Charles G. FinneyVeliki propovednik probuđenja

GLAS JEVANĐELJA, J. Kalko

SadržajDetinjstvo i mladost.............................................................................1

Obracenje.............................................................................................3

Posle obracenja...................................................................................8

Propovedanje.....................................................................................10

Probudenja.........................................................................................14

Dalja duhovna sluzba........................................................................18

Predavanja o probudenju..................................................................22

Oberlin................................................................................................24

Korak dalje..........................................................................................26

Poslednji dani.....................................................................................30

i

Detinjstvo i mladost

Detinjstvo i mladost

Čarls Finej (Charles G. Finney) se rodio 29. avgusta 1792. u graduVaren (Warren), država Konetikat (Connecticut) u Americi. Dve godinenakon njegovog rođenja, roditelji su se preselili na pusto, do tada slabonaseljeno područje na čije tlo je retko kročila noga propovednika. Novinaseljenici su otvorili školu i tako su se pobrinuli da njihova deca buduobrazovana. Čarls je čak do 16. godine pohađao školu i to sa jakodobrim uspehom tako da je na kraju dobio diplomu da i sam naučava uškoli. Što se tiče njegovog duhovnog obrazovanja, za to nije imaouslova a situacija se još više pogoršala kada su se njegovi roditeljipreselili južno od jezera Ontario gde je duhovni život bio skoro na nuli.

Kao dvadestogodišnjak počeo je da naučava u Nju Džersi. U istovreme je bio samouk. Godine 1818. posle kratkog boravka u domusvojih roditelja otišao je u grad Adams u državi Nju Jork, da bi radio uadvokatskoj kancelariji i da bi se posvetio praktično i naučno studiranjuprava.

Ovde je po prvi put u svom životu, kao dvadestšesto godišnji mladić,došao pod uticaj hrišćanske zajednice. Sveštenik te crkve je biogospodin Gale, obrazovan čovek, ali više značajan po duhovnosti istrogom propovedanju.

Iskrenost i ozbiljnost koju je pronašao u mladom pravniku je brzoprivukla pažnju sveštenika, pa je stupio sa njim u kontakt i svakiponedeljak ga je posećivao. Razgovori koje su vodili su se uvek ticalineke ozbiljne teme. I uprkos tome moga pitanja su mladom Finejuostala nerasvetljena: Da li je pokajanje stanje ili delo čoveka? Da li jepromena koja se tada odigrava u čoveku ono što nazivamo

1

nanovorođenje? I kako treba da razumemo tu promenu? Da li jedovoljno samo očekivati ovu unutrašnju duhovnu promenu ili je trebanekako ubrzati svojom odlukom? I ako nanovorođenje ima neštozajedničko sa verom − šta je to? Šta je vera? Verovati sigurno nepodrazumeva samo znati i priznati da je sve što govori Biblija istina?Nije li to pre posledica unutrašnje promene na koju čovek mora čekatidok se Bogu ne svidi da je učini?

Marljivo je proučavao Pismo na koje su ga pored ostalog, upućivale ipravničke knjige. Redovni molitveni sastanci koje je posećivao mu nisudali odgovore na ova pitanja. Iako je u Bibliji pronašao obećanja, videoje da molitve za probuđenje crkve nisu bile odgovorene. Sumnjao je daproblem leži u duhovnom životu ljudi koji su se molili ili u njihovoj veri uobećanja. Kada su ga jednog dana upitali da li želi da se mole zanjega, on je odgovorio: "Ne znam čemu bi mi služile vaše molitve? Vise stalno molite a niste dobili ono za šta se molite, molite se celovreme od kako sam u Adamsu za probuđenje a ono nikako da se desi.Molili ste za dar Duha Svetog a još uvek plačete nad svojom mlakošću.Već ste se toliko dugo molili da bi to trebalo da bude dovoljno daisterate đavola iz grada. Kada bi vaše molitve imale neku silu to biimalo neke vidljive posledice ali ovako vašim molitvama i plaču kao danema kraja."

Ovo ga je još više teralo da proučava Bibliju, u kojoj je tražio odgovorena ova pitanja. "Tada sam shvatio," kaže Finej "zašto ih Bog nijeuslišio, i to zato, jer se ne mole sa verom, da će dobiti ono što im jeBog obećao." Sledeće dve godine nije dozvolio da ga iko osim SvetogPisma vodi i savetuje. U ovom razdoblju njegovog traženja iunutrašnjeg nemira je došlo i do njegovog obraćenja. Pogledajmo nablagoslovene posledice njegovog obraćenja!

2

Obracenje

Obraćenje

Desilo se to jedne zime 1821. jedne nedelje, kada je Čarls Finej kao29. godišnji mladić odlučio da sredi svoj odnos sa Bogom i napravireda u svojoj savesti. Ali uvek kada bi počeo revnosno da čita Bibliju ida se moli odjednom ga je obuzeo neki čudan strah od ljudi. Plašio seda će neko primetiti ovu njegovu duhovnu promenu. Zbog straha, daga neko ne bi čuo, plašio se moliti javno i glasno. Samo što bi začuoneke korake, brzo bi sakrio Bibliju među ostale svoje knjige. Sasveštenikom čiju je zajednicu do tada redovno posećivao se više nijeusuđivao sretati.

U takvom posramljenom i poniženom stanju, Finej je izdržao tri dana.Činilo mu se da će na kraju sasvim otvrdnuti, jer više nije mogao daplače a ni da se moli. U utorak uveče ga je obuzela strašna pomisaoda treba da umre a ako umre ovakav da će biti izgubljen za celuvečnost.

Kada se sledećeg jutra − još uvek u duhovnoj borbi − uputio ukancelariju svog šefa, advokata, čuo je glas u njegovom srcu: "Štačekaš? Zašto se toliko trudiš? Da li želiš sam da stekneš spasenje?Hoćeš sam da dođeš do opravdanja?" − U tom trenutku svetlo jeobasjalo njegovu dušu i on je jasno video da to što traži je već odavnotu. Spasenje, i to kroz izmirenje sa Bogom u Hristu Isusu, i da tospasenje treba samo da prihvati kao dar Božiji. Da treba da predasvoju volju Božijem vodstvu. Kao ukočen a da to nije primetio, ostao jeda stoj sa ovom jasnom i slavnom istinom pred očima. I ponovo sejavila savest:

"Hoćeš li da prihvatiš to spasenje? Danas? Sada − odmah?"

3

"Da još danas ili više ne mogu ovako da živim!" Bio je njegov odgovor.

Umesto u kancelariju uputio se u šumu u kojoj je obično šetao. Tamoje probijajući se kroz žbunje našao mesto gde je mislio da ga niko nećevideti. Tamo je kleknuo. Ali samo što je počeo da moli, skočio je iuplašeno gledao da li je tu neko koje hteo da ga prekine. Onda seponovo vratio i ponovo obećao: "Ovde ću da se predam Bogu ili seodavde neću više maknuti."

Ali uzalud je pokušavao da se moli. Ili nije pronalazio reči ili je govorioneke besmislene rečenice a svaki put kada bi začuo neki šum uplašenbi skočio misleći da ga je neko otkrio. To se ponovilo nekoliko puta. Nakraju je kazao sav očajan: "Ne mogu da se molim. Moje srce je hladno,bez života, ne želi da se moli!" Onda je počeo da prebacuje sebi što jeuopšte nešto Bogu obećao. A ipak nije hteo da prekrši to obećanje.Sasvim iscrpljen hteo je da ustane i da se vrati.

U tom trenutku mu se činilo da neko dolazi. Otvorio je oči − ali opet jeto bila samo pretpostavka a njegov ponos mu se u tom trenutku činiokao nešto pokvareno. Konačno je viknuo jakim glasom: "Zar takobedan grešnik kao što sam ja koji nije dostojan da dođe pred svetogBoga treba da se stidi pred drugim grešnim čovekom koji bi ga zatekaona kolenima kako moli za milost? Ne! I kada bi me svi ljudi i svi đavoliiz pakla okružili neću da se pomerim odavde!"

Sada je to ponosno srce bilo pred Bogom slomljeno. Kao svetli zrak jenjegovo srce ispunila reč: "I ako dođete i budete molili, onda ću vasuslišiti. I ako me budete tražili naćićete me ako me budete tražili celimsrcem svojim." Tu je prvi put poverovao reči i potpuno uveren da jeBog veran povikao: "Gospode, držim se tvoje Reči. Ti znaš da te tražimcelim srcem, a ti si obećao da ćeš me uslišiti. Pa, to si obećao!"Ponovo i ponovo je ponavljao te reči. Jedno obećanje za drugim sve toje sve više ispunjavalo njegovo srce. Primao je te reči kao

4

nepokolebljive istine od Boga koji nikad ne laže. "Činilo mi se" rekao je"da ta obećanja prodiru više u moje srce nego u um. Uhvatio sam ih ioslonio se na njih svom snagom kao davljenik."

Na sve njegove molitve Gospod je odgovarao stihovima, koji su kaonebeska rosa osvežavali njegovu dušu. Ovako je proveo jedno duževreme. Sve vrelije se moleći, i nesvesno je ustao i kako je koračaoglasno i svečano je ponavljao: "Kada se jednom obratim, propovedaćujevanđelje."

U međuvremenu je došao do puta i primicao se gradu. Nekanepoznata tišina je vladala u njegovom srcu! Osećao je kao da i celapriroda tiho sluša. "Ali šta to treba da znači?" Pitao se. "Sva svesnostgreha i strepnja za moju dušu je nestala. Još nikada nisam bio takobezbrižan što se tiče mog spasenja. Verovatno sam bio previšeodvažan kada sam Boga na kolenima podsećao na Njegova obećanja.Nije li to bila prevelika smelost ili možda ruganje Bogu?" Ali uprkossvemu taj divan mir u duši mu je ostajao i tada, kada je pokušao daoživi osećaj krivice ili žaljenja. Ponovo je njegov um bio zaokupljenBogom. Ova radost se činila kao da nema kraja.

Bilo je već podne i vreme za ručak kada se vratio. Ali Finej tog dananije mislio na hranu nego se odmah uputio u kancelariju. Tamo nije bilonikoga. Uzeo je violončelo da peva i da svira duhovne pesme kao štoje to obično radio. Ali, glas ga je izdao a suze nisu prestale da teku nikada je ostavio instrument. Ništa ga nije moglo omesti u tom divnomraspoloženju.

Kada ga je uveče šef pozdravio i otišao, naložio je vatru i zaključaovrata, hteo je da bude sam. Osećao je kao da celo srce želi da mueksplodira i čeznuo da ga celo izlije pred Bogom. Otišao je u susednusobu i kleknuo dole. Iako tamo nije bilo vatre a ni svetla činilo mu sedaje cela prostonja ispunjena svetlošću. Isusovo lice je jasno stajalo izračilo pred njegovim duhovnim očima, kao da Ga gleda licem u lice.

5

Gospod gaje posmatrao bez reči ali takvim pogledom da je pao doNjegovih nogu. Tamo klečeći, plakao je kao dete i isprekidanimrečenicama izlivao svoje srce pred Njim. Činilo mu se da umivaIsusove noge suzama a ipak nije imao osećaj da Ga dodiruje.

"U tom stanju mora da sam ostao jako dugo, jer kada sam se vratio ukancelariju vatra u ognjištu se već bila ugasila. Ali upravo kada samhteo da sednem na stolicu blizu kamina, došlo je to na mene, od gore,na neočekivan i poseban način. Nikada nisam čuo za krštenje DuhomSvetim, kojim bi Gospod opremio svoje svedoke posebnom silommudrosti od gore a tim manje da sam očekivao da će se tako neštodesiti meni. Sada sam osećao strujanje Duha, koji je ispunjavao upotpunosti moju dušu i telo. Kao električne varnice strujalo je krozmene i ispunjavalo celo moje biće, talas za talasom. Osećao sam dasam nošen povetarcem, kao da je moja duša dobila krila.

Bilo je već kasno uveče kada je u kancelariju svratio jedan od članovahora koji je bio čistač u zgradi. Zatekao me je kako plačem i pitao:"Gospodine Finej, šta vam je? Nisam mogao odmah da mu odgovorim."Da li osećate neku bol?"

Skupio sam snagu i odgovorio: "Ne, samo sam tako srećan da nemogu da to podnesem." Začuđen gost je odmah otišao i doveo jednogstarijeg i iskrenog hrišćanina. U tom trenutku je došao i jedan odFinejevih prijatelja. neobraćen mladić koga je ponekad sveštenikupozoravao da se ne druži sa nevernim Finejem. Kada je ušao počeoje njegov prijatelj (Finej) pričati o svom stanju. Mladić je bez reči slušaoi odjednom je pao na zemlju i povikao: "Molite se za mene!" Finej iostali su klekli i jedan po jedan su molili za njega. Onda su se razišlikući. Brzo je legao u krevet ali samo što je zaspao bio je ponovoprobuđen tom strujom ljubavi koja je bila izlivena na njega kroz DuhaSvetoga. Kada se to desilo još jednom mogao je konačno da zaspi.

"Kada sam se ujutro probudio" kaže Finej "sunce je izašlo i njegovi

6

zraci su ulazili u moju sobu. Ne mogu vam opisati kakav utisak je tosvetlo ostavilo na mene.

Ponovo je na mene došao Duh, kojeg sam juče iskusio. Klečao samkraj kreveta i plakao od radosti, izlivajući svoje srce pred Gospodom.Činilo mi se kao da čujem prekor ali nežan, pun ljubavi: "Zar sumnjaš?"−"Ne!" povikao sam, "to neću, ne mogu!" U tom trenutku je moj duh biotako osvetljen da nakon toga nikada nisam mogao da posumnjam da jeDuh Božiji ispunio moju dušu. U tom stanju sam iskusio opravdanjekroz veru.

Sada sam razumeo reč: "Opravdani kroz veru imamo mir sa Bogom. "Shvatio sam jasno, da je onog trenutka u šumi sa mene skinuta svest otome da sam izgubljen i da je zbog toga bilo uzaludno da pokušavamponovo oživeti svest greha. Gresi su bili udaljeni. Umesto razmišljanjada ću i dalje živeti u grehu, moje srce je bilo preplavljeno ljubavlju."

7

Posle obracenja

Posle obraćenja

Kad je Finej narednog dana posle svog obraćenja ponovo došao usvoju kancelariju, ubrzo je u prostoriju kročio njegov šef. Finej mu jerekao par ozbiljnih reči. Bez da mu odgovori, advokat ga je pogledao isa sagnutom glavom, zamišljen napustio prostoriju. Reči mladića su gatoliko takle, da se obratio. U to je naišao jedan član crkvenog horakoga je Finej trebalo da zastupa u procesu. Sutradan u 10 sati jetrebalo da budu u sudnici. Finej mu je rekao da neće braniti više nijednu stvar koje se ne slaže sa interesima njegovog Kralja. Kada je injemu ispričao o jučerašnjem događaju, i on je sagnuo glavu i otišao.Finej je, kada ga je sledećeg dana sreo na ulici, saznao da je odparnice odustao. Taj čovek je prekinuo proces i kasnije se pokazalo daje ovaj pošten potez imao blagoslovljene posledice.

Onda je Finej svratio do jednog obućara koji je bio uvažen član crkve.Tu ga je zatekao kako priča sa mladim neobraćenim čovekom. Finej jebrzo pobio sve njegove argumente i mladić je ustao i izišao. Otišao jepravo u šumu odakle se vratio uveče ozarenog lica govoreći kako seSpasitelj smilovao nad njim.

Vest o tome da se mladi pravnik obratio brzo se proširila gradom iizazvala čuđenje u javnosti. Mnogi nisu hteli ni da veruju daje ta vesttačna.

Uveče istog dana, kada se vest proširila, okupilo se mnogo ljudi umolitvenom domu iako nije najavljeno bogosluženje za taj dan. Sala jebila prepuna. Niko, čak ni sveštenik nije ustao nešto da kaže. Onda jeustao Finej i ispričao šta mu se dogodilo i kako je poverovao. Kada jezavršio, ustao je jedan stariji pravnik i požurio prema izlazu sa rečima:

8

"On to ozbiljno misli, nema sumnje daje poludeo, i to je sigurno. "Finejevo svedočanstvo je izazvalo takvu uzbunu da su imalibogosluženje svako veče. Tako je to potrajalo neko vreme a brojobraćenika je porastao.

Nakon svog obraćenja Finej se često prisećao svojih starih roditeljakoji su bili ne obraćeni i živeli samo za zemaljske stvari. Jednog danaih je posetio. Otac koji mu je izašao u susret dočekao ga je rečima"Kako si Čarls?" − "Dobro i u duhu i u telu. Ali ti, dragi oče, već si deda.Tvoja deca su odrasla i otišla u svet, a ja nisam za svo to vreme čuoda se u ovoj kući neko pomolio". Stari otac je sagnuo glavu i briznuo uplač. "Znam to, Čarls, uđi i pomoli se ti", govorio je plačnim glasom.Ušli su unutra i kada je sin poljubio majku, kleknuli su njih troje namolitvu. Posle nekoliko nedelja Finej se vraćao u Adams sarasterećenim srcem, jer su otac i majka predali srce Gospodu.

Kada se vratio u grad, Fineje primetio da su ljudi manje revnosni.Veoma je naglasio važnost molitve i organizovao jutarnje molitvenečasove. Da novo obraćeni ne bi zaspali, ustajao je prvi i budio sve ukvartu pre nego bi došao u salu. Ovi časovi su ljudima bili posebanblagoslov. Finej je sam bio u neprekidnom molitvenom odnosu saBogom i bio je revnostan u zastupničkim molitvama i tako izmoliomnoge stvari.

9

Propovedanje

Propovedanje

Finej je želeo da propoveda i zbog toga se prvo posvetio redovnomstudiranju teologije. Imao je određene stavove i mišljenja o teološkimfakultetima. Tako se prijavio tzv. presbiteriju u svom okrugu i biododeljen svešteniku Galeu, koji je trebalo da mu daje privatne časove.Posle dve godine marljivog rada i molitvi bio je ispitan od stranepresbiterija, i iako nije prećutao svoje lične stavove dobio jejednoglasno dozvolu da vodi zajednice reformisane crkve i dapropoveda. Prvo mu je bila poverena mala zajednica u Evans Milu(Ewans Millu). Propovedao je dva puta nedeljnim danom i tri ili četiriputa u toku nedelje. Primetio je da ga ljudi poštuju i tu i tamo se nekičovek obratio ali ipak nije došlo do većih promena u crkvi. I zbog togaje smatrao da treba otvoreno da popriča sa članovima svoje zajednice.

Jednom prilikom posle propovedi obratio se ljudima: "Znam da cenitemoje propovedanje, ali nisam ovde došao zbog toga, nego dapridobijem duše za Gospoda. Šta bi mi vredelo ako bih bio voljen icenjen od ljudi ako bi me Onaj koji me je ovamo poslao odbacio.Dužan sam da služim, svom snagom dušama, koje su zainteresovaneza svoje spasenje. Svako vreme utrošeno na druge stvari je za mene iBoga gubljenje vremena." Na kraju je rekao: "Ako hoćete da budeteGospodu verni i Njegovi, kažite mi, ako ne, i o tome se izjasnite, daznam da li da se okrenem desno ili levo. Ako nemate iskrenu želju dabudete uistinu hrišćani i da služite Spasitelju, odmah mi to recite dauzalud ne gubim vreme među vama. Kažete da se slažete da to štopropovedam jeste čisto jevanđelje i da verujete, ali da li vi stvarnohoćete da se tome pokorite? Želite li da ga prihvatite ili odbacite. Akose slažete da vam govorim istinu onda morate da se ovoj istinipokorite. Hoćete li stvarno da se obratite?

10

Iznenađenje i snažna zatečenost i zbunjenost mogla se videti na licimasvih. Finej je nastavio: "Molio bih sada da ustanu oni koji su se iskrenoodlučili da žele biti pravi hrišćani i koji žele da se pokore volji Božijoj.Oni, koji su odlučili protiv Hrista neka ostanu da sede."

No, niko se nije ni pomerio. Gledali su jedan u drugog i niko nije ustao.Posle određenog vremena Finej je rekao čudnim glasom: "Dakle,doneli ste odluku. Hrista i Njegovo Jevanđelje ste odbacili. Sami stesvedoci toga i Bog je svedok. Zapamtite da ste se zajedno udružiliprotiv Spasitelja i time rekli: "Nećemo, da ovaj vlada nad nama."

Nakon ovih reči su se svi, jako ogorčeni, podigli sa svojih mesta ikrenuli prema izlazu. Finej je ostao unutra i kada su se još jednomokrenuli prema njemu reče im: "Veoma mi je žao zbog vas, no, akoGospod dozvoli još jednom ću da vam se obratim sutra uveče." Sala sebrzo ispraznila. Finej je ostao sam sa jednim starijim čovekom, koji muje prišao sa osmehom i rekao: "Brate Finej, vi ste danas probili led.Ovako nije moglo više da ostane." Obojica su se sjedinili i ceo sledećidan su proveli na molitvama, prepodne svaki sam a poslepodnezajedno.

Gnevom raspaljeni članovi su za to vreme razmišljali kako da seosvete svom svešteniku. Svi su mu zamerali što je izazvao takavskandal i bacio senku na njih da su protivnici Božiji i Hristovi.

Uveče su oba molioca požurila u salu gde se već okupilo čitavostanovništvo Evans Mila. Finej koji je došao u duhu molitve znao je daje u Božijoj ruci i da će mu Gospod dati sve što mu je potrebno zaporuku te večeri. Počeo je bogosluženje sa rečima iz proroka Isaije:"Recite pravednome. Zvršiće dobro, jer će jesti od plodova svojih dela.Ali teško bezbožniku. jao, jer će dobiti platu prema delima rukunjegovih." − Finej je znao da je Božija moć tu. Kao moćna bujica teklesu njegove reči, rušeći sve prepreke. Ljudi su sedeli sa pognutim

11

glavama presvedočeni o svojoj krivici. Govorio je više od sat vremena,onda je najavio sledeće bogosluženje i brzo završio.

To veče je Fmney bio zamoljen da poseti nekoliko uznemirenihčlanova, i narednog dana tokom tih poseta je saznao kakvu moć suimale reči života. Našao je ljude koji su bili do temelja potresni i žednispasenja. Probuđenje je počelo.

Odigrale su se neke posebne stvari. Jedan čovek se tako rasrdio zbogobraćenja svoje žene, da je došao u zajednicu sa napunjenimpištoljem, odlučan da ubije propovednika. Tokom propovedi je pao sastolice i vikao: "Ići ću u pakao!" Morali su da ga iznesu napolje. Drugogdana je bio skroz promenjen, i od tada je bio jedan od najrevnosnijihnosioca Jevanđelja u Evans Milu.

Vlasnik kafane, poznati grubijan, koji je proklinjao propovednika ipodsmevao mu se, jer je njegovih mušterija zbog probuđenja bivalosve manje, javno je priznao svoj greh i u njegovoj kući su se ondasvako veče održavali molitveni sastanci.

Jedan od najsnažnijih instrumenata koje je Finej koristio da bi doveoljude do predanja Hristu bili su razgovori. "Bio sam prinuđen", kažeFinej, "da posvetim dosta vremena objašnjavanju nekih pitanja. U tovreme je bio običaj da ljudi budu pozvani da mole za novo srce. Istvorilo se mišljenje da treba provesti dugo vremena u molitvi dok seBog konačno odluči da ih obrati. Pokušao sam da im objasnim da toBog hoće da uradi ali i da želi da ih dovede do takve odluke kada to isami žele. Bog hoće ali oni su ti koji to nisu hteli. Bog je uvek spreman,ali oni nisu bili spremni. Ukratko pokušao sam da ih dovedem do togada odmah tog časa poveruju i obrate se. Da se odmah uhvate zaIsusa. Hteo sam da im pokažem da je svako odlaganje zanemarivanjeonoga što Bog od njih traži i da molitvom za novo srce (u tom smislu)svu odgovornost svaljuju na Boga, i da se dok sami ne daju svoje srceGospodu, ništa neće desiti".

12

Posle šest meseci nastale su dve zajednice u Evans Milu, koje su bilipretežno sačinjene od novo−obraćenih ljudi. Finej je ipak osećao da gaGospod zove u novi zadatak, drugačiji od tog da bude sveštenik najednom mestu. Rastao se sa ovim zajednicama i krenuo u Antverp(Antwerp).

13

Probudenja

Probuđenja!

U Antverpu je izgledalo jako žalosno. Crkva je bila dugo vremenazaključana. Samo dve − tri osobe su imale hrabrosti da javno priznajuda su vernici. Pijanstvo, bludničenje i druge bezbožnosti su bileuobičajna stvar tako da, dok je Finej prolazio prvi put ulicama i čuo testrašne psovke i ruganje činilo mu se da je došao do vrata samogpakla. Čovek zadužen za crkvu se ustručavao da mu da ključeve odzgrade. Uspeo je da dobije samo prostoriju u školi gde bi držaonedeljno bogosluženje. Subotu je proveo na molitvi dok nije dobio odGospoda odgovor: "Ne boj se, nego govori i nemoj da ćutiš, jer ja sams tobom i niko te neće dotaći da ti nanese kakvo zlo, pošto ja imammnogi narod u ovom gradu." (Dela 18,9−10).

Ali, kada je čuo smeh i ruganje koje je izazvao oglas da će se održatibogosluženje, tri puta je otišao u šumu da moli Gospoda za pomoć.Pre bogosluženja je nestala napetost i srce mu se ispunilo mirom iradošću. Učionica je bila prepuna.

"Imao sam Bibliju u ruci" kaže Finej," i pročitao sam pred prisutnimatekst: "Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao,da svaki − ko veruje u njega − ne propadne, nego da ima večni život."(Jovan 3,16). Još i danas pamtim koliko me je teralo da skrenemljudima pažnju na to kako oni uzvraćaju na ovu ljubav. Propovedaosam ganut čak do suza i stavio sam u te reči celoga sebe. Prepoznaosam neke ljude koje sam juče čuo kako psuju i pokazao na njih i upitaokako su mogli da proklinju Božije ime. Rekao sam im da mi izgledajukao ljudi iz pakla koji iz sebe ispuštaju grozote. Svi su znali daje istinato što govorim i osećao sam kako polako bivaju svladani pod teretomkrivice i uticajem istine. Činilo se da nisu uvređeni, desilo se suprotno;

14

cela zajednica se rasplakala zajedno sa mnom."

Posle bogosluženja domar je sav uznemiren najavio da će otvoriticrkvu za poslepodnevno bogosluženje. O ovom drugom skupu Finej jepričao: "Ceo grad je bio prisutan i Bog mije dao nad njima posebnumoć." Njegova propoved je bila prava bitka sa slušaocima, duhovnabitka. Ukoravao ih je kako su i zaslužili ali sa dubokim saosećanjem ižaljenjem koje su ljudi mogli da pročitaju u njegovim očima.

Većina slušaoca je bila dovedena ka tome da uvidi svoje grehe i unjima se probudila takva glad za Božijom Reči kakvu Finej još nijedoživeo. Svako bogosluženje je bilo prepuno probuđenih duša iako jepropovedao nedeljom dva puta u crkvi a pored toga je držao molitvenečasove i imao još jedno bogosluženje u susednom gradu u školskimprostorijama.

I u okolini se nešto pokrenulo. Tako je jedan stariji čovek pozvao Finejada propoveda i u njegovom gradu. Odmah je prihvatio. Učionica je bilaprepuna ljudi, kada je bogosluženje trebalo da počne. Finej nije mogaodoći dalje nego do vrata i bio je prinuđen i da tamo i ostane. Govori otome sledeće: "Pročitao sam pesmu i pozvao okupljene da pevaju. Oviljudi nisu imali ni predstavu šta to znači pevati duhovne pesme. Bila jeto dreka pogrešnih tonova koja me je dovela do očaja. Hteo sam dapobegnem. Na kraju sam zapušio uši ali ni to nije pomoglo da nečujem tu stravičnu dreku. Ipak sam nekako izdržao, kada je svezavršilo bacio sam se na kolena. Bog je otvorio nebo i spustio na meneDuha molitve, i mogao sam da molim iz cele duše.

Nisam imao odabran tekst Pisma, jer sam pre toga hteo da upoznamzajednicu. Kada sam ustao sa molitve, imao sam deo: "Ustajte, idite izmesta ovog, jer će sada zatrti Gospod grad ovaj! "(l. Mojsijeva 19,14) −I tada je Finej počeo da govori događaj o Lotu i njegovom stricuAvramu, o Lotovom naseljavanju u Sodomu, o ponašanju sodomljana.Govorio je o Božijem sudu nad tim gradom bezbožnosti, za koje je

15

Avram uzalud molio jer tamo nije bilo više pravednika, osim Lota.

"Prilikom opisivanja ovih detalja primetio sam da moji slušaoci saljutinom gledaju jedni na druge. Neki su počeli da sukaju rukave i činilose da žele da se obore na mene. Video sam ove čudne poglede alinisam mogao da shvatim čime sam ih tako uvredio. Što sam dužegovorio sve više su bili ljuti. Kada sam završio rekao sam im da morada nisu imali straha pred Bogom kada se u gradu uopšte nisuodržavala bogosluženja. Jako sam im ovu činjenicu naglašavao jer seto prosto izlivalo iz mene. Posle petnaestak minuta činilo mi se kao dasu se svi odjednom uozbiljili. Jedan za drugim su padali na kolena imolili za milost. Kada bi imao mačeve u rukama ne bi ih tako lakooborio dole. Uskoro su svi prisutni bili na podu. Ko je bio u stanju daotvori usta molio se glasno, svako za sebe.

Morao sam da prestanem da govorom, jer me niko više nije slušao.Starac koji me je pozvao, sedeo je u sredini sale i gledao okolo savizgubljen. Doviknuo sam mu: "Zar ne umete da se molite?" Odmah jekleknuo i molio se. Bila je takva galama da nisam mogao ništa darazumem. I povikao sam: "Još niste u paklu, dođite Isusu!" Onda sampokušao ponovo da propovedam ali je bilo samo malo ljudi koji su meslušali. Samo što sam umuknuo pogledao sam na mladića koji jeklečao blizu mene i glasno molio Boga da se smiluje nad njime. Staviosam mu ruku na rame i njegov pogled se razbistrio dok sam mugovorio o razapetom Spasitelju. Poverovao je, smirio se i počeo damoli za prisutne. Onda sam se okrenuo ka drugom čoveku i sve seponovilo, onda ka trećem i tako dalje."

Iako je Finej morao da ode, jer je trebao propovedati uveče u Antverpuljudi su ostali u molitvi. Sledećeg dana kada je ponovo došao saznao jerazlog zašto su se ljudi toliko razbesneli na početku. "Rekli su mi" kažeFinej, "da se to selo zove Sodoma i da je jedini pobožan čovek onajstarac koji ga je pozvao da dođe i koga zovu Lot. Svi su mislili da samnamerno govorio te reči i da sam hteo da im kažem da su upravo tako

16

pokvareni kao sami sodomljani. Bila je to sasvim čudna podudarnostali sa moje strane neisplanirana."

To su stvarno posebni događaji koji se čine nestvarni ali Finej o njimapiše u svojoj biografiji i čitamo o njima i u drugim knjigama. Takođe,naredni događaji iz Finejevog života svedoče o istinitosti tih događaja.Posle trogodišnjeg rada u Sirakuzama dva gospodina su želela dagovore sa njim. Predstavili su se i jedan je rekao: "Ovaj, kroz vašuslužbu obraćen čovek je naš sveštenik Gross (Gross)." Onda je tajdrugi podsetio Fineja na to poslepodne i sve što se tamo odigralo. "Da"rekao je Finej, "jako dobro se toga sećam i nikada to ne bi mogao dazaboravim." "Tada", kazao je sveštenik Gros, "sam bio mladić i na tombogosluženju sam se obratio."

17

Dalja duhovna sluzba

Dalja duhovna služba

Kada je napunio 32 godine Finej se oženio. Bilo je to 1824. Kako je bioblizak sa svojom ženom videćemo kasnije. Posle svadbe je svojusuprugu ubrzo ostavi samu, jer su ga mnoge zajednice pozivale zbogevangelizacije. Tako je bilo potrebno da se otpočne sa radom u Perču(Perchu) odmah nakon toga u Riveru, kasnije u Bronvilu (Brownvillu) iu Le Rajvilu (Le Rayvillu). Svugde je nicao novi život. U Le Rajvilu se utoku nekoliko nedelja obratila ka Gospodu većina stanovnika a međunjima i gradski sudija, najuticajniji čovek u celoj okolini. On je zamolioFineja, da sa suprugom provede neko vreme kod njega, u gostima.

Nedaleko Le Rajvila, u Rutlandu (Ruthland) gradu veoma svetovnom,odigrao se sledeći događaj: Finej je trebao da propoveda u crkvi.Putem je žurio i ugrejan seo na klupu, jer je došao malo ranije prepočetka bogosluženja. Ubrzo su se klupe počele popunjavati ljudima.U jednom trenu Finej je začuo šum veoma skupocenih haljina. Kada seokrenuo, ugledao je mladu, gordu devojku, koja je očito htela daprivuče svu pažnju na sebe. Bog je doveo da sedne tačno iza Fineja.On se okrenuo i upitao je tiho: "Došli ste u dom Božiji da svu pažnjuprivučete na sebe i da uzmete svu čast koja pripada Bogu sebi?"Mlada dama je pocrvenela i tim više se uplašila kada je videla kakoFinej izlazi da propoveda. Posle propovedi je pozvao da dođu napred,ljude, koji su hteli da predaju svoje živote Gospodu. Ova dama je bilameđu prvima koja je došla napred i glasno plakala. I mnogi drugi sudošli i pronašli su mir sa Bogom kao i ova žena. 1 nakon mnogihgodina, ova mlada žena, nekada veoma gorda, ostala je vernaGospodu i dalje Mu je služila.

U Ridingu (Readingu) se, takođe obratio advokat, jedan od

18

napoznatijih ljudi u tom gradu. Došao je u crkvu da porazgovara saFinejem. Rekao mu je: "Ja sam izgubljen čovek i mislim da za meneviše ne postoji nikakva nada da budem spašen. Studirao sam uPricetonu. Tamo mije Bog probudio savest i još dvojici mojih prijatelja.Zajedno smo potražili direktora škole, doktora Grera (Greer), da gapitamo šta da radimo dalje. Obradovao se našoj poseti i dao nam jesledeći savet: "Prvo se klonite svakog lošeg društva, drugo čitajteredovno Bibliju i treće molite Boga da vam da novo srce. Radite tako iBog će vas obratiti.". "I šta je bilo dalje?" pitao je Finej. "Poslušali smonjegov savet. Ali nije se ništa desilo i posle nekog vremena smo odsvega odustali i izgubili želju da budemo spašeni". "I...", nastavio je sasuzama u očima, "moja oba prijatelja su se odala alkoholu, a ako i jane nađem milost krenuću istim putem". Finej je primetio na licu mladogčoveka znakove čestog konzumiranja alkohola, i ako je bilo rano iadvokat je bio trezan.

"Objasnio sam mu", kaže Finej," daje ražalostio Duha Svetog time štoje očekivao da će Bog da uradi nešto što je trebao on sam da uradi. DaBog ne može da uradi nešto umesto njega, to šta je njegov deozadatka. Bog traži pokajanje ali ne može da to učini umesto njega. Bogtraži veru ali ne može da veruje umesto njega. Bog traži da mu sepreda ali ne može se predati umesto njega. Onda sam pokušao da mupokažem šta Duh Sveti radi, da bi doveo grešnika do pokajanja iobnovljenja srca. Prvo vodi grešnika da prepozna svoje stanje, pozivaga da ostavi greh i da tako pobegne od budućeg gneva, i da ondadođe ka Gospodu Isusu." "Zar ne osećate i sam," nastavio je Finej, "uovom trenutku delovanje Duha Božijeg u svojoj savesti da vas pozivada mu se predate, da Mu verujete i tražite da vam stvori novo srce?"

"Da, itekako" odgovorio je advokat. "Osećam i sve mi je jasno. Ali zarBog nije već digao ruke od mene? Nisam li promašio vreme milosti?""Ne! Upravo suprotno, očigledno je da vas Duh Božiji vodi do pokajanjai stvara u vama želju da se trudite da to i učinite."

19

"Pa zar ovaj nemir koji osećam u sebi treba da je delovanje DuhaSvetog?", pitao je. "Naravno", odgovori je Finej sasvim ubeđen u to štokaže, kao lekar koji ima puno iskustva u nekoj bolesti. "I to je upravodokaz da vas Bog nije ostavio. Zar ne želite da poslušate taj glas Božijisada i bacite se do nogu Isusa Hrista?"

Pravnik je pao na kolena i predao se Gospodu. "Oh, kada bi doktorGrer sa nama ovako popričao" dodao je "još tada bi smo se obratili. Amoji prijatelji su otpali, i kava milost − kakva predivna milost − ja samsačuvan!"

Najteže je valjda pričati sa nevernicima. Ali Finej je znao i to. Jedandogađaj iz Ročestera (Rochestr) to potvrđuje. Jedan čovek, koji jedozvolio da bude preplavljen sumnjama, rekao je Fineju: "Ja samsumnjičav čovek. Ako me ubedite da je Biblija Božija Reč, biće midrago." − "Verujete li da Bog postoji?" − pitao je Finej. "Da verujem,nisam ateista." − "Mislite li da time Boga možete kupiti ili zadovoljiti?On je najviši Kralj: kako ga poštujete? Da li Ga ljubite? Mislim da poštoverujete da postoji, trebali bi, da mu na neki način uzvratitezahvalnost." "Da. Tako je." − "A da li ste po tom pitanju neštopreduzeli?" "Ne, moram da priznam, nisam uradio ono šta bih trebao."

"Gledajte", nastavio je Finej, "Zašto bih vas trebao ubeđivati u neštonovo, kada sami ne živite prema ubeđenju koje već imate?" I dalje jenastavio: "Ako se pokajete zbog toga što niste živeli prema svomličnom ubeđenju i ako se odlučite da poštujete Boga prema svomubeđenju i da vršite Njegovu volju, onda ću pokušati da vas ubedimdaje Biblija Božija Reč. No, dok ovu stvar ne promenite, to ne bi imalonikakvog smisla". Finej nije čoveku ponudio ni stolicu da sedne i timemu je dao do znanja, da je njihov razgovor za sada završen. Čovek jeodlazio sa rečima: "Da, traži od mene sasvim razumnu stvar."

Sledećeg jutra neko je pokucao na Finejeva vrata. Stajao je tu onaj ističovek. "Gospodine Finej", povikao je, "Bog je učinio čudo!" I tada mu je

20

ispričao kako gaje Bog dotakao i kako je svoj život predao Isusu Hristu,čim je bio spreman, da čini Božiju volju.

21

Predavanja o probudenju

Predavanja o probuđenju

Posle veoma blagoslovene službe u već spomenutim gradovima i umnogim drugim, a koju ne možemo pratiti u ovoj kratkoj biografiji takoneumornog propovednika, zbog svog narušenog zdravlja i da se nepotpuno iscrpi, Finej je morao da porazmisli o tome da odvoji vreme zafizički oporavak i odmor.

Došao je dakle 1831. godine sa svojom suprugom i troje dece u NjuJork, radi oporavka. Ali, odmah nakon nekoliko meseci rada uradničkoj četvrti otvorio je zajednicu, koja je brojila između 500 i 600novo−obraćenih ljudi. Tamo je sagrađena crkva i Finej je u njoj nekovreme preuzeo vodstvo. No, njegovo pogoršano zdravlje nije se moglopopraviti pored ove stalne službe. Bio je prinuđen da 1834. ode našestomesečno putovanje sredozemnim morem.

Na ovom putuje Finej imao mnoga iskušenja i bitke, kada je mislio namilione duša, koje su propadale u neznanju i u grehu, a takođe i naprobuđene zajednice koje su i pored toga što su ostale verne trebaleprodubljenje i duhovnog učitelja kako ne bi upale u zamku lažnenauke. Jedne večeri je bio zaokupljen ovim mislima i u molitvi predBogom. U tom trenutku je osetio kako je odjednom sav teret pao sanjegovog srca. Duh Sveti mu je dao sigurnost, da će sve biti u redu i daGospod ima još dosta rada koji čeka na njega i da će nastaviti sasvojom službom, za koju će mu Bog dati i potrebnu snagu.

Kako će to da izgleda, kako sam Finej kaže, nije mogao ni da zamisli.Ali ubrzo mu je sve postalo jasno, kada se vratio u Nju Jork. Časopis"Njujorški evanđelista" koji je izlazio još pre njegovog odlaska i veomaje koristio za širenje interesovanja za pokret probuđenja, izgubio je za

22

Finejevog odsustva mnogo čitalaca, pošto su tu bili objavljeni nekičlanci protiv robovlasništva. Urednik časopisa je zamolio Fineja zanekoliko članka o radu na probuđenju i bio je ubeđen da će timepovratiti izgubljene čitaoce. Posle nekoliko dana razmišljanja, Finej sedogovorio sa urednikom lista, da će on održati nekoliko propovedi natemu probuđenja i to će biti zapisano.

"Počeo sam odmah da propovedam", priča Finej, "i nastavio preko celezime jednom nedeljno. Urednik je hvatao beleške i objavljivao ih uskraćenoj formi. Dobio sam ih u ruke tek kada su bile odštampane.Naravno sam, nisam ništa pisao. Moja predavanja nisu bila pripremanau pisanoj formi. I tako, kada sam pročitao objavljenu propoved dobiosam podsticaj za dalju propoved... Propovedi nisu bile zabeležene odreči do reči i zato su bile znatno skraćene. Moja propoved je trajalaobično sat, sat i petnaest minuta, dok se u objavljenoj formi moglapročitati za pola sata."

Ova predavanja su onda bila izdata kao posebno izdanje pod nazivom"Finejeva predavanja o probuđenju". Prvo izdanje od 12.000 primerakaje u nekoliko dana nestalo. Knjiga je bila ponovo izdata u Engleskoj,gde je jedan izdavač prodao 80.000 njenih primeraka. Prevodila se nanemački i francuski jezik. Konferencija crkava u Velsu (Wels) je izrazilaFineju zahvalnost za njegove propovedi, koje su doprinele probuđenjuu tom kraju. Brzo su došle vesti da su "propovedi" bile sredstvoprobuđenja u Škotskoj, Kanadi i drugim britanskim kolonijama. To sedešavalo i u Severnoj Americi, gde je knjiga dospela u predele kojeevanđelista nikada ne bi lično uspeo da poseti. Na taj način su njegoverevnosne i neumorne molitve bile uslišane.

23

Oberlin

Oberlin

Mnogo mladih ljudi je izrazilo molbu autom nove knjige da žele da sepripremaju za propovedničku službu pod njegovim nadzorom. Finejedugo oklevao, da prihvati ponudu dveju teoloških škola, koje su jakonastojale, da ga pridobiju kao profesora praktične teologije. Najzad jeshvatio u tome Božiju volju, da ga On poziva, da pripremapropovednike za razne crkve. Iako je teološka škola u Oberlinu bila nasamom začetku i imala je malo sredstava, on je prihvatio njenu ponuduu leto 1835. pod uslovom, da će I u toku godine, imati nekoliko meseciza sebe, da može da se posveti evangelizaciji.

U prvim godinama svog boravka u Oberlinu, osećao je obavezu premasvojoj zajednici u Nju Jurk, da tamo provede zimu, kao evanđelista ivođa zajednice. Pored propovedanja Široj javnosti, posebno zaneobraćene, organizovao je bogosluženja za vernike, kako bi bi seprodubila njihova vera i kako bi ih pripremio za razne službe i zadatke,koje imaju kao hrišćani. Ova služba je bila bogato nagrađena.

U Oberlin su dolazili skoro sami obraćeni studenti, koji su sa svoj improfesorima bili u jedinstvu, gde se svaki pojedinac trudio da drugomesluži i da ga izgrađuje. Ako su tamo i došli studenti, koji su drugačijerazmišljali, brzo su bili povučeni duhovnom atmosferom bliže kaGospodu i mogli su duhovno da napreduju. Svuda u okolini škole jenastalo probuđenje delovanjem profesora i evanđeliste Fineja. Svojimstudentima je pored ostalih saveta dao i ovaj: "Preporučio sam vam dačitate dela raznih ljudi, koja mogu imati veliki uticaj na vaš život. No,Biblija mora biti jedino štivo koje ćete proučavati. Učinite je svojimglavnim štivom za čitanje i molite se dok je čitate, upoređujućipročitano sa sobom samim. Hranite se njenim sadržajem, dok vas ne

24

ispuni Duh Sveti, Duh posvećenja... Oh, većina mladih sveštenikapoznaje više neku naučnu knjigu od same Biblije!"

Posle dvogodišnje službe u Oberlinu, Finey je održao niz predavanja uNju Jork o "hrišćanima samo po imenu". Ova predavanja su isto bilaizdata u knjigu. Nisu se toliko raširila kao "Propovedi o probuđenju" alisu doživela isto nekoliko izdanja. To je zbirka o tome kako ispitatisavest i srce, evo nekoliko naslova: Pogrešna ubeđenja. Pogrešnoponašanje, Religija prema mišljenju većine, Pravo i prividno pokajanje,Pravo i prividno obraćenje, Neiskrenost u sitnicama, itd.

25

Korak dalje...

Korak dalje...

Godina 1834. je od posebnog značaja u životu Fineja, jer je sa njompovezan dalji napredak u njegovom duhovnom životu.

Bio je siguran da njegova supruga neće još dugo živeti. Pomisao, da jemože izgubiti preplavila je njegovu dušu tako snažno da se ceo tresao.Često, kada se predavao Gospodu u ruke, mislio je i na svoje najbliže,svoj i njihove živote stavljao je na Božiji oltar i prepuštao ih Božijoj volji.Ali nikada mu se nije činilo da bi moglo i nešto ovako ozbiljno da sedogodi. Kada je došlo do konkretnog poziva da preda ono najdraže štoima na svetu nije mogao to da učini. Uzalud je pokušavao da sepodredi volji Božijoj. Mnoge sate je provodio na kolenima i nije mogaoda se reši tog tužnog unutrašnjeg raspoloženja. To gaje plašilo. Nikadane bi ni pomislio da njegova vlastita volja može tako jako da seusprotivi Gospodu. Pisao je svojoj suprugi i ispričao joj o svojoj borbi.Usred molitve mu je došla jedna misao: "Šta ako su to sve bile samotvoje emocije, koje su te prevarile, a tvoje srce je još uvek udaljeno odBoga? Da li razumeš pravilno čemu uči Biblija? A jesi li siguran u to?Da li je tvoja volja postala jedno sa Božijom voljom?" A onda su mudolazili stihovi, koji su govorili o opasnosti i posledicama samoobmane.Bol koji mu je to nanosilo bio je neopisiv, ali to iskušenje je trajalosamo na trenutak. Finej je ovakve misli uvek smatrao iskušenjem,vatrenom strelom Sotone. Kada se ponovo pribrao, sve je stavio uBožije ruke i pod Njegovu volju sa takvom sigurnošću, kao nikadaranije: "Bilo kakva da je Tvoja volja sa mnom, uradi sve onako kako Tihoćeš!" I sve, što je imao, voleo, svoju suprugu, decu, sve je prepustioBožijoj volji.

"Upravo tada", kaže Finej," shvatio sam u potpunosti šta to znači

26

predati se Gospodu. Dugo sam ostao na kolenima u molitvi, pregledaoceo svoj život i predavao ga deo po deo Gospodu: napredak zajednice,napredak vernika, obraćenje ljudi, svoje sopstveno spasenje ili propast.Nisam mogao drugačije nego da pred Gospodom izlijem celo svojesrce. Da mu iskreno kažem kako može sa mnom da uradi kako toNjegova Sveta volja hoće. Da mu priznam da toliko verujem Njegovojdobroti i ljubavi, da sumnjam da bi sa mnom učinio nešto što ne bihmogao da prihvatim sa iskrenom zahvalnošću iz Njegove ruke. Ispunilame je sveta odvažnost, kada sam Mu to govorio i molio Ga, da uradi samnom prema njegovoj dobroj i divnoj volji. Da će On sigurno učinitisamo to što je savršeno, mudro i dobro, i da imam toliko mnogorazloga da se sasvim prepustim svakoj Njegovoj odluci.

Takvo radosno, potpuno prepuštanje Božijoj volji još nikada do tadanisam doživeo. Ovo pouzdanje je učinilo da sve na šta sam se do tadaoslanjao nestane. To, šta sam ranije doživeo kroz milost Božiju iNjegovu utehu je potpuno izbledelo pred veličinom ovog trenutka. Mojezajedništvo sa Bogom mi se od ovog trenutka činilo posebno ojačanim,moja nadaje počivala na čvrstoj osnovi. Nisam znao kakva će bitiBožija volja za moj život, niti sam postavljao to pitanje, mimo i spremnosam očekivao ishod iz ove situacije."

Dobio je potpuni unutrašnji mir. Ta se desilo jako rano ujutro. I ceodanje tako i ostalo, iako su na momente dolazila pitanja: Ne prezaš liod onoga što si rekao Gospodu? Želiš li da ostaneš u Božijemvlasništvu kako si obećao? Bio je sasvim siguran da želi. Nije bilostraha, ni brige, ni najmanje sumnje. Uveče mu je došla misao:"Ako bite Bog ostavio da pogineš, šta onda?" "Ni onda se ne bih bunio", glasioje odgovor. "Može li se Gospod odreći nekoga, ko mu se tako potpunopredao kao ti? Ne, sigurno ne!" Time, je Finej došao do izvora radosti,iz kojeg je crpeo nedeljama, mesecima, čak godinama.

"Dobio sam" opisuje dalje, "ne samo novu svežinu i radost prve ljubavi,nego još mnogo više, od onog što sam imao ranije. Gospod me je

27

podigao više, predočio mi je mnoga dragocena mesta u svojoj Rečikoja su govorila o moći i spasonosnoj milosti Gospoda Isusa tako, dasam često morao reći: Nikada ne bih mislio da ovo može da bude takoduboko − najviše sam se čudio tome, što sam ranije bio tako slep davidim neke stvari. U toj jednoj rečenici: Dosta ti je moja milost (2.Korinćanima 12,9), činilo se daje rečeno sve. Predivno! Predivno!Ponovo sam vikao. Pa napisano je o Hristu, da će se zvati: Predivan,Savetnik, Bog silni, Junak moćni, Otac večni, Knez mira.

Kada je oduševljenje ovih dana prošlo i moj duh se ponovo umirio,gledao sam razvoj svog unutrašnjeg života i shvatio sam kako me jeGospod sam doveo do ovog trenutka. I kada je glasno klicanje u momesrcu prestalo i ništa se nije promenilo u mome duševnom stanju, uveksam od tog trenutka osećao da sam: SLOBODAN, proživljavao samdetinju radost u Gospodu i Njegovoj Reči, postojanost vere i puninuhrišćanske ljubavi, što sam ranije, mogu reći, samo ponekadproživljavao.

Posle nekoliko godina je umrla Finejeva ljubljena supruga. Još i nasamrti je proživljavala nebesku radost. Nije se opirao volji Božijoj, beznegodovanja iako je njegova bol bila ogromna, Finej je hrabro stajao uovoj situaciji. I bol zbog gubitka oduzeo mu je Gospod u potpunosti.Jednoga dana je na kolenima bio veoma ohrabren, Gospod mu jejasno pokazao, da je smrt za njegovu dragu suprugu samo dobitak,iako ju je toliko ljubio, zbog Gospoda se može radovati zbog toga što jeona sa Njim!

Ovaj unutrašnji preokret i napredak je imao snažan uticaj na Finejevupropovedničku službu. Mogao je na nov način da svedoči o puninispasenja, pripremljenom za sve, koji je iz Njegove ruke žele da prime.Mnogi zreliji slušaoci su bili mnogo blagoslovljeni ali većini je to bilonerazumljivo. Samo neki su došli do saznanja da se Isusovaoslobađajuća milost u životu može doživeti u punini. Većini je to ipakbilo teško shvatiti.

28

Godine 1843. se Finej ponovo oženio, tako da su njegova deca opetdobila majku. Tada je imao 56 godina. Pored služenja u OberlinuFinney je evangelizirao na raznim mestima sa velikim blagoslovom. Uovom vremenu je posetio i Englesku, Houghton, Birnimgen, Vorčester(Houghton, Birmingham, Worcester) i London godine 1851. Tu je imaobogosluženja slična onima koje je održavao njegov učenik Mudi(Moody).

Sa velikim blagoslovom kako u inostranstvu tako i posle povratka kućinastavio je sa predavanjima i evangelizacionom službom u raznimgradovima. Godine 1854. je nastalo snažno probuđenje u Rochesterua 1856. u Bostonu. I njegova druga poseta Engleskoj i Škotskoj je bilaveoma blagoslovena. Pored evangelizacionih bogosluženja održavalisu se blagosloveni molitveni sastanci, gde je to bilo moguće. U oktobru1860. se Finej vratio kući.

29

Poslednji dani

Poslednji dani

Teološka škola gde je Finej predavao se zbog mnogih poteškoća iborbi od vremena svog osnivanja veoma promenila. Sada je škola bilapodržana donacijama i raznim pomagalima. Broj studenata jeporastao. Nastala su razna udruženja i mnogobrojni studenti sunapravili razne kružoke u kojima su se sastajali. Škola je oživela ali jenadirala i svetovnost. To je podstaklo Fineja da posle pola godine svogodsustva u inostranstvu radi na duhovnom probuđenju. Iako je biostarac, propovedao je dva puta nedeljno i pored toga je imao posebnobogosluženje za probuđene. Pored toga je uveo svakodnevnemolitvene sastanke u crkvi. Snažno probuđenje je bila kruna njegovogtruda. Ali usred ove blagoslovene službe uhvatila ga je jaka prehlada.Tri meseca je morao da provede u krevetu. Time je započet radoslabio. No, kada se krajem narednog leta ponovo dao u rad oživeo jepokret probuđenja među studentima. Neobraćeni studenti kao i ostaliljudi u gradu nisu bili oduševljeni tim radom. Ali starog profesora jeradovalo kada je video kako se pokret širi i kako se i razni studentiuključuju u rad. Obraćeni studenti su imali jako dobar uticaj naobraćenje njihovih kolega. Uredili su među sobom posebne molitvenegrupe pored redovnih molitvenih sastanaka što je donelo mnogeblagoslove.

Iako je Finej napunio 70 godina još je bio pozivan na mnoga mesta dabi evangelizirao. No, imao je jako puno da uradi kod kuće a snaga gaje već polako napuštala, i zato je morao da odbije neke pozive. Alijednoj molbi koja mu je dolazila iz cele Amerike i Engleske nije mogaoda odoli − naime, da napiše svoju biografiju. I postavio je samo jedanuslov a to je da bude izdata posle njegove smrti.

30

Godine 1867. kao 75 godišnji starac počeo je da radi na tome. Tu muje mnogo pomogla njegova bogata korespodencija. Inače je morao dase oslanja na svoje uspomene i pamćenje koje je bilo još uvek živo.

U predgovoru je napisao: "Osećam otpor prema tome da pišem takomnogo o sebi, iako sam prinuđen na to, ako treba da dam što stvarnijusliku o svim probuđenjima. Ali neka čitaoci znaju da nemam nameru dapišem o svom privatnom životu više nego je potrebno i samo dapomogne da se dobro shvati ceo pokret probuđenja i moj položaj unjemu."

U proleće 1868. je Finej završio svoju biografiju i dodao je ka ostalimsvojim spisima. Posle njegove smrti 1876. je bila izdata kao knjiga.Finnej je mogao čak do svoje 80 te godine da predaje kao profesor isluži kao propovednik u zajednici. Pomagao mu je još jedanpropovednik ali on je propovedao barem jednom u nedelji. Predavao jepraktičnu teologiju i predavao iz godine u godinu o duhovnomupraviteljstvu, o hrišćanskom iskustvu i o negovanju probuđenja.

Godine 1872. je bio prinuđen da ostavi propovedničku službu. Nije višeimao fizičke snage. Povremeno je propovedao, nekada čak dva putamesečno. Poslednju seriju predavanja je završio 14 dana pre svojesmrti.

Njegove staračke dane, kolege sa njegove teološke škole opisali suovako: "I pored napornog i obimnog rada, njegovog dugog delovanja ujavnom životu, činilo se da ga breme godina uopšte ne pritiska. Stajaoje uspravno kao mladić i do poslednjeg trenutka je sačuvao silu duha.Njegov život nikada nije tako lepo pokazivao plodove Duha kao uzadnjim godinama i mesecima njegovog života. Nije mogao mnogotoga u javnosti više da radi ali smo svi osećali njegovu prisutnost. Bioje na blagoslov u našem uzajamnom zajedništvu i sastancima. Kratkopre odlaska posetio ga je jedan od kolega. "Ako umrem," rekao je Finejprijatelju," nemojte me tražiti među mrtvima. Odlazim tamo gde ću biti,

31

življi nego svi vi ovde dole."

Poslednji dan njegovog života je proveo u krugu svoje porodice. Uvreme večernjeg bogosluženja oslanjajući se na svoju unuku seo je doprozora crkve kako bi čuo pevanje. Kada se vratio kući žalio se na bolu srcu. Legao je u krevet. Njegova unuka je sela do njega. Pola satapred sam kraj rekao je: "Znaš, draga, daje trajalo dosta dugo dok samshvatio šta kroz mene Gospod želi učiniti? Dugo, dugo sam samostajao i dangubio."

Njegova unuka je odgovorila da su to bili Božiji putevi kojima je bio načudnovat način vođen i podsetila ga na dugo razdoblje njegovogblagoslovljenog delovanja, blagoslovljenog dara Božije milosti.Nasmejao se tiho i radosno dodao: "A ja mu nisam bio neveran, zarne?" To su bile njegove poslednje reči.

Sledećeg jutra je preminuo. Bilo je to 16. aprila 1876. u mesecu kadaje trebao da napuni 83 godine.

"Ja mu nisam bio neveran!" jesu reči vernog svedoka Isusa Hrista, čijiživot, delovanje i stradanje poziva i nas na sledbeništvo. Gospod samkaže: "Ko me prizna pred ljudima, toga ću i ja priznati pred Ocemsvojim nebeskim".

Preuzeto iz časopisa: GLAS JEVANĐELJA, J. Kalko.

32

Onima, koji imaju interes za Reč, dela i puteve Božije…Nadamo se, da će ova i druge knjige ispuniti našu viziju i želje za vas:

"Za poznanje mudrosti i vaspitanja,za shvatanje izraza razuma

i primanje nauke pameti,pravičnosti, pravde i poštenja;za davanje prostima razbora,

znanja i razmišljanja mladome čoveku.(Poslovice 1:2−4)

OVAJ FAJL JE BESPLATAN,I JEDINO TAKO MOŽE DA SE DALJE DISTRIBUIŠE!

33