priličnom sigurnošću, zaključiti da se prvi susret Pančića i ove biljke desio 1875. godine. Na to

ukazuje nekoliko činjenica. Putovanje 1875. godine je obavio u avgustu mesecu sa četiri a 1877. u maju sa

jednim učenikom. Sam piše o "mlađim pratiocima" a ne o "mlađem pratiocu" kada je ugledao omoriku

prepunu šišarki. Iako omorika nosi šišarke i u maju i u avgustu, majske šišarke su prezrele, otvorene i

prazne a avgustovske su još nepotpuno zrele, zatvorene i pune. Iako ne postoji direktan podatak da je iz tih

šišarki skupio semena, pouzdano je da ih je imao jer je u prvom radu na nemačkom jeziku dao njihov opis

na latinskom jeziku. Pored toga, naveo je i podatak da su šišarke u to doba redovno  još plavičaste boje što

je karakteristična boja nepotpuno zrelih šišarki.