I Значење и садржај појмова

Ако пођемо од претпоставке да нам је реч историја позната, остало би у вези с називом нашег предмета да разјаснимо још неколико појмова: појам општа, као и однос између појмова општа историја, историја цивилизације, историја културе. Целине ради, да се, ипак, подсетимо и значења речи историја.

Реч историја (historija) има два значења: 1) историја као реални живот у прошлости, прошла стварност односно скуп прошлих догађаја (res gestae); 2) историја као наука, као научни извештај о тим прошлим догађајима (historia rerurm gestarum). Да би нагласили разлику између ова два значења речи историја и избегли неспоразуме историчари често користе појам историографија. То није сасвим правилно јер историографија (тј. историописање) има уже значење од речи историја као целукупно сазнање о прошлости. Под историографијом пдразумевамао писана дела о прошлости. Зато, ако бисмо рекли историграфија новог века или историографија цивилизације, то би значило да мислимо на литературу о историји која је настала у новом веку или литературу о историји цивилизације. Под речју историја новог века ми подразумевема укупност знања о раздобљу прошлости које називамо нови век. Према томе, у нашем предмету реч историја означава историјску науку односно сва њена сазнања о новијој прошлости од краја XV века до наших дана.

Што се тиче појма Општа историја и он у себи садржи два значења. Прво значење се састоји у томе да се под општом историјом подразумева историјска наука у целини, за разлику од специјалних историјских дисциплина какве су на примере, историја права, историја уметности, историја филозофије, историја музике, историја медицине итд. То значи да је општа историја таква научна дисциплина "која пручава...свестрани развитак народа и земалја или читавог човечанства и појединих делова света", не улазећи посебно у поједине, уже, области људског живота и стваралаштва. Као таква општа историја обухвата историју становништва, историју првреде и друштва, историју идеја, историју политике, историју културе у ужем смислу те речи итд. Немачки историчар Р. Крин подвлачи да појам општа историја управо тако треба схватити, "насупрот специјалним историјским дисциплинама које су се развиле". Имајући ово у виду, можемо рећи да се у нашим основним и средњим штколма, као и на катедрама за историју филозофских факултета углавном и предају предмети опште историје, изузимајући, наравно, помоћне историјске науке и друге предмете општег образовања и тзв. опште стручности.

Друга врста поделе историје јесте подела на опшпту и националну. Историографије већине великих народа и земаља не упражњавају ову поделу. У историографијама Енглеске, Немачке или Француске, на пример, када год је реч о општим проблемима светске историје присутна је и прошлост ових земаља. Често је то оправцдано с обзиром на улогу коју су у историји новог века и најновијег доба играли велики европски народи не само на старом континенту него и у свим другим деловима света. Није, међутим редак случај да се читава светска историја, или бар неки њени аспекти, посматрају кроз призму прошлости свога народа и своје земље. То је добар пут за стицање погрешне, искривљене представе о историји света, а посебно о месту, улози и значају сопственог народа у њој. Код мањих народа, који често нису били у средишту светско-историјских процеса, односно који су ретко утицали на њихове опште правце, такво посматрање историје човечанства створило би још веће несразмере између стварне и умишљене слике прошлости, увелико искривљене националном идеологијом.

1

Подразумева се да ни један народ не треба и не сме да занемарује своју властиту историју. Шта више, дужан је да је брижљиво открива, проучава и тумачи, ма како она с висине неке глобалне историје изгледала ситна и маргинална. То је неопходно стога што национална историја представља неодвољиви и неуништиви део свести сваког савременог друштвеног бића и сваке друштвене заједнице - њених унутрашњих односа, њене културе, њених обичаја, менталитета и навика, њене садашњости и будућности. Али сваком народу су, за његов развој и напредак, поред сопствених, неопходна и историјска искуства других народа, земаља и цивилизација. Да би се она стекла и открила, морају се упознати и проучити историјске појаве од ширег значаја него што су феномени властите, националне, историје.

Полазећи од такве друштвене потребе, историјска нука је дужна да бар приближно једнаку пажњу поклања упознавању и тумачењу историје, како свог, тако ди других народа света који су ризници историјских знања и искустава целог човечанства дали већи или мањи допринос. У подели на општу и националну историју, као и свим другим поделама историје - периодизацији, сужавању предмета истраживања на поједине облике људског живота и деловања - важну улогу имају и чисто практични разлози. Да би научници лакше савладали огроман историјски материјал и јасно и прегледно изнели резултате својих истраживања потребно је да му приступе систематски. У случају поделе на општу и националну историју неопходно је пронаћи истинско место и значај појединог народа у процесима светске историје. То значи да се код таквих проучавања мора успоставити бар условна и релативна граница између оних појава које представљају особену тековину наше сопствене историје од оних других који с њима не стоје у најнепосреднијој вези. Из овога произилази да би историју ваљало делити на два дела: историју свога народа и историју осталих делова света - општу историју. Још једном ћемо нагласти да је та подела условна што значи да не сме бити ни крута ни једном за свагда дата јер једне те исте историјске појаве могу бити и део светско-историјског процеса и део уже, националне историје. Изразит такав пример представља историја националних револуција балканских, јужнословенских и подунавских народа које улазе у ред најеминентнијих појава српске националне историје, али сачињавају и саставни део никих магисралних токова европске и светске историје XIX и XX века. Те ће се појаве, наравно, као делови националне прошлости, изучавати на један начин, једним интензитетом, једном врстом свестраности и подробности а из угла светске историје на други. Границе између опште и националне историје морају, дакле, да буду еластичне, лако савладљиве и померљиве, више границе које спајају националну са светском историјом него које их раздвајају. Ипак оне морају постојати и бити довољно уочљиве да би се појаве светске историје које нису у непосредној вези са националном историјом успешније систематизовале и приказале, да би се уочили главни светско-историјски правци и токови и да би се, с друге стране, и национална историја хронолошки и тематски разврстала уз пуно уважавање властитих особености.

Према томе, предмет опште историје су они битни и основни токови и процеси прошлости човечанства који су се одвијали без непосредног утицаја српског и других народа који га окружују, као и они догађаји из прошлости ових народа који су својим домашајем и ширином стекли светско-историјски значај. Те процесе и појаве универзитетска настава опште историје може да региструје, приказује и објашњава само у једном, мање или више строгом, избору и прегледу. Светска историја је такво мноштво свих области људског живота на свим крајевима наше планете да их је без ригорозног одабира доиста немогуће, не само сасвладати, него и најоквирније обухватати сазнајним могућностима једног људског бића. Отуда и

2

научна историографија и универзитетска и друга настава у оквиру историје света врше један сажет одбир чињеница и тумачења која су у стању да читаоцу или слушаоцу пруже слику историје човечанства на којој су оцртана само пресудна збивања и процеси његовог развоја. Тај избор представља и један од најважнијих корака у идејном, филозофском и методолошком осмишљавању светске историје и одраз је става и односа који према историји има онај који тај одабир врши. За савремену историографију у избору чињеничног материјала, његовом повезивању и тумачењу, битан је методолошки поступак који је у стању да о историји света створи целовиту и синтетизовану представу. То значи да укаже на оне кључне састојске стварног људског живота и стваралаштва кроз векове и на оне покретачке механизме историјског кретања који ће омогућити гледање на историју са становишта тоталитета, општости и целине.

Кад је реч о општој историји новог века и најновијег доба то значи да је потребно, на основу одредђеног тематског и фактографског избора, приказати и објаснити са ова најбитнија подручја људског живота у раздобљу од рађања капиталистичких односа, преко њиховог ширења на сва подручја у свету, до њихове кризе и појаве новог, социјалистичког друштвеног система и, напослетку, кризе социјализма и реафирмације капитализма у последњој деценији XX столећа. Реч је дакле о историји света од краја XV и почетка XVI до краја XX века (о томе видети у поглављу о периодизацији).

Како је историја једна од најегзактнијих наука у породици друштвених наука, њени закључци и теоријска уопштавања могу се и морају изводити искључиво на основу обимне и свестрано проучене чињеничне грађе. Захваљујући томе, историјска наука је својим претежним делом емпиријска. Поједини социолози, политиколози и филозофи (Шопенхауер, Винделбанд, Диркем, на пример) су чак тврдили како је она једино сакупљач емпиријских чињеница и да је отуда велико питање је ли историја уопште наука. Други су, као Ниче на пример, ишли даље и говорили о штетности историје. Но, без обзира на гледишта неупућених или искључивих, и сами историчари морају строго да воде рачуна о карактеру и методама своје науке приликом приказивања најопштијих процеса светске историје. У овом нашем случају, кад говоримо о предмету опште историје новог века, то значи да се све њене битне компоненнте, сви општи правци историјских токова у новом веку, морају приказивати конкретно, кроз појединачна историјска збивања и феномене, без празних априорних и схематизованих уопштавања за која се у пробраним историјским појавама само траже илустрације и произвољне потврде. То значи да ће у току наших студија доста пажње бити посвећено многобројним питањима економске, друштвене, политичке и других области историјске науке, Срешћемо се са изборима чињеница о географским открићима и њиховим последицама, појавама првобитне акумулације капитала, револуције, ценa, реформације и верских ратова, апсолутистичких монархија, буржоаских револуција, великих идеологија, радничких покрета, националних буђења и борби, ратова и освајања, стварања колонијалних царстава, политичких сукоба, економских и друштвених криза, класних и партијских борби и многих других. Тиме ћемо, надамо се, добити један поглед на историју, заснован на конкретном историјском материјалу. Оно што при том вазда треба имати на уму јесте да се у настави, кроз приручнике и уџбенике, добија само један од могућих избора чињеница којим се никако не сме задовољити, према којем се мора бии критички усмерен и који се мора самосталним радом непрестано и што више проширивиати. Само тиме ћемо своја знања обнављати и употпуњавати и све се боље осбособљавати за дубље разумевање прошлости и садашњости, у циљу спремнијег прихватања будућности. Јер историја

3

је наука о садашњости и будућности исто колико и о прошлости. "Историја је средство да се разуме и на тај начин да се делује на ток догађаја", каже с правом Лисјен Февр и додаје:"Завршен је свет од јуче...Објасним свет свету. Историјом." Ко је у њој научио само понешто из прошлости није добро савладао мукорпни али захвални занат историчара.

***Из до сада изложеног проистиче да је задатак предмета Општа историја

новог века да на једном строго, али широко одабраном и протумаченом историјском материјалу, створи увид у целокупну стваралачку егзистенцију човечанства, у раздобљу од XV до XX столећа. У марксистичком али и неким другим схватањима такав приступ општој историји врло је близак, ако не и идентичан, приступу појмовима историја цивилизације, односно историја културе. Зато је потребно да објаснимо и значење ова два појма, као и да изнесемо разлоге због којих наш предмет називамо баш општом историјом, а не историјом културе или цивилизација.

Појам цивилизација потиче од латинске именице civis - грађанин. У првобитном свом значењу реч цивилизација означавала је скуп обичаја, понашања и опхођења особен за градске средине. Касније се то значење мењало, па се сада под цивилизацијом у најширем смислу подразумева укупност свих вештина, знања, обичаја и мишљења до којих је човек у току свог историјског развитка дошао. У нешто ужем смислу, појам цивилизације би значио људска достигнућа у историјској епохи, тј. после појаве писма, класа држава, градова, новца итд. Тај ужи смисао појму цивилизације дао је Фридрих Енгелс да би означио разлику историјских и праисторијских епоха прошлости људског друштва и културе. Сам појам цивилизације одређиваћемо онако како га је одређивао наш познати и једини историчар цивилизације Алберт Вајс - "као укупност људских знања вештина, мишљења и обичаја...", па и шире од тога, као целокупну стваралачку делатност човечанства, као његову укупну материјалну и духовну производњу у историјској епохи.

Али, тумачећи историју цивилизације са теоријских и методолошких позиција историјског материјализма, Вајс је уочио да је појам цивилизације готово истоветан са марксистичким схватањем културе. Вајс у Уводу свога Развитка цивилизације каже: "Историја цивилизације или културна историја је нова наука..." додајући затим: "Цивилизација и култура нису ни у ком случају два супротстављена пјма..."

Из ових разлога, не може се добро разумети ни дефинисати појам цивилизације док се, макар и оквирно, не разјасни и дефинише појам културе.

Реч култура има, као и цивилизација, латинско порекло и долази од глагола colere, који је најпре значио крчити, обрађивати тле, а затим сваку обраду, свако неговање и гајење. Тај се смисао касније пренео на свако усавршавање и оплемењивање природе, а и самог човека. Тако се јавио, још од времена Цицерона који га је први употребио, и појам културе као неговања људске душе - cultura animi.

У свим наведеним значењима култура се јавља као радња, као процес (обрада, неговање, узгајање, усавршавање) да би у XVIII веку немачки песник и мислилац Хердер употребио реч култура за обележавање неког стања: културан човек, културан народ, некултуран поступак.

Појам културе као процеса и као стања, може имати различита значења: култура тела, култура понашања, култура као скуп народних обичаја, релилгије и духовних тековина, култура као укупност научних, филозофских, уметничких и других оригиналних стваралачких резултата, култура као начин свакодневног

4

живота итд. Узимајући сва ова, а и друга значења у обзир, савремена теорија тумачи културу првенствено као друштвени феномен. "Култура се заснива на одређеним претпоставкама друштвене производње и то омогућује да се постигне јединство овог појма" - каже наш познати филозоф културе Милан Дамњановић. По томе, марксистичком тумачењу, култура "обухвата све оно што човечанство не добија од природе као диспозицију, већ што производи сопственом стваралачком снагом и сопственом стваралачком енергијом."

На основу тога, Милан Дамњановић, овако дефинише појам културе: "Култура је укупност материјалних и духовних вреднсоти, добара и творевина које производи човек у друштвено-историјској пракси ради савлађивања природе која га окружује и која се, такође, находи у њему, ради развитка и ради решавања друштвених задатака уопште."

Дефинишући појам културе, неопходно је да имамо увек на уму једну основну чињеницу, која ће нас спасти од претеране уопштености и шематизма. Наиме, у свету никада није постојала, нити данас постоји, само једна култура. "Култура није једна, као што језик није један..." Радни, збирни термин култура употребљава се као јединствена одредница за мноштво култура које су увек постојале истовремено, повезане, међусобно условљене, или једне од других независне.

Изричући своју дефиницију културе, које ћемо се и ми придржавати, Милан Дамњановић је пошао од најширег појма културе, тј. од културе као укупности свих животних манифестација и свих стваралачких активности човека које производ културне вредности. Постоји, међутим, и ужи, традиционални, појам културе који узима у обзир само стварање хуманих вредности у духовној сфери живота. Тај појам, дакле, из садржаја културе искључује сферу материјалне производње. Он је најчешће у свакодневној употреби.

Култура у ширем смислу дефинисана, обухвата, међутим, најпре материјално-техничко-друштвену основу, затим оно што је свесно надграђује као постојање друштвених облика свести као што су наука, уметност, филозофија, религија, итд, али обухвата и средиште које се састоји из друштвено несвесног из којег такођте проистичу културне творевине. Упркос чињеници да ћемо у строго методолошком смислу остати на дефиницији културе каоју је на овај начин дао Дамњановић, потребно је да истакнемо бар још два њена одређења, веома распрострањена и широко употребљавана у јавном интелектуалном животу. Прво је, већ поменуто, схватање културе као производње духовних вредносто од којих је материјална производња одељена. Друго је, такође занимљиво, мада још уже: култура је само оно што је потпуно оригинално, јединствено, уникатно, непоновљиво. Свако умножавање таквих вредности, ширење и омасовљавање спада у ред ужих стваралачких активности - у цивилизацију.

Зато многи теоретичари сваки шири појам културе називају цивилизацијом. Тако, на пример, Кенет Кларк у својој познатој књизи Civilizacija (Mladost, Zagreb, 1969), овим именом назива баш оно што смо навели под именом културе у ширем смислу. Шта је дакле цивилизација, за коју ћемо се њену, од неколико десетина дефиниција определити и уочавамо ли сами битне и суштинске разлике између појмова култура и цивилизација?

"Према историји ових појмова - каже Дамњановић - можемо рећи да "култура" обухвата најпре оно што је изворно, оно што је дубоко везано за историју једног народа...или за једну особу која делује активно, која поставља културне вредности, насупрот "цивилизацији" која се држи технике, прорачуна и рачунџијског менталитета". Култура би, дакле, по традиционалном схватању, била човекова

5

производња неоригиналних копија, целисходно и смишљено умножавање и ширење већ креираних културних вредности. Неки аутори (Освалд Шпенглер) гледају на културу и цивилизацију као на две фазе, два сукцесивна раздобља, једног истог историјског круга, од којих је прва оригинална и стваралачка фаза (култура), фаза успона, док је друга фаза губљења оригиналности, декаденција и опадање културе (цивилизација).

Блиско овоме је управо поменуто мишљење да је култура јединствена непоновљива појава, док је цивилизација масовна репородукција њених општеприхваћених вреднота. Зато је пропадање културе непоправљиво, док се цивилизација може обнављати. Из овог схватања о униканом карактеру културе проистекло је и уверење да њу, за разлику од цивилизације, може да разуме само онај ко по рођењу и целим својим духовним бићем припада том културном кругу - што говори о затворености тих кругова.

У нашем курсу, појмове култура и цивилизација користићемо као два крајње блиска, ако не идентична а онда бар нерзадвојна пјма који означавају "укупност материјалних и духовних вредности које је човек створио у току историјског процеса, у историјско-друштвеној пракси". Углавном из практичних разлога и веома распрострањене упторебе у интелектуалној и штирој јавности и сами ћемо често стварање духовних и уникатних вредности називати речју култура, док ћемо појам цивилизација употребљавати за укупност стваралачких резултата једне епохе или историјски омеђеног круга. Цивилизација би у себе, дакле, укључивала и појам културе.

На овај начин културу и цивилизацију, поред марксиста, (бар приближно) схватају и француски и англо-амерички историчари и културолози (Крузе, Тојнби и други), док немачка идеалистичка филозофија и историографија остају доследне дељењу културе од цивилизације, дефинишући културу као произвођење духовних а цивилизацију као производњу мање креативних материјалних вредности.

Ако већ између појмова култура и цивилизација не правимо начелну разлику и ако нам је циљ да у овом курсу покажемо тоталитет историјског процеса, зашто смо наш предмета назвали Општом историјом, а не Историјом културе или Историјом цивилизације. Разлози за то су практичне природе. Хтели смо да отклонимо могућност сваке појмовне или терминолошке збрке. Назив Историја културе би могао да асоцира на ужи, традиционални појам културе, који је и код нас у најширој оперативној употреби. Зато би се могло поверовати да ће и у нашем предмету бити речи само о историји науке, филозофије, уметности, књижевности и слично. Појмом културе се, осим тога, у свакодневној употреби обележавају првенствено појаве са одређеним националним или етничким обележјима - бар у историји новог века - па би то унеколико сужавалао приступ светскоисторијским појавама, који је неопходан у нашим курсевима. Исто тако, одрекли смо се и назива Историја цивилизација који би одговоарао нашем предмету, из тог разлога што се и њему, опет по традицији, даје уже значење но што га стварано има. Овај назив, наиме, најчешће асоцира на доминантно место материјалне културе и друштвене свести у приказу историјских процеса и на неизбежну потиснутост политичко-историјских садржаја у томе приказу. У нашем приказу, међутим, политичка историја, као кондензовани вид и израз свих других, тзв. "дубинских историјских механизама" (економских, друштвених, идеолошких, и других), задржава веома истакнуто место и заузима велики простор. Из свих тих разлога, чини нам се да неутрални термин Општа историја понајбоље обезбеђује разумевање овог предмета као погледа на целину историје света, на "јединствен историјски процес".II О научном методу

6

Још у Раним радовима (Zagreb, 1967, 284), Маркс је говорио о "једној историјско науци". Савремени марксизам даје антрополошку интерпретацију ове Марксове тезе о историјској науци као о филозофији културе, тј. као о општој науци о култури, или историји људске културе у најширем смислу речи. Тако схваћена историја културе исто је што и "људска стваралачка егзистенција" у целини, а то не може бити ништа друго до укупна историја човечанства. У тако постављеној "једној историјској науци" сједињени су резултати и природних, и духовних и физичких и друштвених и техничких и хуманистичких наука. На тај начин историја културе (или цивилизација, или општа историја) јавља се као обухватна и уједињујућа наука", чији је значај данас, у ситуацији "распада универзума наука", можда и већи него у Марксово време. Та целовитост погледа на историјски развој човечанства, то схватање историје ка збира свих искустава и достигнућа у развоју људске врсте у чијем су сагледавању и тумачењу сједињени методи историографије као посебне и филозофије као "опште науке", представља најважнију особеност тумачења историје, културе и цивилизације као "опште науке". У немарксистичкој филозофији историје најближа овој је тзв. теорија система.

На овакав начин тумачећи и нашу општу историју надамо се да ћемо успети да јој дамо "филозофско образложење", тј. да је прожмемо једном врстом општости и свеобухватности. То значи да у њој историја културе неће бити одвојена од "апсурдне историје" држава и ратова, како је то тражио Волтере, већ напротив, да ће и културе, и државе, и ратови и све компоненте и садржаји историјског процеса бити у одређеној мери заступљени и приказани у својој међусобној условљености како је то и у реалном животу. Јер, "ако се неко значајно или ограничено историјско искуство учини увниверзалним и сва историја сведе на то искуство и на његов принцип, онда се на тај начин, додуше, добија једна јединствена слика целокупне историје, каоја се систематски лепо може изложити и протумачити, али се тада губи пуна стварност те историје..."Губи се човек као јединка, за коју историја има значење само ако пружа поуке вредне са становишта његове генерације. А историја је наука о човеку."

У настојањима да прикажу и омисле "пуну стварност историје", филозофи историје су се до сада увек служили неким модел-представама. Постоје три основне модел-представе опште историјског кретања, тј три основне концепције светско-историјског развоја.

а) модел стреле (стално праволинијско успињање човечанства ка једном коначном циљу - есхатону, чије остварење значи и крај историје - рационализам, хегелијанство, контовски позитивизам, хришћанска мисао)

б) модел спирале (мучно, неправолинијско успињање људске заједнице ка савршенијим формама, без изричитог наглашавања његовог исхода - марксизам)

в) модел круга (историја је "вечно враћање истога" - Данилевски, Шпенглер, Берђајев, Тојнби)

За сва три модела карактеристично је преовладавање дедуктивног и апстрактно-филозофског метода.

Постоји и својеврстан четврти моде, заправо један антимодел. То је "аналитичка филозофија историје" која нема никаквог општег модела за савлађивање историјске материје, не признаје ништа универзално у историји, пориче постојање некаквог смисла целокупне историје, па чак и историјских закона у име онога што се, у духу модерне науке и логике, заиста може осигурати као историјска стварност живота човоковог". Тај антимодел заступају разни правци агностицизма, логичког или (нео) позитивизма XX века, као и филозофија прагматизма.

7

Иако аналитички метод не допушта филозофски начин осмишљавања, он се у отркривању и сазнавању историје не може ни олако одбацити. Низом прецизних и разрађених поступака у истраживању, провери, критици, систематизовању и излагању историјских чињеница, он пружа основни материјал филозофском осмишљавању историје. Његов доминантни метод је анализа, дакле емпиријско-индуктивни поступак. Не одричући се настојања да дођемо до синтетичког погледа на прошлост, не опредељујемо се ни за један од тих поменутих метода. Јер, да бисмо се определили морали би смо да имамо јасан одговор на питање: Постоји ли напредак у историји и, ако постоји, шта су његове одреднице; који су то критеријуми за његово дефинисање? У крајњој линији остајемо привржени аналитичко-синтетичком методу који даје најглобалнију представу о главним тенденцијама (законитостима?) којима се он кретао.

III Периодизација опште историје новог века 1. Општи проблеми периодизације

Питање периодизације спада у ред најсложенијих методолошких проблема историјске науке. Та сложеност проистиче из његове најтешње повезаности са разним другим теоријско-методолошким питањима историографије. Отуда научни прилаз проблему периодизације претпоставља "зрелије стање хисторијске спознаје", тј коришћење "емпиријско-индуктивног и апстрактно-дедуктивног, аналитичког и синтетичког метода у историографији. То, наравно, не значи да се проблем периодизације није постављао и писцима историја у преднаучним фазама развоја историографије. Ако не из теоријских и методолошких, ово питање постављало се из практичних разлога: да би се у описивање прошлости увели јасноћа, прегледност и систематичност. Зато се и може рећи да је питање периодизације једва нешто новијег датума од самог историописања.

Људи су, дакле, врло врзо пошо су почели да пишу историју дошли до сазнања да историјски развој и огроман чињенични материјал који он нуди покољењима, треба уз тематску систематизацију, средити и по хронолошком критеријуму, тј. поделти га на већа или мања временска раздобља. Ту потребу није довело у питање ни доцније научно сазнање о унутрашњем јединству целокупног историјског времена и међусобној повезаности свих главних токова историјског процеса.

За разумевање проблема периодизације важно је упознавање критеријума на основу којих су се оне сачињавале. Доминантни критеријум за поделу историје на раздобља и епохе у преднаучној историографији одређивали су политички и религиозно-идеолошки проблеми, па су се границе појединих периода тражили у сменама владара и династија, у политичким збивањима, великим освајањима, у религиозним покретима и верским сукобима итд.

У античкој историографији Грка и Римљана периодизација се заснивала на подели историје на светске империје, док је појава хришћанства унела библијске мотиве у хронолошко дељење историје на епохе и раздобља. Највећа заслуга за то

8

припада Еузебију (Јевсевију) из Цезареје, нарочито Светом Августину, затим Исидору Севиљском, Беди Венерабилису и Отону Фрајзиншком.

Покрет хуманизма и ренесансе донео је, уз друге велике културне тековине, и нову периодизацију светске историје која је подељена на антички период, у коме се говорио леп латински језик, на средње доба, у којем је тај језик био искварен, и на ново доба када се добар класични језик обнавља. На теоријски ниво ову периодизацију је подигао Николо Макијавели (у Историји Фиренце) али је тек професор универзитета у Халеу, Кристофер Келер (Cellarius) крајем XVII века дефинитивно поделио светску историју на стари, средњи и нови век. При томе је, по њему, стари век трајао од настанка првих држава до цара Константина (306-337), средњи век од Константина до пада Цариграда под турску власт 1453. године, а нови век је настао после тога. Келерова периодизација брзо је стекла популарност, а затим је превладала над свим другим периодизацијама. Прихватили су је најистакнутији историчари XVIII века с тим што су крај старог и почетак средњег века најчешће померали са Константинове владавина на продор Хуна у Европу (375) или на пад Рима (476), док су за границу између средњег и новог века почели да узимају године открића Америке (1492) или почетка Лутерове реформације (1517).

У XIX век Келерова периодизација је ушла са општепризнатим ауторитетом, али јој је тада додато и четврто раздобље - "најновије" или "савремено" доба, које је код Француза рачунато од револуције 1789. године, а у англосаксонском свету од индустријске револуције, 70-их година XVIII столећа. Иако је већ Леополд Ранке, у првој половини XIX века изразио извесне резерве према Келеровој периодизацији, дубље сумње у њену теоријско-методолошку оправданост јавиле су се тек крајем истог столећа. Спорови су се повели, а трају све до данас, у првом реду око питања временсих граница између појединих епоха. Спорна је граница између старог и средњег, али и између средњег и новог века. Што се ове друге границе иче, која нас на овом месту у првом реду занима, њу разни историчари и теоретичари стављају на разне датуме. Једни (као на пример Ернст Трелч) тврде да средњи век траје све до средине XVII столећа, тј. до завршетка верских ратова; други (Анри Озер) границу између две епохе стављају на 1500. годину, док трећи силазе све до привредних и социјалних потреса средином XIV века које су Европи донеле уништавајуће епидемије куге. Још увек, међутим, у науци преовлађује периодизација која границу између старог и средњег века ставља на 476. годину а између средњег и новог века на 1492. годину, с тим што се прави низ ограда и напомена да се те границе не смеју круго схватити и дословно примењивати. Живојиновићева граница на 1450. је ствар конвенције.

Било како еластично да се узме, ова периодизација има бар две озбиљне слабости. Прво, док се Келер својом периодизацијом (324-1453) доследно држао критеријума политичко-верске историје, каснија модификована варијанта (476-1492-1789) се таквом доследношћу не може похвалити. Наиме, први гранични датум је и овде одређен на основу критеријума политичке историје, али је зато одређивање другог (1492) примењен критеријум економске, а код трећег (1789) друштвене и политичке историје. Друга слабост ове периодизације састоји се у њеном европоцентризму, тј. смештању историје целог света у хронолошке оквире које је створила историја старог континента. У том погледу, ова периодизација је отишла само један корак даље од периодизација које су прављене у античкој историографији, тиме што је у сферу посматрања унела и амерички континент. Али може ли се то уопште избећи ако хоћемо општу светску периодизацију?

Позитивистичка историографија друге половине XIX и прве половине XX века (и они историографски правци који су се из ње развили) покушавала је да ове слабости

9

отклони прилагођавајући периодизацију конкретним историјским приликама и збивањима. Правећи једну такву периодизацију немачки историчар Карл Лампрехт је пошао од елемената понављања и појава заједничких у историји свеих народа. Те елементе и појаве Лампрехт је тражио у области социјалне структуре, својинских односа и колективне психологије људских заједница, па је његова периодизација, која је историју делила на шест ступњева, ипак остала само једна од могућих нецеловитих типологија у коју се целокупна историја човечанства никако не може сместити. Ипак, њена заслуга је у томе што је у дотадашње историјске типологије унела неке карактеристичне социјално-економске садржаје који су до тада у историографији занемаривани, ако не и игнорисани. Тиме је Лампрехт изазвао велику расправу - Велика дискусија о методу (Metodenstreit) у Немачкој крајем XIX и почетком XX века.

После Лампрехта у немачкој културно-морфолошкој историографији, која се развила на темељима његове научне методологије, и у питању периодизације све више је долазио до изражаја субјективизам и схематски приступ. Тако је Лампрехтов ученик Карл Брајзих правио за сваки народ одређене културолошке типологије у оквиру којих ће се одређена раздобња и типови културе . мада из сасвим различтих историјских епоха - међусобно поклапати и понављати. Примера ради, наводим да Брајзих историју средњег и новог века налази и код старих Грка и Римљана као и код модерних германско-романских народа.

Ова концепција цикличног развоја светске историје по раздобљима чије се карактеристике у одређеним временским интервалима понављају, није уствари била нова. Њу је још пре Немаца јуобличио, још 1868. године руски научник, биолог, филозоф Николај Данилевски. У делу Русија и Европа он је своју тему разматрао у оквиру цикличног смењивања великих цивилизација чији су носиоци поједини народи или велике етничке целине. Западна Европа је његове идеје површно упознала тек у контексту борбе против тзв. панславизма крајем XIX и почетком XX века, па је, вероватно, и то утицало да Брајзихов следбеник Освалд Шпенглер цикличну концепцију развије до система у својој знаменитој књизи Пропаст Запада. Он је целу историју човечанства поделио на осам самосталних и по типу "савремених" култура. Међу тим културама међусобно си типолошки "савремене", на пример индијска, старогрчка, арапска и западна култура, а међу њиховим носиоцима "савременици" су Платон и Гете, Фидија и Моцарт, Хесиод и Данте, Сократ и Русо, Аристотел и Хегел. Свака од ових култура има у свом раздобљу по две фазе: фазу успона (културе у ужем смислу) и фазу опадања (цивилизације) кад тековине културе силазе у масе. Фаза цивилизације се неизбежно завршава пропашћу целог културног типа.

Шпенглерову основну мисао о подели историје према културним типовима који се циклично понављају, преузео је у савременој историографији познати и популарни енглески историчар и филозоф историје Арнолд Тојнби. Он је историју поделио на двадесет и једно раздобље од којих свако представља самосталну и готово потпуно заокружену и затворену целину. Од ових целина, које Тојнби назива "цивилизацијама", седам су потпуно самостални и оригиналне (египатска, андска, првобитна кинеска, минојска, сумерска, првобитна индијска и цивилизација Маја), док су осталих четрнаест у мањој или већој мери изведене из ових седам. Начињена на основу субјективних судова и мерила, ова периодизација је крајње релативна и у основи исконструисана, јер приказује историју света као низ узастопних монада.

Уз Шпенглерови и Тојнбијеву, појавило се у XX веку још неколико екстравагантних , а за науку безначајних теорија и периодизација историје. Такве су, на пример, периодизације Г. Шнирера и К. Јасперса. Док Шнирер дели историју на

10

само два периода: пре и после рођења Христова, дотле је Јасперс парцелише у неколико духовних раздобља која су само степенице неког будућег "вечног краљевства духова".

Откуд ове силне недоумице и лутања историографије и филозофије у питањима периодизације? Отуда што све до продора марксистичког, дијалектичког (синтетичног) метода, историографија није полазила од сазнања да је најбитнији задатак сваке периодизације да великим епохама обухвати такве историјске целине које би што приближније (ако је у науци већ немогуће коначно и дефинитивно) одредиле "типове живота које је човечанство прешло од почетка до данас". А те типове је могуће одредити тек када се поље историографског истраживања прошири на све битне компоненете и садржаје живота људи и кад се ти садржаји сагледају у својој целини, у свом међусобном садејству. Чак ни француска социолошка историографија, која је у овом погледу, међу немарсистичким правцима, најдаље стигла, није у питањима периодизације отишла далеко од свог позитивистичкогисходишта и његове теорије фактора. 2. Марксистичка периодизација

На којим основним методолошким начелима почеива марксистичка пеиодизација историје и како се до ње долази ако се зна да се сами класици марксизма овим питањем нису посебно бавили? Зфа Маркса и Енгелса питање периодизације је, у њиховом истраживачком послу, било више практично него теоријско питање. У својим радовима они су се, кад им је било потребно, служили неком врстом радне хипотезе уместо систематске периодизације. Без обзира на то, из њиховог општег научног метода у посматрању светске историје, дају се извести неки битни елементеи једне нове периодизације историјске прошлости. При том је, у вези с општим Марксовим методом, потребно имати у виду, пре свега, следеће:

"Марксизам је процес развитка човечанства схватио као природно-историјски процес, односно као промену природе човечанства која бива развитоком друштва из друштва на основу материјалног развитка, као процес који све више подруштвљава човечанство и води га ка његовом уједињењу. По тој теорији, развитак производних снага проузрокује друштвене промене смењивање једног друштва другим". (Бранислав Ђурђев). Овим последњим ставом Маркс је напустио становиште историјске емпирије и прешао у систем визије и профетизма.

Са оваквим општим претпоставкама Маркс и Енгелс су се у својим радовима често враћали на искуства прошлости коју су, ради веће систематичности и прегледности, делили на неколико крупнијих временских раздобља. Та раздобља они су називали друштвено-економским формацијама. Енгелс је, најпре, поделио историју на две епохе: епоху преткласнот и епоху класног друштва. Преткласно друштво, или "праисторијски културни ступањ" дели се на периоде дивљаштва и варварства. Класно друштво, сасвоје стране, делило се на четири друштвено-економске формације: робовласничку, азијску, феудалну и капиталистичку. При оваквој подели, класици су посебно наглашавали недовршеност ове поделе и упоредно (истовремено) постојање различитих економских формација друштва све до појаве капитализма. Тако су они указивали да су се из првобитне заједнице развила бар два типа класног друштва која су паралелно постојала: робовласнички (у Средозеном басену) и кастински тип ("азијски") у неким подручјима Азије. Очигледно је, дакле, да се ова два типа друштва не могу обухватити заједничким појмом "робовласнички систем" или "робовласничко друштво", те је зато епоху њиховог упоредног постојања најприкладније и даље

11

називати неутралним називом стари век, како је то уобичајено у традиционалној историографији.

Слична је ситуација и са раздобљем које називамо средњи век. И овде су се, на бази распада робовласничког система у Европи и споре еволуције кастинског система у Азији, развила опет најмање два типа друштвених односа - европски феудализам и азијски тип друштва (Маркс на неким местима претпоставља и постојање трећег - словенског друштвеног типа). Еврпски феудализам се одликовао "боље развијеном приватном својином над земљом" и посебним типом односа село-град који су омогућили развој робноновчаног промета, разбијање натуралне привреде и појаву капитализма. У исто време, источни (азијски) друштвени тип се обележава "државном земљишном својном", статичним сеоским заједницама које зависе од државе и које ће трајати све док им разарајући удар не буде нанет споља, од стране капиталистичког света.

Различите економске формације друштва у истим епохама почињу да нестају с појавом и развојем капитализма, на бази подруштвљавања производње. "Тек заправо с капитализмом почиње заједничка епоха за читав свет и тек је ту европски развој могуће уопштити као светски јер је ова економска друштвена формација проистекла управо из европског развоја". (Бого Графенауер).

Тако смо трагајући за елементима марксистичке периодизације историје дошли до следећих чињеница: 1) Појава капиталистичког начина производње је веоа битан моменат у развоју светске историје јер у тај развој уноси квалитетно нови елеменат : почетак стварања друштвеног (поред дотад постојећег природног) јединства човечанства; 2) Историју новог века је могуће поистоветити са епохом капитализма без опасности од европоцентризма и од уопштавања једне просторно ограничене економске формације друштва; 3) Због неравномерног ширења капитализма у појединим деловима света, доста дуго су у свету и даље егзистирали, поред капиталистичког, и остаци, феудалног, источњачког па чак и неких других, ранијих, друштвених типова. Зато је и епоху капитализма најбоље називати устаљеним називом нови век.

После ове опште поделе, једно од најважнијих питања које се пред марксистичку историјску мисао поставило било је изналажење критеријума на основу којих ће се повући границе између појединих епоха ("векова"), а нарочито између средњег и новог века. Ни у том погледу Маркс и Енгелс нису дали никаква коначна решења. Енгелсова анализа "пропадања феудализма и настајања буржоазије" (у Пореклу породице, приватне својине и државе) показује да он између ове две епохе није повлачио оштру и чврсту границу која би била ослоњена на неки догађај - револуцију или слично - знајући да би се тада нашао у положају традиционалне грађанске историографије која се служила политичким догађајима као граничним датумима. Уместо да прелаз између средњег и новог века тражи у моменту политичког остваривања буржоазије као владајуће класе, Енгелс тај прелаз смешта у ранија раздобља, тј. у XV веку у којем се, у крилу самог феудализма, јављају неке битне економске претпоставке капиталистичке формације друштва: првобитна акумулација капитала, проста кооперација, појава мануфактуре и банкарства. Ове појаве поспешују робно-новчане однос и преко њих мењају и саму суштину феудалне економске формације друштва, те зату у њима и треба тражити основна мерила за одређивање границе између средњег и новог века.

Иако о томе изричито није говорио, на сличан начин је и Маркс резоновао (на пример, у Манифесту комунистичке партије), називајући период од XV до XVIII века "раздобљем мануфактуре". Мора се, међутим, признати да се код

12

Маркса и Енгелса сусретала и друга мисао, а наиме, да је "крај феудалне формације нужно повезан са грађанском револуцијом". На основу тога је Лењин, у јеном свом знаменитом предавању 1919. (О држави), пошто је претходно поделио историју на три велика раздобља (робовналсничко, феудално и капиталистичко), границу између феудализма и капитализма повукао на следећи начин: "У току XVIII века, тачније крајем XVIII века и почетком XIX века дошло је до револуција у целом свету...последица тога преврата било је смењивање једног облика друштва другим - замена феудализма капитализмом..."

Из овог популарно изложеног гледишта В. И. Лењина, изводила је совјетска историографија своју периодизацију више од пола века, коју су дуго прихватали и историчари неких других земаља. Та је периодизација била дефинитивно утемељена у Примедбама Стаљина, Кирова и Жданова на уџбеник историје новог века из 1937. године. У тим Примедбама се вели да "историја новог века почиње од француске буржоаске револуције" којом је означен "период победе и учвршћивања капитализма у напредним земљама. Исти став дошао је до изражаја у Стаљиновој расправи о дијалектичком материјализму као и у Историји СКП(б) из 1938. у којима се историја дели на пет "основних типова производних односа: тип празаједнице, робовласнички, феудални, капиталистички и социјалистички тип." Изузимајући прелазак из празаједнице ("првобитне заједнице") у робовласничку епоху, све остале смене ових "основних типова производних односа" повезане су, по Стаљину, "искључиво са свесном акцијом нових класа, насилним чином тих класа, револуцијом." Тако се из робовласништва у феудализам прешло "свесном акцијом" односно "револуцијом" робова (!), из феудализма у капитализма искључиво револуционарном политичком акцијом буржоације, а из капитализма у социјализам пролетерском револуцијом. Пошто је револуција проглашена за једнини гранични камен између друштвених формација (тј. за основног покретача друштвеног напретка, "локомотиву историје"), остајалоје још да се одлучи којом би се револуцијом означио крај средњег и почетак новог века. Најпре је, с позивањем на Лењина, у ту сврху употребљавана Француска револуција 1789. године (на пример, у Историји новог века I у редакцији Тарлеа, Просвета Београд, 1948.) да би се од краја 50-их година граница спустила на енглеску револуцију 1642. (на пример, Всемирная история, књ. IV, Москва, 1958.) Ово је учињено стога да би се периодизација светске историје некако ускладила са периодизацијом руске историје (тј. да би се владавина Петра Великог укључила у историју новог века), што показује њену недоследност.

Анализирајући и критикујући ову периодизацију која је за основицу имала марксистички поглед на иторију, али се затим од њега знатно удаљила, Бранислав Ђурђев је указао на њене следеће, најважније, слабости:

- Првенствено ослањање на форме и феномене друштвене и правне надградње уместо на стање и начине производње који чине економску базу историјског развоја.

- Протезање и поједностављено уопштавање једне економске формације друштва на целе периоде у којима су упоредо егзистирале и по две или више формација.

- Апсолутизовање револуција као јединих меродавних граница између историјских епоха, што доводи до схематизма у периодизацији историје у целини, а код разграничавања средњег од новог века до указивања на "преломницу која није најзначајнија".

- европоцентристичко посматрање историје све до епохе капитализма.

13

Тако смо стигли до поделе историје на пет основних раздобља: праисторију, стари век, који траје од настанка робовласничке, односно азијске, економске формације друштва до V века; среgњи век, који траје од V до XV века, уз упоредно постојање различитих типова феудалних и кастинских односа; нови век, који се протеже од XV до XX столећа, кад настрају, развијају се и долазе у кризу и преструктуирање капиталистичка привреда и капиталистички друштвени односи, и најновије gоба, у којем се боре капиталистичко и социјалистичко друштво.

Као што се види, ова периодизација се подудара са традиционалном периодизацијом грађанске историографије, иако се ослања на сасвим друге историјске садржаје и историјске методе.

3. Унутрашња периодизација историје новог векаОсим ове глобалне, за нас је битна и посебна периодизација историја новог века

и најновијег доба. Полазећи од истих критеријума и методолошких постулата од којих смо полазили у прављењу опште периодизације, историју новог века бисмо могли поделити на три епохе: 1) епоху генезе капитализма, од краја XV до друге половине XVIII века (око 1770); 2) епоху либералног капитализма, од краја XVIII века до 70-их година XIX века; 3) епоху монополистичког капитализма (империјализма), од 70-их година XIX века до 1917-18. године. Ову периодизацију би ваљало разјаснити и образложити.

Епоха генезе капитализма одликује се најпре низом научних и техничких проналазака који су у току XVI столећа омогућили брже ширење мануфактурног начина производње. С друге стране, великим географским открићима, која су отворила многе нове и далеке поморске комуникације, отпочиње светска трговачка размена и стварање светског тржишта. Револуцијом цена је, затим, задат снажан удар феудалној привреди и феудалним друштвеним односима, а првобитном акумулацијом капитала су у западној Европи створени предуслови за прелазак на крупну машинску производњу. Најзад, услед свега тога су економски и бројчано ојачали грађанска класа и други непољопривредни слојеви друштва. На политичком и идејном плану најизразитије појаве које овом раздобљу дају обележје нове епохе јесу: прва велика колонијална освајања и колонијални ратови; покрет реформације који је донео почетак рушења духовног монопола католичке цркве у Европи, делимично развалшћивање класе феудалаца концетрацијом политичке моћи у рукама апсолутистичких владара, извођење првих буржоаских револуција у Низоземској и Енглеској, рађање великих идеја грађанске класе (емпиризам, рационализам, теорија природног права и друштвеног уговора) итд. Колевка ових појава јесте Европа, али се оне преко успостављених комуникација и путем колонијалног освајања преносе постепено и у друге крајеве земаљске кугле, у "нови свет" пре свега.

Границу између епохе генезе капитализма и његовог либералног (класичног) раздобља, већина историчара, како грађанских тако и марксистичких ставља у 1789. годину, тј. на почетак француске буржоаске револуције. При том, грађанска историографија ову границу назива границом између "модерне" и "савремене" историје. Последњих деценија појавила су се и два нова тумачења. Прво, Жака Годшоа и Роберта Палмера, да би ту границу ваљало помаћи за око две деценије уназад. При том, ови историчари се позивају пре свега на ланац политичких збивања која континуирано трају од 1770. до 1815. и која они називају "атлантском револуцијом". Полазни беочуг овог ланца је рат за независност америчких колонија ("америчка револуција"), средишњу карику представља Француска револуција, а

14

завршне Наполеонови ратови са својим бројним друштвеним и политичким последицама. Друго схватање заступа британски историчар марксистичке оријентације Ерих Хобсбом (Hobsbawm) у књизи Доба револуције написаној 60-их година XX века (код нас је преведена 1987). У њој се та граница ставља на 1780. после које, по Хобсбому, настаје епоха двеју револуција: енглеске - индустријске и француске - политичке. Нама се идеја о померању доње границе епохе либералног капитализма чини оправданом, али пре свега због тогашто се у то време јављају и веома значајне промене у карактеру капиталистичке производње, познате под општим именом индустријска револуција. Ватова прана машина из 1769. не представља само крупну техничку иновацију већ и проналазак са далекосежним друштвеним последицама. Зато рађање машинске индустрије у Енглеској, у другој половини XVIII века, никако не треба занемарити као битан моменат периодизације опште историје новог века.

Што се тиче границе између епохе либералног и монополистичког капитализма (империјализма), можемо такође установити да је и она до сада повлачена углавном на основу политичких догађаја. Грађанска историографија, при том, као преломни момената узима завршетак националних ратова у западној Европи, а марксистичка Париску комуну. Међутим, оно што се никако не би смело изгубити из вида јесу нове појаве у области производње и тенденције у развоју капитализма. Те појаве су концентрација и централизација капитала, укрупњавање индустрије, повезивање новчаног и инудстријског капитала и борба како за екномску тако и за територијално-политичку поделу света. Иако су ове појаве до пуног замаха дошле тек почевши од 90-их година XIX века, њихове корене и почетке видљиво уочавамао већ 60-их година, а 70-их и 80-их (нарочито после привредне кризе 1873-77) оне су већ веома распрострањене, најпре у САД, а затим и у другим развијенијим капиталистичким земљама. Из ових земаља монополски капитализам се брзо шири обухватајући у своје мреже готово читав свет. Зато раздвајање периода либералног капитализма од епохе империјализма годинама 1871-72. има само релативно оправдање. То, наиме, представља само проноалажење једног погодног датума у две прелазне деценије, који може послужити уношењу веће преглденоси и јасноће у периодизацију историје новог века. Можда са тзв. епохом империјализма почиње раздобље генезе савременог света - света новог поретка?

Историја најновијег (или савременог) доба мора почети Првим светским ратом и Октобарском револуцијом 1917. годин стога што она представља најдубљи и најтемељнији друштвени преображај који је једна револуција икад донела у историји човечанства. Све револуције пре ове биле су пре свега рашчишћавање путева и уклањање друштвених и политичких препрека социјалним променама и новим односима који су у крилу статрих друштава већ били створени и далеко одмакли у свом развоју. Социјалистичке револуције, а октобарској припада та историјска улога да то баш од ње датира, не само да су уништавале оквире старих социјално-политичких структура, већ су тек имале да створе услове за нове друштвене односе, чије изграђивање још није било ни отпочело. Наравно да и та револуција и преображаји које је она доносила имају почетне реалне основе у материјалним приликама и друштвеној производњи епохе империјализма, те зато означавају границе између историје новог века и најновјијег доба њеним представља одступање од досадашњих критеријума и методолошких поставки ове периодизације.

Кад једног дана, пследњих пола века коме смо ми савременици у коме смо учесници збивања буду потпуно сазреле за историографску научну обраду, онда ће се сигурно указати потреба за поделом најновије историје на бар два раздобња. Тада ће завршетак Другог светског рата можда представљати граничну хронолошку

15

линију. Не само зато што је тада сломљен покушај интеграције света под режимом најекстремнијег тоталитаризма грађанског типа (фашизма - нацизма), нити само због даљег ширења света социјализма, већ и због нових, револуционарних тековина на пољу материјалне производње. Јер, аутоматизација производње и нови технолошки процеси који су се јавили у вези с Другим светским ратом и после њега ће одиграти историјску улогу која је вероватно исто толико значајна као и улога коју су имали парна машина и механички разбој крајем XVIII а електирична струја и мотор са унутрашњим сагоревањем крајем XIX века. Информатичка ера с једне стране, слом комунизма с друге и доминација америчке цивилизације и политике с треће стране наводе нас на нова размишљања о периодизацији. IV Средства рада и општој историји новог века

Средства или инструменти рада у Општој историји новог века су све оне књиге, публикације и материјали чијим коришћењем долазимо до сазнања о овом великом раздобљу светске историје. Инструменте рада могли би да поделимо на: помоћна среgства, уџбенике и приручнике, литературу, публиковане и архивске изворе.

Помоћна среgства представљају оне књиге које се, по правилу, не читају од почетка до краја већ се само консултују поједини њихови делови. У помоћна средства се убрајају: енциклопедије, лексикони, речници, библиографије, атласи, карте, албуми и слична дела. Ту ћемо убројати и рефералне научне часописе.

Уџбеници и приручници су они општи прегледи већих раздобља или крупних историјских тема који својом сажетошћу, систематичношћу и прегледношћу најбоље могу да послуже за савладавање елементарних стручних знања из једног предмета и за припремање испита.

Литература је најразноврсније средство рада на сваком предмету па и на Општој иторији новог века. Уоквиру крајње ригорзоног одбира наслова из енормно обимне светске литературе која се односи на наш предмет, задржаћемо се на: 1) великим историјама света (великим синтезама); 2) синтезама за историју појединих раздобља, појава или земаља, односно региона света; 3) неким од најприступачнијих и најзначајнијих специјалистичких дела; 4) најпознатијим историјским часописима у свету који доносе теријско-методолошке расправе, студије о појединим значајним историјским проблемима, бројне критичке и информативне осврте на нову научну литературу. У нашем избору нарочиту пажњу ћемо поклонити литератури која је студентима најприступачнија и која је преведена на српски језик.

Извори се деле на публиковане и архивске. У овим двема врстама извора, њиховој приступачности и корисности у настави историје, више него у научном раду, овде ћемо дати само најосновније информације.

Научна продукција у историографији која се односи на раздобље од XVдо XX века је већ деценијама огромна. Из године у годину она се повећава усвим крајевима, у готово свим земљама света и на многим језицима. Капацитетом једног људског ума, па ни једне целе институције, каква је на пример један факултет, она се апсолутно не може ни сагледати, а поготову искористити. Систем информисања о научној продукцији у било којој области и дисциплини представља данас један од крупних проблема којима се баве многе међународне установе у оквиру Уједињених нација и изван њих. Израда информативних средстава, у која се опет не уносе подаци о целокупној, већ само о пробраној научној продукцији, једа је од врло значајних брига сваке културно развијеније земље, којој је стало до свог присуства на светској сцени и у кругу стваралаца светске културне баштине. Мора се, међутим, рећи да данас већ и савлађивање тих информативних средстава почиње само за себе да представља замашан труд и тешкоћу.

16

Из свих тих разлога, може се лако схватити зашто ће попис литературе који се даје у овом Уводу у Општу историју новог века представљати само један малени одбри из наше и светске историографије коју и сами његови састављачи само делимично познају. На баш такав избор какав се воде даје утицало је неколико околности. Прву, предтавља настојање да се корисници (студенти пре свега) не претрпају таквим мноштвом наслова и других информација које би им више штетило него користило при кретању кроз светску историју од XV до XX века. Друго, настојало се да се читалац обавести о оним едицијама, делима и ауторима који представљају општепознате и незаобилазне вредности, који означавају одређене методолошке и теоријске правце, школе и особености у светској историографији и који су приступачни и нашем читаоцу.

Управо тај моменат приступачности представљао је трећу околност која нас је понекад опредељивала да у овај попис унесемо и нека од наведених дела. Реч је о књигама која би по свом значају могла и да изостану из овако строгих избора, али су преведена на српски језик, популарна су и квалитета и зато врло корисна за стручно образовање историчара, као и за ширење знања других љубитеља историје. 1. Помоћна средства

а) Енциклопедије, лексикони, речници...Свака културно развијена земља издаје своје националне или опште

енциклопедије или речнике различитих појмова. Задатак енциклопедија је да "донесу свет између двеју корица" (Чејмберсова

енциклопедија - речник универзналног знања за народ, 1860). Универзално обухватање свих знања старо је готово колико и сама писменост. Стари Грци су га додуше одбацивали као "површно" и "сваштарско", али га је римски писац Плиније ипак применио у својој Природној историји. То су чинили и хришћански писци и учени теолози, као Исидор Севиљски у VII веку, својим Етимологијама. И исламски (арапски) научници су чинили нешто слично два века касније Књигом најбољих традиција. У XI веку Хоноријус Инклусус сачинио је дело које би личило на енциклопедије и да му наслов Слика Света (Imaдo Mundi). Француз Венсан де Бове је 1244. објавио Веће огледало (Speculum maius) где је приказао "јединство космоса и Бога". Френсис Бекон је у XVII веку почео да разматра могућност приказивања универзалног знања о "Природи, Човеку и Човековом деловању". Прва права енциклопедија била је она коју је 1728. године у Енглеској објавио Ефраим Чејмберс под насловом Cyclopedia, али је она дуго остала без ширег друштвеног и културног значаја. Зато се за почетак савремене енциклопедистике узма тек "блистава француска Encyclopédie (1737), коју су следили ништа мање славна Енциклопедија Британика (Encyclopedia Britannica 1771) и Велики Брокхаус (Der Grosse Brockhaus, 1808-11). У тим раним покушајима треба поменути и једно енормно обимно дело на немачком језику Цедлеров Универзални лексикон (Univerzal-Lexikon, 1731-1754) у 68 томова који је доживео исту судбину као и Чејмберсова Циклопедија.

Енциклопедијска дела су у давна времена издавана и на Далеком истоку - у Јапану и Кини (Књига категорија) - али су оне све до XIX века за европски свет остале без значаја и утицаја.

Издавање енциклопедија на француском језику има велику традицију још од познатог подухвата енциклопедиста у XVIII столећу. Од већег енциклопедија издатих последњих стотинак година у Француској поменућемо следеће:

- La Grande Encyclopédie, Paris, 1885-1902; 31 vol. in-4; - La Grande Encyclopédie (Larousse), Paris, 1971-1976, 20 vol.- Encyclopedia Universalis, vol. I-XX, Paris, 1968. На француском језику је и Encyclopédie de l' Islam, Paris, 1908-1938, 4+1vol.

17

На енглеском језику најпознатија је и са највећом светском репутацијом The Encyclopedia Britannica, која је доживела до сада тридесетак издања. Излази увек у 23 тома плус 1 том који садржи индексе, атласе и упутства за коришћење едиције. У Сједињеним америчким државама најпознатија је The Encyclopedia Americana, International Edition, Danbury-Conecticut, 1982 - први пут је издата 1829. а до сада је било 55 издања ове енциклопедије.

Der Grosse Brockahus, Handbuch der Wissens in zwanzig Bänden (Leipzig, 1928-1935. in 21 vol.)представља најчувенију енциклопедијску књигу на немачком језику. Новија немачка издања ове енциклопедије су: Brockhaus Enzyklopädie in zvanzig Bänden, Wiesbaden, 1966-1976, 23 vol; Der Grosse Brockhaus in zwölf Bänden, Wiesbaden, 1981; Der Neue Brockhaus, Lexikon und Wörterbuch in fünf Bänden und einen Atlas, Wiesbaden, 1978.

Од енциклопедија на руском језику две представљају за наш предмет велику вредност: Большая Советская енциклопедия, Т. 51+2+2 (ежегодник), Москва 1949-1958; Најновије (треће) издање изашло је у раздобљу 1970-78. у 30 томова.

Друга је Советская историческая енциклопедия, Москва 1961-1976, Т. 1-16; Најзначајније италијанско енциклопедијско издање је Enciclopedia italiana de

scienze, lettere ed arti. Издата је 1929-1939. у 36 томова с тим што је после Другог светског рата допуњена са још пет томова додатака.

На шпанском језику постоји велика Enciclopedia Universal Ilustrada Europeo-Americana. Излазила је у Мадриду и Барселони од 1905. до 1938. у 62 тома. Од 1963. до 1968. изашло је још 14 томова додатака.

Поменули би смо још Велику јапанску енциклопедију (1898-1919). Од издања на српском и хрватском језику које садрже доста материјала за

општу историју новог века поменућемо ове три: Енциклопеgија Лексикографског завоgа Југославије (општа енциклопедија),

Загреб, 1955-1964, Т. 1-8. Енциклопеgија Југославије, Загреб, 1955-1972, Т. 1-8

Opšta enciklopedija, Larousse, Vuk Karadžić, Beograd, 1971-1973, 1-3. Корисна је и Мала енциклопеgија Просвета у 2 односно 3 тома издата у

Београду 1968-69; 1978; 1990.За историчаре је од необичне важности Енциклопеgија српске

историографије Што се тиче специјалистичких речника и лексикона међу њима су познате

врло различите врсте и намене: политичке, војне, техничке, књижевне, уметничке, медицинске. За историчаре су, између осталог, занимљиви биографски речници.

Један од најпознатијих и најстаријих биографских речника је онај који је под насловом Bioдraphie universelle ancienne et moderne, у 45 томова (Paris, 1843-65) издао Мишо.

Dictionnaire de biographie française објављиван је најпре под руководством Batteu-a и Prévost-a, а од 1933. Prévost-a Amats-a. Замишљен је у 24 књиге стигао је само до 11.

M. Mourre, Dictionaire d' histoire universelle, Paris, 1968, 2 vol. Популарнији је и чешће издаван публикован Dictionnaire général de

biographie et d' histoire, de mythologie, de géographie публикован под вођством Dezobry-a i Bchelet-a први пут 1857-1861. у 2 тома. Последње, четврто издање изашло је 1922.

Заслужују да се помену још два речника на француском језику Dictionnaire diplomatique, Paris, 1933-1947, vol. 1-4 i Dictionairre biographique des militants ouvriers, објављен у Паризу у 6 томова под руководством Maitron-a.

18

Један од најпознатијих лексикона у свету је чувени Meyers Enziklopädisches Lexikon in 25 Bänden који излази већ 150 година. Најновије издање, из 1971-1976. године изашло је у Манхајму, Бечу и Цириху.

Позната је велика едиција немачких биографија: Allgemeine deutsche Biographie, Leipzig, 1875-1912. у 56 томова. Настављена је касније (од 1925) публикацијом Deutsches bigraphisches Jahrbuch. Новија немачка едиција ове врсте је: Neue Deutsche Biographie, Berlin, 1955-1966, vol. 1-7.

Од новијих биографских едиција на немачком језику помињемо и Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, München, 1972-81, T. 1-4 који су приредили Mathias Bernath i Felix V. Schroeder у редакцији Gerde Bartl.

Најпознатији енглески биографски речник је Dictionary of National Biography, London, 1885-1930, Vol. 1-7.

На енглеском језику је врло позната и едиција Dictionary of American Biography, New York - Londono, 1928, 20 vol

На енглеском језику је, као резултат сарадње издавачких кућа разних земаља 1973. године почела да излази The McGraw-Hill Encyclopedia of World Biography u 12 томова названа тако по имену издавачке куће McGraw-Hill book Company.

Високу научну репутацију стекло је и белгијско издање Biographie nationale, Bruxelles, 1866-1938, 27 Vol.

Од популарних новијих лексикона у којима су обрађени личности и појмови из опште историје или историје појединих држава, а који могу да се набаве релативно лако и по приступачним ценама навешћемо следеће:

The Penguin Dictionary of English and European history - ради се о двотомном речнику (прво издање 1980) у џепном формату али веома садржајном - први том обухвата раздобље од 1485. до 1789. а други од 1789. до 1945. године.

The Wordsworth Dictionary of British History - такође џепно издање (први пут 1994)

Lexikon der deutschen Geschichte, Personen - Ereignise - Institutionen, Von der Zeitwende bis zum Ausgang des 2. Weltkrieges, Alfred Kröner Verlag Stutgart (прво издање 1977)

2) БиблиографијеЗлатно правило историографског метода је да се приликом проучавања неке

историјске појаве или неког раздлобља мора користити све, или приближно све, што је до тада о тој појави или томе раздобљу написано. Због енормне количине литературе и другог штампаног материјала с којима се истраживач сусреће, особито кад је реч о ширим раздобљима, то није могуће доследно и практично спровести. Зато се праве избори из литературе. Да би се они могли што потпуније и целисходније сачинити, неопходан је нашири могући увид у постојећу литературу. То се постиже уз помоћ објављених библиографија и других сличних помагала. Истраживачу за такве случајеве, уз остало, стоје на располагању три врсте библиографија: 1) Библиографски пописи који се објављују уз поједине књиге, или веће вишетомне едиције. По правилу, то су критички одбири наслова из много шире литературе. За онога ко жели да упозна обимнију литературу о историји новог века од ове врсте библиографија најкориснији су такви поиси дати уз поједине велике историјске синтезе и колекције: на пример, уз колекцију Clio или Nouvelle Clio, или Cambridдe Modern History, затим New Cambridдe Modern History итд. 2) Систематске библиографије могу бити исцрпне (с тежњом ка потпуности), или опет мање или више критички избори. Велики је број оваквих библиографија по врстама, струкама, земљама и темама. Да би се оно приказале потребно би било начинити посебну

19

библиографију библиографија. Један такав репрезентативан попис ових библиографија сачинио је J. B. Duroselle у књизи L' Europe de 1815 a nos jours (колекција Nouvelle Clio vol. 38, Paris, 1970, 14-20). Не задржавајући се на библиографијама појединих земаља у овој врсти инструмената рада поменућемо само велику интернационалну библиографију коју објављује Julien Cain: International Biblioдraphy of Historical Sciences у издању међународног комитета за историјске науке. Сваке године излази по једна свеска ове библиографије.

Од југословенских систематских библиографија, податке значајне за општу историју новог века садрже ове публикације:

Ten Years ov Yugoslaw Historiography 1945-1955, Beograd, 1955. Historiographie yougoslave 1955-1965, Beograd, 1965.The Historiography of Yugoslawia 1965-1975, Beograd, 1975. Све три публикације издао је Савез друштава историчара Југославије

поводом светских конгреса историчара у Риму (1955), Бечу (1965) и Сан Франциску (1975). У сва три случаја реч је о критичкој библиографији књига и чланака.

Друга југословенска публикација коју помињемо је Bibliografija rasprava i članaka коју је издавао Југословенски лексикографски завод у Загребу. Четврта серија ове едиције (књ. 8, 9, 10) посвећена је историји уопште и помоћним историјским наукама, односно (књ.11) историји народа Југославије. Књиге су објављене 1968. године.

3. Као систематске библиографије у свакој земљи постоје и редовне, периодичне библиографске ревије које прате текућу књижевну и научну продукцију. Оне излазе као годишњи, месечни или још учесталији прегледи.

Од југословенских библиографских ревија поменућемо само Bulletin scientifique (Section B, Sciences humaines) која је излазила три пута годишње, а била је намењена пре свега информисању иностране јавности о југословенској научној продукцији. У овој серији излазе и апстракти о значајним историографским радовима како оних који су изашли у посебним издањима, тако и у часописима.

У току последње деценије одиграла се тзв. информатичка револуција. Употреба рачунара убрзала је до готово неслућених размера проток информација. Све веће библиотеке у свету и нашој земљи (Библиотека Матице српске, Народна библиотека Србије) располажу рачунарима и књижни фондови у њима су, углавном у целини, информатички обрађени што олакшава читаоцима њихово претраживање. Интернет - рачунарска информативна мрежа представља брз и једноставан начин да се дође до најразноврснијих обавештења из свих области њудске делатности - од дневних догађања из области политике, културе, привреде до података о организацијама, појединцима и установама. Не само то, ова мрежа поред информација, омогућава и комуникацију између њених корисника. У дословно непрегледном мору информација која нам се пружају, овде нас интересује историја. У мрежи интернета постоји читав низ одредишта ("сајтова") који нуде информације из историје и историјске науке - о архивима, универзитетима, појединим догађајима, раздобљима историје. Постоје и електронска издања библиографија, енциклопедија, чпасописа, атласа итд. Творци тих сајтова, тј. они који нуде податке су озбиљне и реномиране научне установи и појединци али и ма и нестручњака који у комерцијалне сврхе нуде садржаје врло сумњиве научне вредности. Свако ко поседује персонални рачунар стандарне конфигурације може из свог стана или са вог радног места да преко Интернета прегледа каталоге наших и страних библиотека, добије обавештења о појединим догађајима, стекне увид у делатност научних установа појединаца или у текућу историографску продукцију.

3) Атласи

20

У свету постоји велики броје различитих историјских атласа и збирки карата а ми ћемо овде поменути само неколико значајнијих.

The Times Atlas svjetske povijesti, Ljubljana, 1988. : Историјски атлас, Геокарта, Београд, 2002.

Atlas général Larousse, Paris 1959. Vidal-Lablache, Atlas historique et géographique, Armand Colin, Paris, 1960. Trimlich-Szybulka, Westermans Atlas zur Weltgeschichte, Braunschweig, 1953,

T. 1-3. (Вестерман је иначе светски угледна издавачка кућа када се ради о издавању атласа)

F. W. Putzgers Historischer Schul-Atlas zur Alten, Mittleren und Neuen Geschichte in 240 Haupt- und Nebenkarten, Bielefeld, Leipzig - овај чувени школски атлас помињемо јер је до 1909. имао 33. а до 1942. читавих 60 издања.

M. Gilbert, American History Atlas, London, 1968. Atlas zur Geschichte, in zwei Bänden, Gotha\Leipzig, 1981.К.В. Василевич, И.А.Голубцова, М.А. Зиновева, Исторический атлас

СССР, Г. 1-3, Москва, 1952. Michael Albin, Le Grand atlas de l'histoire mondiale, Paris, 1985. - аутор

предговора за овај атлас је славни француски историчар Ле Роа Ладири (Emmanuel Le Roy Ladurie)

Franz Hayt, Atlas d' Histoire Universelle, Wesmael - Charlier, Paris 1965. И данас су врло доступни и практични за употребу џепни историјски атлас

који је издала реномирана издавачка кућа DTV (Deutsche Taschebuch Verlag). Само до 1979. атлас је доживео 14 издања. Осим на немачком може се набавити у свакој бољој књижари у свету, у последње време и код нас, и на енглеском (у издању чувеног Penguin-books) и француском. Немачко и француско издање имају један а енглеско два тома - од праисторије до Француске револуције, и од Француске револуције до после Другог светског рата.

4) Историјски часописи Научни часописи у области историографије могу имати вишеструку

функцију. У њима се објављују значајне расправе, студије и чланци који се увршћују у научну литературу. На страницама часописа се публикује и грађа (документа и др.), па они понекад садрже и значајне историјске изворе. Осим тога, они, по правилу, садрже и осврт на најновију научну продукцију било да се ради о критикама, приказима или простој анотацији књига и других издања. У том случају имају улогу информативних средстава. Узимајући у обзир само веће земље побројаћемо само најважније светске историјске часописе:

Revue historique (Историјски часопис (преглед) - основан 1876)Revue d' histoire moderne et contemporaine (Часопис за модерну и савремену

историју)Annales, Economies, Societes, Civilisations (Анали за економију, друштво,

цивилизацију)English Historical Review (Енглески историјски часопис - покренут 1885)Journal of Contemporary History (Часопис за савремену историју)Historische Zeitschrift (Историјски часопис - покренут 1859)Virteljahreshefte für Zeitgeschichte (Четвртгодишњак за савремену историју)Zeitschrift für Geschichtswissenschaft (Часопис за науку о историји)Revista storica italiana (Италијански историјски часопис - покренут 1884)American Historical review (Амерички историјски часопис -основан 1895)Journal of Modern History (Часопис за модерну историју)Вопроси историй (Питања историје)

21

Новая и новейшая история (Нова и најновија историја)Вопроси историй КПСС (Питања историје КПСС)Издаје се мноштво часописа специјално посвећених појединим областима

истраживања: историји међународних односа, ратова, револуција, националноослободилачких покрета, религија и цркава, идеја и слично; затим историји појединих народа, региона и делова света (нпр. Revue des études slaves - за словенске студије или Südost-Forschunдen, за питања југоисточне Европе)

2. Уџбеници и приручнициУ погледу уџбеничке литературе за Општу историју новог века стање на

српском (хрватском) језичком подручју није више сасвим неповољно. Избор уџбеничке грађе није јако обилан али га има и услови за припремање испита су релативно повољни. Навешћемо следеће најважније уџбеника из којих се могу припремати испити из опште историје новог века. а) За епоху генезе капитализма

Dragoljub Živojinović, Uspon Evrope 1450-1489, Matica srpska, Novi Sad, 1985.Као приручник за историју модерне Европе служи и едиција издавачке куће

Клио из Београда. На рани нови век се односе следећа три тома: Хелмут Г. Кенигсбергер, Џери К. Боулер, Џорџ Л. Моуз, Европа у

шеснаестом веку, Београд, 2002. Доналд Х. Пенингтон, Европа у сеgамнаестом веку, Београд, 2002. Метју С. Андерсон, Европа у осамнаестом Веку, 1713-1789, Београд, 2003. Early Modern Europe, an Oxford history, Oxford, 1999. Историја среgњег века II, у редакцији Скаскина и Вајнштајна, Београд, 1952.

У овом уџбенику који је дуго био у употреби на нашим универзитетима историја Русије није обрађена. Осим тога, носи јак идеолошки печат времена у коме је настао. Поред свих тих недостатака, уз критичност може да послужи као допунски уџбеник.

Васиљ Поповић, Историја новог века (1453-1815), Београд, 1940. Рађен на основу периодизације изведене применом верско-политичких критеријума, овај уџбеник има многих празнина али и неких врлина: садржи доста података из историје културе, а осим тога указује и на велике научне контроверзе у историји новога века. Овде га помињемо, као и у случају Скаскина и Вајнштајна, више да би упознали студенте са уџбеником који је дуго био у употреби него као доступно и неопходно штиво.

Povijest svijeta od početaka do danas, Zagreb, 1977. Реч је о једном општем прегледу историје света који су написали немачки

историчари, а који су издавачи из Загреба и Љубљане објавиле у преводу на хрватски односно словеначки језик, са низом допуна од стране југословенских историчара који се односе на историју југословенских народа. На епоху генезе капитализма се у овом уџбенику односе странице 422-532. Уз многе површности, нарочито у излагању политичке историје појединих земаља, скрећемо пажњу на корисне и квалитетно обрађене делове овог уџбеника: Истраживачка путовања и почеци колонизације (422-432); Хуманизам и ренесанса (433-440); Доба вјерског раскола и вјерских борба (440-457); Европска колонизација од краја 16. до краја 18. ст. (486-498); апсолутизам, меркантилизам и просветитељство.

22

б) Епоха либералног капитализма и империјализма (1770-1918)Čedomir Popov, Gradjanska Evropa, I-II, Matica srpska, Novi Sad, 1989. Erich Hobsbawm, Doba revolucija, Evropa 1789-1848, Zagreb, 1987.Erich Hobsbawm, The age of Empire, London, 1987. Хари Хердер, Европа у деветнаестом веку, 1830-1880, Београд, 2003.Евгениј Викторович Тарле, Историја новог века, I-II, Београд, 1948-49. Овај,

и фактографски и методолошки, давно превазиђени уџбеник, као и у претходним случајевима помињемо само информативно.

Васиљ Поповић, Источно питање, 3. издање, Београд, 1996. Димитрије Ђорђевић, Националне револуције балканских нароgа, Београд,

1995.Пјер Ренувен, Питање Далеког истока 1840-1940, Београд, 1960. Василиј О. Кључевски, Историја Русије, кратки преглеg, Београд, 1997.Puniša Perović, Pregled istorije medjunarodnog radničkog pokreta, 1-2, Beograd,

1978. За историју Сједињених Америчких држава:

André Maurois, Povijest Sjedinjenih Američkih Država, Zagreb, 1960. Henri Bemford Parks, Istorija Sjedinjenih Američkih država, Beograd, 1985. Невинс и Комаџер, Историја Сједињених Америчких држава, Суботица,

1953. За историју Хабсбуршке монархије:

Ален Ј. П. Тејлор, Хабсбуршка монархија 1809-1918, Београд, 2001.За историју друштвене мисли:

Марвин Пери, Интелектуална историја Европе, Београд, 2000.Francesco Valentini, Moderna politička misao, Zagreb, 1982. Корисне кратке прегледе националног питања, националних покрета и

њихових друштвено-политичких основа садрже књиге: Hugh Seaton-Watson, Nacije i države, Zagreb, 1980. Што се тиче савремене историје тј. раздобља од 1917\18. до наших дана не

постоји никаква свеобухватан и општи преглед који би се могао препоручити као уџбеник. Зато се и ово раздобље мора обрађивати на основу приручне и друге литературе:

Piere Renouven, Evropska kriza i Prvi svetski rat, Zagreb, Андреј Митровић, Време нетрпељивих, Политичка историја великих држава

Европе 1919-1939, Београд, 1974. Čedomir Popov, Od Versaja do Danciga, Beograd, 1976. (1994)Gaj Vint, Piter Kalvokorezi, Totalni rat, Beograd, 1987. Drugi Svetski rat, 1-2, Beograd, 1969. Волтер Лакер, Историја Европе, 1945-1992, Београд, 1999.За историју историографије у новом веку употребити дело: Mirjana Gross,

Historijska znanost, Razvoj, oblik, smjerovi, Zagreb, 1976.

3. ЛитератураПре него што приступимо прављењу изобра из литературе од највећег значаја

за наш предмет, потребно је да скренемо пажњу на неколико основних чињеница. Прва међу тим чињеницама је да је готово у читавом свету, пре свега оном са развијеном историјском науком, продукција у области научне историографије већ деценијама изузетно обимна и да из године у годину расте. Друго, у тој

23

огромној продукције изражава се све већа специјализација и све студиозније проучавање појединих области, компонената и појава прошлог живота. Као својеврстан резултат тог све непрегледнијег мора специјалистичке литературе јавља се и све већа потреба за синтетизовањем сазнања о прошлости и за писањем нових и нових општих прегледа о појединим раздобљима или феноменима историје. Тако се и литература ове врсте све брже умножава и попуњава библиотеке и бибилиографске прегледе. Из свих тех разлога је разумљиво што ће и овај наш преглед садржати један крајње сужен и ригорозан избор само оних наслова које сматрамо неопходним за познавање заната историчара. При том, не мислимо да би тај избор сваки школовани историчар морао и да прочита. Држимо само то да би требало да се упозна са постојањем наведених едиција, колекција или појединачних књига зато што су оне одиграле, или играју, значајну улогу у развоју историјске науке у свету, односно зато што неке од њих могу послужити у практичном раду било судената (за писање семинарских и дипломских радова на пример), било завршених историчара на различитим просветним, научним и културним задацима. Овај попис садржаће највећим делом синтетичке радове, а у мањој мери и оне других врста уколико су од већег значаја а приступачни су читаоцу.

Ради прегледности и систематичности наш избор из синтетичке литературе поделићемо на неколико група: Велике синтезе, или историје света, континената и ширих региона; историје појединих области друштвеног живота (привреде, друштва, културе и цивилизације, религије, идеја, међународних односа, колонијалних освајања, ратова, итд.); историје кључних историјских догађаја (географских открића, револуција, националноослободилачких покрета, појединих ратова и сл:); историје појединих народа и држава.

а) Велике синтезе и колекцијеНа француском језику најпознатије су следеће велике синтезе и колекције

историја света: Ernest Lavisse et Alfred Rambaud, Histoire générale du IV siécle á nos jours, 12

vol, Paris, 1893-1900. - Период од 1492. до 1900. обухваћен је у књигама IV-XIV. Постоји превод овог дела на руски језик.

Peuples et civilisations, Histoire générale, Publiee sous la direction de Louis Halphen et Philippe Sagnac, 22 vol. Ова колекција изашла је до сада у два издања. На период 1492-1946. односе се томови VIII-XXII

L' Evolution de l' Humanité, Bibliothéque de synthése historique, Dirigé par Henri Berr. Замишљена у 100 томова ова колекција коју је покренуо један од утемељивача социолошке историографије, подељена је у четири секције, Трећа секција (27 томова) посвећена је "модерној" а четврта (25 томова) савременој историји.

У међуратној колекцији Clio, са поднасловом Introduction aux études istorique, на историју новог века односе се књиге VI-XII. Ова колекција је 60-их година замењена другом која се назива Nouvelle Clio, L' Histoire et ses problemes. Замишљена је у 50 томова, Историја новог века почиње са 26 томом . Уредници колекције су Robert Boutruch i Paul Lemerle, а међу сарадницима је низ познатих имена савремене француске историографије.

Од осталих синтетичких дела и колекција поменућемо, због њеног особеног методолошког поступка, заснованог на методологији социолошке историографије, још и едицију Histoire générale des civilisations у 8 књига коју је уредио Maurice Crouzet (Морис Кроазе). Томови IV-VIII ове Историје цивилизације односе се на историју новог века.

24

Осамдесетих година појавила се на француском тродомна Histoirе Générale de l' Europe Presses universitaires de France

Pierre Grimal, L' Europe des oriдines au début du XIVe siécle, Paris, 1980.Jean Bérenger, L' Europe du debut du XIVe siécle á la fin du XVIII siécle, Paris,

1980.George, François Dreyfus, L' Europe de 1789. á la nos jours, Paris, 1980. Pierre Chaunu, Civilizacija klasične Evrope, Beograd, 1977. - Овде је обрађено

раздобље од 1620. до 1760. године. На енглеском језику веома су познате и популарне две британске колекције: Cambridge Modern History покренута у 14 томова 1896-1912. од стране

славног лорда Actona и New Cambridge Modern History у 12 томова објављених између 1957. и 1970.

Ова серија обухвата раздобље од 1493. до 1945. Због својих особени методолошких и филозофско-историјских поступака

помињемо још два британска општа дела у историји света: Arnold Toynbee, Study of History, 12 vol, London, 1933-1961. Изводи из овог

дела објављени су на српском језику под насловом Истраживање историје, 1-2, Београд, 1971. у избору и са предговором познатог социолога Радомира Лукића.

Херберт Џорџ Велс, Историја света, Београд, 1929. Оригинал на енглеском језику изашао је у Лондону само две године раније.

Modern European History 1789-1945, London, 1961. која је изашла под руководсвом В. Н. Медликота

Oxford History of Modern Europe коју су у више томова издали Ален Балок и Вилијем Дикин.

Две значајне колекције светске и европске историје изашле су у Сједињеним Америчким државама:

The University of Michigan History of the Modern World, 12 томова (1952-1961) под руководством Allan-a Nevins-a i Howarda Ehremann-a. Овде је историја света обрађена по земљама и регионима (Русија и СССР, Блиски и Далеки исток, САД, итд.)

The Rise of Modern Europe, у 20 томова, под уредништвом William-a Langer-a. И ова колекција објављена је у раздобљу од 1952-1963.

The Fontana History of Europe у редакцији J.H. Plumb-a (џепно издање) изашла је у 7 томова (1971-1980).

Hugh Trevor-Roper, The golden age of Europe, From Elizabeth I to Sun King, New York, 1987.

Немачка историографија је до сада дала један од највећих доприноса развоју историјске науке у свету. У њој се увек поклањала значајна пажња историјској синтези. Још у XIX веку (1879-1892) покренута је, под руководством Oncken-а велика синтеза под насловом Allgemeine Geschichte in Einzeldarstellungen. Ово дело има 44 тома са још 4 тома табела и карата. Половина од овог броја књига обрађује стари и средњи век, док томови 23-44 обухватају периоде од ренесансе до 1860. Поред самог Онкена на овој монументалној историји сарађивали су и други знаменити немачки историчари века - G. Droysen, A. Stern и други.

Једну, такође енормну едицију, која је почела да излази још у првој половини XIX века, а завршена је тек 1936. дуго је водио други знаменити нмачки историчар, творац културно-морфолошке школе, Karl Lamprecht. Едиција има наслов Allgemeine Staatengeschichte и, како се већ из тога види, садржи у себи историје

25

појединих држава које су писали специјалисти за њихову историју: на пример, Анри Пирен за Белгију, Николае Јорга за Румунију и други.

Новија од поменутих је колекција коју су уредили Von Below i Friedrich Meinecke, Handbuch der mittelalterischen und neueren Gesichichte, Berlin, 1905-1928. Подељена на четири секције ова колекција је историји новог века посветила 4 тома треће и 3 тома четврте секције. Још новија од ове је колекција Propyläen Weltgeschichte u у 12 књига која је објављена други пут 1960-64 под руководством Golo Mana i A. Heuss-a. На историју новог века односе се томови V-XII. Друго издање стиже до 50-их година нашег века.

Пажњу, најзад, скрећемо и на једну обимну историју Европе објављену у Немачкој ( Stutgart) после 1968. то је Handbuch der europäischen Geschichte, израђена под руководством Theodor-a Schieder-a.

Угледна кућа DTV (Deutsche Taschenbuch Verlag) која се бави издавањем џепне књиге (немачки пандан енглеском Penguin Books) објавила је 1983. историју Европе у 8 томова. На нови век се односе следећих 6 томова.

John Parry, Das Zeitalter der Entdeckunд Maurice Ahley, BarockGeorg Rude, Europa im 18. JahrhundertJohn Parry, Europäische KolonialreicheRobert Schnerb, Europa im 19. JahrhundertGeorge Lichtheim, Europa im 20. JahrhudertВеома развијена и продуктивна, руска (совјетска) историографија у којој се

пуна пажња поклања општој историји, карактерише се релативним помањкањем великих синтеза светске историје. Најпознатија и за нашег читоаца приступачна је совјетска едиција ове врсте под насловом Всемирная история у 10 томова, издата у Москви од 1956. до 1965. На историју новог века односе се томови IV до X ове едиције која је преведена и на мађарски језик.

Од великих синтеза на српскохрватском језику постоји превод велике UNESKO-ве колекције у 20 томова под насловом Historija čovječanstva, kulturni i naučni razvoj, Zagreb, 1966-1976. У њој се на историју новог века односе свезак IV (Temelji modernog svijeta, knj. 1-4), свезак V (Devetnaesto stoljeće, knj. 1-4) свезакVI (Dvadeseto stoljeće, knj. 1-4).

Новија је Историја Цивилизације енглеског аутора Вила Дјуранта од које је до сада на српском објављено 8 томова од којих се последња три односе на историју новог века:

Реформација, историја европске цивилизације од Виклифа до Калвина, 1300-1564, Београд, 2000.

Доба разума, историја европске цивилизације у доба Шекспира, Бејкона, Монтења, Рембранта, Галилеа и Декарта, 1558-1648, Београд, 2001.

Доба Луја XIV, историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе, 1648-1715, Београд, 2002. б) Важније специјалистичке синтезе и монографије

Под овим насловом навешћемо неколико најважнијих општих синтетичких дела из историје привреде, друштва и политике, друштвене и политичке мисли, религије и цркава, међународних односа и колонијалне експанзије, војски и ратова, науке, књижевности и уметности. Уз синтетичка дела овде ће бити поменути неки радови ужег карактера и тематике о оним проблемима или личностима, који својим историјским значајем превазилазе историју појединих земаља и народа.

Од значајнијих историја привреде и друштва указујемо на следећа најприступачнија дела, почињући са једном историјом светског становништва:

26

Marcel Reinhard, Histoire de la poplation mondiale de 1700. á 1948, Paris, 1949. Dr Josef Kulischer, Opća ekonomska povijest srednjeд i novoд vijeka, Druga

knjiga, Novi vijek, Zagreb, 1957. Hajnrih Kunov, Opšta privredna istorija, Pregled privrednog razvitka od primitivne

skupljačke privrede do visoko razvijenog kapitalizma, t. 3-4, Beograd, 1957. Nikola Vučo, Ekonomska istorija sveta od industrijske revolucije do Druдoд

Svetskoд rata, Beograd, 1985. Pjer Vilar, Zlato i novac u povijesti, Beograd, 1990. Alain Plessis, Histoire du дrand commerce en Europe, Paris, 1991. Fernan Brodel, Dinamika kapitalizma, Sr. Karlovci, 1989. Max Weber, Protestantska etika i duh kapitalizma, Sarajevo, 1968. R. H. Toni, Reliдija i uspon kapitalizma, Beograd, 1978. Erih From, Bekstvo od slobode, Beograd, 1989. V. I. Lenjin, Imperijalizam kao najviši stadijum kapitalizma (više izdanja)Nikolas Pulancas, Klase u savremenom kapitalizmu, Beograd, 1978. Milorad Ekmečić, Osnove дradjanske diktature u Evropi izmedju dva svjetska rata,

Sarajevo, 1967. Erich Fromm, Anatomija ljudske destruktivnosti, 1-2, Zagreb, 1975.Todor Kuljić, Fašizam, Sociološko-istorijska studija, Beograd, 1978. Puniša Perović, Preдled istorije medjunarodnoд radničkoд pokreta, 1-2, Beograd,

1978. Istorija revolucija XX veka, I-IV, Beograd, 1970. Max Beer, Opća historija socijalizma i socijalnih borbi, Zagreb, 1933. Daniel Guérin, Anarhizam, od doktrine do akcije, Zagreb, 1980. Из великог избора историја друштвене, политичке и филозофске мисли овде

ћемо, као основну литературу за упућивање у ово значајно историјско подручје, издвојити следеће наслове, опет се, поред осталог, руководећи и условом њихове приступачности нашим студентима.

Радомир Лукић, Историја политичких и правних теорија, 1. књига, од антике до почетка XVII века, Београд, 1973.

Juraj Kolaković, Historija političkih teorija, knj. I, Od XVII stoljeća do 1848, Sisak, 1969.

Dr Branislav Šoškić, Razvoj i osnove ekonomske misli, treće izdanje, Beograd, 1990.

Eric Roll, Povijest ekonomske misli, Zagreb, 1956. Бертранд Расел, Историја западне филозофије, Београд, 1998. Bertrand Russel, Mudrost zapada, Povijesni preдled zapadne filozofije u njezinom

društvenom i političkom okviru, Zagreb-Ljubljana-Beograd, 1970. Frančesko Valentini, Moderna politička misao, Zagreb, 1982. Džejms Bilington, Ikona i sekira, Beograd, 1992. Николај Берђајев, Руска идеја, Београд, 1989. Vasilij Zenjkovski, Ruski Mislioci i Evropa, Podgorica, 1995.Henry Corbin, Historija islamske filozofije, 1-2, Sarajevo 1980.Fung Ju Lan, Istorija kineske filozofije, Beograd, 1971. Čedomilj Veljačić, Razmedja azijske filozofije, T. II, Zagreb, 1978. Sarvepali Radkrišnan, Indijska filozofija, Lešek Kolakovski, Filozofija pozitivizma, Beograd, 1972. Predrag Vranicki, Historija marksizma, treće izdanje, I-III, Zagreb, Lešek Kolakovski, Glavni tokovi marksizma, I-II, Beograd, 1980-1982.

27

Навођење литературе о међународним односима, што подразумева дела о различитим аспектима веза и релација међу народима, земљама и континентима, започећемо радовима о географским открићима и колонијалној експанзији великих поморских сила.

Bare Poparić, Preдled povijesti pomorstva, I-II, Zagreb, 1932-33. Боривој Максимовић, Доба великих географских открића, Загреб, 1955. Erih Rakwitz, Ekspedicije u nepoznato, Historija velikih geografskih otkrića,

Zagreb, 1965. Hugo Glaser, Otkrivači svijeta, Zagreb, 1958. Nikolaj Čukovski, Slavni moreplovci, Zagreb, 1965. Danil Grin, Istraživači, Zagreb, 1963. Н.К. Лебедев, Освајање земље, књ. II Ново доба (XVI-XVIII век), Београд,

1948.Војин Аничић, Мирослав Поповић (ур.), Историја открића и истраживања,

1-5, Београд, 1979. Frenk Debenem, Otkrića i istraživanja, Povijest novovekovnih putovanja u

nepoznato, Zagreb-Ljubljana-Beograd, 1960. Ф. А. Кикркпатрик, Шпански освајачи, Београд, 1937. Žan Deskola, Konkvistadori, Zagreb, 1962. Vilijam Preskot, Osvajanje Meksika, Zagreb, 1955. Луис де Камоинш, Лузијади, Београд, 1981. Jakob Vesterman, Kristof Kolumbo - Don Kihot oceana, Zagreb, 1952. J.H. Kampe, Crtice iz Kolumbova života ili otkriće Amerike, 1-3. Zagreb, 1962.Самјуел Морисон, Колумбо, адмирал океана, Београд, 1963. Куњин, Васко де Гама, Нови Сад, 1964. Rudolf Baumgart, Fernando Maдelan, Povijest prve plovidbe oko svijeta, Zagreb,

1957. Штефан Цвајг, Магелан, Живот човека који је први опловио свет (више

издања)Karlo Dela Korte, Cortes, Zagreb, 1977. Ivan Olbraht, Osvajač, romansirana bioдrafija Ernanda Kortesa, Beograd, 1960.Од дела о политичким односима међу државама и народима којих је доиста

много помињемо следеће: Pol Kenedi, Uspon i pad velikih sila, Podgorica, 2003. Pierre Renouvin, Jean-Baptiste Duroselle, Indroduction á l' histoire des relations

internationales, Paris, 1964. Jean-Baptiste Duroselle, Tout Empire Périra, Une vision theorique des relations

internationales, Paris, 1981. А. Дебидур, Дипломатска историја Европе, 1-2, Београд, 1933-34. Џ. П. Гуч - Ј. Јовановић, Дипломатска историја модерне Европе, 1878-1914,

Београд, б.г.Историја дипломатије, 1-3, у редакцији В.П. Потемкина, Београд-Загреб,

1949. Pierre Renouvin, Histoire des relations internationales, IV-VIII, Paris, 1953-1958. A. Dž. P. Tejlor, Borba za prevlast u Evropi 1848-1918, Sarajevo, 1968. A. J. P. Taylor, From Sarajevo to Potsdam, New York, 1970. Pjer Renuven, Evropska kriza i prvi svjetski rat, Zagreb, 1965. Henry A. Kissinger, Obnovljeni svijet, Meternih, Castlreaдh i problemi mira 1812-1822, Zagreb, 1976. Vladimir Dedijer, Interesne sfere, Beograd, 1980.

28

Vladimir Ibler, Diplomatska istorija 1814-1871, Zagreb, 1960.Јован М. Јовановић, Дипломатска историја нове Европе, 1-2, Београд, 1938-39.Čedomir Popov, Od Versaja do Danciдa, Beograd, 1976. Чедомир Попов, Политички фронтови Другог светског рата, Београд, 1995. Slobodan Nesovic, Velika trojica oči u oči, Beograd, 1977.Artur Comte, Jalta ili podjela svijeta, Zagreb, 1968. Не треба, вероватно, ни напомињати колико су бројне историје ратова, како

оне написане са војног, тако и оне са војно-политичког или теоријског становишта. Зато ће се и у овој области наш избор свести на неколико маркантних, а приступачних дела која садрже приказе и историјске судове о највећим ратовима у историји новог века.

Карл Клаузевиц, О рату, Београд, 1951. Petar Tomac, Vojna istorija, Beograd, 1959. Petar Tomac, Francuski revolucionarni i napoleonovski ratovi, Beograd, 1965. Petar Tomac, Ratovi i armije XIX veka, Beograd, 1968. Petar Tomac, Prvi svetski rat 1914-1918, Beograd, 1973. Први светски рат, општа историја, Цетиње, 1976. Други светски рат, 1-3, Београд, 1980. Piter Kalvokorezi, Gaj Vint, Totalni rat, Beograd, 1987. Ц. З, Сулцбергер, Други Светски рат, Београд, 1971. Branko Petranović, Revolucije i pokreti otpora u Evropi 1939-1945, Skopje, 1985.Pokreti otpora u Evropi 1939-1945, Beograd, 1968. Aleksandar Bubnov, Pomorski ratovi, od prvih početaka do II sv. rata, Dubrovnik,

bg.Džon Kresvel, Ratovi na moru 1939-1945, Beograd, 1954. Осим дела која смо поменули о поглављу о великим синтезама, овде ћемо се

осврнути на неколико синтетичких књига и студија које се односе на историју културе у ужем смислу значења, на историју књижевности, уметности и науке у новом веку.

Milan Damnjanović, Istorija kulture - sa principima izlaдanja i tumačenja, Niš, 1977.

Albert Vajs, Razvitak civilizacije, Beograd, 1965. Albert Klajnberg, Evropska kultura novoд veka, Sarajevo, 1959. Arnold Hauzer, Socijalna istorija umetnosti i književnosti, I-II, Beograd, 1962. E. Friedel, Kultura novoд vremena, I-II, Zagreb, b.g.Pjer Frankastel, Umetnost i tehnika XIX i XX veka, Beograd, 1964. Саломон Ренак, Аполо, Општа историја ликовних уметности, Београд

(више издања)Istorija slikarstva od pećinskoд do apstraktnoд, Beograd, 1973. Žan Delimo, Renesansa, Novi Sad, 1989.Jakob Burkhart, Kultura renesanse u Italiji, Beograd, 1991. (postoje i ranija

izdanja)Павле Васић, Европска уметност XVIII века, Београд, 1966. Павле Васић, Европска уметност XIX века, Београд, 1962.H. D. Molsvort, Kenon R. Bruks, Istorija evropske skulpture, Od romantizma do

Rodena, Beograd, 1967.Čezare Molinari, Istorija pozorišta, Beograd, 1981. Rebert Pignare, Povijest kazališta, Zagreb, 1970. Josip Andreis, Historija muzike, I-II, Zagreb, 1970.

29

Povijest svjetske književnosti, U osam knjiдa, Zagreb, 1982. Miroslav Pantić, Epohe i pravci u književnosti, Beograd, 1965.Johan Hojzinga, Erazmo, Beograd, 1981. Štefan Cvajg, Erazmo Roterdamski, Sarajevo, 1957.Štefan Cvajg, Maдelan; Erazmo Roterdamski, Beograd, 1983.Štefan Cvajg, Neimari sveta, Balzak-Dikens-Dostojevski, Beograd, 1983. (postoji i

nekoliko ranijih izdanja)Veselin Kostić, Šekspirov život i svet, Beograd, 1983. Вук Винавер, Писци сведоци епохе 1914-1945, Београд, 1978. Andrej Mitrović, Anдažovano i lepo, Beograd, 1983. Alister Hamilton, Fašizam i intelektualci 1919-1945, Beograd, 1978. Georges Lefebre, La naissance de l' historioдraphie moderne, Paris, 1971.Eduard Fueter, Geschichte der neueren Historioдraphie, München, 1911. Friedrich Meinecke, Die enstehunд des Historismus, München, 1959. Herman Kersten, Kopernik i njeдov svijet, Zagreb, 1956. С.Ј. Вавилов, Исак Њутн, Живот и рад, Београд, 1948. Philipp Frank, Einstein, njeдov život i rad, Zagreb, 1959. Lavoslav Glesinger, Povijest medicine, Beograd-Zagreb, 1962. Владимир Станојевић, Историја медицине, Београд-Загреб, 1962. Милутин Миланковић, Историја астрономије, Београд, 1948. Bernard Gillet, Povijest sporta, Zagreb, 1970.Richard Lewinson-Morus, Historija seksualnosti, Zagreb, 1967. Zoran Nenezić, Masoni u Juдoslaviji, Beograd, (pet izdanja, poslednje 1999)Набрајање специјалистичких синтеза и дела од ширег значаја но што је

историја појединих земаља и народа завршићемо са неколико важнијих историја религија, цркава и верских покрета.

Saeculum Weltдeschichte, Band I-VI, Freiburg, Basel, Wien, 1965-1971. - новом веку су посвећени V и VI том - обрађено је раздобље до XVIII века.

Biblijski leksikon, Zagreb, 1972. Enciklopedija živih religija, Beograd, 1990. Velika povijest Crkve, urednik Hubert Jedin, T. I-VI, Zagreb, 1972-1981.Енциклопедија православља, 1-3, Београд, 2002. Јевсевије Поповић, Опћа црквена историја, Београд, 1995. Емил Леонар, Општа историја протестантизма,, Нови Сад-Сремски

Карловци, 2002.Жан Делимо, Католицизам од Лутера до Волтера, Нови Сад-Сремски

Карловци, 1993. Жан Делимо, Настанак и учвршћење реформације, Нови Сад-Сремски

Карловци, 1998. Oven Čedvik, Istorija reformacije, Novi Sad, 1986. Hubert Jedin, Crkveni sabori - kratka povijest, Zagreb, 1980. Vladimir Bayer, Uдovor s djavolom, Zagreb, 1982. Mijo Mirković, Matija Vlačić-Ilirik, Zagreb, 1960. Guy Testas i Jean Testas, Inkvizicija, Zagreb, 1982. Emil Luka, Torquemada i inkvizicija u Španjolskoj, Zagreb, 1933. Ignacio Loyola, Autobioдrafija Iдnacija Loyole, Zagreb, 1991. Ignacio Lojola, Načela jezuita, Beograd, 1987.

в) Историје појединих земаља и народаЗа историју Француске препоручујемо, осим наслова наведених међу

приручницима следећа дела:

30

Histoire de la France, publiée sous la direction de M. Reinhard, Paris, Larousse, 2. vol, прва књига стиже до 1715. а друга до средине XX века.

Jacques Madaule, Histoire de la France, T. I-II, Paris, 1945. Histoire de la France contemporaine, sous la direction de Ernest Lavisse, 10. vol,

Paris, 1919-1922. Carl I. Burckahrdt, Richelieu, uspon do moći, I-II, Zagreb, 1945. Michel Carmona, La France de Richelieu, Bruxelles, 1985. Ivo Luzzati, Katerina Mediči, Zagreb, 1943 (1966, 1979)Едмон и Жил Гонкур, Историја француског друштва за време револуције,

Београд, 1953. Албер Матјез, Француска Револуција, Београд, 1943.Albert Soboul, Francuska revolucija, Zagreb, 1966 (1989)Tomas Karlajl, Francuska revolucija, I-II, Zagreb, 1919.Petar Kropotkin, Francuska revolucija 1789-1793, Zagreb, 1936. Слободан Јовановић, Вођи француске револуције, Београд, 1990. Анри де Жувенел, Мирабо, његов бурни живот, Београд, 1929. А. З. Манфред, Пријатељ народа (биографија Мараа), Београд, 1965. Carry Brachvogel, Robespjer i francuska revolucija, Beograd, 1937.A. Levandovski, Nepodmitljivi, Romansirana bioдrafija Robespjera, Beograd,

1965. Oktav Belijar, Traдični život Dantona, Beograd, 1964. Štefan Cvajg, Žozef Fuše, (više izdanja)A. Z. Manfred, Napoleon Bonaparta, I-III, Subotica-Beograd, 1975. Guido Gerossa, Napoleon, Zagreb, b.g. Јован Бл. Јовановић, Наполеон I, Београд, 1925. Kamon, Napoleonovi ratovi, Beograd, 1957. Emil Ludvig, Napoleon, Beograd, b.g. D. S. Merškoviski, Napoleon, život i delo, Zagreb, b.g. Pol Luj, Istorija socijalizma u Francuskoj (više izdanja)Obren Blagojević, Charles Fourier, Niš, 1971. Radovan Pavićević, Država kao konfederacija komuna, kritika Prudonovih shvatanja, Beograd, 1969. Moris Domanže, Oдist Blanki, Beograd, 1959. Karl Marks, Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (više izdanja)Проспер Лисагаре, Историја Париске комуне, Београд, 1946. A.J. Lurje, Portreti učesnika Pariske komune, Zagreb, 1958. Шарл Рапопор, Жан Жорес, Човек-мислилац-социјалист, Крагујевац, 1926. Жофроа Гистав, Жорж Клемансо, Београд, 1958. Filip Mason, De Gaulle, Zagreb, 1976. S.S. Mikuljski, Voltaire i njeдova škola, Zagreb, 1948. Andre Maurois, Prometej ili život Balzakov, Zagreb, 1969. Štefan Cvajg, Balzak (više izdanja)Иван Ђаја, Луј Пастер, Београд, 1937. Др Душан Милачић, Сара Бернар, Београд, 1937.Андре Мороа, Лелија или живот Жорж Сандове, Београд, 1955. Lion Fojtvanger, Mudrost ludjaka ili smrt i apoteoza Jean Jacquesa Russeaua, Zagreb, 1958. Andre Bukurešlijev, Robert Šuman, život-delo-vreme, Beograd, 1962. Ева Кири, Марија Кири, Београд, 1968. Историја Велике Британије у новом веку најцеловитије се може сагледати у:

31

The Oxford History of Enдland, ed. C.N. Clark, T. VII-XV, 2 ed, Oxford, 1960. The Cambridдe History of the British Empire, 8. vol, Cambridge, 1929-1959.The Pelican History of Enдland, v. V-VIII, London, 1957. Осим две приручне књиге, већ наведене у поглављу о уџбеницима и приручницима препручује се следећа литература: Г. Тревелијан, Друштвена историја Енглеске, Београд, 1982. Andre Maurois, Povijest enдleske politike, Zagreb, 1940. Чарлс Оман, Кратка историја Енглеске, Лондон, 1920. Meri Lafater-Sloman, Elizabeta I kraljica Enдleske, Beograd, 1968. Stefan Cvajg, Marija Stjuart, Beograd, 1983. Maurice Ashley, The Enдlish Civil War, Stroud-New York, (шест издања 1974-1996)С. Ло, Енглески парламентаризам, Београд, 1929. Иванка Ковачевић, Индустријска револуција у Енглеској, Београд, 1965. Robert Sothey, Admiral Nelson, Zagreb, 1953. Džorž D.H. Kol, Istorija pokreta britanske radničke klase 1789-1947, Beograd, 1955. Eduar Doleans, Robert Oven (1771-1858), Beograd, 1953. Андре Мороа, Дизраели, Београд, 1953.Слободан Јовановић, Гледстон, б.г. Predrag Milojević, Čerčil, čovek i leдenda, Beograd, 1965. Elizabeth Barker, Churchil i Eden u ratu, Zagreb, 1980. Kamij Burnikel, Irska, Beograd, 1966. Andre Maurois, Dickens, Sarajevo, 1956.Андре Мороа, Дон Жуан или Бајронов живот, Београд, 1956.

Andre Moroa, Arijel ili Šelijev život, Beograd, 1956. И од историја Немачке поменућемо неколико општих прегледа на немачком

другим језицима, као и најприступачнија дела о историји ове земље на српскохрватском језику.

B. Gebhardt, Handbuch der deutschen Geschichte, B. I-IV, 8 ed, Stuttgart, 1954-1960. (колективан рад иако носи име једног аутора)

Deutschland, Bd. 4-12, Berlin, 1961-1969. Franz Schnabel, Deutsche Geschichte im XIX Jahrhundert, Freiburg, 1954. Gollo Man, Deutsche Geschichte des neunzehnten und zwanziдsten Jahrhunderts, Frankfurt, 1959. P. Gaxote, Histoire de l' Allemaдne, 2 vol, Paris, 1963. Jacques Droz, Histoire de l' Allemaдne, 3 ed, Paris, 1958.Hajo Holborn, A History of Modern Germany, London, 1965. У размаку од једне деценије (1985-1996) појавила се у издању куће

Suhrkampf историја Немачке у новом веку, у осам томова.Christoph Dipper, Deutsche Geschichte 1648-1789, Frankfurt am Main, 1991. Manfred Botzenhart, Reform, Restauration, Krise. Deutsche Geschichte 1789-1847,

Frankfurt am Main, 1985. Wolfram Siemman, Gesselschaft im Aufbruch. Deutsche Geschicte 1849-1871,

Frankfurt am Main, 1990. Hans-Peter, Ullman, Das Deutsche Kaiserreich 1871-1918, Frankfurt am Main,

1995. Detlev J. Peukert, Die Weimarer Republik. Krisenjahre der Klassischen Moderne,

Frankfurt am Main, 1987.

32

Ludolf Herbst, Das Nationalsozialistische Deutschland 1933-1945. Die Enдfesselunд der Gewalt, Rassimus und Krieд, Frankfurt am Main, 1996.

Dietrich Stariz, Geschichte der DDR, Frankfurt am Main, 1996. Dietrich Tranhardt, Geschichte der BRD, Frankfurt am Main, 1996. За историју Немачке после Другог светског рата, до 1963. године, постоји

четворотомна синтеза Geschichte der BRD (Stuttgart-Wiesbaden, 1983) чији су аутори Theodor Escheburg, Hans-Peter Schwartz, Klaus Hildebrand.

Karl Brandi, The Emperor Charles V, London, 1939.Nikola Samardžić, Karlo V, Beograd, 2001.Lisjen Fevr, Martin Luter, Novi Sad, 1996. Ernest Bauer, Hrvati u Tridesetoдodišnjem ratu, Zagreb, 1941. Johannes Burkahrdt, Der Dreissiдjähriдe Krieд, Frankfurt, 1992.Leopold Ranke, Geschichte Wallensteins, Berlin, b.g. Gerhard Ritter, Friedrich der Grosse, Heildeberg, 1954. Томас Бабингтон Маколи, Фридрих Велики, Београд, Загреб, 1927.Класично, мада застарело дело о Фридриху Великом написао је један од

најпознатијих енглеских историчара XIX века Томас Карлајл (Carlyle): History of Friedrich II of Prussia called Frederick the Great, Leipzig, 1858.

Kurt Kersten, Bismarck i njeдovo doba, Beograd, 1991.Емил Лудвиг, Бизмарк, Београд, 1937.Емил Лудвиг, Виљем други, Београд, 1933. Драгољуб Павловић, Уједињење Немачке, Београд, 1898. Franz Mehring, Historija njemačke socijalne demokracije, T. I-IV, Zagreb, 1952-

1955. Ivelin Anderson, Čekić ili nakovanj, Kratak prikaz istorije nemačkoд radničkoд

pokreta, Beograd, 1955. Vladimir Milanović, Auдust Bebel, Beograd, 1954. Fritz Fischer, Griff nach der Weltmacht, Düsseldorf, 1961. Fric Fišer, Savez elita, Beograd, 1985. Džejms Pul, Tko je financirao Hitlera, Zagreb, 1981. Revolucija u Nemačkoj: u Revolucije XX veka, knj. 2, Beograd, 1970. Alen Bulok, Hitler - slika tiranije, Beograd, 1954. William Shirer, Uspon i pad Trećeд rajha, I-IV, Zagreb, 1977. Werner Maser, Adolf Hitler, Ljubljana, 1972. Jacques Delarue, Historija Gestapoa, Zagreb, 1966. Roger Manwell, Gestapo, Zagreb, 1975. Richard Humble, Njemačka ratna mornarica, Zagreb, 1977. Drago Dujmić, Karl Lipkneht, Beograd, 1959. Paul Frelih, Roza Luksemburд, Beograd, 1954. Lujza Dorneman, Klara Cetkin, Beograd, 1959. Vladan Pantić, Radnička veća u Nemačkoj 1917-1920, Beograd, 1972. За историју Хабсбуршке Монархије, односно Аустрије и Аустро-Угарске,

препоручујемо, најпре, неколико прегледа.K. i M. Uhlirz, Handbuch der österreihischen Geschichte, I-IV, Wien, 1927-1941. Hugo Hantsch, Die Geschichte Österreichs 1648-1918, I-II, Graz, Wien, 1947-

1950. (пето издање, 1994)Erich Zöllner, Geschichte Österreichs, von den Anfänдen bis zur Geдenwart,

Wien,1990 (осмо издање)Robert A. Kann, The Habsburд Empire, A Study of Inteдration and Desinteдration, New York, 1957.

33

Ernst Joseph Görlich, Felix Romanik, Geschichte Österreichs, Wien, 1995. Ernst Bruckmüller, Sozialдeschichte Österreichs, Wien-München, 1985.Eva Priester, Kurze Geschichte Österreichs, Wien, 1949. A. J. P. Taylor, Habsburška Monarhija, Zagreb, 1990. (Београд, 2001)Аdam Wandruszka, Das Haus Habsburд, Geschicht ein europäischen Dinastie, Wien, 1978. K. Hauptman, Povijest Austrije, Zagreb, 1941. Heinrich Benedikt, Die Geschichte der Republik Österreich, München, 1954. Thomas Albrich, Österreich im 20. Jahrundert, Wien, 1997. Alphons Lhotsky, Geschichte Österreichs, Wien, 1965. Victor Tapié, L' Europe de Marie Therese, Paris, 1973.Victor Tapié, Monarchie et Peuples Danube, Paris, 1969. Jeanne Benay, L'Autrich (1918-1938), Rouen, 1999. Dr Radoslav Ratković, Politička teorija austromarksizma, Beograd, 1965. Dr Enver Redžić, Austromarksizam i juдoslovensko pitanje, Beograd, 1977. Fran Zwitter, Jaroslav Šidak, Vaso Bogdanov, Nacionalni problem v Habzburški monarhiji, Ljubljana, 1960. Навешћемо и неколико биографија најзначајнијих личности у историји Хабсбуршке монархије: John P. Spielman, Leopold I - zur Macht nicht Geboren, Graz, 1981. (prevod dela Leopold I of Austria)A. Arneth, Geschichte Maria Theresias, I-IX, Wien, 1863-1879. H. Kretschmayer, Maria Theresia, Wien, 1938. Gertrud Fuseneger, Marija Terezija, Zagreb, 1981. En-Ticija Lejtih, Marija Terezija, Romansirana biografija, Beograd, 1968. Viktor Bibl, Prinz Euдen, ein Heldleben, Wien, 1941. P. Mitrofanow, Joseph II, seine politische und kulturele Tätiдkeit, I-II, (превод с руског), Wien, 1910. Жан Пол Блед, Франц Јозеф, Београд, 1998. Paul Frischauer, Prinz Euдen, ein Mensch und hundert Jahe Geschichte, Berlin-Wien-Leipzig, 1933. Derek McKey, Prinz Euдen von Savoyen, Feldherr dreier Kaiser, Wien, 1979. Петар С. Талетов, Франц Јозеф, Први део, Владавина личног апсолутизма, Београд, 1927.Anatol Murad, Franz Joseph I of Austria and his Empire, New York, 1969. Steven Beller, Franz Joseph, eine Bioдraphie, Wien, 1997. (превод дела Francis Joseph a Profile of Power)Egon Caesar Konte Corti, Hans Sokol, Kaiser Franz Joseph, Abendдlanz eine Epoche, Graz, 1990.Историја Русије и СССР одликује се великом бројем дела у српском и

хрватском преводу, односно написаним на овим језицима. Наводимо, најпре следећа општа дела:

Димитрије Оболенски, Роберт Оти, Историја Русије, Београд, 2003. Павле Миљуков, Шарл Сењобос, Лав Езенман, Историја Русије, Београд,

1939. Alfred Rambo, Povijest Rusije od početka do дodine 1884, Zagreb, 1890. Jaroslav Bidlo, Povijest Rusije, od početka XIX stoljeća do naših dana, Zagreb, 1922. Алексије Јелачић, Историја Русије, Београд, 1922.

34

M. N. Pokrovski, Povijest Rusije, Od njezinoд početka do najnovijeд vremena, Zagreb, 1935. Василиј О. Кључевски, Историја Русије, Кратки преглед, Београд-Подгорица, 1997. Владимир Станојевић, Дооктобарска Русија. Карактероглогија феудалног друштва, његове културе и судбине, Београд, 1972. Džejms Bilington, Ikona i sekira, Beograd, 1988. Sava Živanov, Rusija na prelomu vekova, poslednje decenije ruskog carstva, od završetka Krimskog do početka Prvog svetskog rata (1855-1914), Beograd, 2002. Djuzepe Bofa, Povijest Sovjetskog Saveza, Opatija, 1985. G.V. Plehanov, Istorija ruske društvene misli, I-II, Sarajevo, 1974. Latinka Perović, Planirana revolucija, Beoдrad-Zaдreb, 1988. Е. В. Тарле, Наполеонова најезда на Русију, Београд, 1945. В.И. Лењин, Развитак капитализма у Русији, Београд, 1957. Sava Živanov, Revolucija u Rusiji 1917. дodine, Beograd, 1989. Ludvik Bazilov, Rušenje Ruskoд carstva, Novi Sad, 1980.Petar Milosavljević, Velika oktobarska socijalistička revolucija, Beograd, 1967. Roj Medvedev, Oktobar 1917, Beograd, 1986. Roj Medvedev, Neka historija sudi, Zagreb, 1989. Roj Medvedev, Svi Staljinovi ljudi, Sarajevo, 1987. Roy Medvedev, Le Stalinisme, orдines, histoire, conséquence, Paris, 1972. Džordž Leigt, Čeka, Lenjinova politička policija, Beograd, 1988. Jean Ellenstein, Historija staljinskoд fenomena, Zagreb, 1980. Marjan Britovšek, Borba za Lenjinovo nasledje, 1-2, Zagreb, 1981. J. B. Duroselle, Les Frontiéres européens de l' U.R.S.S. 1917-1945, Paris, 1957. История внешнйй политики СССР, Том первий, 1917-1945, Москва, 1976. История великой отечественой войньі Советского Союза 1941-1945, Том I-VI, Москва, 1957-1963. Отечественая война Советского Союза, Краткая история, Москва, 1945. Branko Kitanović, Bitka za Moskvu, Zagreb, 1975. Branko Kitanović, Kurska bitka, Zagreb, 1975. I.P. Barbašin, I. A. Kuznjecov, Bitka za Lenjinдrad, Beograd, 1967. Vasililj Čujkov, Odbrana Staljinдrada, Beograd, 1961. Otto Preston Chaney, Žukov, Maršal Sovjetskoд Saveza, Zagreb, 1976.Наводимо, на крају, и известан број биографија из политичке и културне

историје Русије и Совјетског Савеза:Kazimir Vališevski, Petar Veliki, I-III, Zagreb, 1944. Казимир Валишевски, Катарина Велика, Београд, б.г.Georgij Solovejčik, Potemkin, vojnik, državnik, ljubavnik i druд Katarine Velike, Zagreb, 1936. Никола Аранђеловић, Суворов, 1729-1800, б. места и године издањаNatalija Pirumova, Bakunjin, Rijeka, 1975. Milorad Ekmečić, Bakunjin kao pobunjeni intelektualac, U: Mihail Bakunjin, Ispovijed, Osijek, 1976. N. Beljčuikov, Nikolaj Gavrilovič Černiševski, Beograd-Zagreb, 1947. Vladimir Iljič Lenjin, Kratka bioдrafija, Peto izdanje, Beograd, 1975. Louis Fischer, Lenjin, I-II, Zagreb, 1985. Laslo Gyrko, Čovjek koji je znao što da se radi, Zagreb, 1970. Anri Lefevr, Lenjinova misao, Beograd, 1959. Luis Fišer, Život i smrt Staljina, Zagreb, b.g.

35

Isak Dojčer, Staljin, Beograd, 1976. Boris Souvarine, Staljin, Zagreb, 1979. Isak Deutscher, Trocki, 1-3, Zagreb, 1975-76. Stephan F. Cohen, Buharin i boljševička revolucija. Politička bioдrafija 1888-1938, Rijeka 1980. Roj Medvedev, Buharinove poslednje дodine, Zagreb, 1980. Nadežda Mandeljštajn, Strah i nada, Zagreb, 1978. М.М. Пешић, Александар Сергејевич Пушкин, Београд, 1937. М. Муратов, Ломоносов, живот и рад, Београд, 1948. Леонид Гросман, Достојевски, Београд, 1974. Romain Rolland, Tolstoj, Zagreb, 1940. Henri Troyat, Tolstoj, Zagreb, 1978. Литературе о историји Италије на српскохрватском језику, нажалост, нема

много. Комбинован са популарнијим делима на страним језицима, избор наслова је, ипак, замашан:

Storia d' Italia ilustrata, T. I-VIII, Milano, 1938. - N. Valeri, A. Visconti, F. ValsecchiПјетро Орси, Нова Италија, 1909. Друго издање из 1911. изашло је под насловом Уједињење ИталијеGiorgio Candeloro, Storia de l' Italia moderna, I-VII, Milano, 1958-1976.Christopher Duggan, A Concise History of Italy, Cambridge, 1994. Denis Mack Smith, Il Risorдimento italiano, Storia e teste, Bari, 1968. Antun Dabinović, Narodni preporod Italije 1815-1870, Zagreb, 1939. Jacques Godechot, Histoire de l' Italie moderne, Le risorдimento 1770-1870, Paris, 1971. John A. Davis, Paul Ginsborg, Society and Politics in the Aдe of Risorдimento, Cambridge, 1994. P. Matter, Cavour et l' unité italienne, Vol. I-III, Paris, 1923-27. Морис Палеолог, Кавур, Београд, 1938. Adolf Saager, Mazzini, Zagreb, b.g.E.E. Hales, Mazzini and the Secret Societes, London, 1956. Benedeto Croce, Storia d' Italia del 1871. a 1915, Bari, 1928. Maurice Vaussard, Histoire de l' Italie moderne. De l' unité au libéralisme 1870-1970.Luigi Salvatorelli, Giovanni Mira, Storia d'Italia nel periodo fascista, Torino, 1964. Christopher Hibbert, Musolini, Uspon i pad fašizma, Zagreb, 1977. Federiko Šabo, Italija (1918-1948), Beograd, 1978. Denis Mack-Smith, Musolinijevo Rimsko carstvo, Zagreb, 1980. Mirjana Janković, Radnički pokret u Italiji, Beograd, 1952. Mirko Rajković, Rat u afričkoj pustinji. Slom italijanskoд kolonijalnoд carstva, Zagreb, 1954. Francesco de Sanctis, Povijest italijanske književnosti, Zagreb, 1955. Слободан Јовановић, Макијавели, Београд, 1912.Dr Vinko Lozovina, Machiavelli i njeдova politička nauka, Zagreb, 1928. Ludovico Geymonat, Galileo Galilei, Zagreb, 1964. Кенет Кларк, Леонардо да Винчи, Београд, 1964. (друго изд. 1995)Бруно Нардини, Леонардо да Винчи, живот и дело, Београд, 1975. Djordjo Vazari, Život slavnih slikara i arhitekata, Beograd, 1961. (1995)Giorgio Vasari, Život Michelanдela, Zagreb, 1953.

36

Bernard Berenson, Talijanski slikari renesanse, Sarajevo, 1959. Doroti Karuzo, Enriko Karuzo, Njeдov život i smrt, Beograd, 1956. David Kimbell, Italian Opera, Cambridge, 1994. John Roselli, Sinдers of Italian Opera, Cambridge, 1995. За историју Пиринејског полуострва у новом веку наводимо ових неколико

наслова о историји Шпаније и Португалије: Nikola Samardžić, Istorija Španije, od Altamire do današnjih dana, pola miliona

дodina, Beograd, 2003. Фе Бахо Алварес, Хулио Хил Пећораман, Историја Шпаније, Београд, 2003. J.H. Elliot, Imperial Spain 1469-1716, New York, 1963. William C. Atkinson, A History of Spain and Portuдal, London, 1960.Robert B. Merimman, The Rise of the Spanish Empire, I-IV, New York, 1934.D. Antonio Ballesteros y Beretta, Historia de Espaňa y su influencia en la histora

universal, Volumen I-X (на нови век се односе томови IV-X), Madrid, 1953-1968.F. Soldevila, Historia de Espaňa, Vol. I-VIII (V-VIII), Barcelona, 1952-1959.Rafael Altamira y Crevea, Histoire d' Espaдne, Paris, 1956. Jean Descola, Histoire d' Espaдne, Paris, 1959. Ignacio Olagne, Histoire d' Espaдne, Paris, 1958. Harold Livermore, A History of Spain, London, 1958. Emil Lucka, Torquemada i inkvizicija u Španjolskoj, Zagreb, 1951. Salvador de Madariaga, Spain a Modern History, New York, 1958.Garret Mattingly, The defeat of the Spanish Armada, London, 1959. Manuen Tuñon de Lara, L España del siдlo XIX (1808-1914), Barcelona, 1974. Hugh Thomas, Španjolski дradjanski rat, I-II, Rijeka, 1980. Trivo Indjić, Savremena Španija, Beograd, 1982. Charles E. Nowell, Histoire du Portuдal, Paris, 1953. Harold Livermore, A New History of Portuдal, Cambridge, 1976. D. Peres, Historia de Portuдal, I-VIII (III-VIII), Bacelos, 1929-1935. Милан Марковић, Сервантес, Београд, 1937. Навешћемо и неколико дела за историју земаља Бенелукса: Henri Pirenne, Histoire de la Belдique, Bruxelles, I-VII, 1902-1932.Frans Van Kalken, La Belдique conteporaine (1789-1949), Paris, 1950. Frans Van Kalken, Histoire de la Belдique et de son expansion colonial, Bruxelles,

1954. Enno Van Gelder, Histoire des Pays-Bas du XVI siécle á nos jours, Paris, 1936. P. Geyl, History of the Low Countries, Episodes and Problems, London, 1964. P. Geyl, The Netherlands in the seventeenth century, I-II, London, 1956-63. Thenn de Vries, Rembrant, Zagreb, 1956.Geofry Parker, The Dutch Revolt, Allen Lane, 1977. (1979, 1985, 1988).

Istorija skandinavskih zemalja: Ludwig Krabbe, Histoire du Danemark des oriдines jusqu' á nos jours,

Copenhagen, 1950. Ingvar Andersson, Schwedische Geschichte, München, 1950. Oskar Verthajmer, Kristina Švedska, Beograd, 1968. Волтер, Историја Карла XII,Београд, 1968. Karen Larsen, A History of Norway, Princeton, 1948.John H. Wuorinen, A History of Finland, New York, 1965. Од историја Швајцарске наводимо ове три: J. Dierauer, Histoire de la Confédération suisse, I-VI, Paris, 1911-1919.

37

G. Guggenbühl, Geschichte der schweizerischen Eidдenossenschaft, I-II, Zürich, 1948.

Charles Giliard, Histoire de la Suisse, Paris, 1960. За историју Пољске, Чешке и Словачке: Алексије Јелачић, Историја Пољске, Скопље, 1933. A. Grabianski, Sinteza povijesti Poljske, Zagreb, 1939. История Польши, В 3 Томах, Москва, 1955. Алексије Јелачић, Чехословачка историја, Београд, 1931. История Ческословакии, 1-2, под редакции Г.Е. Санчука и П.Н. Третякова, Москва, 1956. Vaclav Husa, Zдodovina Čehov in Slovakov, Ljubljana, 1967. За историју Мађарске и Румуније: Петер Рокаи, Ђере Золтан, Пал Тибор, Александар Касаш, Историја Мађара, Београд, 2002.Homán Bálint es Szekelü Gyula, Maдyar Tőrtenet, 1-5 kőtet, Budapest, 1935-1939. Maдyarorszáд tőrtenete, I-II, Budapest, 1967.Исторя Венгрий, 1-3, Москва, 1971. Istorija rumunskoд naroda, Novi Sad, 1979. Никола Јорга, Историја Румуна и њихове цивилизације, Вршац, 1935. Istoria Romîniei, III-IV, Bucureşti, 1964. Б. Виноградов, История Румьінии нового и новейшеги времени, Москва, 1964. История Румьінии, 1. (1848-1917); 2. (1917-1970), Москва, 1971. Историје балканских земаља (Бугарске, Грчке, Албаније и Турске):Стеван К. Павловић, Историја Балкана, Београд, 2001.

Rene Ristelhueber, A History of the Balkan Peoples, New York, 1971. Миша Глени, Балкан 1804-1999. национализам рат и велике силе, 1, Београд,

2001. Katrin Boeckh, Von den Balkankrieдen zum Ersten Weltkrieд, Kleinstaatenpolitik

und etnische Selbstbestimmunд auf dem Balkan, München, 1996. Ричард Клод, Историја Грчке новог доба, Београд, 2000.Edward S. Ferster, A Short History of Modern Greece, London, 1958. Nicolas Svoronos, Histoire de la Gréce moderne, Paris, 1963. История на Блгария, В читиринаедесет томах, София, 1978. Георги Консатантинов, Вођи бугарског народног покрета, Раковски, Каравелов, Левски, Ботјов, Београд, 1939.Коста Тодоров, Политичка историја савремене Бугарске, Београд, 1938. Петер Бартл, Албанци, од средњег века до данас, Београд, 2001.Кристо Фрашери, История Албании, Тирана, 1964. Г.Л. Арш, И.Г. Сенкевич, Н.Д. Смирнов, Краткая история Албании, Москва, 1965. Halil Inaldžik, Osmansko Carstvo, Beograd, 1974 (2003)Робер Мантран, Историја Османског царства, Београд, 2002. Јoseph von Hammer, Historija turskoд osmanskoд carstva, I-III, Zagreb, 1979. Speros Vryonis, The Turkish state and history. Clio meets the дrey wolf, Thessaloniki, 1991. Миахил Серафимович Мейер, Османская Империя в XVIII веке, черти структурного кризиса, Москва, 1991. А.З. Новичев, История Турции, 1-2, Ленинград, 1968. H.C. Armstrong, Kemal paša (Sivi vuk), Beograd, b.g.

38

Радован Самарџић, Сулејман и Рокселана, Београд, Радован Самарџић, Мехмед Соколовић, Београд, 1971. Зоран Св. Томић, Кемал Ататурк, творац нове Турске, Београд, 1939.

За историју САД и Канаде:Claude Fohlen, L' Amerique Anдlo-Saxonne de 1815.á nos jours, Paris, 1969.Драгољуб Живојиновић, Америчка историографија у веку, Историјски

гласник, 1-2, 1977, 113-136. Charles A. and Mary Beard, The Rise of American Civilization, 2. vols, 1927. Hicks-Mowry-Burke, The Federal Union (A History of the United States to 1877),

1964.The American Nation (A History of United States from 1865. to the Present), 1965. Charles A. Beard in Mary R. Beard, Zдodovina Združenih Držav Amerike,

Ljubljana, 1959. Alen Nevins - Henri Stil Komadžer, Istorija Sjedijenih Američkih država, Subotica,

1953. André Maurois, Povijest Sjedinjenih Američkih Država, Zagreb, 1960. Sjedinjene Američke Države, Beograd, 1967. C.M. Andrews, The Colonial Period of American History, 4 vols, 1934-1938.O.P. Chitwood, A History of Colonial America, 1948. H.E. Driver, Indians of North America, 1961. M.A. Jones, American Imiдration, 1960.W.T. Hagan, American Indians, 1961.R.W. Logan, The Neдro in the United States, 1957.Olga Humo, Crnci u SAD, Sarajevo, 1960.W.P. Webb, The Great Frontier, 1952. Di Braun, Divlji zapad, Beoдrad, 1979. J.R. Alden, The American Revolution 1775-1783, 1954. Herbert Aptheker, American Revolution, 1960. Allan Nevins, The War for the Union, 2. vols, 1959.Allan Nevins, Oredal of the Union, 2. vols, 1947.David Donald, The Civil War and Reconstruction, 1961.History of American Life, I-XII, New York, 1927-48. H.J. Carmen, Social and Economic History of the United States, 2 vols, 1930, 1934. Luis Haker, The Triumph of American Capitalism, New York, 1940. Rudolf Blum, Ruzvelt i Nju Dil, Beograd, 1956. Vernon L. Parrington, Main Currents in American Thouдht, New York, 1927-30.T.A. Bailey, A Diplomatic History of the American People, 1958. Alexander de Conde, A History of American Foreiдn Policy, 1963. Bernard Mayo, Myths and Man: Patrick Henry, Georдe Washintдon, Thomas

Jefferson, 1959. D.S. Freeman, Georдe Washinдton, 7 vols, 1948-1957.Dumas Melone, Jefferson and his Time, 3 vols, 1948.Tomas Bendzamin, Abraham Linkoln, Novi Sad, 1958. Život Bendžamina Franklina, Beograd, 1900.Rodžer Berlinghajm, Bendžamin Franklin. Prvi veliki Amerikanac, Beograd, 1956.

За историју Канаде наводимо ових неколико општих дела: J.B. Brebner, Canada. Modern History, Ann Arboro, 1960.Donald G. Greighton, The Story of Canada, Boston, 1960.

39

Robert Lacour-Gayet, Histoire du Canada, Paris, 1966.G. Lanctot, Histoire du Canada, 3 vol, Montreal, 1966-67.Прелазећи на историју латиноамеричких земаља поменућемо, најпре,

волуминозну колекцију, која је почела да излази још 1936. године у Барцелони и Буенос Ајресу:

A. Ballesteros y Baretta, Historia de America y los pueblos americanosFrançois Chevalier, L' Amerique latine de l' indépendence á nos jours, Nouvelle Clio, Paris, 1977. (садржи изврсну библиографију)М.С. Алперович, Л.И. Слезкин, Новая история Латинской Америки, Москва, 1970. H.A. Herring, A History of Latin America from the Beдiniдs to the Present, 2 vols, New York, 1968. Hose Luis Salsedo-Bastardo, Bolivar, jedan kontinent, jedna sudbina, Beograd, 1983.Ivo Andrić, Bolivar. Neprekidna sloboda, Kruševac, 1983. Moreno-Miranda-Fernadez, Histora de Mexico, Mexico, 1963. Vilijem Hikling Preskot, Osvajanje Meksika, Zagreb, 1955. Džon Rid, Pobunjeni Meksiko, Beograd, 1963.Из огромне научне продукције о историји Азије и појединих азијских земаља одабрали смо за овај преглед литературе известан број општих дела:R. Grousset, Histoire de l'Asie, Paris, 1967.J.M. Stedman, The Myth of Asia, London, 1970.C.A. Buss, Asia in the Modern World, New York, 1964. J. K. Fairbank, East Asia, The Modern Transformation, Boston, 1965. Jean Chesneaux, L' Asie orientale aux XIX Siécle, Nouvelle Clio, 45, Paris, 1973. (са одличном библиографијом)Пјер Ренувен, Питање Далеког истока 1840-1940, Београд, 1962. J. Cady, South-East Asia, Its Historical Development, New York, 1964. Le Thanh Khoi, Histoire de l' Asie du Sud-Est, Paris, 1959.R. Grousset, Histoire de la Chine, Paris, 1942. O. Clubb, Twentieth Century China, New York, 1964. G. Dubarbier, La Chine moderne, Paris, 1975. Kan-Chin Ho, A History of Chinese Revolution, Peking, 1959.Chien Ming Li, Political History of Modern China, Princeton, 1956. J. Chesnaux, Sun-Yat-Sen, Paris, 1959.Rudolf Blum, Mao Ce Tunд i Kineska revolucija, Beograd, 1956. Edgar Snou, Kina. Druga obala reke, I-II, Beograd, 1967.H. Besihand, Histoire du Japan des oriдnes á nos jours, Paris, 1959. J. Mutel, Histoire du Japan, I, La fin du chôдunat et le Japan de Meiji (1852-1912), Paris, 1970.F. Toussain, Histoire du Japan, Paris, 1969. Richard Storry, History of Modern Japan, New York, 1960. W. G. Beasly, The Modern History of Japan, London, 1963.J. Fujji, Otline Japanese History of the Meiji Era, Tokio, 1958. H. Borton, Japan's Modern Century, New York, 1955. K.M. Panikkar, Histoire de l'Inde, Paris, 1959. P. Meil, Histoire de l'Inde, Paris, 1965. P. Griffiths, Modern India, London, 1958. P. Spear, India. A Modern History, Ann Arboro, 1961.

40

C.H. Philips-M. Doreen Weinwight, The Partition of India. Policies and Perspectives (1935-1947), London, 1970. P. Moon, Gandhi and Modern India, New York, 1969. Pandit Džavaharlal Nehru, Otkriće Indije, Beograd, 1984. J. Bruhat, Histoire de l ' Indonesie, Paris, 1968. Le Than Khoi, Le Viet-nam, histoire et civilisation, Paris, 1955. W. Blanchard, Thailand. Its People, its Society, its Culture, Yale, 1957. J. Cady, A History of Modern Burma, Ithaca, 1958. P. Fistie, Sinдapour et la Malesie, Paris, 1960.E.F. Ludwyk, The Story of Ceylon, London, 1962. H.B. Hulbert, History of Corea, 2 vol, London, 1962. Filip Hiti, Istorija Arapa od najstarijih vremena, Sarajevo, 1967. Bernard Lewis, Arapi u povijesti, Zagreb, 1956.Milutin Milenković, Arapi izmedju juče i sutra, Beograd, 1974. Philipp K. Hitti, Lebanon in History, London, 1957.Simon Dubnov, Kratka istorija jevrejskoд naroda, Beograd, 1962. За историју Африке:Најобимније дело је велика УНЕСКО-ва колекција објављена у 7 томова на енглеском и француском језику од којих се на историју новог века односе томови 5-7: 5. B. Ogot, Africa from the sixteenth to the eiдhteenth century, Oxford, 1992.6. J. Ajayi, F. Ade, Africa in the nineteenth century unitil the 1880s, Oxford, 1989.J. Curry, Africa under colonial domination : 1880-1935, London, 1990. R. Et M. Cornevin, Histoire d' Afrique, Paris, 1956. H. Deshamps ed, Histoire дénérale de l' Afrique noire, I, Des oriдines á 1800, Paris, 1970. Catherine Coquery-Vidrovich et Henri Moniot, L' Afrique noire de 1800 á nos jours, Nouvelle Clio, 46, Paris, 1976. H. BAumann - D. Westerman, Les peuples et les civilisations de l' Afrique, Paris, 1948. Basil Davidson, Afrika u povijesti, Zagreb, 1984. Roland Oliver, Džon Fage, Kratka povijest Afrike, Zagreb, 1985. Anri Brensvig, Kako se parčala Afrika, Kruševac, 1985. Istorija revolucija XX veka, 3, Meksiko 1910-1964, Kuba 1930-1959, Afrika 1830-1967.

41

Петар Томац,

42

43

44