bozanstvena komedija dante aligijeri.doc

8/19/2019 BOZANSTVENA KOMEDIJA DANTE ALIGIJERI.doc

1/782

Међу литературама Европе италијанска се

знатно доцкан јавља, тек на прагу XIII столећа.

Узрок томе треба тражити у културним и

историским приликама Италије средњега века.

Италијански народ са свешћу и поносом латинске

крви хладно је и са висине посматрао религиозне и

политичке покрете цркве и империје. Традиције

романтички витешке и феудалне, које је песма и

прича испрела око појаве Карла Великога, Сида,

Артуса и других хероја средњевековне историје, тај

народ није ценио као своје. То је својина оних народа које су Италијани у то доба називали варварима, и

чија историја захвата један велики период

италијанске историје средњега века (Готи,

Сарацени, Нормани и Лангобарди).

Па и онда када је прешао вијор провала у ову

класичну земљу, баштиницу величине римске, која

је била идеал свих народа и свих освајача, — и кад

су »варвари« већ били основали своје националне

државе и њихове се књижевности почеле да

развијају у својем националном правцу и карактеру,

— и онда када су градови Италије у слободи почели

да се културно подижу, — италијански народ је још

увек гледао на прошле векове као на доба робовања,

мрака и варварства, и са презиром прелазио преко

њихових традиција, да се огреје историјом и поезијом

класичне велике прошлости Рима, господара света,

као на свом рођеном огњишту. Латинска поезија и

историографија ове земље пре ХШ столећа права је

и јасна слика традиција којима је била основа

Виргилијева »Енеида«, поем римске величине и

господства : »— Tu regere imperio populos, Romane,memento!« У тим идеалима подржавају се културне

институције, устаје Кола ди Риенцо, оснива се и

темељи странка Гибелина, чији систем и програм

налази ослонца и заговора у Дантеовом трактату »О

Монархији«. Та романтика једне идеализоване умрле

величине захватила је сав живот; чак и мајке

причају о њој деци и певају над колевком:»De' Troiani е di Fiesole е di Roma«.

(Parad. XV. 126.).

Али, традиције на којима се дух Италије

загрејао биле су друкчије од захтева, тенденција и

задатака, религиских и моралних принципа новога

доба, које је било постављено на сасвим другој

основици. Ново доба није могло да оживи дух

националне књижевности са свим тим мртвим,

пасивним благом античкога живота, који је

променом религије, обичаја и научног карактера

изгубио своју виталну моћ, свој унутарњи живот. Тај


2/782

несавремени идеал спречио је слободан развој

средњевековне културе у Италији и учинио из ње

земљу ренесанса и рационализма , којим одишу и

Дантеова дела. Овај велики песник био би се на

северу развио у строгог мистичара.

Нове нације и њихове књижевности, никле у

судару стаpora и новога света, у сагласности су са

својим религиозним и културним идејама, па им је

стога развој протекао удвојеном снагом и зачео се

истовремено са именом народним, док веома

лаганим и тешким кораком продиру витешки романтизам и дворска галантност кроз северна и

јужна врата полуострва .

Пред Дантеовим наступањем у књижевност

италијанска поезија је претежно религиозног

карактера, што значи другим речима, да се религија

и традиција нису здружиле у једну органску целину

како је то било у старофранцуском витешком епосу,

него је религија уродила легендом и визијом,

родовима који се јављају у првим вековима

хришћанства и који су преплавили књижевност

средњега века. Па како у Италији није била велика

разлика у култури између црквене и световне

господе, није се ни осећала потреба превођења и

популарисања латинских дела, како је то био случај

у Немачкој, Француској и Енглеској, а с друге

стране, поред високе латинске књижевности, која је

вредила као домаћа и национална , била је сувишна

књижевност на домаћем, вулгарном језику.

Главни мотив визија и легенди био је страх

пред тајнама загробнога живота и језовита потресна

загонетност чуднога и судбинскога у животу, као и код грчких Еринија и у свим црковним

средњевековним драмама, мистеријима

имираклима. Чудо, милост и deus ех machina стојали

су место психолошки основане и изведене катарзе.

Загробни живот са свим својим есхатолошким

моментима преокупација је свих митологија и

примитивног доба сваке књижевности, а психолошка

основица овог питања јест осећање свих народа и

свих времена да дух надживљује материју. То

осећање је право и једино објашњење оног обилног и

богатог циклуса легенди у италијанској

књижевности непосредно пре Дантеове »Комедије«.

Ту је форма, као и Дантеу, визија, а садржај судбина

човекова у другоме животу.

Данте Алигијери узима овај елеменат и

проширује га у грандиозној визији човечјег спасења и

ослобођења.


3/782

Фиоренција , кад је Данте у њој угледао свет,

била је још сва у оквиру малог, старог, мрачног и

узаног градића, којем је тек ренесане имао да да сјај

и монументалну архитектуру . Кампанила, ни

Уфиција, ни Палаца Векиа још није било, две

монументалне цјаце код Сињорије и Катедрале

покривале су трава и руине старих градина, а око

Батистера бујао је коров. У окружју званом Петрова

Капија, на пијаци Сан Мартино стојале су куће

фамилије Алигијерија. Песниковој се кући брзо траг

замео, јер ју је градско веће порушило, кад је песника1302. осудило на доживотно изгнанство .

Ту се родио између 18. маја и 17. јуна 1265.

Дуранте (Данте) Алигијери и био крштен у

крстионици Св. Јована, кога он помиње у Рају, XXV,

1.—9., у једној поноситој чежњи која му се никада

није испунила.

Потомак је племићког рода Качјагвиде , који је

умро 1147., у крсташкој војни цара Конрада III, и

коме је песник дао достојно место у Рају (XV и XVI

пев). По сину овог Качјагвиде , именом Алигијеро,

добила је фамилија име по материној лози. И Ђема

Донати, Дантеова жена, из најугледније је

фиорентинске породице.

Веома је чудно што се песник , који у својем делу

помиње небројене своје познанике, пријатеље,

непријатеље и рођаке, нигде ни једном речју не сећа

својег оца и мајке, нигде ни једном речју своје жене и

своје четворо деце. И чак у једном свечаном часу,

када га превози Флегијас у своме чамцу преко

Стикса, и Виргилије га загрли, пољуби и каже :

»Благословена нека је жена која те је зачела«, —»Alma sdegnosa, benedetta colei, che in te s'incinse, —

(Пакао VIII,)« ни тада преко песникових уста не

пређе ни једна реч пијетета и љубави за ону која га

је родила.

О студијама Дантеовим може се рећи да је

према конвенцијама онога времена прошао све

стадије духовног и физичког васпитања.Из његовога

дела »НовиЖивот« (»Vita nuova«) дознајемо да он

чита и пише латински, да је учио провансалски и

стари француски језик и да познаје књижевност

писану на тим језицима, да је студирао природне

науке и дијалектику , да је познавао црташе, музику

и витешку галантност друштвеног опхођења, јахање

и мачевање. Рано је ступио у везу са првим људима

свога времена, са Брунетом Латини, Гвидом

Кавалканти, Дином Фрескобалди, Лапом Ђани,

Форезом Донати и са сликаром Ђотом. Сва је

прилика да је похађао школу Минорита, Санта


4/782

Кроче и Доминиканаца у Санта Марија Новела, где

је упознао дела Бонавентуре , Алберта Великога и

Томе Аквинскога. Тако му је његов родни град дао

прилике да се надахне францисканском мистиком и

доминиканском сколастиком , тим филозофским

смеровима који се састају и удружују у његовим

делима. У годинама 1288. и 1289. налазимо га у

бојевима код Кампалдина и код опседања Капроне

(Пакао, XXI,). Ово Дантеово свестрано васпитање и

суделовање у свим високим интересима , студијама и

борбама и у друштвеноме животу подсећа на природу грчкога агона, коме је идеал

»Калокагатија«.

Још веома млад заљубио се у Беатричу, ћерку

племића Фолка Портинари. То је била она љубав

која је уз трнову круну око главе песникове савила

још и лаворов венац поезије и неумрле славе.

После Беатричине преране смрти (1290.), иза

једног периода очаја и лутања кроз животни

лавиринат грешне љубави и разочарања , подао се

сав студију филозофије и пустио се у вртлог

политичке борбе, која му је напртила велике

функције у јавноме животу роднога града, али је и

била извор његових мука и патњи. Најпре је Данте

припадао странци Гвелфа, али кад су се ови

поцепали у две странке, у Беле и Црне, он се

приволи Белима, јер је та странка више одговарала

његовим принципима. У тој странци заступао је

високо место Приората од 15. јуна до 15. августа

1300. год. Али, кад се странка Црних год. 1301. уз

помоћ папе Бонифација VIII и Карла од Валоа

домогла власти, Данте је био лажно и срамно оптужен и осуђен најпре на две године, а затим,

другим декретом, на доживотно изгнанство , које је

било у италијанским републикама, као и у грчким

градовима, теже од саме смрти. Његова кућа је била

демолирана, а глава му уцењена.

Песник се веома брзо разочарао у својим

друговима изгнаницима из странке Белих и одвојио

се од њих, да сам проводи дане у својој беди и

сиромаштву .

Од тог времена остаде Данте у заточењу до

своје смрти; али, до својег последњег дана чезнуо је

несретни песник за повратком у домовину. Он је час

у речима љубави, час опет у речима мржње и грозе

давао одушке својој узалудној чежњи која је била

јача од живота и од смрти. У једноме своме писму

обраћа се народу као Христос на Голготи речима

једне црквене латинске јадованке: »Народе мој, што

сам зла учинио теби? Popule meus, quid feci tibi?«


5/782

A када je Хенрих VII Луксенбуршки , кога je и

сам Данте у једној епистоли позивао, 1310. сишао у

Италију, оживеше песникове наде за повратак у

домовину. Овај цар, племенит, хуман, убеђен у

велику мисију коју је провиђење поставило у руке

императорима Рима, долази, не као освајач, него да

умири завађену браћу, да поврати мир, ред и правду

разрованој земљи, да поврати Италији величину

римске империје. Данте га поздравља — чини се —

лично у Милану год. 1311. и налази га с пролећа

идуће године у Пизи, где је великог песника видео осмогодишњи дечко Франческо Петрарка. Данте

назива цара »Новим Мојсијем«, — »Јагњем

господњим«. Више од пола године стојао је цар са

својом војском пред Фиоренцом; али, узалуд. Идуће

године, у августу месецу (1313.) Хенрих

Луксенбуршки умре у Буонконвенту , и тиме се

сломише крила песниковој нади, претргну се

последња веза не само са његовим родним градом,

него са живима уопште, Цара покопаше у Кампо

Санто у Пизи. На подножју његовог саркофага орао

држи у својим канџама натпис: »Quid fecimus venit

ех alto«. — То је био тужан епилог великој драми

васкрснућа римске империје.

Данте не нал> зи више своје домовине међу

живима. Земља више нема за њега уточишта ни

окриља. Он одбија и амнестију, која му је била

понуђена са понижавајућим условима, и проводи

своје последње године живота у беди и сиромаштву ,

У Италији XIV столећа, обилној богатством и

трговином, овај њезин највећи син гладује и потуца

се као просјак од места до места: »Veramente io sonostaio legno senza vela e senza governo, portato a diversi

porti e foci e liti dal vento secco, che vapora la dolorosa

poverta«. (Convšto, cap. П1) Kao скоро сви велики

духови, и Данте је био усамљен. ЈТутао је и ишао

земљом као онај коме овде на њој више нема места, и

каже:»Tu proverai si come sa di saie Lo Pane altrui. e com' 6 duro calle Lo

scendere e i! salir рег l' altrui scale.«

(Parad. XVII. 55-60).

To je био песник из Фиоренције, »Dantes

Aligherii, Fiorentinus exul immeritus«.

Па како више није могао да нађе у овоме

животу ни мира ни среће, јер је земља врата своје

среће за њиме затворила, морала су се тим више и

дубље да отворе његовоме духу врата вечитог

надземаљског живота.

Са врата тог живота гледа песник на беду и

невоље своје земље и целог људскога рода.

Земаљска беда овенчала је његову главу трновим


6/782

венцем, али је уздигла душу песникову. Да ra је

живот разнежио и уљуљао у удобан и миран сан

среће и љубави, био би Данте — нема сумње —

песник велике мисли и великог срца, али би остао

само човек свога времена: он не би био>.песник

будућности и пророк човечанства .

Прогнан из своје земаљске домовине, Данте се

кроз пакао свога бовла и јада буди сред раја

земаљскога — и од тада га носи у сеојој души, да се

никад не растави од њега. »Комедија«, најчудниј,

најдуховитије и најдубље од свих песничких дела новога века, плод је овог његовог тешког путовања,

ове њргове пурификације од свега земаљскога и

пролазнога — до вечите истине. У прогонству,

далеко од својих непријатеља и од вртлога

политичких интереса, у јесењој тишини живота,

довршавао је песник своје велико дело. И кад је

последње грандиозне слике довршио, осетио је да су

избројани дани његова земаљскога пута, јер такових

екстаза не подноси људско око ни срце : мора да умре

човек који је гледао Господа!

У Равени, где га је Гвидо Да Полента примио

да проведе своје последње године, склопио је песник

бескућник своје уморне очи 14. септембра 1321. на

значајни дан Узвишења Св. Крста (Exaltatio Sanctae

Crucis).

Један век доцније тражили су фиорентински

грађани песникове мртве остатке од Равењана.

Медицејска академија у Фиоренци молила је у

октобру 1519. за то ДОЗЕОЛУ у Леона X. Међу

потписницима био је и Сер Микеланђело Буонароти

са обећањем да ће он, врате ли се остаци прогнаникови у домовину, на најчаснијем месту

Фиоренције подићи песнику достојан надгробни

споменик . Папа је дозволио и издао наредбу да се

остаци пренесу, али се народ у Равени томе

успротивио. А кад су хтели да га потајно пренесу,

монаси су сакрили песникове кости. Ту су се

испуниле оне дивне Хорацијеве речи: »Heu nefas, Virtutem incotun.em odimus, Sublatam ех oculis quaerimus invidi«,

У тихој старој Равени, пуној гробова, цркава и

звоника, у једној мирној самотној улици поред

историских гробова и саркофага, стоји капелица,

миран, тих и скроман гроб песника прогнаника са

стиховима Бернарда Канаћо:»Hic claudor Dantes patriis extorris ab oris Quem genuit parvi Florentia

mater amoris« —

и ca натписом:»His non cedo malis«.*

Данте Алигијери je монументална појава на

прелазу средњега века у нови, а уједно и


7/782

најискренија појава песника човека међу песницима

свих векова. Вера, разум и љубав три су стожера на

којима почива и прелеће ток његова живота. У

његовоме животу стекли су се сви болови и непогоде,

презрена и несхваћена љубав, домовина

раскомадана и братском крвљу оскрнављена, вера и

црква искоришћене у сврху ниског егоизма,

прогонство и сиромаштво бескућног живота, туга и

бол запуштености и осаме; па ипак је успело томе

духу да из тога пакла изиђе у чистоти и величини, у

снази стварања и препорођаја уметности, једним делом савршеним у својој форми, целим у својој

композицији, дубоким у својој концепцији. Историја

не познаје човека уметника који би имао лепшу,

чистију и конзеквентнију веру у све оно што је лепо,

што је праведно и што је добро, који би водио јачу

борбу за мир и љубав међу људима на земљи него

што је то био Данте Алигијери.

Литерарна и политичка активност Дантеова

уродила је делима писаним на латинском и на

вулгарноме италијанскоме језику.

На латинскоме језику је писан трактат : »De

vulgari eloquio«, где песник износи своје теорије о

језику уопште и о језику као једноме идеалноме

наречју, које је слободно од локалних елемената, а

уједно од њих узима све отмене форме, — идиом који

је у свакоме од дијалеката , а цео није ни у којем.

Вулгарни језик треба да се подигне до класичног

латинског стила, као језика отменог и сређеног за

културне појмове. — На крају трактата расправља

још о стилу, стиху и формама лирскога песништва : о

канцони, сонету, балади. ,Своју политичку исповест дао је Данте у спису:

»De Моnarchia«, где доказује моралну, социјалну и

политичку потребу универзалне монархије и

одељење световне од духовне власти, Већ и

дуализам човечје природе говори јасно о основаности

тога подвојења. Обе су власти од бога и обе могу да

имају за свој престо Рим. Страсно доказује своју тезу

о световној држави и њезиним културним

циљевима, које може да реализује и очува само јака

монархова рука. Дакле, цела три и по века пред

Босијеом он пише трактат: »Sur Г histoire

universelle«, да докаже руку провиђења у вођењу

избране монархије, потребу универзалне монархије

за спас човечанства.

На италијанскоме језику написао је »II Convivio«

(Симпозион, Гозба) изм. 1293. и 1308. То је

недовршени морално филозофски коментар за три

алегориске његове канцоне наместо за 14, како је


8/782

спис био првобитно предвиђен. Према томе плану

дело је имало да буде компендиј свега знања

средњега века.

То је прва књига филозофије на италијанскоме

језику, писана по примеру Боецијеву. Против

негације и пасивности религиозне контемплације

поставља као услов напретка и среће акцију, рад:

»Iddio non vuole religioso di noi, se non il cuore«. У овој

здравој и свесној књизи јавља се Ђема Донати под

копреном алегориске фигуре као »Donna gentile е

pietosa«, символ земаљског сазнања и рада, док се Беатрича све више трансформира у символ

мистичне, трансцендентне љубави. Тако се у овоме

строго сколастичноме делу здружују и иду

нераздружно два елемента : томистичко-

аристотелски интелект и францисканска мистика.

У »Канцонијеру« је редигована лирика која је

остала после његове смрти: канцоне, сонети, баладе

и секстине. То је лирика коју, са једне стране,

инспирише висока платонска концепција љубави, а

са друге стране жива страст. Поред тога има у овој

збирци природних, сатиричких и филозофско-

алегориских песама, натруњених

конвенционалношћу и схоластиком. Најзначајније су

међу њима четири канцоне, »canzoni pietrose« -—

стога што се у њима реч pietra, камен, често

понавља, Можда »пиетра« значи жену која је остала

као камен тврда и неумољива уза сву песникову

љубав. Страст, разочарање , неутажена љубав и мука

љубавника говоре у овим песмама елементарно и

јако са бујном и живом пластиком. Биће да је ова

лирика његовим срцем забуктала у периоду лутања после смрти Беатричине а пре венчања са Ђемом

Донати. У балади: »lo mi son pargoletta bella e nova«

— уздиже ce песник до највеће висине лирскога, а у

канцони: »Тге donne intorno al cor mi son venute«

показује велику моралну и уметничку снагу.

Најкарактеристичније дело и најближе

Дантеовој »Комедији« јест његов љубавни поетски

роман »Нови живот« (»Vita nuova«), писан у

вулгарноме језику. То дело би могло да се сматра као

први покушај психолоАког романа, који је имао да

настави Бокаћо у »Филоколо« и у »Фиамети«. Овде је

песник сабрао поред своје три веће канцоне још 28

краћих песама, сонета и балада. Поред ових песама

додао је наративан прозни текст, и тако створио неку

врсту свога личног романа, где је основа његов

љубавни доживљај, што га он овде већином у

визијама романтички и алегориски приказује. То су


9/782

истините и искрене епизоде његове љубави за

Беатричом, која га је свега савладала.

У овоме причању веје свежина и чистота; она се

овија као ореол око дивне појаве ове жене, која га

прати кроз цео његов живот, од младости до

контемплације самога бога у његовоме Рају.

У атмосфери ове љубави Данте ипак није

клонуо у некој бескрвној и млакој сентименталности .

Он је био цео, читав човек у добру и злу, силазио је из

те светлости и падао у низине мрака и греха. Али,

ова његова љубав прешла је из нерава и крви карналног човека у оне дубине скривеног духовнога

царства где се рађају тајне силе ревелације ,

преображења и откупљења. Она отвара његовој

души врата новога живота, постаје водиља и

сигуран, поуздан глас његове савести која ra је

подигла до толике висине генија у стварању и

титана у вољи, коју је само смрт могла да умири.

Концепције витешке лирике и еротичног

мистицизма школе утицале су, то је сасвим

природно, и на његово стварање; али, у живој ватри

његове страсне љубави растопили су се крути и

педантии канони теорије и система. Његова љубав

није Еише литература , она је живот сам, нов

препорођен живот, vita nuova, а конвенције, прилике

и лажни морал друштва и ситни обзири и смрт нису

у њему уништили ту љубав, него су је још

интензивнијом учинили. Смрт је била узвишена

катарза озе болне љубави, којаЈје постепено

прелазила од сензуалне и телесне до бесмртне и

.визионарне у којој се садржи Дантеова духовна

историја.Дантеов »Нови живот« најлепша је књига

средњега века< пуна неизрециве нежности, чистоте

и свежине. Ту царствује љубав мека као дашак

еолске хафре, као срце детиње и уједно тешка као

бол отрованог живота. То је љубав која му је

улепшала небо, позлатила звонике и кубета

фиорентинских цркава и посветила олтаре његових

страдања. Далек је пут песников био од ове мекоте

до горчине пакленога путовања.

Ова чиста и бела црквица идеалне љубави има

нешто заједничко са монументалном мистичком

готском катедралом његове »Комедије«. То је

страсност песникове емоције: цела ова књига је

постепено уздизање бурних осећања која хоће да се

развију у страхоту оркана.

Ни пре ни после Дантеа није поезија створила

овакву дубину концепције, овакву хармонију форме,

овакву искрену исповест истовремено идеалну и


10/782

опште човекову. Мистериј овога религиозно

филозофског песникова света јест смрт као прелаз из

таме у светлост, од сновиђења у праву стварност

живота, од бола у радост, од трагедије у комедију. И

када на смрт Беатричину уздрхта земља и заплака

се сунце, цело небо пева Осана, а Беатрича као да

говори: »Моја се душа смирила«, — »Io sono in расе«

— (»Vita nuova«, ХХП).

To ослобођење човеково из мрака и пакла у

царство мира и љубави, тражи и налази тежак и

мучан пут Дантеа човека кроз мрачне долине и поноре пакла, кроз чежњу чистилишта — у светлим

регионима, где владају мир и љубав:»L° Amor che muove i! Sole e Г altre stelle«.

(Parad. ХХХП1, 145.)*

Литерарна форма Дантеовот главног дела је

визија три царства умрлога људства, чија имена

носе три кантике, у које се »Комедија« дели, и кроз

које песник пролази као душа од греха и пада до

откупљења и блаженства, од пакла, кроз

чистилиште, до раја. Свака кантика подељена је у

33 певања, само је пред првом једно уводно певање.

Поем је у терцинама чисто Дантеовим, који су

синтеза језичког, синтактичког и стилистичког

карактера његове поезије и концепције. Дантеова

терцина различна је од терцине његових

савременика ; она је етос и патос комедије, њезина

тоналност, симфониска драмска пређа строгог Дан-

геовог духа.

Загробни живот и судбина човекова после смрти

предмет је стар као и човек , тајна је што мори душу

неуког као и ученог човека. Хришћанство је овај проблем оживело и обогатило разноликим формама.

Књиге старога и новога Завета бујном оријенталском

маштом и поетском дикцијом описују прекогробна

царства у контемплативним визијама, које су се

множиле у легендарним циклусима средњега века.

Филозофска спекулација, алегориска дидактичка

поезија, реторика световна и црквена, театар — сви

на свој начин приказују ова отајства човечје природе

и судбине. Стога Данте, када је хтео да заодене своју

концепцију пада и ослобођења човекова, није могао

да нађе популарнију форму до ове у трима

царствима мртвих: у паклу, чистилишту и рају.

Отуда овоме делу средњевековна основица и рухо,

чија је особина у томе да се у њима сасвим природно

и органски слаже рационална рефлексија и верска

контемплација , догматички конструисано царство

мртвих и реалистичка слика беде и несреће

земаљскога путовања. Фантазија и реалност, поезија


11/782

и живот чине овде природно, недељиво и идеално

јединство. Виргилијева »Енеида« утицала је као

иХомерова »Одисеја« на овог великог песника.

Хришћанске визије су биле само у митосу и бајки као

и путовања загробним животом у антики, или су

била дидактичка и моралистичка страшила без

поетске вредности, а које су пред Дантеовом визијом

као игра са луткама поред грандиозне Гетеове

трагедије. »Илијада« Хомерова опева победе јунака,

»Одисеја« лутања Одисејева, »Енеида« величину

Рима; Данте једини опева човека. Хомер и Виргилије преносе богове на земљу, они их

материјализују , Данте води човека са земље у свет

духова, у царство среће и мира: он га спиритуализује .

»Комедијом« је песник назвао своје дело —

поред тога што је писано у обичноме свакидањем

језику — поглавито стога што почиње са грозотама

пакла, а завршава се са радошћу и измирењем у рају.

То је, дакле, комедија душе (атрибут »божанска«

дало је потомство тек половином XVI столећа).

У комедији су удружена два елемента, један

чисто религиозни, који подиже поезију до

натприроднога , други је историско политички,

основан на традици)ама, KOje су дошле у трагичан

сукоб са тенденцијама модерног живота. Данте је

свео овај поларитет у хармонију тиме што је он као

жив човек и као грађанин са свим својим страстима

протагонист ове чудне душевне драме. У њој он

силази у тамне дубине човекова греха и ужива

светлост његова ослобођења; стога овде у истоме

драмском оквиру игра своју улогу индивидуално са

космичким, временско са вечним: његова поезија обухвата сву природу, небо и земљу, време и вечност,

божанско и човечанско. И тако се у атмосфери

царства мртвих рађа италијанска национална

епопеја и уједно свега човечанства: живот човечји

гледан са оног другог света.

Песник »Комедије« није био несретан, него

трагичан човек . Ниједан се песник није таквим

поносом и уједно таквом љубављу и самилошћу за

човекову беду толико занео у великој духовној

мисији своје уметности. Данте је у свом строгом суду

осудио првога себе, и тиме се ослободио свога греха.

Овај величанствени поем у првом је реду ослобођење

и спас једнога човека, песника самога, и онда у њему

свега човечанства . Кроз трагедију његовога живота

проговорила је његова велика вера у вечну правду. У

својим мукама, и у својем паду он није очајавао.

Аашао је својој души пута и духу своме дело, у којем

је нашао своје ослобођење.


12/782

У својој грандиозној концепцији да нам

прикаже човекову судбину после смрти, употребио је

Данте форму алегорије. Као и Гете у своме »Фаусту«,

и он хоће да нам у својој властитој особи, на себи

самоме, покаже процес постепеног ослобођења , док

човек није стигао до оне узвишене и чисте савести у

којој може да суди човековим заблудама и води га до

његовог ослобођења :» — Wer strebend immer sich bemiiht Den konnen wir erlosen —«

(Goethe, Faust, II, 11936-7)

Литерарни ce део сав огледа у алегорији коју он

изводи не само из Виргилија него и из Лукана и Овидија.

Шума у којој је Данте изгубио праву стазу јест

грех, висине брда су врлине, три опасне животиње су

охолост, лакомост и завист. Вирлигије представља

науку која својим рационализмом доказује човеку

његове заблуде и враћа га самоме себи, до оне

врлине коју је имао у рају земаљскоме . Одавде, из

раја земаљскога , где га напушта Вирлигије, води га

до раја Беатрича, која је у »Vita nuova« символ

лепоте земаљске у духу и телу, — у »Convivio«

символ филозофије, а у »Комедији« символ блаженог

откровења.

Ну, ова поезија која је у својој разноликости опет

органски једна, поезија живота, као љубави, као

борбе, као мисли, као дужности и воље, прелази

научни оквир алегорије, савлађује шематичност и

конструкцију , и пресипа се у безброј животних

емоција, све схватајући, све разумевајући и све

опраштајући . Spiritus ubi vult spirat! — Ускипело

срце песниково савлађује хладноку дндактичке концепције, и у свечаном часу стварања није он

више учитељ, већ само песник , и то велики песник ,

јер је осећао у себи закон једне велике савести.

Чежња за срећом је човеку иманентна. Али, од

свога првог почетка људска мисао је трагично

подвојена, јер осећа у себи два различна света,

интелекта и воље. Дантеова »Комедија« је дело које

први пут у историји поезије налазимо да приказује

човечју душу у тражењу њезине апсолутне среће,

откупљења, слободе и мира, како то исто приказује и

Гетеов »Фауст«. Ова два мистерија разликују се ипак

тиме што је у духу Дантеовом непоколебива енергија

и стална вера да ће наћи и достићи своје откупљење,

док Фауст тражи своју духовну слободу свуда,

романтички и без одређеног циља; он свој идеал не

достиже као Данте, него из далека осећа и види

светло његова раја, као Мојсије своју земљу обећану.

Данте је класик , Фауст романтик . Али, и Данте и

Гете су у својим делима персонални и актуелни, јер


13/782

су и индивидуални и опште људски. Они не

приказују човеков пад као Милтон или историју

Христова страдања као Клопшток , не пишу

космичке епове далеких времена, него су у вечитој

садашњици, велики и актуелни за све људе и за сва

времена, на границама овог и оног света. Дантеова

»Комедија« је први и највећи поем слободе људскога

духа:»Liberta va cercando, ch'e si сага. come sa chi per lei vita rifiuta.«

(Purgat. I 71-72).

У Дантеовој »Комедији« има епског елемента, а

она ипак није епопеја, има лирских епизода и ситуација, па опет није лирика, има јаких

драматских сукоба, а опет није драма. Она је синтеза,

јединствени оквир свих поетских родова, то је

библија два велика света што сачињавају историју

човечанства , везу духовнога и материјалнога и пут

човеков од зла ка добру, од заблуде до истине, од

хаоса до космоса, од временскога вечитоме. Пакао је

царство анархиске материје, док у чистилишту

нестаје мрака, а влада сунце интелекта и духа. Ту је

материја само прелазна, а дух је свестан своје снаге,

подноси и трпи, и тиме се чисти, да достигне своју

слободу. Рај је напокон чиста мисао, дух слободан у

царству мира и среће, преображење свега пролазнога

и земнога, форма се овде расплинула пред

апсолутним духом — и остаје чисто осећање, чиста

мисао.

Данте обухвата енциклопедиско знање

средњевековно , у једном систему спекулативном ,

којем он све подређује, па и своју поезију. —

Спекулативна тенденција је општи карактер тадањенауке. Данте се, ипак , разликује од категорије својих

савременика тиме што је он пренео спекулативно

знање на поезију, и то на поезију писану народним

језиком, од чега су други научници бежали. — То

популарисање великих научних проблема вере и

разума кроз поезију и прозу, преношење њихово са

једне привилеговане касте у слојеве народа,

карактер је ренесанса, чији је претеча Данте.

Његова спекулативност је тог истог карактера, као

што је те исте природе и синтетички дух који смера

да филозофски координира хришћанско веровање са

античком традицијом , љубав жене и домовине са

љубављу истине и правде, Тако се ова све више

ослобађа локалних и временских међа, постаје

универзална , космополитским схватањем живота,

који је далеко од монашког средњевековног

тесногрудог појимања. — То је дух модерног човека,

сродан филозофији Веданте, Канта и Платона, као и

оној Ничеа, Шопенхауера и Аристотела, или поезији


14/782

Есхила, Хомера, Виргилија и Хорација, као и поезији

Давида и Језаје, Јованове Апокалипсе, Шекспира и

Гетеа. —

Дантеова поезија је поносити храм велике

индивидуалности , поезија дубоке рефлексије, која се

уздиже изнад конвенционалнога елемента

савремене лирике; она је поезија класична, али не у

имитовању античке класике, јер људи Дантеовог

духа и воље не могу да опонашају, па и кад то хоке,

они оригинално стварају, него је она таква у

кулминацији оне уметничке племенитости која је врлина класичне поезије.

Од свег римског господства одржа се само још

неколико књига, један Аполон, Хермес, и мермерна

Афродита, једна биста Зевсова, једна глава Јуноне.

Грчка Солона и Перикла, Милтијада, Темистокла и

Епаминонде, Леониде, Маратона и Термопила не

живи више; али, епос Хомеров још говори

човечанству , Пантеон још је увек храм величине и

лепоте, Есхилови хорови још увек су сусрет богова и

људи. Италија средњевековних канона и крваве

борбе давно ;'е престала да живи, велика световна

моћ папа и терор инквизиције прођоше :»Tamauam pulvis quem proicit ventus a facie terrae.«

(Psalam 1, 5),

a Дантеово дело остаје и остаће као глас свих векова

и свих народа, моћ која спаја небо и земљу, човека и

бога . . .

Романтизам је, поред проучавања народне

историје и великог интереса за легендарни и

визионарни елеменат средњевековне књижевности,

поред оживљења Хомерових песама, Осијана, српске народне поезије и Шекспирове драме, — пробудио

интерес и за Дантеову »Комедију«, коју је

романтичка школа посматрала и схватала само

романтички. Данте се преводи у свима језицима;

Немци у томе предњаче, а и славенске књижевности

не заостају. Међу овима најјачи је интерес и најбоље

сватање нашао Данте код Југословена. Утицај

Дантеове »Комедије« на стару далматинску

књижевност био је велик . Данте се читао и

преводио. Први попокушаји су фрагментарни. Први

је Дантеа преводио песник Стипан Ивићевић (1801.

—1871.); он је оставио у рукопису IV пев. Пакла, под

чудним насловом »Смјешка«. Дантеа преводи и

његов савременик песник Јован Сундечић (1825.—

1900.).Од њега је епизода »Кнез Уголин« коју шаље у

рукопису на оцену Н. Томазеу у Фиоренцију . Томазео

хвали овај превод у једном писму управљеном

задарскоме сликару Франческу Салгети Дриоли.

Превод још није публикован.


15/782

Први штампани превод из Дантеове »Комедије«

публикован је год. 1845. у »Зори Далматинској«:

ХХХШ пев. Пакла, »Смерткнеза Уголина«, са

анонимним потписом В. Л. у квартинама , са

сликованим осмерцима. Исту епизоду превео је и

Шћепан Лзубиша у десетерцу, и штампао у

»Дубровнику«, 1886. Год. 1870. песник П.

Прерадовић преводи у народноме десетерцу епизоду

»Франческе« (V пев. Пакла) и »Кнеза Уголина«

(XXXIII пев. Пакла) у »Вијенцу« (прештампано у

целокупном издању његових песама, Загреб, 1873).Први је почео да преводи »Комедију« у стиху и

слику оригинала далматински песник Стјепан

Бузолић, (1830.—1894.), ревносан преводилац

италијанске поезије, Фосколових »Гробова« и

Леопардијевих канцона, — најпре фрагментарно у

загребачком »Вијенцу« око 1890. год. и задарској

»Искри«, у десетерачким терцинама. После његове

смрти публикован је цео његов превод Пакла (више

није преводио), у редакцији Петра Куничића, са

предговором о Дантеовим делима и са Дореовим

илустрацијама. После Бузолића преводи песник д-р

Анте Тресић-Павичић »Комедију« у деловима

(Чистилиште, XXVII, 2—7; VI, XXIX; у загребачком

»Вијенцу«, 1894.; Пакао, I, II, III, и V у »Новом

Вијеку«, Сплит 1897.—1898.

Год. 1909.—1915. издаје Матица Хрватска у

Загребу цео превод »Комедије« у прози проф. Исе

Кршњавога са предговором и коментаром.

Први целокупан превод »Комедије« у стиху и

слику оригинала са предговором и коментаром дао је

епископ которски Фрања Учелини (Котор, 1910.) са посветом »слози и љубави Хрвата и Срба, једнокрвне

и истојезичне браће«.

После Учелинија преводио је Комедију песник

Владимир Назор у несликованим једанаестерцима:

У загребачкој » Хрватској Просвети« (1917.—1918.!

Пакао, 1П: Врата Пакла, Ахеронт; од пев. XXXII,

Коцит; од XXXIII, Кнез Уголин; од XXXIV Луцифер,

и цело V певање. У „Омладини", (Загреб, 1918. II,

стр. 27. и др.) епизоду Уликса и Диомеда, (Пак .

XXVI, 56-142)у »Критици«, Загреб, 1921., бр. 9. и 10.

цело III певање Пакла.

Год. 1921. оглашен је у сплитском »Јадрану«

један нов превод »Комедије« од проф. А . Сасо. До

сада су публиковани само одломци: Пакао I, у

»Јадрану«, 1921.; пев. XXXI, XXXII и XXXIII Раја у

» Хрватској Просвети«, 1921. 25. X. све у неримованим

десетерцима као и код П. Прерадовића .


16/782


17/782

пренео гражЈДиозне његове слике, да се ослободио

слика терцине. Али, у тои*:е рвању велике

стваралачке мисли и воље са крутошћу и строгошћу

форме, има у себи много карактеристичнога колико

за Дантеа, толико и за Драгишу Станојевића . И он је

као и Дац-хе већи део свога живота провео у туђини,

усамљен, изагнан игз завичаја, али ипак са том

разликом што је овај доживео он® што Данте није

могао: видео је слободну и уједињену домовцгну. То

је била можда једина испуњена жеља Д.

Станојевића , али му није било суђено да се ни њоме обрадује. Физички изнуЈрен и морално сатрвен од

жалости за пропалом отаџбином, ЗЕЗ-КЛОПИО је очи

сам и далеко од своје родбине и пријатеља.

Борба ко ју су изазвали његова јака

индивидуалност , његов с лободан дух и недаће, које

су из те борбе истекле, чине његову судбину веома

сродном са трагичном судбином италијанског

песника.

Завршује са најбољим успехом правничке

студије на првим страним универзитетима , код куће

заузима врло часно место наставника Велике Школе

за међународно право: високо је цењен и вољен од

слободоумне омладине. Али, тај дантеовски

карактер не налази ни среће ни мира. Бурне године,

особито 1868., заносе га у вртлог политичке борбе.

Оптужен је као сукривац у убиству кнеза Михаила и

осумњичен да спрема проглас републике помоћу

својих слушалаца правног факултета, затворен,,

породица му цела: — отац, мати (ћерка проте Матеје

Ненадовића) два брата и две сестре — протерани су

из земље и проводе са њиме пуних 14 година у

изгнанству. Драгиша скоро све време изганства

проводи у Белгији, Француској, Швајцарској и

Немачкој, где великим маром комплетира своју

струку изучавањем економско-социјалних наука и

појединих језика, као енглеског италијанског ,

шпанског и руског. Помилован, враћа се у отаџбину,

али писац књиге »La Republique« и »L'

Internationale« не може да се смири у политичком и

социјалном хаосу своје отаџбине. Скинут са

посланичког положаја, оптужен, осуђен и затворен,

разочаран, повлачи се у себе, као и Данте, и, ако не у

изгнанству политичком, а оно свакако у изгнанству

духа, даје одушке своме јаду и раду на књижевности

домаћој и страној. Он даје израза свом револту и

протесту превођењем Дантеове »Комедије«, дела у

којем је овај изгнаник и мученик излио пакао своје

душе.


18/782

Међу досадањим преводима »Комедије« на

нашем језику овај заузима прво место својом

сувереном слободом у предмету са којим преводилац

дише и живи, поред тога изванредном лакотом,

ритмом и мелодичношћу стиха, чистим ведрим и

снажним народним језиком, који се, ни у препеву

Дантеове песме, није разлио у реторику

коментарисања и описивања, него остаје лапидаран

и озбиљан као и поносита дикција италијанског

дела^ »La poesia senza aggettivo«.

Ko познаје дубоке и мрачне бездане и врлетне висине овог најузвишенијег поема светске

књижевности, гледаће са поштовањем на идеалан и

неуморан рад, гвоздену вољу, поноситу дантеовску

свест и генијалну песничку инвенцију овога сина

нашега народа, који је поред великог пијетета и

верности према песнику кога преводи, са великом

љубављу оставио у овоме делу ведру чистоту у

слободу народнога језика, што је велика реткост у

нашим преводима.

Ово дело поред тога што је од високе књижевне

и естетске вредности, представља и значајан и

високи програм нашега језика за културно и

политичко уједињење словенскога југа.

»Пошто сам превео, — каже Станојевић у једној

својој:напомени — «Роланда«, *Јерусалим«, »Раму« (у

терцини) и написао »Раваницу« и што шта друго, тек

сам тада, тако извежбан, тарно су преводили и проф.

Мате Ивчевић, књижевник Јурај Царић, и песник

Милан Беговић (епизода Мателде из XXVIII певања

Чистилишта).

Проф. Др. Винко Лозовина, одличан преводилац Фосколових »Гробова« и Леопардијеве

»Ћинестре«, са стручним знањем и финим осећањем

Дантеовог духа дао нам је превод V и XXXIII певања

Пакла у Гласу Матице Хрватске« за год. 1909. бр. 18.

—20. у неримованим једанаестерцима.

Код Словенаца први је почео преводити Д

антеа Илир ац Станко Враз, још као студент у Грацу

1835 : III певање Пакла (публ. у »Наставном

Вијеснику«, Загреб, 1921., бр. 1. и 2., стр. 5. и др.)

У »Летопису Словенске Матице«, Љубљана,

1878. публиковао је превод првих пет певања Пакла

Иван Коселски, са коментаром. Идуће године 1879.

»Летопис« доноси цео превод Пакла без коментара у

стиху и слику оригинала.

Проф. Јоже Дебевец превео је у оригиналним

терцинама. Пакао и Чистилиште и обелоданио у

»Дом ин Свету« од год. 1910. Год. 1914. у ревији

»Час«, стр, 472. и др. публиковао је проф. Алеш


19/782

Ушеничник пев, XXXIII Раја у Дантеовим

терцинама.. Најбољи живи словеначки песник , Отон

Жупанчић превео је у оригиналноме стиху I и V

певање Пакла; I пев. публ. у »Словану«, Љубљана,

1912. стр. 193. и др., V пев. у комеморативној књизи

Дантеовог јубилеја у години 1921. [ Уредио Алоиз

Рес, изд. Патерноли, Горица, 1921.]

Превод Дантеове »Комедије« д-р Драгише

Станојевић а (* Београд, 9. јан. 1844., f 9. нов. 1918. у

Нишу) започет у мају 1896. а завршен у нов. 1902.,

први је покушај у нашој књижевности да се ово велико дело препева, слободно преведе, а то и јест

једино исправни и једино могући метод превођења.

Колико је то у овом строго сазданом ригорозном делу

било могуће, преводилац је унео слободу

интерпретације , која није због тога смањила ни

стилску ни идејну његову лепоту. Нема сумње да би

преводилац био слободније извио Дантеове мисли и

пренео грандиозне његове слике, да се ослободио

слика терцине. Али, у томе рвању велике

стваралачке мисли и воље са крутошћу и строгошћу

форме, има у себи много карактеристичнога колико

за Дантеа, толико и за Драгишу Станојевића . И он је

као и Данте већи део свога живота провео у туђини,

усамљен, изагнан из завичаја, али ипак са том

разликом што је овај доживео оно што Данте није

могао: видео је слободну и уједињену домовину. То је

била можда једина испуњена жеља Д. Станојевића ,

али му није било суђено да се ни њоме обрадује.

Физички изнурен и морално сатрвен од жалости за

пропалом отаџбином, заклопио је очи сам и далеко

од своје родбине и пријатеља.Борба коју су изазвали његова јака

индивидуалност , његов слободан дух и недаће, које

су из те борбе истекле, чине његову судбину веома

сродном са трагичном судбином италијанског

песника.

Завршује са најбољим успехом правничке

студије на првим страним универзитетима , код куће

заузима врло часно место наставника Велике Школе

за међународно право: високо је цењен и вољен од

слободоумне омладине. Али, тај дантеовски

карактер не налази ни среће ни мира. Бурне године,

особито 1868., заносе га у вртлог политичке борбе.

Оптужен је као сукривац у убиству кнеза Михаила и

осумњичен да спрема проглас републике помоћу

својих слушалаца правног факултета, затворен,.

породица му цела: — отац, мати (ћерка проте Матеје

Ненадовића) два брата и две сестре — протерани су

из земље и проводе са њиме пуних 14 година у


20/782

изгнанству. Драгиша скоро све време изганства

проводи у Белгији, Француској, Швајцарској и

Немачкој, где великим маром комплетира своју

струку изучавањем економско-социјалних наука и

појединих језика, као енглеског италијанског ,

шпанског и руског. Помилован, враћа се у отаџбину,

али писац књиге »La Repub(ique«и »L'

Internationale« не може да се смири у политичком и

социјалном хаосу своје отаџбине. Скинут са

посланичког положаја, оптужен, осуђен и затворен,

разочаран, повлачи се у себе, као и Данте, и, ако не уизгнанству политичком, а оно свакако у изгнанству

духа, даје одушке своме јаду и раду на књижевности

домаћој и страној. Он даје израза свом револту и

протесту превођењем Дантеове »Комедије«, дела у

којем је овај изгнаник и мученик излио пакао своје

душе.

Међу досадањим преводима »Комедије« на

нашем језику овај заузима прво место својом

сувереном слободом у предмету са којим преводилац

дише и живи, поред тога изванредном лакотом,

ритмом и мелодичношћу стиха, чистим ведрим и

снажним народним језиком, који се, ни у препеву

Дантеове песме, није разлио у реторику

коментарисања и описивања, него остаје лапидаран

и озбиљан као и поносита дикција италијанског

дела»La poesia senza aggettivo«.

Ko познаје дубоке и мрачне бездане и врлетне

висине овог најузвишенијег поема светске

књижевности, гледаће са поштовањем на идеалан и

неуморан рад, гвоздену вољу, поноситу дантеовску

свест и генијалну песничку инвенцију овога сина нашега народа, који је поред великог пијетета и

верности према песнику кога преводи, са великом

љубављу оставио у овоме �

bozanstvena komedija dante aligijeri.doc

Documents