bruno latur - nikada nismo bili moderni (esej iz simetricne antropologije)

8/21/2019 Bruno Latur - Nikada Nismo Bili Moderni (Esej Iz Simetricne Antropologije)

1/92


2/92

oji prijatelji i ja već dvadesetak godina proučavamo te neobič-ne situacije koje intelektualna kultura u kojoj živimo ne zna gde

da svrsta. U nedostatku boljeg, nazivamo se sociolozima, istoričarima,ekonomistima, politikolozima, filozofima, antropolozima. Ali tim uva-ženim disciplinama uvek dodajemo genitiv: nauke i tehnike. Koristise i engleska sintagma science studies, ili onaj pretežak izraz: „Nauke,tehnike, društva.“ Kakva god da je etiketa, tu je uvek reč o ponovnomvezivanju Gordijevog čvora, prelazeći, onoliko puta koliko je potrebno,

preko reza koji razdvaja egzaktna znanja od vršenja vlasti, to jest priro-du od kulture. Budući da smo i sami hibridi, smešteni kao lutke u nauč-

*ne institucije, poluinženjeri, polufilozofi, trećinom obrazovani a da tonismo tražili, odabrali smo da opišemo tu isprepletenost ma kuda nasona vodila. Naša vodilja je pojam prevođenja ili mreže. Savitljivija od

pojma sistema, istoričnija od pojma strukture, u većoj meri empirijskaod pojma kompleksnosti, mreža je Arijadnina nit tih izmešanih priča.

Ti radovi ipak ostaju nerazumljivi zato što su rasečeni natroje premauobičajenim kategorijama kritičara. Od njih se pravi priroda, politikaili govor.

Naš je intelektualni život svakako loše napravljen. Epistemologija,društvene nauke, nauke o tekstu, sve su one etablirane, ali pod uslo-


3/92

Za izdavača: Niko la Janković

Glavni urednik: dr Dušan Marinković

Lektura i korektura: Predrag Rajić

Dizajn korica: Mediterran Publishing

Tehničko uređenje: Mediterran Publishing

Copyright © za srpsko izdanje

Mediterran Publishing 2010. Copyright ©Editions La Decouverte, Paris,

1991,1997,2006.

CIP- KaTa/iorn3aiJiMjay ny6 /inKai4njn6M6 /inoTeKa MaTMMecpncKe, Novi Sad

572821.133.1-4

LATYP, BpyHONikada nism o bili moder ni: esej iz simetrične antropologije

Bruno Latur; sa francuskog prevela Olja Petronić. -

Novi Sad :Mediterran Publishing, 2010.(Novi Sad :Art print). -

185 str.:graf. prik azi; 21 cm. - (Biblioteka Arhipelag ;knj. 19)

Prevod dela: Nous navons jamais ete modernes / Bruno Latour. - Tiraž 1.000

- Bibliografija. - Registar.

ISBN 978-86-86689-49-8

COBISS.SR-ID 257806 855

Štampa: Art Print, Novi Sad

Mediterran Publishing d.o.o. Nikole Pašića 24,21000 Novi Sad

tel/fax: +381.21.661.20.90 www.mediterran.rs

e-mail: [email protected]

Nijedan deo ove knjige ne sme biti reprodukovan, analogno ili digitalno, bez dopuštenja autora i iždavača.

Bruno Latur

N I K A D A N I S M OB I L I M O D E R N I

Es ej iz si m etr ič ne antropol ogi je

Sa francuskog prevela:

O l ja P e t r o n ić

MEDITERRAN

PUBUSHING

Novi Sad2010

http://www.mediterran.rs/mailto:[email protected]:[email protected]://www.mediterran.rs/


4/92

Naslov originala:

NOUS N ’AVO NS JAMAIS ETE M OD ER NES

Essai d’anthropologie symetrique

byBruno Latour

Editions La Decouverte, Paris

S A D R Ž A J

1.

K r i z a

Umnožav anje hibrid a 15

Ponovno vezivanje Gordijevog čvora 17

Kriza kritike 20

Č udesn a godina 1989. 23

Šta znači biti mod eran? 25

2 .

USTAV

Moderni ustav 29

Bojl i njegovi objek ti 31

Hobs i njegovi subjek ti 34

Posredovanje laboratorije 37

Svedočanstvo ne-ljudi 39

Dvo struka tvorevina laboratorije i Levijatana 41 Naučno predst avl janje i po litičko predstavljanje 44

Ustavna jemstva mod ernih 47

Cetvrto jemstvo: jemstvo osujećenog Boga 51

Snaga kritike 53

Nepobediv ost mod ernih 56

Šta Ustav rasvetljava a šta zamagljuje 58

Kraj potk aziva nja 61

Nikad nismo bili m od erni 64


5/92

3-

R e v o l u c i j a

Moderni, žrtve sopstvenog uspeha 69

Veliki raskorak mo dernističkih filozofija 72

Kraj krajeva 75

Semiotički obrti 79

Ko je zaborav io bivstvovanje? 82

Početak vrem ena koje prolazi 84

Revolucionarno čudo 87

Kraj prevaziđene prošlosti 89

Odab ir i višestruk a vremena 92

Kopernikanski protivobrt 95

Od posrednika do medijatora 99

Od stvari po sebi do dovođenja u pitanje 102

Ontologije sa promen ljivom geom etrijom 105

Povezati četiri mo dern a reper toara 108

4-R e l a t i v i z a m

Kako staviti tačku na asimetriju? 113

Načelo uopš ten e simetri je 116

Uvoz-izvoz dveju Velikih pod ela 119Antropolog ija se vraća iz tropa 122

Nem ak ul tura 125

O razlikam a u veličini 129

Arhimedov prevrat 132

Apsolu tni relativ izam i relativistički relativizam 135

Male greške o razo čaranju sveta 137

Č ak i dugačka mreža ostaje lokalna u svim tačkama 140

Levijatan je klupk o mreža 144

Sklonost marg inama 147

Ne dodavati zločine on ima koji su već počin jen i 150

Sve vrvi od transc end entno sti 153

5-

P r e r a s p o d e l a

Završni ispiti 160

Preraspodeljeni human izam 164

Ne mo derni Ustav 166

Parlamen t stvari 171

Bibliografija

Indeks

175

183


6/92

Za El iza be t i L ika


7/92

Izr azi zahvalnost i

Bez Fransoa Žeza nikad ne bih napisao ovaj esej, čije su manezasigurno bezbrojne, ali koji bi ih imao još i više bez dragocenihsaveta Žerara de Vrija, Fransisa Šatorenoa, Izabele Stenže, LikaBoltanskog, Elizabet Klaveri i mojih kolega sa Nacionalne visoke

tehničke škole. Zahvaljujem Hariju Kolinsu, Ernanu Mekmalinu,Džimu Grizemeru, Mišelu Izaru, Klifordu Gercu i Piteru Galizo-nu što su mi dozvolili da isprobam argumente iz ovog eseja naraznim seminarim a koje su ljubazno organizovali za mene.

\


8/92

1 .

Kriza

Umnožavanje hibrida

Č itam na četvrtoj strani svojih dnevnih novina da merenjaiznad Antarktika ove godine ne pokazuju ništa dobro: rupa uozonskom omo taču tu se opasno uvećava. Č itajući dalje, prelazimsa stručnjaka za hemiju gornje atmosfere na direktore Atoh em a i

Mo nsanta , koji menjaju svoje proizvodne lance da bi zam enili be-zazlene hlorofluo rokarb onate, optužene za zločine protiv ekosfere. Nekoliko pasusa dalje, šefovi velikih ind ust rija lizovanih zem aljamešaju se u hemiju, u rashladivače, aerosole i plemenite gasove.Ali gle, u dn u stupca, meteo rolozi se više ne slažu sa hem ičarimai govore o cikličnim fluktuacijama. Industrijalci najednom više

ne znaju šta da rade. Krunisane glave takođe oklevaju. Treba ličekati? Da li je već prekasno? Još niže, zemlje trećeg sveta i eko-lozi ubacuju se u priču i govore o međunaro dnim sporazumim a, pravim a bud ućih naraštaja , pravu na razvoj i morato riju mima.

U istom se članku tako mešaju hemijske reakcije sa političkimreakcijama. Ista nit povezuje najezoteričnije nauke i najnižu po-litiku, najdalje nebo i neku fabriku u predgrađu Liona, najglobal-niju opasnost i sledeće izbore, ili sledeći upravni odbor. Veličine,ulozi, trajanja, akteri se ne mogu porediti, a ipak su umešani uistu priču.


9/92

16 Ni kad a nism o bi li moder n i

Na šestoj stran i svojih dn evnih novin a saznajem da je viru sside iz Pariza zarazio onaj u laboratoriji profesora Galoa, da suse gospoda Širak i Regan ipak svečano zakleli da se neće vraća-ti na priču o tom otkriču, da hemijske industrije odugovlače saizbacivanjem na tržište lekova koje iz sveg glasa traže bolesnici

organizovani u militantna udruženja, da se epidemija širi po cr-noj Africi. Ponovo su krun isane glave, hemičari, očajni bolesnici,industrijalci umešani u istu neizvesnu priču.

Na osmoj stran i je reč o k om pjute rim a i čipovima koje kontro-lišu Japanci, na devetoj o zamrznutim embrionima, na desetoj ošumi koja gori odnoseći u stubovima dima retke vrste koje neki pr irodnjac i žele da zaštite; na jedana estoj o kitov ima opremlje-nim ogrlicama o koje su okačeni radio-odašiljači; na jedanaestojstrani je i jedan brežuljak rudnog otpada na severu, simbol ek-sploatacije radnik a, koji je svrstan m eđu ekološke rezervate zbog

retke flore što se tu razvila. Na dvanaestoj strani, papa, biskupi,Rusel-Uklaf, jajovodi, teksaški fundamentalisti, svi se okupljajuoko istog kontraceptivnog sredstva kao nekakva čudnovata četa.

Na četrnaes toj stra ni, broj linija televizije visoke definici je pove-zuje g. Delora, Tomson, EEZ, komisije za standardizaciju, Japancei producente televizijskih filmova. Promenite za nekoliko linijastandard ekrana i u vetar odlaze milijarde franaka, milioni televi-zora, hiljade sati televizijskih filmova, stotine inženjera, desetine

generalnih direktora.Sreća da u novinama ima nekoliko umirujućih stranica na ko-

jima se govor i o čistoj p olitic i (skup rad ikalne stranke), i d odatak o knjigama u kojem romani govore o zanosnim pustolovinamadubine duše (volim te, ni ja tebe). Bez tih glatkih strana zavrte-lo bi nam se u glavi. Stvar je u tome da je sve više tih hibridnihčlanaka koji ocrtavaju isprepletenost nauke, politike, ekonomije, prava, vere, tehnik e, fikcije. Ako je čitanje dn ev nih novin a mo-litva modernog čoveka, onda je veoma neobičan čovek koji sedanas moli čitajući o tim zam ršenim aferama. Č itava kultura ičitava prirod a se tu pročešljavaju svakog dana.

Ipak, izgleda da to nikoga ne zabrinjava. Rubrike - „Ekonomi- ja“, ,,Politika“, ,,Nauka“, ,,Knjige“, ,,Kultura“, ,,Religija“, „Crna hro-

Kriza 17

nika“ - dele stranicu kao da to nije ništa. Najmanji virus side vodivas od seksa do podsvesti, do Afrike, do gajenja ćelija, do DNK,do San Franciska, ali analitičari, mislioci, novinari i oni koji od-lučuju iseći će vam finu mrežu koju virus oblikuje u male sop-stvene odeljke u kojima ćete pronaći samo nauku, samo ekono-

miju, samo društvene prikaze, samo vesti iz crne hronike, samosamilost, samo seks. Pritisnite najbezazleniji raspršivač i bićeteupućeni ka Antarktiku, a odatle prema univerzitetu u Irvinu uKaliforniji, montažnim trakama Liona, hemiji plemenitih gasova,a odatle možda prema UN, ali ta će krhka nit biti iskidana naonoliko delova koliko ima čistih disciplina: ne mešajmo znanje,interes, pravdu, moć. Ne mešajmo nebo i zemlju, globalno i lo-kalno, ljudsko i neljudsko. „Ali ta isprepleten ost pravi m ešavinu“,reći ćete vi, „ona tka naš svet?“ - „Neka bude kao da ne po stoj i“,odgovaraju analitičari. Presekli su Gordijev čvor dobro naoštre-

nim mačem. Ruda je polomljena: levo poznavanje stvari, desnoljudski interes, vlast i politika.

Ponovno ve ziva nje Go rdi jev og čvora

Moji prijatelji i ja već dvadesetak godina proučavamo te neo- bične situacije koje int elektualna ku ltu ra u kojoj živimo ne znagde da svrsta. U nedostatku boljeg, nazivamo se sociolozima,istoričarima, ekonomistima, politikolozima, filozofinia, antropo-lozima. Ali tim uvaženim disciplinama uvek dodajemo genitiv:nauke i tehnike. Koristi se i engleska sintagma science studies, ilionaj pretežak izraz: „Nauke, tehnike, društva“. Kakva god da jeetiketa, tu je uvek reč o ponovnom vezivanju Gordijevog čvora,

prelazeći, onoliko pu ta koliko je po trebno, preko reza koji raz-dvaja egzaktna znanja od vršenja vlasti, to jest prirodu od kul-ture. Budući da smo i sami hibridi, smešteni kao lutke u naučneinstitucije, poluinženjeri, polufilozofi, trećinom obrazovani a dato nismo tražili, odabrali smo da opišemo tu isprepletenost makuda nas ona vodila. Naša vodilja je pojam prevođenja* ili mreže.Savitljivija od pojma sistema, istoričnija od pojma strukture, u

* Pojam prevo enja ( t ranslat ion) jedan je od ključnih pojmova u Laturovoj ANT (Actor- network Theory) - teor i j i m reže akt era. (pr im . ur.) .


10/92

18 Ni kada nis mo bi li moder n i

većoj meri empirijska od pojma kompleksnosti, mreža je Arijad-nina nit tih izmešanih priča.

Ti radovi ipak ostaju nerazumljivi zato što su rasečeni natroje prema uobiča jen im katego rijama kritičara. Od njih se p ravi pri-

roda, politika ili govor.

Kada Makenzi opisuje inercijalne sisteme interkontinentalnihraketa (MacKenzie, 1990), kada Kalon opisuje elektrode gasnih baterija (Ca llon , 1989) ,kada Hjuz op isuje žicu Edisono ve električ-ne sijalice (Hughes, 1983a), kada ja opisujem bakteriju antraksakoju je oslabio Paster (Latour, 1984), ili Gijmenove pep tidne hor-mone mozga (Latour, 1988a), kritičari zamišljaju da govorimo otehnici i nauci. Pošto su one u njihovim očima marginalne, ili unajboljem slučaju očituju tek čisto instrumentalnu ili računskumisao, oni koji se zanimaju za politiku ili duše mog u da ih ostave po stran i. A ta se istraživanja ne bave pr iro do m ili spoznajom,

stvarima po sebi, već njihovom upletenošću u naše kolektive isubjekte. Mi ne govorimo o instrumentalnom mišljenju, nego osamoj materiji naših društava. Maken zi postrojava celu američkumo rnaricu, pa čak i poslanike, da bi govorio o svom inercijalnomsistemu; Kalon mobiliše čitavu Elektrodistribuciju i Ren o, kao ivelike delove francuske energetske politike, ne bi li shvatio raz-menu jon a na k raju svoje elektrode; Hjuz reorganizuje celu Ame-riku oko u sijane žice Edisonove sijalice; čitavo francusk o društvoXIX veka dolazi ako se potegn u Pasterove bakterije, i postaje ne-moguće razumeti peptidne hormone mozga bez naučne zajed-nice, instrumenata, prakse, svih prepreka koje tako malo liče na

sivu materiju i računanje.„Ali, je li to onda politika? Svodite naučnu istinu na interese,

a tehničku delotvornost na političarske manevre?u Eto drugognesporazuma. Ako činjenice ne zauzimaju u isti mah marginalnoi posvećeno mesto koje im je namenilo naše obožavanje, odmahse svedu na čiste lokalne mog ućnosti i na b edne mahinacije. Ipak,mi ne govorimo o društvenom kontekstu i interesima vlasti, negoo njihovoj upletenosti u kolektive i objekte. Organizacija ame-ričke mornarice dubinski se menja kroz vezu koja se uspostavljaizmeđu njenih kancelarija i bombi; Elektrodistribucija i Reno po-

Kriza 19

staju neprepoznatljivi kad ulažu u gasnu bateriju ili u eksplozivnimoto r; Amerika nije ista pre i posle električne energije; društv enikontekst XIX veka nije isti ako su ga gradili siromašni ljudi ilisiromašni ljudi zaraženi mikrobima; a nesvesni subjekat ispruženna kauču različit je u zavisnosti od toga da li njegov suvi mozak

oslobađa neuroprenosnike ili njegov vlažni mozak luči hormone. Nij edn a od tih studija ne može ponovo upotreb iti ono što na msociolozi, psiholozi ili ekonomisti kažu o društvenom kontekstuili o subjektu, kako bi ih primenila na egzaktne stvari. I konteksti ličnost su svaki put redefinisani. Kao što epistemolozi u kolek-tivizovanim stvarima više ne prepoznaju da im nudimo ideje, pojmove, teorije o njihovom detinjs tvu, tako ni društvene nauk ene bi u tim kolektivima punim stvari mogle prepoznati da razvi-

jam o igre moći iz njihove milit antne mlados ti. I levo i desno, f inemreže iscrtane malom Arijadninom rukom ostaju nevidljivije od

paukovih.„Ali ako ne govorite ni o stvarima po sebi ni o ljudima međusobom, znači da govorite samo o govoru, o predstavi, o jeziku, itekstovim a.u To je treći nesporazu m. On i koji stavljaju u zagraduspoljni referent - prirodu stvari - i govornika - pragmatički ilidruštveni kontekst - mogu zaista govoriti samo o čulnim efekti-ma i jezičkim igrama. Ipak, kada Makenzi ispituje razvoj inerci-

jalnog sistema, on gov ori o sklopovima koji nas mogu ubiti; kadaKalon ide tragom naučnih članaka, on govori i o industrijskojstrategiji i o retorici (Callon, Law et al., 1986); kada Hjuz anali-

zira Edisonove beleške, unutrašnji svet Menlo parka uskoro će posta ti spo ljni svet cele Amerike ; kada ja opisujem kako je Paster pr ipitomio mikro be, m obiliš em dru štvo XIX veka a ne sam o se-miotiku tekstova jednog velikog čoveka; kada opisujem otkriće pept idnih ho rm on a m ozga, govor im o samim pept idnim ho rm o-nima a ne o njihovoj predstavi u laboratoriji profesora Gijmena.A ipak je tu zaista reč o retorici, o tekstualnoj strategiji, pisanju,mizanscenu, semiotici, ali u novom obliku koji u isti mah imauticaja na prirodu stvari i na društveni kontekst, a da se ipak nesvodi ni na jedno ni na drugo.


11/92

20 Ni ka da nism o bi li mod er n i

Naš je intelektu aln i život svakako loše napravljen . Epistemo-logija, društvene nauke, nauke o tekstu, sve su one etablirane, ali po d uslovom da su razdvojene. Ako bića koja pra tite prođ u krozsve tri, nećete biti shvaćeni. Ponudite uspostavljenim disciplina-ma neku lepu društveno-tehničku mrežu, nekoliko lepih prevo-

da - prve će izvući pojmove i iz njih iščupati svaki koren koji bi ih mogao povezati sa dr uš tven im ili sa retoriko m; druge ćeodstraniti društvenu i političku dimenziju i očistiće je od svakogobjekta; treće će, najzad, sačuvati diskurs, ali će ga pročistiti odsvakog neprikladnog p rianjanja uz stvarnost - horresco referens- i uz igre moći. Ozonska rupa nad nama, moralni zakon u nam ai autonomni tekst mogu, svako za sebe, zanimati naše kritičare.Ali da je fina vodilja povezala nebo, industriju, tekstove, duše imoralni zakon, e to ostaje nepoznato, neprikladno, nečuveno.

Kriza kr itike

Kritičari su, da bi govorili o našem svetu, razvili tri različita pristup a: naturalizaci ju, socijalizaci ju, dek onstru kciju. Recimo,onako na brzinu i pomalo nepravedno, Šanže, Burdije, Derida.Kada prvi govori o naturalizovanim činjenicama, više nema nidruštva, ni subjekta, niti oblika diskursa . Kada drugi govori o so-ciologizovanoj moći, više nema ni nauke, ni tehnike, ni teksta,ni sadržaja. Kada treći govori o učincima istine, bilo bi veomanaivno verovati u stvarno postojanje moždanih neurona ili igaramoći. Svaki od ovih oblika kritike moćan je sam po sebi, ali ga jenemoguće kombinovati sa ostalima. Može li se zamisliti studijakoja bi od ozonske rupe načinila nešto naturalizovano, sociologi-zovano i dekonstruisano? Tu bi priroda činjenica bila apsolutnouspostavljena, strategije moći predvidljive, ali zar se tu ne bi ra-dilo samo o čulnim efektima koji projektuju bednu iluziju o jed-noj prirodi i jednom govorniku? Takav pačvork bio bi groteskan. Naš intelektu aln i život ostaje prepoznatljiv sve dok epis temolozi,sociolozi i dekonstruktivisti ostaju na odgovarajućoj udaljenosti,hraneći svoje kritike slabošću drugih dvaju pristupa. Povećajte

nauke, razvijte igre moći, ismejtemešajte te tri nagrizajuće kiseline.

No, od dve stvari m ožem o imati sam o jedn u: ili mreže koje smorazvili ne postoje zaista i kritičari su u pravu što marginalizujustudije o naukama ili što ih komadaju na tri odvojena skupa - či-

njenice, moć, diskurs - ili su pak mreže onakve kakvima smo ihopisali i prelaze granice velikodostojnika kritike - nisu ni objek-tivne, ni dru štvene, ni učinci d iskursa, a istovremeno su i stvarne,i kolektivne, i diskurzivne. Ili moramo da nestanemo mi, donosi-oci loših vesti, ili pak sama kritika mora da uđe u krizu zbog tihmreža na kojima lomi zube. Naučne činjenice su izgrađene, ali nemogu da se svedu na društveno zato što je ono ispunjeno objek-tima koji su upotreb ljeni da bi se izgradilo. Pokretač te dvostru keizgradnje potiče iz skupa praksa koje pojam dekonstrukcije obu-hvata u najmanjoj mogućoj meri. Ozonska rupa je previše druš-tvena i previše se o njoj priča da bi bila zaista prirodna; strategijafirmi i šefova država toliko je puna hemijskih reakcija da se nemože svesti na moć i interes; diskurs o ekosferi previše je stvarani previše društven da bi se mogao svesti na efekte čula. Da li jenaša greška to što su mreže u isti mah stvarne kao priroda, ispriča- ne kao diskurs, kolektivne kao društvo? Moramo li da ih pratimonapuštajući resurse kritike ili da ih napustimo svrstavajući se uzopšte shvatanje podele kritike na tri dela? Naše jadne mreže sukao Kurdi što ih svojataju Iranci, Iračani i Turci, a koji no ću pr e-laze granice, venčavaju se među sobom i sanjaju o zajedničkojotadžbini koju bi izvukli iz triju zemalja koje ih komadaju.

Ta bi dilema bila nerazrešiva da nas antropologija već odav-no nije naučila da, bez krize i kritike, obrađujemo tkaninu šava

pr iro da -kul tura . Č ak je i najveći racion alista me đu etn ograf ima,kad bude poslat daleko, kadar da u jednu istu monografiju pove-že mitove, etnološke na uke, genealogije, političke oblike, tehnik e,religije, epove i obrede naroda koje proučava. Pošaljite ga kodArapeša ili AŠuara, kod Korejaca ili Kineza, i dobićete jednu istu

pripoves t koja povezuje neb o, pretke , oblik kuća, gajen je jam a,manioke ili pirinča, inicijacijske obrede, oblike vladavine i ko-smologije. Nema nijedno g elementa koji ne bi bio u isti mah stva-

ran, društven i ispričan.

Kriza


12/92

22 Ni kad a ni sm o bi li moder n i

Ako je analitičar prefinjen, iscrtaće vam mreže koje će ličiti, ito toliko da biste ih mogli pomešati, na društve no-teh ničku ispre- ple tenost koju cr tam o sledeći mikrobe, rakete ili gasne baterije usopstvenim društvima. I mi se plašimo da će nam nebo pasti naglavu. I mi povezujemo neznatni pokret pritiska na raspršivač sa

zabranama koje se odnose na nebo. I mi moramo da vodimo ra-čuna o zakonima, vlasti i moralu da bismo razumeli ono što našenauke govore o hemiji gornje atmosfere.

Da, ali mi nismo divljaci, nijedan antropolog nas ne proučavana taj način, i nikako nije moguće raditi na našim prirodama-kuturama ono što je moguće drugde, kod drugih. Zašto? Zato štosmo m oderni. Na ša tkanina više nije bez šava. Kontinu itet analizastoga postaje nemoguć. Za tradicionalne antropologe nema, nemože i ne sme biti antropologije mo dern og sveta (Latour, 1988b).Etnološke nauke m ogu delom da se vežu za društvo i diskurs, na-

uka to ne može. Upravo zato što nismo kadri da tako proučava-mo sebe, toliko smo prefinjeni i daleki kada odlazimo u tropskekrajeve da proučavamo druge. Podela kritike na tri dela štiti nasi ovlašćuje da uspostavimo kontinuitet kod svih koji su predmo-derni. Č vrsto oslonjeni na nju, postali smo kadri za etnografiju. Iznje smo crpeli svoju hrabrost.

Formulacija dileme sada je preinačena: ili je nemo guće stvaratiantropologiju modernog sveta - i s pravom se ignorišu oni kojihoće da ponude otadžbinu društveno-tehničkim mrežama; ili je pak moguće s tva rat i je, ali bi t reb alo menjati s amu def inic iju mo-dernog sveta. Prelazimo sa ograničenog problema - zašto mrežeostaju neuhvatljive? - na širi i klasičniji problem: šta je moderančovek? Zalazeći dublje u nerazumevanje naših prethodnika pre-ma tim mrežama koje, kako mi tvrdimo, tkaju naš svet, zapaža-mo njegove antropološke korene. U tome nam, na sreću, pomažuznačajni događaji koji sahran juju kritičku krticu u njene sopstve-ne tunele. Ako i moderni svet postane podložan antropologisa-nju, to znači da mu se nešto dogodilo. Još od salona gospođe DeGermant znamo da je potrebna kataklizma poput Prvog svetskograta da intelektualna kultura polako preinači navike i konačno pusti u kuću one pridoš lice kod kojih pristojan svet nije išao.

Kriza 23

Čudesna godina 1989.

Svi su datumi konvencionalni, ali 1989. godina je manje kon-vencionalna od ostalih. Pad Berlinskog zida za sve savremenikesimbolizuje pad komunizma. „Trijumf liberalizma, kapitalizma,

zapadnih demokratija nad jalovim nadama marksizma“, glasi po bedničko saopšte nje on ih koji su za dlak u izbegli lenjinizam.Želeći da ukine eksploataciju čoveka po čoveku, socijalizam ju

je beskrajno umnožava o. Neo bična dija lektika koja oživljava ek-sploatatora i sahranjuje gr obara n akon što je upoznala svet sa gra-đanskim ratom visokog nivoa. Potisnuto se vraća, i to dvostruko:eksploatisani n arod, u čije ime je vladala avangarda proletarijata,

ponovo postaj e narod ; ambiciozne elite, bez kojih se, po opštemuverenju, moglo, ponovo jačaju i preuzimaju svoj eksploatatorski

posao u bankama, trg ovini i fabr ikam a. Liberalni zapad je oba-

mro od radosti. Pobedio je u hladnom ratu.Ali taj je trijumf kratkog daha. Održavanje prvih konferencijao globalnom stanju planete u Parizu, Londonu i Amsterdamu teiste slavne 1989. godine za neke posm atrače simbolizuje kraj ka-

pitalizma i njegovih jalo vih nada u n eogra ničeno osvajanje i po t- pu nu dominaciju nad pr iro do m. Želeći da pre usm eri eksplo ata-ciju čoveka po čoveku na eksploataciju čoveka po prirodi, kap ita-lizam je beskrajno umnožio i jednu i drugu. Potisnuto se vraća, ito dvostruko: stotine miliona ljudi koje smo želeli da spasemo odsmrti padaju u bedu; priroda, kojom smo želeli apsolutno da do-

miniramo dominira n ama na jednako globalan način, ugrožava- jući nas sve. Neo bična dija lektika , koja od p okore nog roba stvaračovekovog gospodara i vlasnika, i koja nas iznenada upućuje u toda smo izumeli ekocid istovremeno sa gladi velikih razmera.

Savršenu simetriju između pada zida sramote i nestanka bez-granične prirode ne vide samo bogate zapadne demokratije. Na-ime, socijalizmi su u isti mah uništili svoje narode i svoje ekosi-steme, dok su oni na severozapadu mogli da spasu svoje narode inešto svojih predela uništavajući ostatak sveta i gurajući u bedudruge narode. Dvostruka tragedija: bivši socijalizmi smatraju damogu doskočiti svojim dvema nesrećama tako što će oponašati


13/92

24 Ni ka da nism o bi li moderni

Zapad; Zapad smatra da je obe nesreće izbegao i da zaista možeda drži lekcije dok pušta da umiru i Zemlja i ljudi. Smatra da

jed ini poseduje do bi tnu komb inaciju koja omogućuje da se be-skrajno pob eđuje, iako je možd a sve izgubio.

Nakon ovog dvostruk og skreta nja najboljih namera, čini se da

smo mi moderni pomalo izgubili poverenje u sebe. Možda je trebalo da ne pokušav amo staviti tačk u na eksp loataci ju čoveka počoveku? Možda je trebalo da ne pokušavamo postati gospodarii vlasnici prirode? Naše najveće vrline stavljene su u službu togdvostrukog zadatka - jedna na strani politike, druga na straninauke i tehnike. A ipak bismo se rado okrenuli svojoj zanesenojmladosti ispravnih ideja kao što se mladi Nemci okreću svojimsedokosim roditeljima: „Kakva smo to zločinačka naređenja po-slušali?“; „Hoćemo li reći da nismo znali?“

Zbog te sumnje u utemeljenost najboljih namera neki od nas

postaju rea kc ion arni na dva raz ličita načina: više ne treba da že-limo da stavimo tačku na dominaciju čoveka nad čovekom, kažu jedni; više ne tre ba da pokušav amo da domini ram o priro dom,kažu drugi. Budimo odlučno antimoderni, kažu svi oni.

S jedne strane, nejasan izraz postmodernizam dobro sažimanedovršeni skepticizam onih koji odbijaju jednu ili drugu odovih reakcija. Nesposobni da veruju i u obećanja socijalizma iu obećanja „natu ralizma M, pos tmo dern i dobro paze i da u njihne posumnjaju u potpunosti. Ostaju da lebde između verovanja isumnje čekajući kraj m ilenijuma.

I najzad, oni koji od bacuju ekološko ili antisocijalističko mrač-

njaštvo i koji ne mogu da se zadovolje skepticizmom postmo-dernih, odlučuju da nastave kao da se ništa nije dogodilo i osta-

ju odlučno mo dern i. Oni i dalje ve ruju u obećanja nauke, ili uobećanja o emancipaciji, ili u oboje. Ipak, njihovo poverenje umodernizaciju više ne odzvanja posve ispravno ni u umetnosti,ni u ekonomiji, ni u politici, ni u nauci, ni u tehnici. U likovnimgalerijama kao i u koncertnim salama, na fasadama zgrada kaoi u institutima za razvoj, oseća se da više nema srca. Volja da se

bud e mod eran izgleda neodlučn o, ponek ad čak zastarelo.

Kriza 25

Bilo da smo antimoderni, moderni ili postmoderni, sve nas jedoveo u pitanje dvostruki debakl čudesne 1989. godine. Ali na-stavićemo tok misli ako je razmatramo baš kao dvostruki debakl,kao dve lekcije čija nam divna simetrija omogućuje da drugačije prihvatim o čitavu svoju pro šlost.

A ako nikad nismo bili moderni? Onda bi komparativna an-tropologija postala moguća. Mreže bi imale dom.

Šta znači biti moderan?

Modernost ima onoliko značenja koliko ima mislilaca ili no-vinara. Ipak, sve te definicije na jedan ili drugi način označava-

ju protok vremena. Pride vom mo deran označava se n ovi režim,ubrzanje, raskid, revolucija vremena. Kada se pojave reči „mode-

ran“,„modernizacija“ ,,modernizam“, definišemo ih kroz kontrastsa arhaičnom i stabilnom prošlošću. Osim toga, ta se reč uvekizbaci tokom neke polemike, u svađi u kojoj postoje dobitnici igubitnici, Stari i Moderni. ,,Moderan“ je, dakle, asimetričan dva puta: označava pu ko tin u u pravilnom proto ku vrem ena; označa-va bitku u kojoj ima pobednika i pobeđenih. Toliki savremenicidanas oklevaju da upotrebe taj pridev i označavamo ga predlozi-ma upravo zato što se osećamo manje sigurnim da ćemo održatitu dvostruku asimetriju: više ne možemo naznačiti nepovratni putokaz v rem ena niti dodeliti nagradu pobednicim a. U bezb roj-

nim svađama Starih i Mo dernih prvi pobeđuju koliko i drugi iviše nam ništa ne omogućuje da kažemo da li revolucije dokraj-čuju stare režime ili ih dovode do kraja. Otuda skepticizam čud-no nazvan ,,post“-modernim, iako ne zna je li kadar da zauvekzameni moderne.

Da bismo se vratili, moramo se ponovo latiti definicije mo-đernosti, protumačiti simptom postmod ernosti i razumeti zaštoviše svim srcem ne pristajemo uz dvostruki zadatak dominacije iemancipacije. Da li, dakle, treba da prevrnemo nebo i zemlju da bismo našl i utočište za m reže nauke i tehnike?


14/92

26 Ni kad a nis mo bi li mod erni

Hipoteza ovog eseja - reč je o hipotezi i zaista je reč o eseju- jeste da reč ,,moderan‘£označava dva skupa potpuno različitih praksa koje, da bi ostale delotv orn e, moraju da os tan u odvo jene,ali su u poslednje vreme prestale to da budu. Prvi skup praksa,,prevođenjem“ stvara potpuno nove mešavine među rodovima

bića, hibr ide pr iro de i kulture. Drugi, „pr očišćava nje m“ stvara dveontološki potpuno odvojene zone, s jedne strane zonu ljudskog,s druge zonu ne-ljudskog. Bez prvo g skupa, prakse pro čišćavanja

bile bi šuplje i b eskorisne. Bez drugog bi rad na prevođ enju biousporen, ograničen ili čak zabranjen. Prvi skup odgovara onomešto sam nazvao mrežama, drugi onome što sam nazvao kritikom.Prvi bi, na primer, povezivao u neprekidan lanac hemiju gornjeatmosfere, naučne i industrijske strategije, brige šefova država,strepnje ekologa; drugi bi uspostavio podelu između prirodnogsveta koji je uvek bio tu, društva sa predvidljivim i stabilnim in-teresima i ulozima i diskursa nezavisnog i od reference i od druš-tva.

Sve dok ove dve prakse razmatramo odvojeno, moderni smo u pravom smis lu reči, to jest rado prista jem o uz proje kat kri tičkog pročišćenja , iako se on razvija sam o um nožav anjem hibrida . Cimse naša pažnja istovremeno usmeri na rad pročišćavanja i na radhibridizacije, odm ah prestajemo da budem o potp uno modern i, anaša budućnost počne da se menja. U istom trenutku smo pre-stali da budemo moderni i u prošlom vremenu, jer retrospektiv-no postajemo svesni da su dva skupa praksa uvek bila na delu uistorijskom periodu koji se završava. Naša prošlost počne da se

menja. Najzad, ako nikad nismo bili moderni, barem na onaj na-čin na koji nam kritika to govori, burne veze koje smo održavalisa drugim prirodama-kulturama zbog toga bi bile preobražene.Relativizam, dominacija, imperijalizam, nečista savest, sinkreti-zam, bili bi drugačije objašnjeni, preinačujući uporednu antro-

polog iju.Kakva veza postoji između rada prevođenja ili posredovanja i

rada pročišćenja? To bih pitanje želeo da rasvetlim. Hipoteza, jošuvek gruba, jeste da je drugo omogućilo prvo; što više zabranju-

jemo sebi promišljanje hib rida, to više njihovo ukršt an je posta-

Kriza 27

je moguće, takav je pa rad oks mod ern ih, koji konačno mo žemoda shvatimo zahvaljujući izuzetnoj situaciji u kojoj se nalazimo.Drugo se pitanje odnosi na pred moderne, na druge prirode-kul-ture. Hipoteza, i ona još uvek preglomazna, jeste da su u nasto-

jan ju da promišlja ju hibr ide oni zabranili njihovo um nožavanje.

Taj bi raskorak objasnio Veliku podelu na Njih i Nas i omogućioda se najzad reši nerešivo p itanje relativizma. Treće se pitanje od-nosi na aktuelnu krizu: ako je modernost bila tako delotvorna usvom dvojakom radu razdvajanja i umnožavanja, zašto danas sla-

bi, sprečavajući nas da bu de mo mod ern i za sva vremena? Otuda pos lednje pitanje, koje je i najteže: ako smo prestali da bu de momoderni, ako više ne možemo da odvojimo rad umnožavanja odrada pročišćavanja, šta će biti s nama? Kako želeti prosvetiteljstvo

bez modernosti? Hip oteza, podjednako preširoka, jeste da ćemomorati da usporimo, skrenem o i uredimo umnožavanje čudovišta

pr ikazujući zvanično njih ovo postojanje . Da li će neka dru gači jademokratija biti neophodna? Demokratija proširena na stvari?Da bih odgovorio na ova pitanja, moraću da iz predmodernih,modernih i čak postmodernih izvučem ono što je trajno i onošto je sudbonosno. Osećam da ima previše pitanja za jedan esejkojem je kratkoća jedino opravdanje. Niče je govorio da su ve-liki problemi kao hladne kupke: u njih treba brzo ući i isto takoizaći.


15/92

2 .

Ustav

Mod erni ustav

Modernost se često definiše humanizmom, bilo da bi se po-zdravilo rođenje čoveka, bilo da bi se najavila njegova smrt. Aliiluk je i ta navika moderna zato što ostaje asimetrična. Ona zabo-ravlja rođenje koje je tesno vezano za ,,ne-ljudski rod“, rođenjestvari, ili objekata, ili životinja, i rođenje, ništa manje neobično,osuječenog Boga, koji je izvan igre. Mode rnost pro ističe iz u dru -ženog stvaranja to troje, zatim iz pokrivanja tog udruženog ro-denja i odvojenog obrađivanja triju zajednica dok hibridi ispod površin e nas tavljaju da se umnož avaju samim delovanjem togodvojenog obrađivanja. Mi treba da rekonstruišemo upravo to

dvostruko odvajanje, između vrha i dna, s jedne strane, te ljudi ine-ljudi, s druge.

Ta su dva odvajanja pomalo slična odvojenosti sudske od iz-vršne vlasti. Ona ne bi mogla da opiše mnogobrojne veze, unakr-sne uticaje, nepres tane pregov ore sudija i političara. A ipak, varao bi se onaj koji bi joj porekao delotvornost . Modern a odvo jen os t pr iro dn og od dru štv enog sveta ima isto to ustavno obele žje, sam ošto do sada niko nije pokušao da simetrično proučava političa-re i naučnike, zato što se činilo da ne postoji središnje mesto. Uneku ruku, članovi temeljnog zakona koji se odnose na dvostru-

ko odvajanje bili su tako dobro napisani da je ono shvaćeno kao


16/92

30 Ni kad a nis mo bi li moder n i

ontološka distinkcija. Čim se iscrta taj simetrični prosto r i takouspostavi opšti sporazum koji organizuje odvajanje prirodnih i pol itičkih vlasti , prestajem o da bu demo mo derni.

Ustavom se naziva zajednički tekst koji definiše taj sporazum ito odvajanje. Ko mora da ga napiše? Za političke ustave zaduženi

su pravnici, ali oni su do sada obavili tek četvrtinu posla, pošto suzaboravili naučnu vlast, kao i rad hibrida. Za prirodu stvari za-duženi su na učnici, ali oni su obavili tek četvrtinu p osla, pošto suse pretvarali da zaboravljaju političku vlast budući da po riču bilokakvu delotvornost hibrida, ali ih istovremeno umnožavaju. Zarad prevođenja zaduženi su oni koji proučavaju mreže, ali oni suispunili samo polo vinu ugovora, pošto ne o bjašnjavaju rad proči-šćenja koji se obavlja iznad njih i objašnjava to umno žavanje.

Kad je reč o stranim zajednicama, zadatak antropologije jesteda govori istovremeno o svim kvadrantima. Naime, kao što samrekao, svaki etnolog je kadar da u jednu istu monografiju upišedefiniciju prisutnih snaga, podelu vlasti među ljudima, bogove ine-ljude, procedu re sp orazumev anja, vezu između religije i vlasti, pretke, k osm ologiju , pravo vlasn ištv a i takson om iju biljaka ili ži-votinja. Dobro će paziti da ne nap iše tri knjige, jedn u za spoznaju,

jed nu za vlasti , jed nu za praksu. Napisaće samo je dn u, kao što jeona sjajna knjiga u kojoj Deskola pokušava da sažme ustrojstvoAšuara iz Amazonije (Descola, 1986):

„Ašuari ipak nisu potpuno ukrotili prirodu u simboličke mreže pripito-mljavanja. Svakako da je kultur no p olje ovde naročito sveobuhvatno , pošto

su u njega svrstane životinje, biljke i duhovi koji u drugim indijanskimdruštvima pripadaju području prirode. Kod Ašuara se, dakle, ne može naćita antinomija između dva zatvorena i nepovratno suprotstavljena sveta:kulturnog sveta ljudskog društva i prirodnog sveta životinjskog društva.Ipak, postoji trenutak u kojem se kontinuum društvenosti prekida kako biustupio mesto jednom divljem svetu koji je nepovratno stran čoveku. Ne-uporedivo manji od područja kulture, taj mali segment prirode podrazu-meva skup stvari sa kojima ne može da se uspostavi nikakva komunikacija.Bićima koja govore (aents)> čije su najsavršenije otelovljenje ljudi, suprot-stavljaju se neme stvari, koje naseljavaju paralelne i nedostupne svetove.

Nek omunika tivnost se često prip isuj e jedn om nedostatku duše (wakan)koji pogađa neke žive vrste: većina insekata i nba, pernata živina i brojne

Ustav 31

biljke tako imaju nesvestan i nepromiš ljen život. Ali odsus tvo kom unik a-cije ponekad zavisi od udaljenosti; beskrajno udaljena i čudesno pokretna,duša nebeskih tela i meteora ostaje nema za govore ljudi“ (str. 399).

Zadatak antropologije modernog sveta jeste da opiše na istinačin kako se organizuju sve grane naše vladavine, računajući i

granu prirode i egzaktnih nauka, i da objasni kako i zašto se tegrane odvajaju, kao i brojne načine na koje se okupljaju. Etnolognašeg sveta mora da se smesti u zajedničku tačku iz koje se deleuloge, radnje, nadležnosti, koje će omogućiti da se neki entitetdefiniše kao životinjski ili materijalni, neki drugi kao pravni su-

bjekt, nek i treći pak kao ob daren svešću, nek i kao mehan ički, aneki kao nesvesni ili nesposobni. On čak mora da poredi uvekrazličite načine da se definišu ili ne definišu materija, pravo, svesti duša životinja, a da se ne polazi od moderne metafizike. Kao što

pravnički ustav definiše prava i dužnosti građana i države, funk-

cionisanje pravde i preno šenje vlasti, tako i taj Ustav - koji pišemvelikim slovom da bi se razlikovao od onog d rugog - definišeIjude i ne-ljude, njihov a svojstva i veze, nadležn osti i g rupisanja.

Kako opisati taj Ustav? Odlučio sam d a se usredsredim na jed-nu situaciju za primer, na sam om p očetku njegovog pisanja, usredXVII veka, kada se naučnik Bojl i politikolog Hobs raspravljaju0 raspodeli naučnih i političkih vlasti. Takav izbor bi se mogaoučiniti proizvoljnim da se jedna značajna knjiga nije uhvatila ukoštac sa tom dvostrukom tvorevinom jednog društvenog kon-teksta i jedne prirode koja joj izmiče. Bojl i njegovi sledbenici,

1lobs i njegove pristalice, poslužiće mi kao simbol i sažetak jedne priče koja je mnogo duža nego što sam ovde u stanju da isc rtam,ali koju će drugi, bolje oprem ljeni od mene, bez sumn je razviti.

Bojl i njegov i ob jek ti

,,Mi ne poimamo politiku kao nešto spoljno u odnosu na naučnu sferu išto bi moglo, na neki način, da se utisne u nju. Eksperimentalna zajednica[koju je stvorio Bojl] borila se upravo za to da namet ne takav rečnik razgra-ničenja, a mi smo se trudili da istorijski smestimo taj jezik i da objasnimo


17/92


razvoj tih novih konvencija diskursa. Ako želimo da naše istraživanje budedosledno sa istorijske tačke gledišta, valja nam izbegavati olaku upotrebu

jezika tih a ktera u našim ob jašnjenjima . Mi pokušavamo da shvatim o i obja-snimo upravo taj jezik koji omogućuje da se politika pojm i kao spoljašnja uodnosu na nauku. Tu se suđaramo sa opštim osećajem istoričara nauka kojitvrde da su odav no prevazišli pojmov e ,,unutrašnjeg“ i ,,spoljašnjeg“ nauke.Ozbiljna greška! Počinjemo samo da naziremo probleme koje su postavilete konvencije o razgraničenju. Kako su, u istorijskom smislu, naučni akteriraspoređivali elemente u skladu sa svojim sistemom razgraničenja (a ne uskladu sa našim), i kako možemo empi rijski izučavati njihove načine da muse prilagode? Ta stvar koju nazivam o ‘naukom ’ nema r azgraničenja koje bise moglo uzeti za prirodnu granicu“ (str. 342).

Ovaj dugi citat, uzet s kraja knjige Stivena Šapina i Simona Ša-fera (Shapin & Schaffer, 1985) označava pravi p očetak upore dneantropologije koja n auku shvata ozb iljno (Latour, 1990c). Oni ne pokazuju kak o je društveni ko nte ks t Engleske mo gao da oprav-da razvoj Bojlove fizike i poraz Hobsovih matematičkih teorija,

oni nap adaju sam e temelje političke filozofije. Daleko od toga d a„smeštaju Bojlove naučne radove u njihov društv eni ko ntekstwilida pokazuju kako politika„ostavlja trag“ na naučnim sadržajima,oni ispituju kako su se Bojl i Hobs borili da izum eju nauk u, kon-tekst i razgraničenje između njih. Nisu kadri da objasne sadržajkontekstom, pošto ni jedno ni drugo nije postojalo na taj novinačin pre nego što su Bojl i Hobs ostvarili svaki svoj cilj i izgladili

svoje razmirice.Lepota njihove knjige proističe iz toga što su otkrili Hobso-

ve naučne radove - koje su politikolozi ignorisali zato što su se

stideli matematičkih elukubracija svog junaka - koje istoričarinauke ignorišu zato što se trude da sakriju rad organizacije svog

junaka. Umesto asimetri je i pode le - Bojlu nau ka, Ho bsu pol itič-ka teorija - Šapin i Šafer iscrtavaju jedan prilično lep kvadrant:Bojl ima nauku i političku teoriju; Hobs ima političku teoriju inauku. Kvadrant ne bi bio zanimljiv kad bi misli junak a ovih dve-

ju priča bile previše udal jene, kad bi, na primer, jed an bio filozofu Paracelzusovom stilu, a drugi pravnik poput Bodena. Ali, sre-ćom, oni se slažu u skoro svemu. Žele kralja, parlament, p oslušnui ujedinjenu crkvu, i gorljive su pristalice mehanističke filozofije.

Ustav 33

No, iako su obojica rac ion alisti do dna duše , njihova se mišljenjarazilaze u onome što treba očekivati od eksperimenta, naučnograsuđivanja, oblika političke argu mentacije i naročito od vazd uš-ne pum pe, pravog jun aka ove priče. Neslaganja ove dvojice ljudi,koji se slažu u svemu ostalom, pretvaraju ih u ,,drozofile“ noveantropologije.

Bojl se brižljivo uzdržava od toga da govori o vazdušnoj pumpi. Da bi un eo red a u raspra ve pokrenute nakon otk rića Toriče-lijevog prostora na vrhu živine cevi obrnute u sudu sa istim timmetalom, on želi da istraži samo te žinu i rastegljivost vazduha, neučestvujući u svađi između plenista i pristalica vakuuma. Aparatkoji razvija polazeći od aparata Ota fon Gerikea kako bi trajnoistisnuo vazduh iz providne staklene posude - u ono vreme potrošku, složenosti i novini odgovara nekoj od velikih aparaturadanašnje fizike. To je već Big Science. Velika prednost Bojlovoguređaja je u tome što omogućuje da se vidi kroz staklenu pre-

gradu, kao i to što se mogu uvući uzorci, pa se čak može i njimamanipulisati zahvaljujući nizu sjajno osmišljenih mehanizamarešetaka i poklopaca. Ni klipovi pumpe, ni debela stakla, ni spo-

jevi nisu dovol jno do brog kvaliteta. Stoga Bojl mo ra u istraživa-nju otići prilično daleko kako bi mogao izvršiti eksperiment dokojeg mu je najviše stalo: ogled sa prazninom u praznini. JednuToričelijevu cev zatvara u stakleno kućište pumpe i tako dobija prvi pr os tor na vrhu ob rnute cevi. Zatim , d ok jed an od njegovihtehničara - uostalom nevidljivih (Shapin, 1991b) - pokreće pum-

pu, on dov oljn o smanju je t ežinu vazduha da bi oborio nivo stu ba

koji se spušta gotovo na n ivo žive u posudi. Bojl će razviti na de-setine eksperimenata u ograničenoj unutrašnjosti svoje vazduš-ne pumpe - onih zaduženih za otkrivanje strujanja etra koje sutražili njegovi protivnici, ili za objašnjenje kohezije mermernih( ilindara , ili za gušenje m alih životinja i gašenje sveća, kao što jeto kasnije popu larisala za bavna fizika XVIII veka.

Dok besni tuce građanskih ratova, Bojl je odabrao metodu ar-gumentacije, metodu mišljenja, koju je ismevala najstarija sho-lastička tradicija. Bojl i njegove kolege napuštaju sigurnost apo-iliktičkog rasuđivanja radi pojma doxa. Ta doxa nije neobuzdana


18/92

34 Ni kad a ni sm o bi li modern i

mašta lakovernih masa, već novi dispozitiv koji će dovesti domeđusobnog prianjanja ravnopravnih. Pre nego na logici, mate-matici ili retorici, Bojl se temelji na parapravničkoj metafori: po-uzdani svedoci, imućni i pravoverno okupljeni oko mesta radnje,mogu da svedoče o postojanju neke činjenice, the matter offact ,

čak i ako ne poznaju njenu pravu prirodu. Bojl tako izumeva em- piri jski stil ko ji k ori stim o i da nas (Shapin, 1991a).On ne traži mišljenje velikaša, već posmatranje fenomena ve-

štački proizvedenog u zatvorenom i zaštićenom prostoru labora-torije. Ironično, ključno pitanje konstruktivista - jesu li činjeni-ce potpuno izgrađene u laboratoriji? - jeste upravo ono pitanjekoje Bojl postavlja i rešava. Da, činjenice su prosto i jednostavnoizgrađene u laboratoriji i veštačkim posredovanjem vazdušne pum pe. Nivo zais ta opada u Toričeli jevoj cevi um etn utoj u pro-vidno kućište pum pe koju pok reću zadihani tehničari. „Č injenicesu načinjene“, rekao bi Bašlar (Bachelar). Ali, jesu li lažne zatošto ih je izgradio čovek? Ne, jer Bojl, baš kao i Hobs, na čoveka pro širuje b ožj i ,,ko nst ruk tivizam “ - Bog pozna je s tvari zato š to ihstvara (Funkenstein, 1986). Mi pozn ajemo p rirod u činjenica zatošto smo ih razradili u okolnostima koje savršeno kontrolišemo.Slabost postaje snaga samo ako se spoznaja ograniči na priroduinstrumentalizovanih činjenica i ako se tumačenje uzroka ostavi po strani. Bojl p onovo pretva ra je dan nedosta tak - mi proizvodi-mo samo matters offact stvorene u laboratorijama i koje nemajudruge vred nosti do lokalne - u odlu čujuću prednost: te se činje-nice nikada neće promeniti, ma šta se desilo na drugoj strani, na

po dručju teorije , metafizike, religije, pol itike ili logike.

Hobs i nje govi subje kti

Hobs poriče čitav Bojlov dispozitiv. I on želi da stavi tačku nagrađanski rat; i on želi da i kler i narod odustanu od slobodnogtumačenja Biblije. Ali on nastoji da postigne svoj cilj ujedinje-njem političkog korpusa. Suveren, koji to p ostaje ugovoro m, „tajsmrtni Bog kojem, pod besmrtnim Bogom, dugujemo mir i za-

Ustav 35

štitu“, samo je predstavnik mnoštva. „Jedinstvo onoga koji pred-stavlja, a ne jedinstvo predstavljenog, čini osobu jednom.“ Hobs

je opsed nu t tim jed instv om Osobe koja je, da upotreb imo njegovereči, akter kojem smo mi o stali građani au tori (Hobs, 1991). Zbogtog jedinstva ne može da postoji transcendentnost. Građanski ra-

tovi će besneti sve dok bude natprirodnih bića koja će građani, po sop stvenom osećaju, ima ti pravo da priz ivaju kad a ih progo-ne vlasti ovog sveta. Lojalnost starog srednjovekovnog društva- Bog i Kralj - više nije moguća ako svako može neposredno da prizove Boga ili da imenuje svog kralja. Hob s želi da u kine svakoobraćanje bićima višim od građanske vlasti. Želi da ponovo pro-nađe katoličko jedinstvo, ali zatvarajući svaki pristup božanskojtranscendentnosti.

Za Hobsa, vlast je spozn aja, što na kraju krajeva znači da možeda postoji samo jedna spoznaja i samo jedna vlast ako se želeokončati građanski ratovi. Zbog toga je najveći deo Lev ijatana posvećen tuma čenju Starog i Novog zaveta. Jedna od najvećihopasnosti za građanski mir proističe iz verovanja u nematerijalnatela kao što su duhovi, utvare ili duše, kojima se ljudi obraća-

ju prot iv suda građa nsk e vlasti . Antigona bi bila opasn a zato što proglašava na dm oćn os t po božnosti nad Kreontovim „državnimrazlogom“; egalitaristi, Levellers i Diggers, još su opasniji kad se

pozivaju na aktivne mo ći materi je i slobodno tum ačenje Biblije da se ne bi pokorili svojim legitimnim vladarima. Inertna i meha-nička materija podjed nako je ključna za građanski mir kao i čistosimboličko tumačenje Biblije. U oba slučaja valja po svaku cenu

onemogućiti da pobunjenici prizivaju neko više Biće - Prirodu iliBoga - koje suveren ne bi potpuno kontrolisao.

Taj redukcionizam ne vodi do totalitarne države pošto ga Hobs prime nju je na sam u republiku: suveren je uvek samo akter od re-den društvenim ugovorom. Ne postoji božansko pravo, ne postojiviša instanca kojoj bi suveren mogao da se obrati ne bi li delalalcako on želi i uništila Levijatana. U tom nov om režimu, u kojem

je spo znaja jed naka vlas ti, sve je umanjeno : suveren, Bog, ma te-rija i mnoštvo. Hobs čak sebi ne dopušta da od sopstvene naukenačini prizivanje nekakve transcendentnosti. Do svih svojih na-


19/92

36 Nika da nism o bi li moderni

učnih rezultata ne dolazi mišljenjem, posmatranjem ili otkriva-njem, već matematičkim dokazivanjem, jedinom metodo m argu-mentacije koja je kadra da primora svakoga da da svoj pristanak,a do tog dokazivanja ne dolazi transcend entalnim proračunima,

popu t P latonovog kralja, već pom oću ins tru men ta za čis to b roja -

nje, mehaničkog mozga - nekakvim drevnim kom pjuterom. Č ak je i famozni druš tven i ugovor samo zbi r jednog račun a do kojegiznenada zajedno dolaze svi potlačeni građani koji pokušavajuda se oslobode prirodnog stanja. Takav je Hobsov uopšteni kon-struktivizam za smirenje građanskih ratova: nikakva transcen-dentnost, bilo koje vrste, ni pribegavanje Bogu, ni nekoj aktivnojmateriji, ni nekoj moći božanskog prava, čak ni matematičkim

idejama.Sve je sada spremno sa sučeljavanje Hobsa i Bojla. Nakon što

je Hobs um an jio i ponovo ujed inio pol itički ko rpu s, najed nomdolazi Royal Socie ty i sve ponovo deli: nekoliko velikaša progla-šava pravo da se ima nezavisno mišljenje, u zatvorenom prostoru,laboratoriji, nad kojim država nema nikakvu kontrolu. A kad seti buntovnici slože među sobom, neće matematičkim dokaziva-njem, već proverama izvršenim varljivim čulima, svako biti pri-moran da prihvati iskustva koja ostaju neobjašnjiva i nedovoljnouverljiva. Još gore, ta nova družina odabira da usredsredi svojeradove na neku vazdušnu pu mp u koja ponovo proizvodi nemate-rijalna tela, prazninu , kao da Hobs u nije bilo dovoljno teško da sereši utvara i duhova! I eto nas opet, brine se Hobs, usred građan-skog rata! Više nećemo morati da trpimo Levellers i Diggers, koji

su osporavali kraljevu vlast u ime svog ličnog tumačenja Boga isvojstava materije - iskorenjeni su u pravom smislu reči - veććemo morati da trpimo tu novu kliku naučnika koja će početi daosporava svačiji autoritet u ime p rirode, pozivajući se na događa-

je u p otp un os ti proiz vedene u laboratoriji! Ako om ogućite ekspe-rimentima da proizvode svoje matters offact i ako oni do puste dase praznina uvuče u vazdušnu pum pu i, odatle, u prirodn u filozo-fiju, onda ćete podeliti autoritet: nematerijalni duhovi će ponovoterati svakoga na pobunu nudeći frustracijama apelacioni sud.Spoznaja i moć ponovo će biti podeljene. „Videćete dvostrukou,

Ustav 37

kako kaže Hobs. Takva upozorenja on šalje kralju kako bi ukazaona to kako štetno deluje Roya l Society.

Posre dovanje labora tor ije

Ovo političko tumačenje Hobsovog plenizma ne bi bilo do-voljno da od knjige Šapina i Šafera napravi osnovu uporedne an-tropologije. Svaki dobar istoričar ideja mogao bi, sve u svemu,da uradi isto to. Ali u tri ključna poglavlja naši autori napuštajugranice intelektualne istorije i prelaze iz sveta mišljenja i argu-mentacije u svet prakse i mreža. Prvi put u studijama o nauci,sve ideje koje se odnose na Boga, kralja, materiju, čuda i moral

pre vedene su, prep isa ne i pr inu đe ne da prođ u kroz po jedino stifunkcionisanja jednog instrumenta. Pre njih, drugi istoričari na-

uke su proučavali religijski, politički i kulturni kontekst n auke, aliniko do sada nije bio kadar da u isti mah uradi i jedno i drugo.

Isto kao što je Bojl uspeo da preobrazi majstorisanje oko zakr- pljene vazdušne pu mpe u to da velikaši delimično pr ihvate nes- porne činjenice, tak o Šapin i Šafer uspevaju da obja sne kako izašto rasprave o političkom korpusu, Bogu i njegovim čudima,materiji i njenoj moći, moraju da prođu kroz vazdušnu pumpu.Tu tajnu nikad a nisu rasvetlili oni koji u naukama traže kontek-stualno objašnjenje. Oni polaze od načela da postoji društvenimakrokontekst - Engleska, dinastijska svađa, kapitalizam, revo-

lucija, trgovci, crkva - i da taj konte kst na n eki način utiče, obli-kuje, održava, odbija i vrši pritisak na „ideje koje se odnoseu namateriju, na rastegljivost vazd uha, na pra znin u i Toričelijeve cevi.Ali nikada ne objašnjavaju prethodno uspostavljanje veze izmeđuHoga, kralja, parlam enta, i neke ptice koja se guši u zatvoreno m i

pro vid nom sud u j ed ne pumpe, iz koje je vazduh ist isnut po mo-c'ti ručke što je pokreće tehničar. Kako ogled sa pticom može da prevede, pre me sti , pre nese, izobliči sve druge kon trov erze, tak oda oni koji dominiraju pum pom dominiraju i kraljem, Bogom, icelim njihovim kontekstom?


20/92

38 Ni kad a ni sm o bi li mod erni

Hobs pokušava da zaobiđe sve što ima bilo kakve veze sa ek-sperimentalnim radom, ali Bojl se trudi da rasprava prođe krozskup ogavnih pojedinosti koje se tiču curenja, spojeva i ručkinjegove mašine. Isto tako bi filozofi nauke i istoričari ideja želelida izbegnu svet laboratorije, tu odurnu kuhinju u kojoj se poj-

movi guše sitnicama. Šapin i Šafer primoravaju svoje analize dase vrte oko objek ata, oko tog i tog curenja, tog i tog spoja na toj itoj vazdušnoj pumpi. Proizvodnja objekta ponovo osvaja veomavažno mesto, koje je s kritikom izgubila. Knjiga dvojice naših or-taka nije empirijska samo zato što obiluje pojedinostima, nego jeempirijska i zato što pravi arheologiju od tog novog objekta kojise rađa u laboratoriji u XVII veku. Šapin i Šafer, poput Hakinga(Hacking, 1989), na kvazietnografski način rade ono što filozofinauka uopšte više n e rade: pokazu ju realističke temelje nauke. Aliradije nego da govore o spoljašnjoj realnosti, out there, oni ukotv-ljuju nespornu realnost nauke, down there> u radnu ploču.

Ogledi se ne odvijaju uvek dobro. Pumpa curi. Treba je zakr- piti. On i koji ni su kadr i da obja sne navalu objekata u ljudski ko-lektiv, sa svim man ipulacijam a i praksam a koje oni iziskuju, nisuantropolozi, pošto im izmiče ono što od Bojlovog vremena sači-njava najtemeljniji vid naše kulture: živimo u društvima kojimaza društvenu povezanost služe objekti proizvedeni u laboratoriji;

pra kse su zame nile ideje, k on tro lisana doxa je zamenila apodik-tična rasuđivanja, grupe kolega sveopšti sporazum. Lepi poredakkoji je Hobs pokušao da pronađe un išten je umnožavanjem pri-vatnih prostora u kojima se proglašava transcendentalno poreklo

činjenica koje, iako ih je proizveo čovek, nisu ničije delo i koje,iako nemaju uzrok, ipak mogu da se objasne.

Kako da se održi društvo, negoduje Hobs, na bednom temeljumatters offactl Posebno ga ljuti relativna promena na nivou fe-nome na. Po Bojlu, velika pitanja koja se odnose na m ateriju i bo-žanske moći mogu da se razreše eksperimentalno, a to će rešenje biti del imično i sk rom no. No, Hobs odbacuje mogućnos t p raz ni-ne iz ontoloških i političkih razloga prve filozofije i nastavlja dase poziva na postojanje nevidljivog etra koii mora da je prisutan,čak i kada je Bojlov radnik previše zadihan da bi pokretao pum-

Ustav 39

pu. Drugačije rečeno, on zahteva makro skopski odgovor n a svoje,,makrou-argumente, dem onstraciju koja bi dokazala da njegovaontologija nije nužna, da je praznina politički prihvatljiva. A štana to odgovara Bojl? On, naprotiv, bira da svoj eksperiment usa-vrši kako bi pokazao kakav učinak na detektor - obično pileće

pero! - ima s tru jan je etr a koje je tražio Hobs u nadi da će oslabi titeoriju svog klevetnika (str. 182). Smešno! Hobs po stavlja temelj-ni problem političke filozofije, a njegove teorije bi se, navodno,srušile perom u unu trašnjosti staklenog suda u Bojlovom dvorcu!

Naravno, pero nije ni malčice zatreperi lo, i Bojl iz toga z akl jučujeda Hobs greši, da ne po stoji strujanje etra. Ipak, nije moguće da seHobs vara, pošto odbija da prihvati da fenomen o kojem govorimože da nastane na bilo kom drugom nivou osim na nivou celerepublike. On poriče ono što će postati suštinsko obeležje mo-derne vlasti: prom enu nivoa i premeštanje koje pretpostavlja radu laboratoriji. Bojlu, novom Mačku u čizmam ay pre ostaće samoda zgrabi Džina svedenog na veličinu miša.

Svedočanstvo ne-ljudi

Bojlov pronalazak je po tpun. N asuprot Hobsovom mišljenju,on je uzeo stari prir učnik krivičnog prava i biblijsku egzegezu, alida bi ih primenio na dokazivanje stvari koje ispituje u laboratori-

ji. Kao što pišu Šapin i Šafer:

„Sprat i Bojl su se pozivali ‘na praksu naših sudova u Engleskoj’ kako bi jemčil i mor alnu neu pit nos t svojih zaključaka i dali veću vre dnost svomargumentu da povećanje broja svedoka izaziva sticaj verovatnoća. Bojl jeiskoristio odredbu Klarendonovog zakona o izdaji, po kojoj su, kaže namon, dva svedoka dovoljna d a se osudi čovek. Vidi se da su pravni i sveštenič-ki modeli autoriteta predstavljali glavne izvore eksperimentatora. Pouzdanisvedoci su upravo zato pripadali zajednici dostojnoj poverenja: priče papi-sta, ateista i sektaša dovođene su u sumnju, društveni status svedoka dopri-nosio je njegovoj verodostojnosti, a podudarnost verzija mnogih svedokaomogućavala je da se uklone ekstremisti. Hobs dovodi u pitanje temelj te

prakse: predstavl ja običaj ko ji je dokaz ivao da je prak sa sved očenja nedelo -tvorna i subverzivna“ (str. 327).


21/92

40 Ni kad a nism o bi li moderni

Na prv i pogled, Bojlov repe rto ar ne donosi bo gzna šta novo.Erudite, monasi, pravnici i pisari r azradili su sve te izvore tokomviše od hiljadu godina. Ali nova je njihova primena. Do sada susvedoci uvek bili ljudska ili božanska bića - nikada ne-ljudska.Tekstove su pisali ljudi ili ih je nadahnjivao Bog - nikad a ih nisunadahnjivali niti pisali ne-ljudi. Pred sudovim a su se odvijali pro-cesi ljudima ili bogovima - nikada parnica kojom bi se dovodilou pitanje ponašanje ne-ljudi u laboratoriji pretvorenoj u sudnicu.

No, za Bojla, ogledi u labo ratoriji su veći auto rite t od nepotvrđe-nih iskaza uvažen ih svedoka:

,,U našem ogledu [sa ronilačkim zvonom] izloženom ovde, pritisak vodeima vidljivi uticaj na neživa tela koja su nesposobna za predrasude ili dadaju samo delimične informacije i za nepristrasne osobe će imati veću te-žinu od sumnjivih i ponekad protivrečnih priča neukih ronilaca, čije su

pred rasu de pod lož ne prom enljivosti, i čiji sami oseti, p op ut oseta prostogčoveka, mogu da budu uslovljeni sklonostima ili raznim drugim okolnosti-

ma, i mogu lako da navedu na grešku“ (str. 218).

Evo gde se pod Bojlovim perom rađa novi akter, što ga priznajenovi Ustav: nepokretna tela, nesposobna za volju ili predrasudu,ali kadra d a pokaž u, označe, napišu ili žvrljaju na laboratorijsk iminstrumentim a i p red svedocima dostojnim poverenja. Ti ne-lju-di, lišeni duše, ali kojima se pripisuje neki smisao, čak su pouzda-niji nego zajednica smrtnika, kojima se pripisuje volja ali koji sulišeni sposobnosti da na pouzdan način ukazuju na fenomene. PoUstavu, u slučaju sumnje bolje je da se ljudi obraćaju n e-ljudima.

Obdareni svojim novim semiotičkim moćima, oni će doprinetinovom obliku teksta, članku o eksperimentalnoj nauci, hibriduizmeđu hiljadugo dišnjeg stila biblijske egzegeze - do sada prime-njivanoj isključivo na Sveto pismo i klasike - i novog instrumentakoji proizvodi nove zapise. Od sada će nastavljati svoje raspraveoko vazdušne pumpe u zatvorenom prostoru, i u vezi sa smisle-nim ponašanjem ne-ljudi. I dalje će postojati stara hermeneuti-ka, ali ona na svoje pergamente dodaje drhtavi potpis naučnihinstrumenata (Latour & De Noblet, 1985; Lynch„ 1985; Latour,1981; Law & Fyfe, 1988; Lynch & Woolgar, i990). Sa tako obnov-

Ustav 41

ljenim sudom , sve ostale mo ći biće izvrnute, i to je ono što tolikosmeta Hobsu; ali to je izvrtanje moguće samo ako svaka sveza sa političkim i verskim og ran cim a vladavine p os tan e n emoguća.

Šapin i Šafer guraju do krajnje granice svoju raspravu o objek-tima, laboratorijama, nadležnostima i promenama nivoa. Ako senauka ne temelji na idejama nego na praksi, ako nije smeštenanapolju, nego unutar providnog suda vazdušne pumpe, i ako seodigrava unutar privatnog prostora eksperimentalne zajednice,kako se onda proteže ,,svuda“, u tolikoj meri da postaje univer-zalna koliko i „Bojlovi zakon i“? E pa, ona ne postaje un iverzalna,

barem ne na način epis temologa! Njena mreža se širi i stab ili-zuje. To je briljantno demonstrirano u jednom poglavlju koje je,uz delo Harija Kolinsa (Collins, 1985; Collins, 1990) ili TrevoraPinča (Pinch, 1986), izuzetan primer plodnosti novih studija onauci. Prateći reprodukciju svakog prototipa vazdušne pumpekroz Evropu, i postepeno preobražavanje jednog skupog komadaopreme, prilično nepouzd anog i glomaznog, u jeftinu crnu kutijukoja malo-pomalo postaje rutinska oprema u svakoj laboratoriji,autori dovode univerzalnu prim enu jednog zakona fizike u unu -trašnjost jedne mreže normalizovanih praksa. Očigledno je da setumačenje rastegljivosti vazduha koje daje Bojl širi, ali se širi tač-no onom brzinom kojom se razvijaju zajednica eksperimentatorai njihova oprema. Nikakv a nauk a ne mo že da izađe iz mreže svoje

prakse. Težina vazduha je svakako un ive rza lan pojam, ali un i-verzalan u mreži. Zahvaljujući širenju mreže, nadležnosti i opre-ina mogu da postanu d ovoljno rutinski da proizvodnja praznine

pos tane nevidlj iva kol iko i vazduh koji udišem o, ali univerzaln onikada ne može da se vrati na staro.

Dvo str uk a tvor ev ina lab ora tor ije i Le vi jatan a

U izboru da se istovremeno obrađuju Hobs i Bojl ima nečeggcnijalnog, jer je novo načelo simetrije namenjeno tome da se uisto vreme objasne priroda i društvo (videti dalje) prvi put na-metnuto u studijama o nauci kroz dve glavne figure sa samog po-


22/92


četka modernog doba. Hobs i njegove pristalice stvaraju osnovneresurse kojima raspolažemo da bismo govorili o moći - predstav-ljanje, suverena, ugovor, vlasništvo, građane - dok Bojl i njegovinaslednici razraduju jedan od najznačajnijih repertoara za govor o prirodi - ogled, činjenicu, svedočanstvo, kolege. Ono što jošnismo znali jeste da je tu bila reč o dvostrukom izumu. Da bi-smo razumeli tu simetriju u izumevanju modernog repertoara,moramo da razumemo zašto Šapin i Šafer ostaju asimetrični usvojoj analizi, zašto Hobsu pripisuju veću prodornost i ekspli-kativnu sposobnost, iako je, naprotiv, trebalo gurnuti simetrijudo kraja. Njihovo oklevanje, naime, razotkriva teškoće uporedneantropologije, i pošto će ga verovatno deliti i čitalac - valja se tu

zaustaviti.Šapin i Šafer u neku ruku premešta ju nadole tradiciona lno re-

ferentno središte kritike. Ako se nauka temelji na nadležnostima,laboratorijama i mrežama, gde je onda smestiti? Svakako ne na

stranu stvari po sebi, pošto su činjenice proizvedene. Ali svakakone ni na stranu subjekta - društva / mozga / duha / kulture - po-što ptica koja se guši, merm erne kuglice, živa koja se spušta nisunaše tvorevine. Treba li onda praksu nauke smestiti na sredinu telinije koja spaja pol objekta sa polom subjekta? Da li je ona hibridili mešavina? Pomalo objekat i pomalo subjekat?

Slika 1

pol Bojl pol Hobs

stvar po sebi .ljudi među sobom

Ustav 43

Autori nam ne daju konačan odgovor na to pitanje. Isto kao štose Hobs i Bojl slažu u svemu osim u n ačinu vršenja ogleda, autori,koji se slažu u svemu, ne slažu se kad je reč o načinu na koji tre-

ba obrađ iva ti ,,društveniwko ntekst , što će reći Hobsov sim etr ičniizum čoveka kadrog da bude predstavljen. Poslednja poglavljaknjige kolebaju se između hobsovskog objašnjenja njihovog sop-stvenog rada i bojlovske tačke gledišta. Zbog te napetosti njihovodelo je još zanimljivije i obezbeđu je antropologiji nauk a novi rodsavršeno prilagođenih ,,drozofilau, pošto se one razlikuju samo

po nekim crtama. Šapin i Šafer sma tra ju Hobsova m akrodruš tve -na objašnjenja koja se odnose na Bojla ubedljivijim od pobijanjaHobsa Bojlovim argumentima! Obrazovani u okviru društvenogizučavanja nauke (Callon & Latour, 1991), oni su manje kadri dadekonstruišu makrodruštveni kontekst nego prirodu out there. Čini se da veruju kako prosto i jednostavno postoji društvo up there, koje bi moglo da objasni neuspeh Hobsovog programa. Ili,

tačnije, ne uspevaju da reše to pitanje, poništavajući u zaključkuono što su pokazali u po glavlju VII, i ponovo p oništavajući svojuargumentaciju u poslednjoj rečenici knjige:

,,Ni naša naučna spoznaja, ni ustrojstvo našeg društva, ni trađicionalne po-tvrde koje se odnose na povezanost našeg društva sa našim znanjem višese ne smatraju stečenim. Kako otkrivamo konvencionalni i izgrađeni statusnaših oblika spoznaje, navedeni smo da shvatimo kako smo mi sami, a nestvarnost, u korenu onoga što znamo. Spoznaja, baš kao i država, jeste pro-izvod ljudskog delanja. H obs je bio u pravu“ (str. 344).

Ne, Ho bs nije b io u pravu. Kako bi mogao da bude u pravu k adon izumeva monističko društvo u kojem su spoznaja i vlast jednote isto? Kako koristiti tako nezgrapnu teoriju da bi se objasnioBojlov izum apsolutne dihotomije između proizvodnje spoznaječinjenica i politike? Da,„spo znaja, baš kao i država, jeste proizvodljudskog delanja“, ali upravo zato je Bojlov politički izum mno-go prefinjeniji od Hobsove sociologije nauke. Da bismo razume-li poslednju prepreku koja nas razdvaja od antropologije naukevalja nam dekonstruisati Hobsov ustavni izum, prema kojem bi pos toja lo ma krod ruštv o mnogo čvršće i snažnij e od pri rod e.


23/92

44 Ni kad a nism o bi li mo derni

Hobs izumeva proračunatog golog građanina, čija su pravaograničena na to da poseduje i da ga predstavlja veštačka kon-strukcija - suveren. On stvara i jezik vlasti = spoznaja, koji je u te-melju cele moderne Realpolitik. Nudi i repertoar analize ljudskihinteresa koji danas, uz onaj Makijavelijev, i dalje ostaje osnovni

vokabular cele sociologije. Drugim rečima, iako Šapin i Šafer pre-duzimaju ozbiljne mere predostrožnosti da izraz „naučna činje-nicawne koriste kao resurs već kao istorijski i politički izum, ne preduzimaju nikakve mere predos tro žn os ti kad je reč o samom pol itičkom jez iku. Koriste reči ,,moć“,„int eres“ i ,,pol itika“ sasvim bezazleno u pog lavl ju VII. No, ko je izum eo te reči sa njihovimmo dernim značenjem? Hobs! Dakle, naši autori tako đe vide ,,duplo“, i hoda ju naopako , kr itik uju ći nauku ali po hlep no gutajući pol itiku kao jedini valjani i zvor objašnjenja . No, ko nam nudi tajasimetrični način da se znanje objasni vlašću? Ponovo Hobs, injegova izgradnja monističke makrostrukture u kojoj spozna-

ja ima mesto sam o da bi po drža la druš tven i pored ak. Autorimajstorski dekonstruišu razvoj, širenje i banalizaciju vazdušne

pum pe. Zaš to on da ne deko nstru išu razvoj, širenje i banalizaciju,,moći“ ili ,,sile“? Da li je ,,sila“ manje problematična od raste-gljivosti vazduha? Ako nauka i epistemologija nisu sagrađene odtransistorijskih entiteta, onda nisu ni istorija i sociologija - osimako ne usvojimo asimetrični položaj autora i ne budemo u istimah i konstruktivisti kad je reč o prirodi i racionalisti kad je rečo društvu! Ali malo je verovatno da rastegljivost vazduha ima te-melje koji su više politički od samog engleskog društva...

Naučno pr ed sta vl janje i polit ičko pr ed sta vl janje

Ako idemo do kraja simetrije između dvaju izuma naša dvaautora, shvatamo da Bojl ne stvara prosto naučni diskurs, dokHobs radi isto to za politiku; Bojl stvara politički diskurs iz ko-

jeg pol itika mora da bude iskl jučena, dok Hobs zamiš lja naučnu poli tiku iz koje mo ra da bude isključena ek sperimentalna nau-ka. Drugim rečima, izumevaju naš moderni svet, svet u kojem je

Ustav 45

predstavljanje stvari preko laboratorije za sva vremena razdvojeno od predstavljanja građana preko društvenog ugovora. Politički fi-lozofi nisu, dakle, nipošto greškom zaboravili sve što se odnosina Hobsovu nauku, a istoričari nauka Bojlove pozicije o politicinauke. Valjalo je da od sada svako „vidi duplo“ i da ne uspostavljaneposrednu vezu između predstavljanja ne-ljudi i predstavljanja

ljudi, izmeđ u izveštačenosti činjenica i izveštačenosti političkogkorpusa. Reč ,,predstavljanje“ je ista, ali zbog kontroverze izmeđ uHobsa i Bojla sličnost između dva značenja te reči je nezamisliva.Danas, kad više nismo sasvim moderni, ta se dva značenja pono-vo približavaju.

Dve grane vlasti koje Bojl i Hobs, svaki za sebe, razrađuju, važ-ne su samo ako su jasno razdvojene: Hobsova država je nemoćna

bez nauke i tehnologi je, ali Hobs govori sam o o preds tav ljan jugolih građana; Bojlova nauka je nemoćna bez jasnog razgraniče-nja verske, političke i naučne sfere, i zbog toga on toliko nastoji

da poništi Hobsov monizam. Oni su obojica utemeljivači, kojisložno rade na p romo visanju jedne iste inovacije u političkoj teo-riji; nauci p ripada predstavljanje ne-ljudi, ali je zabranjena svakamogućnost pozivanja na politiku; politici pripada predstavljanjegrađana, ali joj je zabranjeno da ima bilo kakve veze sa ne-ljudi-ma koje proizvode i mobilišu nauka i tehnologija. Hobs i Bojl se

bore d a d efin išu dva izvora koja i dalje koris tim o više i ne r azm i-šljajući o njima, a snaga njihove dvostruke bitke prilično otkrivaneobičnost onoga što izumevaju.

Hobs definiše golog i proračunatog građanina koji sačinjava

Levijatana, tog smrtno g boga, tu veštačku tvorevinu. Č ime seodržava Levijatan? Proračunom ljudskih atoma koji vodi do ugo-vora što odlučuje o nepovratnom sjedinjavanju snage svih u ru-kama jednog. Od čega je načinjena ta snaga? Od ovlašćenja kojesu svi goli građani dali jednom da govori u njihovo ime. Ko delakad on dela? Mi, koji smo definitivno na njega preneli svoju m oć.Republika je parad oksaln a veštačka tvorevina sastavljena od gra-dana ujedinjenih samo ovlašćenjem datim jednom da ih pred-stavlja sve. Da li suveren govori u svoje ime ili u ime onih koji gaovlašćuju? Nerešivo pitanje koje će moderna politička filozofija


24/92

46 Ni kad a nis mo bi li moderni

neprestano razjašnjavati. Svakako on govori, ali i oni govore pre-ko njega. Postaje njihov glasnogovornik, njihova osoba, njihova personif ikacija. On ih prevodi , i stoga može i da ih izda. Oni gaovlašćuju i stoga mogu da ga zabrane. Levijatan je sačinjen samood građana, prora čuna, sporaz uma ili rasprava. Ukratk o, sačinjen

je samo od druš tven ih veza. Ili, bol je rečeno, sa Ho bsom i nje-govim pristalicama počinjemo da shvatamo šta znače društvene

veze, moći, snage, društva.Ali Bojl definiše još neobičniju rukotvorinu. Izumeva labora-

toriju u kojoj veštačke mašine stvaraju celovite fenomene. Iakosu veštačke, skupe, teške za proizvodnju i uprkos malom broju pouzdanih i uvežbanih svedoka, te činjenice predstavljaju pri ro-du onakvu kakva jeste. Č injenice su proizvedene i predstavljeneu laboratoriji, u naučnim spisima, prihvatila ih je i odobrila za-

jednica svedok a u nas tajan ju. Naučnici su savesn i predstavnicičinjenica. Ko onda govori kada oni govore? Same činjenice, bez

ikakve sumnje, ali i njihovi ovlašćeni glasnogovornici. Ko, dakle,govori, priroda ili Ijudi? Nerešivo pitanje sa kojim će se filozofijamoderne nauke boriti tri veka. Same po sebi, činjenice su neme, pr irodn e sile su sirovi mehan izmi. A ipak, naučnici tv rd e da onine govore, već da činjenice govore same za sebe. Ti su mutavci,dakle, kadri d a govore, da pišu, da označavaju u v eštačkom kući-štu laboratorije ili pak u onom, razređenijem, vazdušne pumpe.Male grupe velikaša navode prirodne sile da svedoče, svedoče i

jedan za drugo g o to me da ne izdaju, već prevode ti h o pon ašanjeobjekata. Sa Bojlom i njegovim učenicima počinjemo da pojmi-

mo šta je prirodna sila, nemi objekat obdaren ili snabdeven zna-čenjem.

U zajedničkoj raspravi Hobsovi i Bojlovi sledbenici nude namresurse kojima smo se služili do danas: s jedne strane, društvenasnaga, moć; s druge, prirodna snaga, mehanizam. S jedne strane, pravni subjekat; s drug e, naučni objekat . Polit ički g lasnogo vorni-ci će predstavljati svadljivo i proračunato mnoštvo građana; na-učni glasnogovornici će od sada predstavljati nemo i m aterijalnomnoštvo objekata. Prvi prevode svoje ovlastioce, koji ne moguda govore svi u isti mah; drugi prevode one koje predstavljaju,

Ustav 47

a koji su nemi od rođenja. Prvi mogu da izdaju, i drugi isto. UXVII veku, simetrija je i dalje vidljiva, i dalje se raspravljaju pre-ko glasnogovornika, međusobno se optužujući za umnožavanjeizvora sukoba. Dovoljan je još samo mali napor pa da njihovozajedničko poreklo postane nevidljivo, da glasnogovornika imasamo na strani ljudi, i da posredovanje naučnika postane nevid-ljivo. Uskoro će reč ,,predstavljanje“ dobiti dva različita značenjau zavisnosti od toga je li reč o izabranima ili stvarima.

Ustavna jem stva modernih

Nemo jmo iz toga što mod erni Ustav izum eva odvajan je na-učne vlasti zadužene za predstavljanje stvari od političke vlastizadužene za predstavljanje subjekata zaključivati da su subjektiudaljeni od stvari. Hobs u Levijatanu istovremeno obnavlja fi-

ziku, teologiju, psihologiju, pravo, biblijsku egzegezu i političkunauku. U spisima i pismima, Bojl istovremeno ponovo iscrtavanaučnu retoriku, teologiju, naučnu politiku, političku nauku ihermeneutiku činjenica. Zajedno opisuju kako Bog mora da vla-da, kako novi kralj Engleske mora da do nosi zakone, kako duhoviili anđeli moraju da delaju, koja su svojstva materije, kako trebaispitivati prirodu, koje moraju da budu granice naučne ili poli-tičke rasprave, kako dr žati p uk po strani, koja su prava i obavezežena, šta se mora očekivati od matematike. Oni su u praksi, dakle,smešteni u staru antropo lošku matricu, raspoređuju nadležnosti

stvari i Ijudi, i još ni najm anje ne razdvajaju čistu društv enu sna-gu od čistog prirodnog mehanizma.

U tome je ceo moderni paradoks: ako razmatramo hibride,imamo posla samo s mešavinama prirode i kulture; ako razma-tramo rad na pročišćenju, nalazimo se naspram potpune odvoje-nosti prirod e od kulture. Ja bih voleo da shvatim baš vezu izmeđ uta dva zadatka. Dok se i Hobs i Bojl mešaju u politiku i religiju itehniku i moral i nauku i pravo, oni sebi dodeljuju zadatke takoda se jedan ograničava na nauku o stvarima a drugi na politikuljudi. Koja je prisna veza između njihova dva pokreta? Da li je

Ni k d i bi li d i U t


25/92

48 Ni kad a ni sm o bi li moderni

po trebno to pročišćenje kako bi se omogućilo takvo umnožava-nje? Da li su potrebn e stotine tih hibrid a da bi bilo prosto ljudske poli tike i p rosto pr iro dn ih stvari? Da li je po tre bna ta apsolu tnadistinkcija između dva pokreta kako bi oba ostala delotvorna?Kako objasniti snagu takvog uređenja? U čemu je, dakle, tajnamodernog sveta? Da bismo pokušali da je shvatimo, moraćemo

da uopštimo Šapinove i Šaferove rezultate i da definišemo celo-kupni Ustav, kojem Hobs i Bojl opisuju samo prve naznake.

Kao i svaki ustav, i ovaj valja odmeriti po jemstvima koja nudi.Prirodna vlast koju definišu Bojlovi naslednici nasuprot Hobso-vim, i koja omogućuje nemim objektima da govore posredstvomvernih i disciplinovanih naučnih glasnogovornika, nudi ključno

jemstvo: ne prave ljudi p rirod u, ona pos toji oduvek i uvek je bilatu, mi samo otkrivamo njene tajne. Politička vlast koju defini-šu Hobsovi naslednici nasuprot Bojlovim omogućuje da građanigovore jednim glasom posredstvom prevođenja/izdaje suverena,

koji kaže samo ono što kažu oni. Ta vlast nudi pod jedna ko ključ-no jemstvo: ljudi i samo ljudi izgrađuju društvo i slobodno odlu-čuju o svojoj sudbini.

Ako, na način moderne političke filozofije, razmatramo ovadva jemstva odvojeno, ona ostaju nerazumljiva. Ako priro du nisunačinili ljudi niti je načinjena za njih, onda ona ostaje strana, zasva vremena daleka i neprijateljska. I sama njena transcenden-tnost nas satire ili je čini nepristupačnom. Simetrično tome, akosu društvo stvorili samo ljudi i za ljude, Levijatan, veštačka tvore-vina kojoj smo istovrem eno i oblik i materija, ne bi se mogao odr-

žati na nogama. Sama njegova imanentnost odmah bi ga rasula uratu svih pro tiv svih. Ali ova dva jemstva ne treba uzeti odvojeno, bud ući da prv o osigurava ne-l jud sko st pri rod e, a drugo ljudskos tdruštvenog. Ona su stvorena zajedno. Drže se zajedno. I jedno idrugo jemstvo služe se onim drugim kao protivtežom, checks and balances. Ona su samo dve grane iste vlasti.

Ako ih razmatramo zajedno a ne odvojeno, primećujemo dase jemstva izvrću. Bojlovi naslednici ne kažu samo da prirodnizakoni izmiču našem domašaju, nego ih još i proizvode u labora-toriji. Uprkos njihovoj veštačkoj konstrukciji u vazdušnoj pumpi

Ustav 49

- to je faza posredovanja ili prevođenja - činjenice potpuno iz-miču svakoj ljudskoj proizv odnji - to je faza pročišćenja. Hobso-vi naslednici ne tvrde samo da ljudi stvaraju sopstveno društvočvrstom rukom, već i da je Levijatan trajan i solidan, ogroman isnažan, da pokreće trgovinu, izumevanje, umetnost, i da suverenu ruci d rži dob ro iskovan čelični mač i zlatni skiptar. Uprkos ljud-

skoj g rađi, Levijatan beskrajn o nadilazi čoveka koji ga je stvorio, jer u svojim poram a, svojim sudovima, svojim tkiv ima mobil iše bez bro jne stvari koje mu obezb eđuju čvrs toću i trajn ost . A ipak,uprkos trajn osti koju mu je donelo mobilisanje stvari - što otkri-va rad posredovanja - stvaramo ga mi i samo mi, jedino snagomsvog proračuna, mi, jadni građani, goli i razoružani - što otkrivarad pročišćenja.

Ali ta su dva jemstva protivrečna, ne samo jedno u odnosu nadrugo, već i svako od njih samo za sebe, pošto u isti mah d eluju ikao transcendentnost i kao imanentnost. Bojl i njegovi bezbrojni

naslednici neprestano će istovremeno graditi prirodu i govoritikako je otkrivaju; Hobs i novodefinisani građani neprestano ćestvarati Levijatana proračunom i društvenom snagom, ali će pri-kupljati sve više objekata kako bi mu obezbedili trajnost. Lažu?Varaju se? Varaju nas? Ne, jer doda ju treće ustavno jemstvo: prvo,

po tpun o odvajanje pr irod no g sveta - koji je ipak i zgradio čovek - od društvenog - koji ipak održavaju stvari - i drugo, potpunorazdvajanje rada hibrida i rada pročišćenja. Prva dva jemstva su

protivrečna sve dok ih treće ne udalji jed no od drugog za svavremena, i od jedne previše očigledne simetrije ne napravi dve

protivrečne asim etri je koje praksa razrešava a da nik ad ne uspeda ih izrazi.

0 Ni kad a nis mo bi li moderni U


26/92

50 Ni kad a nis mo bi li moderni

Slika 2

PRVI PARADOKS

Priroda nije naša konstrukcija: ona Društvo je naša konstrukcija: ono je je trans cendentn a i beskrajno nas imanent no našem delanju.

nadilazi.DRUGI PARADOKS

Priroda je naša konstrukcija u labo- Društvo nije naša konstrukcija: tran-ratoriji: ona je imanentna. scendentno je i beskrajno nas nadi-

lazi.

USTAV

Prvo jemstvo: iako mi izgrađujem o Drugo jemstvo: iako mi ne prirodu, ona se pon aša kao da je ne izgrađujemo društvo, ono se ponašaizgrađujemo. kao da ga izgrađujemo.

Treće jemstvo: priroda i društvo moraju da ostanu potpunoodvojeni: rad pročišćenja mora da ostane potpuno odvojen od

rada posredovanja.

Biće potrebno mnogo drugih autora, mnogo drugih instituci- ja, mnogo dr ug ih pravila da bi se up otp unio taj po kret za čiji jenacrt zaslužna egzemplarna rasprava Hobsa i Bojla. Ali sada jelako shvatiti stru ktur u skupa: ta će tri jemstva zajedno om ogućiti prom enu nivoa mo dernih. Om ogućiće mešanje pr irod e u svimtačkama proizvodnje svojih društava a da ipak ne prestanu da joj pripisuju njenu rad ika lnu transcendentno st; mo ći će da postanu

jedini akte ri sopstvene pol itičke sud bine a da ipak ne prestanuda održavaju svoje društvo mobilizacijom prirode. S jedne stra-ne, transcendentno st prirode neće onemogućiti njenu društvenuimanentnost; s druge, imanentnost društvenog neće onemogućitiLevijatana da ostane transcendentan. Valja priznati da je to pri-lično lepa konstrukcija, koja omogućuje da se radi sve bez ika-kvih ograničenja. Ne iznenađuje što je taj Ustav omogu ćio, kakose nekad govorilo,„oslobađanje nekih proizvodnih snagau...

Ustav 51

Četvrto jemstvo: jem stvo osujećenog Boga

Ipak, valjalo je izbeći uspostavljanje previše savršene sim etrijeizmeđu dva jemstva Ustava, što bi sprečilo njihov duet da dođedo punog izražaja. Bilo je potrebno da četvrto jemstvo uredi

pita nje Boga udaljujući ga zanavek od dvostruk e kons trukcije, pr iro dn e i dru štvene, ali ostavljajući mogućnost da bude pred-stavljen i unovčen. Ho bsovi i Bojlovi naslednici su se uspešno ba-cili na to, prvi uklanjajući božansko prisustvo iz prirode, a drugiuklanjajući božansko po reklo iz društva. Naučnoj moći „više nije

bila po tre bn a ta hipo teza“; što se tiče političara, oni su mogli da pro izvedu „sm rtn og bo ga “ iz Levijatana a da se više ne br in u o be sm rtn om Bogu čije Sveto pismo već kod Hobsa suveren tuma-či samo na figurativan način. Niko nije zaista moderan ako ne

prihvati da udalji Boga iz igre zakona priro de , kao i iz zak onarepublike. Bog je postao osujećeni Bog metafizike, podjednakorazličit od Boga hrišćana kao što je priroda izgrađena u labora-toriji različita od stare phus is ili društvo od starog antropološkogkolektiva nastanjenog ne-ljudima.

Ali potpuno udaljavanje lišilo bi moderne kritičkog resursakoji omogućuje da se upotpuni njihov dispozitiv. Dva blizanca pr iro de i društva visila bi u praznini a da niko ne bi, u slučajusukoba između dva ogranka vlasti, mogao da odluči koji treba da

prev lada. Još gore, njihova sim etr ija bi se prev iše jasno ukazala .Moderni su na osujećenog Boga primenili isto udvajanje kao na

pr iro du i na društvo. Njegova tra nscend en tnos t ga je beskrajno

udaljila tako da nije ometao ni slobodno funkcionisanje prirodeni slobodno funkcionisanje društva, ali se ipak ostavljala moguć-nost obraćanja toj transcendentnosti u slučaju sukoba izmeđuzakona prirode i zakona društva. Moderni čovek je, dakle, mogaoda bude ateista a da istovremeno ostane religiozan. Mogao je daosvoji materijalni svet, da slobodno ponovo stvori društveni svet,a da se ipak zbog toga ne doživljava kao siroti demijurg napuštenod svih.

Ponovo tumačeći stare teološke teme hrišćana, uspeli smo daistovremeno uvedemo u igru božju transcendentnost i njegovu



27/92


imanentnost. Ali taj dugotrajni rad reformacije iz XVI veka do-veo bi do bitno drugačijih rezultata da se nije pomešao sa radomiz XVII veka na združenom izumevanju naučnih činjenica i gra-đana (Eisenstein, 1991). Ponovo smo izumeli duhovnost, to jestsilazak svemogućeg Boga u nutr inu savesti, a da se On ne meša niu šta van nje. Posve individualna i posve d uhovn a religija omogu-

ćavala je da se kritikuje i uticaj nauke i uticaj društva, a da se zbogtoga ne mora dovoditi Bog ni u jedno ni u drugo. Za moderne je pos talo moguće da istovremeno bu du i laici i p obožni. Ustavno jemstvo nije dao nekakav vrho

bruno latur - nikada nismo bili moderni (esej iz simetricne antropologije)

Documents