1

Z V O N O

Zvali su ga svi jednostavno - Feka. I nikako drugaije. Oca i majku nije imao. Niti se iko u varoi Uglji, onoga dana kada ga je iguman Filaret naao, zavijenog u rite, u ulazu manastirske crkve, javio da ga uzme. Beba je, kae letopisac onog vremena, leala u svojoj dronjavoj postelji mirno i dostojanstveno. ekala je, kao da zna da e, probudivi se, iguman Filaret doi. Zato nije pravila nikakvu buku. Strpljivo je ekala svoga spasioca. Toga jutra, iguman Filaret se probudio vrlo zlovoljan. Bio je ljut na sve. Na sebe, monahe, ovu nesrenu zemlju i na Velikog Kneza. Na njega je bio ljut naroito. Nije mogao da shvati da Veliki Knez, kome je bio odan do smrti, dozvoljava da se neman iri po zemlji. Bezbroj puta, sedei na dvoru u intimnom razgovoru sa Gospodarem, opominjao ga je da mora hitno neto preduzeti, makar se i silom posluio, da zaustavi tu prokletu raskolniku poast. Jer ako iguman Nil Sorski nastavi da propoveda svoje uenje i nastavi da kvari mlade, ruei kanone koje je naa sveta Crkva vekovima postavljala, onda e jednog dana ta avolska grupa, neka se Veliki Knez ne iznenadi, sruiti i njegovu Svetost, stvarajui svoju bezboniku zajednicu. To je za njega, igumana Filareta, sasvim izvesno. Samo mu nije bilo jasno da Veliki Knez to ne vidi. - Iguman Nil Sorski je obian zloinac i razbojnik, poslat od mranih sila da se uvue u nae crkvene redove, da bi iznutra sruio ono to je od Boga stvoreno. Moskva, ima svetu hriansku dunost i misiju da, kao trei Rim, odbrani pravoslavlje pred islamskom najezdom. Sada, kada je naa zemlja, posle dva veka ropstva, uspela da se oslobodi Tatara i da se smesti od obale Ledenog okeana do obale Oke, iza koje poinje nenaseljena divlja stepa, i da zauzme srednji tok Volge, sve do tatarskog kraljevskog grada Kazanja, sada, kada je mir sa Litvanijom izvestan, kada se sklapaju trgovaki ugovori sa Danskom, Ugarskom, nemakim carem i dalekom Venecijom; sada, kada je Konstantinopolj pao pod udarcima Turaka, kao kazna koju mu je Bog poslao zbog mnogih jeresi to se u njemu behu ukorenile; sada se u naoj mladoj Moskovskoj Kneevini pojavie bezbonici. I to Veliki Knez tolerie.

2

Ne kanjava jeretike, ve dozvoljava ovim kaluerima iz manastira severno od Volge da propovedaju i ire svoje uenje. Strano! - Iguman Filaret huknu, nasu vode u drveno vedro, zasue rukave na mantiji, i poe polako da se umiva. Zaroni lice u ogromne maljave ake pune vode, ispljuska se po obrazima, pree obema rukama preko glave, nekoliko puta, i stade da trlja dugu sedu bradu, masnu od veere. - Moda mene Veliki Knez proverava - pomisli iguman, briui bradu mekanim pekirom. - Jer, zato bi, posle tolikih urgencija i oitih dokaza, on ostao ravnoduan? Svi vide ta se deava, samo on ne vidi. Zato me je, proli put, onako ispitivaki gledao? Misli li on da mu nisam veran? On mora da zna da je moja zasluga, to je prihvaena ideja o boanskom poreklu njegove vlasti. Zaboravlja da sam ja, takoe, otkrio da boljari, sa njegovom majkom, pripremaju dvorski udar, da bi njegovog brata doveli na presto. Sve to on zaboravlja. I kako mi vraa? Donosi zakon o podravljenju manastirskih dobara! To mi je hvala za sve. - Iguman Filaret odmahnu glavom, slee ramenima i, priteui mantiju uz telo, izae u dvorite. Svanulo je davno, ali sunce ne bee jo izalo, tako da je na istoku buktao plameni poar jutarnjih boja. On stade na sredinu dvorita, rairenih nogu, udahnu duboko i zadravajui vazduh, pogleda oko sebe. Monasi su bili u poslu: muzli krave, pojili konje, putali svinje, pravili tor za koze, iznosili stajnjak i pripremali drva za zimu. Iguman Filaret, pogledavi svoju bogatu manastirsku zajednicu, malo se razvedri i, prekrstivi se, polako krenu ka crkvi. - Mora da je Veliki Knez ljut na mene. Nisam mogao da outim. Rekao sam ono to mislim. Uzeti manastirima dobra, da bi boljari rasipali i uivali. Pa, od ega e onda manastiri iveti? ime emo praviti nove crkve? Kako emo ih oslikati i ukrasiti? A bez nae crkve nema ni nae drave. To Veliki Knez zna. To ceo narod ruski zna. Osim onog ludog igumana Nila Sorskog. Bezbonika. NJemu nita ne treba. Ne trebaju mu ni manastiri. Blesan! Govori protiv manastirskih zajednica. Pustinjak! Izmilja i - lae! Plaenik papski! Zna li Veliki Knez da on govori da crkva ne treba da slui dravnoj politici? A kome treba da slui ako ne svojoj dravi? Kome? On hoe da uniti nau pravoslavnu crkvu. To mu je zadatak. Hoe narod da sludi. Hoe stado bez obana da ostane. Da ga lake drugi porobe. E, nee! Nee, avolji sine! Ne! Dok je mene, potovae se crkveni red. -

3

Iguman prie crkvenim vratima i velikim kljuem, to mu je visio o pasu, poe da ih otkljuava. Okrete drugi put klju u levo, kad mu pade pogled na zaveljaj. - ta je ovo, Boe dragi? ta tu ima... O, Boe, pa to je dete. Beba. Ho - ho! Vidi ti kako je mirna. Gleda svojim plavim okicama i uti. Ho - ho! Lepo dete, bogami. Doi, doi, majuko dragi - ree iguman, podiui dete, pa stade da ga ljubi u lice i elo. Dete se, zagolicano gustom bradom, stade smejati i gukati. - O - ho- ho ! - radosno zagrakta iguman - Vidi ti njega! Ha - ha! Smeje se. Gili, gili, gili. Ha - ha! Roeni moj! Ostavili te, a? Gili, gili, gili. Boe, blagorodnog li i dobrog deteta. A ti, jesi li ti deko ili devojica? A? ekaj, ekaj da ovaj stari iguman vidi... Iguman stade otvarati prnje. - O - ho - ho! Maala! Kakav je to momak! Bravo! Vidi ti njega! Smeje se! Blagorodno dete! Duica moja draga ! Grlei i ljubei dete, iguman se stade okretati u mestu. Oseao je da svi problemi i nedae nestaju. Stezao je u naruju maloga i oseao se ispunjeno. Obuze ga vrelina i on, suzei i ljubei dete, proaputa: - Boja duica! Boja duica! Monasi, iznenaeni igumanovim raspoloenjem, okupie se i poee, gledajui prelepog deaka i igumana, da se smeju i poskakuju. Tako je mali Feka doao u manastir. I u priu vaeg letopisca. Jer ovo je pria o njemu, Feki. Deavalo se i ranijih godina da su monasi, pred vratima manastira ili na putu, nalazili ostavljenu nedonoad. Ali nikada niko nije uspeo da ostane u manastiru. Strogi iguman je nalazio seljake porodice u koje je smetao ostavljenu decu, trudei se da im manastir pomogne ili vreom ita ili svinjetom. Feka je bio izuzetak. I sve to se posle deavalo, bilo je izuzetno. Iguman Filaret je zadrao svoju ozbiljnost i strogost. Ali u Fekinom prisustvu gubio je ukoenost i postajao mek. Razliven. Nean. Govorio je tiho, gotovo apatom. esto je suzio. A onda bi se, naglo, zacenio od smeha. Iguman Filaret je, ipak, bio s t a r a c. I ta misao, duboko usaena u njegovoj dui, ga je radovala i uzbuivala. Feka je za njega bio sve. I radost i tuga. I nada i vera.

4

Feka je rastao okruen ljubavlju starog igumana. Videlo se da mu ta ljubav prija. Bio je voljen i voleo je sve. ivot i ljude. A starog igumana voleo je najvie. Godine su prolazile. Feka je izrastao u lepog deaka, plavih kovrda, nenog tena, putenog, velikih plavih oiju i dugih trepavica, ulnih nabubrelih usana, prastog nosa i male brade, sa rupicom u sredini. Iguman je svaki put otkrivao neto novo u svom ljubimcu i oduevljavao se sve vie. Feka je iz godine u godinu bivao sve lepi. Lice mu je zrailo duhovnom lepotom, a cela figura uroenim gospodstvenim dranjem. Kada bi se kretao, a hodao je na vrhovima prstiju, njiui se, videla se ponositost u svakom njegovom koraku. Prava lea, jake i duge noge, podignuta glava, isturena brada, plava, duga kovrdava kosa to pada na ramena, davali su njegovom lepom stasu plemiku otmenost. - Boga ti - govorio bi iguman, smejui se u bradu - Na Feka kao da je plemi. Njega je dobra vila donela nama i ona e ga, siguran sam, jednog dana i odvesti sa sobom. Posebno je Feku krasio njegov karakter. Dobroduan, plemenit, vedar i nasmejan - plenio je ne samo monahe u manastiru, ve i itavu varo Uglji. Nikada nita nije odbijao da uradi. Uvek je bio spreman da poslua i da, sa neshvatljivom lakoom, izvri poveren mu zadatak. Poklone nije uzimao. Bolje rei, samo kad je morao. Za njega kao da materijalni svet nije postojao. Verovao je ljudima. Voleo ih i od njih nije puno oekivao. Radovao se kada bi ga hvalili i kada bi do igumana dole te pohvale. A pohvale su stizale sa svih strana. Uzbuivalo ga je da ljude ini zadovoljnim. Radovao se njihovoj srei. Smatrao je da je njegova dunost da ih ini srenim. Oseao je da ga ta misao ispunjava, da vlada njom i da ga pokree. Nije razumevao sitne pakosti i pokvarenosti obinog sveta. udio se njihovoj sebinosti i lenjosti. Njihovoj sitniavosti, tvrdoglavosti i uskogrudosti. Smejao se irokim osmehom, naivno, pravei dve jamice na obrazima, kada bi nailazio na sukobe i sporove. Za njega, ljudi bi trebalo da ive u harmoniji, potujui se i inei jedni drugima dobra dela. Nije shvatao zato se ljudi svaaju. Zato se ljudi mrze? Zato jedni drugima otimaju? Zato jedni imaju, a drugi nemaju? Sve je to njemu bilo nejasno i strano. Prelazio je preko tog ljudskog ponora, uskim balvanom, veselo se smejui ljudskoj tatini.

5

Tako jednom prilikom, kada su dva posvaana monaha satima sedela u toru, meu ovcama, nagaajui se ko e da istera ovce, on je mirno, mada je tada imao samo pet godina, uao u zabran, uzeo ovna predvodnika i, smeei se na onu dvojicu, isterao ovce na pau. Jednostavno. Prirodno. Vedro. I tako je tekao njegov manastirski ivot. Mnogi su pokuavali da iskoriste njegovu dobrotu. Naroito monasi. Koristili su svaku priliku, mada su se plaili igumana, da kriom podvale ili preu Feku. A on je to smatrao normalnim. I smejao se. Nije mu smetalo. Sve te sitnice, koje su ispunjavale monaki ivot i inile se prestinim, njemu nita nisu znaile. Monasi su ga zato voleli jo vie. Tako je to u ljudskom rodu, plemenite due izazivaju, istovremeno, i ljubav i zavist. Volimo njihovu plemenitost, divimo se njihovoj dobroti, a, sa druge strane, strahovito im zavidimo. Ne mrzimo ih. Samo im zavidimo, to imaju istiju i neviniju duu od nas, to ne moemo da budemo kao oni. Neko ne moe, a neko i nee. Feka je posluno radio sve to su od njega traili i onda bi, kada bi zavrio, svojim lepim, toplim oima, pametno gledao, oekujui nova zaduenja. Jednom, dok je pomagao nekom siromaku da pripremi drva za zimu, oficiri iz gradskog utvrenja, koji su sedeli u hladu starog oraha i pili vino, pozvae ga i poslae da im sa oblinjeg vrela, Toka, donese hladne vode. Feka poskoi. Srce mu zaigra od sree i, uzevi pletenjarku, brzo potra. Sjuri se ka vrelu. Toak je bio dve vrste udaljen od varoi. Kada se zadihan i mokar vratio, oficiri su se smejali i, pripiti, ljubili ga, dok jedan mlai brka izvue srebrnu kopejku i prui mu. Feka se tre, suze mu grunue od uzbuenja, i, zahvaljujui se neprestano, vidno potresen, pobee prema manastiru. Vreme je prolazilo. Feka je iveo bezbrino, okruen ljubavlju svih. Iguman Filaret je bio ponosan na svoju duicu i, dok ga je uio da ita i pie, govorio mu je da e, jednog dana, Feka da postane iguman manastira. Feka je prema toj prii bio ravnoduan. Mesto igumana nije ga privlailo. Privlailo ga je neto. Neto to nije mogao da iskae. A to je duboko oseao. Posle asova, trao je u talu, ponavljajui na glas molitve, da izvede konje na pojilo. Oboavao je konje. A naroito je voleo

6

jednog crnog magarca, sa belegom na desnom uhu, na kojem je nauio da jae. Njega je ljubio, grlio, mazio, hranio jabukama i mrkvama, priao mu razne svari i, zavrnuvi mu gubice, pregledao zube. Tako su prolazili bezbrini dani. Kao tren. A onog dana, kada je u varoi poela da se gradi nova crkva, Feka je, uz blagoslov igumana, itave dane provodio sa majstorima, pomaui im. Donosio im je vodu, dodavao, prinosio, uio da klee, zida, tee, a uvee, umoran, zadovoljno bi zaspao. Crkva je sagraena za tren, tako se bar njemu inilo, a vrhunac njegove sree bio je dan, kada su njemu nepoznati ljudi, koji su govorili stranim jezikom, na drvenim dvokolicama doneli izliveno zvono. Bilo je to prekrasno zvono, sa ljudskim uima, pozlaeno i izgravirano. Visine je bilo kao Feka, a iroko toliko da ga Feka i njegov vrnjak, osmogodinji Ivan, nisu mogli obuhvatiti. Kada su ga majstori, uz pomo metana, sveano podigli i postavili na zvonik crkve, Feka je bio presretan to je prvi (stari iguman je neto glavnom majstoru apnuo) zazvonio. Obuzela ga je strast. Neto najlepe to je do tada uo. Neto izvanredno i uzbuujue. Od tog dana, poinje njegova ljubav. Predao joj se svim svojim istim biem. Svakog dana dolazio je u varo ili da zvoni ili da gleda zvono. Seo bi na kamen ispred crkve i dugo, dugo gledao u visinu. Video je kako se zvono presijava na podnevnom suncu. Video je kako se pomera klatno, kako se ljulja i kako udara o zidove zvona; uo je zvuk, odozgo, sa nebesa, kako zove, jei, breca, poje; oseao je da ga u dui, od te zvonjave, pritiska, boli, gui, i da ne zna to da objasni. Znao je da je zvonilo u njemu, da ga je opijalo i da je, do sutranjeg dana, nosio u sebi taj pritisak i tu bol. Noima je sanjao da visi na jeziku-klatnu i da svojim elom udara u zvono, da zvoni, opominje, zove, i da, u neprekidnom ljuljanju, spaja nebo i zemlju. inilo mu se, u tim snovima, da su nebo i zemlja jedno. as je zemlja bila gore, a as nebo. A on se na svom zvonu, u zvonjavi, oseao sigurno. eleo je da to potraje. Do sudnjeg dana. Godine su prolazile, Feka je izrastao u momka, ali ljubav prema ugljikom zvonu je bila nepromenjena. Trajna. I sve vea. Zanosnija. On nije ni primeivao da se ivot oko njega ubrzano

7

menjao. On nije video, da je igumanovo lice bivalo sve smrknutije, nezadovoljnije i zabrinutije. Feka je bio poteen zemaljskih problema. iveo je u svojim snovima. ist i neuprljan. Uzvien. Za to vreme, trajao je veliki sukob izmeu igumana Filareta i ugljikog kneza Georgija Kalite. Taj Georgij Kalita je bio pustahija i razbludnik, baraba, spreman na sve. Da ubije, ukrade, slae, prevari, ili da puzi, moli, ljubi skute pred Velikim Knezom. Bilo ta, samo da ostvari ono to je naumio. Okupljao je oko sebe boljare sline sebi, a narod je ispatao i plaao provode svog kneza. Okrutan, prek i nepravian, izdejstvovao je da Veliki Knez uvede tradiciju carske rei, mislei da e represijom drati narod u pokornosti. To je bila obaveza svih Rusa da, pod pretnjom pogubljenja, smesta prijave svaku ozbiljnu kritiku vladara. Narod je bio sve ogoreniji. Nezadovoljstvo je bilo na svakom koraku. Pogotovo kada je knez Kalita uetvorostruio porez na so, tako da se nije mogla vie soliti jestiva riba, kojom se hranilo stanovnitvo. Hiljade pudi ribe trulile su, na veliki gnev naroda. Glad je vladala i na selima i u varoi. Iguman Filaret, razoaran raskalanim ivotom ugljikog kneza, zaputi se u Moskvu Velikom Knezu, da objasni celu stvar. Meutim, vrati se iz Moskve jo utueniji. Veliki Knez ga je primio, nakratko, poto je imao posetu venecijanskih trgovaca, gotovo u prolazu i ne sluajui ga, saoptio mu da je, trenutno, vie zauzet meunarodnim odnosima, nego unutranjim problemima. Iguman je video oko Velikog Kneza mnogo podlaca i ulizica, i shvatio je, posmatrajui raskalanost dvorana, da je avo odneo alu. Rusija je bila u velikim problemima. Mukama. A ovi ljudi su bili nezreli i nesposobni da vode dravne poslove. Jedini cilj njihovog interesovanja, bila je nemilosrdna pljaka sopstvenog naroda. pekulacije sa itom, drvetom i duvanom, osiromaili su potpuno narod, dok se, sa druge strane, plemstvo bogatilo, rasprodajui drutveno bogatstvo zemlje. Vrhunac narodnog nezadovoljstva usledio je kada je Veliki Knez, po savetu boljara Makarija Fjodorova, naredio da se iskuje, za potrebe dravne kase, bakarni novac, sa istom vrednou koju je imao i srebrni. U poetku, kao i svuda, taj novi novac je imao uspeha i menjao se za srebrni. Ali, kako to uvek biva, bogati trgovci, eljni velike zarade, spretno su iskoristili pojavu novog novca i, podmiujui dravne inovnike, slali svoj bakar u dravnu kovnicu novca. Tako su dobijali svoj novac, koji su, potom, putali u opticaj. A kako su se problemi finansiranja dravnog budeta iz godine u

8

godinu uveavali, Veliki savet se nije ustezao da, za svoje potrebe, iskuje novac za popunu dravnog manjka. Uskoro je trite bilo preplavljeno bakarnim novcem. Cene su iz dana u dan rasle. Bakarni novac je naglo gubio vrednost. A narod, ve ionako osiromaen, izmuen uestalim ratovima, poe, po zapisu letopisca, uveliko gladovati. Pobune se pojavie po celoj Ruskoj Kneevini. Gotovo da je svaki grad imao svog samozvanca, koji je tvrdio da je on pravi Veliki Knez, i da je spreman da oslobodi narod ropstva. Avanturisti i probisveti su krstarili zemljom i bunili narod. I mada su vlasti bile okrutne, na prekim sudovima se osuivalo odmah na smrt ili na progonstvo, nemira je bivalo sve vie. Jurodivi su upozoravali na Strani sud, nejasno govorili o potrebi za novim krstakim pohodima ili, pak, o ispatanju, pojaavajui ve izraenu sklonost slovenskog pravoslavlja prema strasti i prorokovanju, umesto prema razumu i disciplini. Narod je bio sluen. Gubio je veru i nadu. Sve je bilo obesmiljeno. Nije bilo velikih dela. Sve je propadalo. Ali, neto se, ipak, u vazduhu osealo. Iguman Filaret napokon odlui, pratei poslednje dogaaje, da pozove bezbonika, igumana Nila Sorskog i da, u interesu Drave i Crkve, prevaziu raskol. Cilj mu je bio da se izgubljenom narodu pokae put spasenja. I venog ivota. Da se spase i narod i Rusija. Godine 1499., 9. septembra, doeka iguman Filaret, na ulazu u manastir, svog duhovnog protivnika, Nila Sorskog, i sve njegove kaluere. Izljubie se bratski tri puta, poklonie se, upitae za zdravlje i pooe prema trpezariji. Feka je tog jutra, kada su gosti doli, uveliko bio na putu prema varoi. Iguman ga je probudio pre svitanja, dao mu lekovite trave i rekao mu da ih hitno odnese u varo ocu Hristoferu, koji je leao bolestan. Poljubivi ga u elo, iguman zagrli deaka i ree: - Pouri polako! Dok si tamo, da si ovamo! Danas nam stiu gosti. Ne zadravaj se, do ruka se vrati, da pomogne pri sluenju. Feka radosno poe. Voleo je rano da ustaje. Nije se ni nadao da e dugo oekivani dan tako rano da pone. eleo je da upozna Nila Sorskog i njegove kaluere. Svata je sluao o njima. Najgore kletve i pogrde uo je od igumana. To ga je udilo a,

9

vremenom, njegova zainteresovanost postajae sve vea. Zato je urio da se do podneva vrati. Oca Hristofera zatee u postelji. Leao je na drvenom krevetu, pokriven debelim vunenim ebetom, i jeao. Nazvavi mu dobro jutro, Feka ue u malu siromanu sobu, klee pokraj kreveta, poljubi mravu, smeuranu staraku ruku i upita za zdravlje. Otac Hristofer se alio na kostobolju. Govorio je otegnuto, kroz nos, kao da mekee, i, poljubivi Feku, zamoli ga da zaloi vatru i da skuva aj od igumanovih trava. U trenutku kada je Feka zavravao aj, iznenada se otvorie vrata i u kuu upade, naoruan do zuba, kosmati seljak Andrej Volosati sa nekoliko drugova. Feka je Andreja znao iz vienja. Znao je da se o Andreju i njegovoj snazi raspredaju legende. Govorilo se da je ljut to volovi nisu mogli da izvuku na brdo kola puna sena, ispregao ih i sam odvukao kola. Drugi put je te iste volove uzeo, stavio pod miku i preneo preko potoka. Za Boi je, za opkladu, iz ume doneo bukvu, koju nisu mogla da podignu etvorica. Svata se prialo o Andreju. Prepriavalo i preuveliavalo. Andrej prie krevetu, klee, prekrsti se i poljubi ruku ocu Hristoferu. - Pomoe Bog, oe! Mi po dogovoru doosmo. - Bog vam pomogao, junaci. Doite - pozva rukom otac Hristofer ostalu etvoricu. Oni prioe, klekoe kraj Andreja i sagoe glave. Svetenik se pridie i, u beloj rubaki, avetinjski mrav, prekrsti ih. Oni mu izljubie ruku. Ustadoe. Otac Hristofer se spusti u krevet. Andrej se prekrsti i ree: - Neka nam je Bog u pomoi! Stigavi do vrata, naglo se okrete i prie Feki. Stavi mu ogromnu aku na glavu i ree: - Sluaj, Feka, skoi do zvonika. Pozvoni! Iz sve snage! Neka svi uju da je poelo! I izae. Feka osta sa ajem u ruci. Prie krevetu. - Oe, ja bih poao. Otac Hristofer uze vreo aj. Poe halapljivo da pije. I uti. - Oe, ja bih krenuo. utanje. Feka prie krevetu. Sae se poljubi ruku i izae. Sunce bee odskoilo.

10

- Pametan starac - pomisli Feka. Prie zvoniku. Konopac je visio. Povue ga iz sve snage. Odbaci se od zemlje. Leteo je. Ostajao u vazduhu. Kao da lebdi. Nebo se otvorilo. Zemlja se ljuljala. Podrhtavao je. Opijen zvonjavom. Tone. Nestaje. Sklapa oi i eka. eka. Udar novi. Trne. Udar. Jeza. Udar. - Boe moj, kako je lepo! Oseti strah. Od sebe. Uas. ega se boji? Boli? Ne, nikako. Boji se elje. Gore, iznad njega, je zvuk. Slobodan. Otrgnut. Vean. Drhti. Telo ga boli. Zamara ga. Strast ga hrabri. Pokree. Seti se igumana. Pusti konopac i, teturajui se, potra. Srce mu je lupalo. Bubnjalo. Dobro bi bilo pretvoriti se u zvuk. U zaborav. I nestati. Trao je kroz stabla breza. Mirisalo je na jesen. Duvao blagi, topli vetri. - Boe moj, kako je duboko i neizmerno. Tiina. Na nebu nijednog oblaka. Telo drhti. Iz manastirskog cvetnjaka oseti miris vlage. Dvorite je bilo pusto. Samo se iz tala ulo rzanje konja. Oseti bezgrenu radost. Draila ga je. Proe kroz kuhinju i tiho, sa suprotne strane, ue u trpezariju. Skupi se na malom tronocu, iza lea onih to su sedeli u elu stola. Ne diui glavu, pogleda uprtog u zemljani pod, sluao je raspravu. - Idealan vladar?! Nema ga. - uo je strogi glas igumana Filareta - Nema ga, brao, danas. Niti ga je ikad bilo. Idealan vladar je samo Gospod. Ruski vladar nee biti filozof, ve uvar tradicije. Najvie dobro za njega nije znanje, ve pamenje. Vladar ima misiju da odbrani narod. I da slui Bogu. To on mora ispuniti. Sluei se, ako treba, svim sredstvima. Mora, brao, jer mnogo je neprijatelja. Razjedinjeni i posvaani, propaemo, zajedno sa narodom. U tome je naa istorijska odgovornost. Mi moramo apsolutno da podrimo Velikog Kneza. - Da li to znai, dragi brate, da je Veliki Knez apsolutni vladar? - upita tiho, nenim glasom, iguman Nil Sorski. - Da. - odgovori iguman Filaret - Vreme je takvo. Danas moramo zaboraviti line sujete u korist vieg ideala. Rusija je najvii ideal. A Veliki Knez je na vrhovni vladar. Centralizovana organizacija i vrsta disciplina su jedini put naeg opstanka. - ta ako Veliki Knez grei?

11

- Kako, brate, ako grei? - Pa, ako, recimo, Veliki Knez ne vidi dobro. Ili ako ne eli da vidi. - Zato ne bi eleo? - Zato to ima neki svoj interes. - Vladar ne moe da ima svoj lini interes. - Ne moe?! I vladari su, oe Filarete, ljudi. Greni su i mogu, radi svoje line sree, da zanemare opte dobro. Istorija je puna takvih primera, zar ne? - Vladari misle dobro svom narodu. - Mogu vladari da budu dobronamerni, a da, opet, upropaste optu stvar. - Kako? - Nije vano kako, vano je zato? - Dobro, prihvatam, zato? - Zato to ne znaju. Zato to su samo uvari tradicije. Zato. Oni mogu da, uvajui i pamtei, sahrane sopstveni narod. Ja, ipak, prednost dajem znanju. - Dragi brate, ti eli da kae da dravom treba da upravljaju vladari-filozofi? - U neku ruku, da. Ako... - I da se drava pretvori u sholastinu kolu, koja e neprestano raspravljati?! Ti to eli?! - Ne, ja... - To ne moe biti! Ne! Nikako! To je glupost! Oko nas se kolju opori vukova, koji hoe da nas pojedu, kao to su pojeli Konstantinopolj, a ti, ta ti radi?! Ti im, kao nevino jagnje, nudi vrat! Nudi im da nas rastrgnu. Zar to nije suludo? - zapita iguman Filaret, otro gledajui po ostalim kaluerima. - Konstantinopolj nije pao zato to su osvajai bili prejaki, nego zato to iznutra bee truo. Njegovi vladari, razbludnici i ubice, opti interes su podredili linom. Svaajui se neprekidno oko raskoi i bogatstva, unitili su dravu. Turci su to samo potvrdili. O tome ja govorim. - To nije tano. Nijedna sila na svetu ne bi izdrala takvog osvajaa. Razjedinjeni i posvaani, nisu mogli da se brane. Da su imali apsolutnog vladara, prevazili bi raskole i svae, odupreli bi se i opstali. Apsolutni vladar bi im doneo nadu i spas. - Ali, ipak, su propali? - Da, propali su. to potvruje moj stav. Propali su jer nisu imali apsolutnog gospodara, koji e da stane u odbranu

12

pravoslavlja. To e se, naalost, i nama desiti, ako nastavimo da se gloimo. - Apsolutni vladar ne nosi apsolutnu istinu. - Slaem se. Danas, kad smo se oslobodili tatarskog ropstva i branimo nezavisnost sopstvene drave, ne moemo oekivati od vladara da bude stoik-filozof. Vladar mora da bude ratnik. Sila. Sposoban da sauva dravu i narod. Ne vodi se rat mudrovanjem, ve orujem. Nuda zakon menja. Odbrana je s ivotom spojena. - Apsolutni vladar, oe Filarete, donosi zemlji tiraniju. Ako cilj opravdava sredstvo, onda tu ivota nema. Pre ili kasnije, tiranije e unititi dravu. Za narod je, manje-vie, isto kome robuje. - Nije tano! - planu iguman Filaret i mrtei se podie glavu - Potpuno pogreno. Bolja je bilo kakva naa, ruska vlast, nego vlast tuinca. Nau vlast moemo, vremenom, pretvoriti u neto bolje, lepe. A vlast tuina je veito ropstvo. - Kako se uzme, dragi igumane. Reci mi, kako e se tvoj apsolutni vladar, koji je prigrabio cezarsku vlast, promeniti? - zapita Nil Sorski. - Promenie ga vreme. Ako ne njega, onda nekog drugog. Treba biti strpljiv. Vreme sve lei. Zadatak nas, duhovnih ljudi, je da spoznajui ovu istinu, pomognemo vladaru. Mi se zajedno borimo za nacionalni suverenitet. Kad to zavrimo, onda moemo da raspravljamo o oblicima upravljanja dravom. - U zabludi si, dragi prijatelju. U velikoj si zabludi. Kada se tiranija iz zloina uzdigne, ona e stalno zloin initi. Nacionalni suverenitet, o kome pria, samo tiraninu daje legitimitet. Kada se to, u nekom tvom vremenu, zavri, nai e se neto novo. Modernije. Atraktivnije. Neto to e tiranina zadrati, a narod e dobiti privid. Ropstvo se nee promeniti. Ono e ostati trajno. A nacionalni suverenitet, na koga se sada poziva, nestae. U osnovi je, dakle, greka. - A ta ti predlae? Da ceo ruski narod pree da ivi s tobom u apostolskom siromatvu?! Da gaji ljubav prema prirodi i ravnodunost prema ovozemaljskim stvarima?! Da pozovemo Turke i Tatare da dou da vladaju nama, jer mi ne znamo da vladamo sobom?! Je l to hoe? Je l to treba da uradi ruski narod? - Ne, nemoj, molim te, da izvre, moje rei. - ta, brao, onda?! ta?! - zapita iguman Filaret, rairi ruke i pogleda u uzbuena lica kaluera.

13

- Odbrana zemlje od neprijatelja je sveta dunost ruskog vladara. Ja protiv toga nisam. Makar se morao i rat voditi. Rat u ime slobode naroda. Ali, ja govorim o neemu drugom. Govorim o vladaru. Ne treba nam apsolutni vladar, tiranin, Cezar, kome niko nee smeti nita rei, jer je uveo carsku re. Takvog vladara narod ne voli. Plai ga se i prieljkuje njegovu smrt. Takav vladar vremenom upropasti svoj narod. On ili njegovi naslednici. Tiranija, pre ili kasnije, zavrava u propasti tirana, ali, naalost, i samog naroda. - Ja nisam govorio o tiraninu. - A ta je apsolutni vladar? Ko njega kontrolie? Kome on odgovara? - On odgovara pred Bogom i narodom! - Opte mesto. Ti ne veruje u to. Dobro zna da ovi to pokrae narod, to ga upropastie, ne odgovaraju nikome. Nikome! - ponovi Nil Sorski. - ta je, po tvom miljenju, reenje? - Ti si spomenuo vladara-filozofa. Nazovimo ga tako. Vladar-filozof nije jalovi sholastiar. On je mudrac, svetac, genije koji svome narodu donosi najvee dobro. Domain pun vrline. Vladar ija mo poiva u narodnoj volji. Ratnik ija snaga potie iz elje naroda da opstane. Mudrac koji mudrost crpi iz razliitosti. Dravnik, koji komanduje i organizuje da bi ostvario dravni interes. Dravni interes nije apsolutna vlast, nego blagostanje naroda. Duhovno i materijalno. - Zar misli da narod, ovako kako si nama izneo, moe to da shvati? - Moe. Narod osea. Instinktima. Mi, duhovnici, moramo da propovedamo. Da narod spozna. - odgovori Nil Sorski. - I zato nam manastiri ne trebaju? - Ovakvi, oe Filarete, manastiri, ne. - I treba da se odreknemo manastirskih dobara? - Da. - Zato? - Mi smo protivni svakom bogatstvu. Dok na svetu ima jedan jedini siromaan ovek, koji ne moe da ivi, svako bogatstvo je zloin. - I nae, manastirsko? - Ono najvie - ree Nil Sorski. - Dragi brate, izvini, ali ti si poludeo.

14

- Manastiri danas slue Velikom Knezu - mirno nastavi Nil - Manastiri mu pribavljaju lanu auru svetosti, neophodnu za njegovo apsolutno vladanje. Zato je on zatitnik manastira. Drei manastire i crkve u blagostanju, kupuje nau duu. - Da bi vladao? - Da. Da bi istinu sakrio. I prikrio svoje zloine. Prikrio rasipniku, razbludnu i bezboniku vlast u ime naroda. - Manastirska dobra, brate Nile, ne slue nama. Mi ne... - Znam. - ... nosimo ta dobra sa sobom. Mi uvamo tradiciju i tekovine ovog naroda. Mi ne... - Znam. - ... troimo za sebe. Mi ivimo radno i skromno... - Znam. - ... sluimo Bogu... - Ne, igumane. Vi sluite Gospodara. Treba sluiti Gospodu. - prekide ga Nil Sorski. - Mi sluimo Bogu! - ponovi iguman Filaret - Bogu i ruskom narodu! - Odreknite se onda ljubavi prema vladaru. Podelite manastirska dobra narodu. Propovedajte. I ja u vam verovati. - Mi uvamo duh naeg naroda. - Ne - odmahnu glavom Nil - Ne trebaju narodu uvari. Umesto da uvate, poduavajte. Propovedajte. Produhovite narod. - To radimo, brate. Gradimo crkve... - Ne - prekide ga Nil - Crkve nam ne trebaju... - Bezbonie! - viknu iguman Filaret i prekrsti se. Za njim se svi njegovi kalueri prekrstie. - ... Troite narodnu muku, gradei grobnice duha... - Ne huli! - Spasenje nije u zgradi, nego u rei. Nije u slici, ve u oveku. ivom oveku. Bacite ikone... Graja. Iguman ustade. Prekrsti se. - Prestani, ako Boga zna - ree i sede. - Spoljanje obrede ukinite - nastavi Nil Sorski, ne obazirui se na povike. Njegovi kalueri su sedeli mirno. - Ne proganjajte one koji drugaije misle. Gradite oveka. Sluite ljubavi. Jaajte duh, a ne manastirsku imovinu... - Prestani, Nile, molim te, prestani...

15

- Zato postite? Savest vam nije ista? Neto vas mui? Potujete kanone, koje ste sami izmislili. Vano vam je da smo jednako obueni. Da se potuju propisi oko trpeze, oko telesnog kretanja. A gde vam je dua, igumane? - Dosta, nesretnie, dosta... - jauknu iguman Filaret, udarajui glavom o sto. - Idite u pustinju duha. Molite. Molite se za svoje spasenje. Prodali ste duu avolu... Nasta urlikanje. Klanjanje. Iguman Filaret, ustavi, iskrivljena lica, stade upati kosu. Feka pobee. Tegoba. Munina. Oseti daleke, potonule udare. Trao je, mislei, lake e biti. Ali, nije. Plakao je. Grcao. Zapinjao. Padao. Ustajao i ponovo trao. Kuda? Nije znao. Nije ga ni interesovalo. eleo je da pobegne. Od svega. Svet se pred njim ruio. Propadao je i ustajao. Tamo je jo uvek pokuavao da se zadri, stiskajui tronoac, da ne propadne. Nije uspeo. Nita se vie nije moglo popraviti. Rei su mu zvonile u glavi. Kao njegovo zvono. Udarale ge. Svom istotom misli. Oseti bol. Stezanje u grlu. Guilo ga je. ila je kucala. Pomisli, nesrea kuca. Klonu. Rei su ga bolele. Pritiskale. Razarale. Primeti da je stigao u varo. Svuda ljudi, naoruani, viu, galame, protestuju. Vatre se pale. Gore kue, dim se nadvija nad ruljom. Narod breke. Stenje. Uarenih oiju, srean, juri. Gura neku nepoznatu silu. U krug. Feka se prepusti nadahnuu. Sve je propalo. Sledio je Razum, ispunjavala ga je Pravda i, onda, odjednom, sve nestade. Kao da nije ni postojalo. Opet je sam. Moda tako i mora da bude. Godinama je oseao u sebi nemir. Ali, utao je. Mislio je da ga oseanja varaju. Sada shvata. Osloboen je zabluda. Lake mu je. Suze su oistile duu. udeo je za novim saznanjem. Mo je u njemu. U ovom pobunjenom narodu. Obori glavu. Udahnu, napuni grudi i stade da vie. Urla. Izgovarao je nepoznate rei. Rei na koje nije mislio. Prijalo mu je. Gomila ga povue sa sobom. U ludom ivotnom trku. Trao je zadovoljan. Ispunjen. Vide, pred sobom, kneevu konjicu. Osmehnu se. Moda je to onaj nemir. Nije se uplaio. Oseti kako miii zategoe telo. Konjski znoj mu ispuni nosnice. Voleo je taj miris. Hrabrio ga je. Udarao je seljakim vilama. Levo, desno. Vile su mu bile velike. Zanosile ga. Nije mogao vrsto da ih dri. Jo je dete, a

16

sazreo je. Ve je mukarac. Bori se. Ravnopravno sa ostalim mukarcima. Miris krvi. Buktinje. Spaljena tela. Iznenada oseti udar. Toplina se razli po telu. Zvona su zvonila u glavi. Ljuljala se. On se prepusti. Utonu u mrak. Kada se probudio, Feka vide da sunce lenjo zalazi. Leao je na trgu. Oko njega su bili zarobljeni pobunjenici. Razbijeni i izranjavani. Neprestano su krvarili. Oko njih su svuda bili kneevi vojnici. Na sredini trga, sedeo je ugljiki knez sa svitom boljara. Delat je stajao do njih. Vojnici su odvodili jednog po jednog pobunjenika. Presude su bile kratke i jasne: iba, progon, smrt! Smrt je stizala odmah. Na licu mesta. Bez prigovora i odbrane. Delat bi zamahnuo, a glave bi se, padajui, kotrljale do onih to ekaju presudu. Vide u gomili poznata lica. Njegov narod. U krugu smrti nije bilo uzbuenja. Strpljivo se ekalo. Red je polako odmicao. Delat je sve vie imao posla. Radio je rutinski, kao da see drva za zimu. Zamahne, iz sve snage, udari i odvoji glavu od tela. Onda ponovo. Koni jezici bieva imali su na krajevima gvozdene iljke. Kanjenici su, posle svakog udarca, jaukali. Svetina se okupila oko gradskog trga. I utala. Feka na prozoru kue vide devojku. Nagnula se, podboila lice rukama i gledala. Oseao se malaksalo. Slabost nije poticala od bola, ve od blaenstva. ekao je mirno. Red e doi i do njega. Vide dvojicu vojnika kako na trg iznee zvono. Njegovo zvono. Tre se. Hladan znoj ga obli. Pretrnu. Podie se i vide kako vojnici zvono bacie meu pobunjenike. Na zemlju. Tup udar zvona probi mu grudi.

17

Zagrcnu se. Stade da kalje. Zvono je lealo na zemlji. Obesmiljeno. Kao ljudska glava bez tela. Niko nije obraao panju na njega. Potresen, Feka prie zvonu. Zagrli ga i poe da ga ljubi. Nasloni glavu. Oseti potpuno stapanje. Uzvieno blaenstvo. Doe red i na njega. Ponesoe i zvono. Stade pred kneza i pogleda ga. Oi im se sretoe. Dugo je knez gledao u te deje oi. Dugo. Devojka na prozoru se nae, izbaci glavu da bolje vidi. Feka oseti da ga noge izdaju. Klecnu. Nasloni se na zvono. - Deset iba i progonstvo! Nije se mogao dii. A nije ni hteo. eleo je tu da ostane, veno. Na kolenima, oslonjen o zvono. Odnesoe ga. Za njim i zvono. Onda vide kako vojnik poe da iba zvono. Jedan. Dva... Fijuk bia. Zagrcnu se. U glavi bol. U grudima ga poe stezati. Kriknu i polete ka zvonu. uo je samo fijuk bia. Oseti toplinu i potonu u duboki mrak. Probudilo ga je kretanje. Glava mu je udarala o stranicu volovskih kola. Leao je u slami. Svitalo je. Podigavi glavu, vide kolonu prognanika. Jad i oaj se kretao po blatu.

18

Volovi su teko vukli. Otar vetar je duvao. Sivo i sumorno jutro. Vlano. Sitna kia poe. Spusti glavu. Vide, kraj sebe, prevrnuto zvono. Sklopi oi i prui ruku. Oseti prijatnu hladnou. Poe da vue prstima po zvonu. Odjednom stade. Tre se. Otvori oi. Podie se. I pogleda. Zvonu su bile odseene ui. Ljudske ui. Stade da jeca. Uspravi se. Prekorai na drugu stranu. I... Pade. Glavom stade da udara o zvono. Grcao je. Guio se u suzama i bolu. Zvonu su bili odsekli klatno! Iupali jezik! Feka se sklupa. Kola su se ljuljala. Tresla. Oseti kako se njie. Klati. Nebo i zemlja. uo je zvuk. Pokua da ga uhvati. A zvuk se gubi. Nestaje. Bei. On polete. Za njim. Vojnik, pratilac kanjenika, prie volovskim kolima. Vide deaka u zagrljaju sa zvonom. Feka je bio mrtav. Lice mu je bilo zadovoljno, skoro sreno. Telo je bilo puno rana. Vojnik se pope na kola.

19

Pokua da odvoji telo od zvona. Ne uspe. Pokua ponovo. Uzalud. Telo kao da je sraslo sa zvonom. Pozva drugog vojnika. Uzee ga za ruke i noge, na silu ga odvojie iz smrtnog zagrljaja i bacie u jarak pokraj puta. Onda sedoe na zvono. Zapalie duvan. ekao ih je dug put. Teak.

Beograd , 19. oktobar. 1996. god.