danilo kiš - banalnost je neuništiva

8/9/2019 Danilo Ki - Banalnost je neunitiva

1/9

BANALNOST JE NEUNITIVA KAO PLASTINA BOCA

Potreba za ovim razgovorom ini mi se izvire vie iz tenje da sebi neke stvari

razjasnim, a time, mislim, i iroj italakoj publici, nego da od vas zahtevam nekakavtemeljan pristup onome to ste stvorili. Stara je istina da od pisca ne treba traiti da

tumai svoje delo. Mene zapravo zanima otkuda tenja da se kao pisac doista vidljivo

angaujete svojom poslednjom knjigom (Grobnica za Borisa Davidovia), u toj meri

da vae delo poseduje jednu skoro egzaktnu tenju za istinom.Bojim se da u vas unekoliko, tavie, da u vas uveliko razoarati: moja je misaosatkana od skepse, ona je skepsa sma, i njeno bi se osnovno naelo moglo izraziti ovako:nikoga ni u ta ne moe uveriti, svaki je ovek svet za sebe, usamljena planeta, zvezdaili zvezdani prah (to ponajpre), meteorska estica koja se po nekim slepim zakonimaprivlanosti-odbojnosti susree sa drugim esticama, sudara, sudara suludo, besmisleno, agovor, govorenje, tu je samo izvor novih nesporazuma. Niko kome govor (i misao) nisuod prevashodne vanosti (kao to je sluaj sa pesnicima) nije imao i nema sa svetomtraginije nesporazume. Biti pisac, znai postaviti izmeu sebe i ostalih ljudi brdace odtampane hartije i itavu planinu od netanosti i nesporazuma (Andri). Pisati i govoriti,dakle, sa tim i takvim saznanjem da je pisanje zapravo samo umnoavanje nesporazuma,jeste muna rabota, neka vrsta mazohizma, ako hoete, i pisac bi mogao vek svoj provesti(pogotovo u nas) na ponavljanju svojih sopstvenih tvrdnji, a nesporazumi bi samo rasli.Tu nije u pitanju, naravno, samo semantiko polje, polje znaenja, i iz njega poteklinesporazumi, nego jo i jedna duboka sumnja koja ivi u svetu filistara i novinara,sumnja u sve moralne vrednosti, uverenje zapravo da su pesnici laovi (to oni i mogubiti), da je svaka napisana re napisana u nekoj drugoj nameri od one koju ona kazuje, daona kazuje suprotno od onoga to ste napisali, iza svake rei se trai njeno skriveno(ideoloko ili a-moralno) znaenje, a ako se neko i sloi sa vama sa vaom jasno


2/9

izreenom idejom onda mu jo uvek ostaje iroko polje mogunosti da vas dezavuie ilistoga to se ne slae sa onim to ste rekli (to je sasvim u redu) ili stoga to smatra da jetrebalo da govorite o neemu drugom a ne o onome o emu govorite.

Pisac, ako nije vernik, najusamljeniji je ovek na svetu, najneshvaeniji. I ne oekujteda u vam ita moi razjasniti, a jo manje iroj italakoj publici. No, dok s vama

vodim ovaj apstraktan dijalog (dijalog ipak), mogu bar da verujem u vau radoznalost, uradoznalost koja je sainjena po pravilu od jednakog dela skepse i poverenja, dotle sairom italakom publikom umnoavam samo nesporazume (nesporazum je ve i tajsm pojam ire italake publike), jer ona ipak ivi od kia i optih mesta, mi,Postoloviu, vodimo razgovor udvoje.

(Moda nas neko prislukuje, neko nam dobacuje, ali on zapravo i ne razume narazgovor, on eka da nas uhvati u stupicu naih sopstvenih nesporazuma, pa da pozovevatrogasce i miliciju.)

Pa neka mu bude.

*

Ko vam kae da ne treba traiti od pisca da tumai svoje delo? Rei u vam, upoverenju, da je to samo jedna skoranja smicalica koju su izmislili nai vatrogasci, jednaofucana frazetina po kojoj je pisac budala i trbuhozborac, on ume jo nekako da sroisvoje romane, ali to to je napisao to ostaje za njega tajna, to znaju samo kritiari,pogotovu ako je pisac ve mrtav ili dovoljno zaoijan ka venosti, pa puta kritiarima iitaocima, naravno, da oni budu kompetentni da kau znaenje i smisao onoga to jepisac rekao, da to prevau i pljunu pred itaoca i pisca podjednako, pa da se dre kaostrunjaci koji su proitali kardiogram ili deifrovali rendgenski snimak plua i karlice(pogotovu karlice). To pisci esto vole, tu kompetentnu la, to kritiarsko itanje izpleke, jer otkrivaju zabezeknuto no zadovoljno da su njihove prazne (poetske i prozne)brbljarije zapravo govorile o problemu oveka, o Otuenju, o krizi savremenogsveta i o slinim velikim problemima, ili o svima istovremeno, pa stoga im i ne pada napamet da kau neto o svom delcetu, osim da ga hvale na sva usta, pozivajui se namiljenje kritiara, a pisci sami, to se njih lino tie, oni veruju u autoritet kritiarev, paako je on rekao da tu tako pie, onda je to tako, stvar je vieznana i viesmislena,raznorazna tumaenja su neophodna, delo je vieslojno i viesmisleno, paradoksalno,pisac jasno i glasno priznaje da je budala i trbuhozborac, ako nije u pitanju inspiracija;uvajte se, mladi prijatelju, pisaca koji ne znaju ta su napisali, i zato su to napisali,uvajte se knjievnika koji zamenjuju razum anegdotom: oni ili uruju sa venou (pavas stoga niti vide niti sluaju, oni zaudaraju na leinu) ili su budale.

*

Tenja za istinom to je samo protivtenja banalnosti, a banalnost je nemoralna.Jednako nemoralna ako je potekla iz neznanja kao i onda, pogotovu onda, ako je poteklaiz kukaviluka. Na knjievnom polju banalnost iz neznanja raa (ili, tanije: umnoava)uniformnost, unitava zdravu ljudsku snagu, umnoava ubrite optih mesta, poveavapotronju hartije, ona je, jednom reju, ekoloki problem.

Banalnost je neunitiva kao plastina boca!


3/9

Druga vrsta banalnosti, koju raa kukaviluk, to je takoe banalnost optih mesta, noiz nje proviruje jo i la: kukavica eka da mu se d mig ta e i kada e napasti, a dotlega ohrabruju da istraje u svojoj lai, da svoju istinu, svoje saznanje odloi.

*

Dok sam pisao svoje knjige iz tzv. porodinog ciklusa, ostavljao sam itaocu da miveruje na re, hou da kaem: pokuao sam da ga zavedem reima, da prenesem na njeganeke sumnje detinjstva, neku drhtavicu ranih jada, i mogao sam raunati jedino naumetniki efekat, na ista lica i predele, na ono famozno oseanje prepoznavanja, na emuse zasniva jedan od glavnih efekata muzike. Hou da kaem: arolije, ni, valerijevskecharmes, bili su jedino knjievno sredstvo da se italac pridobije, da italac poveruje dato to ita nije puka izmiljotina dokona oveka, nego svojevrsna istina i iskustvo. UPeaniku, gde prelazim na tree lice jednine, ime se ispovedni ton gubi, morao sam dase posluim drugim knjievnim postupcima (objektivnom slikom, lanim belekama idokumentom) kako bih uverio itaoca, ponovo, da to to ita nisu fantazmi i

izmiljotine nego pre svega istina, i nesamo umetnika istina. (Prezirem rod pisaca kojipiu takozvane knjievne sastave, u stihu i prozi, po porudbini dana i trenutka, spretnim

zamahom ispisane ruke, zavrenih knjievnih studija ili iz tenje za slavom, novcem iugledom. Postoji itava gomila ljudi koji su mogli postati lekari, inenjeri, inovnici ilivatrogasci, to najee i ostaju, a postali su bukvojedi i drutveni paraziti.)

*

Istina, makar samo knjievna istina, svojevrstan je angaman, pod uslovom da nadsvakom zakletvom lebdi senka sumnje. Funkcija pisca sastoji se u tome, kae Sartr, dasvakog upozna sa svetom, tako da niko ne moe sebe smatrati nevinim. Pisac treba danas uveri da zna vie od ostalih, a da uprkos tome, sumnja vie od svih.

*

Svojom sam poslednjom knjigom napustio teren prepoznatljivih injenica, koordinatnisistem vrednosti gde je naratorsko Ja dovoljan garant istinitosti, a seanje, makar kaodeifrovanje infantilnih stresova, izgubilo je svaku vrednost. Jedina kopa, jedina vezakoja je jo ostala sa mojim ranijim knjigama to je autorski rukopis i neke mitologemekoje su prisutne i u mojim ranijim knjigama. Put je dakle jasan, zvali to angaovanouili kako drugo: od prvog lica jednine (Rani jadi, Bata, pepeo) preko treeg lica(Peanik), do treeg lica mnoine: oni. Moda je to ono to nazivate angaman. Toproirivanje ne samo krugova realnosti, nego i obaveza koje iz takvog zahvata nastaju:tenja za saznanjem, za uspostavljanjem epohe o kojoj govorite. Tu se pisac vie ne moesluiti domiljanjem mimo granica dozvoljenog. Makar govorili o Haldejcima. Apogotovu kada piete o jednom skoranjem razdoblju i o dogaajima iji su svedoci ivi.I ne samo to: staljinistiko razdoblje (to ga mnogi istoriari, sa zapada i istokapodjednako, nazivaju istorijskom nunou, kao to se govori o katastrofalnompovodnju,sa prizvukom nekog fatalistikog pomirenja sa sudbinom, nekog fatalistikog trijumfa),jo uvek je jedna od istorijskih kontroverzi, fenomen koji mnogi istoriari ne umeju da


4/9

objasne, ili ne smeju, ili ne znaju, te stoje pred njim kao pred sibirskim meteorom ijitajanstveni uinak ostaje za naunike predmetom najfantastinijih hipoteza, evo ve vieod pedeset godina. Takav jedan motiv, koji nosi u sebi jasne istorijske i ideolokeimplikacije, koji je uz to dobrim delom pod znakom neke preutne zabrane (podjednakona Zapadu kao i na Istoku) i o kojem se ne govori, kao to se u malograanskom drutvu

ne govori i ne pie o fenomenu smrti, zahtevao je, velim, ne samo da se upoznam sa timtajanstvenim i velom tajanstva obavijenim vremenom (izoblienim maglama propagande)u meri mojih moi, nego i da svaku svoju pristrasnost (osim one koja je pristrasnostsenzibiliteta) otklonim u najveoj mogunoj meri, da propustim to manje tzv.psihologije junaka, a da se oslonim u najveoj mogunoj meri na injenice. To je valjdaono to podrazumevate pod egzaktnom tenjom za istinom. To sam bar ja, piuiGrobnicu za B. D.-a, imao na umu.

esto ste govorili da je uinak literature nevidljiv, ali, ini se, da ste tu

zanemarivali veliki znaaj umetnosti i efekta koji ona zaista ima na ljude, u tenji da impreobrati svest, da ih dovede do spoznaje. Otkud tolika bojazan od literature? I zato je

pisana re

toliko proganjana u istoriji?To da je uinak literature nevidljiv upotrebio sam u vie znaenja: prvo, literaturaosmiljava nesavrenstvo sveta i oveka, ona tei, kao i muzika, ka savrenstvu, kaosmiljavanju ivljenja, ka osmiljavanju smrti. Slaba uteha za ovekovu smrtnost! Aliuteha. Taj nevidljivi uinak literature etikog je karaktera ili bar tei da bude takvim. A udrugom znaenju, hteo sam da kaem sledee: da se pisci najee varaju kada oekujuod literature neki neposredni uinak, jednako u moralnoj koliko i u ideolokoj sferi.Literatura je samo jedna od prateih pojava hegelovskog Svetskog duha i isto tolikopodlona izo-psiholokom ponaanju koliko i sve ostale oblasti ljudskog duha. Pisatiliteraturu, makar i dobro, ne znai delovati uvek u sferi apsoluta, ne znai biti uvek upravu, naprotiv. (Literatura je bila za ovih poslednjih pedesetak godina manipulirana istotoliko koliko i druge oblasti u kojima se ispoljava ljudski duh.) I, najzad, tom samformulacijom hteo rei: da ko eli da opismenjava narod, neka postane seoski uitelj ineka pie udbenike i bukvare uinak njegovog delovanja bie mnogo efikasniji negokad pie pesme i romane; to e biti neposredan uinak. Literatura, kao jedna od oblastisaznanja, moe da deluje, kao i filozofija ili ideologija, podjednako dvosmerno i ona nijeprivilegovana oblast saznanja. Ona moe, ali ne mora, da dovede do spoznaje. To sveideologije znaju (tu efikasnost literature) kao i njenu potkupljivost i razornostpodjednako: stoga totalitarne ideologije uvek ele da literaturu svedu na jednu dimenziju,da njeno znaenje usmere u jednom jedinom pravcu i da je tim usmeravanjem uinedelom propagande. Pozdravljam vas, drugovi inenjeri dua! (J. V. Staljin)

Ideologija ima svoj jasni drutveni projekt koji ne vodi i nee da vodi rauna u svomutopijskom i strogom rezonovanju o onima koji nagrizaju sumnjom, kao kiselinom, svakonesavrenstvo na putu ispoljavanja tog utopijskog projekta. Odatle nesporazumi izmeupesnika i ideologa. Pesnitvo je sumnja. Ideologija je odsustvo sumnje.

U kojoj je meri umetniki stil jednog vremena unutranja nunost?Pisac moe u odnosu na svoju epohu, na svoje vreme, da bude situiran trojako: da

bude u zaostatku za svojim vremenom (pogledom na svet, idejom, ideologijom, jednomreju: stilom), da bude u svom vremenu i, najzad, da bude ispred svog vremena. U prvom


5/9

sluaju, pisac je trabant ideologij, matori kea koji se kea na tramvaj, on prevakujesvojim vetakim zubalom ideje koje negda bejahu mlade i smele, no koje vie ne znaenita, koje vie ne zrae ni novinom, ni otkriem (i to je najee sluaj). Takav pisac jeokamenjeni fosil stila i ideja, on umnoava opta mesta pobednikih ideologija, zalae seza oveka, pie o oveku i za oveka, a da pri tom on pie o nekom bivem oveku, o

fosilima svoje mladosti, svoju literaturu brani ideologijom i skriva se iza nje, kadei iaminujui, napadajui svaku mladost, svaku novinu, svako traenje, jer on je otkrio

jednom zauvek poredak stvari i njihovo savrenstvo, naao je svoj stil jednog lanog iopasnog humanizma i on u ime tog svog humanizma unitava sve oko sebe, zagaujesvojim banalnostima, svojom spoznajom stvarnosti (koja je od pre nekih pedeset godina),on odbija da se menja, on je dosledan, fakta njega ne zanimaju, jer on je iznad i izvanfakata, on je izvan i iznad istorije i vremena, ako stvarnost protivrei idejama i idealimanjegove mladosti, on e ipak, tvrdoglavo ostati pri svojemu, sa uasavajuomdoslednou. I, zaudo, takva je doslednost kod nas na velikoj ceni: ako je neko bio iostao staljinista, uprkos svim otkriima, on ne samo da se nee posuti pepelom po glavi imeakulpovati nad svojom ludom mladou, on ne samo to nee revidirati svoju mladost,

priznati da je bio zaveden i poveden i time napraviti jedan dijalektiki saltomortale, jednunovu fazu ispovesti i objanjenja, nego e on na nain genija nemake filozofije

izjaviti: utoliko gore po stvarnost, a naa e publika da mu aplaudira, zakulisno, izmraka partera, jer on je, eto, ostao dosledan sebi, to je lepo i poteno, nee valjda tajna ovo da se menja u svojoj pedesetoj ili ezdesetoj godini, ime njegovi oboavaocizapravo potvruju, i ne znajui ta ine, da je taj na genije doslednosti zapravo mumija iod njega ne trae nita drugo do to, da bude mumija, za njega dakle ne vae ljudski iprirodni zakoni po kojima se ovek i njegova svest menjaju po meri saznanja i po logiciiskustva. Ta vrsta pisaca stoji zapravo na putu svakog progresa, to su uvari fosila umuzeju istorije koja je za njih stala zajedno sa njihovom mladou (ako su ikad bilimladi), oni su ve davno nali svoj stil miljenja, ivljenja i pisanja, stil koji su onikanonizovali, pozvavi u pomo, naravno, ideologiju, oruje i vatrogasce: Ko je protivmoje poezije, taj je protiv revolucije! Pa, hajd ti sada kai njemu da ta njegova poezijanije ni poezija (jer je anahronina i zaudara na memlu) ni revolucionarna. (Jer jerevolucija od trenutka kada se on kanonizovao napravila nekoliko dijalektikih obrta a daon i nije primetio da vie ne stoji na papuici tramvaja na koji se kea, nego da lebdi upraznini ili da lei u praini a vozovi su ve davno protutnjali, ine pomerene: on lei nekraj nasipa, nego u busiji!)

Pisac, rekosmo, moe da bude u svom vremenu, da bude antenom vrste, da pratidamare svoje epohe, da istoriju shvata kao razvoj ideja, kao smenjivanje senzibiliteta, kaogibanje hegelovskog Weltgeista, te da se menja i protivrei samom sebi, da skae sebi uusta, da svoje jueranje zanose sagleda kao zablude, ili obratno, da stoji na oprezu,nauljenih uiju, da mu skepsa bude jedinim kompasom, da nikad ne pristane na to dabude kanonizovan ni on ni njegovo delo, da uvek ostavi sebi dovoljno prostora namarginama dela za ispravku, za dopunu, da uvek ostavi prostora za jednu veliku fusnotukoju e, ako ne pre a ono u asu njegove smrti, iz aspekta neke budunosti, ispuniti onikoji e moi da sagledaju njegove zablude ili njegove pobede, jer on i ne bejae nitadrugo do pisac svoga vremena, a to znai podloan svim zabludama smrtnika, makar i bioza ivota akademik!


6/9

Trea vrsta, to su oni pisci, najrei, koji ive ispred svog vremena, koji svojimsavrenim sluhom uju pokrete istorije kao to se moe uti dolazak velikog zemljotresa,koji registruju svojom senzibilnou pojave koje su tek u povoju, koje se tek slute, nokoje oni ve umeju da zabelee, makar i ne znali u tom asu da belee pokrete i potresekoji su za ostale smrtnike neujni i nevidljivi. To su oni najvei, najrei, pisci koji stoje

jednom nogom u svom vremenu a drugom u budunosti, kao to je stajao Beatri

in neniljubavnik, krhki trubadur, na prelazu dveju znaajnih epoha, i ne znajui.

*

Ne moe od pisca traiti da bude genije, tavie, ak i da ga vidi nije sigurno da ega poznati pisac koji e iveti u budunosti (dokemo mi ostali imati samo ast da smobili njegovi savremenici) ostaje, dakle, nevidljiv, nepoznat, a njegovo delo, upravljeno kabudunosti, ostaje nekom vrstom zagonetke i svako rasuivanje o njemu iz dananjevizure ostaje nagaanjem, opasnim nagaanjem: to je delo raenosub specie aeternitatisi bie prosuenosub specie aeternitatis.

Od pisca moe zahtevati, hou da kaem moe se nadati, da

e svoju poruku pisanuza svoje savremenike, makar ta poruka bila podlona rektifikacijama, jasno izloiti, a to

znai: da e moi u njegovom delu prepoznati probleme svoga vremena, i, iznad svega,da mu delo nee biti anahronino, da nee biti samo od danas do sutra, diktirano modom itrenutnom narudbinom, da nee biti kanonizovano. To je ono to nazivam modernost, tajstil vremena, ne kao pomodnost, nego kao traenje, permanentno preispitivanje svihvrednosti, to saznanje (imanentno prisutno u delu) da se svet menja, da ideje zastarevaju,da stil vremena jeste obaveza o koju se ne sme ogluiti jere te za ivota pojesti memla ipauina, i tu ti (Erie, Erie!), nee pomoi nikakva Akademija, nikakve poasti, tu tinee pomoi tvoja ideoloka ispravnost (moj Erie!).

U kojoj meri upravo jezik i forma teksta utiu na knjievno znaenje? (Vi ste vie puta

isticali da vas upravo forma, a iz toga nuno i jezik, prevashodno interesuju u knjievnom

delu.)Kad uzmem u ruke knjigu nekog naeg pisca za koju su mi rekli (ili sam proitao u

kritici, makar izmeu redova) da je on u toj knjizi rekao neke stvari, to e rei nekestvari o kojima se nerado govori, neke stvari koje su neka vrsta krenja tabua, tada senajee susretnem sa jednim fenomenom koji je, ako se ne varam, iskljuivo fenomennae pisane rei: taj je na knjievnik najee sroio neku svoju naizgled smelu misao,napravio je neku aluziju na nekog naeg politiara, proturio implicite ili eksplicite nekusvoju ideoloku invektivu, izrazio svoje nezadovoljstvo i ta znam ta sve ne, kad tamo,iz mucave mase papirnih likova, iz psiholoke zavrzlame odnosa meu likovima, izdosadne i polupismene brbljarije shvatim da je ta smela misao zapravo, najee, neka odlokalnih invektiva nekog uvreenog nazoviknjievnika koji je svoju uvreenost, eto, reioda napie, makar posle tolikog odlaganja, tek sada, da kae drugovima neke stvari uknjievnoj formi, da im odgovori dostojanstveno, kao knjievnik, u prii ili u romanu, daim kae kako se on dobro sea nekih stvari o kojima je dosad utao, no kako su mu sadadali manju penziju od one kojoj se nadao, on e sada njima da pokae ta on zna i jo vieta on ume ili bar misi da ume: da napie roman ili priu. No, velim, ja vie u takvomsluaju nisam voljan da iz te knjievnike rabote pokuavam da se dosetim i prisetim na


7/9

koga je knjievnik mislio i ko se krije iza njegovih papirnih i papirnatih likova, jer setakve knjievnike tvorevine prosto-naprosto ne mogu itati, jer moda u njima ima inekakvih meni sasvim irelevantnih invektiva (to mi, eto, sugeriraju i kritiari), ali to usvakom sluaju nije roman, nije ni pria, to je prosto-naprosto najee neko trabunjanje,neko pijano i pijanako nagvadanje stavljeno u usta nekih marioneta, maloumno neko

brbljanje u prozu stavljeno, u knjigu ukorieno (lepo pie: roman), a da je zapravo za tuvrstu tekstova najbolje mesto kafana; takvih smelih misli i ideolokih obrauna uo

sam u kafani u mnogo adekvatnijim (u jedino adekvatnom) vidu od starih pijanaca kojivam, zagrejani alkoholom, priaju lepo pijanaki, sa podrigivanjem, plakanjem, sacelokupnom tehnikom usmenog pripovedanja, gestovima i grimasama, genijalnimpsovkama i sjajnim laima, a da sve to ima (jer je dato u adekvatnoj formi usmenogpripovedanja, u pravi as i na pravom mestu, u birtiji) vie umetnike, da upravo tako,umetnike, knjievnike vrednosti od tog vajnog romana za koji mi kau, a eto i kritiario tome piu izmeu redova, da su u njemu reene neke stvari. Velik je raskorak izmeuusmenog pripovedanja i pisane rei! Nije dovoljno rei neke stvari (o, koliko je puta otome pisao Krlea!), nije dovoljno biti svedokom nekih dogaaja, nije dovoljno biti

poten ili hrabar da bi se pisale knjige, da bi se sroio roman. Na vratima naeknjievnosti (i to ne samo u Francuskoj broj 7) trebalo bi da stoji ispisano krupnim

slovima, kao deviza, slogan i opomena, kao program, Sartrova reenica, koja je prvi stav,osnovna premisa za svaku knjievnost: ovek ne postaje pisac zato to je odabrao dakae izvesne stvari, ve to ih je odabrao da ih kae na izvestan nain. A to znai: akoima da kae neke stvari, napii pismo nadlenima, za rubriku Meu nama, Pismaitalaca ili u formi memoara, seanja i priseanja, gde e lektori obaviti nuneintervencije, a itaoci moi da prate tvoje logino izlaganje. No nesrea je u tome to sekod nas ni kritika ni itaoci ne interesuju dovoljno za memoarsko tivo, memoarima jedato mesto samo u feljtonima, kritika ih najee ignorie a itaoci itaju samo unovinama, u rubrici Feljtoni. Trebalo bi feljtonskoj literaturi odati priznanje, vratiti jojdostojanstvo. Jedna od najboljih knjiga nae posleratne rei jesu, po mom uverenju,memoari Karla tajnera (7000 dana u Sibiru). Jer, kao to rekoh, za smela pijanakanaklapanja najadekvatnija forma jeste kafansko brbljanje, a za seanja memoari, ako ihpie uesnik koji nije knjievnik po pozivu i opredeljenju, nego ovek koji ima ivotnoiskustvo izvan svagdanjeg, iskustvo dragoceno i relevantno! Da je bilo sree, mi bismodanas mesto mase papirnatih romana, romanina i romania imali jednu bogatumemoarsku literaturu, jedan ogranak knjievnosti koji smo, eto, pretvorili u staru hartiju,velika smo iskustva i krvave istorijske dane pretvorili u petparake romane, istorijska sezbilja preobrazila u lutkarsko pozorite, u muzej votanih figura, u panoptikon!

Rolan Bart upravo to metafiziko znaenje uzima u obzir kada tvrdi da knjievnost

mora da oznaava neto razliito od svog sadraja i svoje forme, neto to je njen

vlastiti zakljuak, ono ime se ona ba namee kao knjievnost (na ta bi Rober Eskarpirekao: ona upisuje povesno stanje u jezik), to bi znailo da knjievnost ne moe da

izbegne angaovanost, na koju se ovde ponovo vraam.Literatura se upravo po tom prisustvu metafizikog izdvaja iz mase drugih pisanih

spomenika i po tome, jedino po tome (a to nije malo), ona se blii muzici. To je ujedno injen najneuhvatljiviji deo, njena muzikalna dua, nevidljivi njen deo, nesvodljiv,nerazloiv, ono nepoznato to od dvaju poznatih elemenata stvara trei, Kirlijanov


8/9

efekat, izvan ulnog, neto to dodiruje pre oblast parapsihologije nego psihologije, pamakar ga mogli i snimiti, poput Dejvida Fausta (da, Faust mu je ime!) koji je ovih danasnimio zraenje prstiju; to je to metafiziko zraenje literature pred kojim stojebespomono sve analitike teorije, jednako one koje se zasnivaju na biografskom isociolokom pristupu koliko i one koje pokuavaju (svesne prisustva tog kirlijanovskog

efekta u literaturi) da delo svedu na njega samog, da ga raine, da ga razbiju na atomskajezgra, da ga svedu na sutinu: strukturalizmi, formalizmi, fenomenoloki zahvati. Po

tome je u pravu Bart kada kae to to navodite, tj. da literatura mora da oznaava netorazliito od svog sadraja i svoje forme, neto to je njezin vlastit zakljuak, ono ime seona ba namee kao knjievnost.

To je, velim, upravo ona tanana i neuhvatljiva granica koja deli knjievnost odpublicistike i, istovremeno, onu knjievnost koja je to imanentno sebi, koja je daklezadobila milost uoblienja i milost zraenja, od one koja to nije, makar imala privid togmetafizikog haloa. To je ono mesto gde nikakve uene analize ne mogu pomoi niitaocu, ni kritiaru, gde nijedan knjievni metod nije valjan i adekvatan, gde nijedanklju ne moe da otkljua tajna vrata, gde vam ostaje jedino udeo intuicije, iskustva i

talenta. Talenat je, po tome, zapravo samo to: ono to se ne moe nauiti, ono to se nemoe otkriti spekulativnim metodom, onaj deo senzibiliteta koji je ugraen tajanstveno (i

rasporeen moda nepravedno) u svakog oveka kao sluh: Moete li zamisliti kakvo bi senjakanje ulo kada bi neko prineo uhu nekih naih kritiara dijapazon, traei od njih daponove ton drhtave zvune viljuke?! I ako je knjievna kritika zapravo dovela do ovogdo ega je dovela, ne samo u nas, nego i svuda u svetu, do ovog ekolokog udaliterature, do ovog zagaenja sredine savrenim knjievnim produktima (taj se problemu slikarstvu jo bolje vidi), to je pre svega otuda to su se svi kritiki metodi pokazalijalovim pred udom umetnikog dela, a kritika najveim delom zapala u ruke onih koji suostali na pola puta izmeu umetnosti i spoznajnih teorija umetnosti, poverovavi da jeotkriem izvesnih zakonitosti i reda u sferi umetnosti otkrila egzaktne metode zaprocenjivanje i vrednovanje nainivi istu onu greku koju je pozitivizam uinio udrugim oblastima duha, u filozofiji i antropologiji podjednako. No ni pisci nisu sedeliskrtenih ruku! Nauivi od kritike, od kritiara, da postoje odreene zakonitosti kojedre kao skele, kao skelet, umetniku tvorevinu, pesmu i roman podjednako, pisci danasuspevaju da igraju talenat, da imitiraju talenat, da stvaraju takozvane strukture,koherentno i solidno uobliene umetnine koje su u potpunosti nalik na klasina dela duhai dara, i u njima se govori, najee, jezikom aktuelnih filozofskih i etikih problema, ootuenju oveka, o ooveenju, o bekstvu u prirodu, o Ljubavi, o Smrti, o Apsurdu, i dasve to lii, ne samo po nekim formalnim i jezikim obelejima, po oznaenom, nego i pooznaavajuem, na ona dela u kojima je sve to imanentno prisutno, iz kojih te ideje (te idruge)zare, upravo takozare, zrae svojim nevidljivim zraenjem koje ne verujem da ese ikad moi snimiti, makar i pod negativnim impulsnim naponom od 18.000 volti, kaoto je na Faust snimio Kirlijanov efekat; ukoliko to ne bude polo za rukom nekomnovom Faustu kada bude upravio objektiv svog aparata na glavu nekog senzibilnogitaoca koji ita, jedan za drugim, dva slina dela po strukturi, napisana vetom rukomdvojice pisaca, a na istu zadatu temu; moda e, velim, nekakav faustovski efekat da sepojavi na osetljivoj traci u jednom sluaju, doke u drugom na traci ostati samo tamnamrlja, nikakvog zraenja, nikakvog emotivnog eha! No, sreom (ili nesreom), u svakomsluaju na sreu mahera i njihovih menadera, divljih kritiara i upljoglavaca, takav je


9/9

efekat nemogu, jer bi se faustovski halo mogao u tom sluaju javiti u trenutku itanjanekog lairomana skladne strukture oko uene glave naunika ili oko prazne tikvenekog itaoca, jer tu je rezonator glava koja ita (koja odjekuje katkad kao prazna tikva!).I ta je normalnije nego to onih sa darom ima manje od onih bez dara i onih sa sluhommanje od onih bez sluha! I ta je normalnije nego da se u svetu sve vee demokratizacije

nauke i obrazovanja spoljnje sve vie razvija na raun unutranjeg, da se forma savla

ujepre sadrine (u ontolokom znaenju), da se sadrina zamenjuje i brka sa formom.

(Ponavljam: likovne umetnosti lake otkrivaju tu prevaru. Nisam rekao lako.) A ako tzv.masovni mediji imaju u sebi neeg pogibeljnog, onda je to ba u ovome: oni ubijajumetafizinost dela, oni ne uzimaju i ne mogu da uzmu u obzir metafiziko znaenje (iliznaenja), oni ne neguju, tavie: oni upropauju sluh, da ne kaem duu.

(1976)

(Iz knjigeHomo poeticus)

danilo kiš - banalnost je neuništiva

Documents