KOMODO KUMOVANJE ITALIJANSKE MAFIJE PDF verzija knjige je objavljena na sajtu Mreža Kreativnih Ljudi –

www.creemaginet.com Usovi korišćenja - http://www.creemaginet.com/sajt/uslovi-koriscenja

DAJANA DIVERNO

''Zadržavam pravo eventualnih, sitnijih izmena teksta prilikom redovne

procedure objavljivanja ove knjige''

Dianna Divernoe

OPIS ROMANA:

Nakon pogibije svog oca Majka Mazura na brodu (zbog droge), Rikardo, uz pomoć profesora Milana, odlazi u Legiju stranaca željan toga da se jednog dana osveti italijanskoj mafiji… Učestvuje na mukotrpnoj obuci Reda guštera i dobija karakterističan nadimak – KOMODO.

Alvaro Bartimov je dete iz sirotišta, kog mafija preobrazuje u naslednika capa Ivana. Alvaro ceni dobar život i luksuz. Jednom prilikom saznaje kako je njegov otac zapravo Majk Mazuro i da je njegova majka Elena davno imala kratku vezu sa njim. Ali Majk Mazuro je po nareñenju Ivana smaknut i Alvaro mu se sveti tako što ga ubija i zauzima tron italijanske mafije. Meñutim, Alvaro ne sluti kako negde ima polubrata koji žarko želi da se svemu tome osveti…

GLAVA ŠEST - AL U svojoj šestoj godini Alvaro Bartimov je bio jedan od najproblematičnijih

dečaka u sirotištu. Radnice su za njega govorile kako će ući u istoriju doma za siročad kao problem – broj jedan. Imao je nesalomljivu volju, bio je buntovan, inatan, previše samouveren i egoističan. Uvek je nastojao da u svim društvenim igrama bude neprikosoveni kolovoña – bilo kao kapiten ekipe, bilo kao neko ko smišlja nipodopštine.

Par puta su pokušavali da ga usvoje, meñutim kako je Alvaro bio od onih koji nisu skloni odricanju nečeg što vole i na šta su navikli, (tj nije želeo da izgubi svoje drugove), pokušaji usvajanja ovog buntovnog dečaka bili su svedeni na lakrdiju. Prilikom posete eventualnih budućih roditelja sirotištu, Alvaru bi to bilo javljeno i on bi izvodio takve psine i nepodopštine da bi se smučio svakom normalnijih nadzora za život. Zaključak bi bio uvek jednak – Alvaro nije bio podoban dečak za usvajanje.

Bio je veoma lepo dete, lep momak, lep muškarac. Njegova lepota se nije smenjivala uprkos bilo kom periodu odrastanja. Zbog toga su neki roditelji želeli da ga usvoje, ali ponašanje je uvek bilo presudno. Tokom detinjstva nije bilo kazne koju Alvaro nije pregurao preko svojih leða. Počevši od klečanja u ćošku, ispisivanje stotinu puta na tabli VIŠE NEĆU BITI NEVALJAO, do rada u dvorištu... Nijedna kazna za njega nije bila dovoljno oštra i jaka, kako bi ga s tim barem malo smekšala. Naprotiv, postajao je još gori, ponašajući se još buntovnije i drskije. Dve radnice su zbog njega dale otkaz, dve su otišle na bolovanje, a jednoj su popustili živci.

Alvaro bi na sve to gledao sa svojom drskom samouverenošću i osmehom. Drugari su ga se bojali. Tuče su bile česta pojava sa njegove strane. Devojčice

su zazirale od njega jer je ih vukao za kosu i gañao praćkom ... Mnogo kasnije nije bilo devojke koju nije uspeo da smuva. U svom tom njegovom okrutnom stavu ka svetu i svemu, postojala je jedna svetla tačka – voleo je žene. Ženski rod bi to uvek instiktivno osećao i to je na njemu bilo najprivlačnije.

Kao mladić od sedamnaest godina iskazivao je nesamilost. Poput mnogih okrutnih ljudi koji su uživali u iživljavanju nad nemoćnima, kitio se istančanom religioznošću. Nedeljom bi uvek išao u crkvu i delovao bi krajnje ponizno, ali pakosan sjaj u njegovim očima ništa nije moglo da izmeni. Pripadao je skupini onih ljudi za koje bi se reklo kako su roðeni zli i tu nije bilo izmena. Bio je visok, tamne kose i očiju, sa pravilnim crtama lica. Uvek je bio uredno izbrijan, a jedno vreme je nonšalantno puštao kosu. Nosio je skupoceni sat i jedan prsten od nakita. Voleo je tamne pastelne boje i gurmanske večere vrlo fino pripremljene i servirane.

U devetnaestoj godini je prvi put upoznao Ivana, koji mu je rekao kako je vrlo dobar prijatelj njegove majke i da će da mu pomogne da osvoji svet.

Al se pitao – kako?

Ivan mu se svideo kao ličnost. Bio je sve ono što bi jedan muškarac u očima jednog mladića mogao biti –

opasan, nepredvidiv, bogat, uticajan... I ubica! Al je to slučajno otkrio, primetivši da Ivan uvek sa sobom nosi pištolj, a jednom je slučajno čuo razgovor na temu toga da li je taj i taj čovek mrtav i ako nije, kada bi trebao da bude. Al to nikad nije pomenuo pred njim. Preselio se u jedan od Ivanovih stanova (Ivan je imao 8 stanova u Italiji). Stan se sastojao iz jedne sobe, predsoblja, trepezarije, kuhinje i kupatila i nalazio se na najvišem spratu četvorospratnice. Nije bilo lifta, ali Al nije zamerao. U odnosu na sirotište, ovo je bio poput dara sa neba.

Ali sve blagodati – stan, ženske i izlasci, uključivale su slepu pokornost čoveku kao što je Ivan. Ta pokornost je bila svedena na rad u onom delu Ivanovog rajskog carstva koje je uključivalo: ucenjivanje, ubijanje i uterivanje dugova. Alu je to najpre bilo poprilično čudno i neobično, pa je prvobitno išao sa Ivanom u neke od tih poduhvata. Zaprepastio se kada je video kako spada Ivanova maska finiranog džentlmena i on postaje pravi pravcijati zlotvor (tkzv. Ivan Grozni). Svejedno, ma koliko Ivan bio odvratan i neumoljiv prema svima onima koji bi mu se eventualno našli na putu, Al je mogao da nauči mnogo tog iz takvog stava. Svet mafije bio je jednak stepskim područjima Afrike – najjači su bili oni koji bi preživljavali, grabeći pri tome sve što bi im se našlo na putu.

Ivan je bio upravo to – grabljivac i Al je bio srećan što mu je učenik. Prisustvovao je na nekoliko procesa ubijanja, gde su ubijene bacali u reku,

more ili su ih naprosto zakopavali u šumi. Ivan mu je jednom sa ponosom poverio kako njegovom zaslugom postoji jedno celo groblje ljudi. Al je bio zadivljen.

Mafija ga je sve više privlačila ka sebi. Bila je sve ono što je osobi poput njega mogla da pruži – utočište, sredstvo za sticanje moći i novca. Do svoje dvadeset i druge godine kupio je sebi divan prostran stan u elitnom delu Rima, imao je troja kola, dosta oružija, dve ljubavnice i oko osamdeset mrtvih ljudi. U njemu je bilo mnogo uživanja u procesu ubijanja. Svaki poduhvat radio je sa takvim entuzijazmom da je zasenio i Ivana. Sve je bilo pripremljeno na ceremonijalan i treatalan način. Najpre bi popričao sa žrtvom (koja je bila vezana) o životu, o onom što voli i želi, ulivajući joj nadu u bolji, lepši svet i budućnost. Primećujući kako je žrtva nasela na priču o begu i lepoti novog življenja, ubijao bi je metkom u potiljak uz reči:

– I eto! Stiže ti nov život! Ili: – Beg sa zemlje ohrabljuje. Pohrli u susret anñelima! Nedeljom bi uvek bio na misi, ispovedavajući svoje grehe. U svojoj dvadeset i petoj godini prestao je da na Ivana gleda na način svojstven

sinu. Primetio je kako Ivan više nema tu čvrstinu, žestinu i okrutnost. Bilo je mekoće u ponašanju starog, koja je došla sa godinama i starošću. Al je smatrao kako to neće biti dobro za carstvo kumovanja mafije u Italiji i Siciliji.

– Nije dobro da šef postane pičkica! – pričao bi Raheli, sa kojom je inače mogao da priča o svemu tome. Ležao bi uz nju nag, u onom stanu, zadovoljan nakon žestokog seksa.

– A što, cherrie? – zagledala se Rahela u njega, pomalo zevnuvši. – Tada će svi gledati kako i na koji način mogu najbolje da te smaknu. U tome

je caka, carisimma – da vladaš! Protegla se. – I ti bi da vladaš, cherrie? – Naravno. To mi je cilj – setio se sebe kao kapitena grupe u sirotištu. –

Oduvek sam tome naginjao. – Pravi si lav! – dodirnula ga je po grudima, mada više nije osećala nikakvu

želju za njim. Imala je dvadeset i jednu godinu. Sa dvanaest je pobegla od kuće, radila je kao kelnerica, raznosač novina i u jednoj fabrici obuće. Kasnije je pevala u baru, okrenula se prostituciji i bila je presretna kada je čovek poput Ala banuo u njen život.

– Jesam, carisimma – palio ga je njen dodir. Lepo lice mu se ispuni željom i nije izostao izraz požude. Milovao ju je po bedrima

– Ne bih više, cherrie! – uzdahnula je. Ponekad je mrzela tu njegovu neiscrpnu žestinu. Posebno ukoliko bi joj dan bio težak poput tog.

U tren oka se našao iznad nje. Grimansa žudnje mu je izobličila lice. Ščepao ju je za ruke.

– Ne pitam te šta hoćeš – grubo ju je poljubio i zabio se u nju. Svideo mu se izraz patnje na njenom licu. To se dešavalo vrlo retko, ali je bilo izuzetno.

– Ti i ja smo vrlo slični, carisimma – pomerao se sve brže i brže, držeći je za ruke vrlo snažno i grčevito. – Volimo da dominiramo! – izlanuo je uz dubok uzdah olakšanja. Svršio je opet.

,,Začudo! – zaključio je, i izmožden legao na nju – ,,kada primetim da pati, to me neizrecivo uzbuñuje!’’ Više je nije ni pogledao, a Rahela se sklupčala uz njega.

Trenuci uz Ðinu bili su drugačiji. Njoj nikad nije nanosio bol, niti je uživao u

tome. Ðina je imala svetlo-braon kosu i velike zelene oči. Bila je nežne puti i tako se oblačila.

– Moja madamoiselle – šaptao bi joj – ti si poput anñela! Njena naivnost ga je privlačila poput magneta. Kupovao bi joj bukete, ogrlice, knjige sa ljubavnim pesmama, diveći se njenoj ushićenosti i romanzimu.

Jednom je knjigu ljubavne poezije kupio i Raheli. Ona ga je popreko pogledala vrteći knjigu u ruci:

– Ovo je za mene, cherrie? Zar nisi nešto pobrkao? ðina je bila sve ono što Rahela nije. Zato su mu odlasci na Siciliju bili tako zabavni i lepi. Ali ukoliko bi duže

vreme bio uz nju, primećivao je kako mu ona postaje dosadna i zamorna i kako je sva ta uroñena naivnost pomalo patološka i prelazna.

Čim bi ta patološka naivnost prelazila i na njega, sedao bi u avion i odlazio u Rim svojoj tigrici, koja bi nanovo postavljala pravilnu ravnotežu neljudskosti u njemu.

Nikad o tome nije pričao sa Ivanom... Nije znao šta bi mogao da priča sa njim, a da te teme ne dotiču okrajke mržnje, pohlepe, vlasti, oružja i kurvi.

– Zar si još sa one tvoje dve? – upitao bi ga Ivan kom je bilo bliže šezdeset godina. – Koliko znam nisu baš prvoklasni komadi ... Jesi li mislio o zameni? Ej baš pre neki dan sam sreo jednu ribu...

''Još malo i biće u invalidskim kolicima!'' – pomisli Al, koji je tog dana bio na ručku kod svog nekadašnjeg izbavitelja. Njegovim mislima je već duže vreme živela jedna misao koja je bila vrhunac svih njegovih potraga i ciljeva.

Ivan bi trebao da umre!! Ali da liči na prirodnu smrt. Te misli su ga uspaljivale dok bi ležao budan kraj romantične ðine ili bi

razmišljao o tome kako ga svirepo ubija, dok bi Rahela poput tigrice bila na njemu, zabijajući mu crvene jarke nokte u grudi.

Ipak, sa Ivanom bi uvek lepo razgovarao na nedeljnim ručkovima nakon mise. Razgovori su bili o poslu, ali ugodni. Neobična grimansa nije izostala sa Alovog lica dok je pričao sa njim. Celo vreme bi posmatrao ovog, uz razmišljanje kako će biti divno kada capa bude poklapala ploča i on nasledi ceo lanac.

Uskoro. Znao je kako od toga ne sme da odustane. I kovao je planove... – Neke od tih pesama imaju dušu. Ah dragi, kako je divno kada to mogu da

kažem. Pisci i samo pisci uvek naginju ka tome da njihova dela koje stvaraju nadžive i njih, i postanu deo večnosti – frfljala je ðina dok je prelistavala novu knjigu ljubavne poezije, zaintigrirana time kako je Al pogodio njen ukus. – Misliš li da su umetnici nesrećni?

– Pretpostavljam, inače ne bi pisali. Mnogi ljudi su nesrećni – bio je zabavljen njenim oduševljenjem tom jeftinom knjigom.

– Moguće. Ljubav je nešto zbog čega oni žale – uprla je svoje detinje oči u njega. – Slažeš li se?

– Apsolutno – potvrdio je brže-bolje. Za njega je ljubav bila apstraktan pojam humske mitologije. Postojao je samo seks, vlast i moć.

– Tako volim što na ovakav način brineš o meni – privila se uz njega osećajući njegovu nabreklu muškost. Poljubili su se...

– Volim da brinem o tebi, madamoiselle. Uvek bi se osmehnula kada bi je tako nazvao. – Hoćeš li da se prošetamo? Šetali su se divnom plažom koja je bila deo poseda njenog oca. Bili su bosi i

voda im je polako zapljuskivala stopala. ðina je bila srećna. Osmeh joj je krasio lice.

– Mislim kako bih mogla da kažem da uz tebe razumem svu onu jeftinu muziku i pesme koje se pišu. Znam da misliš kako je to glupo, ali zaista se tako

osećam. Zaljubljena sam – zagrlila ga je još jače, želela mu je time staviti do znaja da je tako razmišlja. – A ti?

Alvaro se trznuo. – I ja sam zaljubljen. Ali moja madamoiselle, mi ljubav vidimo i shvatamo

na sasvim drugačiji način. Ja zaljubljenost nikad neću doživeti kao ti, a ti ljubav nikad nećeš videti mojim očima. – Znam da nećeš dragi, ali ja sam tako srećna. Alvaro se osmehnu. – To volim da čujem.

– Koje? – Pa to tvoje ''ja''. Bitno je kada se osećaš veoma zadovoljno kada si sa

nekim u društvu, kao što se osećaš sa mnom. Naslonila je glavu na njegovo rame. – Osećam svu lepotu romantike. Uzdahnuo je. Njega je u odreñenim trenucima (kao u tim tada) romanika

ubijala u pojam. Ništa joj nije odgovorio. Šetali su u miru, svako obuzet sopstvenim razmišljanjem.

Razmišljao je o Raheli, uviñajući kako ona nije, ni upola, takav davež po pitanju poezije, lirike, romantike i emotivnosti. Bio je ubeñen kako ona smisao tih reči ni ne poznaje najbolje.

Vratili su se u vilu u dubokoumnom razgovoru o toj knjizi... Imao je nekoliko nedovršenih poslova na Siciliji. Poslovi su bili vezani za

njegov sistematični posao ubijanja. Pojedinci više nisu igrali onako kako je Ivan dirigovao. Postali su pretnja.

Jedan od njih je bio advokat Nikola Avordeni. Čovek od trideset i sedam godina, neoženjen, posvećen svom poslu celim svojim srcem. U proteklih nekoliko godina uredno je obavljao sve poslove vezane za Ivanove soldate. U poslednih par meseci njegova vernost poslu počela je da jenjava. Nalazio je milion razloga da ovog ili onog soldata ostavi da trune u zatvoru.

Ivan je naredio njegovo smaknuće. Sedeli su u jednom baru po imenu ,,Luka''. Bacio je pogled ka luci i redu

brodova koji su bili usidreni. Galebovi su stajali na ogradi ispred, a nekoliko mornara je stajalo nedaleko od njih, obuzeto pričom.

Nikola je sedeo za stolom i posmatrao dešavanja napolju. Al je bio ispred njega.

– Hoćeš li još jedno pivo Niko?! – upita ga Al vrlo prijatnim glasom. Oči su mu bile ledene.

– Ne, ne – Nikola je odmahnuo rukom. – Ni pod razno. Imam posle još nekoliko poslića sa dokumentima.

– Zajebi posliće i dokumente! – reče Al naglo. Podigao je ruku i dao znak konobaru da im priñe. – Još jednu turu za nas.

Konobar je otišao dalje. – Nemoj Ale! Vidim duplo! – Nikola je već bio pomalo pijan. – Jedno kao nijedno – Al zažmirka na tren. – Nego, Ivana zanima zašto više

ne zastupaš soldate? Šta je bilo? Pritisci iz unutrašnjosti? – Ma jok. To su bili neki slučajevi koje nije vredelo preuzimati.

– Misliš da možeš da odlučuješ o tome...? – Stvar je bila jasna, Ale. Za njih nije bilo spasa. Isproveravao sam sve.

Ama baš sve! – naglasio je zadnje. – Da su kojim slučajem izašli napolje, ubili bi ih u roku dan ili dva! Shvatio sam kako je zatvor za njih najbolje rešenje. Ticalo se njihove bezbednosti, Ale! – Nikola je ispio pivo.

– Je l' ti prija? – upita Al. Oči su mu ljutito sjale. – Da, shvati me, Ale – nastavio je svoju priču – jednostavno ne mogu da

zastupam nekog za koga znam da će da bude mrtav na slobodi. – Ivan ti je rekao da tako razmišljaš? – Ma ne. Dovoljno sam u ovom poslu da odreñene stvari uvidim i sam. Ne

smem da dozvolim da ginu ljudi. – Tvoje je da ih vadiš iz ćuze! – Ali šefe, ja... – I samo to, Niko. Ne treba da razmišljaš šta će da bude kad oni

proluftiraju dupe na slobodi... Baš te briga! Kontaš? Nikola je zavrteo onu praznu kriglu u svojoj ruci. Bacio je pogled napolje

prema galebovima. – I nemoj da zjakaš u te ptičurine dok pričam sa tobom! Ovo je ozbiljno!

Budi ovde i sada. Treba da znaš kako Ivan ne voli glupiranja i izvrdavanja. A ti si se, brate mili, dosta izvrdavao.

Nikola skrenu pogled sa galebova prema Alu. Činilo se kao da shvata svaku njegovu reč.

– Ne izvrdavam. Samo sam realan. Al ljutito pljesnu rukama. – Zajebi realnost! Zakon mafije je zakon mafije i tu nema mesta za

razmišljanje o realnosti! Obećaj mi kako više nećeš srati sa time da je nekom realno lepše u ćuzi!?

Nikola je poprilično zbunjen odmahivao glavom. Vrteo je kriglu u ruci. – Hajde da te odvedem kući da još malo razmisliš o zakonu po zatvorima –

Al ushićeno predloži. Izveo je ovog napolje držeći ga ispod pazduha kako ne bi pao. Stavio ga je

da leži na zadnjem sedištu, dok je Al brzo vozio. Na sred puta prema Monterotondu pucao mu je u čelo i bacio telo niz liticu. Drugi čovek na spisku bio je Leonardo Raviljo. Imao je lanac restorana u svojim rukama i jedno vreme je bio veoma blizak

Ivanov prijatelj. Imao je svoje prošireno polje delovanja u svetu kokaina. Mana mu je bila ta što više nije bio blizak sa Ivanom i što je mnoge stvari počeo da radi na svoju ruku.

Al se nalazio u njegovoj vili koju je imao u Santa Marini, gradu gde je Leonardo Raviljo roñen i rastao. Iako su se njegovi restorani nalazili u Rimu, Napulju i Milanu, Santa Marina je bila Leonardovo utočište i beg od svega.

Bio je to čovek od četrdeset i pet godina, sa ćelom, sedom kosom i pronicljivim očima. Bio je mršav sa dugim prstima. Oženio se pre godinu dana sa jednom ukrajinskom manekenkom koja je bila dvadeset godina mlaña od njega.

– I gde ti je Mariška? – upita Al, osmehnuvši se onim svojim divnim, ohrabrujućim osmehom.

– Morala je da otputuje – huknuo je Leonardo koji se u tim trenucima nalazio na drugom kraju ogromne osmougaone prostorije i sipao im je piće. Uprkos brojnoj posluzi, za goste koji su mu bili dragi voleo je biti pravi domaćin.

– Poslovno? – Aha! Znaš ti moju Marišku. Suviše voli piste! Al je se seti, plavuša, sa čvrstim grudima, u izazovnoj oseći i prijatnim

mirisom iza ušiju. Hoćeš li me opet jebati, Ale? – Da, verujem da su joj piste u krvi. Leonardo mu je prišao i pružio čašu sa pićem. Pogleda ga pronicljivim

pogledom. – A odakle ti, Ale!? Ne bi trebalo da budeš u Rimu pravi oslonac Ivanovoj

kičmi? Al oseti u tome podsmeh. Svi su već čekali da Ivan umre i da se dočepaju

trona. Ali nisu znali ... Osmehnuo se. – Da, stari je malo poselinio! – reče Al. – Da, da. O tome se priča – Leonardo uzdahnu, zavernički se naže ka

njemu. – Svi pričaju o tome. Mislim da nije bezbedno. – Misliš? – Tvrdim. Svi vrebaju na tron. A znaš šta to znači? Al je klimnuo glavom. Rat mafije je uvek bio u opticaju. Neizostavno. – Da. Sve više osećam nesigurnost. Stalno nosam glavu u torbi. – A što si ti sada tu? Al se naže ka njemu. – Treba mi tvoja pomoć – govorio je šapatom u

poverenju. – Moju? – Da, da smaknemo Ivana i podelimo carstvo. Leonardo se naslonio. Razmišljao je o tim rečima i mogućnostima koje idu

pri tome. Osmehnuo se, a pohlepni izraz nije izostao sa njegovog lica. – To volim da čujem. To mi se sviña – naglo se digao. – Hoćemo li da

popijemo još jedno piće u to ime? – Naravno. Zato sam tu. Al je sedeo mirno i posmatrao Leonarda koji je ustao sa ciljem da im naspe

još jedno piće. Al nije video šta ovaj radi, pogledao je oko sebe. Sve je bilo ukusno

namešteno i uredno, nalik Leonardu. Leonardo se okrenuo prema njemu, držeći čaše u ruci. Smeškao se celo

vreme dok mu je prilazio. – U tu čast bi trebali da proslavimo! – Naravno, već par meseci imam u mislima tu ideju. Ideja je, brate mili,

san snova, a? Stari je počeo da me iritira. Njegova pojava bi svakom normalnom išla na nerve! Ne mogu više da ga smislim – prodahta Al. Leonardo nije slutio koliko u tim rečima ima istine.

Pružio mu je piće. Seo je, zadovoljan svim tim.

– Drago mi je što tako misliš o tom šonji! Ja sam – Leonardo se opet zavernički naže ka njemu – raspravljao ovde sa nekima povodom toga da bi se trebalo uništiti Ivanovo carstvo. Stari ima puno neprijatelja.

– Znam. I zato sam tu – nije ni takao piće. – To ti je pametno. Mislim da bi bilo samo pitanje vremena kada bi i tebe

neko ubio. Uskoro bi svi oko Ivana trebalo da stradaju. Spremaju se gadne stvari.

– Šta to? Leonardo se oseti nelagodno. Pogleda oko sebe. – Ne mogu ovde o tome. Severnjaci bi da preuzmu carstvo. Ivan će morati

da shvati kako su se promenila pravila igre. – Misliš na Oktavija? – Ne samo na njega, sve izmiče kontroli. Oktavio je bio kod mene da izvidi

situaciju. Nije tip koji ima sklonosti ka pregovaranju, on samo može da bude nečija desna ruka.

Al se osmehnu ohrabljujućim osmehom. – On hoće da bude tvoja desna ruka? – upita Al vrteći čašu u ruci. Primetio

je sitne bele čestice na dnu. Zagledao se u Leonarda koji je pronicljivim očima pilio u njega.

– Da. – Fantastično! Sviña mi se taj tip! Rekao sam Ivanu više puta kako bi nam

bio do koristi taj Severac. Ivan se nije složio sa tim. Znaš ti starog? Ne valja strance uvlačiti u posao..

– Ne. Pa... Hoćemo li da nazdravimo? – Naravno, druškane. Sve za lepšu budućnost – reče Al, te je podigao čašu.

Al ga je ispod oka posmatrao. Leonardo nikad nije izgledao zadovoljnije. Al je prineo čašu ustima dok je drugom rukom stegao dršku pištolja.

– Sve za lepšu budućnost Leo! – prodahta Al i baci čašu sa strane. Dok se ovaj snašao, Al je uveliko nišanio u njega. Ispalio je pet metaka ne trepnuvši. Onda je odahnuo.

– Pohrli u susret anñelima! – stavio je pištolj u džep. – Tamo te čeka carstvo u kom ćeš da vladaš.

I treći, poslednji čovek, bio je ðovani Valutero, glavni snabdevač heroina u

Sredozemlju. Nekad je sarañivao sa Ivanom, ali ta veza je jenjavala. U poslednjih par meseci Ivan je imao mnogo problema sa njim, a problemi su se ticali ðovanijeve okrenutosti Severnjacima i ljudima koji su svojim položajem pretili da naruše Ivanov položaj.

Kada ga je Al posetio, ðovani je bio u svom baru u Napulju. Bar se zvao ,,Gvadalupe'', bio je ekskluzivan, sa besprekornim ureñenjem, lusterima i poslugom. Muzika je bila prijatna, kao i ceo ambijent. ,,Gvadalupe'' je bio meñu osrednje posećnim barovima u Napulju, ali ðovani nije mnogo brinuo zbog toga. To nije bio njegov glavni izvor prihoda.

Njegova devojka, Stefanija Montgomeri, bila je uz njega kada je Al došao u njegovu ložu. Stefanija je bila veoma ljupka devojka, sa riñom smeñom kosom i zelenim krupnim očima. Imala je pegice na licu koje je prikrivala šminkom.

ðovani je bio uvek doteran i sreñen. Ivan je za njega govorio ,, kao lutak u izlogu''. To nije bilo daleko od istine. Besprekorno krojena odela i miris bili su njegov znak raspoznavanja.

Stefanija i ðovani su pili neko piće, strasno zagrljeni. Bili su već dve godine u vezi.

Kada ih je ugledao, Al se osmehnu. – Sedi Ale! – ponudi ga ðovani, ne skidajući ruku sa Stefanijinog ramena.

Vrlo često u mnogobrojnom društvu, ta ruka je slobodno šetala Stefanijinim telom. Nikad se nije bunila.

Al je seo netremice ih posmatrajući. – Šalje te onaj strakelja, a!? – upita ðovani koji je rukom pokazao

konobaru da im donese još jednu turu pića. – Ma jok. U obilasku sam – reče Al, na tren je pogledao u Stefaniju. Bila

mu je odbojna. – Rekoh da svratim da vidim starog pajtosa. – E, ta ti je dobra! Vidiš dušo – obratio se Stefaniji. – Ovaj čovek je nekad

bio od prvih ljudi onog foisila. – Ivana? – mazno upita ona. – Da, jebeni fosil nikad da umre. S vremena na vreme šalje Ala da izvidi

situaciju. – Uopšte nisam u izviñanju – reče Al tvrdo. Ruka mu je krenula ka

pištolju, meñutim konobar im je prišao i doneo piće. ðovani ga je gledao pretećim pogledom. Skinuo je ruku sa Stefanijinog

ramena i premestio je na njeno golo koleno. – Zašto si tu? Sigurno ne zbog viskija! Konobar je otišao. – Reč je o novoj grupi koju želim da stvorim – predloži Al. – Mislim da ovo

nije dobro mesto za priču o tome – naiskap je ispio piće. ðovani trepnu dva puta. – Kakvoj grupi? – Hoću da smaknem starog – odgovori Al. – Treba mi sva raspoloživa

pomoć od svih ljudi kojima smeta taj fosil. Mislio sam kako bih mogao da računam na tebe.

ðovani se nasmeja. Najpre tiho, potom sve glasnije i glasnije. Stefanija se smeškala zajedno sa njim, iako nije znala čemu se to tačno smeje. Pripadala je skupini glupih ljudi.

– I zato si sada tu? – Naravno. Vidim šta se dešava. Ivan sve više gubi kontrolu nad samim

sobom – poverljivo reče Al. – Znaš šta to znači? Uskoro će da osvane dan sa mojom glavom na tanjiru. To neću! Ti si čovek koji bi mogao da mi pomogne da se iščupam iz sosa.

– A šta bih mogao da uradim za tebe? – ðovani mu nije verovao. Ruku je povlačio niz Stefanijinu butinu sve do gaćica. Tu se zdržao.

– Da me podržiš? – Samo to?

– Ništa više. Hoću da budemo pajtosi kao pre – pričao im je Al tiho, polako, uverljivo... – To je najbitnije! Nemam poverenja u Ivana. Poselinio je, a to već svi znaju.

– Da, da. Jeste. – ðovani se naže prema njemu, skinuo je ruku sa Stefanijine noge. – 'Ajde druškane doñi ovih dana u moju kancelariju. Tamo ćemo da budemo nesmetani ...

Snažnim stiskom su stisnuli jedan drugom ruku. Al je ustao, spreman da krene. Kada je bio kod izlaza, ðovanijeva ruka je uveliko bila na Stefanijinim grudima.

SEDMA GLAVA – LEŠ BROJ 13! S vremena na vreme obilazio je Lanin grob. Nosio je uvek isto, buket žutih

narcisa koje bi stavljao u kamenu vazu, vadeći najpre onaj prethodno donešen i sasušen buket. Rikardo Mazuro je jedini obilazio Lanin grob. Nedostajala mu je majka. Često bi kraj njenog groba posedio sat ili dva, znajući kako su sve molitve uzaludne – Lana time neće biti vraćena.

Par puta je predložio svom ocu mogućnosti u vezi školovanja. Majk bi odmahivao glavom.

– Nije to za tebe. Okani se tih gluposti. Ulica je zakon. Vidiš recimo juče ... – ispričao bi potom neki skorašnji dogañaj.

Tako su proticali njihovi razgovori. Majk bi mu uvek govorio o glupostima koje donosi dilovanje. Rikardo je

zaključio kako se ovaj celom dušom posvetio tome. Nije video ništa dalje od droge, dilovanja, ulice i prostitutki.

– I razmisli, šta će ti jedna žena? Imao sam ih nekoliko. Ali u suštini sve to je isto.

– Možda ako bih voleo neku od njih – rekao bi Rikardo. – Ma kakva ljubav! – Majk bi odmahnuo galvom. – Ko danas veruje u to?!

Budale! Ne zanosi se previše. Ljubav je ovde samo zato da bi se ismejavala. Seks je sastavni deo te ljubavi, a šta ćeš da jebeš i kako – to je ipak tvoja individualna stvar.

Sve je u kući proticalo jednako kao i pre Lanine smrti. Razmena bi se izvršavala na ustaljenom mestu, Majk bi robu donosio kući, okupljali bi se odrpanci i probisveti i onda bi započinjala ,,žurka''. Razlika je bila samo u tome što Rikardo više nije nalazio nikakve razloge da izlazi iz sobe i izvidi situaciju. Ostajao bi unutra, nagnut nad nekom knjigom koju mu je profesor Milano pozajmljivao iz školske biblioteke. Svaki put kada bi mu davao neku knjigu koju je ovaj želeo pročitati, profesor Milano bi ga očinski pogladio po kosi.

– Biće bolje, sinko! Jednom! Ali to – jednom – nikako nije dolazilo, i to je mučilo Rikarda. Knjige su mu

bile dobrodošle u učenju. Sve u vezi vojnog školovanja ga fasciniralo. Planirao je da pobegne od kuće i potraži nešto u tom stilu ... Ali to je bilo maštanje. Stvarnost ga je proždirala.

Profesor Milano mu je pomogao po tom pitanju svojim utešnim savetima. – Svemu na ovom svetu postoji vreme. Tako je i za tebe i taj poziv. Ali

hajde, strpi se još malo. Rikardo nikom nije pričao o situaciji u svojoj kući. Neizostavno je svako

drugo jutro zaticao jednaku situaciju – nekoliko njih je spavalo u dnevnoj sobi, pijano i drogirano, a svog oca je zaticao golog u njegovoj sobi sa dve ili tri prostituke u raznim položajima. Prizor je bio ogavan.

Na kraju je Rikardo imao utisak kako mu je sve to postalo svakodnevna rutina i nije mogao da zamisli kako negde postoje porodice čiji život protiče bez droge, seksa i rokenrola.

Majk je uporno pokušavao da ga uključi u svet dilovanja. – Hajde, probaj na brzaka da rasturiš par doza. Videćeš kako nije strašno.

Ljudi vole da se doziraju! Rikardo je ostao veran svojim principima. Ali situacija je postojala sve gora i gora. Rikardo je to opazio, ali nije ništa

prigovarao svom ocu. Dolazilo je sve više ljudi sa raznih strana... Jednu noć bi ih u kući bilo deset, drugu noć bi ih bilo oko četrdeset... Slušala se glasna rokenrol muzika. Njegov otac bi razdelio robu, pokupio pare, a zatim odlazio u sobu sa prostitutkama koje su se tucale sa njim samo zbog fiksa. I drugi ljudi bi se jednako tako povlačili u druge sobe s kurvama. Par puta su zbog tog razloga izbacili Rikarda na ulicu kako bi im oslobodio teritoriju.

Rikarda je sve to iritiralo. Očekivao je pomoć od profesora Milana, ali dani su se beskrajno jednolični vukli sve do noći kada bi počinjala sva halabuka i raspuštena banda bi se okupljala zbog bolesnog provoda.

Ono što je Rikarda još više zabrinjavalo bilo je to što se otac uvlačio sve više u dugove. Nabavaljao bi sve veće količine droge, koje mu nisu redovno isplaćivali, te se on zaduživao i zaduživao. Jednom prilikom čuo je jedan očev telefonski razgovor.

– Bez brige .. Novac nabavljam sutra... Da, da. Ma sutra sto posto... Znaš ðovani da te nikad nisam izdao. Ne .. Ne! Bez brige! Zalog? Kakav zalog? Hoćeš kuću? .. Ne. Malog? Zar Rikarda? Pa, ne znam da li bi on išao takvom pedofilu poput tebe!! ... Ma vraćam ti pare, koji će ti klinac moje dete?!

Rikardo je znao kako se približilo vreme njegovog odlaska. Zamislio je

sebe kao – zalog – u rukama nekog idiota koji proračunato drogom truje svet i misli kako je roñen da bi vladao?

Ali očeva zaduživanja su bila sve veća i veća, a noći se užasnije. Rikado je navikao da veći deo noći provodi napolju, spavajući na jednoj klupi.

Jednog dana kada je došao iz škole, pronašao je svog oca u modricama. Usne su mu bile isečene, imao je modrice po licu, a jedna prostitutka koju je Rikardo par puta već video, (ali joj je zaboravio ime), stajala je uz njegovog oca i masirala mu leña.

– Siguran si da nije slomljeno? – Jebem ti život! Ne osećam više ta rebra – prostenja Majk, a na licu mu se

pojavila grimansa bola. Spazio je Rikarda koji je sa torbom na leñima stajao na vratima i posmatrao prizor.

– Oče, dobro si? – upita ga. Pristupio mu je. – Ma divno. Nikad bolje – reče njegov otac. – A to? – Rikardo pokaza na masnice po njegovom licu. – A to? Ma ništa! Pao sam sa bicikle – reče Majk i osmehnu se tako da mu

je krv krenula na rasporenu usnu. Prineo je krvavu maramicu ka usnama i pritisnuo.

– Lažeš! – uzdahnu Rikardo. Toga se plašio! Da će uskoro da bude – zalog?!

– Ne lažem. Vežbao sam nešto ... Ijaoo! Lakše to malo! – okrenuo se prema devojci. Pogleda u Rikarda. – Slučajno sam pao. Sećaš li se, i ti si pao sa bicikle?

– Da, ali sam imao samo oderana kolena i laktove. Nisam izgledao tako kao.. Kao da me je mašina za mlevenje mesa izbacila napolje.

– To je zbog težine, krupniji sam. Rikardo je odmahivao glavom u neverici. Devojka je petljala oko Majkove

kičme. Bila je zadubljena u svoj rad. Možda je medicinska sestra – pomisli Rikardo.

– Bolje uzmi ogledalo – Rikardo je krenuo prema kupaonici, gde je sa popločanog zida skinuo ogledalo. Doneo ga je ocu. – Pogledaj se!

Majk pomalo nevoljko uze ogledalo u svoje ruke. Dugo je pilio u svoj lik. – Ova masnica ovde – pokazivao je Rikardu – je ovde jer sam se naslonio

na volan. Rikardo ga je prezrivo posmatrao. Bežanje od istine – to nikad nije bilo

rešenje. – Nabatinali su te zbog droge, je li tako? – upita Rikardo. Majk je ostavio ogledalo sa strane i uzdahnuo duboko. – Imao sam malo ozbiljniji razgovor sa njima. – Bili su uljudni pa su te našminkali prirodnim putem? Majk je odmahivao glavom. – Ovo je zbog bicikle. – Ma kakve bicikle, tata! Mi nemamo biciklu. Znaš i sam da ti je jedan od

onih tvojih narkića uzeo pre nekog vremena. – Tačno Kardinjo. Dobro da si me podsetio. – I? Mlatili su te zbog droge? Majk je odmahnuo glavom. Uzeo je opet ogledalo i zagledao se u svoj lik. – Droga je sporedna stvar u celoj toj priči. – Ma da! Još samo da ti poverujem – Rikardo je otpuhnuo ponovo besan.

Prišao je svom ocu straga. Leña su mu bila sva u masnicama i krtakim rezovima, kao da je bičevan.

– Vidim i da su bili dovoljno ljubazni, pa su ostavili svoje incijale – Rikardo je uzdahnuo duboko. – Vreme je da odem, tata!

Majk se okrenuo prema njemu. – Gde bi to išao? U vojne redove? Crvene kapice, šta li su već? – Crvene beretke – ispravi ga Rikardo. – Ali nebitno kako to zovu. Prvo ih

išao u redovnu vojsku. To bi bilo... – Nemoguće. Nisam za to da mi sin bude vojnik. – Ni meni se ne dopada način tvog življenja, pa preživljavam. Misliš li da

volim ovu raju što dolazi, muziku i da spavam na ulici? Majk se trznu. – Na ulici? – Ni ne znaš za to, jer si u sobi sa nekim droljama koje ti puše zbog fiksa.

Svi ste vi propale duše ogrezle u grehu. Ja samo želim da odem odavde. Što pre! – naglasio je ovo zadnje. Profesor Milano mu je rekao kako bi već kroz mesec

dana mogao imati pozitivan odgovor po pitanju neke ustanove koja se bavila specijalnim obučavanjem vojnika u Alžiru.

– Nisam znao da spavaš na ulici. – Već neko vreme. Navikao sam. Sve je to rutina. U krevet ne mogu jer

neki par tamo orgija sve u šesnaest. U klozet ne mogu jer je neka od tvojih baraba zagrlila WC šolju! A i kada malo bolje razmislim – posmatrao je prostoriju oko sebe – mislim da se približilo vreme mog konačnog odlaska. Ne želim više da budem ovde, tata – krenuo je prema vratima sa ciljem da u torbu ili kesu potrpa ono malo stvari koje bi mu bile neophodne.

– Čekaj Kardinjo! – Majk je doteturao za njim u njegovu sobu. – Moraš me saslušati, ja ...

– Šta tata? – Droga je samo sporedna stvar u celoj toj priči. Ne znam kako bih ti to

objasnio, ali jednom ... – zastao je i prošao rukom kroz kosu. – Nebitno, tata. Naći ćeš hiljadu i jedan razlog da opravdaš svoje postupke,

ali više me ne zanima – otvorio je fioku gde se nalazio njegov donji veš. – I gde bi išao? Gde bi spavao? – Svejedno gde. Ni dok sam ovde moj noćni mir nije za pohvalu. Klupa nije

idealno mesto za izležavanje – trpao je svoje gaćice u jednu kesu. Majk je nemoćno stajao i posmatrao ga. – Ako bih ti ipak objasnio, da li ... Vidi Kardinjo! – prišao mu je i uzeo ga

za ruke. – Ostani tu samo do kraja školovanja. To je mesec i po, nije puno i strašno. Kada pogledaš koliko si vremena ovde, tada nije strašno biti tu još mesec i po dana – Majk je govorio polako, stežući mu ruke. Bio je to očajnički pokušaj oca da zadrži svog sina.

– Kako to misliš da je droga sporedna stvar u celoj toj priči? Zašto su te onda toliko batinali?

– Vidiš ... – Majk je seo na nepospremljen krevet na kom su plahte bile izgužvane i prljave. – To je nešto od pre... Još dok smo tvoja majka i ja bili u braku...

Rikardo podiže ruku smrknut. – Ipak neću da znam. Pretpostavljam da ćeš mi baljezgati kako su te

batinali zbog mame, a to nije istina – odložio je kesu sa strane, zureći u svog oca. – Dobro tata! Uspeo si! Ostaću ovde još mesec dana. Ali samo toliko. I tu je kraj! Shvataš?

Majk je potvrdno klimnuo glavom, a Rikardo je bio ubeñen kako ga ovaj nije najbolje shvatio.

Vratio je gaćice nazad u fioku. Profesor Milano mu je već kroz dve nedelje došao sa veoma pozitivnim

vestima koje su se ticale Alžira. – Afrika? – mrmljao je Rikardo sebi u bradu. – To nije kraj sveta. Sedneš na brod, odeš i doñeš – objašnjavao mu je

profesor. – Mislim da bi ti ljudi bili voljni da te prime u svoje redove...

Nalazili su se u profesorovom stanu koji je imao u Monte Mariju. Bio je to ukusno sreñen stan u plavim tonovima i starinskim nameštajem. Profesor Milano je živeo sam.

– .. oni inače formiraju svake godine neke redove gde primaju mlade ljude koje obučavaju u borbi i specijalnim operacijama. Ove godine će da formiraju Red guštera i Red zmija.

Rikardo zbunjeno podiže obrve. – Vi se šalite? Profesor je odmahivao glavom. – Ne, nikako. Svake godine formiraju takav red. Razlika je samo u tome što

se gušteri i zmije u ovom slučaju drugačije obučavaju. – I šta bih ja trebao da budem? Zmija? – Ne. Na žalost, mislim da bi mogao da dospeš jedino u Redove guštera.

Njihova obuka je malo teža i duža. Žao mi je sinko, ali to je sve što sam mogao da ti sredim. Moraćeš da odeš na neke medicinske testove, da središ sve u vezi pasoša i papira. U te svrhe iskoristi ovih mesec dana koliko ti je ostalo od škole – profesor Milano se osmehne. – Verujem da ćeš da uspeš.

Rikardo je bio zamišljen. Setio se bludnih noći i spavanja na klupi, znajući kako mu je toga uveliko dosta, ali moraće da izdrži.

Ubrzo se oprostio od profesora Milana. Bio mu je zahvalan. U kasnim popodnevnim satima kada je otac bio uveliko trezan i budan,

pomenuo mu je ponešto o svemu tome. – Gušter? Ha, ha! Pa to je smešno, Kardinjo! – To je samo naziv. – Da budeš nekakav zeleni gmizavac kog ciljaju po pesku Sahare!? Koja

privilegija, jebote! Pa ti si lud! – Majk je bio tvrd po tom pitanju. Rikardo se pitao da li ga ovaj uopšte shvata. – Biće to samo neko vreme, tata. Vratio bih se ovamo. Majk ga prostreli pogledom. – Vratio? Ti misliš da ćeš se vratiti? Malo

sutra! Čitao sam o svim tim specijalnim jedinicama. Mnogi krepaju već na obuci. Pogledaj sebe! Mislim da sanjaš. Misliš kako će ti tamo cvetati ruže? Mislim da se nikad nećeš vratiti. Bićeš samo jedna kapica na peščanoj dini.

Rikardo je uzdahnuo duboko. Toliko vremena maštanja o tome da propadne zato što ga je otac smatrao slabićem.

– Ne budi toliko beznadežan. Mnogi su u tome uspeli... Majk bi potom pokušavao da učini sve ne bi li ga odviknuo od toga. Rikardo je znao da će to biti tako, ali odlučio je da istraje. Medicinska testiranja koja je imao ovde bili su obični sistematski pregledi.

Profesor Milano mu je rekao kako će ga prilikom selekcije detaljnije pregledavati, vodeći o svakoj sitnici reč.

Pored pregleda, Rikardo se bavio izradom pasoša i vize. Dosta je pričao sa profesorom Milanom, koji ga je ohrabljivao po pitanju svega toga. Rikardu je to mnogo značilo. Jedino ga je šokirala jedna stvar koju je saznao.

– Da li bi nakon završetka tih školovanja došao da se borim za Italiju? – upitao je Rikardo, dok su sedeli u profesorovom stanu.

– Ne. Ideš u francuske redove. Rikardo je zbunjeno digao obrve. Nije bio oduševljen s tim. – Zar to nije italijanska vojska? – prodahta. – Ne. Francuski specijalni odredi, veoma jaki i moćni – a onda je konačno

profesor Milano priznao. – Kada jednom odeš da radiš za njih, uvek ćeš biti njihov i bega nema. Legije stranaca su uvek bile takve, veruj mi...

Rikarda je pomisao na to iritirala, ali nije imao gde da ide dalje. Legija

stranaca je bila nešto najbolje što je mogao da izvuče. Čitao je o vežbama SAS-ovaca i Mornaričkih foka, uveliko žaleći što ne ide u italijanske vojne redove.

Ocu to nije pomenuo. Veoma mnogo ljudi je dolazilo noću, a preteći telefonski pozivi su bili sve

učestaliji i učestaliji. U roku od svega dve nedelje dva puta su im ispretresali stan tražeći gotovinu i dragocenosti.

Rikardo je zbog toga sve više strahovao. – Imaću pare! Već sutra ujutro! Plaćam kešom kao i uvek – njegov otac je

sada već uralo u telefonsku slušalicu. Rikardo se pitao: kada on ode u Alžir, ko li će onda da bude zalog? Kada je završio školovanje, osećao je u sebi poprilično veliko rasterećenje,

koliko od škole, toliko od činjenice da će pobeći od očevih lumperajki, straha i narkomanije.

Sa ocem je tih dana bio u poprilično zategnutim odnosima. Povodom vojske Majk više ništa nije prigovarao, ali ćutanje je bilo gore od optužbi. U trenucima kada je mogao da bude sam u svojoj sobi, razmišljao je o svemu, svestan kako je svaki čovek na ovom svetu sam krojač svoje sudbine.

Posećivao je majčin grob. Osećao je veliku tugu. Znao je kako bi sve bilo bolje da je živa i da je uz

njega. Sa njenom pomoći sigurno bi imao šanse da se priključi KOV-u ili GIS-u. Plakao bi znajući kako sada jedno vreme neće imati prilike da posećuje

njen grob i da će to da mu nedostaje. I sada bi ostavljao narcise. Za sećanje! Dan kada je preuzeo ñačku knjižicu, svog oca nije zatekao kod kuće. To ga

je veoma iznenadilo pošto se ovaj najčešće izležavao do jedan ili dva popodne, a onda bi se na jedvite jade odvukao do kuhinje da nešto prezalogaji ili popije jaku tursku kafu.

– Oče! – dozivao ga je, išao je iz jedne sobe u drugu. Takoñe, nije zaticao nijednu od prostitutki.

Majk se do uveče nije pojavljivao.

Rikardo je do mraka nazvao bar pedesetak Majkovih prijatelja i prijateljica. Niko nije znao gde je Majk Mazuro.

– Zar nije kod Renke? – Probaj kod ,,Strugara''! Tamo sigurno loče! – Ma daj! Sigurno je otišao po novi fiks. Znaš svog oca – sve za drogu!! Bili su najčešći odgovori koje je Rikardo čuo. Pitao se ima li smisla da zove

policiju? Svašta bi moglo da se iskopa o njihovom stilu življenja, što za Majka, ukoliko se negde zadržao, ne bi bilo dobro.

Odlučio je da malo pričeka. Imao je nadu. Kada je zazvonio telefon oko pononći i ta nada se raspršila.. – Halo! – Da li je to gospodin Mazuro? – začuo je tvrd muški glas sa druge strane

žice. – Da, ovde Rikardo. – Možete li doći do luke .... Što pre? – Ali zar... – Samo ti budi tu, sinak. Sve će da ti bude jasno. Pozajmio je bicikl od suseda jureći kao lud. Noć je bila tmurna i sitna

kišica mu je štrapala po licu. Sada nije obraćao pažnju na noćni svet Rima. Otac je bio bitniji.

Stalno se pitao šta se desilo? Opet nevolje? Premlaćivanja? Srce u grudima mu je tuklo. Najzad je stigao. Uznemirilo ga je ono što je tamo ugledao.

Dvoja kola hitne pomoći bila su parkirana kraj nekoliko policijskih automobila. Ljudi u uniformisanim odelima su trčali naokolo.

Gurajući bicikl kraj sebe je prišao delu gde se vrtilo veoma mnogo ljudi. – Hej klinac, šta ćeš ti tu? Tu ne možeš da ideš – zaustavio ga je jedan

policajac. Još dvojica policajca su uporno posmatrala Rikarda. – Tražim tatu ... Samo tražim tatu – promuca Rikardo. – Zove se Majk

Mazuro. Mislio sam da je ovde. Neko me je zvao ... Policajac napravi par koraka. Popričao je sa dvojicom uniformisanih lica.

Policajac se okrenuo prema Rikardu. – Doñi sa mnom!! – poveo ga je sa sobom, izmeñu svih tih ljudi. Rikardo se

tu i tamo obazirao oko sebe. Video je novinare koje su policajci zadržavali. Uzdahnuo je duboko, slutio je najgore. Stezao je volan nemoćno. Stigli su od jednog broda. Rikardo je išao za policajcem ostavivši biciklu. Uspeli su se gore.

– Prizor baš nije ... prijatan! – objasnio mu je policajac. Na palubi broda se nalazilo još nekoliko policajaca, a na podu je bilo

poreñano tridesetak ljudskih tela pod crnim najlonom. Izvirivale su samo noge ispod tog najlona. Krvi je bilo na sve strane...

Policajac je popričao još sa nekim o svemu tome. Jedan od policajaca je klimao glavom u znak odobravanja.

– Leš broj trinaest! Onaj tamo! – pokazao je ka skupini.

Rikardo osećao kako mu se sve vrti. Počeo je da broji tela. Nije stigao da izbroji. Onaj policajac sa kojim je došao na palubu je prišao jednom lešu. Pozvao je Rikarda bliže.

– To ... Malo je iznakaženo ... Kako bih rekao .. Ipak je potrebno da ga neko identifikuje! – sklonio je najlon.

Rikardo je zurio u lik svog oca. Činilo mu se kako to telo pripada nekom drugom čoveku, koga ne poznaje ... Majk je imao posekotine po licu, masnice na oku, nos je bio smrskan.

Rikardo je počeo da plače. – Ovo je tvoj otac – Majk Mazuro? Samo je klimnuo glavom, nesposoban da išta prevali preko usana. – A poznaješ li neke od ovih ljudi? – policajac je polako vratio najlon na

lice njegovog oca. Otkrio je drugi leš. Bila je to ona prostitutka koja je onda masirala leña njegovog oca.

– Da... Znam je .. Ali ne znam joj ime – šaptao je Rikardo. Policajac je otkrio još jedan leš, pa još jedan. Rikardo je samo klimao

glavom, iako nije bio od velike pomoći po pitanju identifikacije. Nije im znao imena. Sve su to bila lica koja je sretao na onim pijankama, ljudi koji su dolazili zbog fiksa...

Rikardo je pokušavao sve to da razume, ali sve mu se zablokiralo. Razgovarao je sa policajcem još ponešto u vezi svega toga, mada je bio živčan i rastrzan.

– Hvala ti sinko! – policajac je stavio ruku na njegovo rame i poveo ga sa broda. – Znam da ti je ovo bilo veoma teško, ali...

Rikardo ništa nije rekao. Gurajući bicikl kraj sebe, otišao je odatle, svestan kako više ništa nije isto i da mu je otac mrtav. Obuzimao ga je sve veći strah. Nije smeo da se nañe u stanu.

Bio je – zalog! Poslednje što je želeo da bude! Prespavao je kod profesora Milana.

OSMA GLAVA – PLAN A... PLAN B... PLAN C.... Poput svih drugih poslovnih ljudi, Kolino d'Artanijani je na planiranje

gledao kao na fantastičnu poslovnu strategiju. Kako je Niki rasla, njegovi planovi su se menjali ili bi im on dodavao ovo ili ono što je smatrao bitnim za uspeh. Nije o tome pričao sa Anñelikom. Bila je glupa po njegovom shvatanju, ne bi to razumela.

Više o mnogo čemu nije pričao sa njom, već godinama unazad bili su veoma udaljeni. Mnogi brakovi su takvi, govorio bi Kolino sebi, iako mu je veoma nedostajala Anñelika onakva kakva je bila nekad.

Išao je dalje, uviñajući kako će Niki biti jedna nada koja će da ih izvuče iz škripca. Za sve blagodati detinjstva koje joj je priuštio, Kolino je smatrao kako mu toliko duguje ...

Planovi su se nizali... Niki je sa Afroditom često odlazila na gimnastičke vežbe, mada ni jedna ni

druga nije mogla da se pohvali time kako su dobre gimnastičarke. Delila je sa njom neke svoje tajne i zbog toga joj je bilo lakše, ali nikad nije pričala o netrpeljivosti i ogromnoj ništavosti koju je uzgajala u sebi.

– Trebalo bi češće da izlaziš! – komentarisala je Afrodita, dok su se niz ulicu Via Tuskolana primicale zgradi broj 65. gde su se nalazile sale za fiskulturu. Hitale su na vežbe...

– Ne smatram izlaske pametnim rešenjem – reče Niki praktično. – Ne bitno šta smatraš. Uradi nešto lepo za sebe – Afrodita je na tren

pogleda. Na sebi je imala tamnoplavi dres, jaknicu i farmerice. Plavu kosu je vezala u rep.

– Misliš da se ti i ja dogovorimo nešto u vezi toga? – Niki je znala da to neće ići lako. Kolino će da pronañe hiljadu i jedan razlog da je od toga odvikne.

– Naravno. Recimo za vikend... – Videćemo – rekla je Niki sa zebnjom. Stigle su do zgrade i uletele unutra.

Znale su da uveliko kasne... Čas je već počeo. Povodom izlazaka, Niki je nekoliko puta pokušavala da priča sa

Anñelikom, koja je bila nešto tiša nakon njihove selidbe u Kastel di Leva, nedaleko od Kastl Gandolfa. Često su razgovori bili uzaludni. Niki je znala da mora da istraje – po svaku cenu...

– Znaš da se to neće svideti tvom ocu! Niki je stisnula usne. Kolino nije bio njen otac. Anñelika je to znala, i to

vrlo dobro.

– To je svega dva i po sata, mama. Neću umreti od toga. Obična coca-cola i ...

– Nećeš umerti, ali svašta može da se desi. – Šta može da se desi ako idem sa Afroditom i Demetriom?! Znaš ko je

Demetrio, zar ne? Afroditin stariji brat koji je još veće čangrizalo od tebe! – objašnjavala joj je Niki. – On će da pazi na mene. Evo, dovešću ga ovde da ga vidiš i da on pred tobom svečano položi zakletvu da će me čuvati kao malu bebu. Poneće i jedan pendrek sa sobom ukoliko budem pravila gluposti! – Niki se trudila da bude što uverljivija. Zurila je u majku.

– Mislim da se Kolino ni u tom slučaju neće hteti da se složi sa time – Anñelika je pospremala po kuhinji dok su obavljale taj razgovor.. Niki je osećala kako je majka ni ne sluša.

– Ali zar je bitno šta misli taj matorac?! – prostenjala je konačno, svesna kako ga mrzi iz dna duše.

– Bitno je – Anñelika je odložila jednu šerpu i okrenula se ka njoj. – Bitno je zato što taj matorac, kako si ga nazvala, pruža tebi i meni krov nad glavom.

Niki je žesotko presekla. – I malo po malo, pa jurca k'o zna gde da uzjaše neku ludaču koja da uleti

u krevet sa njim zbog para! – Niki se zacrvene na samu pomisao o seksu. – Budi malo pristojnija! – Anñelika je prevrnula očima, okrenula se i

nastavila da posprema posuñe. Bilo joj je toplo. Graške znoja su izbijale na njeno čelo.

Niki je osećala kako je bitka izgubljena. – Kao da se neko obogatio od pristojnosti – uzdahnu Niki. Toliko lepih

stvari je isplanirala sa Afroditom. – Pobeći ću do kuće, a ti pristojnost serviraj nekom drugom.

Anñelika se okrenula prema njoj. – Nadam se da to ne misliš ozbiljno. Istina je kako ste vi tinejdžeri malo

lucakasti, ali ... Beg od kuće je krajnje lud i nepromišljen korak – objašnjavala je polako.

– Briga me šta mislite ti i onaj matorac! Vama je samo do vaših uzvišenih stavova i ni do čega drugog, dok ja ...

– Šta? – Kraj mene prolazi ceo život, mama! – uzbuñeno reče Niki. Anñelika se nasmeja. – Smešno? Šta ti znaš o životu? Sada si u onom periodu kada misliš da je

jedan dvosatni dolazak – ceo život! E pa nije! To je samo kratki provod. Zbog toga se ne beži od kuće – već nekoliko puta su vodile tome slične razgovore i Anñeliki je bilo dosta.

– Ja ću da budem prva koja će to da uradi! – reče Niki inatno. – Javi Ginisovcima da me zavedu...

Anñelika stavi ruke na kukove. Nikina tvrdoglavost bi je izbacila iz takta. – Onda što mi pričaš o tome?! Uzmi otvori vrata i idi. Za nedelju dana će te

policija dovesti kući kao delikventa. To hoćeš? Zato te vaspitavam? Zato se trudim oko tebe, da bi mi zbog sokića sa limunom, pretila ko zna čime? Doñe mi da se smejem! – Anñelika se okrene prema sudoperi. Uzdahnula je duboko,

razmišljajući. Setila se Montpatinija i priče o dečici iz getoa. – Pričaću sa Kolinom, u redu? Ali samo ako će i Demetrio da bude sa vama?

Niki se oseti ushićeno. Prišla je majci i zagrlila je. Utisnula joj je dug poljubac u obraz.

– Pravo si srce mama! Odjurila je u svoju sobu i odvrnla muziku na radiju. Izašli su tog vikenda u klub po imenu ''Katakomba'', klub se nalazio u

Ludoviziju, nedaleko od Galerije Borgez. Bilo ih je troje: Afrodita, Demetrio i ona. Izlazak je trajao tri sata i sve je bilo svedeno na pijuckanje soka i priču. Niki je osećala kako to isto mogu da rade u stanu... Ni klub ''Katakomba'' joj se nije svideo, muzika je bila mahom ozbiljna, živa svirka, usluga dostojanstvena... Niki je bila razočarana.

Više nije insistirala na izlascima. Dok je bio na Siciliji, Kolino je do detalja razrañivao plan A. Plan A je bio sveden na to da Niki uključi u mrežu svojih poslova koje je

imao ovde sa mafijašima, agentima za nekretnine i advokatima. Njen posao bi bio sveden na najprostije praćenje tih ljudi. Pre toga, Niki bi trebala da savlada sve o poslovanju i da se verno zakune Kolinu na odanost...

Dok je bio u Rimu, Kolino bi razrañivao plan B. Plan B se sastojao iz toga, da pored toga što bi Niki bila veran doušnik,

uveliko bi izigravala poslovnu pratnju i vatrenu ljubavnicu njegovim kolegama. Bio bi to prost i lagodan izvor prihoda koji bi im olakšao život. Jedini problem je bio u tome što ih to ne bi izvuklo iz svih dugova...

Plan C je nastao kada sa planom A ili B ne bi bio sasvim zadovoljan ili bi im pronašao desetine mana, uviñajući da Niki nije dovoljno pametna za poslovnu pratnju i doušništvo, ili da nikad ni neće biti ''poslovna pratnja'', jer je kulturno vaspitana. Plan C je bio prost – da uda Niki za jednog od glavešina koji su drmali mafijaškim krugovima i to bi bio najjednostavniji izlaz iz problema..

Meñutim... Anñelika je odahnula kada Niki više nije pominjala izlaske, ujedno i

bežanja od kuće. Anñelika se tokom tih godina izmenila. Teškoće života su je na to

primorale... Nije zamerala zbog toga. Preživela je lep deo braka, ludu mladost sa mnogobrojim noćnim obitavanjima. Sa Kolinom nikad nije pričala o tome, niti je o tome pričala sa Niki. Poput svih žena imala je mnogo malih tajni zakopanih u prošlosti.

Sada je bila samo domaćica. Posvetila se domaćinstvu takvim žarom, kao da je želela s tim da nañe iskupljenje za sve grehe počinjene u mladosti.

Pitala se da li je to ludo? Niki je sa Afroditom i dalje odlazila na gimnastičke vežbe. Tamo se osećala

kao svoj na svome. Najbolje joj je ležalo izvoñenje salta i vežbe na gredi. Anñelika joj je govorila kako će učiniti sve od sebe ne bi li što više pomogla

svojoj kćerci da nañe samu sebe. Uprkos saltu, špargi ili besprekorno uvežbanoj lasti, Niki nije uspela da nañe sebe i sve više je uviñala kako je gimnastika sporedna stvar u njenom životu.

Šta je onda ono glavno? Kolino d'Artanijani je često odlazio na Siciliju. Uglavnom je bio tamo kada bi tamo bio Ivan ili Al ili ðovani Valutero.

Nikad se nije mešao sa Severcima, posebno ne sa Lombarñanima, iako ga je ðovani vešto mamio s tim. Kolino je bio istrajan.

U Santa Flaviji je imao ljubavnicu Ernestinu Golunzo, sa kojom je već petnaest godina bio u diskretnoj vezi. S vremena na vreme bi se upitao da li Anñelika nešto o tome sluti ili zna?

Ernestini je pre deset godina kupio raskošan stan u Santa Flaviji, zato što mu se Palermo, u kom je provodio dosta vremena, nikad nije svideo. Stan je imao četiri sobe, kupatilo, kuhinju ili trepezariju i bacao je pogled na plažu. Kolino je voleo da uveče stoji na prozoru trepezarije (pošto se samo odatle i videla plaža) i dugo posmatra svetla ili zalazak sunca. To ga je opuštalo. Hiljadu puta je o tome pričao sa Ernestinom.

Ernestina Galunzo je bila sitna, crnka, sa malim grudima i vitkim nogama. Nekada se bavila egzotičnim trbušnim plesovima. Iza sebe je imala jedan neuspešan brak. Bavila se kupoprodajom nekretnina. Na taj način je upoznala Kolina. Znala je da je oženjen i nesretan. I znala je da će da učini sve kako bi ga usrećila.

Često je Kolino od nje zahtevao da ostavi svoj posao, kako bi mu svaki put bila maksimalno na raspolaganju kada bi dolazio u Santa Flaviju. Drsko je odbijala. Kada se Kolino, zbog ove manipulacije ili zbog ovog ili onog bezuspešnog ulaganja, sve više uvaljivao u dugove, uviñala je koliko joj je posao od značaja.

Rekao joj je kako su se u Rimu preselili u Kastel di Levu, kako nije zadovoljan s tim. Pitala se čemu selidba? Kolino je imao dovoljno novca na svom računu. Jedino ukoliko je prodajom one kućerine želeo da pokrije jedan deo svojih dugovanja.

Jedanput joj je pričao o Niki. – Devojka je zlata vredna, veruj mi! – šapnuo joj je, svestan koliko su te

reči istinite. Nije joj pominjao plan A, B, a ni C. Ni Ernestina ga ne bi razumela. Ono što je Kolino osećao prema Ernestini bilo je sasvim drugačije od

njegovih osećanja prema Anñeliki. Pitao se da li uopše išta oseća prema Anñeliki? Žalosno bi bilo reći da su mnogi oženjeni muškarci brakom vezani za jednu ženu, srcem su vezani za neku drugu koja nikad neće moći u potpunosti da im pripada. Kolino je spadao u tu skupinu i bio je svestan toga kako takva ljubav boli.

Voleo je mirise koje je koristila Ernestina, koju je najčešće zvao samo Rina, odeću koju je oblačila, njen poslovan stav, domišljatost, pronicljivost... Anñelika sa keceljom oko pasa i rukavicama za pranje suña, nije bila ni približno toj slici.

– Rini, draga moja, kada ćemo opet ići na kolače sa bademom? – upita je jednog popodneva kada je bio udobno zavaljen u fotelju u njihovom stanu i čitao novine.

Rina je upravo stigla sa posla, okupala se i u kućnom mantilu ušetala u sobu. Kosu je brisala sa peškirom i mirisala je vrlo zavodljivo.

– Kada god ti hoćeš! – rekla je brzo. Bacila je pogled na ekran televizora. Počinjala je njena najdraža serija.

– A da li ti se ide? Mislim, ne bih da te gnjavim, ali... – Onako – sela je na krevet držeći peškir u ruci. – Počinje mi serija. – Ah da! Zaboravio sam – bio je uljudan. – A nakon serije? – pokuša opet. – Važi! – spremno je prihvatila i opet počela da briše kosu. Kolino je nastavio da čita novine. Serija je počela. Već duže vreme nigde nije išao sa Anñelikom. Nije imao volje. Anñelika je

bila ta koja je pominjala izlaske. Uvek bi je odbijao. – Imam mnogo posla, zar ne vidiš? Uostalom, idi sa Niki. Tom derištu je

mnogo dosadno. Odvedi je na sokić ili kaficu. Bon apetit! Nije mnogo žalio zbog tog stava. Tokom aprila 1973.godine u Palermu su održani veoma bitni sastanci na

kojima je neizostavno bio prisutan i Kolino d'Artanijani. Alvaro Bartimov je dolazio umesto Ivana, koji je zbog svoje bolesti sve više

bio kod kuće i očekivao konačni ishod. Pored Ala, ovde je bio i ðovani Valutero kog je Stefanija uveliko čekala u nekom pabu, zatim Aristotel Papolus i njegov advokat gospodin Mikola, potom dvojica Arapa: Asaja al Mehmed i njegov rodjeni brat Abdula al Mehmed. Sastanci su održavani u podrumu ekskluzivnog restorana ''La Guardija'' čiji je vlasnik bio Ivan.

Al je sedeo na čelu, kraj njega su bili Grci, sa druge strane Arapi. Ostatak stola bili su ostali članovi Kumstva. U taj podrum se ulazilo sa zadnje strane restorana i Ivanov čuvar bi uvek stajao na vratima i pretresao pridošlice.

– Šta je, bre? Misliš da nosim C4, budalo? – gunñao bi ðovani svaki put. – Imam malo kašikare. Hoćeš da kresnemo to?

Kolino je ðovanija Valutera smatrao ozbiljnim neprijateljem Ivanovom carstvu. Meñutim, Kolino nije bio tamo da bi delio svoje mišljenje. Njegov posao kog je vršio u Ivanovoj carevini, bio je da zastupa nekog od soldata koji su operisali po Italiji ili Siciliji (povremeno bi bila u pitanju Sardinija, Francuska i Korzika) ili da odradi neki veći posao – podmićuje suce ili svedoke, kupuje pravo na kupoprodajne ugovore ovog ili onog restorana ili kockarnice, bavio se ilegalnim useljavanjem Ukrajinki i Rumunkinja koje su radile kao prostitutke. Njih je nadgledao Alfredo, koji je voljno preuzeo Ivanovo nekadašnje mesto profesionalnog makroa. Posao je cvetao. Kolino više ni sam nije znao koliko gnusosti je učinio za mafiju. Spisak je bio predug.

Njegov jedini problem je bio u tome što je mislio kako može i bez toga. Ulagao je velike iznose u poslove koji bi, na žalost, propadali. To je Kolina teralo u ludilo. Shvatao je kako se sa svakim novim neuspehom sve više prilepljuje

mafiji. Uz sve te poslovne promašaje, nikad neće uspeti da se otarasi mafijaških ralja.

Govorio je sebi kako je vreme da se bavi probisvetima kojima stvarno treba pomoć, da je vreme da se opameti, da su svi ti pokušaji blistav prikaz toga kako ne treba da se radi...

Uzalud! Pokušavao je ponovo! Imao je poverenja u Ivana. Ivan mu je gledao kroz prste po pitanju

poslovnih promašaja. Al, kao Ivanova desna ruka, izražavao je veliko nezadovoljstvo Kolinovim pokušajima odcepljenja. U Alovom velikom leksikonu značenja reči, reč ''poslovni promašaj'' nije postojala ili je Al nikad nije shvatao ili opravdavao. Kolino je toga bio svestan. Nije želeo da se nañe kao sadržaj Alove mašinerije kada ovaj sve to preuzme.

Znao je kako će da završi. Prilikom jednog sastanak u ''La Guardiji'', Kolino je primetio Alovo sve

veće zadovoljstvo koje je izražavao i pokazivao. Bio je novi, mladi capo i toga su svi bili svesni.

Jedina mana svega toga bilo je što je Ivan još uvek bio živ. Kolino je zbog toga osećao jezu. – Mislim da je vreme da se povučem! – rekao je Alu, kada ga je nakon

sastanka odveo u jedan separe restorana da sa njim nešto nevažno popričucka. – Misliš ili hoćeš?! – promrsi Al, kom je sve tog dana bilo po volji. Sve sem

Kolina d'Artanijana. – Hoću. Ne, hoću reći voleo bih. Znaš, nakon što Ivan umre... Al se glasno nasmeja. Opustio se i zavalio na naslon prekrstivši ruke. – Ivan je još živ. I biće živ još neko vreme. Kolino se oseti glupo, ali nije to pokazivao. Ono što ga je uvek mučilo bilo

je svedeno na pitanje – kakav je Alvaro Bartimov čovek i kako da se ophodi prema njemu? Kolino je bio zbunjen.

– Verujem da hoće, ali bih... – Šta? Da uložiš par stotina hiljada u neki drugi poslovni promašaj? Znam

šta radiš duže vreme. Razbacuješ pare naokolo jer misliš da nam kažeš – adios! – Ne, ne Ale... Nisi dobro shvatio... – A šta da shvatim? Čim Ivan krepa, okrenućeš mi leña i odjurićeš do

murije da im otpevaš himnu mafije. Znam te takve kao ti Kolino. Ti pri prvoj stisci, seru u gaće kao bebe! – naručio je neko piće pomalo iznerviran. Kolino d'Artanijani ga je još više nervirao.

Kolino je ćutao nekoliko trenutaka. Nije ništa naručio. Oči su mu ukočeno lutale restoranom, iako mnogo toga oko sebe nije bio svestan. Maštao je o begu odatle i o planu A...

– Šta? Nećeš ništa da popiješ?! – promrsi Al koji se opet počeo opuštati. – Opusti se malo. Svi mi imamo promašaje.

Kolino uzdahnu. – Ti nemaš promašaje! – Ne budi mali. Ne možeš sebe da uporeñuješ sa mnom. Moje predlog je da

se držiš poslovanja u Kumstvu i izvučeš iz govana u koje si se uvalio – konobar

je doneo piće. – Čujem da si prodao onu svoju kućerinu u Monteverde Novo Korvialju? Da li je to bio neophodan potez? Šta ti je rekla žena? – srknuo je malo pića.

– Anñelika? Njeno mišljenje nije bitno. Ceo život se brinem o njoj kao o maloj bebi, pertle na cipelama ne ume da veže bez mene – Kolino se seti njenog lika sa onom keceljom. Nije ga mamila ka sebi. – Ali ne bih o njoj...

– Slušaj druškane. Razmišljaj ovako – o svemu tome ćemo malo više kada Ivan otegne papke? A dotle živi kako živiš – Al je bio spreman da poñe. – Budi malo uljudniji prema ženi. S obzirom da ti je rodila kćerku, ne vredi da se prazniš u Santa Flaviji!

I otišao je. Kolino je dugo nakon toga sedeo u restoranu ''La Guardija'', a u mislima

mu je bilo samo jedno pitanje – što li je toliko vremena gubio sa planom A i B? Niki je bila veoma srećna kada Kolino nije bio u Rimu. Osećala je kako se

majčin i njen odnos njegovim odlaskom menja na nivo divne uljudnosti i iskrenog razumevanja. Mogle su otvorenije da razgovaraju o svemu i Niki se pitala da li je vreme da je upozna da svojim željama u vezi nekog zaposlenja i selidbe! Sa Kolinovim povratkom, odnos se menjao i padao na nivo snošljivosti. Udaljavale bi se i Niki je znala kako bi bilo divno kada bi Kolino nepovratno otišao na Siciliju...

Na kraju se bavila razmišljanjem o njegovoj smrti. Nenadnoj smrti! U nesreći? Ili trovanjem?

Od tih misli je osećala strah...

GLAVA DEVETA – IZMENA U KORACIMA – Misliš da si jebeno pametan? – Ivan je rukama pomerao točkove svojih

kolica i dovezao se do prozora. Bio je nervozan, a sada nije gledao napolje. Okrenuo se. Srdžba mu se javi na licu. – Nisi ovde da zaključuješ i protiviš se mojoj volji, Ale!

Al je sedeo u divnom dnevnom boravku u kožnoj fotelji. Upravo se vratio sa Sicilije i javili su mu kako Ivan, pod hitno, želi da ga vidi u njegovoj kući u Milanu.

Znao je razlog za to. – ðovani će nam još trebati, veruj mi. Znam šta radim. – Znaš?! – zagrmi Ivan. Prišao mu je blizu sa kolicima. – Misliš da znaš?

Bez mene ne bi znao šta je kašikara, a šta je eksploziv! Bez mene ne bi znao ni ko si i šta si! Znaš li šta sam sve za tebe učinio? – Ivanu se lice crvenelo od besa.

– Nije bitno to šta znam i ko je kome šta učinio! – slegnuo je Al ramenima. – Bitno je da je ðovani nama još uvek potreban. Bar na neko vreme. Zbog Severaca.

– To je glupost! Severci nisu nikakva pretnja! – zagrmi Ivan. Opet se odveze do prozora. Gledao je napolje i o nečem je razmišljao.

– Razmišljao sam u vezi ðovanija. Njegove veze su veoma jake i bitne. Ne želim da ga trpam u koš gde su Leonardo i ostali.

Ivan se zakašlja. Al nije obraćao pažnju na to. Bio je pod utiskom razgovora sa Kolinom.

Uzdahnuo je duboko i pogledao sve oko sebe. Čim ovog matorog fosila pošalje tamo gde mu je mesto, sve to će pripadati njemu.

– I Leonardo bi nam još koristio. Nije bio budala. – Vodio si ga na test inteligencije? – Ma ne! Jednostavno više nije igrao po pravilima. Ivan se okrene prema njemu. – Pametna rečenica! Jesi li shvatio smisao? Nije igrao po pravilima i poslali

smo ga pod zemlju! Sada ti ne igraš po mojim pravilima – opet mu srdžba izmeni lice. – Treba da te ubijem, zar ne?

Al se osmehnu ohrabljujućim osmehom. – Ma jok! ðovanija ću svakako da stavim na spisak za odstrel. Čim

izvučem iz njega ono najbolje – pri ovim rečima u očima mu se pojavi neobičan sjaj.

– Nebitno mi je šta to iz njega izvlačiš. Hoću da ga ubiješ što pre! Taj čovek je neprijatelj Kumstva, to znam iz pouzdanih izvora.

– Ne brini! Biće sreñen – rekao je Al posmatrajući Ivana. Kako je Alvaro Bartimov bio meñu skupinom onih ljudi koji nisu imali poštovanja, ljubavi i

razumevanja ni prema kome, tako on nije osećao ni trunčicu zahvalnosti prema svemu što mu je Ivan pružio ili uradio. Čekao je samo trenutak kada će ðovani nošen iskonskom željom za prevlasti da smakne ovog, i tada će Al smaknuti njega, a time i preuzeti sve. ðovanijeva smrt je ipak bila neizbežna...

Al se divio sopstvenoj zamisli. Dogovorili su se još ponešto o svemu i Al je Ivanu svečano obećao kako će

da ispuni zadatak. U skorašnjoj budućnosti? Obavezno! Kada je Al otišao, Ivan je mahinalno pozvao advokata. – Treba vam nešto hitno? – pitao je advokat Montperi. – Znate li koliko je

sati? Dva iza ponoći! – zevnuo je. – Bez brige. Biću vrlo kratak – prodahta Ivan. Advokat još jednom zevnu. – O čemu je reč? – Testamentu! Rahela je isprobavala nove kreacije, sasvim zadovoljna svojim odrazom u

ogledalu... Osmeh joj nije silazio sa usana. Tek povremeno, potražila je Alov lik u pozadini. Ležao je na krevetu bez odeće i posmatrao je.

''Kako je praznoglava! '' zaključio je. ''Glupača koja misli da je izgled sve!''

– Dopada ti se? – upita, kada se u divnoj smaragdno-zelenoj haljini okrenula prema njemu.

– Divna si. Božanstvena... Kao zalazak sunca. – Ah, što volim kada si romantičan, cherrie! – Romantika? – ponovi za njom i digao se. Tih dana ga je ðina na Siciliji

ubila u pojam sa svim stranama romatizma. – Ne spominji mi tu reč! Okrenula se još jednom zureći u svoj lik. Počela je da se svlači. Ostala je

sasvim naga i dojke su joj se nadimale. Namestila je jedan pramen kose. Bila je nervozna.

– Mogu li sa tobom da iskusim i tu stranu ljubavi? Baš sam mislila... Al je skočio. – Mislim, draga moja, kako mi ti sasvim odgovaraš ovakva

kakva si. Volim tu tvoju praznoglavost, plitkost i neemocionalnost... Oh, dušo, ti kao da si istesana iz kamena.

– Istesana? – propištila je za njim. – Kretenu! – stavila je haljinu na vešalicu i u orman. Na licu joj se ocrtavala iskrena neverica. – Želim ponekad nešto bolje i više. Mnogi to žele!

– A na šta se to odnosi? Na romantiku? – legao je na krevet. – Tačno tako – legla je uz njega. Njena duga kosa se raspula po jastuku. –

Sećaš li se one zbirke pesama koju si mi kupio? Ovo je za mene, cherrie... Zar nisi nešto pobrkao? Sećao se. – E pa, pročitala sam je i dirnula me – posmatrala je njegovu reakciju. –

Kada sam razmislila o svemu uvidela sam kako je naš odnos bezvezan i plitak. Sve se svodi na seks.

Al se osmehnu. Osećao je talase perverznosti u sebi. Uvek je to osećao uz nju.

– Upravo to, draga. To volim kod tebe. Ceniš jebanje! Rahela ga je upitno gledala. Ustala je. – Trebalo bi da te ošamarim!

Njega je sve to zabavljalo. Naslonio se nazad na jastuke. Osmeh mu je bio na licu, ruke je stavio iza glave.

– Pališ me tako gola! Volim kada si goropadna! Sve to sa tim pretnjama i šamarima moglo bi da izazove svašta.

Bacila je pogled ka njegovom penisu. – Sem erekcije, šta još? – Svašta. Recimo mogu da poželim da se oboje naduvamo i karamo pola

noći, ili... – Govorim o literaturi, cherrie! Zar brkaš pojmove? – Ne, ali si smešna kada načimaš tu temu. Bolje bi ti bilo da legneš tu uz

mene, pa da... Uostalom, sasvim si mi dobra tako tupava! – Šta? To je ono što me nervira! Kad malo bolje razmislim... Skočio je i stao kraj nje. Stegao je za ramena i protresao. – Nemoj da razmišljaš kada sam tu! Budi to što jesi – postao je blaži i

milovao je po leñima. – Budi divna, slatka, nežna, umiljata... – utisnuo joj je par poljubaca u čelo i nos. – A sada doñi ovamo – uzeo je za ruku i poveo prema krevetu. – Kada malo bolje razmisliš, uvidećeš kako je romatika samo za kretene. A mi to nismo, zar ne?

Al je imao kompaniju koja se bavila kupoprodajom nekretnina. Zvala se

Kompanija Bartimov, a Al ju je sa podsmehom uvek nazivao kompanija za sve i svašta. Za širu javnost, Al se predstavljao kao uspešan rimski biznismen. Mnogim prihodima od kompanije prikrivao je svoju zaradu od droge ... U samom startu, Ivan ga je tome učio – da je mafijaške delatnosti najbolje dobro skrivati ... Al je znao da ovaj ima pravo.

Te godine otvorio je i jednu banku u Napulju, a uveliko je razmišljao i o restoranu ...

Njegova Kompanija Bartimov bila je dovoljno velika i jaka, i zahtevala je potpunu posvećenost. Al je razmišljao o tome da ovde zaposli Rahelu...

Bar privremeno... Jednog jutra, dok se pomalo besposlen nalazio u svojoj kancelariji, primio

je uzbuñen poziv. – Da li je to gospodin Alvaro Bartimov? – Naravno – promrlja Al, zureći u spise pred sobom. Taj dan je pretio da

bude bezvezan i dugačak. – Mogli bismo uskoro da popričamo o nečem bitnom – rekao je muški glas

sa druge strane žice. – O čemu je tačno reč? – stavio je ruku na čelo. – O tome ćemo u četiri oka. Doñite u restoran ,,Davidovski'' u pet. Budite

sami. – Kako ću vas prepoznati? – nervozno upita Al. Mrzeo je skrivanja. – Bez brige, gospodine Bartimov. Ja ću prepoznati vas. Restoran ,,Davidovski'' se nalazio nedaleko od njegove kancelarije i bio je

nedavno otvoren restoran. Bio je ugodno namešten, sa prijatnim ambijentom i osobljem. Svirala je klasična muzika.

Restoran je bio poluprazan kada je Al došao tamo. Bio je još uvek u svom poslovnom odelu. Seo je za prvi slobodni stol i naručio viski. Razmišljao je o tom zagonetnom muškarcu koji želi sa njim da se nañe. Pitao se o čemu je reč?

Naizad, nakon desetak minuta, stolu je prišao jedan mladić od dvadesetak godina. Nosio je farmerice i košulju. Negovao je stil Elvisa Prislija. Alu se to odmah svidelo.

Mladić je seo naspram Ala i skinuo je naočari. Nije bio preterano lep. Ruke su mu podrhtavale. Stavio ih je ispod stola.

– Ja sam ðuzepe – rekao je polako. Nije se sasvim predstavio. – Ja sam vas danas zvao ... Mislim da bismo vi i ja mogli da sklopimo unosan posao.

– Ma nemoj? – Al je bio nepoverljiv. – Poslednje o čemu sam danas maštao jeste da mi Elvis Prisli doñe ovde i počne da pametuje u vezi poslovanja.

ðuzepe se nije dao smesti. Stavio je ruke na stol. – Ovo bi bilo u vašem interesu. Smatram kako bih učinio veliku grešku

ukoliko vam to ne bih rekao – osmehnuo se – ali naravno, uz elegantnu naknadu. Alovo lice se smrači. Stisnuo je zube. – O čemu je reč Elvise? Mladić se osmehnu. Delovao je nadmeno. – O testamentu. Noć je proveo uz Rahelu. Njeno društvo mu je odgovaralo, nije puno

pričala i zanovetala ... Ležao je u krevetu kraj nje, pileći u plafon. Razgovor kog je tog dana vodio u restoranu ,,Davidovski'' nije izlazio iz

njegovih misli. Svemu drugom je mogao da se nada i sve drugo je očekivao... Stvari su očigledne. Ivan nije više imao poverenja u njega. To ga je sluñivalo sve više. Osećao je da ne može više normalno disati.

Zaspao je oko pola četiri ... Rešen u jednom. S vremena na vreme ðina ga je zvala u kancelariju. Zvala ga je to jutro. – Oh, toliko mislim o tebi – šaptala je svojim nežnim glasom. – I ja o tebi, madamoiselle – promrsio je Al. Tog jutra su ga mučili računi i

razgovor u ,,Davidovskom''. – Dolaziš skoro? Nedostaje mi tvoje društvo, tvoji osećaji ka lepom ... – Da, ubrzo – odgovorio je, svestan da laže. Ali zar je to bitno? – Očekujem te. Vreme je divno, romantično. – Verujem da jeste – jedva je čekao da završi taj razgovor sa njom. – Onda doñi – rekla je opet, te tiho dodala. – Volim te, cherrie! Kada je spustio slušalicu Al je osećao kako mu ono cherrie još sat vremena

odjekuje u ušima. Da li mu se to učinilo ili...? Možda ludi. ðina koja ga zove cherrie i Rahela koja čita knjige? O tome će da misli sutra, govorio je sebi.

Pre nego što je tog dana izašao iz kancelarije, u džepu je držao pištolj. Advokat Montperi je završio sve što je imao sa Ivanovim testamentom.

Njegov pomoćnik ðuzepe Alieri je bio valjan momak koji je njegov posao olakšavo do te mere, da se Montperi često pitao šta bi bez ðuzepea?

Zamerao mu je samo na tom otkačenom stajlingu.

Montperi nije bio Elvisov pristalica. – Uñi Ale – rekao mu je Ivan, kada je te večeri primetio ovog da stoji na

vratima njegovog dnevnog boravka. Al je koraknuo unutra. Sa mržnjom je gledao u starca, ali nije to

pokazivao. Ohrabljujuć osmeh mu je ukrašavao lice. – Sedi – reče Ivan koji nije previše pažnje obraćao na ovog. Al je seo. Pilio je u kolica. – Dug dan u kompaniji? – upita Ivan. Nosio je kućni mantil. Delovao je

umorno. – Predug. Nedostajao mi je neko s kime bih malo popričao. – Je li? – Ivan podiže obrve. – Zar nisi više sa one tvoje dve? Jedna od njih

beše romantičarka. Treba da sa njom popričaš o ... – Ne treba mi neka romantična glupača – Al ga je presekao. – Nego? – Mislim da sam možda napravio grešku – počeo je polako. Držao se svog

načela Najpre dobro ispitati teren. – Da. – Trebalo je da smaknem ðovanija. Ivanovo lice ništa nije odavalo. – Možda je bolje što je ispalo ovako. Svaki

korak najbolje uviñamo posle odreñenog vremena. Alovo lice se opet smrači. – Kakvo je to sranje? Uvek si govorio kako nema razmišljanja o ovom ili

onom posle odreñenog vremena. Sećaš li se tog tvog načela Ako počneš da misliš

o onom šta činiš i počne te peći savest, postaješ pičkica! Šta sad hoćeš da mi kažeš?

Ivan uzdahnu. – Ništa posebno. Ti si načeo tu temu. Završi je onda – Al ga je posmatrao bez reči. – Mislim da bih trebao ubiti ðovanija.

Ivan klimnuo glavom, ali ništa nije komentarisao i to je ovog izluñivalo. Nastavio je sa tom temom. Ivan je i dalje ćutao. Al je bio ubeñen u istinitost ðuzepeovih reči.

Svaki korak se bolje uviña nakon odreñenog vremena, govorio je Al u sebi nakon što je izašao iz Ivanove kuće.

On svoje korake uviña tek sada. Trudio se da sazna što više podataka o Anñeliki d'Artanijani. Ništa posebno, govorio je sebi. Obična žena – zurio je poprilično razočaran

u njenu sliku. Bio je ubeñen kako je Ivan tokom svog života imao mnogo atraktivnijih žena. Čemu onda...?

Nazvao je Kolina. Sedeli su u ,,Davidovskom''. Kolino je bio sreñen i doteran, ali vidno

umoran. Iznenadio se Alovom pozivu. Nije znao šta da misli. Al ga nikad nigde nije pozivao.

– Sedi Kole! – ponudi ga Al, koji ga je sa nestrpljenjem očekivao. – Hoćeš da cugnemo nešto? Častim danas.

Naručili su. Al ga je celo vreme posmatrao sa neobičnim sjajem u očima. Kolino je zevnuo nekoliko puta. Pogledao je oko sebe. Bio je prvi put ovde. – Sećaš li se naše priče u ,La Guardiji''? – Naravno. – Znam takve kao ti Kolino. Ti pri prvoj stisci seru u gaće ko

bebe!

– Pričali smo o tebi i tvojim neuspesima. Kolinu se učinilo kako ga nije najbolje čuo. – Pa? – Razmišljao sam na koji način da ti pomognem u tome. Mi smo stari

pajtosi i obojica poštujemo Ivana – Al je bio uverljiv. Konobar im je doneo posluženje. Svirala je neka Betovenova kompozicija. – Smislio sam način na koji bih ti pomogao u tome, uz uslov da nikog ne

obaveštavaš. Neka to bude tvoja i moja mala tajna! Kolino je osećao rasteraćenje. Ko šiša plan C? – I? Al otpi malo pića. – Slušaj me sada, vrlo pažljivo. Koliko d'Artanijani je došao kući pod jakim utiskom celokupne ponude

koju mu je sručio Al. Začudo, razmišljao je Kolino, Al nije toliko loš čovek. Jeste ubica, samoživa mašina i kurvar, ali ukoliko bi se za nekog založio tada ... Bio je pravi drugar.

Ništa nije rekao Anñeliki. Nije bilo smisla. Al je do ponoći sedeo u svojoj kancelariji. Nazvao je Rahelu i rekao joj da

će doći do nje. Ali nije došao. Nazvao je ðinu i rekao joj kako mu nedostaje. Kada je spustio slušalicu samo je očekivao tren kada će da je šutne iz svog života.

Sedeo je i vrteo pištolj u ruci svestan kako mora svaki korak vešto da planira – Ivan nije smeo sumnjati u njega...

– Izvoli Elvise – pružio je ðuzepeu plavu kovertu sa novcem. – Kupi sebi

nov izgled. Al je gledao kako ovaj uzima kovertu i prebrojava novac. Osmehnuo se

nakon toga. – Rekao sam vam gospodine Bartimov, to je u vašem interesu. – Ni ne slutiš koliko – promrsi Al. – A sada cirkuliši! Okupio je svoje ljude u svojoj kući. Bilo ih je četvorica: Marko Antonijo

Placo zvali su ga Levoruki, te Nikola Pavorini, Sigmund Lagone zvani Mundo i Krešimir Nova zvani Bleki. Svi su bili odani Alu i obavljali su najgnusnije poslove.

– Hoću da je pratiš – pružio je Blekiju sliku Anñelike d'Artanijani. – Hoću da znam kako diše ta žena.

– Naravno, šefe.

– Vas dvojica držite na oku Ivanove soldate! – okrenuo se ka Levorukom i Mundi... – A ti – uperi svoj pogled u Nikolu. – Hoću da otkriješ sve pojedinosti o Ivanovom advokatu Montperiju. Dok kažem britva! Jasno?!

Klimnuli su glavama i zbrisali iz kuće. Najzad je Al nazvao Rahelu. Odveo je na večeru u ,,Davidovski''.

GLAVA DESETA – ALŽIR Profesor Milano se trudio da pomogne Rikardu, koji je bio slomljen zbog

očeve smrti i potrešen zbog onog što je video. Rikardo je najviše tražio mir i samoću, a profesor Milano se trudio da mu ne smeta.

Nisu pričali o Majku i pokolju koji se dogodio na brodu. Bila je to tabu tema. Nekoliko puta je Rikardo otišao u policiju da da izjavu. Isptivao ga je inspektor Peniče, stariji čovek koji je bio pred penzijom.

Nosio je karirane košulje i bio je veoma visok i vitak. Rikardu se nije svideo. – Misliš da je tvoj otac bio voña? – inspektor Peniče ga je upitno

posmatrao. Tokom razgovora je naočare spuštao toliko nisko da je gledao iznad njih.

– Ne, mislim da je bio samo jedna obična ulična propalica koja je mislila kako će sa par grama droge da dodire nebo – odgovori Rikardo.

– Budimo jasniji. Tvoj otac je kupovao drogu, pa je u svom domu prodavao ljudima kojima je bila potrebna?

– Da. – Znaš li koliko je zarañivao? Kako je to išlo? Znao je. – Ne, to nije bitno. Moj otac je mrtav. – Jesi li pokušao nekad da razgovaraš sa njim o štetnosti svega toga i da ga

odvedeš sa tog puta? Rikardo uzdahne. – Ne. I da jesam ne bi me slušao. Da li je vas slušao vaš

otac? Insektor Peniče zadrža pogled na njemu duže nego što je trebalo. Zatim je

nataknuo naočare i zabeležio par sitnica. – Da li je tvoj otac pominjao nekog ko je u svemu tome glavni? Neko ime?

Bilo šta? Rikardo je odmahnuo glavom. Setio se očevih telefonskih razgovora i

ucena. Plaćam gotovinom, kao i uvek… Prećutao je to. Tako je bilo najbolje. – Ali poznavao si neke ljude koji su bili ubijeni? Koliko vidim, ovde piše da

si ih većinu prepoznao, ali im nisi znao ime. Rikardo se promeškolji. – Prepoznao sam ih zato što su dolazili u našu kuću po fiks. Neke sam viñao

svako veče, neke svako drugo, a neke samo povremeno. Meni je bio zabranjen pristup njihovom krugu, ali… – zastao je, nije smatrao spornim da priča o svojim noćnim obitavanjiam po klupama u parku. – Dolazili su zbog droge. Nisu se predstavljali.

Inspektor zapisa izjavu.

– Znaš li da je tvoj otac već nekoliko puta bio osumnjičen i u policiji zbog raznih kriminalnih aktivnosti? – pogleda ga. Naočare su spale.

– Ne. Šta je radio? – Rikardo ga se seti onakvog kakav je bio: veseo, često pijan, ali ono što je bilo neosporno – večiti gubitnik. Sada je bio samo leš broj 13. I ništa više.

– Provala… pljačka… opet provala… kraña… – inspektor Peniče je listao spise.

– Nije se hvalio povodom toga – reče Rikardo sa zebnjom u glasu…. Bez

brige... Novac nabavljam sutra… Sto posto!… – Nijedanput niste bili u prilici da čujete neki njegov razgovor ili… – Ne – Rikardo ga je presekao. – Definitivno ništa! – zaključi inspektor koji je vrteo hemijsku olovku u

ruci. Rikardo se nadao da će taj razgovor konačno privesti kraju. Nervozno se

vrteo na toj stolici. Inspektor ga je ispitivao još dvadesetak minuta, a ispitivanje se vodilo pretežno o istom. Rikardo je ostao pri svome – nije mnogo znao o svemu tome…

Majka Mazura su sahranili kraj Lane. Tako je želeo Rikardo. Smatrao je

to najpametnijim. Sada im je oboma nosio narcise. Vreme njegovog odlaska se približavalo. Profesor Milano mu je pomogao u svemu. Nabavio mu je odeću, knjige i

pričao je sa Rikardom o obuci koja je bila teška i trajala je par godina. – Izdržljivost je jedna od osobina koje vojnik mora da poseduje. Bitno je da

shvatiš smisao toga… Rikardo je shvatao. Znao da je mora da izdrži. Kada je poslednji put, jednog sunčanog, toplog julskog dana otišao da

poseti grob svojih roditelja, znao je kako više ne spada ovde. Bio je stranac. Odsutan duhom, milovao je majčinu sliku znajući da bi ona na njega sada bila ponosna.

– Hvala ti na lepom detinjstvu! – govorio je, zureći u njen lik. Potom je opet pomislio na oca i ono što je zatekao na brodu.. Droga je

sporedna stvar u svemu tome… Znao je da će doći vreme kada će da bude dovoljno jak da preispita sve to i osveti se…

Bilo je to poput zakletve. Od toga nije bilo odstupanja. Profesor Milano ga je jedini ispratio na put. Išao je teretnim brodom. Sem

posade i još dva-tri čoveka, bio je jedini putnik. Nije imao zamerki. Hranu su mu donosili mornari sa kojima se sprijateljio. Bio mu je to prvi

put da putuje morem… Put je proticao mirno, s jednom jedinom burom.

Sprijateljio se sa jednim ðanijem, koji je radi zabave nosio kožni povez preko oka koje je u suštini stvari bilo zdravo. Na pitanje o tome, ðani je odgovorio:

– Ženske su lude za ovim povezom, veruj mi. Rikardo se smejao na mnoge njegove pošalice, jer je ðani bio veoma veseo

čovek bez korena i repa. – Ne spadam nigde, sem na more! – odgovarao bi. ðani mu je više pita pričao o svim ženama sa kojima je bio. Govorio je

kako je dobro biti ženskaroš. Rikardo se pitao zašto? Rikardo nije pominjao svog oca, svet droge i pokolj na brodu. Rekao je

kako su mu roditelji živi i da ide na školovanje u Afriku. – Afrika ti je drugi svet, brate! – govorio bi ðani. – Videćeš! Ako je jednom

zavoliš, uvek ćeš žudeti za tim da se tamo vratiš! Rikardo je pomislio na onaj stan, svog oca i svet droge. To je bila njegova povratna karta. Kroz nekoliko nedelja putovanje se privelo kraju i Rikardo se oprostio od

ðanija. – Momak, nemoj da zaboraviš na jedno! – govorio je ðani kada su se

opraštali. – Uvek misli kako si srećan što si dočekao zoru! Na pristaništu su ga sačekala dvojica uniformisanih lica. Profesor Milano

mu je pomenuo da će tamo da bude ljudi koji će ga odvesti do baze. – Moje ime je Trejsi Flanders – rekao je jedan. Nosili su beretke na glavi i

tamne naočare na licu. – Ovo je kapetan Džastin Meklofen, tvoj pretpostavljeni. Poñi sa nama!

Rikardo je hodao vrlo brzim korakom izmeñu ove dvojice. Zaintrigriran ljudima i sredinom pomalo je zaostajao za njima. Bilo je dosta crnaca.

– Baza se nalazi nekoliko sati vožnje odavde – objašnjavao mu je Trejsi. – Najčešće se šalje helikopeter, ali … – pogledao ga je. – Ti si neko običan tako da…

– Shvatam! – odgovorio je Rikardo. Seli su u nisanov džip. Muzika je glasno treštila na radiju. Rikardo je seo

na zadnje sedište. Džastin smanji muziku. Krenuli su. – Obuka je veoma teška! – govorio je Trejsi posmatrajući ga u retrovizoru.

– Ti si u Redu guštera. Svake druge godine se osnivaju redovi mladih regruta… Prošao si medicinske testove?

– Da – odvrati Rikardo ponosno. – Zajebi to! Medicinska testiranja su najispravnija ovde. Od tridestorice

ljudi u grupi, najčešće petorica otpadnu na testovima. Od dvadeset i petoro njih, još petanest otpadne na obuci… Pri kraju obuke od ukupno trideset lica, imamo svega pet dobrih vojnika. Sve ostalo je škart!

Rikarda ispuni nesigurnost. Nije želeo da bude škart. Posmatrao je pejzaž oko sebe. Sve je bilo veoma raskošno i svetlo. Kako je

put odmicao dalje, a Anaba je ostala iz njih, put se menjao. Nije više bio

betoniran, već je bio u pesku i vijugav. Kamenite stene su se nalazile okolo, kao i tropsko bilje. Rikardo je sve to posmatrao i obuzimala ga je kratkotrajna neverica.

Dvojica vojnika su se nešto dogovarali. Nije ih slušao. Muzika na radiju je svirala.

– Upoznat si sa pravilima? – upita ga Džastin. – Ne. Čekam da me upoznate – odgovori im brzo. – Znaš da kada se jednom priključiš Legiji stranaca više nema povratka

nazad svojoj porodici i prijateljima? Rikardo se tajanstveno osmehne. – Nemam porodicu i prijatelje – to je bila istina. Nakon smrti majke više

nije spadao ni u jedno društvo. – Tim bolje. Zbog tvoje bezbednosti – odgovori Trejsi. – Došao si u vojsku i

pripadaš vojsci. To shvati! – Shvatam! – potvrdio je brzo. Vozili su se sat vremena u tišini. Rikarda je iritirala muzika, s obzirom na

to da nije voleo francuske kompozicije, niti ih poznavao. Posmatrao je pejzaž oko sebe. Bili su u pustinji. Ogromne peščane dine su se nalazile okolo i vožnja im je bila otežana.

– Ima još tri-četiri sata vožnje. Želiš li da stanemo? Slegnuo je ramenima. Bilo mu je svejedno. Stali su na kratko. Baza se nalazila u Auresu, na dvadeset minuta vožnje od Biskre. Bila je

oivičena ogromnom zidnama i žičanom ogradom. – Ova ograda ograničava beg? – upita Rikardo. – Bez brige. Kada proñeš obuku ova ograda ti neće biti problem u beganju

– objasni mu Trejsi. – Problem u begu ti je zakletva koju daješ. Ostaješ veran Legiji sve do penzije.

Ušli su unutra. Prošli su kontrolu i portu. Bilo je tu pet velikih zgrada od broan cigle sa prozorima. Neki od njih su

imali rešetke. Rikarda su asocirali na zatvor. Izašli su iz nisana i Trejsi i Džastin su se nešto dogovarali tako da ih nije

čuo. Nakon desetak minuta prišao mu je Džastin Meklofen. – Pratićeš me sada. Objasniću ti proceduru u kratkim crtama. Vodim te do

dela za prijavljivanje i regurtaciju. Bićeš sa dvadesetak regruta. Nakon toga, sa njima ideš do bolničkog dela. Tamo se vrše testovi. Ukoliko ih proñeš, dobijaš ugovor i ime.

– Ime? – Naravno. To je tvoje ime koje ćeš imati, pored standardnog gušterskog

nadimka. Nakon toga vodnik ili bolničar će vas odvesti do spavaonice, gde ćeš se pripemiti za pozdrav i večeru…. Sutra ću potanko da ti objasnim ostatak bajke, jasno?

Rikardo je stegao svoju torbu uz sebe. Klimnuo je glavom.

Stigli su do regurtacionog dela. Tamo je bilo dvadesetak muškaraca razne dobi (pretežno mlañe). Bilo je dvojica crnaca i tri Kineza. Nije bilo nikakve komunikacije meñu njima. Rikardo je bio poslednji koji je pristigao. Odmah se povukao u ćošak praćen njihovim pogledima. Vladala je neugodna tišina.

Jedan nizak, mršav čovek, riñe kose, sa činovima na uniformi ušao je unutra, praćen bolničarima.

– Tu su my litlle girls! Five clock! – držao je ruke iza leña. – Ja sam Džonatan Vedli Hauzer. Zovu me kapetan Džoni. I vi ćete tako drage moje, jasno?

Nije se čulo ništa. Dobro ih je osmotrio. – Ovde ste iz jednog razloga, je li tako my ladies!? Da naučite da se borite,

da budete najbolji i ostvarite jedinstveni cilj – odbraniti Francusku. Kada sam kročio ovde, nemate pojma koliko me iritirala i sama pomisao da branim Francuščiće! Mene moj nadreñeni nije pitao šta o tome mislim, tako da neću ni ja vas! Ukoliko ne budete mislili kako treba, dajemo vam cipele u guzicu i šut kartu za jedan pravac! Ukoliko lipsate na obuci i to vam je cipela u guzicu! A ako vas nešto psihički slomi – opet će vaša guza da guta cipelu. I kada nakon svega toga saberete dva i dva, my ladies, uvidećete kako je za vašu guzu najbolje da izdržite, držite jezičine za zubima i budete najbolji. Koliko zbog Francuske, toliko zbog sebe. Jesam li jasan ili da ponovim?

Čulo se mrmljanje. – Želim da čujemo jedno lepo i glasno – naravno kapetane Džoni! – Naravno, kapetane Džoni – začulo se potom. Muškarci koji su bar

tridesetak cenimetara bili višlji do tog čovečuljka držali su se nadmeno. Kapetan Džoni je to primetio. Prišao im je. – Vi ste poprilično kršni, a? – pogledao ih je vrlo pažljivo, ali dok nisu ni

trpenuli izveo je par zahvata i svu trojicu bacio na pod. Stajao je kraj njih. Ruke je držao iza leña. – Five clock, my ladies! Veličina nije bitna! – pružio im je ruku i pomogao

da ustanu. Gledali su ga sa negodovanjem. – Bitno je znanje. Fredi! – okrenuo se ka bolničaru. – Odvešćeš ove pičkice u kancelariju, a onda na testiranje.

U koloni su krenuli za njima. U kancelariju ih je moglo ući samo trojica. Rikardo je stajao meñu poslednjima, uočivši da oni koji ulaze, ne izlaze napolje. Pretpostavio je kako direktno odatle idu do bolničkog dela.

Ušao je sa jednim crncem. Prvi se predstavio crnac. Jedan mlad oficir je uzeo podatke od Rikarda, pogledao dokumente koje je

ovaj doneo sa sobom i ispitivao ga ponešto. Nije mnogo objašnjavao. Potom su crnac i Rikardo krenuli za njim niz hodnik. Ušli su u deo kog su

nazivali – bolničkim. Bio je to deo od pet velikih prostorija – jedno je bila operaciona sala (ovaj put zaključana), druge dve doktorski uredi i prijavnica. Ušli su u petu.

Ovde su se nalazile dve medicisnke sestre i kapetan Džoni, Fredi i još dvojica muškaraca u belim mantilima.

Izmerili su im visinu, težinu, obim glave i tela. Uzeli su im krv, mokraću, bris.. Uradili su redgenske testove, pregledali zube…

– Rezultati redgena će biti gotovi sutra – rekao je Fredi. – Testiranje izdržljivosti radite kroz pola sata!

Rikardo se pitao šta je to. Test izdržljivosti bio je sveden na nekoliko manjih testova koji su

označavali – jačina udarca, mogućnost trpljenja bola (pod kožu su im ubadali igle sa strujom), potom brzina trčanja…

Uradili su im još neka testiranja bez mnogo objašnjavanja. Rikardo se pitao čemu sve to? Rikardo je prošao testove. Osećao je ponos zbog toga, mada više nikad nije želeo da mu pod kožu ubadaju one igle…

Iz grupe u kojoj je bio Rikardo niko nije otpao na medicinskom tesiranju. Ali kako se u gušterske redove primalo tridesetak momaka, u druge dve grupe otpalo je po dvojica. Rikardo se seti Trejsijevih reči – nije bilo daleko do istine.

U spavaonici ih je bilo šest. Rikardo je delio spavaonicu sa Kinezom, dva crnca i jednim visokim tipom

kom je glava bila obrijana i sjajna. Taj muškarac je imao gomilu tetovaža po rukama i široke šake. Kada bi se osmehnuo bio je veoma ružan.

Rikardo je uzeo ležaj kraj njega. Imao je svoj ormanić. Fredi je ubrzo otišao odatle uz reči kako će kapetan Džoni uskoro da se

vrati sa tacnom. Na ovu izjavu, začuo su se gromolik smeh i svakakva dobacivanja. Niko se

još nije predstavio. Rikardo je legao na krevet. Osećao je kako je taj dan za njega bio predug.

Ubrzo je kapetan Džoni došao unutra držeći u rukama srebrnkasti poslužavnik na kom su bile kartice.

– Eh, moje lepe dame imate jedinstvenu mogućnost. Da sami izabrete karticu na kojoj će se nalaziti vaš gušterski nadimak. Na žalost, ostalo ih je svega šest. Drugi momci su uzeli kartice – kapetan Džoni je prišao Kinezu, pa crncu…

Rikardo je bio poslednji. Uzeo je karticu ne gledajući u ono što je pisalo sa druge strane.

– Ustajanje je u šest. Doručak u sedam. Potom sledi prestrojavanje. Sa vežbama se kreće odmah. A sada, moje dame, želim vam da se lepo naspavate. Sutra startuje bajka! – dodao je mirno. Zamahao je poslužavnikom i otišao odatle.

Rikardo se skinuo u kratku majicu i bokserice. Noge su počele da ga trnu. Konačno je bio ovde, ali nije osećao onu veliki radost koju je mislio da će osećati. Čuo je kako se nešto došaptavaju Kinez i jedan tip sa minñušom u uvetu. Nije ga zanimalo. Uzdhanuo je duboko i setio se majke i detinjstva… To je sada prošlost. Uzeo je onu karticu pitajući se iz kog razloga im daju imena koja su servirana kao minjoni. Okrenuo je kraticu.

Velikim slovima pisalo je – Komodo.

GLAVA JEDANAEST – ISTORIJSKO NAPREDOVANJE Niki je bila prva koja je primetila kako se izmenilo Kolinovo držanje.

Sumnjala je u sve i svašta po pitanju toga. Napomenula je to Anñeliki, ali ova je rekla kako nije primetila ništa značajnije po pitanju njegovog ponašanja.

– Ogavan je kao i pre, Niki! Mislim da uobražavaš! Posle više nije mislila o tome, ali se i dalje osećala divno kada bi Kolino

otišao na svoja poslovna putovanja. To nije pominjala Anñeliki. Sve reñe je išla na gimnastičke vežbe. Posvetila se učenju. Anñelika je u

tome podržavala. Maštale su o tome da Niki upiše studije istorije. – Možda i to jednom bude – rekao je Kolino kada mu je to jednom

pomenula. Niki se osećala divno. – Možda je sve to sa gimnastikom gubljenje vremena – rekla joj je Luna-

Mari, njena druga najbolja drugarica. Sedele su kod nje u stanu i jele pastu. – Da li vam se dopada? – začule su glas Ivone Marini. Bila je to Luna-

Marina majka i Niki je iskreno žalila što joj Ivona nije majka. – Super je – potvrdila je Niki uživajući u društvu te žene koja je fascinirala

svojim držanjem i pojavom. Predstavljala je nivo one žene o kojoj je Niki maštala – bila je simbol prave Italijanke.

Luna-Mari, kao i obično, nije mnogo pažnje poklanjala čestim upadicama sopstvene majke. Imala je kratku kosu i ogromne minñuše.

– Misliš li da Afrodita preteruje u tome? – upita polako. Niki se pitala šta da odgovori. Znala je da Luna-Mari voli da ogovara. – Pomalo, ali meni lično više ne odgovara. Kao da sam na pogrešnom

koloseku. Samo zbog sebe i svog zdravlja volim da idem tamo – rekla je Niki iskrenim glasom i uzela još jedan zalogaj.

Ivona se smeškala. Pripalila je jednu cigaretu. – I treba, ukoliko ti prija – reče Ivona. – Zaboga, mama. Moraš stalno da se ubacuješ? – javi se Luna-Mari koja je

često iskazivala znakove razmaženosti. – Izvini, dušo. – Nebitno – javi se Niki. – Sve u svemu, tako je najbolje. Mama je rekla da

će da učini sve kako bih upisala studije istorije. Veruje da imam mogućnosti da istrajem u tome ... – zastala je. – Nadam se najboljem.

– A ti? – zagleda se Ivona u svoju kćer.

– Šta ja? Mene ne zanima istorija – promrsi Luna-Mari. – Volela bih da završim neki kratki kurs za jezike i udam se za nekog bogatog Francuza, da zimi idem u Pariz i letujem na Rivijeri.

– Ah! – uzdahnu Iovna. Činilo se da to ne odobrava. – Pa, nije sve za svakog – doda Luna-Mari. Kasnije su igrale karte. Niki je uživala u tom danu. Odatle je odlazila puna

energije, sa boljim pogledom u budućnost. Kolino d'Artanijani se nalazio u Santa Flaviji. Ernestina je bila na poslu

kada je stigao i njemu je to odgovaralo. Kada je zbog dugova odlučio da sebi i svojoj porodici uskrati komfor, tako mu je komfor kog je imao u ovom stanu odgovarao i nesumnjivo ga podsećao na nekadašnji stil življenja.

Sada je imao velikih i lepih šansi da sve to povrati. Osećao se divno zbog toga. Nakon onog sastanka u ''Davidovskom'', najpre nije znao šta će sam sa sobom i sa svim onim što je prethodno planirao. Sve se izmenilo u kratkom roku, trebalo je da se iskristališe iz svega. Odlazak na Siciliju bio je ono što mu je trebalo.

Razmišljao je o Alu, začuñen njegovim prijateljskim nastojanjima da mu život sasvim ulepša i učini ga boljim. A pre je još mislio da napusti Kumstvo jer će Al biti pretnja svemu...

Prevario se. Al je imao razumevanja za sve. Možda ga je Ivan zato toliko cenio.

Kako u kući nije bilo šta da se jede, naručio je sebi picu. Znao je kako će Rini, čim stigne, da odgleda najpre onu seriju. Nije želeo toliko da čeka. Uostalom, uvek mogu negde da odu na večeru.

Razmišljao je svestan kako se ostvarenje njegovog sna približava... Ernestina je sa svim tim bila poprilično iznenañena. – Misliš ozbiljno? – Naravno. – I kakav je taj posao? – večerali su kod ''Santa Kruza'', najboljem

restoranu u Santa Flaviji, gde je Kolino toliko dobro poznavao gazdu restorana da mu je sve njegove špekulacije radio besplatno. Tu večer Kolino se osećao čarobno. Nije želeo da bude u stanu.

– Nebitno kakav je posao. Bitno je to da ću ja svoje dugove moći da pokrijem, razvedem se i budem slobodan za tebe – rekao je zanosno.

Ernestini se činio divnim tako zanesen svojim maštarijama. – I? – Venčali bismo se i živeli ovde. Šta misliš? Osmehnula se. – Mislim da to treba da proslavimo. – Naravno. Naručili su još jedan šapmanjac. Anñelika d'Artanijani je s vremena na vreme posmatrala slike. Sećale su je

na roditelje, na život kog je nekad vodila. Tog dana je gledala album. Pronašla je

sliku Montpatinija i sebe. Sećala se njegove zamorne priče o getou i dečici koja haraju ulicama. Pitala se da li je taj čovek još živ i kome sada ispira mozak svojom pravičnošću?

Pronašla je i Nikine slike kao male bebe. Suze joj ispuniše oči. Zašto je uvek osećala čežnju za tim danima koji su tako brzo prohujali kraj nje i otišli u nepovrat? Kada se Niki rodila, Anñelika je shvatila da je tek tada počela iskreno da voli... To je u svemu bilo najvrednije...

Retko je gledala slike sopstvenog venčanja. Nije želela da se seća toga. Pojedine stvari iz prošlosti je volela da drži netaknutim. Anñelika je povremeno, u prodavnici ili na ulici, osećala je da je neko

posmatra. Kada bi se obazirala unazad nije primećivala nikog sumnjivog. To je iritiralo. Anñelika je činila sve kako bi odnos izmeñu Kolina i Niki održavala na

nekom snošljivom nivou. Kolino je tih dana počeo prijatnije da se ponaša, tako da je i njoj samoj bilo olakšano održavanje skale snošljivosti.

Niki je postala drugačija. Anñelika je slutila kako se devojka zaljubila, mada nikad nisu načimale tu temu. Primetila je kako joj kćer piše kratke ljubavne pesme i kako ima odsutan pogled svojstven zaljubljenima. Sve više se zatvarala u sobu, uz izgovor da mora da uči. Kada bi Anñelika ulazila u sobu, Niki nijednu knjigu nije držala u ruci.

Ocene su joj se popravile. Tema o studijama postala je svakodnevna, jednako kao nekad tema o gimnastici.

Niki je počela da gleda prospekte sa višim školama i fakultetima. Kolino je sve češće zvao Ernestinu. – Kako čekam da pozavršavam sve poslove ovde i doñem u Santa Flaviju –

govorio bi joj. Često ju je zvao sa javne govornice. – Verujem ti, ali... – rekla je tiho, dok je budno pratila dešavanja na

ekranu. – Stanje u kući je nepodnošljivo. Svaki dan slušam samo o istoriji. To...

Ipak da te ne davim sa Julijem Cezarom, Neronom i Staljinom. Uz tebe sam tako srećan. Tako malo fali do ostvarenja svih naših snova ... – pričao je sa njom desetak minuta.

Iz govornice se uputio ka stanu. Bio je praćen budim Nikolovim pogledom. Niki je satima umela da stoji pred ogledalom. Nameštala bi sebi razne

frizure, isprobavala bi šminku, majčine toalete i nakit. Pri svakoj novoj izmeni i pogledu na ogledalo osećala je ushićenje. Da, ipak nije tako ružna. Ne, lepa je. Dakako da je lepa, samo...

Uzdahnula je duboko. Šta to vredi kada je ON ne primećuje? Vratila bi se u svoju sobu potištena i mahinalno uzimala olovku u ruke. ON je zapravo bio Antonio Moreti i predavao joj je istoriju. Bio je to mlad

profesor koji tek što je završio faklutet. To mu je bila prva godina rada u

srednjoj školi. Bio je simpatičan, crnokos muškarac, uredno odeven i veoma strog u ocenjivanju.

Niki je kod njega imala sve petice. Doduše, da je Niki bila malo više upućenija u sve to uvidela bi kako je bilo

koja vrsta ljubavi izmeñu profesora i učenice nemoguća i kažnjiva. Ali ona to nije videla, niti je bilo važno.

Na sva pitanja koje je o postavljao znala je odgovor i uvek je dizala ruku. Profesor Antonio Moreti je hvalio zbog toga pred njenim razrednim starešinom.

Niki se osećala divno. Ako ništa drugo, bar je primećivao na takav način. Ponekad je Niki mislila kako više ne hoda po zemlji, nije prepoznavala

sama sebe. Počela je da drži dijetu, kupila je nešto nove, lepe odeće i znala je svaku reč napamet iz knjige istorije. Mislila je kako može reći da obožava Musolinija i period austrougarske monarhije, kao i egipatske iskopine i kinesku dinastiju Ming.

I sve to zbog Antonija Moretija Javljala se i na dopusnke nastave koje je držao, a koje su bile namenjene

ñacima koji zaostaju sa gradivom. Išla je i na sekcije koje je Antonijo Moreti držao nakon časova petkom u 2.

Trudila se da mu bude od pomoći i da sve zna. Antonijo je hvalio zbog toga sve više. Jednom su pričali o faklutetu i

njegovom viñenju istorijskih činjenica. Bio je to prvi neobavezan razgovor kog su vodili nakon sekcije petkom u 2.

Kasnije je Niki nalazila hiljadu i jednu temu za razgovor o istoriji. Kada bi se ñaci razilazi posle sekcije, profesor Moreti i Niki bi seli jedno naspram drugog i pričali.

– ... pojedine istorijske činjenice vezane za Rajh i samo stvaranje Rajha

pojedinci vezuju sa okultnim moćima – pričao joj je Antonijo jednom prilikom. – Smatralo se da je Hitler meñu onima koji imaju okultne moći. Sećam se jedne priče o tome kako su Hitlerovi posetioci imali prilike da prisustvuju izlivima njegovog besa, a istovremeno su osećali i hladnoću i toplotu.

– Strah? – upita Niki. Ona je hladnoću i toplotu osećala uz Antonija. – Ne. Ne bih rekao. Pričao sa ti o Mesmeru, sećaš li se? Klimnula je glavom. – A pa vidiš, za Mesmera se smatralo kako su njegove moći uroñene, a za

Hitlera je uvek bilo pitanje – kako ih je razvio? – Mislite nešto u stilu hipnoze? – pokuša da pogodi. – Otprilike, ali ono što jeste jasno da upotreba oklutne energije na kraju

uvek uništava onog ko je koristi... Citiraću jedno: za svakog crnog maga veliko iskušenje predstavlja izazov da prevaziñe samog sebe. Hitler je imao sposobnost prekognicije... Ta sposobnost ga nikad nije napustila...

Niki je sve to upijala u sebe. Znala je kako želi da ni nju osećaji ljubavi nikad ne napuste.

Drugom prilikom bi pričali o Kaliguli i njegovoj vladavini, ili o Neronu ili španskom inkvizitoru Torkemidi. Niki se neobično dopala priča o Eržebet Batori.

– Pravi vampir, rekla bih – zaključi Niki. – Naravno. Zvali su je 'Grofica drakul'. Zamak Koštic je bio tvrñava i bio

je mesto pravih masovnih orgija. Ona je tukla, mučila i ubijala sluge sa zaprepašćujućim uživanjem i žarom. Znala je da stavlja igle ispod noktiju svojih slugu ukoliko bi prekršili pravila.

– Strašno! – I ne samo to. Jednom prilikom je isekla vene jednoj devojci i pustila krv

iz njenog tela. Kupala se u toj krvi, verujući kako će time uspeti da povrati izgubljenu mladost. Kada je bila bolesna, naredila bi svojoj krupnoj sluškinji Doroteji da dovede neku devojku i drži je. Potom bi se Eržebet uzdigla na jastuku i grizla devojku. Zubima bi otkidala komade mesa... Grizla bi je i po dojkama... U toku deset godina više od 600 devojaka je nestalo.

– Zar to niko nije primećivao? – upita Niki zgrožena. – Meso koje se raspadalo je počelo da smrdi po kući. Mislim da je uz

pomoć dvojice seljana svo meso bilo pokupljeno i bačeno u leje iza zamka ... Kasnije je Eržebet bila zazidana u svoj zamak. Za kaznu!

Niki je mislila kako bi rado dopustila da i nju zazidaju zbog njega. Jednom prilikom dok su pričali o Staljinu i o tome kako je u roku trideset

godina Rusiju od drvenog pluga uveo u nukelarno doba, Niki je konstanto zurila u Antonija... Više nije mogla da se obuzda. Sve to što je on pričao, Niki je uveliko znala.

Sasvim slučajno ga je uzela za ruku, gledajući vatrenim očima. Prestao je da priča o Staljinu i gulazima. – Niki! – rekao je tiho. – Gde sve ovo vodi? – posmatrao je svojim tamnim,

lepim očima. Niki se na tren zacrvene, a potom... – Znam da tebe ne zanima ni Hitler, ni Staljin, ni kineska dinasija i Eržebet

Batori... Presekla ga je. – Baš me zanima. Stvarno. Uživam u tim pričama... Profesor se osmehnuo, posmatrajući svoju ruku u njenoj. – Ja... – otpočela je. Ah, koliko je čekala na te trenutke! – Stalno mislim na

vas... Uvek.. Čekam trenutak da... – ustala je i prišla mu. Uzela je njegovu glavu meñu svoje dlanove. – Želim da vas poljubim.

Pre nego što je uspeo nešto da kaže, utisnula je dug, strastan poljubac na njegova usta... Potrajalo je nekoliko trenutaka, potom se odmaknula.

Snažno je zagrlio. Prvi put su vodili ljubav u toj učionici, na profesorskom stolu. Niki se osećala divno kada je stigla kući. Imala je osećaj da još uvek oseća

njegove poljupce i dodire po svom telu i ruke na dojkama. Sećala se trena kada je prvi put ušao u nju, pomalo začuñen.

– Nevina sam! – šapnula mu je, mrseći njegovu kosu.

Kada se to završilo i kada se odmaknuo od nje, sedeli su još deset minuta jedno uz drugo.

– Izgubio sam kontrolu – rekao joj je. Bio je uplašen. – Bez brige. Niko neće znati. Svojim prijateljicama nije ništa pomenula povodom toga. Bila je to njena

tajna. Od tada je petkom, nakon sekcije u 2, odlazila u profesorovu garsonjeru

gde je živeo. Tako je bilo najsigurnije.. Ovde su nesmetano mogli da razmatraju biološke strane seksualnosti muškaraca i žena...

Kada bi Niki odlazila odatle, Nikola bi je svaki put neprimetno pratio do

kuće. – Ne znam šta ta ženska radi tamo toliko dugo – objašnjavao je Alu. –

Sigurno je u pitanju neki dopunski čas. – Mislim da se Niki zaljubila – rekla je Anñelika jednom prilikom Kolinu

koji se brijao u kupatilu. Anñelika je završila sa pospremanjem kuće i imala je želju da nekoliko reči povodom toga izmeni sa njim.

– Zašto tako misliš? – upita Kolino. Spremao se na put na Siciliju. – Tako mi deluje. Sva ta njena nova odeća i kosa je... – Ne zaostaje u gradivu? – Ne, naprotiv... – Anñelika zastane. Niki je bila za pohvalu. – Pa, ako nema nikakvih dodatnih problema zbog toga onda je u redu, zar

ne? Anñelika slegnu ramenima. Posmarala je muža i pitala se kako da mu

objasni ono što je i sama kod sebe primećivala davno... U svim onim obitavanjima... Niki je znala napamet celu garsonjeru. Bila je skromna, ali lepo sreñena.

Svaki kutak je pokazivao da tamo stanuje muškarac. Svakim danom bila je sve više zaljubljena u Antonija Moretija. Počela je da mašta o svemu i svačemu. Najpre o tome kako se nakon završetka škole udaje za njega i živi tamo sa njim. Potom kako završava studije istorije, pa njih dvoje zajedno rade u nekoj srednjoj školi u unutrašnjosti Italije.. Bila je svaki tren u snovima..

Svako popodne petkom, nakon sekcije u 2, bilo je fantastično. Antoni je u svemu tome imao iskustva, te je podučavao. On je i ovde bio

njen učitelj, a ona strpljiva učenica. Svaki put je doživljavala orgazam i to joj je prijalo. Pričali su o tome i Niki je bla ubeñena kako ga voli celim svojim bićem.

Onda je došao kraj škole i matura. Antoni je prvi o tome progovorio... – Misliš tako odjednom? – pitala ga je nemoćno, a suze su joj se slivale niz

obraze. Sedela je gola na krevetu. Želela je da se i tog popodneva maze, ali Antoni je odbio uz reči kako treba da popričaju o nečem bitnom.

– Nije odjednom.. Jednostavno... – Antoni je zamuckivao.

– Znam šta hoćeš da mi kažeš! Sledeće godine ćeš imati jednu novu generaciju, doći će ti neka nova ludača na dopunske časove koju ćeš da zavedeš nakon sekcije u 2. Kada doñe kraj školske godine, onda ćeš da je šutneš! – bila je razočarana, skrhana i govorila je nekontrolisano. Nije joj ni najmanje bilo bitno šta on misli o svemu tome. Znala je da je Antoni više ne želi.

– Ne, nije tako Niki, ja... – Nego? – pridigla se i posmatrala ga s besnim izrazom lica. – Ovo više ne ide! Ti si učenica, a ja profesor... – Više neću biti učenica. Ako se ne varam uskoro primam diplomu! – lice

joj se trzalo. Svi njeni snovi su se rušili. I to baš sada? – Nije reč samo o tome – Antoni je bio zbunjen. – Nego? Šta? – ustala je i počela da se oblači. Imala je dostojanstva.

Anotnio Moreti nije neko zbog kog bi to izgubila. – Zaljubio si se u neku drugu? Ili si peder? Spao si na kurve?

– Nemoj da budeš toliko prosta – odšetao je par koraka. Kada se okrenuo ka njoj, bila je obučena i spremna za polazak. Ureñivala je svoje lice.

– Ne tiče te se kakva sam! Ni sada, niti ikad od sada! – Niki, ja ne... – krenuo je ka njoj sa ciljem da je zagrli. Odmakla se i odjurila do vrata. – Više nikad da ti nije palo na pamet da me

takneš! Sa nama je svršeno! – krenula je van. – I ti si to hteo tako! Hitala je ulicama kao da joj gori pod nogama, mislila je da će da izludi od

nadošle boli. Nije je zanimalo kako tako pomahnitala izgleda drugim ljudima. Kući nije zatekla nikog. To joj je odgovaralo. Popalila je sve knjige i dokumente iz istorije... Sama sebi je taj dan skratila

kosu i obojila je u crveno... Svojoj majci je rekla kako prati novi trend. Kada je Kolino naredno jutro došao kući, popričala je sa njim o planu A.

GLAVA DVANAEST – SAZNANJE – Carisimma, zar danas moraš o tome? – mumlao je Al za sebe. – Naravno, cherrie. Ako neću danas, neću nikad – vrtela se pred njim u

čipkastom belom negližeu. Rahela je već nekoliko puta želela da pričaju o tome.. Uzalud!

– Ali ipak zašto danas? Razmisli, carisimma, koliko je šteta da mi ovaj predivan dan kvarimo pričom o poeziji – bio je ratoboran. Ne fali mu i u Rimu jedna nova ðina sa ubistvenim oštricama romantizma. Al je sve više počinjao da mrzi onaj dan kada je Raheli kupio knjigu poezije. Bila je to kobna greška koja mu je lupila o glavu.

– Upravo smatram da ćemo mi ovaj dan da ulepšamo sa tim! – prostrelila ga je pogledom. Nalazili su se u njenom stanu. Prišla je ormanu i izvadila divnu kreaciju u rozoj nijansi. Počela je da je oblači. Za tili čas se okretala pred njim.

– I šta kažeš? – okrenula se još par puta. – Ta boja ... – počeo je polako, pomalo preneražen. ðina je imala gomilu

odeće u toj nijansi. – Ta boja ti ni najmanje ne pristaje. Deluješ bolesno! Rahela podboči ruke na kukovima. – Bolestan si ti! I daltonista! – uzela je

knjigu u ruke i sela uz njega. Zbunjeno je zatreptala. ''Zaboga'' – mislio je Al – ''zašto me toliko podseća na ðinu?'' – Htela bih da popričamo o ovoj pesmi ovde .. – pokazivala je rukom.

Govorila je nežnim šaptom. Al je mislio da je vreme da poseti psihijatra... Momci su mu često donosili novosti u vezi svega što je Al zahtevao od njih.

Al ni sam nije znao šta bi tačno trebao da misli, sve je imalo objašnjenje... Sem jednog... Imao je sastanak sa Kolinom d'Artanijanem u ''Davidovskom''. Tema razgovora je bio novi posao kog je Al želeo da razgrana. Bio je to

dobar plan. Kolino mu je sa uživanjem prikazivao svoje iskustvo. Trebalo je još samo da Ivan umre...

Bio je u kontaktu i sa ðovanijem. Razmišljao je o njegovoj, spektakularnoj likvidaciji. Tek nakon Ivanove smrti...

Tek nakon obavljenog posla... Sastanke su održavali u Siderno Marini u jednoj kućici koja se nalazila u

ćorsokaku. Kućica je pripadala ðovanijevoj tetki koja je umrla. Bila je malena, sa dve sobe, kupatilom i kuhinjom, ukusno nameštena.

Kada je Al stigao, Stefanija je upravo završavala kafu. – Sedi Ale! – ponudi ga u dnevnoj sobi. Nosila je belu pregaču. Bila je

izazovno obučena. Pravi stil moderne domaćice – zaključi Al na brzinu. Nikada tako ne bi

mogao da zamisli ðinu. Sela je naspram njega i ponudila ga kafom. – ðovani samo što nije stigao. Rekao je da budem toliko zlatna da ti malo

pravim društvo – rekla je umilnim tonom Nosila je providnu bluzu bez grudnjaka. Al je pilio u njene velike

bradavice. – Da, uvek si zlatna! – osmehnuo joj se i uzeo šoljicu sa kafom. Bila je vrela.

Nije mu smetalo... Bradavice su ga zanele... Pričali su o politici, ta tema je neobično zanimala Stefaniju. Ubrzo je došao ðovani. Bio je na poslovnom putu, strogo odeven. Poljubio

je Stefaniju. Tek tada se okrenuo ka Alu. – Izvini Ale, što si čekao! – rekao je i seo. Automatski je svoju ruku

prebacio preko Stefanijinog ramena. – Nema veze! Tvoja žena mi je pravila društvo. – Je li, draga? – ðovani se šarlatanski zagleda u nju. – Nisi ga valjda davila

nekim glupim temicama kojima najčešće daviš? – Ne. Pričali smo o politici. – Strašno! – ðovani se zagleda u Ala. – Da li sve teče po planu? – Naravno. Fali samo par karika ... – Al zadovoljno pucnu prtsima. – Ivan

će da dobije otpremninu. – Divno. Čuješ li to, draga? – ðovani pogleda u Stefaniju. Skinuo je ruku

sa njenog ramena i stavio na njene grudi. Al je pratio svaki njegov pokret. – Razgovarao sam sa Kolinom – reče Al. – Čovek ima veoma mnogo

iskustva u svim mogućim pravnim mućkama. – Jebi ga, čudo od čoveka napravi Ivanova škola! – Nego šta? Usavršio se u tehnikama prevara i podmićivanja. Da nije

njegovih glupih težnji da ispliva iz mafije, rekao bih kako je pametan čovek. – Ivan zna za ta zastranjivanja? – Gleda mu kroz prste – prezrivo odvrati Al. Setio se Anñelike

d'Artanijani. – Ima dobar razlog. ðovani na tren zaćuta. Skinuo je ruku sa Stefinijine dojke i zavukao je

ruku pod bluzu. Dirao joj je bradavicu. Nije se bunila. – Pretpostavljam Ale kako mi nećeš reći taj razlog?

Alu je sve to bilo zabavno.

– Ne još. Kasnije – tiho je odvratio. Srknuo je još malo kafe. Posmatrao je kako se ovo dvoje ljube. Bilo je vreme da krene, pre nego što počnu sa seksualnim akrobacijama. – Mislim da je vreme da poñem – rekao je.

– A ne! Ne još! – ðovani se trznuo. – Ja ću da krenem! Imam nekoliko nedovršenih poslova. Ostaviću vas dvoje malo same. Stefanija mi je nekoliko puta napomenula da bi htela da te bolje upozna. Ne znaš ti kakva je ona kad za nešto zapne – namigne mu i i izašao je napolje praćen njihovim pogledima.

Al se zagledao u nju i njene bradavice. Sve mu je bilo jasno. Nije želeo klasičan seks sa njom. Uvek je voleo da kreše elegantnije

komade... – Reci mi dušo – stala je pred njega – na koji način ti to najviše voliš? Pridigao se i zagledao u nju. Ljubili su se nekoliko trenutaka. Potom je

uhvatio za ramena i naterao da klekne... Raskopčao je pantalone i uzela je njegov penis u usta.

– To mi je najdraže! – promrsio je Al i sklopio oči uživajući.

Al je nekoliko dana duže ostao u Siderno Marini. Posećivao je malenu kućicu gde je bila Stefanija... Raheli je rekao kako su iskrsli neki neodloženi poslići, a on a bi otišao tamo uživajući u tom dugom sisanju.

Stefanija je bila expert u tome. Al joj je odavao priznanje. – Da li ti se ona dopada? – Naravno, ðovani. Kome se ne bi svidela! – odvratio je Al držeći

telefonsku slušalicu u ruci. Nalazio se u Rimu u svojoj kompaniji. Upravo je pregledavao neka dokumenta kada ga je ðovani nazvao.

– Požalila mi se da si malo nastran! Al nije znao kako to da shvati. Osmehnuo se. Vrteo je u ruci penkalu. – Ja? Ali ona je ta koja sve radi.. – Baš zato Ale – ðovani se nasmejao. – Rekla je da si je terao da ti sat

vremena bez prestanka puši... Pa to je.. To je... – Normalan seks za mene – odvrati ovaj brzo. ðovani uzdahnu. Setio se Rahele i ðine. Pitao se da li da ih sažaljeva? – Važi Ale. Ako ti to tako kažeš onda... Sve u svemu, Stefanija bi i dalje da

se viña sa tobom. Al se opet osmehnu. Pretpostavio je razlog. – U svako doba. Samo ti nju pošalji – potom je spustio slušalicu. Dugo se još pitao da li ðovani svakom svom pajtosu pozajmljuje ženu ili je

on izuzetak? Setio se Leonarda i njegove priče o podršci. Ima li razlike izmeñu ðovanija i njega? – Rekli su mi to? – Jesu li? Kada? – Zar je to bitno? – skiktala je ðina, dok se šetala po dnevnoj sobi njene

vile. Bila je lepa, doterana, ali ovaj put nedodirljiva. – Zar je bitno ko mi je i kada to rekao? Bitno je da je reč o tome da imaš neku drugu!

Al se osetio nervozno zbog svega toga... Setio se Stefanije.. Da li je ðovani taj koji...

– To je laž! Verovatno ti je neko... – Pokazali su mi sliku – ljutito je dreknula. Skočila je do komode i izvukla

sliku iz fioke. Vrtela je u ruci. Slika je bila izlepljena selotejpom. – Iskidala sam je kada sam je videla, ali...

– Ali šta? – slegnuo je ramenima. ðina je sela naspram njega. Na njenom nežnom licu ovaj put je bila ljutnja. – Reci mi! – premišljala se na tren. – Koliko traje vaša veza? Želim da

znam! Smatram da zaslužujem da znam.. Sve ovo u vezi buketa, knjiga, poezije bila je – laž! – zagrmila je.

Al je posmatrao zabezeknut. Ličila je na Rahelu. – Nije laž, nego ja.. – Nego šta? Na šta se vadiš? Dvojnika? – zurila je u sliku teško dišući. –

Misliš da mi je bilo lako kada sam ugledala ovo – bacila je sliku ka njemu. – Ti i ta gadura kako... kako... – zajecala je.

Bilo mu je neugodno. Uzeo je sliku u svoje ruke. Na slici su bili Stefanija i on u trenucima kada ga je ispraćala iz one male kućice. Ljubili su se. Al se seti, krotka, mirna, sa ustima stvorenim za cuclanje, u onoj beloj bluzi sa krasnim bradavicama.

Gledao je u ðinu. Da li je to videla i Rahela? – Ovo je.. ovo je.. – otpočeo je. Svako objašnjenje bilo je glupo. – Šta? Ti i jedna kafanska gadura kako se ljubite. To vidim i sama! – prišla

mu je i istrgla sliku iz ruke. – Čak ni grudnjak ne nosi! A ti si mi uvek govorio kako voliš eleganciju. A šta je elegantno na ovoj ovde? Neću ni da te pitam šta te privuklo ka njoj? – opet je sela i odložila sliku kraj sebe. U očima joj se pojaviše suze. – Vreme je da odeš Ale.

– Da, naravno – prihvatio je mirno. – Doći ću kroz par dana kada... – Nikad više nemoj da se pojaviš ovde! Učini mi uslugu i nemoj više nikad

da kročiš na Siciliju... Netremice je posmatrao. ðina tako nežna, krhka, romatična.. Postaće

prošlost? Taj put je napustio Siciliju svestan kako više neće imati sa kime da traži

rubove poezije i okrajke romatike. Bio je tužan, povreñene sujete.. Nikad više je nije nazvao. – Šefe, razmatrao sam nekoliko mogućnosti od kojih .. od kojih... – Mundo

se zakašlja. – Ne bih znao koju bih vam preporučio kao najbolju. Sve to je... – Zajebancija! Šta drugo? – frknu Al koji je sedeo u svojoj kancelariji. – Morate da uvidite nekoliko stavki vezane za te vaše planove sa svim tim.

Ukoliko Ivan umre od trovanja, povešće se autopisija i onda će se postavljati pitanje ko ga je otrovao... Ukoliko otkriju da ste to vi, tada ništa od Kumstva i preporučio bih vam da negde zbrišete. Južna Amerika, najbolje. Preporučujem Buenos Aires, poznajem tamo...

– Ajd' ne seri! – Al je bio naslonjen na stol. Slušao je polovično sve što mu je ovaj pričao... Znao je da će on u svom planu sigurno uspeti...

– Druga mogućnost jeste da ga ucmeka ðovani. Ali znate vi tu plašljivu stipsu! Čim ga prignječi murja postaće samo takvo raspevano svinče... A znate da neće oklevati da u sve to uvuče i vas, pošto ste mozak operacije...

– Jesam mozak operacije – ponosno reče Al. Vrteo je pištolj u ruci, željan pobede.

– Shvatam vas šefe, ali... – Ali će najbolje biti da ubrzo posle Ivana neko smakne i ðovanija. A taj

neko mora da bude osoba u koju imam mnogo, mnogo poverenja i koja ume da drži začepljena usta.

Mundo slegnu ramenima. – Šefe, na koga to mislite? Al okrenu pištolj ka njemu. Na licu mu je bio ohrabljujuć osmeh. – Na tebe, budalo! Plan dvostrukog ubistva bio je do detalja razrañen. Falio je datum? Al je izabrao Ivanov imendan. – Sve je ugovoreno u vezi Ivana? – pitao je ðovani. – Ma, naravno da jeste – promrsi Al u slušalicu. – Nema odustajanja. Čim

se sve sa sahranom završi, pravimo gala večeru. Red je da Italijom zavlada novi capo! – mirno je govorio Al.

– Svakako da će doći novi capo – potvrdi ðovani. Pri tom je mislio na sebe. – Biće to neki naš čovek – predloži Al. – Sve ćemo još da se dogovorimo. – Svakako da hoćemo – ðovani se smeškao. – Diplomatija je od presudne

važnosti. Spustili su slušalice. Al je još dugo ćutao nakon toga. Bio je zamišljen.

Onda se pobedonosno nasmejao. Zar ðovani ne zna da je zamrlo vreme

diplomatije?

U lestvici svoje hijerarhije Alvaro Bartimov nikako nije želeo ljude sa

starim načinom razmišljanja. Trebali su mu mladi, novi umovi, ljudi koji nisu mnogo razmišljali, koji su predstavljali isključivo ljudske mašine koje dužnost obavljaju bez prigovora.

ðovani Valutero nije spadao u taj skup, sa svojim diplomatskim stavom, razmišljao je Al, ima da naruši stabilnost Kumstva. Ljudi koji su bili odani ðovaniju nisu mogli doći u dodir sa grupom koju je sada stvarao.

Moraće biti pažljiv po tom pitanju, mislio je Al. Vrlo obazriv. Kumstvo mafije je za Ala, bar od kako se izbavio iz sirotišta, predstavljalo

sve ono što nikad nije imao: oca, majku, dom, porodično okrilje.. Al je znao šta će za njega da znači kada se bude nalazio na čelu svega toga.

Vreme je bilo da preuzme i tu ulogu, ali... – Ispitivao sam sve u vezi Anñelike i starog. I još neke situacije koje nisu

logične – Bleki je bio strpljiv u objašnjavanju. – Kako to misliš nisu logične? – Al se okrenu ka njemu. Bio je u svom stanu

i presvlačio se kada mu je ordonans najavio Blekija.

– Ne znam. Trebali biste vi to da vidite. Recimo da počnem od ... – Bleki se skanjivao. Spise je stavio na stol. – Od jednog masakra na brodu, na kom je pre nekoliko godina ubijeno dvadeset i pet ljudi. Ivan stoji iza te klanice. Slobodno može da nažvrlja potpis svom remek delu.

– Malo požuri sa tim objašnjenima. Misliš da me zanima svaka Ivanova makljaža? – promrsi Al. Spremao se na večeru sa Rahelom. Kupio joj je Stendala i Knjigu o ljubavi.

– Ovo bi trebalo da vas zanima. Pobijeni su obični ljudi, koji sem što su crkavali za fiksom, ništa veće nisu zgrešili, ako shvatate šta hoću da kažem?

– Valjda shvatam. – Voña te grupacije bio je čovek po imenu Majk Mazuro. Jedna obična

vucibatina, narkoman i alkos. – Baš mi je drago zbog njega – Al je zakopčavao košulju. – Taj čovek je sitna riba. Prodavao je drogu tako što je organizovao kućne

žurke. Roba se nudila na fiks. Okupljala se raja, pretežno ulični propaliteti koji su imali tek toliko love za jedno fiksanje! – Bleki je otvorio nekoliko spisa. – Meni je bila neobična smrt tog čoveka. Mislio sam da je ta makljaža imala neke veze sa Anñelikom. Rekli ste da ispitam sve u vezi nje... Ali sam došao do drugačijih, zanimljivih otkrića.

– Kakvih? – Al je gubio strpljenje. Stao je pred ogledao i vezivao kravatu. Strgnuo je. Nije bio zadovoljan bojom. Uzeo je drugu.

– Neobično je Ivanovo učešće u smrti te sitne ribice ovog plavog mora. I to na takav način da je smaknuto još dvadesetak lica. Ispitivao sam sve to. Bilo je to vraški dobro planirano zbog osvete.

– Kakve osvete? – Al se okrenuo ka njemu. – Koliko sam iz pouzdanih informacija saznao Majk Mazuro je imao vezu

sa Elenom Bartimov, vašom majkom. To Ivanu nije bilo po volji. Elena je bila mezimica u njegovoj kolekciji prostitutki. Plod veze imeñu Majka Mazura i Elene ste: vi!

Al se glasno nasmeja. – Idi, bre! Odakle ti ta besmislica? – Vaša majka je to priznala Ivanu. Nekolicina ljudi je znala za to. Mislim

da je to razlog Ivanovog besa prema Majku Mazuru. Bila je to dobro planirana osveta.

Al je seo na divan. Pustio je kravatu da mu stoji bezveze. – I ko može da dokaže da je meni ta propalica otac? Bleki zaklopi spise. – Ostaviću vam se ovo da dobro pregledate i proučite. Ipak – uzeo je jednu

sliku – to je za vaše dobro. A što se tiče vašeg oca? Ne treba mnogo dokazivanja. Dovoljno je da vidite sliku iz mlañih dana.

Al uze sliku, napola šokiran. Zurio je u lik tog muškarca i uočavao je veliku sličnost. Ruka mu zadrhta, oči zasuziše.

– Ostavi me Bleki! – procedi brzo, nesvestan stvarnosti. Bleki se odmah povukao. Dugo je zurio u lik Majka Mazura i svoje majke Elene Bartimov. Plod

veze? Stegao je zube, bio je zbunjen i jarosan. Ivan je celo vreme znao za to..

Najprostije je bilo njegovom matorom uvaliti par grama heroina, gledati kako se ovaj na to navlači i obezbediti mu vrhunski pokolj na brodu.

Otkazao je Raheli. Nije više bio raspoložen za večeru i priču o Stendalu. Teško je disao dok je čitao spise. Nazvao je ðovanija. Planovi su se malo izmenili.

GLAVA TRINAEST - LEGIJA STRANACA Legija stranaca je posebna vojna formacija oružanih snaga.

1. puk legije je odgovoran za administrativne poslove u celoj legiji.

2. puk legije je pešadijski puk lociran na Korzici. U sastavu je 60. lakih oklopnih

divizija. Lokacija: Nims, Francuska.

3. pešadijski puk je puk sa najviše odlikovanja u francuskoj armiji. Lokacija:

Francuska Gvajana.

4. pešadijski puk je udarna pesnica francuskih oružanih snaga. Lokacija:

Francuska i Korzika.

U Legiji niko nije završio obuku, a da više puta nije natopio krvlju sopstvene

čarape. Regruti se pripremaju tako da dostignu ritam marševanja od 88. koraka u

jednoj minuti.

Rikardo nije bio preterani ljubitelj svakodnevnog ubitačnog marširanja. U roku od dve godine, pamtio je četiri teža krvavljenja nogu. Vremenom se privikao na to. Stekao je kondiciju.

Kapetan Džoni je samo klimnuo glavom i rekao: – Svi smo mi to prošli brate! – a onda bi dodao nešto tišim tonom. – Biće tu

i gorih sranja. Preživećeš ti to, Komodo! Vežbe su bile teške. Razlika izmeñu Reda guštera i Reda zmija je bila

očigledna. Rikardo je znao kako je profesor Milano po tom pitanju imao pravo. Vežbe i obuka Reda guštera bila je iscrpljujuća i veoma naporna. Kapetan

Džoni je uvek naglašavao kako na vežbama može samo da se prikaže razlika izmeñu života i smrti.

– Akcije su stvarnost momci! Vi trebate ovakvim obukama da osetite težinu onoga što tek dolazi. Ali vi ste ljudi i samo ljudi! Ne zaboravite kako je Supermen samo čovek sa filmskog platna. A vi još ne znate da letite! Jasno?

– Naravno kapetane Džoni! – odgovorili bi svi u glas i počinjali obuku koja je ne jednom trajala više od dvadeset i četiri časa.

Prvi period obuke je sadržavao:

A) obuku u korišćenju dugog i kratkog vatrenog oružja B) obuku u upotrebi ekploziva C) obuku u korišćenju specijalnog naoružanja i opreme

D) obuku u provaljivanju u razne objekte E) obuku u veranju

Za razliku od Reda zmija čija je obuka trajala šesnaest nedelja, Red guštera se u ovome obučavao celih trideset nedelja.

Razmatranje ponašanja i uslova u kome se vojnik trenutno nalazi, bio je jedan od ključnih pokretača uspeha u borbi protiv neprijatelja. Biti komandos u svakoj situaciji i svakoj prilici, bio je moto kapetana Arnauda koji i je predavao psihologiju. Rikardo je uživao u njegovim časovima. Podsećao ga je na profesora Milana.

Ne jednom, Rikardo je razmatrao mogućnosti ponašanja i borbe u džungli, na vrhi zgrade, u planini, u pustinji ... Imao je osećaj kako je sve situacije ekspertno razradio, još samo da ih iskaže na delu.

– Doći će i to, Komodo! – rekao mu je kapetan Arnaud jednom prilikom. Rikardo je znao da hoće. – Improvizacija je vrlo bitna! – govorio je kapetan Džoni na času. –

Shvatate? Da pojasnim, nismo svi isti i svi naginjemo ka različitim oblastima. To je vrlo dobro! Znate zašto?

Odmahivali su glavom. – Jer je jedan od vas padobranac, drugi se bavi kontrašpijunažom, treći

artiljerac itd. Svako svoj posao obavlja perfektno i svi su ,,mozgovi'' za posao koji vrše. Ako planirate artiljerijski napad, imate čoveka zaduženog za to, ako ste na neprijateljskoj teritoriji imate svog špijuna. Sa tako raznovrsnom ekipom i grupom može se postići puno, jer su to ljudi koji bez muke rešavaju probleme i spremni su za improvizaciju ... Ukoliko postignete da doñete do mesta u tom timu moći ćete da odete bilo kuda i da izvršite sve zadatke koji su pred vama.

Rikrado se potom osvrnuo oko sebe? Pitao se ko li će pored njega još biti deo tog tima?

Rikardo je pored svakodnevnog marširanja i obuke nekoliko puta išao na

različita mesta gde bi im kapetan Arnaud praktično pokazivao sva svoja teorijska učenja. Jednom prilikom su helikopterom bili odbačeni do Sahare i ostavljeni pet dana. Tom prilikom jedan vojnik je umro, a po drugog je došao helikopter i odbacio ga do bolnice. Hrana je bila očajna, svedena na tek pokoju zmiju. Rikardo je izgubio 4 kilograma.

Drugom prilikom u džungli u Kongu, bili su cele tri nedelje. Rikardo je zabave radi ubio tri zmije, koje je potom pojeo i oštricom noža je skinuo sa noge čak četrnaest pijavica.

– Preživljavanje u džungli je jako bitno – govrio im je Arnaud. – Zato zaboravite spavanje.

Rikardu je obuka u džungli ostala u lepom sećanju. Pored zmija, hrane je bilo u izobilju.

Trećom prilikom bi cela dva meseca svaki treći dan imali vežbe iskakanja iz aviona sa padobranom. Spuštali bi se na odreñenu teritoriju odakle bi imali odreñeni termin da stignu do odredišta kog je naznačio kapetan Arnaud.

Prilikom vežbi iskakanja dvojici vojnika se izgubio svaki trag.

U roku od pola godine Rikardo je uspeo da se sprijatelji sa jednim crncem po imenu Nims i onim visokim tipom obrijane glave iz svoje spavaonice. Taj muškarac mu se nikad nije predstavio imenom.

– Dovoljno je samo Ogrličar – stisnuo mu je ruku u znak upoznavanja. Ne jednom Rikardo se pitao šta li je nateralo Ogrličara da se okrene Legiji

stranaca. Beg? Verovatno. Ono što je Rikardo zaključio po pitanju legionara bilo je kako je većina njih imala kriminalnu prošlost. Dolazak u legiju je za mnoge od njih bio beg od zakona i zatvora. Ovde ih niko nije okrivljavao za ono što su bili ili što su činili, niti ih je iko pitao išta o tome.

– Legija stranaca vam je zapravo jedna velika porodica – rekao im je kapetan Džoni. – Ovde se ne borite za zakon ili državu, već za prijatelja uz sebe. Jasno?

Rikardo bi se potom upitao kako on većinu ljudi oko sebe može gledati kao braću? U jednoj fazi boravka u Legiji (prvobitna faza privikavanja) imao je osećaj kako je pomalo lud što je došao tamo. Bilo je to nakon prvog krvavljenja čarapa. Osećao se kao da ne spada tamo, da je sve to pogrešno ... Sve bi lepše bilo u Karabinjerima i da su kapetani i ljudi koji ih obučavaju, bar pet puta, luñi od pridošlica...

Legija stranaca je sada bila jedina porodica koju je imao. Ogrličar i Nims su bili njegova roñena braća i on je znao kako će to morati da prihvati.

Kasnije se pitao kakav je život vodio Ogrličar? Taj čovek je po Rikardovom shvatanju bio obavijen velom misterije .. Pokušao je par puta da načme tu temu. Uzalud!

Ogrličar bi promrsio nešto u stilu: – Čemu šoranje po onom šta je bilo!? Toga više nema! Budi dobra cica i

zaboravi prošlost?! Da zaboravi prošlost? Setio se oca i onog pokolja na brodu. To je bio glavni razlog njegovog opstanka i boravka u legiji. Nims je bio drugačiji. Bio je iz Egipta, imao je dosta incidenata sa

policijom. Bavio se pljačkama i lopovlukom. – To ti je najbolji način zarañivanja! – govorio bi Rikardu, dok su bili u

spavaonici nakon večere. – Pet minuta straha i eto ti plate! Mnogo loših stvari je Nims, zvani ,,Legvan'', učinio u svom životu. U

šesnaestoj je silovao jednu devojku, sa sedamnaest zbog pljačke bio u zatvoru, učestvovao je u mnogim tučama i protestima. Ne jednom je napao policajca.

– E jebi ga! Mene se i roñena majka odrekla – rekao je Nims. – Zato sam došao ovde. Rekoh, možda ovde spadam.

– Nisi siguran u to? – upita Rikardo. Razmišljao je o onom što je Nims rekao.

– A ko jeste? Nisi ni ti, rekao bih – Nims se osmehnuo onim svojim velikim osmehom otkrivajući snežno bele zube. Čak i u operativnim vežbama nosio je sa sobom malu pastu i i četkicu za zube. Rikardo je to ocenjivao fanatizmom.

Sa Nimsom se moglo pričati o mnogo čemu. Jednom prilikom su pričali o kapetanu Džoniju.

– Taj ti nije seka-persa – govorio je Nims tako da je samo Rikardo mogao da ga čuje. – Sećaš li se šta sam ti rekao o sebi?

Rikardo klimnu glavom. – E ovaj ti je tri puta gori. I nije nikakva, five clock – tikva iz Engleske!

Dolazi iz Finske. Tamo je radio za nekog tipa kao koljač. Klanjem je smaknuo veoma mnogo ljudi koji su ovom bili neprijatelji. Uhvatili su ga. Dobio je doživotnu. Pobegao je iz ćuze ravno ovamo da bi sada ovde svima solio mozak.

Rikardo se zamisli. Kapetan Džoni i makljaže klanjem? To nije išlo jedno sa drugim. Ništa na to nije odvratio. Svi su oni imali svoje razloge zašto u pripali legiji.

A razlozi su bili nebitni! S vremena na vreme bi se setio svoje majke i života o kom je nekad možda i

maštao i kog nikad neće voditi. Tada bi ga obuzimala seta. To bi u Legiji smatrali greškom. Kasnije se trudio da o tome više ne razmišlja. Da li je došlo vreme da zaboravi odreñene delove prošlosti?

Nakon osam meseci u Legiji po prvi put su imali obuku bojevnom

municijom. Obuka se izvodila tako što je sve bilo namešteno tako da liči na pravi rat. Koristili su ručne granate onako kako se to u ratu dešava...

Obuka bojevnom municijom je za Red guštera trajala dva meseca. Kada su završili sa obukom i napustili mesto predviñeno za vežbu izgledalo je kao da su iza sebe ostavili iskopine.

– Rešiće se to momci! – objašnjavao im je kapetan Arnaud, kada je jedan vojnik dobacio nekoliko primedbi povodom toga.. – Ne zaboravite kako se krajem godine formira novi Red guštera. Za njih mora biti sve novo!

Za Rikarda je najteža bila planinska obuka koja je trajala po zimi na

minus pet ili minus deset i bila je pravi pravcijati test izdržljivosti (pored obuke i zabijanje igli pod kožu bilo je opuštajuće). Ostavljeni su tamo sa osnovnim priborom gde im je pridodato: debela jakna, prsluk, šlem i rukavice. Cele dve nedelje Rikardo nije skidao šlem. Ostavljeni su u grupama po pet-šest vojnika.

Rikado se sećao svega što je govorio kapetan Arnaud o spremnosti i izdržljivosti komandosa, ali ovde nije bio sposoban da to realno primeni.

I marširanje sa krvavim stopalima je za njega bilo lakše. Najpre, Rikardo nije navikao na hladnoću. Što je bilo još gore, njegova

vreća za spavanje nije bila nikakvo utočište željene toplote. Celu noć bi se tresao kao u groznici, uveliko se nadajući kako će sa jutrom da doñe i Sunce koje će ga grejati.

Nadalje, drugi problem bila je šetnja po dubokom snegu gde su mu noge zapadale. I poslednje i najgore, bile su lavine koje su mogle krenuti iz bilo kog mesta i bile su pretežno smrtonosne. Hrana je bila očajna, svedena na ptice i lasice koje su pekli na vatri...

Par puta je Rikardo, besan na sve oko sebe, osećao kako će da napusti Legiju. Sneg i planinski uslovi nisu bili za njega.

Alpinci važe za najbolje obučene vojnike sveta, govorio im je kapetan Arnaud, vi ne smete mnogo da zaostajete za njima.

Na Rikardovo iskreno oduševljenje obuka u planini se privela kraju. I znao je kako zavidi Alpincima.

Kada su se vratili u bazu, saznao je kako je trojica vojnika druge grupe

zatrpala lavina. Kapetan Džoni im je odao pomen. Nims je imao mnogo zamerki u vezi tog ,,zatrpavanja'', jer je sa jednim od

te trojice bio u prijateljskim odnosima. Kada su mu javili da je ovaj preminuo, Nims se povukao u sebe, nije jeo, niti je išao na vežbe... Sve dok kapetan Džoni nije došao pred njega. Tada se Nims dozvao sebi i vratio u grupu. Nije mnogo toga govorio povodom razgovora sa kapetanom Džonijem. Jedino je šapnuo Rikardu:

– Rekao mi je kako je život bol i da naučim da živim sa tim! – Nims uzdahnu stežući svoj mitraljez. – I da Roko nije jedini koga ću tokom obuke da izgubim.

Do kraja te godine, sve skupa devetorica vojnika su otpala iz Reda guštera.

Rikardo se setio Džonijevih reči kako će ih na kraju biti svega nekoliko i da je sledeća godina puno teža.

Rikardo se setio planine i činjenice kako je to njegova najslabija tačka. Da li je na listi otpisanih naredne godine i on?

Naredna godina je otpočela u vidu vežbi i obuke u što boljem izvršavanju

zadataka antiterorističkih i protivgerilskih dejstava visokog stepena rizika. Bile su to faze učenja o pregovaranju, izučavanju svakog oblika terorizma, a iz praktičnog dela se radilo na tome kako razrešiti situaciju operativnim putem.

Vojnici u Redu zmija su ovo učili tri meseca. Red guštera je ovo izučavao sedam meseci. Kapetan Džoni im je

neprekidno govorio kako su oni elitna jedinica i da je istrajnost vrlo bitna. – Nije isključeno, momci da ćete jednom dobiti zadatak da čuvate ličnosti

visokog ranga. Iz tog razloga je bitno da znate sve o specijalnom naoružanju. Takoñe, jednom ćete imati veoma tesnih veza sa policijom. Vrlo lako da ćete biti angažovani kao tim da biste preuzeli kontrolu objektiva ili ljudi smeštenih u zemlji i koji su pali u ruke teroristima. Time biste bili u situaciji da ograničite njihovo uništenje – kapetan Džoni je stavio ruke iza leña. U tišini se prošetao učionicom. Onda se opet okrenuo ka njima. – I ne zaboravite, tajnost je princip i neophodna je u svim antiterorističkim aktivnostima. Jasno, my ladies?

Potvrdili su. A onda u otpočele mučne i teške veže. Na kraju su ih poslali u operativni zadatak oslobañanja talaca u

Dagestanu, u južnom delu Sovjetskog Saveza. Ovaj operativni zadatak bio je

voñen u strogoj tajnosti. Sem nekoliko glavnih ljudi vlade, niko drugi nije imao uvid u ovu operaciju.

– Ima ih desetorica. Svi su naoružani, pripadali su nekadašnjim,

specijalnim grupama Sovjetskog Saveza – objašnjavao im je kapetan Džoni. Sedeli su u helikopteru. Bilo ih je petnaestorica i nosili su svu neophodnu opremu sa sobom.

To je bio prvi Rikardov zadatak od kako je bio u Redu guštera. Bio je uplašen i nije mu bilo svejedno. Meñutim, nije to pokazivao. Sedeo je izmeñu Nimsa i Ogrličara koji su ćutali kao zaliveni. Čuo se samo glas kapetana Džonija.

– ... morate pokazivati spremnost svega šo smo vas učili. Nema okološanja, nema samilosti. Ukoliko ne ubijete njih, ubiće oni vas!

Rikardo se prisetio objašnjenja... Grupa terorista je pohvatala oko desetak žena, petoro dece i četvoro muškaraca u planini... Zahtevali su novac u iznosu od milion dolara i oslobañanje ostalih specijalca u ruskom zatvoru. Rikardo je znao dosta toga u vezi terorističkih zahteva iz priručnika, ali doživljavati to u stvarnosti bilo je drugačije. Zagledao se u Ogrličara. Ovaj mu je samo namignuo.

– Bez frke mali! Idemo da ih spržimo! – prošaputao je mirno. Rikardo pogleda ka ostalim momcima u grupi. Pitao se da li i oni sve to

doživljavaju na jednak način ili su s obzirom na kriminalnu prošlost već preživeli slične trenutke.

Još jedna misterija u nizu. Mesto na koje su ostavili bila je planina Kavkaz. – Drkancija kao Kongo! – ljutito reče Nims. Rikardo je bio presrećan što nije u pitanju sneg sa užasavajućim lavinama.

Meñutim, nije to izjavio. Vreme je bilo toplo. Nebo vedro, bez ijednog oblaka. – Ovde ste prepuštene same sebi, moje lepe dame – reče kapetan Džoni.

Vratio se u helikopter koji je potom uzleteo. – Hajde sa se izorganizujemo! – reče Pirs, koji je važio za predsednika

Reda guštera. Bio je jedan od najboljih u klasi. Imao je kratku podšišanu plavu kosu, minñušicu u uvetu i lepo razvijeno telo. Engleski jezik je govorio veoma loše, ali to nije uticalo na njegov dominirajući uticaj na sve oko sebe, pa i na razvoj situacije. – Podelićemo se! U tri grupe! Nims, ti izaberi svoje ratnike, ja ću svoje. Edi uzećeš nekoliko njih! Budite pribrani momci... Ovo nije vežba.

Rikardo je spao u Nimsovu grupu, zajedno sa Ogrličarem, jednim Kinezom iz svoje spavaonice i još dvojicom momaka sa kojima nije bio u prijateljskim odnosima.

Nims je rastvorio kartu i pokazivao mesto gde su teroristi bazirani. Trebalo im je prići sa zadnje strane.

Rikardo je celo vreme stezao mitraljez. Krenuli su, a Ogrličar se našao uz njega. – Bez brige mali! Dok si uz mene sve će teći po loju! Rikardo klimnu glavom zbunjen. Setio se prvog krvavljenja stopala, vežbe

iskakanja padobranom i zime. Preživeo je. Ko kaže da neće preživeti i ovo?

Zbog oca i sebe, zbog svoje budućnosti i majke... Bio je svestan kako prošlost nikad neće istisnuti iz sebe u beskraj ništavila...

GLAVA ČETRNAEST – POBORNIK PLANA B Niki d'Artanijani je par puta rukom prošla kroz svoju kratku crvenkastu

kosu. Namrštila se, nezadovoljna svojim odrazom u ogledalu. Laganim pokretima ruke je zalizala kosu. Tako, reče tiho, to je već mnogo bolje.

Začulo se kucanje na vratima. Bila je to Anñelika. Upala je u kupatilo pileći u prekrasnu večernju toaletu svoje kćerke, kao i njenu frizuru.

– Opet si se ošišala? – upita. Nije bila zadovoljna Nikinim novim stajlingom.

– Malo sam skratila kosu nazad – odgovori Niki. Potražila je majčin lik u ogledalu.

– Ni malo se ne slažem sa svim tim večericama na koje ideš. Uostalom, ko su svi ti ljudi?

Niki uzdahnu duboko. – Ćaletovi poslovni saradnici – odvrati brzo. Izraz tuge joj se javi u očima,

meñutim nije tome pridavala veći značaj. – Meni se to uopšte ne dopada! Sve to sa tim ide.. kako bih rekla.. Ti odeš

na te večere i nema te celu noć. Ne znam šta bih rekla – stavila je ruke na kukove. – Popričaću sa Kolinom! Kakva je to vrsta poslovanja?

Niki strpa nekoliko maramica u svoju torbicu, karmin, ogledalce i maksaru. Naprskala se parfemom. Opet potraži majčin lik u ogledalu. Okrenula se ka njoj.

– Žurim majko! – utisnula joj je jedan dug poljubac u obraz. – A što se tiče poslovanja, reći ću ti ono što i Kolino – to je samo plan B.

Sećala se kako joj je bilo prvi put. Bilo je to nakon bolnog i hitrog raskida sa profesorom Antonijem, kada je

došla kući besna na sebe i ceo svet. Sećala se kako je imala sve šanse da je sasvim ponese bol zbog raskida. Mislila je kako će da izañe iz sopstvene kože, zato je jurila ulicama kao pomahnitala.

Najprostije je bilo zasesti sa Kolinom i raspregati sve i svašta o svetu advokature, kao i o tome kako i na koji način će doći do para.

– Želim da otvorim nešto svoje: butik, radnju sa kožnom galanterijom ili parfemima, ili cvećaru. Možda voćaru ili... – nabrajala je.

Kolino je zurio u nju. S njom do tada nikad nije pričao o svojim planovima. – To će uključivati mnogo veće žrtve – rekao joj je iskreno. Odmahnula je glavom. – Bez brige! Po tom pitanju sam sigurna... – lupila je rukom o stol. Kolino se dugo potom pitao, šta li je uticalo na nju da se tako izmeni.

Posebno iz razloga koji je bi vezan za studije. Više ih nije pomenula nijednom rečju.

Sasvim iznenada, Kolino joj je predložio fantastičnu poslovnu strategiju.

Trebao je da ode na večeru sa jednim advokatom koji je predsedavao na optuženoj strani u parnici koju je pokrenuo Kolinov klijent.

Kolino d'Artanijani joj je sve lepo objasnio, kako da se ponaša, šta da radi... Bila je poput oruña u njegovim rukama, ali to joj nije bilo bitno. Važnost je imao samo – novac!

Prvi sastanak je imala sa tim advokatom u poslastičarnici 'Ravelo'. Zvao se Edmund Pavorini. Bio je to stariji zdepasti čovek, sa ćelom i

naočarima na licu. Bio je oženjen i imao je troje dece. Nije želeo nagodbu koju je Kolinu nudio na sudu.

– Ja sam strelac u horoskopu – rekao joj je dok su naručivali nekakav kolač. – Znaš li šta to znači?

Klimnula je glavom. Nije je zanimalo značenje toga. Kasnije su oko sat vremena vodili ljubav u iznajmljenoj hotelskoj sobi. – I pozdravi Kolina – rekao je kada je odlazio. Pružio joj je svežanj

novčanica. Bio je to njen prvi zarañeni novac. – Imaš li problema sa Strelcem? – upitala ga je posle par dana, za

doručkom. – Pristao je na nagodbu – rekao joj je Kolino i namignuo tako da Anñelika

nije videla. Novac su podelili nakon doručka. U roku od pola godine imala je sastanak sa desetoricom imućnih

muškaraca, koji su predstavljali Kolinovu konkurenciju. Sa nekima od njih je ostala u stalnom kontaktu. Tako joj se sviñalo.

Nakon Antonija je milila kako više nikad neće doći u situaciju da nekog voli. Jedno razočaranje joj je bilo sasvim dovoljno. Bila je grupi onih koji ismejavaju ljubav i sve što se dobiva s paketom ljubavi.

Lakše je bilo večerati, leći u krevet i uzeti pare... Procedura svega toga, i u velikim ljubavima bila je ista! – Šta je sa tvojim studijama? – upitala ju je Afrodita jednom prilikom, dok

su se bavile aerobikom i trčanjem na obližnjem stadionu. – Istorija? Hm! – Niki se zamisli. – Mislim da to nije za mene. Afrodita zastane. – Neobično! Smatrala sam kako si roñena da se baviš

istorijom... – I ja sam to mislila – setila se garsonjere i strasnih trenutaka petkom posle

2 sata. – Ali sam pogrešila. Ljudski je grešiti. Nastavile su da trče. – Planiram da studiram ekonomiju – ponosno reče Afrodita. – Divno! – uzdahnu Niki. – To nikad nije bio moj fah! – A šta ćeš ti?

– Ne znam – setila se klijentele. – Pomagaću ocu u poslu. Ništa značajno i veliko, veruj mi. – Sat vremena seksa, svežanj novčanica i galantna bezbrižnost.

Afrodita je iskosa pogleda. Više ništa nije rekla na tu temu. Tih nekoliko nedelja imala je više nego dovoljno susreta sa ðovanijem

Valuterom. Upoznao ih je Kolino jednog popodneva i ðovani je bio prvi nakon Antonija koji joj je imponirao. Tada su samo izmenili brojeve telefona.

Njihov prvi sastanak bi je u Rimu. – Budi bez brige – objašnjavao joj je Kolino kada je odlazila na sastanak. –

ðovani ima stalnu devojku, ali mu je toliko dosadila da je nudi svima. Niki je bila zamišljena nakon njegovih reči. Jedne večeri su se sastali u ''Davidovskom''. – Nikad nisam bila ovde – rekla je zadivljeno. – Nisam ni ja – odvrati ðovani koji je listao jelovnik. – Jedan prijatelj mi je

predložio ovo mesto. On ovde uvek održava sastanke. Kaže da je ambijent predivan.

Naručili su rakove, salatu i vino. Niki ga je netremice posmatrala. Bio je simpatičan, markantnih crta lica i

uredno odeven. Nije znala kakvih poslovnih veza ima sa Kolinom. Niti je to zanimalo.

– Dovedi ga jednom ovde – predložila je kao grom iz vedrog neba. – Koga to? – Tvog prijatelja – rekla je brzo i otpila gutljaj pića. Bila joj je to treća

čaša. Piće je udarilo u glavu. – Ah njega! Njega je teško izvući iz kuće bez nekog opravdanog i jakog

razloga. I sem toga, ne bih ga dovodio – odvrati ðovani. – A što? – Ne bih te delio ni sa kim i ni za šta na svetu. Da li je to nekad govorio i svojoj stalnoj devojci? – pitala se te noći, dok je

ležala na velikom francuskom krevetu u hotelu Majestic i zurila u svoj odraz u ogledalu na plafonu. ðovani je bio na njoj i jasno je videla njegovu zadnjicu i leña i svoje ruke na njegovim leñima.

Iz hotela je otišla ujutro, a ðovani je rekao kako će još jednom razmisliti povodom toga da li će naredni put dovesti svog prijatelja.

Pitala se šta li bi sa njegovom sebičnošću u cilju – deljenja? Niki je sa razradom Kolinovog plana B bila sasvim zadovoljna.

Zahvaljujući tome, opet su se preselili u elitniji deo Rima. Kupila je mnogo nove garderobe, mirise i šminku. Svojoj majci je kupila novu haljinu bele boje. Anñelika je bila oduševljena.

– Još samo malo i bićemo na konju! – šapnuo joj je Kolino kada je jednom odlazila na sastanak.

Znala je kako je taj konj, u ovom slučaju ona.

Svega jednom je srela profesora Antonija. Bilo je to u velikoj robnoj kući gde je kupovala čizme i jaknu. Kratko su se pozdravili i prošli jedno kraj drugog.

Niki se pitala zašto njegova pojava više nikako ne deluje na nju? Sastanci sa ðovanijem Valuterom bili su sve učestaliji. Pričao je kako

planira da se zbog nje preseli u Rim. Bilo joj je drago zbog toga, ali ona nije želela, niti je razmišljala o stalnoj vezi sa njim.

– Mislim da taj tip preteruje – šapnula je Kolinu jednom prilikom. – Ne želim da budem njegova stalna devojka.

– Izgledaš bajno tako gola! – Je li? – Apsolutno. Prosto bih te zatvorio u svoju kuću, da uvek budeš tamo, i dok

sam na poslu i kada doñem sa posla – mrmljao je ðovani dok je ležao na krevetu pokriven svilenom plahtom.

Niki je gola stajala na prozoru i posmatrala uličan promet. Okrenula se ka njemu i smešila.

– Ti si pravi paša! I da uvek budem gola, je li tako? – prišla mu je blizu. Mahinalno je svoju ruku prineo ka njenim grudima. Iritirao je taj dodir.

– Nego šta! Golotinja je prirodna pojava – rekao je brzo i prineo usne ka njenim bradavicama.

– Koliko prirodna? – posmatrala ga je sa negodovanjem. – Sasvim prirodna – pogledao je, pridigao se i privio je u svoj zagrljaj. –

Toliko mi se dopadaš da te ne bih puštao. Niki na to ništa nije odgovorila. – Kada ćeš ga dovesti? – počela je opet. – Koga? – Svog prijatelja! – zurila je u njega. – Jao! Ne budi naporna. Rekao sam ti kako je njega teško izmamiti iz kuće.

I sem toga on je ... Nikakav. Fali mu zub, ćopav je na jednu nogu, dlakav... Pravi je orangutan! – ðovani je opet pogledao. – Stvarno ti se ne bi svideo.

Niki se pridiže. Taj opis je zasmejao. – Sada si me zaintrigrirao. Moram ga sretnem! – Jao ne! On uopšte ne voli žene .. – a potom joj je prišapnuo, pitajući se šta

li bi Alvaro Bartimov rekao da zna kako ga opisuje. – On je pedofil! – Onda je sasvim bezopasan, rekla bih – rekla je Niki. Taj misteriozan

prijatelj je sve više bio jedina tema njihovih razgovora, pored njegove sebične želje da je uvek ima uz sebe.

– Ma nije toliko bezopasan – zagrlio je, uveliko se nadajući kako će se tema ''prijatelj'' najzad završiti.

Niki više ništa nije rekla. Samo se privila uz njega. Možda Kolino zna nešto o tome!

– Poznaješ li ðovanijeve prijatelje? – otpočela je naglo, dok su Kolini i ona bili u njegovoj kancelariji. Tamo su jedino mogli da vode svoje razgovore, bez bojazni da će Anñelika upasti i prekinuti ih.

Kolino je iskosa pogledao. – A zašto? – Pitam. Pomenuo mi je nekog svog ćopavog i krezavog prijatelja, koji je uz

to i pedofil. Ne znam da li ti je poznat neko takav? Kolino zbunjeno slegnu ramenima. – Ne bih rekao. Je li rekao još nešto uz to? – Tip nije bezopasan, da mrzi žene i da je pedofil. Večera u

''Davidovskom''. Kolino na to ništa nije odgovorio. Mada je i sam bio zaintrigriran. Često je čitala novine o politici i o svetu kom se nalazio Kolino

d'Artanijani. – Zastupaš uglavnom mafijaše – prokomentarisala je jednom dok je

iščitavala imena Kolinove klijentele. Kolino se osmehnu. – Šta ćeš, draga moja? Takav mi je horoskop. Volela je da što više bude upućena u vezu izmeñu politike i mafije. – To je kao noć i dan – objasnio joj je Kolino. – Jedno bez drugog ne ide. Par puta su objavili sliku capa Ivana... Sada je to bio starac u invalidskim

kolicima. Pričalo se o temi naslednika. Nagañanja su bila razna. Niki je dugo posmatrala Ivanovu fotografiju. Pitala se kako neko na

izmaku snaga još uvek predstavlja strah i trepet za druge ljude. – On ti je jedan veliki sifilični ćorak – objašnjavao joj je ðovani dok su

večerali. – Pola vlade čeka da on baci kosku! – pričali su o Ivanu. Niki je pokazala novinski isečak.

– Zašto ga se toliko boje? – opet se zagledala u Ivanov lik. – Ne bih o tome ovde, ali iza sebe ima jedno groblje ljudi. Ubija bez

samilosti, razumevanje mu nije jača strana i pravo je ñubre od čoveka – pričao joj je ðovani.

To je bio jedini put da su oni proveli noć bez priče o ''prijatelju'' i ''sebičnosti''. Dok je ðovani bio na njoj, ona je posmatrala njegovu zadnjicu u onom ogledalu na plafonu, pitala se ko li će biti naslednik.

S vremena na vreme bi se prisetila svojih nekadašnjih misli ''Šta ukoliko bi

Kolino umro?'' Sada joj je to bilo glupo. Posebno zato što je ustanovila kako Kolino i ona imaju slične nadzore za život. Sada je jedini poblem u svemu bila njena majka, koja je postala pravi perfekt u zanovetanju...

– To je samo posao! – rekla bi Niki mirnim tonom na sve njene pridike. Kolino je u mnogo čemu savetovao i njoj su ti saveti bili vrlo bitni. Sada se

plašila samo mogućnosti da Kolino nestane sa njene pozornice života. Nikad mu to nije pomenula dok bi pričali o klijenteli i podvaljivanju...

– Ne brini se – govorila bi – sve će to Nikica da sredi na svoj način.

Povremenom bi sa Lunom-Mari odlazila u bioskop da pogleda neki stariji film koji bi se prikazivao. Još uvek joj se veoma dopadala Ivona sa svojim stavom – prave Italijanke. Luna-Mari je učila jezike i nije odustajala od svoje želje da se uda za Francuza.

– Staviću svoje ime u oglase, kako tražim bogatog muža – govorila je Luna-Mari. Niki je nije shvatala ozbiljno.

Izlasci u bioskop bili su im jedina dodirna tačka i jedini razlog da se sretnu. Niki je došla do zaključka da se prijateljstva raskrinkavaju nakon škole...

– To je normlano! – rekla je Anñelika jednom prilikom. Niki se pitala da li se i na prijateljstvo gleda jednako kao na ljubav? Da li je

to nešto prolazno i bezvredno? Kakav je to čovek koji nema ni jednog jedinog iskrenog prijatelja? Zaključi kako je je onda sa te strane i uz Luna-Marino društvo i ciklus filmova Čarli Čaplina puno lepši i bolji.

Niki joj nikad nije pričala o sebi, planu B i ðovaniju Valuteru. Luna-Mari to ne bi najbolje razumela. Tih dana se ofarbala u crno. Činilo joj se kako joj takva frizura najbolje

pristaje. I Anñelika se složila sa tim. Niki je konačno bila zadovoljna izborom. Naredni mesec je kupila prvu periku. – Ne mislim tako. – A zašto? – Zato što smatram da će mi bolje biti ako sam sama – urlala je Niki. Na

sebi je imala samo svileni kimono i nosila je periku plave boje. – Misliš da hoće? Ne bih rekao – ðovani se digao sa kreveta i počeo da

navlači pantalone koje je prethodno skinuo do kolena. Došli su u hotel nakon večere, na brzinu mu je popušila i onda je ðovani počeo sa negodovanjem.

– Smatram da mi je tako najbolje – Nikine oči su sevale od gneva. Bio je to trenutak iskrenosti. – Sem toga ti imaš stalnu devojku.

ðovanijevo lice se smrači. – Stefanija mi ništa ne znači, veruj mi. – Dobro, verujem. Pozajmljuješ je svakom ko to želi. Pitam se kada bih se

udala za tebe da li bi i mene nakon odreñenog vremena pozajmljivao? Uzimaš li za to pare?

ðovani se obukao. – Nema smisla da odgovaram na tako glupa pitanja. – Nema smisla ni ja tebi da odgovaram na pitanje o udaji. Neću se udati za

tebe, jer... Skočio je i zgrabio je za ramena. Protresao je par puta. Stisak je bio jak. – Ne volim kada me neko odbija! – uneo joj se u lice. Gubio je kontrolu nad

sobom. – Ni ja kada mi takva šovinistička svinja počne lupetati gluposti o vernosti.

Ti si bedna propalica sa fol odelom ... Nije stigla da završi. Iz sve snage je šakom udario po licu. Odetela je metar-

dva dalje i glavom udarila o zid. Pala je na pod. Nije bila svesna stvarnosti. Iz nosa i usana joj je curila krv.

Kada je odlazio bacio joj je svežanj novčanica gledajući je sa antipatiojm. – Ti si obična kurva Niki! Ništa više!

Kolino joj je stavljao obloge na nos i usta dok je ležala u svojoj sobi. Gledao

je zabrinutim očima, ali ona ništa detaljnije o tom dogañaju nije govorila – samo da je ðovani odlepio.

– Smutićemo nešto mami! – uzdahnuo je kada je seo uz nju. Potvrdno je klimnula glavom. Stegla je njegovu ruku, rešena u jednom. – Kolino! – otpočela je prateći njegovu reakciju. – Vreme je da razmotrimo

i plan C!

GLAVA PETNAEST – NOVI BRAT Niz objašnjenja je preživeo u tih par dana i Al je znao kako tome mora doći

kraj. Spise koje je Bleki ostavio, razmotrio je par puta. Sve je bilo jasno, crno na belo, i tu nije moglo da bude izmena.

– Reci mi gde je sada? – jednog jutra je pitao Blekija. Ovaj mu je šturo objasnio. Po prvi put, sa buketom od stotinu i dve crvene ruže, posetio je grob Majka

Mazura. Nije se najbolje osećao. Što je bilo jo gore, nije znao ni kako bi trebalo da se oseća. Zurio je u kamenu ploču i lik Majka Mazura koji je bio postavljen kraj Lane. Činilo mu se da će da pukne od muke.

U jednu od one dve kamene vaze, na jedvite jade, ugurao je onaj buket koji je stajao pomalo nahireno.

– Počivaj u miru – reče, ne skidajući oka sa Majkove slike. Na grobu pored jedna žena je pospremala spomenik. Posmatrala ga je. – To vam je roñak? – upita mirno. Imala je plavi mantil i maramu oko čela.

Bilo joj je oko trideset i šest godina. – Da – promrsi Al. Nije mu bilo ni do kakvog razgovora. – Čitala sam o tom slučaju. Kažu da je pobijen zbog droge. – Da, možda – odvrati Al mirno. – Nisam čitao o tome. – E šteta! Taj čovek nije bio tako loš – nastavila je da mete spomenik.

Potom se opet okrenula. – Radim ovde već petnaest godna. Nije neko radno mesto, nije neka plata, ali niko mi ne zanoveta.

– Da – promrsi Al. – Mrtvi ne govore. Žena se nasmeja. – Lep je ovaj buket! Verovatno je skup! – Pomalo – pogleda ka ružama. Oseti ponos. Prišla mu je bliže. – Već dugo vremena niko ne dolazi. Al se na ovo trznuo. – Zar je neko dolazio? – posmatrao je. – Jeste. Jedno vreme, ali ne dugo. Jedan momak, valjda mu je to sin. Nisam

sigurna. Jedino je taj momčić obilazio grob. I nosio je narcise, ako se dobro sećam.

– Majk Mazuro je imao sina? – upita tiho i sa nevericom. – Da. Vi ste u roñak? Trebali biste to da znate.

– Nismo bliski roñaci – uzdahnu Al. Bila mu je vrlo neobična pomisao da negde ima brata, a da to ni ne sluti.

Žena više ništa nije rekla. Ureñivala je sledeći grob. Al je potišten otišao sa groblja. – Sve do zadnjeg? Jasno? – Jasno šefe! – uzdahnu Bleki. – Ali odakle da počnem? Kako da... – Kako god hoćeš! Ne zanima me! – dreknu Al. – Hoću da znam sve o tom

mom novom bratu. Bleki proguta pljuvačku. – Ali kako se on zove? – Ni to ne znam – Al je bio ljutit. Sedeo je u svojoj kancelariji, zureći u one

spise. Nije mogao da se skoncentriše ni na kakav posao. – Biće zapetljano, šefe! – zaključi Bleki. – Tebi to nije problem. Ti si njuškalo! A sada cirkuliši! Dan je proveo u mislima... Nije se mnogo iznenadio kada su najavili Kolina narednog jutra. To jutro je bio malo bolje volje. Imao je nekoliko važnijih poziva, ali to je

bilo sve. Kada je Kolino d'Artanijani ušao u njegovu kancelariju, završavao je jedan razgovor.

– Sedi Kole! – ponudi ga Al. Razgovarao je još par minuta sa svojim sagovornikom. Naizad spusti slušalicu. Posmatrao je Kolina par trenutaka. – Otkud tebe ovde?

Kolino se skanjivao par trenutaka. – Treba da pričamo o testamentu. – O tome smo već pričali? Čemu prežvakavanja? Gubljenje vremena i ništa

drugo. To ne volim! – Al skrsti ruke na grudima. – Ovo bi trebalo da te zanima! – Ah! – frknu Al ljutito. – Počinjem da mrzim kada mi neko doperja ovde

sa tim cakama šta bi mene moglo zanimati, a šta ne! Kolino nije uzmicao. – Vrlo dobar plan! I moćan! – duboko uzdahnu ovaj. – Što je najbitnije –

izvodljiv! Al ga je posmatrao netremice. Bio je zaintrigriran. Kolino je počeo sa pričom. Sledeće nedelje je otišao na grob. Sada je stavio buket u drugu vazu. Osećao se grčevito i grozno kada je

odlazio odatle. Bilo je vreme... Ivan je sedeo u kolicima kada je Al došao kod njega. Njegova dnevna soba

je bila besprekorna. Ivan je pušio jednu kubansku cigaretu. Kako mu je srce bilo u lošem stanju, držao se propisa lekara – jedna cigareta dnevno je bila dovoljna.

– Uñi Ale! – pozva ga. Nije ga čestito pogledao.

Al je stao naspram njega. – Pušiš? – procedi odjednom. Ivan ga je tek tada pogledao. Nasmeja se. – 'Ajde čoveče, na šta ličiš?! Video si duha? Al se seti Majka Mazura i buketa crvenih ruža. Ovo obično, smešno

stvorenje koje ga je pronicljivo posmatralo u tim invalidiskim kolicima, bilo je krivo za Majkovu smrt.

– Skoro! – seo je naspram Ivana. – Reci mi nešto? – Šta? – Poznaješ li čoveka po imenu Majk Mazuro? – Al ga je posmatrao

netremice. – Ne – kratak odgovor, brz ispust dima. – Nikada nisi čuo za njega? – Jebi ga, ne znam – Ivan slegnu ramenima. – Možda i jesam. Što pitaš? – Majk Mazuro je zaklan na jednom brodu pre nekoliko godina. – Pa super! – promrsi Ivan. Mirno je pušio cigaretu. – I kažeš da nikad nisi čuo za njega? – Što si zapeo za tog tipa? – dreknu Ivan. Pogleda u Ala. – Jer si ga ti ubio. Ti si naredio njegovu smrt i smrt još dvadesetoro ljudi.

Zar se ne sećaš? – Alu se oči skupiše, a lice se razvuče u ohrabljujuć osmeh. Ivan je ćutao nekoliko trenutaka. – Čovek je bio smetnja – promrsi brzo. – Čemu smetnja? – upita Al. Ruke su mu se tresle od mržnje. – Mnogo čemu, ali to nije tvoj problem, veruj mi. Da mu veruje? Al stisnu usne. – Sve je to prošlost – objasni Ivan. – Ne bih da zalazim u to. – Zañi! Hajde zañi! Baš me zanima koji je to odlučujuć razlog koji mu je

presudio? Moja majka, zar ne? Ivan je ispustio dim u miru. – Elena je rekla da se postaram za njega.. On je... – počešao se po temenu

glave. – Majk je uradio jedan loš potez koji je... koji je uticao na nju i njen život. – Misliš na njenu profesiju kurve? – preseče ga Al. – Shvati kako želiš. Njegova smrt je bila neizbežna, Ale. Elena je tako htela. – I ti si, jadnik, morao da ispunjavaš želje jedne profuknjače?! Ivan se namršti. – Ne vidim čemu tolika priča o njemu? On je sitna zverka.

Propala duša. Kupovao je drogu na fiks. Ništa značajno! – Kurac nije značajno! Meni je značajno i meni je bitno! – Al je ustao. –

Znaš li zašto? – Što? – Ivan nije bio zainteresovan. – Jer je to moj otac. Moj jedini otac kog nisam sreo, kog nikad nisam

upoznao, jer ti to nisi želeo da mi prirediš! – Ni ja nisam upoznao mog oca. To nije tako bitan faktor! – Za tebe! Tebi ništa nije bitno. – Tvoja majka mi je bila bitna – zastao je primetivši njegov pogled. – Na

neki način. Razumeš?

– Ne razumem kako neka pička može nekom poput tebe da bude bitna. Niti me interesuje. Reci mi zašto nikad ništa nisi pomenuo u vezi njega? – u tom pitanju bilo je mnogo bola.

Ivan se skanjivao. – Elena Bartimov je tako želela. Nije želela da ga upoznaš, mislila je kako

da ćeš mnogo toga lošeg pokupiti od njega. Al se histerično nasmejao glasom koji kao da nije pripadao njemu. – I ti mi to kažeš?! Da ću loše pokupiti od njega? Imaš li ti pojma kako to

blesavo zvuči? – Ne zvuči. Da si uz njega odrastao, ćuza bi ti bila presudna. – Misliš? – Al spusti ruku u džep. Izvukao je pištolj. – Svi smo mi krojači

svoje sudbine, zar ne? Pitanje je samo kojim putem ćemo poći, a? Onda ti, evo, krojim sudbinu, druže – ispalio je jednom u njegovo čelo, te u grudi, i vrat... Ivan je ostao da sedi u kolicima, a krv se slivala niz grudi i vrat.

Bleki je ušao unutra. – Šefe da ga unesemo? – zurio je u bledog Ala kome su usne podrhtavale.

Nije bilo osmeha ohrabljenja. – Naravno, samo brzo – hitro je obrisao pištolj o salvetu. Nekoliko narednih trenutaka je posmatrao Ivana. Pre je znao da misli kako

će osećati tugu kada ga ucmeka. Ali ničeg nije bilo u njemu! Okrenuo se ka vratima. Bleki i Mundo su unosili mrtvog ðovanija Valutera. Postavili su ga na mesto gde je malopre sedeo Al. Al mu je u ruke stavio onaj pištolj. Smeškao se. Setio se ðovanijevih želja u vezi budućnosti i osnivanje novog društva na sceni italijanske mafije. Pusti snovi! Gledao je njegovo lice par trenutaka, a onda se sa Mundom i Blekijem niz stražnji izlaz, uputio napolje.

Ostalo je još jedno... Stefanija ga je prijateljski dočekala u čipkastom negližeu. Bila je pomalo

pijana i delovala je isprazno i tužno. Meñutim, njen osmeh na licu i veseo ton upućivali su na suprotno.

– Kako volim da te sretnem Ale! – rekla je i sela mu u krilo čim se spustio na njen divan.

Obgrlio je oko struka. Utisnuo je dug poljubac u njen vrat. – Tako si zanosna, draga moja! – Oh, Ale! Milo mi je da to čujem – onda se uozbiljila. – ðovani više ne

obraća pažnju na mene. Kažu mi da ima drugu, a ja... – Bez brige maco, malopre sam pričao sa ðovanijem. Rekao je da te

obožava. Sem, toga, tu je sada Al da ti ulepša dan – milovao je po kosi i izmakao malo dalje. Primakao je njenu glavu ka svojim bedrima. – Ajde sada, malo me uveseli!

– Naravno, Ale. Tebe ću uvek uveseljavati. Osećao je njene ruke kako otkopčavaju njegove pantalone... Par trenutaka

i njegov penis je bio u njenim ustima.. Nabrekao, velik... Potrajalo je još nekoliko trenutaka dok konačno nije svršio.. Bacio je pogled na sat.

– Sviñalo ti se? – upita ga ona. – Naravno.

Vrata su se potom otvorila i Mundo i Bleki su ušli unutra. – Šta... šta je ovo? – vrisnula je tražeći nešto čime bi se ogrnula. Al joj je

stisnuo ruke, primetivši da hoće da pobegne. Bleki se u skoku našao kraj nje. Držao je za ramena i ruke. Stefanija se

ludački batrgala i vrištala, Mundo je udario po licu. Začuo se njen vrisak. Potom je usledila pljuska udaraca. Bacili su je na krevet, a Bleki je i dalje držao za ruke.

– Hajde bre, ovo je prava tigrica! – procedi Bleki. U trenutku kada je Al krenuo ka vratima, Mundo je skinuo pantalone i

žestoko se zabijao u nju. Njene noge su bile raširene i mlitavo su visile. – Tako momci! Ostavljam vas sada! – prizor u sobi je bio ogavan i Al je

želeo da ode. – Šefe, šta da radimo sa njom kada obavimo svoje? – upita Bleki, koji je

rukama držao za grudi. Njen negliže je bio raskidan. – Zakopajte je negde – mahnuo im je. – Dobru jebačinu želim. Čuo se potom još jedan udarac, Stefinijin vrisak, škripa kreveta i Mundovo

dhatanje... Al je znao šta će ova dvojica da urade! Iživljavaće se na njoj sve dok im ne dosadi, onda će je ubiti, odvesti negde i zakopati.. Prisetio se Stefanije uz ðovanija u ''Gvadalupeu''.

– Obična drolja! – rekao je za sebe, znajući da je ovakav kraj za nju najbolji.

Seo je u kola i odvezao se u ''Davidovski''. Vest o Ivanovoj smrti objavile su sve italijanske novine. Vest je ujedno bila

aktuelna i delom Evrope. Činjenica da ga je ubio ðovani Valutero bila je mnaje značajna, koliko to da je capo koji je držao konce podzemlja u svojim rukama, konačno mrtav. Pričalo se o nasledniku.

Sve je ukazivalo na Alavara Bartimova. Kolino je grozničav, sedeo u kancelariji u Rimu. – Odapeo je? – upita, a glas mu je podrhtavao. – Nego šta – uzdhanu Al, koji se oprezno skrivao iza maske nekog ko žali. –

ðovani ga udesio, a potom je i sam izvršio samoubistvo. I njegova devojka je nestala. Kažu da je ðovani smaknuo.

– Ali gde je njeno telo? – Kolino upita. Graške znoja mu izbiše na čelu. – Nemam pojma. Ko zna šta je ðovani uradio sa njom. Znaš da je on

pomalo bolestan tip, Kole – bubne Al. U ruci je držao pištolj. – I šta ćemo sada? – Kako šta? – Al se nasmeja. Kolino se osmehnu. Znači ipak stratuje plan C? – I? – Ništa šefe. – Kako ništa? Nemoj ti meni ništa! Hoću da znam gde je on – Al više nije

ličio na sebe tog dana. Bila je Ivanova sahrana i novinari su tražili intervju. Al

im je rekao – nakon sahrane. Sada nije bio pribran, potom je Bleki došao do njega.

– Ma ništa šefe! Taj kao da je u zemlju propao. – I kako mi reče da se zove? – Al nervozno proñe rukom kroz kosu. – Rikardo. – Ah da! Rikardo! – ponovi Al više za sebe ime svog neznanog brata. – Otišao je negde nakon smrti svog oca. Njegovo ime već par godina uopšte

nigde nije pominjano u Rimu i Italiji. Ni na birou rada, ni u zatvoru, sudovima, nigde. Definitvno nigde! – Bleki nemirno slegnu ramenima.

– I gde bi mogao da ode taj moj brat? – upita Al. – Možda u Francuku, Švajcarsku, Španiju, Mañarsku ili... Šefe, može biti

bilo koja zemlja u Evropi. Zar očekujete da ću da ga tražim u svim tim zemljama? Ima da krepam!

– Nañi ga, Bleki. Baš me briga na koji način to misliš da izvedeš, ali izvedi – Al besno procedi. Bleki klimnu glavom. Znao je šta takav Alov stav znači – uspeh po svaku cenu!

Potom je Al otišao da da intervju za novine... Bio je mlad, snažan, jak, novi capo...

Ohrabljujuć osmeh se više nije javljao na njegovom licu.... (trećina romana ''KOMODO – KUMOVANJE ITALIJANSKE MAFIJE'' Autor: DAJANA DIVERNO)

***

''Zadržavam pravo eventualnih, sitnijih izmena teksta prilikom redovne

procedure objavljivanja ove knjige''

Dianna Divernoe

PDF verzija knjige je objavljena na sajtu Mreža Kreativnih Ljudi – www.creemaginet.com

Usovi korišćenja - http://www.creemaginet.com/sajt/uslovi-koriscenja