BODRIJAR

Žan Bodrijar (1929-2007) je bio jedan od bitnijih intelektualaca

današnjice, i jedan izuzetno plodan pisac čiji rad predstavlja kombinaciju

filozofije, socijalne teorije, i jedne metafizike koja odslikava ključne

događaje i fenomene epohe. Oštrom kritikom savremenog društva, kulture i

misli, Bodrijar je zaradio naziv gurua Francuske postmoderne teorije, mada

se on može čitati i kao mislilac koji kombinuje socijalnu teoriju i filozofiju

na originalan i provokativan način i kao pisac koji je razvio sopstveni stil i

formu pisanja. Bodrijar je bio izuzetno plodan pisac koji je objavio više od

trideset knjiga i komentarisao neke od najistaknutijih kulturnih i socijalnih

fenomena savremene ere, uključujući brisanje razlika roda, rase i klase koje

su restrukturirale moderna društva u nova postmoderna potrošačka, medijska

i visoko tehnološka društva; mutirajuću ulogu umetnosti i estetike;

fundamentalne promene u politici, kulturi, i ljudskim bićima; i uticaju novih

medija, informacija, i kibernetičke tehnologije u kreiranju kvalitativno

drugačijeg društva i fundamentalnih promena u životu kako pojedinca, tako i

društva u celini.

Simulakrum- DEKONSTRUKCIJA LOGIČKOG IDENTITETA -

Pod pojmom logičkog identiteta se misli na suštinu logocentrizma koji Derida

kritikuje. Ona se sastoji u metafizičkoj pretpostavci da postoje stabilna značenja i

pojmovi, i da je suština filozofskog mišljenja u dolaženju do nekih večnih istina,

do onoga što je identično i stoji kao suština iza svih promena. Podrazumeva se

esencijalizam - postojanje prirodne reference, prirodnog supstancijaliteta.

Poststrukturalizam zagovara postupak dekonstrukcije - razotkrivanje

nedeterminisanosti, odsustva neke izvorne reference, prirodnog supstancijaliteta.

Osnovna poenta dekonstrukcije kao kritike logocentrizma je teza o tome da je u

osnovi svega nešto haotično, amorfno, da je u pitanju višesmislenost. (Niče -

privid je suština) U osnovi svega nije neko stabilno značenje, večna istina, već

igra, arbitrarnost, proizvoljnost, amorfnost koju filozofi pokušavaju da oblikuju.

Filozofi pokušavaju da unesu red u nešto što je zatrpano problemima i što

uključije višak značenja i smislova. Ono što određujemo kao besmisleno i privid

može imati različita značenja. Dekonstrukcija logičkog identiteta je razotkrivanje

višesmislenosti stvarnosti. Bodrijar sprovodi postupak “uništavanja ostataka”

identičnog značenja. Suština je u poništavanju vrednosti koja podrazumeva

akumulaciju identičnog značenja.

• SIMBOLIČKA RAZMENA I SMRT •

A) Simbolička razmena

Ona se ne može strogo razlikovati od simulacije, ali se simbolička razmena ne

iscrpljuje simulacijom. Simbolička razmena je višeznačna, ona je jedan drugačiji

način doživljavanja sveta. Rešenje je u tome da je simbolička razmena jedan širi,

višeznačni pojam koji obuhvata i simulaciju, ali se ne može redukovati na nju. Sa

jedne strane imamo otkrivanje simulacije, a sa druge dekonstrukciju sâme te

simulacije. Dekonstrukcija logičkog identiteta podrazumeva afirmaciju simboličke

razmene. Smisao dekonstrukcije nije samo u razotkrivanju lažnosti svake

filozofske teorije, nego i u jednom drugačijem načinu razmišljanja koji se

približava poetskom iskustvu. Poetsko podrazumeva to uništavanje ostatka,

afirmaciju ambivalentnosti. Ta afirmacija ja smisao Bodrijarove dekonstrukcije, a

ona se najbolje ostvaruje kroz poetsko iskustvo. Višeznačnost simboličke

razmene je jedan od mogućih primera za višeznačnost pojmova do kojih dolazi

Bodrijar.

B) Smrt

Smrt je dobar primer jer ima više značenja. Postoji jedna osnovna razlika kod

Bodrijara između:

- lagane smrti (usporene) koja podrazumeva odlaganje umiranja i jedan način

života koji je zasnovan na odlaganju smrti

- nasilne smrti (simboličke) koja predstavlja izazov, koja se ne odlaže već se

manifestuje kao spremnost da se to dogodi sad i ovde.

Bežanje od smrti, odlaganje smrti priozvodi određen tip ponašanja i način života,

dok prihvatanje rizika smrti predstavlja drugačiju vrstu držanja. Bodrijar kritikuje

jednu, a afirmiše drugu vrstu smrti.

C) Ne/determinisanost

Ovaj pojam ima više značenja. Generalno bi se moglo reći da je naše vreme

vreme simulacije zasnovano na nedeterminisanosti koja se tiče odsustva neke

referentne tačke, sistema koji bi bio garant izvesnosti, koji bi podrazumevao neku

uređenost sveta. Za poststrukturalizam svet je haotičan, neuređen. I u eri

simulacije postoji determinisanost koda, to je era specifične determinisanosti.

• RAZLIČITI TEORIJSKI MODELI KAO SIMULACIONI MODELI •

Svaka teorija je jedna vrsta simulacije. Filozofske nauke ukazuju na značaj

interpretativnog modela. Činjenice su uvek viđene iz određene perspektive. Ovde

imamo pomak ka simulacionom modelu. Svaka teorija simulira svoj predmet,

stanovište. To simuliranje stvarnosti je i konstruisanje stvarnosti. Svaka teorija

ostvaruje performativnu funkciju (proizvođenje određenog stanja stvari). Suština

teorijskog modela nije u funkciji konstativa (konstataciji), već performativa.

1. Psihoanaliza

Bodrijar govori o psihoanalizi kao o jednoj teoriji koja proizvodi određene

fenomene. Ona govori o nečemu što je vezano za određeno istorijsko vreme.

Markuze govori o zastarevanju psihoanalize. Edipov komplex više nema tako

velik značaj kao ranije. Danas mediji i šira zajednica utiču više na psihu, i sam

odnos deteta i oca nema više toliki uticaj. Ali sama priča o Edipovom komplexu

prouzrokuje tu vrstu iskustva. Činjenica da je to postalo tema filmova,

književnosti je autoindukovala do takvih pojava. Poenta je u autosugestiji. Svaki

teorijski model ima i tu autosugestivnu moć. (primer demonske posednutosti u

ranijim vremenima). Poenta Bodrijarove teze o različitim teorijama kao

simulacionim modelima je da teorije generišu određene modele mišljenja i

ponašanja - “generisanje putem modela”. Era simulacije se zasniva na tom

generisanju puta modela - mi na određeni način organizujemo naše ponašanje i

iskustvo, a ne samo teoriju.

2. Marxistički teorijski model

Mnogi pojmovi iz ovog modela odražavaju samo puke konstrukcije - npr. pojam

revolucionarnog subjekta. Ova Bodrijarova teza o simulacijskim modelima

predstavlja jednu vrstu teorije. Kad je reč o revolucionarnom subjektu, tu se na

jedan veštački način indukuju određena očekivanja od određene grupacije, ili se

generalno traži subjekat svih društvenih procesa, i onda kada njega nema, onda

se dovodi u vezu sa teorijom zavere - da postoji neki okultni subjekat istorijskih

procesa. Zapravo, tog subjekta po Bodrijaru nema - to je jedna konstrukcija.

Stvari ili događaji u savremenom svetu funkcionišu bez plana, bez racionalnog

subjekta koji bi bio izvan sistema i smišljeno radio na nečemu. Stvari funkcionišu

logikom koda gde ne postoji bitna razlika između onoga ko manipuliše i onoga

nad kim se menipuliše. Svi su manipulisani KODOM. Neke ključne pojmove

političke ekonomije (kapital, rad) Bodrijar shvata kao konstrukte koji su istorijski

prevaziđeni i na jedan veštački način se održavaju.

• SIMULACIJA •

To je ključna karakteristika našeg vremena. To je jedan vid simboličke razmene,

ali jedan redukovan, izopačen vid simboličke razmene. Simulacija se određuje

kao sveopšta zamenljivost pojmova, odsustvo supstancijalnih razlika i zato je

simulacija nešto što predstavlja pozadinu logike identiteta. Mi simuliramo

supstancijalne razlike i identičnost samima sebi - tu osnovu razlikovanja u

odnosu na druge. Simuliranje samoidentičnosti je i simuliranje različitosti, dok

nam svakodnevno iskustvo govori da ne postoji neka supstancijalna razlika

između lepog/ružnog, muškog/ženskog, levice/desnice… Sve te razlike su

iskonstruisane.

Suština simulacije je u odsustvu izvorne reference na osnovu koje bi se mogla

održavati prava razlika i onda je sve stvar modela i diferencija koje se konstruišu

unutar modela. Ne postoji spoljašnja referentna tačka. Mi živimo u vremenu

referenduma, jer nedostaje referenca (spoljašnja, izvorna). Sve je stvar

dogovora, odlučivanja, izjašnjavanja, slobodne volje.

A sa druge strane postoji neka vrsta prinude koja je stvar relacija između

elemenata u sistemu, arbitrarnost u odnosu na spoljašnji referentni sistem, ali i

poredak među elementima autoreferentnog sistema - kodiranost.

Simulaciju Bodrijara dovodi u vezu sa “hiperrealnošću” (hiperrealizmom). Postoji

velika razlika između nadrealizma i hiperrealizma.

- Nadrealizam je još uvek blizak realizmu. To je shvatanje da postoji neka

nesumnjiva realnost. Nadrealna iskustva su iskustva posebnih stanja svesti, ali je

sadržana ta razlika između mašte i stvarnosti, jave i sna.

- Hiperrealizam - tu ova razlika više na postoji. Imamo halucinantnu sličnost

stvari njima samima - postoji višak stvari koje deluju nestvarno, jer su

umnogostručene.

Npr. Erotska fotografija dve bliznakinje - vizuelna identičnost deluje nestvarno i

sâm doživljaj biva modifikovan zbog tog viška stvarnosti. Dešava se likvidacija

razlike između realnog i irealnog.

U slučaju simulacije ovaj jaz se prelazi na specifičan način koji podrazumeva ne

ambivalenciju, razmenu života i smrti, već jedno halucinantno iskustvo u kome se

nameće hiperrealno kao posebna kategorija u odnosu na realno, simboličko i

imaginarno.

Bodrijar razmatra genezu simulacije i razlikuje tri osnovna reda simulakruma:

1) PODRAŽAVANJE

Prvi model (nivo simulakruma) se dešava u renesansi, sve do industrijske

revolucije. Zasniva se na prirodnom principu vrednosti, vrednost kao nešto što

proističe iz prirode. Dovodi se u vezu sa logocentrizmom, logikom identiteta, tu

još uvek postoji iluzija o referenci. Podrazumeva podražavanje, imitaciju prirode,

pretpostavku o postojanju originala koji se imitira. U vremenu kad proizvodnja

nije bila merilo vrednosti, vrednost se shvata kao nešto što se izvodi - ili božijom

milošću ili prirodnim darovima. Simulacija počinje već na ovom stupnju, ali je

razlika između ovog i drugog stupnja što se još uvek ne proizvode same

vrednosti.

2) PROIZVODNJA

Drugi model je karakterističan za industrijski kapitalizam. Za industrijski

simulakrum je karakterističan tržišni princip vrednosti, gde se vrednost ne

zasniva na prirodnom poreklu, već na razmenljivosti, na tome koliko toga

možemo dobiti na tržištu od onoga sa čime raspolažemo. Merilo vrednosti je

njegova razmenljivost.

Na stupnju proizvodnje vrednosti su te koje se proizvode; ne postoji original koji

se imitira, već vredi ono što sami proizvedemo. Vrednost postaje kvantitet,

serijalnost, niz. Mi više ne imitiramo nešto u prirodi, već vlastitu sliku po kojoj

nešto stvaramo. To je stupanj produktivnosti, u marxizmu je zanemareno to da je

proizvodnja samo jedan vid reprodukcije. Na ovom drugom stupnju

reproduktivnosti postoji osnova simuliranja.

3) SAMA SIMULACIJA

Treći model je svojstven postindustrijskom društvu - društvu obilja. Zasniva se na

strukturalnom zakonu vrednosti. On proizlazi iz razmenske vrednosti. Bitna

razlika je u tome što zakon vrednosti počiva na ekvivalentnosti nečega što

prebrojavamo, dok se strukturalni zakon vrednosti ne može svesti na princip

ekvivalentnih vrednosti. Nije više ekvivalentnost ključna, već razlike koje se

simuliraju unutar određenih struktura. Veštački se simuliraju razlike koje se ne

mogu objasniti.

Sve je već reprodukovano. Mi se već nalazimo u jednom multipliciranom svetu u

kom ne postoji razlika između realnog imaginarnog. Koeficijent realnosti se

zasniva na nakoj vrsti imaginarne rezerve. Simulacijom nam je oduzeta ta razlika

između realnog i imaginarnog. Sâma realnost postaje nestvarna. Može se

govoriti o čistoj simulaciji - cool fazi znakova, za razliku od hot faze. Cool faza

znakova je faza čistih znakova koji se međusobno potpuno razmenjuju i nemaju

nikakvu intrinsičnu vrednost, dok u hot fazi oni ukazuju na nešto stvarno.

Podložni su igri razlika koju sami proizvode.

Pozadina simulacije je sprovođenje VLASTI ili kontrola života i smrti. U pozadini

simulacije se uvak nalaze neki odnosi moći i Bodrijar to ilustruje na primeru

referenduma i navodne slobode izjašnjavanja, gde je uvek sugerisan odgovor.

Arbitrarnost znakova je uvek izložena kodiranju ili generisanju putem modela.

Sve razlike u savremenom društvu bivaju glumljene, veštačke. Opozicija je uvek

podrška vlasti, ono što jača vladajuću garnituru. Taj model - monopol se u

savremenom svetu ostvaruje kao duopol - dolazi do udvajanja znakova i tako se

obezbeđuje monopolska pozicija. Sve može da se shodno političkoj volji

proizvodi. Ovo proizilazi iz cool faze znakova. Znakovi su ono preko čega se

vlada. Kod Marxa je akcenat na akumulaciji kapitala i radnoj snazi. Radnička

klasa, je, pak, samo jedna vrsta znaka. Svi ti pojmovi imaju semiotičko značenje,

podrazumevaju semiokratiju - odnosi se uspostavljaju na relaciji različitih

znakova i na osnovu jednog specifičnog odnošenja prema smrti - mogućnosti da

se na neki način oslobodimo simulacije i dođemo u poziciju da semiokratiju

prevaziđemo simboličkom razmenom. To je dekonstrukcija simulacije kroz

simboličku razmenu. Bodrijar ističe da nasuprot onome kako stvari izgledaju,

vlast podrazumeva jednostranost davanja. Vlast uvek počiva na davanju bez

mogućnosti protivdavanja. Pozicija gospodara je pozicija onog ko poštedi život

roba - davanje u smislu odlaganja smrti.

Gospodar - nepristajanje na podaništvo. - Svaka vlast počiva na ucenjivanju

sigurnošću - da nekom nudimo sigurnost uz lojalnost. Ljudi su oduvek bili

ravnodušni prema sigurnostii uvek je trebalo nametati sigurnost, a to je posao

vlasti. U osnovi tog nametanja je jedna vrsta ropskog života - mukotrpan rad je

ekvivalent smrti. Ono što predtavlja suprotnost ovom mehanizmu je reverzibilnost

davanja, protovpoklon u odnosu na ono što vlast čini. Za simbolički razmenu je

ključna ta reverzibilnost u smislu vraćanja poklona. Neprihvatanje tog poklona,

spremnost na rizik smrti - na to vlast nema odgovor. Poništavanje linearne

akumulacije smrti je moguće potvrđivanjem - davanjem vlastitog života. Bodrijar

smatra da nijedna vlast nema odgovor na simbolički odgovor smrti. To razotkriva

način funkcionisanja društva u kome je na delu jednolinijska akumulacija

vrednosti. Potlač je protivdavanje koje poništava vrednosti. Pravi se razlika

između tog beskonačnog trošenja - potlača i učinka poezije - reverzibilnost ili

obnavljanje ciklusa se događa u simboličkoj razmeni. To dovodi do

prevazilaženja akumulacije i dobara uz jedan autentičniji način života.

• POJAM SIMBOLIČKE RAZMENE •

Ona predstavlja društveni odnos i nije kategorija, već društvena interakcija,

razmena se drugima - prevazilaženje razlike između realnog i imaginarnog. Sve

što smatramo realnim počiva na disjunkciji u odnosu na vlastitu suprotnost, ono

što smatramo imaginarnom logikom identiteta je logika disjunktivnih pojmova -

život i smrt, čovek i telo… Simbolička razmena omogućuje prevazilaženje ovih

disjunkcija. Višesmislenost u mišljenju ili osećanje potvrđenosti u životu proizilazi

iz sjedinjavanja suprotnosti. Bodrijar ističe da je ključan momenat objedinjavanja

dinamike između života i smrti. Disjunktivni pojmovi uvek podrazumevaju to da je

suprotan pojam odsustvo onog primarnog pojma. Dijsunktivni pojmovi su

opčinjeni jedan drugim kao vlastitom smrću. Odnos između života i smrti je

ključan. Simbolička razmena podrazumeva jedan drugačiji odnos prema smrti

gde ona biva neutralisana time što je razmenjena i uključena u jednu formu

društvenog života.

Vreme simulacije (naše doba) Bodrijar određuje kao doba smrti jer se ona

potiskuje i veštački razdvaja u odnosu na život. Ranije je tema smrti bila

fokusirana, a sexualnost zabranjena tema, danas je obrnuto. To potiskivanje

smrti proizvodi jedan način života koji je ekvivalentan stalnom umiranju.

“Memento mori” - dovodi se u vezu sa Ničeovom devizom “memento vivere”

Bataj - smrt kao vrhunac života, obilja. U eri simulacije nemamo drugost. Imamo

razlike, ali ne i drugost, radikalnu različitost. Suština simulacije je u replikovanju

istih obrazaca doživljaja pa i mišljenja. To je jedan zatvoreni univerzum gde se

vrte isti modeli.

Simbolička razmena je sfera iskustva koja je bitno drugačija, a čija radikalna

različitost proizlazi iz tog objedinjavanja života i smrti. Samu smrt ne treba tretirati

kao jedan fizički događaj umiranja, već kao jednu formu, oblik društvenog

odnosa. U primitivnim zajednicama nije bilo tog straha i izbegavanja smrti, pa je

život bio kvalitetniji. Danas se smrt potiskuje i baš zato je sâm život izgubio svoje

draži i kvalitete

’Simbolička razmena i smrt’(1976) koja je konačno prevedena na engleski

tek 1993, su pokušaji da se obezbede ultraradikalne perspektive koje će

prevazići ograničenja ekonomističke marksističke tradicije koja privileguje

ekonomsku sferu. Ova levičarska faza Bodrijarove spisateljske karijere neće

dugo trajati, iako on u Simboličkoj razmeni proizvodi jednu od najbitnijih i

najdramatičnijih provokacija. Tekst započinje predgovorom koji sažima

njegov pokušaj da obezbedi značajno drugačiji pristup društvu i kulturi.

Gradeći na temeljima francuske kulturne teorije Žorža Bataja (Georges

Bataille)Marsela Mosa(Marcel Mauss), i Alfreda Žarija(Alfred Jarry),

Bodrijar veliča “simboličku razmenu” koja se odupire kapitalističkim

vrednostima korisnosti i novčane zarade kao kulturnim vrednostima.

Bodrijar tvrdi da u Batajevoj tvrdnji da su trošenje i bahatost povezani sa

suverenošću, Mosovim opisima socijalnog prestiža koji je u premodernim

društvima povezan sa darivanjem, Žarijevom pozorištu koje ismeva

francusku kulturu, i Sosirovim anagramima, postoji raskid sa vrednostima

kapitalističke razmene i produkcije, ili produkcije značenja u jezičkoj

razmeni. Ovi slučajevi “simboličke razmene”, Bodrijar veruje, raskidaju sa

vrednostima produkcije i opisuju poetsku razmenu i kreativnu kulturnu

aktivnost koja pruža alternativu kapitalističkim vrednostima proizvodnje i

razmene dobara.

Termin “simbolička razmena” je izveden iz Batajevog koncepta “opšte

ekonomije” u kome se tvrdi da su trošenje, bacanje, žrtvovanje i destrukcija

značajniji za ljudski život negoli ekonomije produkcije i korisnosti. Batajev

model je bilo sunce koje je slobodno širilo svoju energiju bez da traži išta

zauzvrat. On je tvrdio da ako pojedinci žele da zaista budu nezavisni

(slobodni od imperativa kapitalizma) oni treba da slede “opštu ekonomiju”

trošenja, poklanjanja, žrtvovanja i destrukcije da bi izbegli determinisanost

postojećim imperativima korisnosti. Za Bataja, ljudi su bili ekscesna bića sa

suviškom energije i imaginacije, fantazija, nagona, potreba i heterogenih

želja.Na ovom mestu, Bodrijar predpostavlja istinitost Batajeve

antropologije i opšte ekonomije. 1976, u recenziji Batajevih Sabranih

Radova (‘Complete Works’,Paris 1976), Bodrijar piše: ”Centralna ideja je

ta da ekonomija koja vlada našim društvima dolazi od pogrešnog tumačenja

fundamentalnog ljudskog principa koji je solarni princip neobuzdanog

trošenja.” U ranim ‘70-im Bodrijar je preuzeo Batajevu antropološku

poziciju i kako je to on nazvao, ’aristokratsku kritiku’ kapitalizma za koga

on sad tvrdi da je baziran pre na banalnom konceptu korisnosti i štednje

negoli na uzvišenijem (aristokratskom) konceptu trošenja i rasipanja. Bataj i

Bodrijar ovde predpostavljaju kontradikciju između ljudske prirode i

kapitalizma. Oni tvrde da ljudi ‘po prirodi’ nalaze zadovoljstvo u stvarima

kakve su trošenje, bahatost, bahanalije, žrtve itd. i u kojima su oni nezavisni

i slobodni da potroše višak energije (i tako slede svoju ‘pravu prirodu’).

Kapitalistički imperativ rada, korisnosti i štednje po predpostavci su

‘neprirodni’ i protive se ljudskoj prirodi. Bodrijar tvdi da marksistička

kritika kapitalizma, nasuprot tome, jedva da napada vrednost razmene dok

uzdiže upotrebnu vrednost i isto tako korisnost i instrumentalnu

racionalnost, na taj način ”tražeći dobru upotrebu ekonomije”.Bodrijar

preuzima jednu ‘aristokratsku kritiku’ političke ekonomije pod jakim

uticajem Bataja i Ničea (Nietzsche). Bodrijar i Bataj ovde zastupaju verziju

Ničeovog ‘morala gospodara’ po kojem ‘superiorni’ pojedinci kreiraju

sopstvene vrednosti i žive život ‘u fulu’, intenzivirajući sopstvenu kreativnu

i erotsku energiju. Bodrijar je nastavio još neko vreme da napada buržoaziju

i kapitalizam, ali iz perspektive koja veliča ‘aritokratsko’ razbacivanje i

raskoš, estetičke i simboličke vrednosti. Tamnu stranu njegovog

preusmerivanja teoretske i političke odanosti predstavlja valorizacija

žrtvovanja i smrti koja se javlja u “Simboličkoj razmeni i smrti” (u kojoj

žrtvovanje obezbeđuje darivanje koje podriva buržoaske vrednosti koristi i

samo-očuvanja, ideja koja ima razorne posledice u eri bombaša-samoubica i

terorizma). Sve u svemu, tokom ’70-ih, Bodrijar se oslobodio poznatog

marksističkog univerzuma proizvodnje i klasne borbe zarad jednog

drugačijeg, neo-aristokratskog i metafizičkog pogleda na svet. Na ovom

mestu, Bodrijar predpostavlja da su premodernim društvima vladali zakoni

simboličke razmene slične Batajevom konceptu ‘opšte ekonomije’, a ne

zakoni proizvodnje i korisnosti. Razvijajući ove ideje, Bodrijar je skicirao

fundamentalnu liniju razdvajanja u istoriji izmeđju simboličkih društava

(društava bazično organizovanih premodernom razmenom) i proizvodnih

društava (društava organizovanih proizvodnjom i razmenom dobara). Dakle,

on odbija marksističku filozofiju istorije koja predpostavlja primat

proizvodnje u svim društvima i odbija markistički koncept socijalizma,

tvrdeći da on ne raskida dovoljno radikalno sa kapitalističkim

produktivizmom, nudeći se jedva kao jedna uspešnija i pravednija

organizacija proizvodnje negoli kao potpuno drugačija vrsta društva sa

drugačijim vrednostima i formama kulture i života. Od ovog momenta,

Bodrijar će suprotstavljati njegov ideal simboličke razmene vrednostima

proizvodnje, korisnosti i instrumentalne racionalnosti koje vladaju

kapitalističkim (i socijalističkim) drustvima.’Simbolička razmena’ se na ovaj

način pojavljuje kao Bodrijarova ’revolucionarna’ alternativa vrednostima i

praksama kapitalističkog društva, i predstavlja raznolikost heterogenih

aktivnosti u njegovim radovima iz ’70-ih.

On takođje opisuje svoju koncepciju simboličke razmene u ‘Ogledalu

produkcije’ gde piše:

”Simbolički socijalni odnos je neprekinuti krug davanja i primanja, koji, u

primitivnoj razmeni, uključuje potrošnju ‘suviška’ (‘surplus’) i oslobađa

anti-produkciju [1975:143].

Termin dakle referira na simboličke ili kulturne aktivnosti koje ne doprinose

kapitalističkoj proizvodnji i akumulaciji kapitala i koje potencijalno

konstituišu ‘radikalnu negaciju’ proizvođačkog društva.

U ovom stadijumu, Bodrijar prati francusku tradiciju veličanja ‘primitivne’

odnosno premoderne kulture nasuprot apstraktnom racionalizmu i

utilitarizmu modernog društva. Bodrijarova odbrana simboličke razmene

nasuprot produkcije i instrumentalne racionalnosti ovde stoji u skladu sa

tradicijom Rusoove odbrane ‘prirodnog divljaka’ nasuprot savremenog

čoveka, Durkhajmovog postavljanja organske solidarnosti premodernih

društava nasuprot apstraktnog individualizma i anomičnosti modernih

društava, Batajeve valorizacije trošenja premodernih društava, ili Mausovih

ili Levi-Strosovih fascinacija bogatstvom ‘primitivnih društava’ ili ‘mozgom

divljaka’. Posle dekonstruisanja glavnih savremenih mislioca i njegovih

teoretskih ‘očeva’ (Marks, Frojd, Sosir i francuski savremenici), pošto mu je

nedostajalo bogatstvo simboličke razmene, Bodrijar nastavlja da veliča

simboličke i radikalne forme mišljenja i pisanja u jednoj potrazi koja ga vodi

u sve više ezoterijski i egzotičniji diskurs.

Na ovaj način, protiv formi koje organizuju modernu misao i društvo,

Bodrijar veliča simboličku razmenu kao alternativu. Protiv savremenih

zahteva za proizvodnjom vrednosti i značenja, Bodrijar poziva na njihovo

istrebljenje i poništenje, kao primer navodeći Mosovu razmenu darova,

Sosirove anagrame i Frojdov koncept nagona smrti. U svim ovim

slučajevima, postoji raskid sa formama razmene (dobara, značenja i

libidalnih energija) i na taj način bekstvo od formi produkcije, kapitalizma,

racionalnosti i značenja. Bodrijarov paradoksalni koncept simboličke

razmene može da se objasni kao izraz želje da se on sam oslobodi od

modernih pozicija i potraži revolucionarnu poziciju izvan modernog društva.

Protivu modernih vrednosti, Bodrijar zastupa njihovo poništavanje i

istrebljenje.

Ipak, u svojim radovima iz sredine 1970-ih, Bodrijar postavlja još jednu

podelu u istoriji, radikalnu koliko i raskid između premodernih simboličkih

društava i modernih. U maniru klasične socijalne teorije, on sistematski

razvija distinkcije između premodernih društava organizovanih putem

simboličke razmene, modernih društava organizovanih putem proizvodnje, i

postmodernih društava organizovanih putem ‘simulacije’ pod kojom on

podrazumeva kulturne modele reprezentacije koji ‘simuliraju’ stvarnost, kao

što su televizija, kompjuterski sajberspejs i virtuelna realnost koja danas sve

više uzima maha na internetu (preko šest (!) miliona korisnika virtuelnog

sveta ‘Second Life’ u kome korisnici plaćaju mogućnost da kreiraju

sopstveno virtuelno Ja potvrđuju Bodrijarovu tezu o dominaciji simulacije).

Bodrijarovo razlikovanje modela produkcije i korisnosti koji su organizovali

moderna društva i modela simulacije za koji on veruje da organizuje

postmoderna drustva postulira jaz imeđu modernih i postmodernih društava

velik koliki i onaj izmedju modernih i premodernih društava. Bodrijar

objavljuje ‘kraj političke ekonomije’ i kraj jedne ere u kojoj je produkcija

bila organizujuća forma društva. Sledeći Marksa, Bodrijar tvrdi da je ova

moderna epoha bila era kapitalizma i buržoazije u kojoj je kapital

izrabljivao radnike koji su činili revolucionarnu silu prevrata. Ipak, Bodrijar

objavljuje kraj političke ekonomije i isto tako kraj marksističke

problematike same modernosti:

“Kraj rada. Kraj proizvodnje. Kraj političke ekonomije. Kraj dijalektike

označitelj/označeno koja omogućava akumulaciju znanja i značenja, linearne

sintagme kumulativnog diskursa. I u isto vreme, kraj dijalektike znak

vrednosti/upotrebne vrednosti koja je jedina stvar koja čini mogućom

akumulaciju i društvenu proizvodnju.Kraj linearne dimenzije diskursa. Kraj

linearne dimenzije robe.Kraj klasične ere znaka.Kraj ere proizvodnje.”

Simbolička razmena i smrt (1991:18)

Diskurs ‘kraja’ označava njegovu objavu prodora postmoderne u istoriji.

Ljudi danas žive u jednoj novoj eri simulacije u kojoj društvena reprodukcija

(procesiranje informacija, komunikacija, industrije saznanja, nove

tehnologije itd.) zauzimaju mesto koje je do tada pripadalo produkciji. U

ovoj eri, “rad više nije snaga on je postao znak medju drugim znakovima”

(1991:20) Rad nije više primarno proizvodan u ovoj situaciji, već predstavlja

znak nečije socijalne pozicije, načina života i načina usluživanja. Nadnice,

odnosno plate takođe nemaju racionalan odnos sa nečijim radom i s onim

sto on proizvodi već sa mestom koje taj neko zauzima unutar sistema. Ali,

ono sto je najbitnije, politička ekonomija nije više osnova, socijalna

determinanta, čak ni strukturalna ‘realnost’ u kojoj drugi fenomeni mogu da

budu interpretirani i objašnjavani. Umesto toga, ljudi žive u ‘hiperrealnosti’

simulacija u kojoj slike, odrazi, i igra znakova zamenjuju koncepte

proizvodnje i klasne borbe kao ključni konstituenti savremenih društva.

Od ovog trenutka, kapital i politička ekonomija nestaju iz Bodrijarove

priče, ili se vraćaju ali u radikalno izmenjenom obliku. Ubuduće znakovi i

kodovi se umnožavaju i proizvode druge znakove i nove mašine znakova u

rastućim, spiralnim krugovima. Tehnologija dakle zauzima mesto kapitala u

ovoj priči i semiurgija (koju Bodrijar tumači kao umnožavanje slika,

informacija i znakova) zauzima mesto proizvodnje. Njegov postmoderni

preokret je na taj način povezan sa jednom formom tehnološkog

determinizma i odbijanja političke ekonomije kao korisnog eksplanatornog

principa-korak koji mnogi od njegovih kritičara odbacuju.

‘Simbolička razmena i smrt’, kao i sledeće delo - ‘Simulakrumi i

simulacija’ artikulišu princip fundamentalnog preloma između modernih i

postmodernih društava i markiraju Bodrijarovo odvajanje od problematike

moderne socijalne teorije. Za Bodrijara moderna društva su organizovana

po principu proizvodnje i potrošnje dok su postmoderna organizovana po

principu simulacije i igre slika i znakova, označavajući tako situaciju u kojoj

kodovi, modeli i znakovi predstavljaju organizacione forme u novom

društvenom poretku u kome vlada simulacija. U društvu simulacije,

identiteti su konstruisani prisvajanjem znakova i kodovi i modeli određuju

način na koji pojedinci vide sami sebe i odnose se prema drugima.

Ekonomija, politika, društveni život i kultura su pod vlašću simulacije, pri

čemu kodovi i modeli određuju na koji način se koriste i upotrebljavaju

potrošna dobra, razvija politika, proizvodi i upotrebljava kultura i živi

svakodnevni život.

Bodrijarov postmoderni svet je takođe svet u kome granice i razlike koje su

bile bitne u prošlosti - kao što su one između socijalnih klasa, rodne razlike,

razlike u političkim opredeljenjima i razlike između nekada autonomnih

domena društva i kulture – gube moć. Ako su moderna društva, prema

klasičnoj socijalnoj teoriji, bila određjena diferencijacijom, za Bodrijara,

postmoderna društva su određena dediferencijacijom,’kolapsom’ (moći)

razlika iliti implozijom. U Bodrijarovom društvu simulacije, domeni

ekonomije, politike, kulture, seksualnosti i društva implodiraju jedni unutar

drugih, brišući granice i razlike. U ovoj imlozivnoj mešavini, ekonomija je

bitno određena kulturom, politikom i drugim sferama, dok je umetnost,

nekada sfera potencijalne razlike i opozicije, sada apsorbovana ekonomijom

i politikom, a seksualnost je sveprisutna. U ovoj situaciji, razlike između

pojedinaca i grupa implodiraju u jednom, ubrzanom, mutirajućem,

promenljivom razlaganju društvene sfere i granica i struktura na koje se u

prošlosti fokusirala socijalna teorija.

Bodrijarov postmoderni svet je pritom jedna od hiperrealnosti u kojoj

tehnnologije zabave, informacije i komunikacije obezbeđuju iskustva mnogo

bogatija i angažovanija nego ona koja pružaju scene banalne svakodnevnice,

a i kodove i modele koji sačinjavaju svakodnevni život. Domen hiperrealnog

(npr. medijske simulacije realnosti-Big Brother Show, Diznilend i drugi

zabavni parkovi, tržni centri i potrošački rajevi, TV spotovi i ostale

ekskurzije u idealne svetove) je realniji od same realnosti, pri čemu modeli,

slike i kodovi hiperrealnog uspostavljaju kontrolu nad mišlju i ponašanjem

pojedinaca. Ipak determinacija po sebi je nepredvidljiva u ne-linearnom

svetu gde je nemoguće mapirati uzročne mehanizme u situaciji u kojoj se

pojedinci suočavaju sa neodoljivom strujom slika, kodova i modela od kojih

svaki ima mogućnost da oblikuje misao odnosno ponašanje određenog

pojedinca.

U ovom postmodernom svetu, pojedinci beže od ‘pustinje realnog sveta’

zarad ekstaza hiperrealnosti i novog carstva kompjuterskog, medijskog i

tehnološkog iskustva. U ovom svetu, subjektivnost je fragmenitirana i

izgubljena, i pojavljuje se jedno novo polje iskustva koje za Bodrijara

otpisuje predhodne socijalne teorije kao irelevantne i staromodne. Prateći

preokrete subjekta u današnjem drustvu, Bodrijar je tvrdio da savremeni

čovek više ne pati od histerije i paranoje, već (što je još gore) funkcioniše u

‘stanju terora koje je karakteristika šizofrenika, jedna preterana blizina svih

stvari, potpuni promiskuitet svih stvari koje ga opsedaju i prožimaju, susret

bez otpora, bez zdravo, bez aure, čak bez aure sopstvenog tela da ga štiti.

Uprkos sebi šizofrenik je otvoren za sve i živi u najekstremnijoj konfuziji

[1988:27]

Za Bodrijara ‘ekstaza komunikacije’ znači da je subjekt u neposrednoj

blizini instant slika i informacija, u jednom preterano izloženom i

transparentnom svetu. U ovoj situaciji, subjekt ” postaje čist ekran čiste

apsorpcije i reapsorpcije površine uticajnih mreža [1988:27]

Drugim rečima, pojedinac u savremenom svetu postaje jedan entitet

zatrovan uticajem medija, tehnološkog iskustva i hiperrealnosti.

Tako se Bodrijarove kategorije simulacije, implozije i hiperrealnosti

kombinuju da bi kreirali jedno nužno postmoderno stanje koje zahteva

potpuno nove modele teorije i politike koji bi mapirali sve izazove i novine

savremenog društva i na pravi način reagovali na njih. Njegov stil i strategija

pisanja su takodje implozivni (npr. pisanje protiv predhodno bitnih

distinkcija), kombinujući materijale iz potpuno razlicitih polja ispitivanja,

koristeći primere iz masmedija i popularne kulture u jednom inovativnom

maniru postmoderne teorije koja ne poštuje granice između disciplina.

Njegovo pisanje pokušava da samo sebi stimuliše nove uslove, zadržavajući

novinu koju oni nose kroz inovativnu upotrebu jezika i teorije. Tako

radikalno ispitivanje savremene teorije i potreba za novim teorijskim

strategijama su zbog toga za Bodrijara legitimisani velikom količinom

promena koje se odvijaju u savremenom svetu.

Na primer, Bodrijar tvrdi da modernost funkcioniše preko modela

reprezentacije u kome ideje predstavljaju stvarnost i istinu, koncepte koji su

ključni postulati moderne teorije. Postmoderno društvo poništava ovu

epistemologiju stvarajući situaciju u kojoj subjekti gube kontakt sa

stvarnošću i tako se cepaju i gube. Ova situacija predskazuje kraj moderne

teorije koja je operisala unutar subjekt-objekt dijalektike u kojoj je subjekt

po predpostavci onaj koji predstavlja i kontroliše objekt. Prema modernoj

filozofiji, filozofski subjekt pokušava da razluči prirodu realnosti, da osigura

utemeljeno saznanje i da primeni ovo znanje za kontrolu i dominaciju

objekta (prirode, drugih ljudi, ideja itd.). Bodrijar ovde sledi

poststrukturalističku kritiku po kojoj misao i diskurs ne mogu više biti

sigurno usidreni u ‘a priori’ odnosno privilegovanim strukturama ‘realnosti’.

Reagujući protiv modela reprezentacije u modernoj teoriji, francuska misao,

posebno neki dekonstruktivisti pomeraju fokus na tekstualnost i diskurs, koji

se navodno odnosi samo na druge tekstove ili diskurse u kojima je ‘realnost’

iliti ‘ono napolju’ proterano u domen nostalgije.

U sličnom maniru, Bodrijar, kao ‘jak simulakrista’ tvrdi da su u medijskom

i potrošačkom društvu ljudi uhvaćeni u igru slika, prizora, odraza i

simulakruma, da imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom tj. eksternom

‘realnošću’, u tolikoj meri da su sami koncepti društvenog, političkog, pa

čak i same ‘realnosti’ prestali da imaju bilo kakvo značenje. I nadrogirana i

hipnotisana (jedna od Bodrijarovih metafora), medijima zasićena svest je u

takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept značenja po sebi

(koji zavisi od stabilnih granica, fiksiranih struktura i intersubjektivnog

konsenzusa) nestaje. U ovoj alarmantnoj i novoj - postmodernoj situaciji,

reference, iza i napolju, zajedno sa dubinom, suštinom i realnošću, nestaju, i

sa njihovim nestajanjem, mogućnost svih potencijalnih suprotnosti takođe

iščezava. Kako se simulacije umnožavaju, tako one referišu samo na same

sebe: karneval ogledala koja reflektuju slike koje projektuju druga ogledala

na sveprisutne televizijske i kompjuterske ekrane i ekrane svesti, koji

zauzvrat šalju sliku u njeno predhodno skladište slika takođe proizvedenih

od strane ogledala simulacije. Zarobljene u univerzumu simulacije, ’mase’

se ‘kupaju u medijskoj kupci’ bez poruka ili značenja,i tako započinje era

masa u kojoj nestaju klase, politika umire kao i veliki snovi o kraju otuđenja,

oslobođenju i revoluciji.

Po Bodrijaru, mase dakle traže spektakl, a ne značenje. One postaju tiha

većina, označavajući ‘kraj društva’. Bodrijar implicira da socijalna teorija

gubi sopstveni objekt dok se značenja, klase i razlike urušavaju u ‘crnu

rupu’ ne-razlikovanja. Fiksirane razlike između socijalnih grupa i ideologija

nestaju i konkretni lice-u-lice socijalni odnosi se smanjuju dok pojedinci

nestaju u svetovima simulacije - medijima, kompjuterima i samoj virtuelnoj

realnosti. Sama socijalna teorija dakle gubi svoj objekt - društvo, dok

radikalne politike gube svoj subjekt i organizaciju.

Ipak, tvrdi on, na ovoj tački svoje putanje (kasne ‘70-e i rane ‘80-e),

odbijanje značenja i učešće masa predstavlja formu otpora. Kolebajući se

između nostalgije i nihilizma, Bodrijar istovremeno poništava ideje moderne

(subjekt, značenje, istina, stvarnost, društvo, socijalizam i emancipacija) i

afirmiše model simboličke razmene koji izgeda da odražava nostalgičnu

čeznju za povratkom premodernim kulturnim formama. Ovu očajničku

potragu za originalnom revolucionarnom alternativom on ipak napušta u

ranim ‘80-im. Ubuduće, on razvija još neispitane perspektive savremenog

trenutka, kolebajući se između skiciranja alternativnih formi mišljenja i

ponašanja, i odricanja od potrage za političkom i društvenom promenom.

Na jedan način, kod Bodrijara postoji jedna parodijska inverzija istorijskog

materijalizma. Umesto Marksovog naglaska na političkoj ekonomiji i

primatu ekonomije, za Bodrijara je to model, superstruktura, ono što stvara

realno u situaciji koju on naziva ’krajem političke ekonomije’. Za Bodrijara

znak-vrednost prevladava upotrebu upotrebne vrednosti i vrednosti

razmene; materijalnost potreba, i upotrebne vrednosti potrošnih dobara da

nam služe nestaju u Bodrijarovom semiološkom imaginarnom, u kome

znakovi imaju prvenstvo u odnosu na realnost i rekonstruišu ljudski život.

Okrećući marsističke kategorije protiv njih samih, mase apsorbuju klase,

subjekt praxisa je polomljen, a objekti počinju da vladaju nad ljudima.

Revolucija je apsorbovana objektima kritike i tehnološka implozija

zamenjuje socijalističku revoluciju u pravljenju prodora u istoriji. Za

Bodrijara, nasuprot Marksu, katastofa moderne i erupcija postmoderne su

posledica razvijanja tehnološke revolucije. U skladu s tim Bodrijar

zamenjuje Marksov čvrst ekonomski i društveni determinizam sa njegovim

naglašavanjem ekonomske dimenzije, klasne borbe i ljudske prakse, sa

jednim oblikom semiološkog idealizma i tehnološkog determinizma u kome

znakovi i objekti preuzimaju dominaciju nad subjektom.

Bodrijar zatim zaključuje da se ‘katastrofa već desila’, da je destrukcija

modernosti i moderne teorije koju je on zapazio jos sredinom ‘70-ih, postala

potpuna s razvojem samog kapitalističkog društva, da je modernost nestala i

da je nova socijalna situacija zauzela njeno mesto. Protiv tradicionalnih

strategija pobune i revolucije, Bodrijar počinje da veliča ono što on naziva

’fatalnim strategijama’ koje pritiskaju vrednosti sistema do njihovih krajnjih

granica, nadajući se kolapsu ili preokretu, da bi na kraju prihvatio stil

izraženo ironičnog metafizičkog diskursa koji odbija emancipaciju i diskurs i

nade napredne socijalne transformacije.