Čovekoljublje u mladima samo treba probuditi

Kada diskutujemo, u stručnim krugovima, o tome kako je volonterski rad kod nas manje razvijen ili kako je manje filantropije nego u drugim zemljama, uvek ćemo naći hiljadu i jedno obrazloženje zašto je to tako i, uglavnom, konstatovati kako se ljudi kod nas bave „preživljavanjem“ i onda nemaju mnogo prostora i vremena da se bave potrebama drugih ljudi ili, kako je kod nas siromaštvo preveliko, pa ljudi i nemaju dovoljno ni za sebe a kamoli da odvoje za druge. Neretko, govorimo i o primerima loših praksi iz ove oblasti poput zloupotreba novca prikupljenog u nekim akcijama, pa to onda ljude odbija da daju...

Naravno, u debatama govorimo i koliko je zakonska regulativa nestimulativna, kako zakon o volontiranju, umesto da podstiče volonterski angažman, on ga svojim procedurama destimuliše i kako nema poreskih olakšica za kompanije koje deo profita ulažu dobrotvorne svrhe.

Najmanje se setimo da govorimo o tome i da se pitamo koliko mi radimo na podizanju svesti o značaju dobrobiti činjenja drugima, u kojoj meri iniciramo sasvim konkretne akcije u tom pravcu, u kojoj meri motivišemo ljude na aktivizam, u kojoj meri promovišemo dobre akcije...

A potrebno je nekada tako malo podsticaja da bi se pojedinci ili grupe pokrenuli i učinili neku dobrobit ili za druge pojedince, druge grupe ili za čitavu zajednicu. Brojni su primeri takvih akcija pokrenutih na društvenim mrežama. Naravno, to nisu jedni načini i ponajmanje dovoljni.

Želim da podelim sa vama iskustvo na kako jednostavan način to može da se uradi.

Pre nekoliko meseci, diskutovala sam sa sekretarom Crvenog krsta Palilula u Beogradu o njihovim volonterskim aktivnostima i angažmanu volontera i evo jedne priče koju mi je ispričala: Pre dve godine, organizovali su i obučili grupu volontera da urade dubinske životne intervjue sa starijim ljudima, uključujući i one koji žive u domovima za stara lica na palilulskoj opšini. Među mladima, volonterima, bila je i grupa srednjoškolaca iz Bogoslovije „Svetog Save“. Tokom razgovora tih mladih ljudi sa starijima, stari su izrazili želju da im učenici Bogoslovije ponovo dođu, kako bi više mogli da razgovaraju sa njima i da im drže neka od predavanja na duhovne teme.

Jedan od srednjoškolaca, Luka Stojanović, je prihvatio poziv, organizovao se sa svojim drugovima i posredstvom Crvenog krsta Palilula nastavio da dolazi u domove u Plješevičkoj i Diljskoj ulici, naizmenično, svake subote i provodi sat, sat i po vremena sa korisnicima domova u razgovoru i druženju. I tako skoro pune dve godine.

Poželela sam da odem i na licu mesta vidim kako to funkcioniše. I otišla sam, prošle subote, u Stacionar u Diljskoj ulici, baš u vreme kada je trebalo da dođu Luka i njegovi drugovi.

Oni su došli i pre vremena predviđenog za predavanje/razgovor sa korisnicima i čekali su ih u restoranu/prostoru gde se uvek i okupljaju. Bilo je lepo posmatrati kako stariji dolaze iz svojih soba, neki u invalidskim kolicima, neki uz pomoć hodalice, ali svi sa ozarenim licem i radošću što ponovo vide te mlade ljude, jer ih „nisu izneverili“, došli su, i kao i obično, desiće se nešto lepo u narednih sat vremena. Predavanje je bilo o predstojećim Uskršnjim praznicima. Moj utisak je bio da slušaoci upijaju svaku reč, neki razmišljajući o svojim

1

sećanjima na obeležavanje Uskrsa kada su bili deca ili kasnije, sa svojim unucima, neki o vremenu kada se Uskrs nije smeo javno slaviti.

Posle predavanja, pitala sam neke od učesnika koliko im znači to što im ovi mladi momci dolaze i provode vreme u razgovoru sa njima. Jedna baka mi je odgovorila da je ona bila nepokretna, samo je ležala u krevetu, ali kada ih je upoznala i prvi put bila na predavanju, više ni jedno ne propušta i od tada je postala pokretna, njen život se potpuno promenio, i sada opet ima neki smisao... Druga mi je rekla da toliko „voli Luku“ da mu je i pesmu spevala, a treća da je to za nju „melem za dušu“...

Razmišljala sam „Bože, koliko su ovi mladi momci humani i koliko imaju čovečnosti u sebi“ i pitala sam se da li oni nešto uče u školi o socijalnom radu, jer to šta oni rade, po meni, je svojevrstan dobrovoljni socijalni rad, jer oni pokazuju brigu o ljudima koji su, na neki način, izopšteni iz života lokalne zajednice. Shvatila sam da kroz svoj angažman oni doprinose i osnaživanju preostalih potencijala tih starijih ljudi... jer stariji znajući da dolazi subota, da će imati susret sa ovim mladima, spremaju se, oblače i planiraju svoj dolazak i šta će pitati i o čemu će sa njima pričati...

Razgovarala sam i sa Lukom i njegovim drugovima Srećkom i Stefanom o tome šta njima znači dolazak u Dom i razgovori, druženje sa starijima. Bili su jednoglasni, pričali mi da su osetili da tim starima treba pomoć, kao i kod sebe potrebu da im pomognu i pozvali se na svoje učenje „vera bez dela je mrtva“. Naglašavali su da stiču lično iskustvo razgovarajući sa starima i pomažući im jer su osetili da je starima potrebno da sa nekim podele svoje priče koje su proživeli i da ih neko sasluša... Govore o prelepom iskustvu, o sticanju novih znanja, kao i želji da pokažu da može da postoji dobar odnos između starih i mladih.

Više sam nego sigurna da čovekoljublja, humanosti, dobrog odnosa prema drugima ima kod velikog broja mladih ljudi, ali da oni nisu podstaknuti na konkretna činjenja ili im nije data prilika da to urade ili ne znaju kako ili, ukoliko to rade, to nije dovoljno primećeno, možda čak i zato što, jednostavno, oni ne žele da budu primećeni.

Dakle, čovekoljublje u mladima samo treba probuditi, i kada god je to moguće, dobre, praktične primere istog promovisati. Neka nam više budu vesti ovakvi primeri nego vesti iz crne hronike.

Foto iz Amity arhive

2