Copyright © Uroš Petrović, 2017Copyright © ovog izdanja LAGUNA, 2017Illustration copyright © Aleksa Gajić, 2017

Ovu sam pripovest Ovu sam pripovest morao da napišem...morao da napišem...

54

ŽELEO SAM PSA. Odluku o tome koju rasu da izaberem razmatrao sam mnogo

pažljivije nego kada sam birao devojku, prvi automobil, smer na fakultetu ili život-ni poziv. Iako u ranim dvadesetim, tada sam bio sasvim svestan barem činjenice da nije svejedno s kim ću deliti sudbinu narednih petnaestak godina. Druženja udvoje s toli-

kim stažom neizostavno menjaju oba života.

7

U tom nesvakidašnjem nadahnuću, svakod-nevno sam iščitavao Enciklopediju pasa izve-snog Đina Punjetija, uranjajući i u naoko nevažne detalje. Naoružao sam se spekta-kularnom količinom informacija o preko

tri stotine rasa dragog nam i davno pripito-mljenog sisara latinskog naziva Canis lupus familiaris. Znam, može se živeti i bez pozna-vanja detalja o uglovima zadnjih nogu rode-zijskog goniča, ali ne marim – odavno gajim sklonost ka pretrpavanju kapaciteta mozga bespotrebnim znanjem. Donedavno nisam znao koja je moja krvna grupa, ali sam

zato oduvek suvereno vladao činjenicama poput koliko mozgova ima pijavica ili kog datuma pada Dan mrmota u Pensilvaniji.

98

11

Kad bolje razmislim, što bih samo ja proveo život sa moz-gom prepunim nanosa uskla-dištenih činjenica? Pa, čim

je ova knjiga došla do tvojih ruku, to je pouzdan znak da si neko s kim bih makar deo tog zanosnog tereta mogao da podelim! Na primer, o psima!

Dakle:

Lovački pas Tiger je imao

najduže uši od svih pasa na svetu

— desno mu je bilo dugačko 34,9 a

levo 34,2 centimetra. Reč je o lju-

bimcu rase pasa Svetog Huberta.

Psi rase norveški lundehund

imaju po šest prstiju na

šapama. Mogu čak i da savi-

ju uši toliko da ih zaklope.

Džeki, koliko ćeš

piva?

GLADAN SAM

Da poručim.

Av

kev

kev

kev

ciju

ciju

LAJ

LAJ

LAJ

Psi rase basendži ne mogu da laju.

Udruženje predsednika kućnog

saveta preporučuje baš ovu rasu.

Žil Vern je imao psa koji se zvao

Satelit, dok se pas Isaka Njutna

zvao Dijamant.

Pas Melburu iz Dove-

ra u Kanzasu ume da na

komandu razgovetno

izgovori „pasta“.

Povodac za pse patentiran pod

brojem WO9701384 imitira šeta-

nje nevidljivog psa. Ima ugrađen

čak i uređaj za režanje i lajanje.

Ono što je „av-av“ kod nas,

u Rumuniji je „ham-ham“, a

u Koreji „vong-vong“.

Francuz Žan-Pjer Blanšar je

1785. godine napravio prvi

upotrebljivi padobran. Prvo je

njime uspešno spustio psa.

Jedno štene u italijanskom

gradu Astiju rođeno je sa sve-

tlozelenim dlakama na glavi,

leđima i šapama.

Gradski psi žive u pro-

seku tri godine duže od

seoskih.

Psima srce kuca oko

120 puta u minuti.

Postoje psi sa dva

nosa.

Psi mogu razumeti i razli-

kovati i do 250 reči, slič-

no kao dvogodišnje dete.

Zlatni retriver Čarli laje naj-

glasnije, a njegov lavež zabe-

ležila je i Ginisova knjiga

rekorda − 113,1 decibel.

Psi poseduju tri

para očnih kapaka.

Ako mladić povede psa sa

sobom, trostruko povećava

šansu da dobije broj telefona od

devojke kojoj ga zatraži.

Elem, kako sam sve studioznije uranjao u šaro-liki svet rasa pasa, glavni favoriti za novog ukućanina smenjivali su mi se u glavi kao

musava deca na vašarskom ringišpilu – dugo-dlaki jazavičar, erdel terijer, belgijski ovčar,

šar-pej, veliki šnaucer, zlatni retriver...

13

Ej, bre,

pa ovo je

mačka!

Ukratko – želeo sam

francuskog buldoga, i nijedna druga rasa nije

dolazila u obzir!

Jedino se ubedljivo poslednje mesto na listi želja žilavo opiralo promeni – francuski bul-dog. U toj knjizi je, uz opis te rase, bila prilo-

žena takva fotografi ja da je izgledalo kao da je vanbračni potomak doktora Džekila tranžirao

Kerbera te se katarzično pokajao i od dobijenih delova sklepao tri donekle psolike jedinke.

Kako i kada se dogodilo da mi se lista želja tumbe preokrene, ne sećam se. Znam samo da se taj apsurd nepobitno dogodio, još jednom

dokazujući koliko život na planeti Zemlji ume da bude začudan i nedokučiv.

1514

Onda se usud malo poigrao...

Malo,

ali majstorski!

16 17

Kako to poslovično biva sa sumanutim željama, i moja je u početku izgledala pri-

lično beznadežno. Pasa te rase u mojoj zemlji jednostavno nije bilo, a tadašnja Srbija

nije bila baš simbol živahne međunarodne trgovinske razmene i saradnje. Ipak, ni

nakraj pameti mi nije bilo da menjam svoju odluku te da pomirljivo i zdravorazumno izaberem ljubimca neke druge pasmine.

Nije to moj manir.