Cenzura u medijima /mediji/ Vrednovanje korisnika:  / 7

Loše Najbolje 

Bottom of FormPoslao/la: Jelena Popović, Štrpce    Thursday, 16 October 2008

Cenzura u medijima

 

 SADRŽAJUvod  Pojam cenzure – pokušaj definisanjaCenzura kroz istorijuRazlozi za cenzuruMetodi i mehanizam delovanja cenzure u sferi medijaMediji kao objekti cenzureDruštveno - politički aspekti cenzure u medijimaZaključakLiteratura

 

 Uvod

Savremeno doba obeleženo je raspadom velikih ideologija (liberalizma, komunizma-socijalizma i dr.). Teorije o «kraju ideologije» još dugo će čekati na svoje uozbiljenje, budući da je «svetska osnovica pocepana u sebi i protivurečna u sebi» (Marks).Najopštije okvire razvoja savremenog društva određuje informatička revolucija i fantastična ekspanzija masovnih medija.Izneveravanje nade da će bezgranična moć ljudskog razuma i mogućnost rešavanja svih čovekovih problema razvojem (i primenom) nauke i naučnog metoda, vodi nestanku čoveka, svodeći ga na stvar, što postaje jedna od najpopularnijih novih ideologija.     Naučno tehnološka revolucija praćena je daljim razvojem podele rada u kojoj je čovekovo znanje i neposredno iskustvo sve ograničenije. "Većina naših informacija je dobijena na posredan način, iz knjiga i novina, a ne neposrednim dodirom sa činjenicama. Mi smo ljudi koji pretežno živimo u «papirnatoj sredini»". U dosadašnjoj istoriji neviđen razvoj sredstava masovnog komuniciranja, pre svega elektronskih medija u rukama vladajućih elita, pretvorio je svet u «globalno selo», proširivši, samim tim, do neslućenih granica mogućnosti vladavine i manipulacije. Masovni mediji, pored sredstva za širenje ideologije i sami su postali ideologija. Oni u prirodnoj, društvenoj i kulturnoj sredini izazivaju socijalno-psihološke posledice čiji je značaj utoliko veći, ukoliko smo ih manje svesni. Savremeni komunikacioni sistemi kao sredstva oblikovanja i predstavljanja različitih mišljenja sve više zamenjuju crkve, političke partije i sindikate.    Vladajuće misli svake epohe su misli vladajuće klase (Marks), u čijim su rukama i mediji, «čovekovi produžeci». Današnja masovna društva su, pre svega, društva «industrije svesti». Telekomunikacije su postale nervni sistem civilizacije, tako da neki autori Dekartov cogito preinačavaju u «komuniciram, dakle postojim».Budući da se cenzura ne odnosi samo na suzbijanje ideja i umetničkih dela, već i na oblast informacija i ljudsku komunikaciju uopšte, u ovakvom civilizacijskom okruženju, ona kao prekid, ometanje ili iskrivljavanje komunikacije i relacije sa drugim, postaje oblik samoukidanja i samoponištenja čoveka. "U isto vreme ona (grupa na vlasti) cenzuriše sve simbole koji sprečavaju da se njena volja pretvori u istinu (i tako mas-medija koja su inače stvorena kao sredstvo komunikacije, pretvara u sredstvo za neosetno nametanje svoga političkog jarma i ukidanje istinske komunikacije)".    Kao jedno od represivnih sredstava kulturne politike države, otuđeni centri političke moći rado koriste cenzuru. Cenzura je činjenica kulture (i komunikacije), ali i izuzetno složen društveni fenomen, povezan sa problemima vrednosti, istine i slobode, morala i estetike, vlasti i moći, usled čega su u njegovom promišljanju i danas prisutna oprečna shvatanja.    Vlast je uvek težila da usmeri i ograniči ljudsku misao, pa je zato i cenzura, kao sredstvo za

postizanje tog cilja, veoma star društveni fenomen, odnosno konstanta  ljudskog društvenog komuniciranja. U nekim istorijskim periodima više, a u drugim manje izražena, vezana za crkvu, državu, institucije, grupe i pojedince, cenzura je uvek bila pomoćnica vlasti u njenom učvršćivanju, ostvarivanju i produžavanju. Da bi se u klasno pocepanom društvu veštački stvorilo jedinstveno javno mnjenje, grupa koja drži vlast teži da ukine mogućnost alternativnog mišljenja osvajanjem monopola na informacije (ideje), odnosno kontrolom informacija. “Čak i oni, koji poriču moć ideja u oblikovanju osećanja, mišljenja i ponašanja, prinuđeni su da idejama priznaju veliku snagu onog časa kada ih svim sredstvima kontrolišu, cenzurišu i zabranjuju. To da svaka vlada kontroliše ili nastoji da kontroliše sredstva masovnih komunikacija, kao što kontroliše vojnu silu, jeste u stvari priznanje da su i ta sredstva nova sila, jer se preko njih mogu širiti ideje koje će uticati na stvarna osećanja, ubeđenja i ponašanja masa.”    Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Organizacije Ujedinjenih Nacija iz 1948. godine proklamovala je princip slobode mišljenja i izražavanja. Iako većina savremenih društava, formalno-pravno gledano, ne predviđa i ne sprovodi cenzuru, odnosno predviđa je samo u izuzetnim slučajevima i vanrednim situacijama, ona je sveprisutna pojava u savremenoj kulturi. Njena priroda i intenzitet zavise, pre svega, od karaktera samog društva, njegovog političkog sistema i demokratskih tradicija.    Sve izraženije tendencije demokratizacije, utiču da danas posednici moći, da bi postigli željeno ponašanje, umesto zapovesti i naredbi, radije koriste manje upadljive, ali veoma efikasne mehanizme manipulacije i kontrole psihičkim pritiskom i formiranjem javnog mnjenja. “Te nove socijalne tehnike kojima se služe naročito velike organizacije u privredi, ideologiji i politici, postižu optimalne rezultate u ostvarenju moći, potiskujući svojom rafiniranošću u pozadinu “klasična” gruba sredstva prinude ili ih upotrebljavaju samo izuzetno”. “Ovo nikako ne znači slabljenje državne moći, jer se i na ovaj način izazivaju posledice koje se slažu sa interesima vladajuće grupe i suzbijaju posledice koje ometaju ostvarenje njene volje. Vidljiva kontrola zamenjuje se nevidljivom, ali se ne ukida”.    Neki autori, međutim, smatraju da se u oba slučaja radi o nasilju, jednom u fizičkom, drugi put u duhovnom smislu.  Stoga borbu za oslobođenje čoveka možemo okarakterisati pre svega kao borbu protiv represivne ideologije u sferi duhovne kulture i njoj odgovarajućih institucija.    Ova tendencija prisutna je i na polju cenzure, tako da se umesto klasičnih represivnih mera (zabrane medija, proganjanje novinara i sl.), sve više koriste metode raznih pritisaka, kao i veoma usavršene tehnike manipulacije. Naime, “cenzura je u svom tradicionalnom izvornom obliku postala anahronizam i stvarna retkost u savremenom svetu”. Nju danas ugrožava i sam razvoj proizvodnih snaga, fantastična revolucija u oblasti komuniciranja, tako da bi, kako tvrdi Hans Magnus Encesberger, danas cenzura koja bi radila ekstenzivno, bila najveća grana industrije na svetu.    U ovom radu analiziraćemo pre svega cenzuru u medijima dok će se većina primera odnositi na pojavu cenzure u našoj zemlji. 

 

Pojam cenzure – pokušaj definisanja

    Još je Aristotel u Organonu istakao da je definicija “ono što je najteže utvrditi, a najlakše pobiti.” Ovo se, svakako, odnosi i na pokušaj određenja pojma cenzure. Engleski teoretičar Majkl Skamel navodi da je “cenzura jedna od popularnih krilatica našeg vremena, te je, kao i većinu krilatica izuzetno teško možemo definisati. Reč cenzura opisuje naizgled jednostavne, ali u stvarnosti krajnje složene društvene mehanizme, koji su predmet strasnih rasprava u modernom političkom životu, zbog čega je podložna selektivnom definisanju, ili direktnom izvrtanju smisla i pretvaranju u slogan”.

    Etimološki posmatrano, reč cenzura potiče od latinskog glagola censeo, censere, što znači proceniti imanje, ispitati, proceniti, izreći ocenu, misliti, izraziti mnjenje, glasati za; a takođe i zaključiti, odlučiti, odrediti. Njome je označavano cenzorstvo u smislu delatnosti, kao i ustanova koja cenzuru vrši, ali je imala i opštije značenje u smislu “strogo ispitivanje”.    Oksfordski rečnik određuje je samo kao izvedenicu od reči cenzor i kriptično je opisuje kao “službu ili funkciju cenzora”, dok Vebsterov rečnik ovome dodaje i “delovanje cenzora”. Cenzora, pak, Oksfordski rečnik definiše kao:   1. Jednog od dvojice sudija u starom Rimu koji je sastavljao popis stanovništva i vodio nadzor nad javnim moralom,   2. Zvaničnika koji je imao dužnost da pregleda knjige, časopise, drame itd., pre objavljivanja, da utvrdi da ne sadrže išta nemoralno, jeretično ili uvredljivo ili štetno za državu,   3. Osobu koja cenzuriše ličnu korespodenciju (u vreme rata),   4. Silu u duši koja potiskuje izvesne elemente u nesvesnom.Slične odredbe daju i američka i britanska enciklopedija.Za Rečnik društvenih nauka “cenzura označava ograničavanje od strane vlasti (političke, religijske ili

druge) svakog javnog izražavanja koje se smatra opasnim za tu vlast ili za politički ili moralni poredak koji ona odražava. Takođe, može označavati samoograničavanje, saglasno opšteprihvaćenim javnim stavovima ili grupnom pritisku”.  Sociološka enciklopedija cenzuru određuje kao “čin zabrane ili kontrole knjiga, pozorišnih komada, filmova ili sadržaja drugih medija, ili ideja, vrednosti i verovanja određenih grupa  zbog moralne, političke, vojne ili druge neprihvatljivosti: ova kontrola može biti uvedena interno od strane grupa ili organizacija koje proizvode informacije, ili od spoljnih izvora kao što su vlade, regulatorna tela ili druge grupe čije funkcije mogu uključivati ovakve aktivnosti”. Pokušaja definisanja cenzure ima i u našim priručnicima. Tako Politička i Pravna enciklopedija određuju cenzuru kao “kontrolu od strane organa vlasti, crkve, političkih organizacija ili čak privatnih lica, stvari namenjenih za štampu, radio i televizijske emisije, film, pozorište i slične priredbe (ili sadržaje u njima) pre publikovanja ili izvođenja (preventivna cenzura) ili naknadnu kontrolu štampanih stvari radi ograničenja ili zabrane rasturanja (suspenzivna cenzura), da se spreči publikovanje onog što bi bilo suprotno interesima države, javnog morala ili interesima crkve, odnosno političke organizacije kada ove uvode cenzuru”.Pod odrednicom cenzura u „Prosvetinoj” Maloj enciklopediji podrazumeva se “prethodni državni nadzor nad štampom, filmom, predavanjima i svim drugim kulturnim i javnim manifestacijama, uz pravo vlasti da zabrani ono što ne želi da se objavljuje, u celosti ili delimično”.Sociološki leksikon definiše cenzuru kao “svako autoritarno ograničavanje i zabranu svakog (bilo od strane političkih, pre svega države, bilo od strane verskih ili drugih institucija) javnog izražavanja, zato što se ono smatra opasnim po vlast, društveni ili moralni poredak. U širem smislu, cenzura može značiti i ograničenje koje sami sebi namećemo iz straha da ne dođemo u sukob sa opšteprihvaćenim pravilima ponašanja, ili pak pod uticajem javnog mnjenja i pritisaka (autocenzura)”.Za Leksikon novinarstva cenzura je “kontrola sadržaja štampe i emisija radija, televizije, agencija, dokumentarnog filma i drugih oblika javnog informisanja. Cenzuru vrše državni organi, a u nekim zemljama i crkva, političke organizacije, vojni organi itd. Najčešće je preventivna radi ograničavanja ili sprečavanja da se objave informacije u reči i slici koje su suprotne interesima određenog društvenog sistema, određene vladajuće grupe i određenih moralnih normi i sistema vrednosti koji vladaju u datom društvenom sistemu. Postoji i tzv. suspenzivna cenzura koja se preduzima posle objavljivanja informacije – naknadno se zabranjuje rasturanje štampanih stvari”.Uprkos prisutnim poteškoćama, čini nam se da Skamel, ipak, daje relativno najprihvatljiviju definiciju cenzure, određujući je “kao sistematsku kontrolu sadržaja bilo kog sredstva komuniciranja, nekoliko ili svih njih, pomoću ustavnih, sudskih, administrativnih ili čisto fizičkih mera koje direktno ili uz svoju saglasnost nameće sila na vlasti”. I Zorica Bobić smatra da cenzura ne “podrazumeva isključivo i samo zabranu komunikacije u njenoj krajnjoj varijanti, već pre svega kontrolu čitavog komunikacijskog procesa”.  Dakle, cenzura u užem smislu znači zabranu izražavanja ili komuniciranja. Kao zakonska prisila znači zvaničnu akciju državnih ili paradržavnih organa radi sprečavanja pisanja, objavljivanja, prikazivanja određenih sadržaja, odnosno zabranu njihove distribucije.Zvanična cenzura bazira se na zakonu, ili odluci državnih organa u određenoj pravnoj formi ili proceduri. Nezvanična cenzura ne crpi snagu iz zakona, već, u najboljem, iz ubeđenja, a u najgorem iz neumoljivog ekonomskog ili političkog pritiska.    Skamel smatra da cenzuru može, ali i ne mora da prati nasilje, može, ali i ne mora da bude totalna, može, ali i ne mora da uključuje propagandu. Naime, pošto cenzor, pre svega, teži da utiče na mišljenje (ideje) primalaca određenih sadržaja, radi njihovog delovanja (ponašanja) u skladu sa interesima cenzora, odnosno vrednostima koje on utvrđuje, on teži da uspostavi kontrolu nad svim sadržajima. Neodgovarajuće sadržaje cenzor sprečava preventivnim ili supresivnim merama (tzv. negativna cenzura).    Ovaj autor smatra da su za određivanje da li se u jednoj zemlji primenjuje prava cenzura bitni koncept namere i sistematskog nametanja cenzure. Radi utvrđivanja vrste cenzure potrebno je istraživanje svih područja i metoda. Ukoliko se radi o sistematskoj kontroli svih sredstava komuniciranja praćenoj nametanjem sistematske propagande, može se govoriti o “totalnoj cenzuri”. U slučaju selektivne kontrole radi se o “delimičnoj ili selektivnoj” cenzuri, a gde je ona proizvoljna i nepostojana o “nasumičnoj” koja ima za cilj da zaplaši i ukoči, ali ne i da potpuno ograniči neželjeno izražavanje.    Marko Lopušina navodi mišljenje Zorice Bobić da “svaki sistem cenzure  gotovo uvek samo implicite raspolaže određenim spiskom nepoželjnih, odnosno zabranjenih tema. On obuhvata reči, pojmove, podatke, imena, ličnosti i dela, koje je u određenom sistemu i precizno određenim kontekstima  nedopustivo koristiti. Tako predmet zabrane može biti i jedna reč ili rečenica, ali i čitava knjiga ili film koji vređaju jedan od navedenih tabua. A vrlo često u fokusu cenzorskog interesovanja nađe se i sam stvaralac nepoželjnih poruka i dela.” Bitni elementi pojma cenzure su:  - Cenzor,  - poruka (ideja, informacija) čiji je sadržaj neprihvatljiv za cenzora, kao i kontekst u kome se

sadržaj nalazi,  - medij preko koga se poruka prenosi,  - primalac i odašiljalac (autor) poruke, tj. recipijent i emitent kao učesnici komunikacijskog procesa,  - akt zabrane, odnosno način sprečavanja širenja porukeKao cenzor najčešće se javlja država i njene ustanove, ali i crkva, razne društvene institucije i grupe, posebno tzv. grupe za pritisak, ali i pojedinci (npr. u funkciji roditelja, vaspitača i sl.).Cenzuru mogu da vrše i mase, javno mnjenje ili revnosni građani (samozvani čuvari morala ili vernici). Do situacija kada masa, narod ili gomila  preuzimaju na sebe ulogu cenzora, a često i egzekutora, dolazi u sredinama sa niskom i autoritarnom političkom kulturom bez demokratskih tradicija i ustanova. U izvesnom smislu, posebno u tržišnim privredama, kao cenzor može da se pojavi i tržište. Neki autori fenomen cenzure vezuju isključivo za državu i njene ideološke aparate, dok medije u privatnoj svojini posmatraju kao bastione slobode koji rukovođeni tržištem obezbeđuju utakmicu koja omogućuje pojedinačnim potrošačima da odluče šta žele da kupe. Džon Kin (John Keane), međutim, ukazuje na činjenicu da tržišta komunikacija parališu sama sebe, rađajući protivrečnosti i dileme koje obesnažuju njihovu pretenziju na otvorenost, univerzalnost i pristupačnost. Naime, neograničena utakmica ne osigurava uvek  slobodan ulazak na tržište. Tržišta su često “zaštićena”, jer na njima postoje  monopoli i karteli. “Neograničena tržišna utakmica u stvari teži da izrazito suzi mogućnost izbora nekih kategorija građana, naročito manjina i privremenih ili promenljivih većina. U borbi za publiku, recimo, radio i televizijske kuće znaju da će svoj udeo među gledaocima/slušaocima najlakše uvećati ako se budu međusobno otimali oko najbrojnijeg segmenta publike, nudeći emisije privlačne za mase. To vodi ujednačavanju programa i rasipnom umnožavanju istih tipova emisija. Opšta programska ponuda postaje oskudnija, repetitivnija i predvidljivija nego što bi morala biti. Neminovno, procene gledanosti dominiraju. Ali, gledanost zanemaruje etničke i regionalne manjine, gej-muškarce i lezbejke, zelene, stare, socijaliste i druge manjine.” Cenzura pretpostavlja odnos nejednakosti pošto cenzor ima moć koja ga stavlja iznad primaoca sadržaja, kako u pogledu pristupa informacijama, odnosno sadržajima, tako i u pogledu njihove selekcije, distribucije, korišćenja i kontrole.Cenzori se mogu razlikovati i po tome da li je njihov autoritet zasnovan na znanju (racionalan) ili na moći (iracionalan), odnosno po tome koliko su kompetentni.Sadržaj poruke (ideje, informacije) neprihvatljiv je za cenzora iz političkih, moralnih, estetskih, bezbednosnih razloga, radi zaštite opšteg dobra itd. Osim samog sadržaja, bitan je i kontekst u kome se on nalazi, tako da jedan isti sadržaj može biti dopušten u jednom simboličkom okruženju, a zabranjen u drugom komunikacijskom kodu. Zato nepoželljan sadržaj ne mora biti potpuno zabranjen, već se može naknadno intervenisati na poruci, koja se nakon promene koda, odnosno “komunikacijskog retuširanja”, pušta u opticaj.Poruka (ideja, informacija) se može prenositi putem televizije, radija, štampe, knjige, plakata, postera, rezglednice, fotografije, audio i video diskova, komjuterskih mreža, javnih predavanja i tribina i na druge načine.Poruka (ideja, informacija) može biti (delimično) cenzurisana ograničenjem publike, odnosno kruga primalaca (npr. emitovanje emisija u kasnim noćnim satima i sl.). Naime, na to da li će neka poruka (ideja, informacija) biti cenzurisana utiče i veličina i struktura publike kojoj je ona upućena. Sigurno je da će, pod pretpostavkom da prenose isti (za cenzora neprihvatljiv) sadržaj, pre biti cenzurisan list sa velikim tiražom, nego specijalizovani teorijski časopis namenjen uskom krugu čitalaca. Lepeza cenzorskog pritiska na emitente poruke je takođe veoma široka. Tako je prema Džordžu Bernardu Šou poslednji oblik cenzure – atentat. Na drugom kraju skale su oblici uređivanja tekstova od strane urednika (tzv. dobrovoljnih cenzora) i samocenzura autora. Između ovih ekstrema postoji čitava skala načina za sprečavanje širenja nepoželjnih sadržaja, od izrazito grubih koji se odnose na zabranu samih autora (i medija), preko klasičnih zabrana dela od strane pravosudnih organa, do veoma rafiniranih metoda političkog i ekonomskog pritiska.Poseban oblik cenzure (i cenzora) predstavlja autocenzura. Sam pojam je, u stvari, vezan za psihoanalitički pojam cenzure svesti kao permanentne funkcije selektovanja između nesvesnog, svesnog i predsvesnog. Superego (kolektivni autoritet) je cenzor prema Egu, a ovaj je cenzor u odnosu na Id. Na ove podsvesne mehanizme kojima pojedinci «dobrovoljno» ograničavaju i sužavaju vlastito izražavanje, pažnju je skrenulo iskustvo totalitarizma u dvadesetom veku. «Ispostavilo se da cenzura ne znači nužno svevideće oko i gvozdenu pesnicu dalekog autoriteta koji se uzdižu nad svojim podanicima. Ona se ne sastoji samo od iskustva, evociranog u uvodnim glavama Kafkinog Procesa, svih onih koji su živeli pod modernim despotijama i znaju šta znači kucanje na vratima u rano jutro. Cenzura može poprimiti potpuno drugačiji oblik. Ona može da odjekuje unutar nas, da se naseli u našem ja, da nas uhodi, kao privatni sekretar koji nas stalno podseća da ne smemo otići predaleko. Unutrašnji cenzor nas upozorava da je previše toga u igri – naš ugled, naša porodica, naša karijera, naš posao, zakonski postupak protiv naše kompanije (novinske kuće, radija televizije...). Zbog njega ćutimo kao zaliveni, drhtimo, uvek dvaput promislimo – i sve to uz osmeh. On priskače u pomoć preovlađujućem mišljenju i hrani «gramofonski um» (Džorddž Orvel). Njegova ruka stiže i do naše dece, prijatelja, podučavajući ih da ne kazuju ono što zaista misle.»

Na kraju, interesantna je i istorijska sudbina pojma cenzure. Za razliku od nekih drugih pojmova političke teorije koji su skoro uvek imali konstantne vrednosne konotacije, pojam cenzure je od pozitivnog značenja, kao «komponenta dobre vlade», koje je imao preko jednog milenijuma, postao u savremenom društvu, posebno u očima intelektualaca, izrazito negativno vrednosno opterećen. Ona spada u mere, ustanove i delatnost koje su u kulturnoj i političkoj javnosti veoma nepopularne i omražene.

           

Cenzura kroz istoriju

Kao institucija kontrole cenzura sprečava objavljivanje nepoželjnih sadržaja komunikacije i na taj način oblikuje sužanu javnost. Ona je starija od medija i poreklo vodi od kolevke demokratije - Stare Atine.Razvoj demokratije i političkih strasti naveo je još Platona da se založi za obavezni nadzor nad onima koji svojim govorom mogu da ugroze demokratiju jer je smatrao da uznemirenost i strast publike mogu dovesti do manipulisanja njome.Pronalazak štamparije 1440. godine, koji se vremenski poklopio sa širenjem ideja renesanse i reformacije, veoma je brzo naterao tadašnje vlasti da uspostave instituciju cenzure. Sprega crkvene i svetovne vlasti, naročito ojačana zbog činjenice da zahvaljujući štampi nova filozofska i politička učenja prodiru  u najudaljenije gradove kulturne Evrope, od 16. veka ima za posledicu uvođenje velikog broja ekstremno rigoroznih mera cenzure. U 16. veku cenzura se definiše kao postupak kojim se rukopis pre objavljivanja podnosi na ocenu vlasti, organa uprave, koji može zabraniti njegovo objavljivanje. Cenzura je, dakle, tada shvaćena kao prethodna dozvola i predstavlja najstariji način kontrole pisane reči.Bula Rimskog pape Leona desetog, od 1115. godine, utvrđuje odredbu po kojoj se u svim katoličkim državama Evrope ne sme štampati nijedna knjiga bez prethodnog odobrenja za tu svrhu imenovanih inkvizitora i cenzora.Sredinom 16. veka na udaru cenzure našle su se mnoge slobodoumne knjige toga vremena, a najvažnije odredbe o štamparstvu i zabranjivanju knjiga sakupljene su u čuvenim odlukama Tridenskog sabora.Situacija se ne poboljšava ni narednih godina, recimo u 18. veku u Francuskoj postoje cenzori čak i za pojedine grane nauke. Svaki štampani materijal morao je imati kraljevu dozvolu izraženu znamenitom formulom ''Jer je to naša volja''.Pod uticajem engleskih mislilaca i francuskih enciklopedista koji su zagovarali slobodu štampe, pravo slobode štampe se prvi put proklamuje u okviru Francuske revolucije. Od toga vremena počinje ustavno i zakonsko regulisanje slobode štampe shvaćene kao odsustvo režima prethodne kontrole. U istoriji novinarstva ostaće zabeležena uloga filozofa i pesnika Džona Miltona, koji će najpre biti žestok borac protiv cenzure poredeći cenzuru sa seoskim plemićem koji je mislio da će zatvaranjem kapije oterati vrane iz parka, dok samo koju godinu kasnije, uvođenjem Kromvelove diktature, on postaje cenzor, žestoko se obračunavajući sa idejama za koje se doskora vatreno borio. Ovako nešto radio je i veliki i vatreni lider jakobinaca Robespjer. Dok se borio za vlast njegovo geslo u borbi za slobodu štampe je glasilo: “Sloboda štampe mora da bude apsolutna i bezgranična ili ne postoji“. Po osvajanju vlasti bio je vatreni pobornik cenzure, pa njegov saborac Fransoa Babef pravi razliku između Robespjera „apostola slobode'' i Robespjera ''najozloglašenijeg tiranina''.Napoleon je bio ne samo rodonačelnik moderne cenzure, nego i preteča većine savremenih sadržaja i oblika propagande. On je uvideo veliku moć štampe, govorio je da četiri neprijateljske novine mogu da budu opasnije od sto hiljada vojnika, i odmah po osvajanju vlasti zaveo je strogu cenzuru ne da bi sprečavao izlaženje novina, nego da bi ih stavio u službu svoje osvajačke politike. On nije zabranjivao ni opozicione listove, ali je uslov nastavljanja izlaženja bio potpisivanje izjava vlasnika i urednika o vernosti režimu.Novinari su ga pratili na većini njegovih pohoda a on ih je neprestano upozoravao ''Mislite na to da u izveštajima o našim pobedama navodite samo mene, samo mene''. Ali zato vest o katastrofalnom porazu od Rusije nisu smele da objave ni jedne novine u Francuskoj.Napoleon je imao veoma razrađene metode u primeni cenzure i ostvarivanju drugih načina uticaja na štampu.Dvojni odnos prema slobodi medija pokazali su i lideri svih pokreta koji su se borili za osvajanje vlasti. Dok su se borili za vlast bili su zagovornici ideja o slobodi štampe. Njihovo osvajanje vlasti po pravilu bi označavalo početak ograničavanja slobode. Gde manje, gde više različiti oblici cenzure ostajali su do kraja vladavine - do kraha socijalizma kao praktičnog iskustva.Kada govorimo o cenzuri kao zabrani – cenzuri, valja pomenuti Karla Marksa kao najvećeg, najumnijeg i najdoslednijeg borca za slobodu i slobodu štampe.U istoriji srpskog novinarstva nastanak cenzure se vezuje za ime Miloša Obrenovića, koji je, iako nepismen ali veoma pronicljiv i lukav čovek, uvideo značaj i težinu štampe, pa je za prvog urednika

novine koje je pokrenuo ''Novine serbske'', 1834. godine, postavio svog ličnog sekretara i rodonačelnika srpskog novinarstva Dimitrija Davidovića.Pored toga, godinu dana pre pokretanja lista, knez Miloš doneo je Uredbu o cenzuri, a prvi cenzor je bio Lazar Todorović, ministar pravosuđa i prosvete.Ostalo je zabeleženo i Miloševo obraćanje Dimitriju Davidoviću: ''Ja sam vam i pre kazao, i sada vam opet kažem, ne stavljajte u novine ni rečice dok vam ja na to dozvolenije ne dam''.Karateristika totalitarističkih društva je postojanje raširene autocenzure. Do autocenzure dolazi kada subjekti, iz straha, uverenja ili koristi prihvataju čitav niz ideoloških i političkih mera kojima se ograničava sloboda javnog komuniciranja i stvaralštva, te ih formulišu kao vlastiti stav. Sloboda izražavanja mišljenja tako je zamenjena za neke važeće ideološke dogme, i na taj način sami stvaraoci ili potencijalni učesnici procesa komuniciranja odustaju od svojih načelno normalnih prava u ime  ''viših vrednosti''. U savremenim demokratskim društvima cenzura uglavnom prestaje biti centralni problem slobode javnog informisanja, a kao osnovni problem sve više se nameću različiti oblici manipulacija javnošću. Možda upravo zato što problem cenzure ne zavređuje pažnju u demokratskim društvima ona kao takva ili u svom neformalnom obliku nikada neće biti iskorenjena.

 

Razlozi za cenzuru

    Cenzori, a naročito država, tj. vlada kao najmoćniji cenzor, pozivaju se na mnoštvo razloga, odnosno osnova za cenzurisanje dela i ograničenje slobode govora. Neretko, ovi razlozi su neosnovani, odnosno neopravdani, ukoliko se posmatraju u kontekstu međunarodnog prava i prihvaćenih standarda, budući da je glavni motiv njihove primene suzbijanje kritičke misli, odnosno ideja koje su za aktuelnu vlast neprihvatljive.    U većini pravnih sistema u svetu, najuobičajeniji opšti razlog za ograničenje slobode izražavanja je zaštita prava drugih ljudi. Reč je, pre svega, o zaštiti privatnosti, časti i ugleda, kao i o zaštiti od kleveta. U mnogim zemljama građanski, odnosno krivični zakoni sankcionišu klevetu i uvredu.     Sloboda informisanja sužava se i iz razloga javnog interesa, što Evropski sud za ljudska prava dopušta samo u slučaju izražene društvene potrebe. Zvanična objašnjenja za ograničavanje nekih informacija, često su s pravom praćena skepticizmom, budući da se razlozima javnog interesa pojedinci iz vlade brane od neprijatnosti vezanih za njih same (lično i profesionalno).    Nacionalna, kao i bezbednost države, se najčešće navodi kao razlog za cenzuru, odnosno tajnost i poverljivost pojedinih informacija. Takođe i očuvanje, odnosno sprečavanje narušavanja javnog reda i mira može biti povod za jedan vid sprečavanja izražavanja mišljenja, odnosno zabranu manifestovanja političkog opredeljenja.    Briga za javni moral, kao i običaje zajednice, predstavlja ograničenje slobode izražavanja prihvaćeno i međunarodnim standardima ljudskih prava, ali samo ukoliko je to zaista neophodno i predviđeno zakonom. Pri tome, ne bi trebalo uvoditi restrikcije kojima se ugrožava sloboda izražavanja manjina, čak iako je njihovo mišljenje šokantno i uvredljivo za većinu.    Najčešći razlozi za restrikcije su opscenost, pod kojom se podrazumevaju uvredljivi, nepristojni i pornografski sadržaji, blasfemija (psovanje, bogohuljenje) i nasilje. Od ovakvih uticaja štiti se, pre svega, mlađi deo populacije.    U jednom broju zemalja jezička i kulturna hegemonija dominantne grupe održava se pomoću cenzure, odnosno lišavanja manjina prava na upotrebu njihovog jezika i razvoj vlastite kulture. Osnov za cenzuru su i različite forme propagande. Međunarodnim sporazumima utvrđeno je da ratnu propagandu treba zabraniti zakonom. Međutim, ni u međunarodnom pravu ni u različitim pravnim sistemima ne postoji opšteprihvaćena definicija ratne propagande. Pored ratne postoji i vladina propaganda koja obično izražava političke i ideološke stavove, a njima suprotne kvalifikuje kao antivladinu propagandu, u nekim zemljama kažnjivu po krivičnom zakonu.Povezane sa vladinom propagandom su medijske predrasude i dezinformacije. Promišljena manipulacija vestima i informacijama u službi interesa vlade, rasne grupe, ideologije ili pojedinca može uzeti formu restrikcije pristupa medijima drugih političkih, socijalnih ili etničkih grupa. Takođe, neravnoteža u reportažama u smislu naglašavanja jednih, a potcenjivanja drugih, događaja i činjenica i pritisci na novinare koji se izlažu opasnosti nepristrasnog izveštavanja, neki su od oblika medijskih predrasuda. Dezinformacije se odnose na namerno širenje neistinitih ili poluistinitih informacija u cilju manipulacije, odnosno uticaja na javno mnjenje u vezi sa određenom situacijom ili događajem, odnosno radi stvaranja klime straha i nepoverenja, kao podteksta za određenu akciju.Osnov za cenzuru su i državne, vojne, službene, poslovne i druge tajne. Proširenje područja poverljivosti, odnosno ekstenzivno primenjivanje pojma tajne u mnogim oblastima života, pravda se često argumentom o nacionalnoj bezbednosti, odnosno veličinom i tehničkom složenošću moderne vlade.Kao što se vidi, jedan broj razloga za cenzuru u medijima priznaje i međunarodno pravo, odnosno

usvojeni međunarodni ugovori i povelje, kao i važeći standardi poštovanja (i ograničavanja) ljudskih prava. Drugi razlozi motivišu autoritarne države, iako ih eksplicitno ne navode. Naprotiv, totalitarni sistemi, ukoliko cenzurišu iz razloga koji su po prihvaćenim standardima neopravdani, ili prikrivaju takvu vrstu cenzure, tj. negiraju da ona uopšte postoji, ili je podvode i pravdaju nekim od priznatih i međunarodno prihvaćenih razloga.

 

Metodi i mehanizam delovanja cenzure u sferi medija

    Instrumenti, metodi i tehnike cenzure odnosno, sprečavanja ili kontrole komunikacije veoma su brojni i raznovrsni. Uključuju različite zvanične i nezvanične, javne i tajne, pravne i ideološke, neposredne i posredne, policijske, finansijske, elektronske, telekomunikacione, kompjuterske i druge mehanizme. Za Zoricu Bobić «simbolički karakter cenzorske prakse pokazuje se i u činjenici da se njen metod zasniva pre svega na ceremoniji žrtvovanja anomičnih (a samim tim i na izvestan način izuzetnih, jer se izuzetnost ovde razume pre svega kao odstup od pravila, dakle i normi) pojedinaca i njihovih dela, kako bi se grupa (zajednica) spasila od raspada».     Po Majklu Skamelu cenzura deluje kroz podvrgavanje kontroli unutrašnjih i spoljašnjih izvora informisanja. Pod unutrašnjim izvorima informisanja podrazumevaju se:  1. štampa  2. radio-televizija  3. izdavaštvo i   4. obrazovanjeSpoljašnji izvori informisanja su:  1. PTT veze  2. spoljašnji radio-televizijski programi i  3. useljavanje, iseljavanje i režim putovanje preko državne granice.U većini zemalja zakonom o štampi određena su pravila koje se odnose na štampanje, objavljivanje i elektronske medije. Ovi propisi često određuju i prava i odgovornosti novinara. Postojanje zakona o štampi ne predstavlja samo po sebi ugrožavanje slobode izražavanja, ali je zloupotreba zakona o štampi radi tobožnjeg unapređenja slobode štampe raširena u svetu.Štampa je, u celini gledano, nešto manje izložena cenzuri nego radio i televizija, posebno u zemljama sa većim procentom nepismenog stanovništva. Iz istih razloga (uzak krug recipijenata), u celini uzevši, u uslovima relativne konkurencije i pluralizma, veću slobodu, odnosno širinu za kritiku društva i njegovih vrednosti, imaju listovi, odnosno časopisi sa manjim tiražima.Pored sudskih zabrana, vlade svoj uticaj u značajnim listovima obezbeđuju nacionalizacijom, kada ostvaruju neposredno upravljanje, ili, manje direktno, osnivanjem «saveta za obezbeđenje slobode štampe» odnosno drugih tela sa sličnim nazivima i istim zadatkom. Mogući su, takođe, i ekonomski pritisci: uskraćivanje vladinih i zvaničnih oglasa, kao značajnog izvora prihoda, ograničenje uvoza repromaterijala, manipulacije u primeni poreskih zakona i, konačno, otkupljivanje novina i listova od strane vlade.Prioritetni cilj svake vlade je ostvarivanje uticaja na radio i, posebno, televiziju, zbog ogromne moći ovih medija. U državni radio i televiziju se uvode vladini, odnosno službenici vladajuće partije, koji određuju uređivačku politiku. Postoje i ekonomski metodi (nametanje budžetskih i zakonskih obaveza), dok se emitovanje alternativnih medija otežava raznim metodama.Značajan oblik preventivne cenzure je izdavanje odgovarajućih «uputstava», «smernica», odnosno «direktiva» urednicima od strane vlade. Ovi dokumenti mogu varirati od obaveznih, preko preporuka, pa do jednostavnih zahteva ili upozorenja putem telefona, elektronske pošte ili lično. Neformalni, odnosno «konsultativni» metodi primenjuju se u zemljama u kojima vladini činovnici lično kontaktiraju sa urednicima, radi ostvarivanja uticaja na sadržaj štampe. Liste zabranjenih sadržaja (tema) obično nisu dostupne javnosti.  Suspenzivna (punitivna) cenzura obuhvata sve faze od inicijalnog publikovanja ili emitovanja sadržaja (verbalnog, vizuelnog ili štampanog) do njegovog prenošenja, odnosno rasprostiranja. Ona može uključiti svaku zakonsku akciju preduzetu protiv sadržaja koji je već u javnosti, uključujući i zaplenu, spaljivanje knjiga ili vizuelnog materijala ili konfiskaciju tehničkih sredstava pomoću kojih je dati sadržaj produkovan (video i audio oprema, računari...). Moguća je i opresivna ili arbitrarna primena primena zakonskih odredbi koje se odnose na klevetu, kao i drugih zakona protiv novinara. Uopšte uzev, smatra se da demokratske zemlje primenjuju uglavnom suspenzivnu cenzuru, odnosno da cenzorsku funkciju poveravaju sudovima, budući da sud poštuje zakone, a cenzor svoje mišljenje.Akcija zabrane rada nekog medija, odnosno zatvaranje radio ili televizijske stanice ili lista, da bi se sprečilo dalje širenje nekog sadržaja, može biti preduzeta i u smislu preventivne i u smislu suspenzivne cenzure. Ekonomski pritisci na medije od strane vlade ili privatnih monopola su ozbiljni i veoma prisutni oblici

ometanja njihovog rada. Većina «nezavisnih» novina, radio i TV stanica uglavnom se finansira prihodima od oglašavanja. Stoga su ovi mediji ponekad prisiljeni da popuste pred pretnjama vladinih ili privatnih oglašivača, ili propadaju, svesno prihvatajući ovaj rizik. Vlade, kao sredstvo pritiska, koriste i svoj monopol na papir, odnosno drugi materijal neophodan za rad medija.Ubrzani procesi ukrupnjavanja, odnosno vlasničke (i ostale) koncentracije štampanih i elektronskih medija širom sveta, objektivno predstavljaju opasnost za slobodu izražavanja. Nekolicina moćnih organizacija može upravljati, kako unutrašnjim, tako i međunarodnim tržištem, što može imati za posledicu da javnosti o pojedinim pitanjima bude dostupan samo uzak krug mišljenja, u skladu sa interesima vlasnika, da novinari zbog komercijalnih interesa prihvataju kompromise, a da standardi opadaju zbog nedostatka konkurencije.U pojedinim zemljama vodeći listovi su vlasništvo jednog broja političara, odnosno uticajnih porodica, povezanih sa političkim partijama. Međutim, slična je opasnost i u zemljama u kojima je većina medija pod kontrolom države, odnosno vladajuće partije. Kontrola varira od suptilne do pretvaranja medija u glasnogovornike pojedinaca, odnosno partija.U mnogim zemljama osnivaju se posebna tela koja se nazivaju veća, komiteti, ili slično (self-regulating bodies) u štampi i drugim medijima sa zadatkom da očuvaju slobodu štampe. Zadaci ovih tela su i da obezbeđuju profesionalne i komercijalne standarde, razmatraju žalbe i prate restrikcije koje se odnose na prikupljanje informacija od opšteg interesa i značaja. Uspeh ovih tela zavisi od poverenja koje uživaju kod vlada, javnosti, novinara, uprave i vlasnika medija. U jednopartijskim državama je čest slučaj da je članstvo u upravnim odborima medija rezervisano samo za članove ili simpatizere vladajuće stranke, čime se zapravo ne ostvaruju ciljevi profesije i javnosti, već otvoren vladin uticaj na medije.Na meti cenzure je i traganje za informacijama, odnosno njihovo primanje. Tako vlade teže da drže pod kontrolom izvore informacija, kao i da novinarima i drugim istraživačima postave razne prepreke, da bi ih sprečili da publikuju podatke do kojih su došli. Pri tome se, pored ostalog, koriste: kontrola zvaničnih novinskih izveštaja i autorizovani brifinzi, stavljanje oznake «poverljivo» na informacije, restrikcije u uvozu i izvozu filmova i publikacija, uskraćivanje ili restriktivno izdavanje viza i akreditacija za putovanje unutar zemlje i u inostranstvo, restrikcija pristupa zvaničnim i nezavisnim izvorima, kao i davanje informacija samo glavnim agencijama i biroima.Konačno, moguće je i sprečavanje, odnosno otežavanje samog saopštenja informacija od strane vlada i to ne samo zakonskim sredstvima, nego i ekonomskim merama, pre svega povećanjem samih troškova saopštavanja.

 

Mediji kao objekti cenzure

    Dijapazon objekata cenzure u praksi je znatno širi od medija koje Skamel navodi kao unutrašnje i spoljašnje izvore informisanja.Za cenzora nije bitan samo sadržaj koji cenzuriše, već i priroda medija kojim se on prenosi, budući da nisu svi prenosioci poruka podjednako otvoreni za sve slojeve ličnog i kolektivnog iskustva primalaca, odnosno nemaju podjednaku moć ubeđivanja. Kako primećuje Ratko Božović: “već sada je postalo jasno da je lakše obmanjivati sugestivnošću zvučnih i vizuelnih “prizora” nego trivijalnošću i istrošenošću reči”.  Iz tog razloga se upravo mediji (naročito elektronski) nameću kao dominantni objekti cenzure u savremenom svetu. Pored ovog – kvalitativnog momenta, kao što smo već naznačili, značajan je i kvantitativni, odnosno broj ljudi kojima se sadržaj putem medija upućuje.U mnogim zemljama govor koji je dozvoljen u malim privatnim krugovima, neprihvatljiv je u javnim istupima. Javni istupi (na radiju ili televiziji) mogu se zabranjivati trajno ili privremeno, pojedincima ili grupama. Takođe, istupi su ograničeni i takozvanim «verbalnim deliktima» koje utvrđuju krivični i drugi zakoni pojedinih zemalja.Meta cenzure su i radnici u medijima, naročito urednici, izdavači i novinari. Budući da je uređivačka politika medija od prvorazrednog značaja, države koriste bezbroj načina kontrole i uticaja, da bi ih uskladili sa svojim ciljevima.Uticaj na novinare ostvaruje se sistemom registracije, licenci i akreditacija, davanjem otkaza zbog kritike vlade, izražavanja vlastitih političkih pogleda, izražene sumnje u zvaničnu verziju događaja, sindikalnih aktivnosti i odstupanja od zvaničnih političkih stavova. Novinari su, pored toga, i žrtve pretnji, upozorenja, ucena, ali i napada, mučenja, kidnapovanja, ograničenja kretanja, hapšenja, pa i ubistava. Uticaj na novinare negde se pokušava ostvariti i pomoću mita i korupcije.Cenzura štampanih stvari odnosi se pre svega na novine i časopise, ali i knjige.Značajan broj zemalja ima zvanična cenzorska tela, odnosno organe koji motre na sadržaj novih publikacija, a neke i zvanično objavljuju liste zabranjenih knjiga. Negde je kažnjivo i samo posedovanje nekih vrsta zabranjene literature. Posebna pažnja posvećuje se udžbenicima, koji se cenzurišu u mnogim zemljama.

Uprkos premoći elektronskih medija u većini zemalja, bitke za slobodu štampe vode se i oko novina i žurnala. Magazini i žurnali sa malim tiražima, često su meta cenzure, naročito u zemljama sa malo ili nimalo nezavisnih izdanja.Radio je jedno od najraširenijih sredstava masovnog komuniciranja, i najznačajnijih izvora informisanja, naročito u zemljama sa visokim procentom nepismenog stanovništva. U nekim zemljama on funkcioniše isto kao i štampa, ali je njegov rad dodatno regulisan brojnim pravilima i direktivama, koji variraju od zemlje do zemlje.Sve radio stanice moraju da obezbede dozvolu za rad, kao i određenu frekvenciju, koju dodeljuje država, u skladu sa međunarodnim sporazumima. Ove dozvole se mogu i opozvati, a njihovo davanje je često praćeno i postavljanjem određenih uslova, koji mogu da se tiču i ukupne političke i vrednosne orijentacije medija.Uobičajeno je da se zabranjuje emitovanje određenih sadržaja, ali neke zemlje idu tako daleko da omogućavaju prodaju (pa čak i samo posedovanje) radio prijemnika koji primaju samo određene programe (Severna Koreja). Radio ometanje (radio jamming), mešanjem frekvencija ili prekidanje programa muzikom i sl., se često koristi od strane vlada protiv radio stanica koje imaju opoziciona gledišta, kao i protiv stranih programa za koje se tvrdi da šire «neprijateljsku propagandu».Televizija je svakako najpopularniji i najmoćniji medij. Televizijski program je teško pratiti sa stanovišta cenzorske prakse, zbog brzih izmena programa, skupih tehnika snimanja, produkcije iza scene, uređivačke procedure i teškoća u pribavljanju originalnog materijala i dr. U većini zemalja televizija se otvoreno kontroliše od strane države, a tamo gde to nije slučaj, ipak postoje pravilnici izdati od strane vlade, ili nezavisna uređivačka tela koja izdaju smernice, odnosno direktive, često veoma rigidne, organizacijama koje emituju program. U mnogim zemljama dozvoljava se privatizacija radija, daleko lakše nego televizije, koja se prećutnim sporazumom smatra zavisnom od vladine kontrole. Tako se u njenim programima, posebno u vreme izbora, opozicionim partijama ne obezbeđuje jednak tretman, pristrasno se prikazuju pojedini događaji i slično.Novu etapu u razvoju televizije svakako označava razvoj satelitske i kablovske televizije, čime se neki od postojećih problema prevazilaze, a stvaraju se neki novi (konflikti nacionalnih zakona o televiziji, interesi multinacionalnih kompanija i dr.).Baze podataka i druge kompjuterizovane informacije čine dostupnim ogromne količine informacija, što će internet (globalnu kompjutersku mrežu) u bliskoj budućnosti učiniti najmoćnijim od svih medija. Poseban problem predstavlja osetljivost pojedinih podataka, ili kombinacija podataka, s obzirom da je teorijski, pristup ovim bazama podataka neograničen, uprkos sve razvijenijim sistemima zaštite.Kompjuteri sa sposobnošću čuvanja, analiziranja, kodiranja i dekodiranja informacija, postaju najmoćniji i, istovremeno, najranjiviji instrument prikupljanja i širenja informacija. Iako ova oblast još nije detaljno razrađena zakonskom regulativom ni u razvijenim zemljama, ipak postoji nekoliko «cenzorskih» zakona koji se posebno bave širenjem informacija preko kompjuterskih mreža.Neke zemlje pokušavaju da kontrolišu pristup globalnoj kompjuterskoj mreži, Internetu, zabrinute zbog potencijalno opasnih sadržaja, a pre svega moralno neprihvatljivih poruka koje se odnose na seks i razvrat. Tako je početkom 1996. godine Kongres SAD, na predlog dvojice senatora, izglasao, a predsednik Bil Klinton (Bill Clinton) potpisao novi zakon o «kompjuterskoj pristojnosti» koji predviđa zabranu opscenih i pornografskih sadržaja na Internet-u. Međutim, Vrhovni sud je odbacio ovaj zakon s obrazloženjem da je on u suprotnosti sa Prvim amandmanom Ustava SAD kojim je zaštićena sloboda izražavanja, odnosno zabranjena cenzura. U zapadnoevropskim zemljama propagatorima rasističke, antisemitske i neonacističke ideologije prete stroge kazne, a nezaustavljivo širenje supermreže informacija, na kojoj su prisutni najrazličitiji sadržaji među kojima su i oni koji se odnose na seks, religiju i politiku – tabu teme u islamskom svetu, izaziva veliku zabrinutost režima u najkonzervativnijim zemljama Bliskog istoka. Iako je po mišljenju mnogih sociologa i pravnika globalna kontrola Internet-a čisto utopijska ideja, pitanja organizacije borbe protiv nepoželjnih poruka na Internet-u kao i normativno-pravnog uređenja načina njegovog korišćenja ostaju ne samo otvorena, već i, srazmerno povećanju broja korisnika i širenju mreže, aktuelnija za sve veći broj zemalja.

 

Društveno-politički aspekti cenzure u medijima

    Cenzura je, kao što smo ukazali, veoma stari instrument široko primenjivan radi očuvanja uticaja, moći, autoriteta, bogatstva i ugleda bogova, kraljeva, careva, sultana, faraona i drugih vlastodržaca, ali i sveštenika, partijskih moćnika i struktura na kojima su njihove pozicije počivale, a koje su mogle da budu ugrožene iznošenjem činjenica ili kritičkih opservacija o njima. Ona je mera koju su primenjivali najrazličitiji režimi i sistemi: teokratski, aristokratski, oligarhijski, despotski, demokratski, populistički, fašistički, bonapartistički, buržoaski, socijalistički, komunistički, nacionalistički, republikanski, monarhistički, itd.

Imanuel Kant je smatrao da “vlast koja bi bila izgrađena na principima dobrohotnosti prema narodu, kao što je očeva prema deci, tj. očinska vlast (imperium paternale)  u kojoj su podanici prisiljavani da se ponašaju samo pasivno, kao nedorasla deca koja ne mogu razlikovati šta im je istinski korisno ili štetno, nego moraju čekati kako na sud poglavara države o tome na koji način oni treba da budu srećni, tako i na poglavarevu dobrotu da on hoće njihovu sreću: takva vlast je najveći despotizam koji se može zamisliti (uređenje koje ukida svaku slobodu podanika koji onda uopšte nemaju nikakva prava).” Problem slobode stvaranja nije sasvim jednostavan ni u društvima sa veoma razvijenim demokratskim odnosima. Naime, sloboda uopšte, pa i sloboda stvaranja i izražavanja čoveka nikad nije apsolutna. Ona je ograničena limitima koje postavlja društvo, odnosno pravima i slobodama drugih ljudi. Neophodno je uspostavljanje ravnoteže između slobode i ograničavanja, a ograničavanje ima smisla ako se njime ostvaruje neka druga sloboda, odnosno vrednost.  Međutim, uvođenje zabrane u jednom domenu radi zaštite neke slobode, može, zbog povezanosti i međuuticaja, narušiti slobodu u trećem domenu.Mnoge stvari koje samo po sebi ne nanose zlo i potpuno su prihvatljive u pojedinim okolnostima, mogu biti neprimerene, odnosno šokantne u drugom kontekstu. Njihov karakter može izmeniti društvena konvencija, tj. pravilo koje je zajednica utvrdila i po kome se ponaša. Naime, zajednica je ovlašćena da zahteva poštovanje svojih običaja, dozvoljavajući nekonformistima pravo da traže promenu preovlađujućih stavova, ali da te stavove, u međuvremenu, ne izvrgavaju ruglu. Ključno pitanje je gde, ko i kako određuje limite sloboda i prava, odnosno utvrđuje interese zajednice.Opšta saglasnost o društvenim problemima se ne podrazumeva, nego se ona mora postići nametanjem ideologije klase na vlasti. “Svaki vladar teži da postoji samo jedna vlada (njegova) i jedan način mišljenja (njegov)”. “Težnji za totalnom kontrolom fizičke realnosti odgovara težnja za totalnom kontrolom ljudskog mišljenja, verovanja i ponašanja.” Razlika između delovanja cenzure u demokratskim i autoritarnim državama nije toliko u samom načelu, već pre svega u stepenu. Svaka vlast teži da se širi do krajnjih granica, ali je veoma značajna razlika između one koja je nesputana i one koja je ograničena (drugom vlašću, tj. adekvatnom primenom principa podele vlasti, zakonima, običajima i dr.). Drugim rečima, svaka vlast je podozriva prema svojim kritičarima, ali ona ih tretira kao neprijatelje koje treba uništiti samo tamo gde ima politički i ideološki monopol koji nije institucionalno ograničen.Džon Kin uočava da su prvi zagovornici «slobode štampe» o problemu cenzure najčešće razmišljali kroz paradigmu negativne slobode, tj. tretirali su je kao slobodu pojedinaca ili grupa da se izraze bez prethodnog spoljašnjeg ograničenja i da budu obavezani jedino zakonom o čijem sprovođenju brine vlast. Sami mediji komunikacije svođeni su na pasivnog i neutralnog provodnika obaveštenja o svetu, pri čemu je zanemarena činjenica da i oni sami unapred strukturišu ili «iskrivljavaju» proces kojim pojedinci primaju mišljenja. “Ljudi su uvek i svugde ukorenjeni u komunikativne prakse, i pomoću njih konstruisani; među te prakse spadaju i medijske strukture, koje postavljaju dnevni red, ocrtavaju obrise mogućih značenja, i time oblikuju ono što pojedinci misle, raspravljaju i čine iz dana u dan.” Nosioci vlasti u totalitarnim režimima prema pitanjima slobode informisanja i medija odnose se isključivo utilitarno, odnosno ove oblasti ih zanimaju samo u funkciji očuvanja i učvršćivanja vlasti. Jedina kočnica u primeni cenzure njima su negativni unutrašnji ili spoljašnji politički efekti ove nepopularne mere. Deklarativno, oni se zalažu za poštovanje ljudskih prava, a u praksi pojedinca-građanina, tretiraju isključivo kao objekt vlasti. Cenzura je suštinska za tiraniju, a zloupotreba moći koja je oličena u cenzuri, može voditi svim drugim zloupotrebama.Tako je, zapravo, pitanje o vrsti i karakteru cenzure, pitanje o prirodi društva u kome se ona primenjuje.Ipak, formalno gledano, u današnjim razvijenim demokratskim društvima prihvaćen je princip slobode stvaralaštva (izražavanja) i nužnosti dokazivanja štetnosti određenih sadržaja u konkretnim slučajevima primene cenzure. Naime, sloboda izražavanja je pravilo, a cenzura izuzetak, koji se, saglasno teoriji o “dozvoljenim ograničenjima”, primenjuje:  1. samo kada je to neophodno,  2. u slučajevima koji su jasno utvrđeni zakonom i   3. u skladu sa zakonom.Svakako, postojanje slobode izražavanja podrazumeva i postojanje moralne i društvene odgovornosti pojedinca za korišćenje ove slobode.Danas se, dakle, u demokratskom svetu sloboda izražavanja ne smatra svojinom bilo kog političkog sistema ili ideologije, već kao univerzalno ljudsko pravo, definisano i garantovano međunarodnim pravom. Od slobode izražavanja neodvojivo je i pravo čoveka da bude informisan (right to know). Sloboda izražavanja i sloboda informisanja nisu samo osnovi za humani razvoj pojedinca, već su od esencijalnog značaja za njegov pun demokratski anganžman u upravljanju društvom. Bez potpune informisanosti građani ne mogu kritikovati politiku. Bez slobodno izgrađenih gledišta oni ne mogu

doprinositi političkim i socijalnim promenama.

 

Zaključak

    U savremenim društvima «komunikacijskog izobilja» cenzura u svom klasičnom obliku skoro da predstavlja anahronizam, ali izvedeni i usavršeni oblici manipulacije i industrijskog oblikovanja svesti, predstavljaju njihov neodvojivi deo.     Pored toga, izgleda da nije presudan društveni sistem koji se služi industrijom svesti, već njen društveni zadatak koji je svuda isti: ovekovečiti postojeće vladajuće odnose, što uostalom rade sve ideologije. Pri tome, oblast medija, koji se «disciplinuju iz straha od slobode» samo je jedan od podsistema koji su svi usmereni ka istom cilju.    U navedenom kontekstu grupe na vlasti sprovode cenzuru i kao represivno sredstvo kulturne politike. Razlike između pojedinih društava ovde nisu u principu, već u stepenu, tj. širini i sveobuhvatnosti cenzure, njenoj pravnoj formi, formalnom postupku i proceduri, jasnim kriterijumima, postojanju posebnih organa sa utvrđenim ovlašćenjima, javnošću njihovog rada i sl. Ove razlike ne proizilaze isključivo iz karakteristika političkog sistema, već i ukupnog nivoa razvoja društava i njihovih (demokratskih) tradicija.    Ovim radom pokušali smo da kritički rasvetlimo fenomen cenzure (u medijima), da pokažemo razmere njenog ispoljavanja i opišemo posledice njenog dejstva. Cenzura želi da mnoge događaje izbriše iz pamćenja, da uspostavi svoje istine i merila. Masovni mediji kao sredstva oblikovanja i predstavljanja različitih mišljenja čine savršeni instrument za takav poduhvat. Ipak, u dugoj trci kroz istoriju cenzori i inkvizitori su uvek gubili. Danas, u doba hiperinflacije sredstava komunikacije, cenzura deluje tajnovito i voli da se prerušava. Imena pod kojima se ona može javiti mogu delovati krajnje milozvučno i bezazleno. Zvanično, malo gde ona postoji. Nezvanično, prisutna je u najrazličitijim oblicima i u najrazličitijim delovima sveta.

 

LITERATURA1. A Dictionary of the Social Sciences, Tavistock Publications, London, 1964. 2. Đuro Šušnjić, Ribari ljudskih duša, Mladost, Beograd, 19843. Encyclopedia of Sociology, The Dushkin Publishing Group Inc, Guilford, Conneticut, 1974.4. Edvard Herman, Robert V. Mekčesni, Globalni mediji, Clio 2004.5. Živorad Đorđević, Uvod u novinarstvo, Beograd 2005.Ljubomir Tadić, Nauka o politici, Rad, Beograd, 1988.6. Zorica Bobić, Ubiti pticu rugalicu, Novinarstvo, 3-4, Beograd, 1990.7. Zagorka Golubović, O «samoupravnoj cenzuri», Književna kritika, 3-4, Beograd, 1990.8. Imanuel Kant, Um i sloboda, Mladost, Beograd, 1974.9. Michael Scammell, Censorship and its history – a personal view, u Article 19, Times books, New York, 1988.10. Marko Lopušina, Crna knjiga – cenzura u Jugoslaviji 1945-91, Fokus, Beograd, 1991.11. Ratko Božović, Pogovor u knjizi Ž. Kazneva Sociologija radio-televizije, BIGZ, Beograd, 1976.12. Hans Magnus Encesberger; Nemačka, Nemačka, između ostalog, BIGZ, Beograd, 1980. 13. Džon Kin, Mediji i demokratija, Filip Višnjić, Beograd, 1995.

 

Jelena S. PopovićDiplomski radKosovska Mitrovica, 2008. godineUNIVERZITET U PRIŠTINI, FILOZOFSKI FAKULTET-KATEDRA ZA ŽURNALISTIKUMentor: doc.dr. Živorad Đorđević