Dejvid Morel

DVOSTRUKA SLIKA

Naslov originalaDavid Morrell

DOUBLE IMAGE2006

Preveo sa engleskog

Dragan Stijelja Jovanović

Stirlingu Silifantu (1918–1996) Zahvaljujem ti za knjige Put 66, Goli grad i sve one divne stvari koje si napisao, a koje su menaterale da postanem pisac. Dragi prijatelju, postigao si ono čemu teže pravi pisci – promeniosi nečiji život.

Pojmovi uhvatiti i uzeti nisu slučajni; predstavljaju oblik savladavanja i oduzimanja. Samoonda kada fotograf počne da opaža i stvori stvaralački impuls, tek onda pojam napravitioznačava stanje empatije između spoljašnjih i unutrašnjih događanja. Stiglic mi je rekao:„Kada snimam fotografiju, onda vodim ljubav!”

Ansel Adams

PRVI DEO

1.

Rov se osećao na ilovaču, buđ i mokraću. Bio je širok manje od jednog metra, dug oko dva i dubokoko jednog metra, poput plitkog groba. Koltrejn je ležao u njemu već trideset šest sati. Ispod njega jebilo gumirano platno, a iznad njega najlon boje zemlje pričvršćen granama. Dodatno su ga sakrivaleopale iglice jela. Nekih dve stotine metara niz pošumljeni proplanak, na kojem se krio, išla su vozila.Šest velikih kamiona, otvorenih na zadnjoj strani, sporo se kretalo uzanim putem ka čistini unapuštenoj dolini. Uz zaglušujuću buku, buldožer i bager trudili su se da ih sustignu. Nekoliko pahuljaje palo na zemlju tvrdu od mraza u trenutku kada se konvoj zaustavio u oblasti pravougaonog oblika,veličine petnaest sa trideset metara, gde je zemlja bila razrovana.

Pošto je zaista dugo čekao, Koltrejn se mrštio na tamne oblake koji su dolazili i spuštali se udolinu, i molio se da mu vremenske prilike ne okrenu leđa. Podigao je jedan od četiri foto-aparatapostavljenih ispred njega, podesio je sočivo za uveličavanje i počeo da snima fotografije. Iz kamionasu iskočili muškarci u poderanoj zimskoj odeći, s automatskim puškama u rukama. Razgledali supadine oko sebe. Uprkos tome što se dobro sakrio, Koltrejn je bio napet u trenutku kada su seokrenuli ka mestu gde se nalazio. Pošto se uplašio da će ga primetiti, spustio je glavu i još više sepriljubio uz tlo u rovu. Kada su muškarci usmerili svoju pažnju na drugi deo doline, Koltrejn jeglasno izdahnuo i napravio još nekoliko snimaka. Krivonog muškarac, širokih pleća i mišićavog lica,guste crne kose i brkova, mahao je ka buldožeru i bageru.

Uhvatio sam te, prokletniče. Koltrejn je pritisnuo okidač budući da nije mogao da se pribere odsreće koja ga je zadesila. Tamo u Tuzli, osoba za kontakt iz tima UN za inspekciju raširila je isprednjega kartu i pokazala mu desetak oblasti koje su imali nameru da istraže. Naravno, nisu nameravalida krenu u te oblasti dok ne ispitaju desetak drugih oblasti gde su već vodili istragu. Raspored jezavisio od vremena koje je počelo da se pogoršava sada kada je prošlo skoro pola novembra. Dotrenutka kada inspektori dođu u sve sumnjive oblasti, ljudi protiv kojih su želeli da podignu optužnicuveć će uništiti sve dokaze protiv sebe.

Koltrejn je izabrao najizolovanije mesto, a kompas i karta terena su mu pomagali da se ne izgubidok je, natovaren s dva ranca, išao preko potoka i grebena ka proplanku. Dok je prikriven u grmljučekao dva sata, ispitivao je divlji teren i tragao za znacima koje je primetio. Tek kada je pao mrak,napravio je primitivan zaklon i uvukao se u njega, iscrpljen. Žudeo je za snom, ali znao je da prvomora da jede. A poneo je sendviče sa sirom i suvim kobasicama. Međutim, znao je da postoji neštošto obavezno mora da uradi pre nego što počne da jede: da proveri svoje foto-aparate.

Tokom narednog dana i noći, Koltrejn je ostao u svom hladnom skrovištu i dozvolio bi sebi da sepomeri samo kada bi pojeo previše kobasice, pio je na slamčicu ubačenu u čuturu, a okrenuo bi se nastranu i mokrio u plastičnu bocu. Sve vreme se preispitivao, govorio je sebi da samo gubi vreme, daje izabrao pogrešno mesto ili da se nigde ništa neće dogoditi i da bi, štaviše, mogao da ode odavde.Prljavi bar u Tuzli u koji su odlazile njegove kolege foto-reporteri privlačio ga je sve više i više.Nije voleo da se predaje nestrpljenju. Odustajanje mu nije bilo u krvi. Sada je bio presrećan što jebilo tako. Ne samo da je snimao prve fotografije onoga za šta je tim inspektora UN sumnjao da sedogađa na različitim mestima, nego je time dokazivao i učešće čoveka kojeg su želeli da optuže.

Dragan Ilković. Savršeno ime za monstruma.Prokletnik je naslonio pušku na kamion, stavio ruke na snažne kukove i posmatrao sa

zadovoljstvom buldožer koji se dao na posao i počeo da kopa zemlju. Bager se zaustavio izabuldožera. Pošto je osetio kako mu srce snažno lupa o podlogu od gumiranog platna, Koltrejn jenastavio brzo da slika. Bilo mu je drago što je poneo četiri foto-aparata od kojih je svaki imaodrugačije sočivo i brzinu premotavanja filma. U nekim foto-aparatima bio je crno-beli film, u nekimaje bio film u boji, tako da nije morao da gubi vreme na promenu filmova.

Dole je čovek s puškom povikao i besno pokazivao na ono što je otkrio buldožer. Čovekmišićavog lica je žurio tamo i dovikivao vozaču bagera šta da radi. U jednom trenutku zbrke,komešanje je prikrilo ono što ih je uzrujalo, a grupa se brzo podelila. Neki od njih su požurili dapomognu pri istovaru velikog komada opreme iz kamiona. Koltrejn je reagovao od straha. Mala slikau njegovom viziru bila je jasnija jer ju je sočivo uvećalo.

Zurio je u leševe, u nepreglednu gomilu od koje je bolela duša. Tela su bačena u masovnugrobnicu tako nemarno, nagurana su jedna kraj drugih, da je bilo nemoguće razaznati kojem telupripada koja noga, koja ruka kojem ramenu, a koji vrat pripada kojoj glavi. Zbunjenost je postalauočljivija kada je težina buldožera počela da lomi kičme i rebra. Odeća se raspala, meso je istrulilo,stvorivši jednoličnu gnjilu crnu smesu iz koje su se probijale sive kosti, a usta bez usana su bezglasnozjapila u večnoj patnji.

Tokom rata, ovaj deo istočne Bosne trebalo je da bude bezbedna zona za Muslimane podkontrolom UN. Iz oblasti na stotine kilometara unaokolo, skoro petnaest hiljada Muslimana je žuriloovamo, u potrazi za zaštitom. Meta je bila preveliko iskušenje za Srbe koji su opkolili oblast ibombardovali je, nateravši trupe UN da se predaju. Neočekivano, Srbi su pustili muslimansku decu.Ali su silovali žene – kako bi istrebili Muslimane nateravši Muslimanke da rode decu Srba. A što setiče odnosa prema muškarcima... Koltrejnu je u ustima bilo gorko dok je snimao, praveći sve višefotografija o onome što je ostalo nakon što su Srbi natovarili Muslimane u kamione i odvezli ih doudaljenih dolina, kakva je bila i ova, gde su iskopali rovove buldožerima i bagerima, a potompostrojili Muslimane duž ivice rovova i pucali u njih.

U nekim rovovima, baš kao što je ovaj koji je Koltrejn fotografisao, nalazilo se, kako mu jerečeno, preko četiri stotine tela. Bilo je potrebno mnogo mržnje i odlučnosti da se obavi ovaj posao,a Srbi su dorasli izazovu. Kada su naposletku pucali poslednjem Muslimanu u potiljak, upotrebili subuldožere da tela pokriju zemljom. I to je bilo to – rešen problem, sve je bilo čisto i uredno. Osim štosu, kada se rat završio i Bosna bila podeljena na srpski, hrvatski i muslimanski deo, UN počele dagovore o zločinima protiv čovečnosti. U Holandiji je osnovan sud za ratne zločine. Iznenada je zamnogim srpskim zapovednicima, kakav je bio i Dragan Ilković, raspisana poternica. Trebalo je dabudu uredniji.

Buka mašine usmerila je Koltrejnovu pažnju na nezgrapni deo opreme koji su muškarci istovariliiz jednog kamiona. Na jednoj strani je imao veliki levak, a žleb na drugoj. Ličio je na mašinu koju jegradska čistoća koristila da ukloni srušena stabla. U ovom slučaju, radilo se o mašini za mrvljenjekamenja, koju je Dragan Ilković doneo iz jednog od obližnjih rudnika. Bager je ubacivao kosti ulevak. Na drugoj strani, iz žleba su, u kamion, izletali zastrašujući obluci. Oblutaka će se osloboditi uoknima jednog od rudnika, pretpostavio je jedan od Koltrejnovih doušnika. Nevolja je bila u tome štoniko nije mogao da dokaže da se ova vrsta čišćenja događa.

Sve do sada, Koltrejn je razmišljao u besu. Iznenada je primetio kako oblaci brzo tamne i postajusve gušći. Nekoliko pahulja snega se pretvorilo u oluju. Morao je brzo da radi. Snimio je izblizaDragana Ilkovića, a onda je prebacio foto-aparat na širokougaoni kadar. Osetio je da mu je srce stalokada je neko uklonio prekrivač koji mu je služio kao zaklon.

2.

Ruke su ga ščepale za ruke i ramena. Čuli su se grleni glasovi. Koltrejn jedva da je imao vremena dazgrabi kaiševe svojih foto-aparata pre nego što su ga izvukli iz rova. Ruke su ga okrenule i on senašao licem u lice s dvojicom snažnih muškaraca, odevenih u običnu, zimsku odeću. Kipteli su odbesa. Mora da ih je privuklo neprekidno škljocanje njegovih foto-aparata, dok su tragali za uljezima.Nasuprot tome, škljocanje koje je odjekivalo u njegovom skučenom skrovištu nije mu omogućilo dačuje njihove korake dok su mu se prikradali.

„U redu je, momci, smirite se.” Koltrejn nije očekivao da će ga razumeti. Ali, mada je glasomiskazivao nameru, ova dvojica uopšte nisu nameravala da se smire. Umesto toga, odgurnuli su ga.

Koltrejn je uzalud načinio pokret kojim je pokušao da smiri situaciju. „Samo sam logorovao. Bezloših namera. Što me ne biste samo pustili da uzmem svoje stvari i da odem?”

Muškarci su skinuli puške s ramena.Nekoliko puta, u Nikaragvi na početku Koltrejnove karijere, a kasnije u Libanu i Iranu, suočio se s

naoružanim ljudima zbog snimljenih fotografija. Njihovu pažnju su uvek privlačili njegovi foto-aparati. Međutim, ovi muškarci skoro da i nisu gledali njegove foto-aparate. Dok su podizali oružje,činilo mu se da im je stalo samo do toga da naciljaju u njegove grudi.

Isuse! Koltrejn je reagovao ne razmišljajući. Pretvarajući se da posrće unazad, okrenuo se kao dapokušava da povrati ravnotežu. Nastavio je da se okreće, potražio svoje napadače, pustio najtežifoto-aparat da se ljulja na kraju remena. Ogromno sočivo za uvećavanje udarilo je u bradu muškarcas Koltrejnove desne strane, zdrobivši mu kost. Uz jauk, on se iznenada zateturao levo od Koltrejna iudario u drugog čoveka. Zatresao mu je ruku i puška drugog muškarca je opalila, pogodivši nekolikoklada.

Koltrejn je nasrnuo na njih čim su upali u rov. Pošto je ponovo zamahnuo foto-aparatom, tresnuo jenjime drugog čoveka po čelu. Krv je šiknula, čovek se srušio.

Iz doline su se čuli preneraženi glasovi. Koltrejn je skrenuo pogled u tom pravcu. Male siluete udolini su čule pucnje. Gledali su ka proplanku, neki od njih su pokazivali prstom, a neki su vikali.Čovek širokih prsa dograbio je svoju pušku i, teturajući se, krenuo ka proplanku.

Koltrejn je potrčao ka vrhu grebena i ušao u gustu jelovu šumu sa druge strane. Bio je okružensenkama. Foto-aparati su udarali o njega. Onaj koji je upotrebio kao oružje bio je umrljan krvlju.Sočivo je bilo razbijeno. Samo da foto-aparat nije razbijen, molio se. Samo da film nije bio izložensvetlosti. Uprkos tome što je brzo išao niz brdo, pritisnuo je dugme za premotavanje i čuo zujanje.Laknulo mu je jer motor nije bio oštećen. U tom trenutku je izgubio ravnotežu, prostirka od jelovihiglica je iskliznula ispod njega. Udario je leđima o tlo tako snažno da su mu zubi udarili jedni odruge. Borio se da pete zarije u sneg kako ne bi prebrzo klizio niz proplanak, međutim, iglice ispodnjega su ga samo ubrzavale. Pao je, udario o drvo i zaustavio se, a lice mu se iskrivilo od oštrog bolakoji je osetio sa desne strane, gde ga je foto-aparat udario.

Moram da uzmem film, da ga zaštitim... Iako su mu se ruke tresle, oslobodio je držač na foto-aparatu, otvorivši zadnji deo. Izvukao je premotan film. Njegovo ushićenje je potrajalo jedva jednusekundu jer su se s vrha grebena iza njega čuli povici. Osetio je kako strah struji kroz njega. Borećise za vazduh, strpao je film u džep, bacio oštećen foto-aparat i pojurio niz preostali deo padine.

Čak i tokom sunčanih dana, velika jelova šuma u ovoj oblasti bila je toliko gusta da je slabo

propuštala svetlost. Ali dan nije bio sunčan, tamni oblaci su se navlačili i pretvarili poslepodne usumrak. Vazduh je postajao hladniji. Ponovo je počeo da pada sneg, prvo na mahove, potomneprestano, stvarajući meki pokrivač koji je šaputao dok se on probijao između grana jela.

Iza njega, povici su postali ljutiti. Isprekidani rafal iz puške lomio je grane drveća.Koltrejn je stigao do potoka oivičenog ledom. Skoro da je pokušao da ga preskoči, ali shvatio je

da je i suviše širok, pa je skrenuo levo. Naravno, nije mogao tek tako da uskoči u potok i pregazi ga.Voda je bila tako hladna da bi od nje dobio promrzline ili hipotermiju. Morao je da pronađe malo,oboreno stablo i njime premosti potok. Ali, potok se širio dok je on trčao pored njega, a stabla nigdenije bilo. Boju svoje odeće – braon vunenih pantalona, zelene jakne za skijanje, odgovarajuće pletenekape, koju je navukao preko ušiju – izabrao je da bi mu pomogla da se stopi sa zimzelenom šumom.Pokušao je da se ohrabri, govoreći sebi da bar ima prednost. Ova pomisao mu nije ulilasamopouzdanje kada je još jedan isprekidani rafal izrešetao drveće. Uprkos nepoznatom jeziku, tonpovika, koji su se čuli iza njega, ukazivao je, bez sumnje, da ljudi psuju.

Pošto ga je usporila klizava gomila snega, Koltrejn je u blizini potoka ugledao jelu i primetio dajedna njena osušena grana koja je bila na oko tri metra od zemlje, ide preko potoka. Skočio je na nju.Rukama u kožnim rukavicama borio se da se uhvati za granu. Kora drveta je bila klizava zbog snega.S naporom je napregao prste, zaljuljao se i osetio neugodnu težinu foto-aparata koji su mu visili nadesnom ramenu, a potom se polako prebacio preko grane.

Iza njega, u blizini, začulo se krckanje grana. Koraci su odjekivali. Skočio je na zemlju s drugestrane potoka, uspravio se i potrčao još dublje u šumu. Odlučan da izvadi filmove iz svojih foto-aparata, pritisnuo je dugme za premotavanje na svakom. Bez upozorenja, nešto ga je snažno povuklonazad. Trzaj je bio tako snažan da je pomislio da su ga pogodili. Ali, umesto da padne, visio je nanečemu, čizme su mu bile na zemlji, a telo mu je visilo iznad gomile snega. Trenutak zbunjenosti jeprošao i on je u očajanju shvatio da se remen jednog foto-aparata zakačio za jednu veliku granu.Grana mu je pocepala jaknu na desnom ramenu. Zarila mu se u kožu. Uz bol se oslobodio remena, apotom je čuo kako mehanizam za premotavanje u foto-aparatu završava posao. Otvorio je zadnji deo,spustio rolnu s filmom u džep, ostavio upetljan foto-aparat i produžio.

Kada bih samo mogao da se i dalje krećem. Sneg sve jače pada. Sakriće mi tragove, razmišljaoje. Iza njega, glasno pljuskanje reklo mu je da su neki od njegovih progonitelja uskočili u potok, jersu bili i suviše nestrpljivi da bi čekali u redu da, jedan po jedan, pređu preko grane. Zatim su usledilikrici jer ih je ledena voda ’presekla’. Bar će neki zaostati, Koltrejn je pokušao da ohrabri sebe.

Ali i on je počeo da usporava. Šuma se koso spuštala. Boreći se da dođe do daha, išao je ka vrhu.Rebra su ga sve više bolela. Iako je odbacio dva foto-aparata, još je imao druga dva. I dalje seplašio da će se nešto dogoditi filmovima koji su se nalazili u njima. Dok je trčao, zgrabio je jedanfoto-aparat, nespretno je otvorio zadnju stranu i istrgao premotani film. Jauknuo je u očajanju kada jeispustio cilindar u sneg. U žurbi se sagnuo i rukama ga tražio po snegu. Našao ga je i stavio u džepjakne, gde su se nalazili i ostali filmovi.

Foto-aparat koji je upravo ispraznio razbio se u paramparčad. Snaga eksplozije ga je odbacila nasneg. Osetio je neverovatnu toplinu, a onda hladnoću na levoj strani. Bilo mu je muka kada je shvatioda je metak, namenjen njegovim leđima, pogodio foto-aparat, odbio se od njega i prošao kroznjegovu levu stranu. Otkotrljao se do jele u potrazi za skrovištem u trenutku kada je pucanj iz puškeodjeknuo šumom. Morao je da otkrije gde se nalazi strelac kako bi pobegao s vatrene linije. Borećise da ostane na nogama, rizikovao je i pogledom tragao između drveća, u pravcu odakle je došao.Sneg ga je zaslepio, usled čega je neprekidno treptao. Vetar je prestao. Sneg je samo nakratko prestaoda pada, a on je uzdrhtao kada je na grebenu, naspram sebe, ugledao krivonogog muškarca, širokih

ramena. Pogled na krupnu pojavu Dragana Ilkovića dopunjavao je pogled na njegovu pušku.Ilković je ponovo opalio. Metak je prozujao pored Koltrejna, raspršivši sneg i zemlju. Gnevan,

Ilković je prebacio pušku sa pojedinačne na rafalnu paljbu. Ispalio je rafal koji je izmakao kontrolidok se sneg sve žešće kovitlao. Ilković je nestao u oluji, a Koltrejn je osetio zimu koja mu se uvukla ukosti. Držeći se za stranu koja je krvarila, doteturao se uz proplanak i pobegao od svojih progoniteljakoji su glasno uzvikivali.

3.

Kada je Koltrejn došao do vrha, vetar je postao oluja. Da nije bio povređen, mogao je požuriti prekovrha, a tada bi poginuo, jer je suprotna strana proplanka bila litica. Dno joj se nije videlo od žestokihsnežnih naleta. Kuda dalje? Desno ili levo? Ali koliko mu je ograničena vidljivost dozvoljavala,mogao je primetiti da se litica nastavlja u oba pravca. Bez obzira na to koji put izabere, moglo sepredvideti kako će izgledati njegov hod po ivici. Sve što njegovi progonitelji treba da urade jeste dase podele i obiđu ga s krila.

Ne mogu da se vratim putem kojim sam došao, razmišljao je. Ugledao je izbočinu u steni, na okotri metra ispod sebe. Nagnuo se preko ivice, ne obazirući se na bol koji je osećao, i protegao rukekoliko god je mogao. Kada je odvojio ruke od oslonca i spustio se na izbočinu, pao je na kolena,potom na grudi, i zagrlio je stenu. Uplašio se da će se onesvestiti.

Međutim, nije smeo dopustiti sebi da se preda. Morao je da se spusti niz liticu što je dalje mogućekako ga progonitelji ne bi mogli videti u oluji. Ubrzanog pulsa, nagnuo se preko ivice i ugledao novuizbočinu, ali ona je bila mnogo dalje nego što je to bio slučaj s prvom. Čak i ako bi pokušao da jedosegne viseći o rukama, i dalje bi morao da pada nekoliko metara, a sila pada bi ga sigurno izbacilaiz ravnoteže i gurnula preko ivice. Dok su se gnevni glasovi približavali vrhu, zamišljao je šta bi semoglo dogoditi kada njegovi progonitelji stignu ovamo. Dok budu gledali nadole, na njihovimmrzovoljnim licima pojaviće se osmeh kada budu videli kako bespomoćno čuči na tri metra ispodnjih. Osmesi bi im postali još širi kada budu otvorili vatru. Morao je da...

Sneg je žestoko padao po predmetu koji je visio na Koltrejnovom povređenom ramenu: jedinomfoto-aparatu koji mu je preostao. Mrko je pogledao njegov najlonski remen. Ako ne napusti ovuizbočinu u narednih trideset sekundi, više nikada nikuda neće otići. Mahnit, istegao je remen što jeviše mogao, oko metar i dvadeset, i ponadao se da će izdržati njegovu težinu. Tako je teško disao dase uplašio da bi se mogao onesvestiti kada je obavio remen oko izbočine i sagnuo se, pretvarajući seda se hvata za konopac. Pretvaranje ga neće dovesti do naredne izbočine, ali ga je bar dovelo malobliže njoj. Sneg je padao po njemu. Drhteći, spustio se, izbočina mu još nije bila dovoljno blizu da bimogao skočiti na nju. Bila je udaljena skoro za dužinu tela. Telo mu se grčilo jer nije pokretao rukeda bi se još spustio. To je umesto njega učinio remen. Remen se razvukao. Remen je stenjao. Svakiimpuls u telu mu je govorio da požuri, ali nije se usuđivao. Svaki jači pokret bi mogao prekinutiremen. Sve bliže.

Remen je pukao. Puzeći po ivici litice, osetio je da ga je vetar bacio negde. Pao je, uhvatio serukama za stenu i spustio se, jedna polovina tela mu je visila, a druga je bila na izbočini. Vetar ga jesve jače šibao. Rukavice su mu izgubile oslonac. Klizeći preko ivice, zgrčio se uspaničen, osetio jeda mu se stomak podiže u grlo dok je procenjivao kako će proteći njegov udarac o stene, dubokoispod. Iznenađujuće brzo, zaustavio se mnogo pre nego što je očekivao, noge su mu klecale, a telo muse opustilo. Bio mu je potreban trenutak da bi shvatio da se spustio na narednu izbočinu. Možda seonesvestio. Nije bio siguran. Ono što je znao, dok je ležao na leđima i treptao kroz gusti sneg, bilo jeda ne može da vidi vrh litice, što je značilo da ni njega ne mogu primetiti.

Ali nije se usudio da se odmori. Sneg je mogao prestati da pada u bilo kom trenutku i to je moglootkriti gde se nalazi. Morao je da nastavi da se kreće. Dok se prisiljavao da ustane, telom mu jeprošao još jedan osećaj mučnine. Kada se nagnuo preko ivice, pogled mu je bio dovoljno bistar da

uoči narednu izbočinu na nešto više od jednog metra ispod sebe. Jauknuvši, spustio se na nju. Kada jesledeći put pogledao dole, zaključio je da se nalazi na padini koja vodi ka dnu.

Sneg mu je bio u visini zglobova. Teško se krećući kroz njega, noge su neprekidno pretile da će gaizdati, ali on je odbio da im dozvoli da se predaju. Odavde moram izneti jedan film, požurivao jesam sebe. Vazduh je postao težak, sneg je postajao siv, vidik mu se sužavao, a misli mutile. Kada jenaleteo na jelu i kada su mu se njene ledene iglice zarile u lice, shvatio je da je verovatno hodaonapola spavajući. Jedva da je ispred nosa mogao da vidi svoju ruku. Ukoliko ne nađe zaklon,smrznuće se. Spustivši se na ruke i kolena, jedva je dopuzao do klonulih grana snegom opterećenejele. U prostoru ispod grana došao je do mesta gde, osim iglica, nije bilo snega. Imao je dovoljnoprostora da se leđima osloni o stablo. Kora je jako mirisala na smolu. Osim toga, dok je mrak padaoi dok je vetar napolju duvao, imao je osećaj da se nalazi u šatoru.

Onesvestio se.

4.

Okružila ga je zagušljiva tama koja je bila toliko gusta da se uplašio da je oslepeo ili da je dospeo upakao. Iznenada, bol ga je u potpunosti razbudio. Pošto je bio umotan, zviždanje vetra mu se činiloveoma dalekim. Bila je noć. Gusti pokrivač snega na granama učinio je da vazduh oko njega budetežak, zgusnut. Olizao je suve, ispucale usne. Potpuno dezorijentisan, izmučen bolom, uplašio se da ćeovde umreti.

Skinuo je desnu rukavicu i skupio snagu da gurne ruku ispod jakne, s leve strane. Džemper i donjiveš koji ga je štitio od hladnoće bili su natopljeni toplom, lepljivom tečnošću. Čak i lagani dodir gaje naterao da se strese. Činilo se da je rana dužine dlana, a široka kao prst. Odbijeni metak jenapravio brazdu na ovoj strani. I nastavio je da se kreće? Zapitao se. Ili se i dalje nalazi u njemu? Jeli pogodio masne naslage ili je probio abdominalni zid?

Nikada se nije osećao tako bespomoćno i usamljeno. Njegov osećaj izolovanosti se povećao kadaje posegao da u foto-aparatu pronađe utehu i setio se da je krenuo sa četiri foto-aparata i da munijedan nije ostao. Ali na litici sam imao četvrti foto-aparat. Zar ga nisam skinuo s remena igurnuo ga u džep? U strahu je opipavao jaknu, ali nije osetio foto-aparat. Ono što je napipao bila sutri cilindra s filmovima. Četvrti foto-aparat i, što je još važnije, film koji se u njemu nalazio bili suizgubljeni.

Borio se da se ohrabri. Hej, sačuvao sam preostale tri rolne. To je i dalje mnogo. Ako bih mogaoda ih iznesem odavde...

Nije želeo da dovrši rečenicu.Da? Upitao je sada sebe. Ako bih mogao da ih iznesem odavde?Jesu li te fotografije vredne umiranja?Ovoga puta nije oklevao. Je l’ ti to mene zezaš? Tim inspektora UN očajnički želi da se dočepa

ovakvih dokaza. Film će dokazati da su zločini koji su ovde počinjeni bili gori nego što se tomoglo zamisliti. Onaj prokletnik Ilković će napokon morati da plati za ono što je uradio.

Možda.Koltrejn se osetio nelagodno. Ne shvatam.Oh, fotografije koje si snimio dovoljno su šokantne da optuže Ilkovića, to je u redu. Ali šta ako

se upetljaju političari i objave amnestiju u ime mira u regionu? Šta ako se ništa ne promeni? Jesuli tvoje fotografije vredne da budeš ubijen zbog njih?

Koltrejn nije imao odgovor. Ponovo je pipao ne bi li pronašao foto-aparat. Njegov prijatelj,detektiv u Odeljenju za ubistva, jednom se našalio rekavši da se Koltrejn bez foto-aparata oseća kaopolicajci bez oružja – kao go. „Kada razmislim o tome”, nastavio je detektiv, „i foto-aparatima ioružjem se mogu uhvatiti1 ljudi, zar ne?”

Koltrejn je tvrdio da to uopšte nije isto. Njegov način hvatanja nije ubijao ljude. Trebalo je da ihnačini besmrtnima. Zato je postao fotograf. Kada je imao dvanaest godina, našao je gomilu fotografijasvoje pokojne majke i maštao je o tome kako je, zahvaljujući slikama, ostala živa.

Te slike njegove majke bile su divne.Dok ga je tresla groznica, a svest išla ka mestu koje je bilo još mračnije, uspeo je da u glavi

sačuva još jednu, lucidnu misao.Zašto sam onda snimao ružne slike tako dugo?

5.

Probudio se uplašen, začuvši tutnjavu. Prva, panična misao upozoravala ga je da će ga zatrpatilavina. Ali, u trenutku kada je podigao glavu, pokušavajući da se pomeri, skoro se onesvestio od bolakoji je osećao s leve strane. Tutnjava se pojačavala. Dok mu se svest borila da se razbistri, shvatio jeda verovatno nije u pravu i da grebeni ovde nisu dovoljno strmi za lavine. Osim toga, činilo se datutnjava dopire ispod, a ne iznad njega. Nije bilo smisla. Šta je pravilo buku?

Otkrij! U trenutku kada je spustio ruke na tlo, pred očima mu se zamutilo. Jedva da je bio svestanjelovih iglica ispod kolena. Ispuzao je ispod snegom pokrivenih grana. Odsjaj sunčeve svetlosti nasnegu skoro ga je zaslepio. Vazduh je bio veoma hladan i štipao ga je za nosnice.

Kada je škiljeći pogledao preko snežne ivice, pomislio je da halucinira. Nije mogao da poverujeda se nalazi na brdu iznad puta, a da buku pravi konvoj tenkova s oznakama NATO-a. Teturao se kaohodač po žici, boreći se da održi ravnotežu dok je mahao rukama i što je brže mogao gazio kroz sneg,što uopšte nije bilo brzo, ali to mu nije bilo važno, jer ga je ugledao vozač prvog tenka i zaustavio se.Vojnici su iskočili kada je pao i skotrljao se u podnožje. Vojnici su brbljali na nemačkom dok supritrčavali da mu pomognu.

Tri dana kasnije, protivno naređenjima lekara UN, nalazio se u avionu, išao je kući. Iz pakla ugrad anđela.

DRUGI DEO

1.

Koltrejn se trgao iz noćne more koja se nije mogla razlikovati od traume još prisutnih uspomena odkojih mu se činilo da večito beži. Srušio se od udara metka koji mu je smsrkao foto-aparat, očajničkise kotrljao ne bi li izbegao Ilkovićeve pucnje, i ogrebao se kada su ga nečije ruke zgrabile za ramenai gurale ga.

Zaječao je. Oči su mu se širom otvorile od straha, nečije ruke su ga i dalje gurale nadole, ali mu jenečiji nežan glas šaputao: „Ššššš, to sam samo ja. Dženifer”.

„Uh.” Bio je obliven znojem. Grudi su mu se nadimale.„Kod kuće si. Na sigurnom si.”„... Uh.”„Imao si noćnu moru. Morala sam da te uhvatim pre nego što padneš s kreveta.”Koltrejnu je srce lupalo tako brzo da se plašio da će mu se rasprsnuti o rebra. Jezik mu je bio suv

i odebljao. „...Dženifer?” Zagledao se u nju, nazirući u senkama svoju spavaću sobu. I dalje je biozbunjen, činilo mu se da je vidi kroz zamišljenu lupu koja je uokvirivala njeno lepo, okruglo lice,njene svetloplave oči i brigu koja je izvirala iz njih. Posmatrao ju je, zadržavši pogled na njenimprimamljivo oblikovanim usnama, njenim glatkim, preplanulim obrazima i kratkoj, plavoj kosi koja jeličila na svilu kukuruzovine.

Grudi mu se više nisu nadimale od brzine otkucaja srca. Naposletku, činilo mu se da ima dovoljnovazduha. Polako je privukao jastuk ka sebi.

„Evo.” Dženifer je posegla za čašom vode na noćnom stočiću. Stavivši slamčicu u čašu, prinela juje njegovim osušenim ustima. Povukao je nekoliko velikih gutljaja, naslađujući se njenom hladnoćomi ne obazirući se na kapi koje su mu se skotrljale niz bradu.

„Pretpostavljam da sam poslednja osoba koju si očekivao da ćeš videti, ha?”, upitala ga jeDženifer.

Koltrejn nije znao šta da kaže. Poslednji put ju je video pre šest meseci kada su raskinuli.„Danijel me je pozvao”, rekla je.Koltrejn je klimnuo glavom, što je pogoršalo glavobolju.„Kada si se jutros pojavio kod njega, zaista si ga preplašio. Brinuo se za tebe tokom dana, a pošto

noću radi u bolnici, bio mu je potreban neko ko će paziti na tebe.” Dženifer se čudno nasmešila.„Zvao me je u redakciju.” Oklevala je, a onda mu je salutirala podrugljivo. „Izveštaj sestre Najtingel.Ukoliko ne nađete nekog boljeg, mislim da ste zaglavili sa mnom.”

„Niko bolji mi ne pada na pamet.”Dženifer se sada zadovoljno smešila. „Hoćeš da ti donesem nešto? Danijel mi je rekao da bi

trebalo da ti dam tilenol protiv temperature. I ovaj antibiotik. Rana ti se malo inficirala.”„Šta god da je lekar naredio.” Koltrejn je progutao pilule, a onda je uzeo još nekoliko gutljaja

vode. Činilo mu se da mu je telo istog časa upilo tečnost.„Kako se osećaš?”, upitala ga je Dženifer.Koltrejn je odmahnuo desnom rukom, kao da je želeo da kaže – ne baš dobro.„Danijel mi je ispričao šta si mu rekao. Ima nekoliko praznina koje možeš dopuniti kasnije, kada

povratiš snagu. Želim da se na to usredsrediš – na oporavak.”„Moram u...”

„Reci.”„Kupatilo.”„Stavi mi ruku na rame. Pomoći ću ti da ustaneš.”Kada je Dženifer pomerila prekrivače, Koltrejn je shvatio da je odeven samo u bokserice i majicu

kratkih rukava. Majica mu se podigla i postao je svestan da mu je s leve strane, preko konaca kojimaje zašio ranu, Danijel pričvrstio poveći zavoj. Ispod zavoja su se videli osušena krv, ogrebotine nastomaku i modrice na nogama.

Koltrejn se naslonio na nju.„Hoćeš li moći sam?”, upitala ga je Dženifer kada su ušli u kupatilo. „Da li bi trebalo da ostanem

ovde, sa tobom?”„Dobro sam.” Međutim, Koltrejn je izgubio oslonac tako da je Dženifer morala da ga uhvati.Spustio se na dasku toaletne šolje. „Bojim se da ovo nije moje najbolje izdanje.”„Samo uradi ono što moraš.”„Dobro sam. Možeš da sačekaš napolju.”„Siguran si?”, upitala ga je Dženifer.„Hvala.”„Sve dok si siguran da nećeš pasti na pod.”Koltrejn je klimnuo glavom i posmatrao je dok je izlazila iz kupatila. Prošaptao je njeno ime.Okrenula se.„Zaista sam tako mislio”, rekao je. „Hvala ti.”

2.

„Donela sam ti dva poklona”, rekla je Dženifer naredne večeri, „ali prvi se ne računa.”Radoznao, Koltrejn je posmatrao kako pomera levu ruku iza leđa i pruža je ka njemu. Spustila je

primerak časopisa Južna Kalifornija, na čijoj su se naslovnoj strani nalazile vetrenjače zaproizvodnju električne struje, smeštene izvan Palm Springsa. „Poslednje izdanje. Unela sam mnogonovina. Ne znam da li ti je poznato od...”

„Nisam propustio nijedno izdanje.”Njene svetloplave oči su zablistale.„Čak i kada sam bio izvan zemlje, dostavljali su mi ga. Grejao mi je uspomene u hladnim noćima.

Ako je ovo poklon koji nije bitan, ne mogu ni da zamislim šta ti se nalazi u drugoj ruci, iza leđa.”Dženifer mu je pružila ravan, tvrd predmet, dimenzija dvadeset sa dvadeset i pet centimetara,

umotan u ukrasni papir. Pažljivo je posmatrala dok ga je tresao.„Ne zveči. Čini mi se da je od stakla. Pitam se šta je...”Posmatrala ga je dok je skidao papir. Kada je primetila nemir na Koltrejnovom licu kada je video

poklon, njena radoznalost je prešla u zbunjenost. „Tvoja treća naslovna strana u Njuzviku” rekla je.„Juče je izašao. Mislila sam da će ti se svideti ako je uramim.”

Koltrejn je namrgođeno proučavao crno-belu fotografiju bagera koji baca kosti u mašinu zadrobljenje, dok Dragan Ilković posmatra sa zadovoljstvom.

„... Hvala.”„Zvučiš kao da ne misliš tako.”„Lepo je što si se setila.”„Zašto onda nisam sigurna da tako misliš?”U prostoriji je zavladala tišina.„Sta si rekao Danijelu o tome kako si ranjen?”, upitala ga je Dženifer. „Već znam nešto o tome – iz

intervjua koji si dao CNN-u dok si tamo bio u bolnici.”„Zato sam zbrisao iz bolnice i došao prvim avionom ovamo. Kada me je snimio CNN, znao sam

da neće proći mnogo vremena pre nego što me okruže i ostali novinari. Nisam imao pojma da će UNtako brzo objaviti fotografije. Ne bih mogao da podnesem da pričam o njima.”

„Isključio si telefon.”„Neprekidno je zvonio. Nisam mogao da spavam. Pozvan sam da gostujem u šest televizijskih

emisija.”„Ljudi misle da si junak.”„Molim te.” Sa gađenjem, Koltrejn je odložio uramljenu naslovnu stranu Njuzvika na stranu.

„Srećan sam što sam preživeo.”„Dobićeš još jednu Pulicerovu nagradu.”„Nadam se da neću. Ne za ovakve fotografije. Nije mi bio potreban talenat da bih snimio te

fotografije. Bila je potrebna samo budala koja je bila spremna da dan i po leži u rupi u zemlji.”Dženifer je delovala zbunjeno. „Nikada ranije nisam čula da govoriš tako.”„Jesu li fotografije nešto promenile? Je li Ilković optužen za ratne zločine i je li uhapšen?”„Nestao je. Niko ne zna gde se nalazi.”„Odlično.” Izgovorena reč je bila kao psovka.

„Uhvatiće ga.”„Naravno.”„Ne razumem šta ti se dogodilo”, rekla je Dženifer. „Uvek si se borio da odeš na krizna mesta.”„Imao sam mnogo vremena za razmišljanje dok sam pokušavao da bežim kroz noć, a da se pri tom

ne smrznem. Počeo sam da se pitam da li sam ikada snimio bar jednu fotografiju zbog koje je ljudimabilo drago što su živi, samo zato što su videli moj rad. Možda je vreme da postanem pravi fotograf.”

„Ali nema boljeg.”„Ja nisam fotograf. Stiglic, Stajhen, Strand, Veston, Adams, Berenajsi, Abot, Randolf Pakard – oni

su bili fotografi. Oni su znali čemu služi foto-aparat.”Neprijatni trenutak je trajao.Prekinula ga je Dženifer. „Donela sam kinesku hranu. Misliš li da ćeš moći da jedeš ako odem

dole i donesem ti tanjir?”Umesto da joj odgovori, Koltrejn ju je iznenadio. „Kako si ti, Dženifer?”„Dobro. Mnogo radim. Časopis dobro radi.”„Ali, šta je sa tobom? Da li je tebi dobro?”„Usamljena sam.”„Da”Činilo joj se da je zadržala dah.„Isto je sa mnom. Nedostajala si mi, Dženifer.”Pogled joj se zamaglio. Polako je krenula ka njemu i klekla, i spustivši lice u ravan s njegovim,

milovala ga je po obrazu zaraslom u bradu. „Žao mi je. Previše sam zahtevala od tebe. Mislim dasam te ugušila. Nikada se više neću tako ponašati.”

„Bila je to moja greška koliko i tvoja.”„Ne. Promenila sam se. Obećavam.”„Oboje smo se promenili.” Ne obazirući se na zatezanje, Koltrejn se nagnuo napred i poljubio je.

3.

DOGAĐAJI Čuveni fotograf Randolf Pakard imaće neobičnu izložbu svojih snimaka u galeriji Sanset uLaguna Biču, od 17.00 do 19.00 časova u petak, 21. novembra. Pakard, čije delo dokumentujepromene u južnoj Kaliforniji, smatra se jednim od velikih inovatora u savremenoj fotografiji.Rođen je u...

4.

Koltrejn nikako nije mogao da se pomiri sa činjenicom – da nije otvorio primerak Južne Kalifornijekoji mu je dala Dženifer i da slučajno nije pogledao u pregled događanja, ne bi znao za otvaranjePakardove izložbe. Ali bilo je prekasno. Čak i tada jedva da je imao dovoljno vremena, jer jeiznenada shvatio da je danas dvadeset prvi i da je skoro tri sata. Na sreću, do tada je imao dovoljnosnage da ustane iz kreveta i da se istušira. Njegove patike, farmerice i karirana košulja svakako nisubili ono što bi izabrao za nešto što je zvučalo kao formalni prijem, ali nije imao vremena da sepresvuče. Samo je zgrabio sportsku jaknu, foto-aparat i primerak jedne od Pakardovih zbirki, a ondaje otišao do svojih kola.

Taj napor ga je iscrpeo, ali nije se premišljao u pogledu važnosti događaja. Dok je odlazio iz LosAnđelesa, vozeći se ka jugu što je brže mogao usled smogom pokrivenog saobraćaja na autoputu zaSan Dijego, osećao se kao da mu je neko rekao da je neko ustao iz mrtvih. Blagi bože, koliko bigodina mogao da ima Pakard? Devedeset? Veći deo svog posla je obavio tokom dvadesetih itridesetih godina. Od tada se njegov stvaralački opus smanjivao, sve dok, do početka pedesetihgodina, nije nestao iz javnosti. Kako je navedeno u članku u Južnoj Kaliforniji, slobodno tumačećicitat F. Skota Ficdžeralda: „Za Randolfa Pakarda nije bilo drugog dela”. Ali njegovo prvo delo jesvakako bilo jedinstveno. Glasine o drogama i orgijama, o njegovim čestim neobjašnjivimputovanjima u Meksiko, uzburkale su umetničku zajednicu Kalifornije i napravile reklamu njegovomdelu.

Koltrejnu nije bio potreban članak da bi to saznao. Kada je prvi put učio o fotografiji, RandolfPakard je bio jedan od njegovih idola. Imao je svaku Pakardovu objavljenu zbirku. Njegov rad je biopod dubokim uticajem Pakardove teorije da svaki koristan fotograf mora posmatraču da kaže neštošto obično gledanje u predmet prikazan na fotografiji u prirodnom okruženju ne bi učinilo.

Čuveni su Pakardovi portreti filmskih zvezda nemog filma, na primer, Rudolfa Valentina, KlareBou, Ramona Novara i mnogih drugih kojih se niko ne bi setio da ih Pakard nije učinio besmrtnim.Svaki portret predstavljao je glumca u raskoši svetlosti. Ali glumci nisu odisali svetlošću. Umestotoga, oni su je upijali. Slike su bile tako dobro urađene da se činilo da Pakard o njima i bukvalnomisli da su zvezde, ali zvezde posebne vrste, koje isisavaju energiju, sve dok, zbog svog ega ineobuzdanog načina života, ne bi ili planule ili propale i potrošile se.

Idući ka gradovima koji su se nalazili jedni pored drugih i od kojih se sastojala oblast Oranž,Koltrejn je osetio kako mu očekivanja rastu. To ga je podsetilo na period kada je oblast bukvalno bilapokrivena stablima pomorandži, plantaža je bila pored plantaže. Setio se da je jedna od Pakardovihfotografija prikazivala suncem obasjanu oblast. Fotografija je postala klasik, a na njoj se videlo da nazemlji ima više pomorandži nego na stablima i prikazivala je mnoštvo zrelih plodova na ivicitruljenja.

Pakard je slikao i Laguna Bič, ne sam grad (koji se sastojao od svega nekoliko kolibica tokomdvadesetih i tridesetih godina), nego zavoj peščane obale pored okeana. Na tom delu autoputa PacifikKoust bilo je vetrovito kao i u Pakardovo vreme, ali sada je tu bilo izgrađeno previše građevina, kaouostalom i u celoj južnoj Kaliforniji – mnogo benzinskih pumpi, prodavnica poklona i restorana kojisu se nagurali jedan pored drugog. Činilo se da je zakrčeni put sa četiri trake zamenio uzani put sadve trake. U sumrak, u drugoj polovini novembra, plaža je bila skoro pusta, dok su hladni talasi

udarali o pesak. Kada je Pakard fotografisao ovu oblast, ličila je na neosvojeni raj. Ali, kada bi seposmatrač malo bolje zagledao u Pakardov prikaz plaže Horizont, iz 1929, koji je najčešćereprodukovan, na kojem se videla nesavršenost fotografa, jasno se, u vidu dima koji kulja iz dimnjakateretnog broda, što je tipično za Pakardov rad, uočava bolan žal za vremenom koje prolazi.

Koltrejn je uspeo da pronađe mesto za parkiranje na aveniji Forest, naspram obale. Oko vrata jeokačio foto-aparat Nikon s jednim sočivom, duboko udahnuo i bacio pogled na svetla u umetničkimgalerijama duž ulice natkriljene krošnjama. Kada je otišao do kola kako bi uzeo primerak PakardovihOdsjaja grada anđela, odjednom je osetio nesvesticu i skoro je pao preko sedišta. Osetivši bol nalevoj strani, zgrabio je volan, još jednom duboko udahnuo i ispravio se. Znoj mu je rashladio lice.

Ovo verovatno nije dobra ideja, rekao je sebi. Pravo je čudo da se nisam onesvestio dok samvozio ovamo. Trebalo bi da sam u krevetu, a ne da se guram sa nepoznatim ljudima na koktelu.

Ne, pomislio je, osećao se kao da ima više od trideset i pet godina. Moram da počnem iz početka.

5.

Prijem se iz rustične galerije Sanset preneo na ulicu. Koltrejn je hodao pored pomodno odevenihparova sa skupocenim nakitom, savršenom šminkom i frizurama. Nije se obazirao na poglede upućenenjegovim patikama. Galerija je bila prepuna ljudi koji su govorili sa pseudoengleskim akcentom.Mnogima od njih su usne bile tako stisnute da je izgledalo da im se vilica grči. Pijuckali sušampanjac iz visokih, dugačkih čaša. Koltrejna nije zanimalo gde se nalazi bar. Čuo je muziku izprikrivenih zvučnika, bio je to CD gudačkog kvarteta, ali nije bio siguran, jer su ljudi i suviše glasnorazgovarali. Jedino do čega mu je bilo stalo bile su Pakardove fotografije. I pre nego što je uspeo dase kroz gužvu probije do njih, bilo je očigledno da je najveći broj fotografija zapanjujuće dobar.

Štiteći levu stranu tela, uspeo je da dođe do najbližeg zida s fotografijama i osetio je kako u njemuraste uzbuđenje kada je shvatio da nijednu nije ranije video. Svaki put je kartica, koja je stajalapored fotografija, ukazivala na to da je svaka od njih bila iz Pakardove lične zbirke. Datumi na njimabili su iz pedesetih, pa do devedesetih godina, i stavljali su na znanje da se Pakard nije odrekaofotografije u poznim godinama. Jednostavno, nije dozvolio javnosti da ima uvid u njegov rad.Koltrejnovo oduševljenje se pretvorilo u očaj kada ga je pogodila snaga fotografija. Drugi deoPakardove karijere isticao je propadanje koje se samo naslućivalo u njegovom ranom radu. Svakafotografija bila je posvećena propadanju: mrtav galeb zarobljen u izlivenoj nafti, izgladnelo dete kojejede smeće, požar koji uništava višespratnicu vrednu više miliona dolara, a koja je, što je bilosmešno, bila smeštena na vrhu brda iznad Los Anđelesa.

Zgađen onim što je video, Koltrejn se probio do drugog zida, zaboravivši na ljutite poglede kojesu mu ljudi upućivali dok se probijao između njih. Naredne fotografije uznemiravale su još više –policajci stoje pored leša žene u jednoj uličici, pitbul u kavezu reži na decu koja ga bockajuštapovima, čovek napada drugog čoveka tokom nemira. Fotografije su bile crno-bele kako bi seistakle njihove senke i ledena ukočenost. Jedino što je nedostajalo bila je fotografija ispremetanihskeleta koje sa zemlje podiže bager. Krećući se unazad, ne želeći ništa drugo nego da ode odatle,Koltrajn je osetio da su mu noge udarile o uspravan metalni krug sa osovinom. Skoro je pao na leđapreko tog kruga, međutim, na vreme je održao ravnotežu i osetio se posramljeno kada je shvatio da jeudario o invalidska kolica.

Brzo se okrenuo. „Veoma mi je žao. Nisam...” Izvinjenje mu je zastalo u grlu kada je prepoznaoosobu u kolicima.

Randolf Pakard je bio iscrpljen, ali još je postojala neverovatna sličnost sa fotografijamasnimljenim kada je bio u naponu snage. Iako je bio u invalidskim kolicima, videlo se da je visok.Visinu mu je isticala mršavost. Njegovog prepoznatljivog pramena na čelu nije bilo, od njega je ostaosamo sedi čuperak, ali je i pored toga bio prepoznatljiv. Oči, kojima je prosto hipnotisao, bile su joštamnije, lice mu je bilo uže, nos još više nalik na zakrivljenu oštricu. Ali uprkos tome što je propao,što je imao staračke pege i uprkos tome što mu je omlitavela koža jedva pokrivala lobanju, bio je to,bez greške, Pakard.

„Zahvaljujem, ova stolica je zauzeta”, nakašljao se Pakard, kao da mu je pesak zastao u grlu.„Izvinjavam se. Trebalo je da gledam kuda idem”, rekao je Koltrejn. „Jesam li vas povredio?”„Istina nikada ne boli. Recite mi šta mislite o mojim fotografijama.”Koltrejn je bio iznenađen. „One su, uh...”

„Očigledno, neopisive.”„... impresivne.”„Kako ste to izgovorili ne zvuči mi kao kompliment.”Koltrejn je odlučio da bude taktičan. „Tehnički su savršene.”„Tehnički?” Pakard se još snažnije nakašljao, ali i dalje nije mogao da se dobro iskašlje. „Taj

foto-aparat koji vam je oko vrata – je li to iz pomodarstva? Nemojte mi reći da ste fotograf.”„Jesam.” Koltrejn je postao odlučniji. „Jesam, ja sam fotograf.”„O, dobro onda. Znači vi ste fotograf. Šta vam se ne dopada na ovim fotografijama?”Koltrejn je osetio gorčinu u stomaku. „I suviše su mračne za moj ukus.”„To je činjenica.”„U stvari, ako želite da govorite o činjenicama, gadne su.”„Gadne?”„Bilo mi je važno da dođem ovamo. Bila mi je potrebna nada, a ne očajanje.”Pakard nije rekao ništa na trenutak, samo je zadržao oči uokvirene borama na Koltrejnu, a onda je

klimnuo. „Pa, čestitam.”„Izvinite?”„Tražio sam istinu. Jedina ste osoba u ovoj prostoriji koja mi ju je pružila. Šta to držite?”„Jednu od vaših zbirki.”„Doneli ste je da biste dobili autogram?”„To mi je bila namera.”„A sada niste sigurni.”„Tako je.”„Zaista ste fotograf?”Koltrejn je klimnuo glavom.„Onda mi recite istinu još jednom. Zašto ste postali fotograf?”Koltrejn je krenuo. „Više vam neću dosađivati.”„Postavio sam vam pitanje. Brzo. Ne razmišljajte o njemu. Odgovorite mi. Zašto ste...”„Da bih zaustavio vreme.”„Zaista?” Pakardove upale oči su ga proučavale. „Kako se zovete?”„Mičel Koltrejn.”„Mičel...” Pakard se usredsredio, a onda ga je bolje pogledao. „Da, poznat mi je vaš rad.”Koltrejn nije mogao da oceni da li je to zvučalo isto kao i kada se stane u pseće govno.„Recite mi, zašto želite da zaustavite vreme?” , Pakard je bio uporan.„Sve se raspada.”„A središte ih ne može zadržati? Nisam znao da ima onih koji čitaju Jejtsa.”„A ljudi umiru.”„Kako istinito.” Pakard se ponovo nakašljao, ovoga puta bolno.Odjednom se srdačan muškarac, u odeći jarkih boja, probio kroz gomilu. „Tu si, Randolfe. Svuda

sam te tražio.” Imao je preko četrdeset godina, višak kilograma, zajapureno lice, prosede brčiće iodeću vrednu nekoliko hiljada dolara. „Moraš obavezno da upoznaš neke ljude koji su upravo došli.”Muškarac je zgrabio Pakardova kolica za zadnji deo. „Izvinite. Malo mesta, molim vas.”

„Samo trenutak.” Pakardov nečujni šapat imao je u sebi neverovatnu snagu. Pokazao je Koltrejnuda priđe. „Izvolite moju vizitkartu. Želeo bih da sutra dođete na ručak. Tačno u jedan. Ponesite knjigu.Potpisaću vam je.”

Pakard je otišao.

6.

Pa, šta sam očekivao, zapitao se Koltrejn dok se probijao kroz gomilu kako bi otišao sa prijema. OkoRandolfa Pakarda bilo je mnogo tajni, a u svemu što je Koltrejn o njemu pročitao samo je jedno bilojasno: njegova ličnost. Čak i prema biografu koji je imao najviše simpatija prema njemu, Pakard jebio ohola osoba. Njegov arogantan stav se objašnjavao na razne načine, između ostalog, kaoposledica toga što su ga razmazili bogati roditelji čije je bogatstvo nasledio u šesnaestoj godini,nakon njihove pogibije na jedrenju. Takođe, njegova oholost se tumačila i kao zapovedničko vladanjegenija čiju su osetljivost neprekidno ugrožavali ljudi iz njegovog okruženja.

Šta god da je bio uzrok, Koltrejn ga je u potpunosti osetio. Ljut, napustio je umetničku galeriju,osećanja su mu odvratila pažnju tako da nije primetio da se vreme promenilo, sve dok nije došao domesta gde je parkirao svoj ševrolet blejzer, u blizini mesta gde su se ukrštali južnoobalski autoput iautoput Forest. U drugoj polovini novembra u šest sati posle podne, mrak je bio prirodna pojava. Aline ovakav mrak. Preostala svetlost sunca, koje je zašlo, trebalo bi da bude vidljiva na horizontuokeana; uprkos uličnom osvetljenju, trebalo bi i zvezde da počnu da sjaje. Ali, nebo je sada bilopotpuno crno, a horizont se nije mogao razlikovati od okeana boje mastila. Vetar ga je šibao poobrazima, nabacujući pesak sa obale. Prve kapi kiše su mu pale na vetrobran i on je požurio daotključa auto i uđe.

Za oko dvadeset minuta, dok je klizavim, osvetljenim putem br. 405 išao na sever, u Los Anđeles,oluja je dostigla vrhunac. Činilo mu se da će ga zbrisati. Iako bi zbog saobraćaja koji je usporila kišaobično bio razdražljiv, osetio je čudno zadovoljstvo dok je samo gledao kroz staklo, pored uključenihbrisača. Pustio je jednu od svojih omiljenih kaseta i slušao Bobija Darina kako srceparajuće peva’Devojku koja je otišla’. Dok se divio Darinovom savršenom stilu izražavanja, prisetio se da skoroniko nije lepo govorio o Bobiju Darinu kao ljudskom biću. Zbog problema sa srcem, Darin je znao daverovatno neće živeti duže od trideset godina. Osetivši pritisak ograničenog vremena, posvetio sekarijeri, za koju niko nije mario. Okrenutost sebi nije počela da ga određuje. Nije ni okrutnost.Talenat, činilo mu se, nije garantovao veličanstvenost. Razmišljajući o tome, Koltrejn je ovo očitopovezao sa Randolfom Pakardom: verovatno nije dobra ideja upoznati svog idola.

7.

Koltrejnovi farovi su, kroz oluju, osvetlili crveni BMW koji je pripadao Dženifer, parkiran kodograde ispred njegove kuće u gradu. To ga je uznemirilo. U kancelariji je ostavio poruku Dženifer daneće biti kod kuće. Zašto je, i pored toga, svratila? Zabrinut da bi njih dvoje ponovo mogli imatiproblema, pritisnuo je dugme na daljinskom upravljaču za otvaranje garaže, uvezao vozilo i isključiomotor. Nakon nekoliko sati slušanja neskladnog zvuka dobovanja kiše po krovu auta, nepomično jesedeo, iscrpljen, i osluškivao tišinu. Onda je ponovo pritisnuo dugme na daljinskom upravljaču iizašao iz vozila. Uprkos buci koju su, dok su se spuštala, pravila vrata garaže, čuo je zvuk još jednihvrata, onih na vrhu stepeništa. Svetio iz kuhinje doprlo je dole.

„Mič?”Kada se Dženifer pojavila iznad njega, video ju je kroz zamišljen foto-aparat čije je sočivo

uvećavalo ovu sliku. Činilo se da njena plava kosa, nalik na oreol, isijava svetlost iza nje. Nosila jesive, široke pantalone i tamnoplavu rolku. Na usnama joj se video ruž bledonarandžaste boje.

„Jesi li dobro?” Krenula je ka njemu i sišla niz nekoliko stepenika.„Zar ti pomoćnik nije dao moju poruku?”„Poruku?” Dženifer je izgledala zbunjeno. „Ne. Nisam bila u kancelariji celo poslepodne. Kada

sam najzad imala vremena da se javim u kancelariju, moj pomoćnik je već otišao.”Koltrejnu su se opustila ramena. U pitanju je bio običan nesporazum. Neće biti kao ranije. Uhvatio

se za ogradu i krenuo uz stepenice ka njoj.„Zabrinula sam se kada sam videla da te nema”, rekla je Dženifer. „Onda sam, naposletku,

primetila otvoren časopis na tvom kuhinjskom stolu. Kada sam videla članak u pregledu događanja,vreme i datum Pakardove izložbe, shvatila sam kuda si otišao.”

„Ako ikada odlučiš da napustiš posao u časopisu, bila bi neverovatno dobar detektiv.” Koltrejn jezatvorio vrata od kuhinje. „Pitala si jesam li dobro. Nisam.” Pomilovao ju je po kosi i poljubio je,ruž na usnama je imao ukus kajsija. „Bio sam budala. Trebalo je da ostanem kod kuće. Sa tobom.”

Od komplimenta, Dženiferine plave oči su bile bistre kao Karipsko more kada se sunce pomoli izaoblaka. A onda ju je nešto drugo, što je rekao, nateralo da se namršti. „Zašto si sebe nazvaobudalom?”

„Recimo da susret sa Randolfom Pakardom nije izgledao onako kako sam se nadao da će biti.”„Imaš neverovatno visoke standarde.”Njena primedba ga je zbunila. „Divio sam se njegovom radu od kada sam bio dovoljno star da

razlikujem dobrog od lošeg fotografa.”„Ne znam onda šta bi više hteo. Od svega što sam do sada čula, stvari nisu mogle biti bolje.”„Od svega što si čula?” Koltrejn je podigao obrvu.„Pakard je zvao pre petnaest minuta.”„Šta? Šališ se.”„Uzeo je tvoj broj iz adresara fotografa koji imamo u redakciji. Mislio je da si se do sada vratio.

Kada sam mu rekla da nisi, pričao mi je o tebi. Veoma si ga impresionirao.”Koltrejn je imao nestvaran osećaj od kog mu se zavrtelo u glavi.„Rekao je da odavno nije upoznao nekoga ko je tako iskren kao ti. Šta li si mu rekao?”Koltrejn se spustio na kuhinjsku stolicu. „U stvari, uvredio sam ga.”

Dženifer je zinula od čuda.„Rekao sam mu da mislim da su mu fotografije na izložbi ružne.”„Ti očigledno znaš kako da stekneš prijatelje i utičeš na ljude.”„Veruj mi, nisam preterao kada je reč o tim fotografijama. Ružne su kao i one koje sam ja snimao.”„A one koje si skinuo sa zida?”Koltrejn se okrenuo ka dnevnoj sobi. Tokom dana je skinuo sve svoje uramljene fotografije.

Naslovna strana koju mu je dao časopis Tajms, na kojoj se vidi američki vojnik kako kašikom hraniizgladnelo dete u Somaliji, dve slike koje su se našle na naslovnim stranama Njuzvika (jedna od njihje prikazivala udovicu kako kleči i jednom rukom grli svoju mrtvu ćerku, a drugom mrtvog muža,nakon raketnog napada u severnom Izraelu) i fotografiju Asošiejted presa koja je mnogo putaumnožena, a na kojoj se vidi prvi nalet američkih helikoptera u invaziji na Panamu. Ovi i ostaliuzbudljivi vrhunci njegove karijere sada su se nalazili na polici u ormaru. „Dovoljan je jedan usranifotograf da bi prepoznao drugog.”

„Verovatno zato želi da sa tobom radi na projektu”, rekla je Dženifer.Koltrejn nije bio siguran da je dobro čuo. „Da radi na projektu sa...”„Kaže da poznaje tvoj rad i misli da je impresivan.”„Ovo izmišljaš.”„Uopšte ne izmišljam. Ali, rekao je da ćeš ti uložiti najviše napora na tom projektu. On će ti davati

savete i originalne fotografije za foto-esej u časopisu Južna Kalifornija.”„O čemu mi to govorimo?„O njegovom čuvenom serijalu kuća u Los Anđelesu iz dvadesetih i tridesetih godina.”Koltrejn se ispravio. Taj serijal od dvadeset fotografija bio je pravo remek-delo. Pakardov opis

različitih stilova gradnje u potpuno odvojenim delovima, građevinski još nepretrpanog grada, nesamo da je bio opčinjavajuće lep, nego se činilo da žali za predstojećim gubitkom nevinosti koju jeslavio.

„Pakard misli da bi ih ponovo trebalo uraditi”, rekla je Dženifer. „Idi do mesta gde su se nalazilete kuće. Nađi ista mesta gde je on postavio svoj foto-aparat. Izaberi iste uglove. Snimi ono što sesada tamo nalazi. Kaže da je dugo razmišljao o nastavku serijala, ali sada se ne oseća dobro da bimogao to da uradi.”

„Sve što traži od mene jeste da budem njegov pomoćnik?”„I više. Čak i kada bi mogao da snimi fotografije, on kaže da ne bi želeo. Slaže se sa tvojim

mišljenjem u pogledu svojih nedavnih dela – više ne može da vidi lepotu. Nada se da ćeš možda ti,ako slikaš ta ista mesta, posle toliko godina, uspeti da pronađeš lepotu koju on ne može da pronađe.”

„Neka sam proklet.”

8.

U neko doba noći, Koltrejn se probudio i potražio ju je. Njegove usne su dotakle njene, a kada jepoželeo da se okrene na stranu u koju je bio ranjen, trgao se od bola. „Lezi mirno”, prošaptala je.„Pusti mene da sve uradim.” Osetio je toplinu njenog tela kada se naslonila na njega i ljubila ga uvrat. Zadrhtala je kada ju je pomilovao po grudima. Lebdeo je. Plovio. Bol je nestao. Baš kao ivreme.

9.

„Nikada nije trebalo da se rastanemo”, rekao je.Lampa na stočiću kraj kreveta bila je upaljena. Upravo su se vratili iz kupatila. Naga, Dženifer je

sela pored njega na krevet, savivši noge ispod sebe.„Nisam ti dala drugi izbor”, rekla je.Njegove smaragdnozelene oči su je proučavale. „Nisam dovoljno obraćao pažnju na tebe.”Odmahnula je glavom. „Oboje znamo istinu. Opterećivala sam te dok se nisi povukao.” Gledala je

u svoje rake. „Postoji nešto što ti nikada nisam rekla.”Koltrejn se namrštio i zapitao se na šta cilja.„Ovo mi je teško da kažem... Ranije sam bila udata.”Iznenađeno je okrenuo glavu.„Pre deset godina. Kasnije sam otkrila da se tucao sa mojom najboljom prijateljicom noć pred

naše venčanje. To se dogodilo nakon što sam otkrila da je tokom našeg braka, koji nije dugo trajao,kraće od godine, tucao svaku ženu koju je mogao.”

„Zašto mi, do vraga, nisi to rekla?”„Ne osećam se prijatno kada o tome pričam. Cela priča je dokaz da sam bila budala.”„Ali zašto se oženio tobom ako nije imao nameru da ti bude veran?”„Rekao mi je da me voli.” Dženifer se rugala samoj sebi. „Bog sveti zna da sam ga volela. Mislim

da mu je to što je bio oženjen mnome dalo šansu da igra svoju ulogu i ima objašnjenje zašto nijemogao da se oženi tim ženama. Bila sam sasvim spremna da mu ponudim dom, spremam hranu i nedosađujem kada bi rekao da mora do kasno da radi i kada nije bio kod kuće.”

„Ne mogu ti reći koliko mi je žao.”„Ne onoliko koliko je meni. Poenta je u tome što posle toga nisam mogla da verujem muškarcima.

I dalje sam sumnjala da svako ko bi se zainteresovao za mene, u stvari, pokušava da me iskoristi.”Dženifer se ugrizla za usnu. „Pretpostavljam da je to drugačiji način da kažem da nisam verovala dabih nekom muškarcu mogla biti dovoljno posebna, a da on ne pogleda drugu ženu. I tako...” Slegla jeramenima mireći se sa sudbinom. „Preterivala sam. Želela sam da me voliš na nemoguć način. Ali,kunem se da se to neće ponovo dogoditi. Časna reč. Neću ti postavljati zahteve.”

„Trebalo je da mi za to kažeš ranije. To mi pomaže da razumem mnoge stvari.”„Zato ti to kažem sada. Jednom sam te izgubila, Mič. Ne želim da te ponovo izgubim.”

10.

Pakardova kuća se nalazila u Njuport Biču. Koltrejn je, koristeći Tomasov vodič, otišao do velikegospodske kuće, sagrađene u španskom stilu, koju je delimično sakrivao visoki zid na kojem su senalazili reljefni elementi. I kuća i zid su bili svetloljubičaste boje, u dobroj meri izbledeloj od sunca,iako su se od petka uveče zadržali olujni oblaci i bojili sve u sivo. Vozeći se kroz otvorenu, gvozdenukapiju, Koltrejn je video barice oko pukotina na asfaltu kojim je bio pokriven prilaz kući. Grmlje jetrebalo potkresati. Plodovi avokada su trulili na zemlji.

Debeli muškarac, u odeći jarkih boja, koji je na prijemu odvezao Pakardova kolica, otvorio jevrata. Izgledao je kao da je imao tešku noć. Crveni sportski sako odgovarao je boji njegovih debelihobraza. Činilo se da su mu prosedi brkovi gurnuli usta dole. Držao je napola popijenu čašu nečega zašta je Koltrejn mislio da je Krvava Meri. „Uveren sam da ovo nije dobra ideja”, promrmljao jemuškarac.

Koltrejn nije mogao da zaključi da li je mislio na to što je popio ručak ili pozvao Koltrejna dauđe.

„Teško je podneo prijem”, rekao je muškarac.„Nisam mogao pretpostaviti. Činilo mi se da je u dobroj formi.”„Jer je bio pripit? Tada je najosetljiviji.” Muškarac je prebacio piće u levu ruku i pružio mu

desnu. Ruka mu je bila hladna od leda u čaši koju je držao. „Dankan Rejnolds.”„Mič Koltrejn.”„Znam. Mudra preporuka. Dobro obratite pažnju na njega. Nemam nikakvu predstavu šta je ovoga

puta naumio.”Kada se Koltrejn namrštio, Dankan se takođe namrštio. „O čemu se radi?”„Pretpostavljam da nisam navikao da me nečiji prijatelj upozorava na drugog prijatelja. Bar ne

tokom prvog razgovora.”„Prijatelj?” Dankan je spustio bradu, stvorivši bore na podbulom vratu. „Mislite da smo Randolf i

ja prijatelji? Blagi bože, ne. Ja sam njegov pomoćnik. Glavni kuvar i osoba koja ispira boce.Njegova privatna medicinska sestra.”

Negde u kući se čulo zvono.„Ne bih ga pustio da čeka”, rekao je Dankan.Tokom ovog razgovora vrata su bila otvorena. Sada, kada ih je Dankan zatvorio, a Koltrejn ga

pratio kroz zvučno izolovani hodnik, shvatio je da je unutra mračno. Guste zavese su prekrivaleprozore u nekoliko zamračenih soba pored kojih je prošao. U poređenju sa njima, poslednja soba jeprigušivala slabu svetlost, a izgledala je skoro osvetljena. Nameštaja je bilo veoma malo, što ga jeiznenadilo – nekoliko mekanih stolica, stočić za kafu i sofa na kojima su se videli tragovi vremena.Na zidovima nije bilo ničega. Draperije su bile razdvojene, ali se između njih nisu nalazile čipkanezavese. Pored zida s prozorima, probijala se siva dnevna svetlost, koja je otkrivala travnjak pokrivenlišćem. Iza toga se nalazila jahta privezana za dok. I jednom i drugom je bilo potrebno održavanje.Čak je i voda izgledala prljavo.

Koltrejn je čuo tih, šištav zvuk. Prvo je pomislio da zvuk dolazi od akvarijuma, ali kada jepogledao po sobi i usredsredio se na Pakarda koji je sedeo u kolicima, kraj kamina, Koltrejn jeprimetio plastične cevčice u starčevim nozdrvama, povezane sa cevi koja je vodila do male boce s

kiseonikom u zadnjem delu kolica. Činilo se da se Pakard davi u zelenoj, svilenoj pidžami i istomtakvom kućnom mantilu. Uzano lice je delovalo još uže nego prethodne večeri, oči su mu bile mutne,seda kosa proređena, a koža umrljana braon flekama. Kada se nakašljao, videlo se da su teškoće kojesu mu zadavale probleme na prijemu otklonjene. Njegov trenutni problem bio je šlajm.

Koltrejn je diskretno gledao u stranu dok je starac koristio maramicu. „Da dođem drugi put...”„Gluposti”, promuklo je odgovorio Pakard. „Pozvao sam vas na ručak.”Pošto ga je jedva čuo, Koltrejn se primakao.„Retko koga pozovem u kuću.”Sada je Koltrejn bio toliko blizu da je mogao da ga dodirne, da je hteo. U Pakardovom prisilnom

šaputanju, postojala je neka čudna intimnost.„A ja nikada ne menjam odluke koje donesem.” Uz teškoće, starac je pročistio grlo. „Plašim se i

da moj apetit više nije onakav kakav bi trebalo da bude.” Kiseonik je i dalje tiho šištao. „Ovo je bezsumnje zbog nečega što sam pojeo prošle noći, na prijemu. Nadam se da vam neće smetati ako nebudem jeo sa vama.”

„Pošto se ne osećate dobro, zašto ne bismo to obavili drugi put?”„Neću ni da čujem za to. Dankane, donesi našem mladiću nešto za jelo. Želite li nešto posebno?”„Biće dovoljan sendvič. Bilo šta.”„Mislio sam na nešto bolje od sendviča.” Pakard je podigao smežuranu glavu. „Ako je dom

perinjon dovoljno ohlađen, Dankane, hoćeš li ga doneti sada?”Dankan je nazdravio čašom Krvave Meri i otišao.

11.

U sobi je bilo tiho, čulo se samo šištanje kiseonika. Razlika između ovog razgovora i onog odprethodne večeri bila je još očiglednija. Koltrejn je shvatio da Pakard ne samo da je bio našminkanna prijemu, nego je bio i pod uticajem neke droge. Droga ga je sigurno i dovela do ivice. To jeobjašnjavalo zašto mu je jačina glasa bila u potpunoj suprotnosti s načinom na koji je govorio naprijemu.

„Vidim da si doneo zbirku da je potpišem. O kojoj zbirci je reč?”„Odsjaji grada anđela.”Pakard je zvučao neobično tužno. „Ta mi je oduvek bila omiljena. Kako si, do đavola, uspeo da

pronađeš primerak? Bila je retka. I vrlo skupa.”„Proveo sam mnogo vremena pretražujući prodavnice koje prodaju retke knjige.”„Sasvim sigurno.” Pakard je uzeo ogromnu knjigu i nalivpero koje mu je pružio Koltrejn. Kada je

okrenuo naslovnu stranu, nežno je išao tankom rukom duž stranice. „Ja sam ostario. Ovaj papir,najfiniji koji sam mogao naći, ostao je isti, kao u vreme kada je knjiga štampana 1931. Pre celogjednog života.”

Nostalgično odmahujući glavom, otvorio je nalivpero i skupio snagu da na papiru ostavi potpisispisan krasnopisom.

„Evo.” Izgledao je vragolasto dok je vraćao nalivpero i knjigu. „Sada je ovaj primerak još ređi ijoš skuplji. Dok držite to nalivpero, pitam se da li biste mi uzvratili uslugu i potpisali mi nešto.”

Koltrejn nije shvatio. Zbunjen, posmatrao je kako Pakard poseže u torbu, koja se nalazila sastrane, i vadi primerak Kroz nepoznato sočivo, jedine Koltrejnove zbirke fotografija, koja je sadržalaslike iz ratnih oblasti.

„Vi zaista poznajete moj rad”, rekao je začuđeno.„Fotograf koji je osvojio Pulicerovu nagradu sigurno ima načina da privuče moju pažnju”, rekao

je Pakard. „Veoma ste dobri.”„Hvala vam.” Koltrejnov glas je bio promukao. „To što takav kompliment dolazi od vas, znači mi

mnogo.” Uspeo je da mu ruka ne zadrhti kada je potpisivao knjigu. „Ali želeo bih da sam posvetiosvoj rad nečemu drugom, osim ratu i bolu. Često sam se premišljao.”

„Onoga dana kada budete zadovoljni svojim radom, tada ćete prestati da budete dobar fotograf”,rekao je Pakard.

Starac se iznenada zakašljao.Kašalj se zabrinjavajuće pojačavao.„Mogu li nešto da...”„Ne.” Pakard se naprezao da govori kroz maramicu koju je držao na ustima.Koltrejn se osećao bespomoćno, želeo je da ga potapše po leđima, ali se plašio da je starac toliko

slab da bi ga mogao povrediti.Najzad, Pakard se uspravio. „To je zbog vremena. Hladnoće u vazduhu. Nije trebalo da izađem

sinoć.”„Zašto ste onda to uradili?” Osorni glas je bio Dankanov. Ušao je s kofom leda, čašama za

šampanjac, belim peškirom i bocom dom perinjona.„Da bih se podsetio kako su ljudi slepi”, rekao je Pakard. „Jedina osoba koja je priznala da su

moje poslednje fotografije loše jeste ovaj mladić ovde.”„Ostali su verovatno bili samo ljubazni.” Dankan je otvorio šampanjac i nasuo ga Koltrejnu u

čašu.„To gospodina Koltrejna i dalje čini jedinom verodostojnom osobom na prijemu.”„Osim mene. Ja vam uvek kažem ono što mislim.” Dankan je stavio bocu u kofu sa ledom i peškir

oko nje.„A šta sada planiraš?”„Da pripremim ručak.” Dankan je izašao, dok su mu usne jedva prikrivale osmeh.Koltrejn je osetio kako mu mehurići šampanjca dodiruju vrh nosa kada je uzeo gutljaj.„Vidim da ste doneli i...” Pakard je pokazao na Nikon koji je visio Koltrejnu na ramenu. „Rekli ste

’da bih zaustavio vreme’.”Promena teme zatekla je Koltrejna.„Pitao sam vas zašto ste postali fotograf. To je bio vaš odgovor. Onda ste dodali ’Stvari se

raspadaju... A ljudi umiru’.”„Tako je.”„Ko?”„Izvinite?”„Ko je umro?”

12.

Koltrejn je pogledao u pod.„Neprijatno vam je zbog mog pitanja?”„... Da.”„U mojim godinama, otkrio sam da uštedim vreme”, Pakard je zastao da bi došao do daha, „ako

pitam nove poznanike da mi ispričaju najvažnije što treba da znam o njima.”„Mnogi ljudi ne vole da ih podsećaju na najvažnije stvari o njima”, rekao je Koltrejn.Kiseonik je šištao.„Je li u pitanju sestra?”Šampanjac mu je odjednom bio ljut.„Brat?”Koltrejn je spustio čašu. „Moja majka.”„Razumem.”„I moj otac.”„Dok ste bili mladi? I moji roditelji su umrli kada sam bio veoma mlad. Nedaleko odavde. U

nesreći na jedrenju nedaleko od Santa Kataline.”„Da, kada vam je bilo šesnaest godina.”Pakard nije bio iznenađen što Koltrejn poznaje svaki detalj iz njegovog života.„Moji roditelji su umrli kada mi je bilo jedanaest godina”, rekao je Koltrejn, „iako su, u

stvarnosti, oboje bili mrtvi mnogo pre toga – bilo je potrebno nekoliko godina da sve dođe na svoje.”Pakard se namrštio.„Otac mi je pretukao majku.”Pakard se nije pomerio, nije ništa rekao. Da je reagovao na bilo koji način, Koltrejn bi odmah

prestao da priča. Činilo se da je Pakard osetio Koltrejnovu podvojenost. Starčevo prisustvo je skorohipnotisalo. Dok je tišina, u kojoj se samo čulo šištanje kiseonika, vladala, Koltrejn je otkrio da želida nastavi priču.

„Moj otac nije pretukao majku zato što je bio pijanica ili zato što je brinuo zbog svog posla, nitizbog bilo kog drugog objašnjenja koje se ponekad može čuti. Nikada ga nisam video da pije. Uspešnoje vodio posao, imao je lanac radnji za hemijsko čišćenje, koji se svake godine širio. Verovatno jebio u pitanju pritisak na poslu o kojem ja nisam ništa znao. Ili je možda njegov otac voleo da tučenjegovu majku. Verovatno je zato to učinio. Možda je mislio da je to normalno. Na trenutak, i ja sampomislio da je to normalno. Mislio sam da otac svakog deteta tuče...”

Koltrejn je imao osećaj da se vraća kroz vreme. Trepnuo je, izašao iz zanosa i podigao čašušampanjca. Bez obzira na to koliko su šampanjac uprljale njegove uspomene, ispio je veliki gutljaj.Osetio je čudnu potrebu da nastavi da objašnjava, kao da bi Pakard, više od bilo koga na svetu,razumeo.

„Jedne večeri, nakon što je otac ostavio majci da odradi izuzetno veliki deo posla prekovremeno,učinio je nešto što nikada ranije nije – udario je mene. Izbio mi je jedan zub. Narednog jutra, rekao jeda mu je zaista žao, da se to neće ponovo dogoditi i da bi trebalo da kažem učiteljici da sam pao sabicikla i tako udesio lice. Zaklinjao se u Boga da će mi nadoknaditi to što me je povredio. Onda seodvezao na posao. U trenutku kada je njegov auto skrenuo za ugao, majka je pojurila sa mnom na

sprat i pomogla mi da ubacim svoju odeću u dva kofera. Onda je napunila dva kofera svojomodećom. Sećam se kako je sve vreme uplašeno gledala kroz prozor spavaće sobe, plašeći se da bi semoj otac mogao vratiti.”

Koltrejn je proučavao mehuriće u čaši šampanjca. Činilo se da su veći. Ponovo se vratio uprošlost. „Mora da je to dugo planirala. Vrata garaže bila su zatvorena dok je ona stavljala kofere uauto – kako susedi ne bi videli. Onda smo se odvezli do banke. Nakon toga, odvezla nas je naautobusku stanicu i ostavila me da čekam sa stvarima dok ona ne ostavi auto na nekom drugom mestu– na železničkoj stanici. Kako mi je kasnije rekla, to je uradila kako bi moj otac pomislio da smovozom otišli iz grada. Vratila se na autobusku stanicu sat kasnije, a naredne tri godine smo bili ubekstvu, zaustavljali smo se nakratko u gradovima širom zemlje gde je mama radila bilo koji posaokoji je mogla da nađe dok ne bi uštedela dovoljno novca da nastavimo da bežimo. Kasnije sampregledao put koji smo prešli. Iz Nju Hejvena u Konektikatu otišli smo u Trenton u Nju Džersiju,potom u Harisburg u Pensilvaniji, pa Jangstaun u Ohaju, sledila je Sedalija u Misuriju, pa Bulder uKoloradu, Flagstaf u Arizoni i najzad Los Anđeles.”

Pošto je ožedneo, popio je šampanjac i dosuo sebi još jednu čašu, mada je mogao uzeti i vodu.„Nastavili smo da menjamo imena. Majka mi je rekla da je tražila samo poslove gde su je isplaćivaliu gotovini, kao što je održavanje domaćinstava, zbog kojih nije morala da plaća porez ili da se uvladinim kompjuterima pokaže broj njenog socijalnog osiguranja. Rekla mi je da, ako ne budemoostavili nikakav pisani dokaz, ako ne budemo pokušali da stupimo u kontakt s prijateljima i rođacima,otac neće moći da nas pronađe. Još ne znam kako...” Koltrejnu se grlo steglo od emocija. „Jednogpopodneva, kada me je majka povezla iz biblioteke gde sam je, prema njenim uputstvima, uvek čekaoposle škole, dok ne završi posao, otišli smo na po kuglu sladoleda. Samo jednu, jer nismo mogli dapriuštimo dve. Onda smo ušli u autobus kako bismo se dovezli do prikolice u kojoj smo živeli. Kadasmo ušli, moj otac je sedeo na stolici za kuhinjskim stolom i slagao pasijans.”

„Miran, kakvog ga oduvek pamtim, ustao je, uzdahnuo, izvukao pištolj i rekao: ’Zajedništvo jeblisko pobožnosti’, a potom pucao mojoj majci u lice. Tek tako. Kada bi moj otac odlučio da uradinešto, bilo ga je teško zaustaviti. Imao sam osećaj da me je neko udario rukama po ušima. U glavi mije zvonilo, ali nekako mislim da sam čuo majku kako stenje kada je pala. Možda sam ja bio taj koji jestenjao. Osetio sam nešto mokro, lepljivo po celom licu. Sledeće čega se sećam jeste da je moj otacuperio pištolj u mene. Blago se namrštio, pogledao u majčino telo, pa ponovo u mene, odmahnuoglavom i razneo sebi mozak.”

Kada je Koltrejn prineo čašu usnama, shvatio je da ju je ponovo ispraznio. „Rekli su mi da godinudana nisam rekao ni reči.”

13.

Koltrejn se naprezao da nastavi. Snaga Pakardovog saosećajnog pogleda neverovatno ga jepodsticala na to. „Kada su moji baba i deda došli po mene u Los Anđeles, spakovali stvari koje smomajka i ja imali u prikolici, platili račune i uredili da tela budu prebačena u Konektikat i kada suuklonjene sve pravne prepreke i ja prešao da živim kod njih u Nju Hejvenu, nisam mogao da se setimkako mi je majka izgledala. Sate sam provodio naprežući se, krijući se u podrumu, pokušavajući dase setim njenog lica, ali sve što mi je dolazilo pred oči bila je krv koja se razliva kada ju je pogodiometak. Očajnički sam želeo da se prisetim njenog glasa, a sve što sam čuo u mislima bio je pucanj. Toje bila moja stvarnost, a ne ono što se dešavalo oko mene u kući babe i dede. Verovatno sam jeo ispavao, oblačio se i gledao televiziju, odlazio u školu, ali slike i zvuci s kojima sam se susretao bilisu u mome sećanju.

Nisam znao koliko je vremena prošlo. Na kraju, otkrio sam da je prošla godina kada sam čuonečiji plač u sobi iznad mene, dok sam bio u podrumu. Činilo mi se da se magla razilazi kada samizašao iz peći i krenuo uz stepenice, prateći jecaje kroz kuhinju do dnevne sobe, i otkrio na kraju daje to moja baka. Sedela je na stolici, nagnuta napred, s licem u šakama, i tako snažno jecala da su jojse suze cedile kroz prste i padale na prozirnu plastiku koja je štitila fotografije u albumu, otvorenomna stočiću za kafu.

Došao sam iza njene stolice i pogledao fotografije. Jedna od njih je bila snimljena na jakom suncu,tako da je sve izgledalo previše osvetljeno i grubo. Prepoznao sam ljuljašku, tobogan i klackalicukoje je neko postavio u krugu u kojem su se nalazile prikolice gde smo majka i ja živeli. Prepoznaosam i našu prikolicu u pozadini. Proučavao sam dečaka na ljuljašci i ženu koja ga je gurala. Nagnuosam se bliže, škiljeći sam proučavao ženinu dugu kosu boje peska, koja je lepršala na vetru. Gledaosam njen dugačak, tanak vrat i nežno lice, njen topao osmeh. Žena je nosila braon-belu košuljukonobarice, podignutih rukava. Donji deo košulje visio je preko farmerica. Činilo se da su joj košuljai farmerice prevelike, a to je isticalo krhkost njenog tela. Dok je gurala nasmejano dete, činilo se dase provodi kao nikada u životu.

Polako, postao sam svestan da je jecanje prestalo. Kada sam se okrenuo, video sam da je mojabaka spustila ruke i da me posmatra, lica natečenog od suza.”

„’To je moja majka’, rekao sam, prvi put posle godinu dana. ’Tako je izgledala. Sada se sećam’.”

14.

„Znači, postao si fotograf da bi pokušao da sačuvaš prošlost?”, upitao ga je Pakard.„Sadašnjost. Taj album i ostali albumi koje su imali moji baba i deda prikazivali su moju majku

kako odrasta i udaje se. Potom je odrasla i sa mnom. Onda me je držala, kupala i podizala me. Vremeje bilo nevažno. Postojala je na stranici. Na svu sreću, nisam pronašao nijednu fotografiju moga oca.Baba mi je rekla da je spalila sve njegove fotografije, sve vreme ga proklinjući. On je bio mrtav. Aline i moja majka. Još je bila živa na fotografijama.

Na nekim fotografijama je izgledala savršenije nego na drugima. Dok sam ih beskrajno proučavao,postao sam razočaran. Neke fotografije su bile blago zamućene. Ostale su imale ili previše ilipremalo svetla. Neke su bile i suviše zumirane, druge premalo. Neke nisu naglašavale ono što mi jebilo potrebno da vidim, sjaj u majčinim očima ili njene ruke. Nastavio sam da zamišljam bolje slike.Nastavio sam da se molim da su mogle biti bolje snimljene.”

„A naredni korak je podrazumevao da počneš da proučavaš fotografiju?”„Čuli ste priče o fotografima koji odlaze u nerazvijene oblasti gde domorodci ne dozvoljavaju

fotografima da ih slikaju, jer se plaše da će im foto-aparat uzeti dušu. Ne znam jesu li te priče istinite,ali ako jesu, domorodci nisu u pravu. Foto-aparat ne krade ništa. On daje: besmrtnost. To sam misliokada sam bio mladić. Želeo sam da uslikam svakoga koga sam upoznao, da ih upamtim sa žalošću iljubavlju – jer će jednog dana umreti. Ali ne na mojim fotografijama. Dokle god postoje mojefotografije, mislio sam, do tada će postojati i ti ljudi.”

„Želeo? Mislio? Neprekidno govorite u prošlom vremenu.”„Negde sam, tokom života, skrenuo. Počeo sam da snimam fotografije koje nisu proslavljale život,

nego su bile usmerene na umiranje. Počeo sam da dokumentujem očaj umesto nade.” Koltrejn jeodsečno odmahnuo glavom. „Više ne. Želim da slavim život.”

„Onda, svakako”, Pakard se bolno nakašljao, ”želim da fotografišete mene.”

15.

Kada je Dankan doneo poslužavnik sa šest vrsta kavijara, prozirna jajašca zlatne, crne, sive, braon,sivo-zelene i zelenkasto-crne boje, Koltrejna je njegov uvek spreman apetit napustio. Emocije nošenešampanjcem su mu stegle stomak. Pakard, u svakom slučaju, (umornih očiju i šapata koji je gušiošlajm) nije više imao snage da nastavi razgovor. Kada su se dogovorili o detaljima svog projekta,Koltrejn se oprostio i otišao.

Popodnevna svetlost je i dalje bila sumorna. Dok se vraćao u Los Anđeles, Koltrejn se borio siscrpljenošću koja ga je obuzimala. Stigao je u stan u 16.30 časova i još nije bio gladan. U stvari,plašio se da će se razboleti. Legao je na kožnu sofu i pokušao da analizira ono što mu se upravodogodilo i utonuo u nemiran san. U jednom trenutku, zazvonio je telefon, međutim, on se nalazio na isuviše mračnom mestu da bi odgovorio ili čuo da li je bilo ko ostavio poruku.

16.

„Jesi li me zvala sinoć?”, upitao je Koltrejn.Bilo je jedanaest sati u nedelju ujutro. Sedeo je sa Dženifer na uskom balkonu njenog stana s

pogledom na luku u Marini del Rej. Oblaci su i dalje bili sivi. Vetar je bio prohladan, a iako je nosiodžemper, Koltrejn je osetio da pomalo drhti. Ali, nije mogao da se oslobodi osećaja da lebdi. Rekaoje sebi da je svež vazduh sve što mu je potrebno da ga podigne.

Dženifer je odmahnula glavom. „Dogovorili smo se da ćeš otkriti kako ti ide kada si sam.”„Znači, nisi?”Dženifer je izgledala zbunjeno. „Sećaš li se, bilo je perioda kada sam te prečesto zvala?”„Samo sam se pitao. Sinoć, dok sam spavao, neko mi je telefonirao, ali nije ostavio poruku. Kada

sam jutros proverio telefonsku sekretaricu, lampica na njoj je svetlela. Imao sam mnogo porukatokom prepodneva – uglavnom reporteri i televizijski novinari koji su želeli intervju u vezi safotografijama iz Bosne. A, onda, na kraju, sve što sam čuo bilo je petnaest sekundi klasične muzike,potom se čulo klik.”

„To nisam bila ja”, rekla je Dženifer.Koltrejn je obrisao čelo i ohrabrio se gutljajem kafe, pržene na francuski način, koja se pušila.

„Reporter ne bi trebalo da se stidi da ostavi poruku.”„Pitaš se da li je to bio Pakard?”„To mi je palo na pamet.” Uprkos tome što je Koltrejn nosio naočare za sunce, svetlost se činila

izuzetno jakom. Škiljeći, gledao je jedrilicu čiji je motor brektao dok se probijala kroz krcatu luku kaizlazu iz marine.

„Verovatno je u pitanju moja priroda horoskopskog znaka Device”, rekla je Dženifer.„Šta misliš pod tim?”„Ovo je očigledno dogovoren posao, zar ne? Ti i Pakard ćete raditi zajedno za časopis?”„Pakard je obećao da će ti preko Fedeksa sutra poslati fotografije i potpisanu dozvolu za

objavljivanje”, rekao je Koltrejn.„Ali ako je Pakard taj koji ti je telefonirao sinoć, misliš li da je hteo da ti kaže da je promenio

mišljenje? Možda bi trebalo da ga pozoveš danas i potvrdiš dogovor.”„I da ga nateram da se zabrine da ću početi da mu smetam?”Dženifer je grickala donju usnu. „Da, ponekad ne znam kada je vreme da nekoga ostavim samog.”

17.

Dok je išao uza stepenice iz garaže i kada je ušao u kuhinju, Koltrejn je čuo glas kako ga doziva. Iakoje planirao da nastavi da se penje u mračnu komoru na drugom spratu, postao je napet, odmah jepromenio pravac kretanja i pogledao u dnevnu sobu.

Ulazna vrata su bila otvorena, iz dvorišta je unutra dopirala svetlost. Riđokosi čovek je postaviodve velike kartonske kutije jednu pored druge. Kao i Koltrejn, i on je imao tridesetak godina. Bledakoža mu je bila u suprotnosti sa pegama.

„Baš na vreme”, rekao je muškarac. „Potpisao sam prijem ovih kutija i doneo ti ih.”„Danijele.” Koltrejn se nasmešio. „Želeo sam da te pozovem, ali znam da u hitnoj pomoći radiš

noćnu smenu. Nisam hteo da te budim tokom dana.”„Zahvaljujem ti na tome. Ova nedelja je bila veoma naporna.”„Pretpostavljam da je nisam učinio ništa boljom kada sam pokucao na tvoja vrata u sredu ujutro.”„Dobro je što si to uradio. Trebalo je pobrinuti se za konce na tvojoj rani. Kako si sada?”„Dobro.”„Veruj u ono što vidiš. Podigni džemper i košulju.” Koltrejn je uzdahnuo i uradio kako mu je

rečeno.„Nije loše.” Danijel se sagnuo da pogleda izbliza. „Antibiotik koji sam ti prepisao sigurno deluje.

Imao si početak infekcije, ali crvenilo oko ivica rane je sada skoro nestalo. Imaš li temperaturu?”„Nemam.”„Dobro si građen, prijatelju. Ne verujem da bih preživeo ono kroz šta si ti prošao.”Koltrejn je slegao ramenima.„Potrudi se da uzmeš sve antibiotike. Pij mnogo tečnosti. Za dan-dva ću skinuti konce.”„Danijele”, Koltrejn je naročito naglasio narednu reč, „hvala ti.”„Nije to ništa.”„Ne, to je nešto. Uvek si tu kad zatreba.”„Šta si očekivao da ću uraditi – da ću ti reći da ideš, da sam upravo došao kući iz bolnice i da mi

je potrebno da se naspavam?”„Pravi si prijatelj.”„Nadam se da ti nije smetalo što sam doveo Dženifer. Niko drugi na čiju bih pomoć mogao

računati nije mi pao na pamet.”„Da mi smeta? Nimalo. Stvari se odlično odvijaju.”„Priznaj – nedostajala ti je. Nas troje smo se zaista sjajno provodili. Ako je Dženifer bila malo

naporna, to je bilo zato što joj je stalo.”„Ili se ja nisam dovoljno trudio.” Koltrejn je promenio temu. „Otkud ove kutije?”„Čovek iz agencije za iznajmljivanje limuzina se parkirao ispred tvoje kuće. Primetio sam ga kada

sam krenuo na preko potrebne fizičke aktivnosti.” Danijel se pljesnuo po nešto većem stomaku koji senazirao ispod njegove plave trenerke. „U kutijama mora da je zlato ili nešto slično – jer su priličnoteške. Momak koji ih je dostavio oklevao je da mi dozvoli da potpišem njihov prijem. Složio se samokada je primetio da imam ključ od tvoje kuće.”

„Isporuka u nedelju?”„Vozač je rekao da je čovek koji ih je poslao bio veoma uporan.”

„Na njima nema nalepnice. Je li vozač rekao ko...”„Randolf Pakard.”„Pakard?”„Zašto bi mi to ime nešto značilo?”Koltrejn je brzo objasnio kada je otvorio jednu veliku kutiju. Unutra, na vrhu ogromnog šuškavog

zamotuljka nalazio se koverat. Slomio je pečat na kovertu i u njemu pronašao rukom ispisanu karticu.

Verujem da znaš šta da radiš sa ovim. Zbunjen, Koltrejn je odgurnuo šuškavi zamotuljak, a njegova zbunjenost se pretvorila u

zapanjenost kada je unutra pronašao tronožac i crnu kutiju dimenzija trideset sa trideset centimetaračija su prednja i zadnja strana bile povezane mehom.

„Šta je to?’ upitao ga je Danijel.„Foto-aparat.”„Nikada nisam video foto-aparat koji izgleda kao minijaturna harmonika.”„Zovu ga foto-aparat za posmatranje.” Shvativši značaj onoga što ima u rakama, Koltrejn je osetio

strahopoštovanje. „Ovih dana, koriste ih samo studijski fotografi, ali ranije, u vreme kada je Pakardpočinjao, bio je to standardni foto-aparat svakog ozbiljnog fotografa. Pakard bi ga svuda nosio sasobom.”

„Zašto izgleda tako čudno?”„Pretpostavljam da ne znaš ništa o blendi i ekspoziciji”, rekao je Koltrejn.„Hvala bogu. Samo mi daj Kodak koji radi na principu ’ugledaj i snimi’ i nigde srećnijeg kampera

od mene.”„Tačno.” Koltrejn se zadovoljno nasmešio. „Ne možeš ni da zamisliš kako je bilo snimati

fotografije kada foto-aparati nisu imali ugrađen svetlomer i automatski fokus i ostalu opremu koja jeradila na zujanje i pištanje.”

„Napredak.”„Možda, ali zar se nekada ne razočaraš slikama koje načini automatski foto-aparat? Često

izgledaju previše osvetljeno. Slika nema nikakav sastav. Boje su jake.”„Dobre su za brzo snimanje.”„Ali ako želiš prvoklasnu fotografiju, moraš primeniti drugačiji način. Moraš da koristiš sat da bi

procenio svetlost što je preciznije moguće. Potom moraš da podesiš otvor na sočivu i brzinupremotavanja kako bi se na negativu našla odgovarajuća količina svetlosti. Ovaj foto-aparat imaprecizne regulatore koji to omogućavaju. Podjednako dobro fokusira. Širiš ili sabijaš ove mehove,kao harmoniku, približavajući ili udaljavajući otvore na poleđini, sve dok slika ne postane savršenooštra. Fotoaparat ove veličine pravi negative veličine dvadeset sa dvadeset i pet centimetara. Možešnačiniti i sliku te veličine, a da pri tom na slici ne dobiješ granule kakve dobiješ kada uveličaš slikusa malog negativa od trideset pet milimetara. Dobićeš tako oštru i jasnu sliku da nećeš moći datolerišeš snimke načinjene automatskim foto-aparatom.”

„Izgleda čudno.”„Gore nego što misliš. Pridrži ovo dok izvučem tronožac iz kutije.” Koltrejn je raširio noge

tronošca i pričvrstio ih, a onda je postavio foto-aparat na tronožac. Prebacio je crnu tkaninu prekozadnjeg dela foto-aparata. „Sada se sagni tamo i pogledaj kroz objektiv.”

Danijel je učinio tako, a onda je odmah uklonio tkaninu sa glave i protrljao oči od nelagodnosti.„Sve je naopako.”

„I obrnuto”, rekao je Koltrejn. „Fotograf mora da zamisli kako će slika izgledati u normalnimokolnostima. I ne samo to – foto-aparat je težak. Koristi negative koje štiti držač koji ne propuštasvetlost. U svakom držaču se nalaze dva negativa, pa ako želiš da snimiš stotinu ekspozicija,potrebno ti je pedeset držača, a oni su teški. A onda su ti, naravno, potrebni različiti filteri i sočivakoje moraš da nosiš sa sobom, a koji se, pretpostavljam, nalaze u drugoj kutiji. Kada kreneš dafotografišeš ovim foto-aparatom, onda to može izgledati kao da ideš na safari.”

„Siguran si da je vredno toga?”„Upravo sada ga ne bih nikako koristio.” Koltrejn je istraživački posmatrao foto-aparat. „Vidi

ogrebotine na njemu. Star je.” Proučavao je ime proizvođača utisnuto u metalnom krugu, na poleđinifoto-aparata. „Korona. Nisam siguran da ova kompanija još postoji.”

Ukočeno, Koltrejn se spustio na sofu, pogođen dubljim smislom svega ovoga. Ovo mora da je istionaj foto-aparat koji je Pakard koristio kada je napravio čuvenu seriju slika kuća u Los Anđelesu,pomislio je. Na način na koji to nikada nije mogao da zamisli, zadatak da ponovo napravi istu serijuslika, pretvoriće se u podučavanje. Znao je da će bukvalno pratiti Pakardove stope: činiće sve štomora da otkrije mesta gde je Pakard postavljao foto-aparat, pokušaće da pronađe iste uglove iz kojihje foto-aparat snimao. A Koltrejn je pretpostavio da će koristiti savremene foto-aparate. Sada jeshvatio da bi savremena oprema pokvarila eksperiment i odvukla pažnju na to koliko se fotografijapromenila, a ne koliko se grad promenio od dvadesetih godina. Dublji smisao je bio da mu je timešto je želeo da koristi isti foto-aparat kao i on, Pakard poručivao da učini sve što može da pokuša dase identifikuje s njim, da se pretvara da je Pakard. Samo tada bi Koltrejn mogao da bude u stanju darazume odluke koje je donosio Pakard kada je fotografisao te kuće.

Zazvonio je telefon.Možda je to starac, pomislio je Koltrejn. „Halo?”„Nikada nećeš pogoditi šta mi je upravo doneo dostavljač”, uzbuđeno mu je rekla Dženifer.

„Snimke i potpisano ovlašćenje za objavljivanje. Ovo je definitivno gotov posao.”„A ni ti nikada nećeš pogoditi šta je meni upravo doneo dostavljač. Foto-aparat koji je koristio

Pakard.”„Šta?”„Dolazi ovamo. Moraš da vidiš ovaj foto-aparat.”

18.

„Halo.” Dankanov glas je zvučao promuklo, kao da je pio.„Ovde Mič Koltrejn.”Nije bilo odgovora. Koltrejn je pritisnuo slušalicu jače na uvo i zapitao se da veza nije loša.

„Dankane?”„Zovete zbog foto-aparata?”„Ne mogu da dođem sebi koliko je bio darežljiv. Zovem li u pravo vreme? Želeo bih da mu se

zahvalim i zakunem se da ću mu celokupnu opremu vratiti u savršenom stanju.”„Ne, bojim se da nije pravo vreme.”„Onda ću zvati kasnije. Kada mislite da će se osećati...”„Randolf je umro pre dva sata.”Koltrejn je osećao jezu od glave do pete. „Ne. Kako... Juče...”„Stavio je dobru masku. Disanje mu se pogoršalo jutros oko tri. I pored toga što je protok

kiseonika iz boce bio na najvišem stepenu, morao je da se bori za vazduh.”„Isuse!”„Pozvao sam njegovog lekara, ali Randolf je ostavio stroga uputstva da ne želi da ide u bolnicu.

Sve što smo mogli da uradimo bilo je da mu olakšamo poslednje sate. U ranim popodnevnim satimase najzad smirio.”

„Foto-aparat.” Koltrejn je imao problema da se natera da govori. „Kada je...”„Razgovarali smo o tome prošle večeri. Tada je potpisao i formulare kojima odobrava

objavljivanje, koje je vaš izdavač zajedno sa snimcima, pretpostavljam, do sada dobio. Projekatmože napredovati onako kako je planirano. Iz nekog razloga, Randolf je verovao da je važno da nekoponovo ide njegovim stopama.”

„Neću ga izneveriti.”„Nije ni mislio da hoćete. Bili biste iznenađeni koliko je počeo da vas doživljava bliskim.

’Drugar siroče’, tako vas je opisao. Želim da budem siguran da razumete. Randolf skoro da nijemogao da govori pred kraj, ali je skupio neverovatnu snagu da me natera da mu obećam da ću vamreći.”

„Da mi kažete?”„Foto-aparat je vaš.”„... Šta?”„Nije vam ga pozajmio. On je poklon. Mislim da ga možete nazvati nasledstvom.”

19.

Tako je, skrhan bolom, Koltrejn vratio Pakarda u život. Nije mogao da ne misli tako dok je radio umračnoj komori, obasjan bledim svetlom boje ćilibara koje mu je sijalo iznad glave. Dženifer jestajala pored njega i sumorno ga posmatrala dok je koristio fotografske mašice da ubaci fotografskipapir u posudu s rastvorom za razvijnje fotografija. Promešao je rastvor. Nakratko, papir je i daljebio prazan. Onda je nastupio magični trenutak, na papiru je počela da se ukazuje slika, crno-belafotografija starca koji gleda uvis.

Dženifer na trenutak nije mogla ništa da kaže. „Neverovatna je.”Tuga je potisnula svaki osećaj zadovoljstva koji je Koltrejn mogao osetiti. Miris hemikalija je bio

neprijatan. „Slikao sam ga desetak puta, ali znao sam da je ovo slika koju želim.”Slika je prikazivala Pakarda, skupljenog u pidžami i kućnom mantilu, kako sedi u kolicima, dok se

u pozadini mogao videti kamin. Uređaj za podešavanje dubine, koji je Koltrejn upotrebio, omogućiomu je da u središtu fotografije zadrži pozadinu, naročito deo izgorelog drveta u kaminu, što je biojedan od simboličnih detalja koje je Pakard voleo da koristi u svojim ranim radovima.

„Njegove oči”, rekla je Dženifer.Koltrejn je klimnuo glavom. „Njihov izraz se stalno menjao – od oholosti do nestrpljenja, preko

ironije, do zabavljanja i preračunavanja. Međutim, ja sam hteo upravo ovakav izraz lica. Ranije, dokje posmatrao zbirku svojih fotografija koju sam doneo da mi potpiše, oči su mu postale tužne. Unjegovoj reakciji nije bilo ni nagoveštaja da je ponosan na ono što je stvorio. Umesto toga, jedino našta su ga, izgleda, fotografije podsetile bilo je to da vreme teče.”

„Jesi li imao problema da ga nateraš da drži knjigu u krilu?”„Ne, uopšte. Rekao mi je predajem se.”„I tako smo dobili fotografiju krhkog starca, za kog se ispostavilo da je genije, kako proučava

sadržaj jedne svoje knjige. Fotografija o fotografu i njegovim fotografijama.”Koltrejnov glas je bio pun melanholije. „Njegove fotografije su ostale iste, samo je on ostario.”„Ali sada i on ostaje isti na ovoj fotografiji.”„Pitam se kako će izgledati kada krenem na mesta na koja je išao Pakard, kada budem radio ono

što je on radio, kada budem pokušavao da budem on.”

TREĆI DEO

1.

Približavajući se hotelu Beverli Hils, Koltrejn je skrenuo levo kod Bulevara sumraka i krenuo kaautoputu Kanjon Benedikt. Bila je sreda ujutro, nešto posle osam, dan nakon Pakardove sahrane.Odlučni da započnu rad na projektu, on i Dženifer su rano krenuli. Vozili su se kroz senke visokihpalmi, pored skupih kuća, skrivenih iza brižljivo orezanih živih ograda i pored visokih kuća, obraslihpuzavicama. Za promenu, nebo je bilo vedro i svetlo, oblaci su se razišli.

„Ne drži me u neizvesnosti. Koja kuća je prva na listi?”, upitala ga je Dženifer.„Falkon Ler.”3 Koltrejn je nosio uobičajenu odeću za rad: kožne čizme za planinarenje, farmerice

i tamnoplavu majicu kratkih rukava.Nasuprot njemu, Dženifer je nosila narandžastu majicu kratkih rukava s logotipom časopisa Južna

Kalifornija. Kratka, plava kosa bila je ispod kačketa kakav nose igrači bejzbola, što je njeno licečinilo privlačnim i dečačkim. Koltrejna je to podsetilo na filmskog glumca kojeg je ona upravopomenula. „Rudlof Valentino?”

„Šeik lično.”„Nikada nisam razumela zašto je nazvao ovo mesto Falkon Ler.”„Sredinom dvadesetih godina, Valentinova druga žena je pokušavala da natera studio da joj

dozvoli da bude producent jednog njegovog filma. Film se zvao Prekriveni soko. Međutim, ona jepotrošila toliko da je studio prekinuo snimanje. Da bi je oraspoložio, Valentino je kuću koju sugradili nazvao u slavu prekinutog projekta. Ubrzo posle toga su se razveli.”

„A šta se dogodilo Valentinu?”„Kada ga je žena napustila, pretio je da će razneti sebi mozak. Umesto toga, kupio je na tone

starinskog nameštaja – gluposti kao što su oklopna odela i mavarski sagovi. Kupio je više nego štomože da stane u Falkon Ler, ali uspeo je da sve tamo ubaci. Na kraju, potrošio je toliko da je skorobankrotirao. Brinuo je o svojoj karijeri sve do smrti, u trideset prvoj godini, kada mu je pukao čir.”

2.

Pakard je svoju veoma cenjenu fotografiju Falkon Lera snimio s vrha obližnjeg brda. Na slici sevidela kuća s trinaest prostorija, koja je izdaleka izgledala mala, okružena visokim, belim zidom,smeštena na zaravnatom grebenu. Pošto se činilo da je tako izolovana, neverovatno je podsećala našpanski samostan. Ni na jednom od brda oko nje nije bilo kuća, već samo puteva, koji su biliraspoređeni tako da je izgledalo kao da brda napadaju pipci velike hobotnice. U donjem, levom uglufotografije, usred osvetljenog tla na jednom od proplanaka, graditelj je postavio tablu na kojoj jepisalo Terasa Beverli. Dublji smisao je bio jasan. Oblast će uskoro biti ispunjena sličnimgrađevinama. Udaljenost, koja je lokaciju činila privlačnom, nestaće. Kao da je komentarisaopredstojeći nalet graditelja, Pakard je uspeo da u prvom planu zadrži pticu koja vreba plen, letećiukrug.

3.

U blizini autoputa Kanjon Benedikt, Koltrejn je izabrao zabačenu ulicu s leve strane i krenuo naviše,ka pošumljenim brdima. Što su kuće skuplje izgledale, to je okolina bila više nenaseljena.

„Otkud znaš da je ovo taj put?”, upitala ga je Dženifer.„Ne znam. U ponedeljak sam kupio kartu i pokušao da se orijentišem na njoj prema Pakardovoj

fotografiji i uličnom vodiču po Beverli Hilsu. Falkon Ler je jedna od ovih strmina sa desne strane.Znači, moramo da idemo u suprotnom smeru kako bismo pronašli mesto odakle je Pakard snimiofotografiju.”

Dženifer je odmahnula glavom. „Ovih ulica onda nije bilo. Nema šanse da saznamo kojim putemje Pakard išao.”

„A drveće nam zaklanja vidik tako da ne znamo gde se nalazimo u odnosu na Falkon Ler.”Šest sati kasnije, nepokolebljiva odlučnost bila je jedino što ih je teralo dalje. „Za ovaj zadatak,

potreban je istraživač, a ne fotograf”, rekao je Koltrejn dok je vozio kroz još jednu sporednu ulicu.Dženifer se vrpoljila. „Boli me zadnjica. Osećam se kao da smo se vozili do Vegasa i nazad.”

Prazne šoljice od kafe, zajedno sa zgužvanim omotima brze hrane, nalazile su se na podu krajsuvozačevog mesta – sve to su kupili dok su pravili pauze za odlazak u toalet u zapadnom Holivudu.„Kladim se da sam dobila pet kilograma.”

„Možda je moje uključivanje u ovaj projekat bila Pakardova dobro zamišljena šala.” Koltrejn jestigao do vrha nečega što je nalikovalo na stotu sporednu ulicu i prstom pokazao na građevinuokruženu zidinama, sa leve strane. „Misliš li da je odavde snimio tu fotografiju?”

Dženifer je bacila pogled sa imanja na jedva vidljiv prizor sa desne strane. „Hajde da pokušamo.Dala bih sve samo da izađem i proverim da li me noge još služe.”

Povetarac je imao sladak miris. Uprkos nedavnoj kiši, Koltrejn je čuo prskalicu za travu.„Može biti.” Proučavao je imanje. Bilo je na uzvišenju iznad ulice. U stvari, nalazilo se na

najvišoj tački u okruženju. „Sa imanja mogli bismo da vidimo preko drveća, na suprotnu stranukanjona.”

Dženifer je pogledala na sat. „Sada je 14.10. Svetlo će uskoro biti savršeno.”„Da, možda nećemo u potpunosti protraćiti dan. Verovatno još mogu da napravim nekoliko

snimaka.”Na kraju prilaza, oivičenog rododendronima, nalazila se zatvorena metalna kapija. Manja,

zatvorena kapija imala je prilaz za pešake koji je vodio na samo imanje. Na zidu, pokrivenimbršljanom, nalazio se interfon.

Koltrejn je pritisnuo dugme.„Halo?” Preko interfona se čuo hladan ženski glas.„Gospođo, izvinite što vam dosađujem, ja sam fotograf za...”„Poranili ste.”Koltrejn je zbunjeno pogledao Dženifer.„Izvinite, gospođo?”, odgovorio je u interfon.„Nije trebalo da dođete ovamo pre subote.”„Subote?”„Na venčanje naše ćerke.”

„Bojim se da je u pitanju nesporazum.”„Bože, nemojte mi reći da ne možete doći na venčanje!”, rekla je žena.„Ne znam ništa o tome. Ja radim za časopis Južna Kalifornija i...”„Časopis? Ali ne želim nijedan časopis ovde.”Dženifer je počela da se kikoće.„Gospođo, ja ne prodajem časopise. Ono što želim jeste da napravim nekoliko snimaka kuće koja

se nalazi sa druge...”„Da fotografišete našu kuću? Muž će mi poludeti zbog toga. Mrzi svakoga ko zna bilo šta o

našem porodičnom životu. Poslednji film koji je producirao govorio je o arapskim teroristima. Kaže,ako otkriju gde živimo, razneće nas bombom na spavanju.”

Dženifer se nagnula, pokušavajući da priguši smeh.„Gospođo, nemam nameru da snimam vašu kuću. Želim da slikam kuću Rudolfa Valentina.”„Rudolfa Valentina? Ništa vas ne razumem! Sve što znam jeste da ste terorista. Mladiću, vidim vas

iz kuće. Ako odmah ne odete, pozvaću policiju!”„Molim vas, dozvolite mi da objasnim!”Preko interfona se čulo blago zujanje. Onda je utihnulo.Kada se Koltrejn okrenuo ka Dženifer, ne bi li dobio moralnu podršku, zatekao ju je kako sedi na

ogradi, drži se za stomak i smeje se. „Imamo devetnaest minuta za snimanje”, uspela je da kažeizmeđu dva napada smeha. „Ovim tempom, završićeš posao do narednog leta.”

„Možda i neće”, rekao je neko.

4.

Dženifer je prestala da se smeje. Okrenuli su se ka kapiji, odakle ih je posmatrala nežna žena ukasnim dvadesetim godinama. Bila je visoka i mršava, nosila je široke, žuto-smeđe pantalone i tanki,pleteni džemper braon boje. Ruke su joj bile prekrštene. Na glavi je imala maramu.

„Jeste li zaista iz časopisa Južna Kalifornija?”Dženifer je ustala i nasmešila joj se najbolje što je mogla, pokazavši logotip na svojoj majici.

„Kunem se.”„Samo trenutak.” Žena je proturila ruku kroz rešetke na kapiji i pritisnula dugme na interfonu.Žena hladnog glasa je odgovorila. „Mladiću, rekla sam vam...”„Mama, ne zovi policiju. Ovi ljudi su u redu. Pustiću ih unutra.”„Ali...”Žena je skinula prst sa interfona i pritisnula nekoliko dugmića na tastaturi sa druge strane kapije, te

otključala elektronsku bravu. „Ozbiljno želite da fotografišete kuću sa druge strane kanjona,gospodine...”

„Mič Koltrejn. Ovo je moj izdavač, Dženifer Lejn.”„Dajana Larami.”Rukovali su se i ušli u dvorište.„Zašto je važan Rudolf Valentino?”Dok su išli uz blago nagnutu čistinu, Koltrejn joj je objasnio šta je njegov zadatak. Zaustavili su se

okrenuti leđima stablu limuna koje se nalazilo na najvišoj tački brda.„Eno je.” Dženifer je zvučala zadivljeno. Pokazala je Dajani Pakardovu sliku, a onda prstom

pokazala na vijugavu ulicu, punu kuća, koja se nalazila na suprotnom, manjem brdu. Jedna razvaljenagrađevina sa crvenim krovom nalazila se malo dalje od ostalih kuća, na izlokanom proplanku, sama, uslepoj ulici. Zidovi su joj još bili beli. I dalje je ličila na španski samostan. I tu je sličnost nestala.Nakon naleta građevinara, koji je predvidela Pakardova fotografija, činilo se da je Falkon Ler podopsadom.

„Već sam počeo da mislim da ovaj projekat nikada neće biti okončan”, rekao je Koltrejn.„Strašno”, rekla je Dajana. „Kada pogledam fotografiju, pa onda kuću, imam osećaj da sam u isto

vreme u prošlosti i u sadašnjosti.”„U tome i jeste poenta”, rekao je Koltrejn.On i Dženifer su prešli brdo uzduž i popreko, naginjući se čas na jednu, čas na drugu stranu, sve

vreme poredeći svoj pogled na Falkon Ler sa Pakardovom fotografijom. Pokušavali su da pronađutačno mesto gde je Pakard postavio svoj foto-aparat.

Koltrejn se nasmejao kada je ogrebao leđa o stablo limuna. „Pa, postaviću... Da. Baš ovde.”„Da vidim.” Dženifer je požurila i prišla Koltrejnu sleva.Zbunjena, Dajana je stala Koltrejnu sa desne strane. Podigao je fotografiju kako bi mogao da

zakloni pogled, onda ju je spustio. Falkon Ler iz dvadesetih godina zamenio je Falkon Ler izsadašnjosti.

„Kao čudna dvostruka izložba”, rekla je Dajana. „Ovo stablo limuna onda ne bi trebalo da budeovde.”

„Ni travnjak”, dodala je Dženifer. „I očigledno tvoja kuća.”

„I nijedna druga kuća.” Koltrejn je nastavio da podiže i spušta fotografiju, kao da nekogahipnotiše.

„Pre toliko godina. Neko je stajao baš ovde gde ja sada stojim i snimio je tu fotografiju.”„Umro je u nedelju”, rekao je Koltrejn.Dajana se odjednom stresla.„Nešto nije u redu?”, upitao ju je Koltrejn.„Ne. Samo je vazduh hladan.”Ali, Koltrejn nije mogao da prestane da se pita da li se Dajana stresla iz nekog drugog razloga.

Njena nežna figura počela je da mu smeta. Koža joj je bila toliko prozirna da je mogao da viditragove vena na njenim obrazima. Oči su joj bile upale, verovatno zato što je izgubila mnogokilograma. Pantalone i džemper su visili na njoj. Marama joj je u potpunosti pokrivala glavu tako danije mogao da joj vidi kosu.

„Pa...” Koltrejn se osećao neprijatno. „Oduzimamo ti vreme.”„Nema problema”, rekla je Dajana. „Uživam u ovome.”„Bez obzira...” Koltrejn je posmatrao nebo. „Nebo je baš onakvo kakvo sam se nadao da će biti.

Bilo bi bolje da počnem.”

5.

Kada su on i Dženifer ponovo otišli do kola da uzmu foto-aparat, tronožac i torbe sa opremom,Dajana je zahtevala da im pomogne. Jedva je dolazila do daha iako je na vrh brda donela samo malutorbu sa foto-aparatom. Koltrejn nije imao vremena da razmišlja o dubljem smislu toga. Imao je samodva sata efektnog svetla i morao je da požuri.

Bilo mu je potrebno skoro petnaest minuta da pričvrsti težak foto-aparat za tronožac. Nakon toga,upotrebio je svetlomer, odredio je neophodnu dužinu ekspozicije, izabrao sočivo, gurnuo glavu ispodcrne tkanine u zadnjem delu foto-aparata, upotrebio mehove na njemu da podesi fokus i uporedio saonim što je video na Pakardovoj fotografiji. Bilo je mnogo teže nego što je očekivao da sve podesibaš onako kako je bilo na fotografiji. Pošto se četrdeset i pet minuta usredsređivao na naopakookrenutu sliku, osetio je nesvesticu, kao da je i on sam bio okrenut naopako.

Napravio je dvanaest snimaka, ali nije bio zadovoljan. Shvatio je da, ako bude želeo da svedefotografiju u okvire identične onima koji su bili na Pakardovoj fotografiji, neće napraviti dobarsnimak. Sve bi bilo običan, vizuelan trik. Morao je da radi na onome što je Pakard uradio pre njega,da nađe odgovarajuću metaforu ptici koja je lovila u kružnom letu iznad Falkon Lera.

„Mič?”Koltrejn je obrisao vrat.„Mič?”„Huh?” Okrenuo se ka Dženifer.„Nisi se pomerio poslednjih deset minuta. Jesi li dobro?”„Samo razmišljam.”„Ostalo ti je još samo četrdeset i pet minuta svetla”, rekla je Dženifer.„Četrdeset i pet?” Koltrejn je zbunjeno pogledao na sat. Izgubio je više vremena nego što je

mislio.Ponovo je gurnuo glavu ispod crne tkanine iza foto-aparata. Ranije, kada su se on i Dženifer vozili

ka imanju, Koltrejn se, ne baš ozbiljno, pitao nije li se Pakard našalio sa njim kada mu je predložioovaj projekat. Sada mu se činilo da je ta ideja veoma ozbiljna. Sa nogom u grobu, je li Pakard bioodlučan da Koltrejnu pokaže – u meri u kojoj je to Pakard mogao da učini – da Koltrejn nije imaošanse da se poredi sa njim? Je li ovaj projekat bio način na koji je starac želeo da, poslednji put,pokaže koliko je bio superioran?

„Mič?”Koltrejn je primetio blagi pokret u objektivu. Čuo je u daljini zvuk elise, te je podigao pogled sa

foto-aparata da bi pogledao u nebo, video je da se u daljini pokreće nešto: helikopter. Ubacio jenegativ veličine dvadeset sa dvadeset i pet centimetara i zgrabio okidač. „Hajde”, napeto je šaptao.Zadržao je dah, dok su blistave elise helikoptera prelazile preko horizonta.

„Sada.” Pritisnuo je okidač.Foto-aparat je kliknuo.Uzdahnuo je. Pakardova ptica u lovu simoblizovala je Valentinov loš svršetak i najavila invaziju

na ovu zemlju. Sada su helikopter i sve ono što je on predstavljao u mehanizaciji dvadesetog vekazauzeli mesto sokola.

„Ako slika ispadne onako kako se nadam da hoće...” Koltrejn je posmatrao helikopter kako nestaje

u daljini. „Ovo je bila prilika koja se pruža jednom u životu. Čak i da još jedan helikopter proleti, onnajverovatnije neće biti na istom mestu kao i Pakardov soko.”

Dženifer je pogledom pretraživala nebo. „Gubiš svetlost brže nego što smo očekivali.”„Možda će je biti za još dve.”Tihi glas mu se obratio: „Mislite li da...”Zbunjen, Koltrejn je pogledao u Dajanu.„Kada više ne budete slikali kuću...”, Dajana je oklevala.„Da?”„Možete li mene jednom da slikate?”„Naravno. Biće mi zadovoljstvo.”„Sigurni ste da vam se ne namećem?”„Ni najmanje. Zbog vas se osećamo dobrodošlima. Biće mi drago da vam uzvratim uslugu. Ako se

okrenete ovako... da... sa zracima sunca koje zalazi na licu...” Koltrejn se nasmešio. „Biće divno.”

6.

„Ona umire”, rekao je Koltrejn dok je vozio od kuće.„Nešto definitivno nije u redu”, rekla je Dženifer.U retrovizoru, Koltrejn je posmatrao Dajanu kako stoji na prilazu kući, dok su joj prekrštene ruke

počivale na prevelikom džemperu. Beznadežno ih je posmatrala kako odlaze ka autoputu KanjonBenedikt. Onda je skrenuo za ugao i ona je nestala.

„Postalo je još očiglednije dok sam je posmatrao kroz fotoaparat”, rekao je Koltrejn. „Njenipodočnjaci. Mislim da ispod marame uopšte nema kose. Mislim da je oćelavila od hemoterapije.Mislim da je venčanje u subotu njen pokušaj da zgrabi život.”

Dženifer na trenutak nije ništa rekla. „Da. Da zgrabi život.”Oko šest sati, nakon što je pao mrak, dovezli su se do garaže ispod Koltrejnove kuće u gradu u

Vestvudu. Dženiferin BMW je stajao pored ograde.„Hoćeš da kupiš nešto za jelo?”, upitala ga je.„Ono što bih želeo da uradim jeste da odem u mračnu komom i razvijem ove negative.”Ispostavilo se da su fotografije Falkon Lera odlične. Većina je imala ugao skoro podudaran onome

koji je Pakard koristio, ali nije bilo baš zadovoljavajuće. Da bi proba uspela, podudaranje je moraloda bude savršeno. Slika na kojoj je, umesto sokola bio helikopter, obavila je zadatak. Sve što jeKoltrejn trebalo da uradi bilo je da je malo skrati i blago uveća preostali deo fotografije tako daFalkon Ler bude iste veličine na obe fotografije. Čudno je bilo to što se helikopter nalazio tačno naistom mestu gde i soko. Podešavajući vreme razvijanja, Koltrejn je bio u mogućnosti da dobije istukrutost papira na crno-beloj fotografiji, kao i Pakard. Kada je sa Pakardove fotografije bacio pogledna svoju, imao je čudan osećaj da gleda fotografiju koja je išla kroz vreme, da je obe slike snimilaista osoba, koja je dve trećine jednog veka nepokretno stajala na istom mestu. Gledajući u relikviju izprošlosti, nije mogao a da se ne priseti kako se, posle Valentinove smrti, u ovu oblast doselio BasterKiton i sagradio vilu u italijanskom stilu. Džon Gilbert je sagradio palatu u mediteranskom stilu.Ostale filmske zvezde – čija imena više nisu poznata – sagradila su sopstvene kuće. Sve su svremenom nestale. Ostao je samo Falkon Ler. I ostaće dokle god Pakardova i njegova fotografijabudu živele.

„Fotografija je čuvar.” Dženifer ga je zagrlila.Ali, fotografija Falkon Lera nije bila najveće bogatstvo toga dana. Čast je pripala slici na kojoj se

nalazila Dajana.Bila je urađena u boji. Sunčev sjaj je rasterao bledilo sa Dajaninih obraza. Na licu joj se videla

čežnja, tuga u upalim očima, mršava figura izgledala je odlučno, krhka ramena bila su napeta dok setužno osmehivala sumraku svoga života.

„Na ovome želim svoje ime”, rekao je Koltrejn. „Njena hrabrost predstavlja inspiraciju.”„Pakard bi bio zadovoljan da je snimio ovakvu fotografiju”, rekla je Dženifer.Dok su radili u mračnoj komori, u tri navrata su čuli telefon kako zvoni. Svakog puta, telefon bi

prestao da zvoni nakon četvrtog zvona, nakon čega se uključivala telefonska sekretarica, koju jeKoltrejn podesio da se uključi kada telefon zazvoni četvrti put. „Verovatno su to novinari koji želeintervju o fotografijama ratnih zločina. Nadam se da će se mojih petnaest minuta ozloglašenostiuskoro okončati”, rekao je.

Ali kada je izradio fotografije i otišao u dnevnu sobu da presluša poruke, namrštio se kada je čuosamo tužnu klasičnu muziku.

Dženifer je stala pored njega. „Ista kao u subotu uveče?”Koltrejn je zabrinuto klimnuo glavom. „Ovoga puta znamo da to nije bio Pakard.”

7.

Potiskujući svoje zle slutnje vezane za telefonske pozive, Koltrejn je narednog jutra, nešto poslesedam sati, izašao iz stana. Bio je pun energije, nikada ranije nije bio tako oduševljen nijednimprojektom. Prvo je, nakon nekoliko blokova, zastao kod jednog poštanskog sandučeta kako bi u njegaubacio pismo za Dajanu. Pored njene tri fotografije, u pismu se nalazila i Pakardova slika FalkonLera i uporedna slika iste kuće koju je snimio Koltrejn. U poruci je napisao: „Ovo su neki odtrenutaka naše fotografske avanture. Uživaj na medenom mesecu. Želim ti svaku sreću”. Posmatrao jepoklopac na poštanskom sandučetu. Zgrabiti život, pomislio je.

Sa tom misli, otišao je da radi.U prošlosti, znao je, kada su duž Bulevara Holivud rasla stabla bibera, Beverli Hils je imao staze

za jahanje, kada su šine po kojima su išli tramvaji zamenili autoputevi, kada su Šerman Ouks, severniHolivud, Burbank, Tarzana, Ensino, Van Nujs i ostale zajednice u dolini San Fernanda (kako jeKoltrejn samo voleo niz njihovih imena) bila udaljena sela, između kojih se nalazila obradiva zemlja.Svaka od njih je imala različite stilove gradnje, kolibe u engleskom stilu u jednoj, u poređenju sabungalovima sagrađenim u misionarskom stilu, u drugoj oblasti, viktorijanske kuće u ovoj, akolonijalne u drugoj zajednici. Različitosti svake zajednice su nestale kada su smanjene obradivepovršine, a zajednice se spojile. Ponekad, dok je vozio od zajednice do zajednice, ako ne bi obratiopažnju na to gde su granice između njih i ako bi se usredsredio na istorijsku srž svake oblasti, još jemogao primetiti razliku jedne zajednice u odnosu na drugu.

Randolf Pakard je uspeo da uhvati te različitosti. Snimio je osećanje ugodnog prostora, različitostiokupane suncem. Kako je uvek činio na svojim fotografijama, jedan detalj tu ili tamo bi ukazivao naslutnju graditeljske najezde, na primer, malene siluete istraživača na polju, koje su se mogle videti upozadini na slici, ili napola dovršena izgrađena zgrada na udaljenom brdu. Koltrejn se prepustiomislima o tim promenama, dok je vozio putem br. 405 u dolinu ispunjenu smogom. Zamišljao je kakoje izgledalo u Pakardovoj mladosti imati jasan pogled na planine Sen Gabrijel koje su sada bileobavijene izmaglicom. Dok je pratio put kojim je išao Pakard, pokušavao je da gleda Pakardovimočima, imao je osećaj da se vraća kroz vreme.

8.

Dvorište za kamp-prikolice nalazilo se u Glendejlu – jednolični redovi rasklimatanih pokretnihdomova, prepuni kontejneri na kraju svakog reda, šljunak ispred svake prikolice, nigde trave, bezdrveća, samo tu i tamo po nekoliko saksija sa cvećem, vretenasti neveni i geranijumi koji su klonulipreko okruglih ivica saksija. Koltrejn se dovezao do trećeg reda i skrenuo levo, prošavši poredstarijeg čoveka koji je preko majice kratkih rukava nosio tregere i korpu sa vešom koji je želeo daraširi pored svoje prikolice. Kada je bio na pola puta, Koltrejn je došao do malog igrališta. Tu jezaustavio vozilo, izašao i prišao zarđaloj ogradi, pričvršćenoj lancima, koja mu je dosezala dostruka. Ljuljaške i klackalica bile su prljave i neobojene. Dvorište je bilo od betona. Mršava crnkinjaje ljuljala dečaka na ljuljašci. Ženina tamna kosa bila je upletena u pletenice. Nosila je sandale,zgužvani šorts i crveni pulover koji je, iako izbledeo, bio jedina svetla tačka među prikolicama. Dokje dečak istezao noge, kako bi snažnije uzleteo, mogli su se videti đonovi njegovih cipela – baš kao irupe na njima.

Žena je zaškiljila kako bi bolje videla Koltrejna, a onda ponovo usredsredila pažnju na dečaka.„Zdravo”, rekao je Koltrejn.Nije mu odgovorila.„Nekada sam živeo ovde”, rekao je.Žena je i dalje ćutala.„Tu i tamo, kad god sam u blizini, svratim.”Žena je slegla ramenima.„Majka me je nekada ljuljala na tim ljuljaškama”, rekao je Koltrejn.„Nešto ’oćeš?”„Želeo bih da te slikam.”„Zašto?” Žena je zvučala napeto.„Neko je jednom slikao mene i moju majku baš na mestu gde ti sada stojiš. Voleo bih da vidim

kako se fotograf osećao. Voleo bih da napravim istovetnu sliku.”Žena je bila zbunjena.„Samo radi ono što radiš. Ja ti neću dosađivati. Samo ću snimiti sliku i otići.”Ženin pogled je bio neodlučan dok se borila sa svojom sumnjom. Naposletku, kada je još jednom

slegla ramenima, ponovo je usredsredila pažnju na dečaka i počela da ga ljulja.Koltrejn se odlučio za kraću ekspoziciju kako bi izbegao zamućenje, a onda je pogledao kroz

objektiv. Znajući da je Pakardov foto-aparat i suviše čudan za ovu situaciju, koristio je Nikon. Videoje kroz objektiv da je žena, iako je izgledala umanjeno, nastavila nekako jače da ljulja dečaka. Dečakje poleteo u vazduh, a potom se vratio. Žena ga je još jednom zaljuljala, telo joj se nagnulo u pokretu.Dečak je pogledao uvis, kao da mu je cilj bilo samo nebo. Dok se vraćao, Koltrejn je podesio fokus.Prst mu je bio na okidaču. Položaj u kojem su bili žena i dečak nije uopšte dovodio u pitanje.Nekoliko hiljada puta je proučavao fotografiju zbog koje je odlučio da postane fotograf.

U knjizi Opažanja, koju je Pakard napisao o fotografiji, majstor je posvetio jedno poglavljeteoriji predviđanja.

Kada jednom ugledaš elemente slike koju želiš, prekasno je da pritisneš okidač. Dok to učiniš,

ti elementi će se promeniti. U tom slučaju, oblaci će se pomeriti, osmesi će nestati, povetaracće zanjihali granje. U prirodi je stvari da budu u pokretu, čak i ako se ne čini tako. Jedini načinda uhvatite precizan položaj predmeta koji slikate onako kako vi to želite jeste da proučavatepredmet sve dok ne shvatite njegovu dinamiku – a zatim da predvidite šta će vaš predmetučiniti. Zadatak fotografa je da se projektuje u budućnost kako bi sadašnjost učinio besmrtnom. Učini to sada, pomislio je Koltrejn. Pritisnuo je okidač i u narednoj milisekundi, kada je foto-

aparat kliknuo, žena i dečak su postigli savršenu ravnotežu. Gledano kroz objektiv, vreme je stalo.Koltrejn je uzdahnuo i spustio foto-aparat. Dečak je dosegao najvišu tačku, lebdeo je, a onda jepočeo da se spušta. Vreme je ponovo počelo da teče.

„Hvala”, rekao je Koltrejn. „Kako se zoveš i koja ti je adresa? Poslaću vam nekoliko fotografija.”„Da li misliš da sam glupa? Misliš da ću ti reći ime i aderesu?”Koltrejnovo raspoloženje je splasnulo.Okrenuo je leđa igralištu i posmatrao prikolicu iza sebe. Tri betonska stepenika na ulazu su bila

slomljena. Na iskrivljenim aluminijumskim vratima bila je pocepana mreža za komarce. Na jednomod prozora se nalazio karton.

Prešao je stazu posutu šljunkom. Iskrivljena vrata su zaškripala kada ih je otvorio. Metalna vratakoja su bila iza njih zatresla su se kada je pokucao. Čekao je, nije čuo nikakav zvuk. Pokucao je idrugi put, ali još niko nije otvorio. Kada je pokucao treći put, počeo je da brine, a onda su se vrataotvorila. Pognuta, izborana crnkinja, kratke, sede kose mrko ga je pogledala.

„Ti.” Žena je navukla poderan kućni mantil na grudi. „Gde si bio? Nisam te videla nekolikomeseci.”

„Bio sam na nekoliko poslovnih putovanja – izvan zemlje.”„Pomislila sam da ti se nešto dogodilo.”„Pa i jeste. Jesam li došao u pravo vreme?”„Sve isto ko i pre?”„Jeste.”„Prevaziđi to.”Kada je ušao, Koltrejn je osetio ustajale kuhinjske mirise. Video je pravougaonu dnevnu sobu,

ispunjenu pocepanim nameštajem. Sa leve strane, na stolu za kartanje koji se mogao saviti, nalazila seslagalica. Malo dalje, mali šank je razdvajao dnevnu sobu od mračne kuhinje.

Činilo mu se kao da su juče on i majka stajali tu, gde on sada stoji, iza njega su bila otvorenavrata, unutra je prodirala sunčeva svetlost. U tom trenutku je njegov otac prestao da slaže pasijans našanku i podigao je pištolj ka majčinom licu.

Koltrejn je u sebi ponovo čuo pucanj. Širom otvorenih očiju gledao je majku kako pada, krv okonje na podu. Nikada mu tako dugo pogled nije bio prikovan za pod.

Naposletku je podigao glavu i okrenuo se ka starici. „Hvala ti.”„Šta ti imaš od ovoga?”„Nisam siguran.” Koltrejn je dao ženi trista dolara.„Ovoga puta si stvarno darežljiv.”„Pa, doživljavam izvesne promene. Možda se neću vratiti.”

9.

Učenici koji su proučavali Pakardov doprinos fotografiji dokumentovali su položaj svake kuće u nizufotografija koji je snimio. Koltrejn nikada nije znao šta ga čeka kada dođe do određene adrese. Nekeod kuća više nisu postojale, na razne načine bile su zamenjene stambenim zgradama, ulicom sa četiritrake za vozila i supermarketom. Ostale su bile obnovljene, fasade su im bile tako promenjene da subile neprepoznatljive. Samo nekolicina je zadržala stari sjaj. Većina je propala. Ali, ako pronalaženjekuće nije bilo teško, lociranje mesta odakle ih je Pakard fotografisao postalo je skoro mučno, kao štoje bilo pronalaženje povoljne tačke sa koje je fotografisan Falkon Ler.

U naredne dve nedelje, ispostavilo se da svaka lokacija koju je Koltrejn posetio – Arkadija, VajtliHajts, Silver Lejk i Venis – ima svoju priču. Neke od njih su bile bolne, kao susret sa Dajanom, drugesu bile komične i neugodne ili oplemenjene, a u dva slučaja i nasilne. U Kalver Sitiju je morao danosi foto-aparat, tronožac i torbe sa opremom na vrh skladišta koje nije postojalo kada je Pakardnačinio svoje fotografije. U Gardeni je, u kući osamdesetogodišnje udovice, platio da mu dozvole dasnima sa prozora spavaće sobe na spratu. Na drugim mestima je fotografisao iz uličice, školskogdvorišta, pored autoputa i zadnjeg dela kamioneta. Pobegao je nekolicini razjarenih pasa. Spasao ježivot narkomanu koji je u kanalizacionom otvoru sebi ubrizgao preveliku dozu. Dogovorom je uspeoda spreči sukob sa uličnom bandom. Sreo je slepog romanopisca, pisca pesama sa jednom rukom, alii starijeg glumca koji je nekada davno igrao policajca u glumačkoj trupi na televiziji, a sada jeprodavao osiguranje. Sve to je slikao.

Ponekad bi noću kući došao i suviše kasno da bi mogao da pozove Dženifer. Nekih drugih noći biimao toliko posla u mračnoj komori tako da bi samo skratio razgovor. „Ispričaću ti sve o tome kadazavršim. Plašim se da ću sve izbaksuzirati ako budem pričao o tome ili ako budem prekinuo. Odavnose nisam ovako ’primio’. Projekat će uskoro biti završen. Onda ćemo otići nekuda na nekoliko dana.Sve do Karmela. U bilo koje mesto koje ti se sviđa.”

Svake noći, kada bi proveravao pozive na telefonskoj sekretarici, postojao je bar jedan poziv kojibi se okončao spuštanjem slušalice i tom čudnom, tužnom muzikom.

ČETVRTI DEO

1.

U gradu gde je sve lažno ova kuća je bila jedinstvena. Sagradio ju je, 1931, Lojd Rajt, sin FrenkaLojda Rajta, za potrebe filmskog producenta čiji filmovi nisu bili originalni, ali koji je znao dovoljnoda dopusti maštovitom arhitekti da odradi svoj posao. Kuća je bila napravljena od prenapregnutogbetona, u oblasti podložnoj zemljotresima. Njena raskošna tri sprata odavala su utisak da se radi ozamku. Blistavi prozori dominirali su sobama na spratu, oivičenim terasama sa grmovima i cvećem.Mali komadi bakra predstavljali su pretkolumbovski oblik, što je ostavljalo utisak da strele lete kauglovima i pregradama.

Tako je bilo na Pakardovoj fotografiji. Koltrejn nije znao da li pomenuta kuća još postoji.Koristeći Tomasov vodič i informacije iz jedne od Pakardovih biografija, prišao je oblasti gde sekuća nalazila iz uske ulice sa drvoredom, u kojoj su kuće bile zbijene jedna pored druge. Ulica jevijugala uz jedno od mnogih brda u blizini akumulacionog jezera Holivud. Zbog sumnje se osećaonelagodno, ali čim se popeo na vrh brda i kada se zagledao u pretrpanu oblast koja se prostiralaispred njega, osetio je da mu srce brže kuca kada je prepoznao ono što je tražio.

Ostao je bez daha. Ovo je bio slučaj kada Pakardova fotografija nije ispravno svedočila ouslikanom predmetu. Prvi razlog bio je taj što je kuća i dalje postojala, bila je postojana. Bila je toneposrednost koju fotograf samo nagoveštava, čak i kada koristi trikove sa predmetima u prostoru isenkama. Drugi razlog bio je taj što je Pakardova fotografija bila crno-bela, zbog čega Koltrejn nijeznao za zelenkasto-plave ukrase od bakra koji su ukrašavali uglove kuće. Nije znao ni za koralnu bojuornamenata, ni za crveno i žuto cveće na terasama.

Pošto se mnogo namučio da pronađe mesta odakle je Pakard slikao druge kuće, ovde je iz prveprosto nabasao na mesto odakle je trebalo da snimi kuću. Nije ga mogao promašiti. Dok je uzbuđenjeraslo u njemu, izašao je iz auta, otvorio gepek i postavio opremu. Dok je čekao da prođe kamion,postavio je fotoaparat na ulici (bio je zadivljen kako vešto sada barata njime), podesio ga je kako bislika odgovarala Pakardovoj fotografiji, ubacio je negativ veličine 20 sa 25 cm i uslikao kuću.

Ispustio je uzdah olakšanja. Da bi bio siguran da se nije pojavila mehanička greška, odlučio je dasnimi još desetak fotografija, ali, u suštini, obavio je posao – i nije bilo potrebe da traga za detaljimakoji su se odnosili na razlike između prošlosti i sadašnjosti, jer u ovom slučaju nije bilo nikakverazlike. Iako su kuće u susedstvu bile i previše izgrađene, kuća je ostala ista, kao na Pakardovojfotografiji. Bila je lepa, kao što je oduvek bila.

Čuo je zvuk sirene iza sebe. Izmakao se kako bi ga obišlo vozilo tipa karavan, a potom je ponovousmerio pažnju na kuću koja se nalazila ispod njega. Kada je izvadio negativ na kojem se nalazilauslikana kuća, odlučio je da proveri da se foto-aparat nije malo pomerio. Spustio se ispod crnetkanine i usredsredio se na naopako okrenut prizor u fokusu.

Pažnju mu je privukao pokret – neko je izašao na prednja vrata kuće, krupan muškarac je odneoveliku kartonsku kutiju u mercedes sedan, a onda se vratio u kuću. Muškarac je nosio zeleni sportskisako i upadljivo se gegao.

Ne. Koltrejn se namrštio. Ne može biti.

2.

Čekao je kod mercedesa kada se na izlazu ponovo pojavio Dankan Rejnolds, noseći još jednukartonsku kutiju. Bio je isto onako debeo kao i poslednji put kada ga je Koltrejn video, crvenog lica.Dankan je spustio kutiju pored azaleja, zatvorio vrata za sobom, ponovo podigao kutiju i tek tadaprimetio Koltrejna pored ograde.

Dankan je oklevao, prikrivao je svoje iznenađenje, a onda je krenuo niz betonsku stazu ka ulici.„Pretpostavljam da ne treba da te pitam šta tražiš ovde.”

„Treba li ti pomoć?”„Što da ne. Kad si već tu.” Zakrvavljenih očiju, Dankan je predao kutiju Koltrejnu i otključao

gepek mercedesa.Kada je Koltrejn ostavio kutiju pored još tri, bacio je pogled kroz otvor na kutiji. Video je

povezane fotografije i negative, zaštićene rukavima.Koltrejn se odmakao od kola. „Dakle, znamo šta ću ja ovde...”„Ja samo vodim računa o poslednjim detaljima”, rekao je Dankan.Koltrejn je odmahnuo glavom pošto nije razumeo.„Radnici za selidbu su već bili, odvezli su nameštaj. Ali nisam mogao da im dam da odnesu

fotografske materijale.”Koltrejn je i dalje bio zbunjen.„Naravno”, Dankan je načinio gest pošto je shvatio. „Nisi znao...”„Znao?”„Ova kuća je pripadala Randolfu.”„Pripadala... Ovo je bilo njegovo?”„Kada ju je Randolf slikao, nije mogao da prestane da razmišlja o njoj. Bio je toliko opsednut

neobičnom građevinom da ju je kupio.”Koltrejn je i dalje bio zapanjen. „Nijedan njegov biograf to nikada nije spomenuo.”„Kao što si već shvatio do sada, Randolf je voleo da drži u tajnosti mnoge detalje iz svoga života.

Kuću je kupio preko posrednika i na nju stavio naziv jedne od kompanija koje je nasledio od svojihroditelja. Ponekad bi došao ovamo da se podseti svoje mladosti. Ipak, uglavnom ju je koristio kaokancelariju, arhivu i mračnu komoru. Da li bi voleo da vidiš kuću iznutra?”

3.

Veliki svetlarnik sa kockama osvetljavao je hodnik. Stepenice su išle gore i dole, zadnji delovi kućesu bili podjednako osvetljeni kao i hodnik na ulazu. Koltrejn nikada nije video kuću koja je imalatoliko svetlosti. Sledeći Dankana, popeo se uz stepenice i našao se u beloj sobi sa prozorima na zidukoji su gledali na vrt. To što u sobi nije bilo nameštaja uticalo je na to da jasni obrisi prostorije budujoš elegantniji.

„Spavaća soba i kupatilo su sa desne strane.” Dankan je pokazao prstom kroz hodnik još jedan deokuće obasjan svetlošću. „Trpezarija je sa leve strane. Primetićeš da su zidovi trpezarije ukrašenizrnima hroma. Originalni dizajn art dekoa. Kuhinja je iza trpezarije.”

Dok su stepenice vodile gore, Koltrejnovo kretanje je izazivalo prigušene odjeke. I naredni spratje bio obasjan suncem. „Kupatilo, spavaća soba i radna soba. Još jedan balkon.” Nakon poslednjegniza stepenika, Koltrejn je došao do jedne sobe koja je imala četiri zida u staklima i pogled na nebo.Staklena vrata na sredini svakoga zida vodila su na terase pune cveća.

„Glavna spavaća soba.”Koltrejn se okrenuo, očaran.„A još ti nisam pokazao najvažniji deo”, rekao je Dankan. Koltrejn ga je radoznalo pratio niz

stepenice, sve do prilaza, odakle su se spustili na najniži nivo. U zadnjem delu, pored mračnekomore, prozori su gledali na obližnji bazen, a sa vode se svetlost odbijala na ornamente koralneboje koji su se nalazili na kući. Iza se nalazio cvetni vrt.

Ali Dankan nije obraćao pažnju na pogled. Umesto toga, poveo je Koltrejna na levu stranu, kabelim vratima, koja su se nalazila na belom zidu. Kada je Dankan povukao rezu u udubljenju, nije seukazala nova prostorija, nego još jedna metalna vrata. Otključao ih je. „Ova prostorija je nekada bilaspavaća soba. Randolf ju je pretvorio u...” Iza vrata se nalazila prostorija mračnija i od mračnekomore. „...podrum.”

Iz prostorije je izbijao hladan vazduh, što je Koltrejna nateralo da ustukne.Kada je Dankan pritisnuo prekidač za svetio, pri gruboj svetlosti se mogla videti prostorija bez

prozora, ispunjena metalnim policama, kao u biblioteci. Sve police, osim jedne, bile su prazne.„Ovde je Randolf čuvao sve svoje važne negative i fotografije koje su bile remek-dela.”

Koltrejn nije želeo da uđe jer nije mogao da razume.„Poseban klima-uređaj u prostoriji stalno održava temperaturu od 13 stepeni.” Dankanovi koraci

su odjekivali po betonskom podu.Oklevajući, Koltrejn je krenuo za njim, drhteći od hladnog vazduha.„Prostorija je ojačana čelikom, kako bi izdržala zemljotrese”, rekao je Dankan. „Izolovana je

protiv požara i zaštićena od poplava. Kao dodatno sredstvo obezbeđenja, na plafonu se nalazi sistemza gašenje vatre koji radi na principu halona.”4

Šta se dešava sa mnom?, pomislio je Koltrejn. Ovde ima dovoljno prostora. Zašto se osećam kaoda se gušim?

Kada je čuo da je brava na metalnim vratima kliknula, okrenuo se i video tom prilikom da su sevrata zatvorila. „Može li se brava otvoriti iznutra kao i spolja?”

„Naravno. Ovde ne možeš ostati zarobljen. Randolf je mislio na sve.” Dankan je posegao kajedinoj polici koja nije bila prazna. „Ostalo mi je još samo nekoliko kutija. Ako bi mogao da mi

pomogneš.”„Vrlo rado.”Zapravo, Koltrejn je jedva čekao da izađu. Disao je normalno tek kada su on i Dankan izneli kutije

na svetlo koje je grejalo dušu, a Dankan zaključao mračnu prostoriju za njima. Promena je bilatrenutna. Koltrejn se ponovo osećao kao kod kuće.

4.

Napolju, kod ograde, pomogao je Dankanu da stavi kutije u mercedes. Okrenuvši se, pogledao jekuću i prisetio se skoro tajanstvenog sjaja svetlosti u njoj.

Osim podruma, podsetio se.Ali, podrum se ne računa, pomislio je. Nikada nije planirano da bude deo kuće.„Šta sada?”, upitao je Dankana. „Kuda nosiš te kutije?”„Na UCLA.5 Randolf je tamo napravio posebnu zbirku. Poslednjih nekoliko dana sam stalno na

putu tamo i ovamo. Verovatno je trebalo da poverim nekome drugome da to uradi. Ali nekako, ovo mije dalo osećaj smirenosti.”

„A kuća?”„Ide na prodaju.” Dankan je oklevao. „Znaš, čudno je. Randolf nije nešto posebno brinuo o kući u

Njuport Biču. Video si da je bila loše održavana. Ali ova, gde je navraćao samo povremeno, ovakuća je bila u savršenom stanju.”

„Oglašeno je da je na prodaju?”„Tako su odlučili izvršioci testamenta. Randolf je testamentom meni ostavio kuću u Njuport Biču,

ali nije doneo odluku o ovoj kući.”„Dankane, da li bi mi učinio uslugu?”„Zavisi o čemu je reč.”„Zamoli izvršitelje da odlože prodaju kuće.”

5.

„Hoćeš da kupiš kuću?”, upitala ga je Dženifer u neverici.Danijel je bio zapanjen. Bila je subota, 14.30. Sedeli su u Koltrejnovom ševrolet blejzeru i

prolazili pored božićnih ukrasa na Bulevaru Holivud.„I u tome je cela tajna?”, upitao je Danijel. „Vodiš nas da vidimo kuću?”„Trebalo bi da se osećate počastvovanima. Ne bih razmišljao da načinim tako drastičan korak, a

da pre toga ne čujem vaš komentar.”„Ali često nisi u gradu – nekad mesecima”, rekla je Dženifer.„Možda više neću odlaziti.”„U to ću poverovati tek kada se uverim. Kada ćeš naći vremena za održavanje kuće?”„Mogu da unajmim ljude da je održavaju.” Koltrejn je skrenuo levo, na autoput Bičvud, i zaputio

se ka zapletenim ulicama na holivudskim brdima.„Ali sada, ako moraš brzo da odeš, sve što treba da uradiš jeste da zaključaš kuću i odeš”, rekao

je Danijel. „Bez buke i nereda. Da ne pominjem da ja živim odmah pored tebe i da mogu da dođem iproverim da li je sve u redu. A imaš i Dženifer. Zašto, zaboga, želiš da komplikuješ sebi život?”

„Palo mi je na pamet da ga pojednostavim.” Koltrejn je skrenuo desno i išao krivudavim putemoivičenim eukaliptusima. „Želim da pustim korene.”

„Onda posadi drvo”, rekao je Danijel. „Kažem ti – ovo bi mogla biti greška.”Koltrejn je došao na vrh brda. Nasmejao se od uzbuđenja kada se ispred njega ukazala kuća.

Plašio se da, kada se vrati, neće osećati istu čaroliju. Štaviše, još jače ga je obuzela.„Evo je.” Zaustavio se ispred nje.U kolima je zavladala tišina.„Šta mislite?”Ni Dženifer ni Danijel nisu rekli ni reči.„Pa?”, upitao je Koltrejn.„Sranje”, rekao je Danijel.„U čemu je problem?”„Fantastična je.”„A šta ti misliš, Dženifer?”Ona i dalje ništa nije govorila.„Dženifer?”„To je jedna od kuća koje je Pakard fotografisao.”„Tačno.”„Zašto mi to nisi rekao?”„Nisam želeo da stekneš predrasude.”Dženifer je podigla ruku kako bi zaštitila oči od sunca. „Ne mogu da verujem. Koliko god da je

lepa na Pakardovoj fotografiji, nije se poneo lepo prema njoj.„Onda ti je jasno zašto sam u iskušenju da je kupim”, rekao je Koltrejn.„Pitanje koje mi pada na pamet jeste – kako. Imaš li izvor nafte ili nešto što još nisi pomenuo?”„Upravo sam o tome razmišljao”, rekao je Danijel. „Ovo je remek-delo među nekretninama.

Početna cena mora da je preko milion dolara.”

„Milion i petsto hiljada”, rekao je Koltrejn.„Kako... Zbog čega misliš da možeš to sebi da priuštiš...”„Otac će mi je kupiti.”Pogledali su ga kao da je poludeo.„Tvoj otac?”, upitala ga je Dženifer.„Kučkin sin je imao dvadeset radnji za hemijsko čišćenje”, rekao je Koltrejn. „Kada je ubio moju

majku, pa potom sebe, radnje su prodate. Svi prihodi su stavljeni na račun kojim su upravljali mojibaba i deda dok su me odgajali. Osim što su plaćali troškove za hranu i odeću, plaćali su mi lekarskeračune i troškove školovanja, ali taj novac nikada nije iskorišćen kako treba. Nisam čak ni znao daračun postoji dok nisam napunio dvadeset i jednu godinu. Mislio sam da su moji baba i deda odsvojih prihoda plaćali račune. Da sam znao odakle novac dolazi... nekoliko puta skoro da samodustao od njega. Moji baba i deda su me sprečili da se odreknem tog novca. Ni oni nisu želelinovac, ali brinuo sam da, ako im se nešto loše dogodi, ako bi dobili veliki račun od lekara... Hteosam da budem u mogućnosti da im uzvratim za sve godine i ljubav koju su uložili u moje odgajanje.Pa sam ostavio novac na računu – za svaki slučaj. Poslednje na šta sam pomislio jeste da taj novaciskoristim za sebe.” Koltrejn je osetio gorčinu. „Ali najzad će glupak koji se nazivao mojim ocemučiniti nešto za mene.”

Tišinu nabijenu emocijama razbilo je brektanje motora kosilice koji se teško palio negde dole uulici.

„U redu”, rekla je Dženifer. „Vidim da si odlučio.”„Zašto ste vas dvoje tako negativni?”Pogledali su se.Danijel je od stida oborio pogled. „Pretpostavljam da zvučimo negativno. Istina je da mi je drago

što te imam za suseda. Poslednje što bih želeo jeste da se odseliš.”„Ali ne selim se u drugi grad. I dalje ćemo se viđati.”„Ipak, neće biti isto.”„Neće.” Koltrejn je osetio napad melanholije. „Ne, neće.”„Samo želimo ono što je najbolje za tebe”, rekla je Dženifer. „Zar ne misliš da bi bar trebalo da

proveriš da kuća nije pretrpela oštećenja od poslednjeg zemljotresa? Možda će se srušiti. I možda suvodovodne cevi loše postavljene ili se kuća nalazi na močvarnom zemljištu.”

Koltrejn se zadovoljno smešio. „Mislim da sam planirao da je proverim.” Izvukao je ključ koji muje ostavio Dankan. „Hoćete da pogledate močvarno tlo?”

6.

„Podrum”, rekao je Danijel kada su izašli.„Znam”, rekao je Koltrejn. „Ali postoji lakši način da se reši taj problem.”„Ne vidim kako.”„Da ga uništim. Da vratim kuću u prvobitno stanje.”„Zvuči kao da...”„Odlučio sam. Kupiću je.”„Da te pitam nešto, pa ću onda umuknuti”, rekla je Dženifer.„U redu.”„Da se desilo da si se vozio ulicom, da kuća nije imala veze sa Pakardom i da si primetio da je na

prodaju, da li bi iznenada doneo odluku da je kupiš?”Koltrejn je razmislio na trenutak. „Verovatno ne bih.”„Znači, kupuješ kuću zato što ju je fotografisao Pakard i tako je učinio poznatom?”Koltrejn je oklevao. „Mislim da nisi u pravu.”„Kupuješ je jer je Pakard bio vlasnik kuće? Toliko želiš da se poistovetiš sa njim?”Koltrejn nije odgovorio.

7.

„Ima još nešto što hoću da vam pokažem”, rekao je Koltrejn.Izgledali su zbunjeno kada su izašli iz kola u njegovoj garaži. „Ali priznajem da sam zbog toga

malo nervozan. Gospode, nadam se da ste malo bolje volje.”„U vezi sa čime?”, upitala ga je Dženifer.„Morate da pričekate dok ne pripremim sve.”Bili su zbunjeni još više kada se on popeo uz stepenice. Dva minuta kasnije, Koltrejn ih je pozvao.

„U redu, sada možete da se popnete.”Pustio je CD Majlsa Dejvisa Kind of Blue. Dok su se Dženifer i Danijel popeli uz stepenice,

pripremio je čaše rashlađenog šardonea.„O čemu se radi?”, upitao ga je Danijel.„Mislio sam da ću, ako priredim izložbu, uspeti da smirim duhove.”„Izložbu?” Dok je Dženifer pijuckala vino, provirila je u dnevnu sobu i u trenutku se paralisala.Koltrejn nije morao da objašnjava. Bilo je očito ono što je želeo da im pokaže – svuda na

zidovima, policama za knjige, nameštaju, na svakom mestu gde ih je mogao okačiti ili postaviti,nalazile su se fotografije dimenzija dvadeset sa dvadeset pet centimetara.

„Bože, Mič.”„Zbog toga nisam hteo sinoć da idem na večeru”, rekao je Koltrejn. „Radio sam kao lud da

izradim slike.”„Slike su...” Ponestalo joj je reči.Koltrejnova verzija Pakardovih fotografija govorila je mnogo više od originala. Dok je radio na

njima, nazvao ih je ’Krivine u vremenu’. Dao je sve od sebe da odslika sastav Pakardovihfotografija, do najmanje senke i tračaka svetlosti. Poređane jedne pored drugih, njegove i Pakardovefotografije izazvale su snažne emocije kod posmatrača, stvarajući iluziju da su istovremeno u dvavremenska okvira.

Dženifer i Danijel su bili očarani, išli su od fotografije do fotografije i proučavali ih. Koltrejn nijerekao ni reči, samo je seo na stolicu na ulazu u dnevnu sobu, pijuckao vino i proučavao Danijela iDženifer.

Ali projekat nije bio posvećen samo kućama koje je Pakard slikao. I druge fotografije su bilerasute u ovom putovanju kroz vreme, koje su – počevši od srceparajuće slike Dajane – zabeleženislučajni susreti nabijeni emocijama koje je Koltrejn osetio dok je išao Pakardovim stopama.

Dženifer je odmahivala glavom u čudu.Danijel je posmatrao Koltrejna kao da ga gleda novim očima.„Ovo je nešto najbolje što si do sada uradio”, rekla je Dženifer. „Mislim da ti neće smetati da

pričaš o ovim fotografijama.”„Neće”, rekao je Koltrejn uz primetno olakšanje. „Uopšte mi neće smetati da o njima pričam.”„Pogrešila sam samo u vezi sa jednom stvari”, rekla je Dženifer. „Mislila sam da će biti pogodne

za objavljivanje u časopisu.”„Predomislila si se?”„Potpuno. Previše ih je ovde, a ne želim nijednu fotografiju da izbacim. Prvi put ćemo napraviti

specijalno izdanje.”

„Ne znam šta da kažem.”„Znam ja”, rekao je Danijel. „Gde si stavio vino?”Koltrejn se nasmejao.Dženifer ga je poljubila. „Tako sam ponosna na tebe.”Kada su se ona i Danijel ponovo vratili fotografijama, Koltrejn je primetio da mu na telefonskoj

sekretarici treperi crvena lampica. Pritisnuo je dugme za preslušavanje poruka.Stomak mu se stegao kada je čuo hor kako peva tužnu klasičnu muziku.„Ponovo?” Dženifer je podigla pogled sa fotografije na kojoj je bila starija crnkinja u dvorištu sa

kamp-prikolicama. „Ovo je uznemiravajuće.”„Ja bih to rekao na mnogo gori način”, rekao je Koltrejn. „Voleo bih da imam jedan od onih

telefona koji pokazuju identifikaciju pozivnog broja. Onda bih uzvratio budali poziv i pustio mumuziku – samo što bih imao problema da pronađem ovako čudnu muziku.”

„Verdi nije neko koga bih nazvao čudnim”, Danijel nije skidao pogled sa fotografije mladecrnkinje koja je ljuljala dečaka na ljuljašci. Koltrejn ju je stavio pored izbledele fotografije na kojojje njega majka ljuljala na istoj ljuljašci pre dvadeset i četiri godine.

„Verdi?”„Trebalo bi da se malo obrazuješ. Da si slušao bilo šta drugo, osim džeza, da si išao na koncerte

klasične muzike na koje sam te zvao... muzika na tvojoj telefonskoj sekretarici je Verdijeva.”„Italijanski jezik. Zato ne mogu da razumem o čemu pevaju.”„U ovom slučaju, jezik na kojem pevaju nije italijanski – u pitanju je latinski. Pusti da još jednom

čujem.”Koltrejn je pritisnuo dugme za ponavljanje poruka.„Nema sumnje”, rekao je Danijel. „To je iz Rekvijema.”„Muzika koja se pušta na misama?”, upitala je Dženifer.„Čuješ li o čemu pevaju? Dies irae – Dan gneva. Ovo je sasvim sigurno iz Rekvijema.”Koltrejn je, razočaran, odmahnuo rukom. „Ali zašto bi mi neko telefonirao svakoga dana i puštao

muziku za sahrane?”„Obešenjak sa bolesnim smislom za šalu.”„Dies irae. Šta to znači?”„Govori o danu”, rekao je Danijel. „Ako te stvarno zanima, otići ću do kuće i doneću primerak

Rekvijema na kojem su stihovi prevedeni.”Kada se Danijel vratio, Koltrejn je primetio da je u pitanju vinilna long-plej ploča. Danijel je

obožavao da propoveda kako je vinil imao bogatiji, življi zvuk nego CD. „Bernštajn je dirigovao,Domingo pevao solo. Ovo je jedna od najboljih...”

„Samo nam reci šta znači ovo na latinskom, Danijele.”„U redu.” Danijel je izgledao vragolasto, kao da je znao da su zbog toga nestrpljivi. „Trebalo bi

da znači...” Otvorio je omot ovog duplog albuma i kažiprstom išao niz prevod stihova koji se nalaziona unutrašnjoj strani omota. „Evo ga. Dies irae.”

Dan gneva, dan srdžbe,Razneće svet u pepeo...

Kako će se strahovito zatresti sve,Kada se pojavi sudijaI sve se živo da u beg.

Danijel je spustio album. „Pretpostavljam da je malo straha od Boga dobro na sahranama.Održava nas na pravom putu.”

„Ali nema skrivene poruke koju bih shvatio”, rekao je Koltrejn. „Šta ti misliš, Dženifer?”„Jedina poruka koju sam izvukla jeste da bi mi bilo bolje da se češće molim. Bili smo u pravu

prvi put. U pitanju je samo obešenjak sa čudnim smislom za...”Telefon je zazvonio.„Halo.”Ponovo je zatreštao Verdijev Rekvijem.

8.

„Nikada nisi kod kuće”, oglasio se dubok, piskav glas, sa akcentom.Koltrejn se naježio. „Šta? Ko je to?”„Sudija.”„Mič?” Dženifer je uznemirio izgled Koltrejnovog lica. „Šta je bilo?”„Slušaj me sada, bolesno kopile”, rekao je Koltrejn u slušalicu. „Prestani da me zoveš i...”„Doći će vreme kada ćeš svim svojim srcem želeti da sam te samo zvao.” Glas je odzvanjao kao

kada se šljunak raspe po kartonu. „Dženifer je u pravu kada kaže da bi trebalo da se češće moli.”Koltrejn je osetio da mu lobanja trne. „Kako znaš da je ona rekla...”„Dan gneva će razneti svet u pepeo kada se ja pojavim i kada se sve živo da u beg.”Koltrejn je imao osećaj da mu je kroz celo telo prošla električna struja. Okrenuo se i počeo da

gleda po dnevnoj sobi. Zabrinutost na njegovom licu naterala je Dženifer i Danijela da se još višezbune. „Ozvučio si mi stan?”

Glas se zadovoljno smejuljio, njegova grubost je podsetila Koltrejna na čizmu koja je gazila poosušenom blatu. „O, da, ima mnogo više od toga u tvom stanu. Popni se u spavaću sobu. Ostavio samti nekoliko suvenira.”

Veza se prekinula.

9.

Koltrejn je imao osećaj da je u trenutku umro. Iznenada je ispustio slušalicu i potrčao ka stepenicamau kuhinji.

„Mič, u čemu je problem? Ko je to bio?”, pitanja koja je postavljala Dženifer mešala su se saDanijelovim pitanjima, dok su trčali uz stepenice za njim.

Koltrejn je došao do hodnika na spratu i protrčao pored mračne komore, potom pored vrata odkupatila, a onda usporio, uplašen onim što bi mogao da nađe u spavaćoj sobi. Kada je opreznopogledao unutra, od prizora je imao osećaj da mu nečija ruka pritiska grudi i gura ga unazad.

Spavaća soba je bila nameštena kao loša imitacija izložbe koju je priredio za Dženifer i Danijelau dnevnoj sobi. Svuda su bile fotografije, na podu, noćnom stočiću, pored stolova, na samom krevetu.Sve fotografije bile su veličine dvadeset sa dvadeset i pet centimetara, baš kao i fotografije izPakardovog fotoaparata. Ali čak i sa udaljenosti, Koltrejn je mogao reći da su ove fotografije isuviše mutne da bi mogle biti snimljene takvim foto-aparatom. Radilo se o uvećanim fotografijama sanegativa od 35 mm. Ono što su prikazivale potisnulo je nedostatak detalja u drugi plan.

Dženifer i Danijel su se gurali iza njega.„Šta se dešava?”, upitao ga je Danijel. „Ko je bio na telefonu?”Koltrejn nije odgovorio. Dok su mu se mišići grčili, napravio je korak ka fotografijama, prvo je

pogledao dole, a potom svuda naokolo.„Ovo je ludost”, rekla je Dženifer.Slika za slikom pokazivala je Koltrejna kako postavlja foto-aparat, snima kuće iz Pakardovog

serijala ili ljude i mesta koje je upoznao dok je pratio Pakardov put. Među njima je čak bilafotografija njega i Dženifer kako se opraštaju sa Dajanom na prilazu oivičenom rododendronima, naimanju njenih roditelja. Na drugoj se video Koltrejn u dvorištu sa kamp-prikolicama u Glendejlu, dokje fotografisao mladu crnkinju kako ljulja dečaka. Kud god da je išao u protekle dve nedelje, neko gaje pratio i slikao ga.

„Kada smo se opraštali od Dajane, nisam primetila da nas neko slika na ulici”, rekla je Dženifer.„Ako ima odgovarajuć teleobjektiv, foto-aparat može biti i čitav blok udaljen.”Okrenuo se ka krevetu, ka slikama bagera koji je bacao izmešane kosti u mlin za kamen, dok je

krivonogi muškarac, širokih grudi i mišićavog lica posmatrao, ruku položenih na kukove, a obešenibrkovi su mu se razvlačili u osmeh zadovoljstva.

„Ovo su fotografije koje sam video u Njuzviku”, rekao je Danijel.„Ne”, rekao je Koltrejn. „Ove fotografije nisi nikada video. Ovaj serijal nikada nije objavljen.”

Osetivši da će povratiti, napravio je korak ka predmetu koji ga je obeshrabrio, a koji je biopostavljen na uzglavlju kreveta – činilo se da su sve fotografije poređane tako da privlače pažnju nato mesto. „Nisu mogle biti objavljene. Negativi su bili u foto-aparatu koji sam izgubio na litici doksam pokušavao da pobegnem od... Ovaj foto-aparat. Neko ga je pronašao i razvio negative.”

Ponovo je zurio u fotografije muškarca širokih ramena koji je sa uživanjem posmatrao kako mlinza kamenje izbacuje ostatke kostiju. Tek zalečena rana na levoj strani mu je zaigrala.

„Dragan Ilković”, rekao je Koltrejn.„Šta si rekao?”, upitao ga je Danijel.Koltrejnu se činilo da mu kroz nervni sistem struji vatra. „Moramo da požurimo. Dženifer, ponesi

sve ove fotografije. Danijele, pokupi one dole. Odmah! Ovde nije bezbedno! Moramo da izađemo!”

10.

Grimizni zraci sunca koje je zalazilo okruživali su svetlošću šest oznojenih muškaraca koji su igralikošarku. Skakali su, saginjali se i okretali se zapanjujuće precizno, šutirali na koš, skakali, spuštaliloptu, stizali rezultat protivnika. Četvorica su bila crnci. Svi su bili otprilike Koltrejnovih godina –srednjih tridesetih. Bili su tako skoncentrisani na igru i tako zaneti igrom da im prošlost i budućnostnisu bile važne, samo sadašnjost i samo ova igra.

Koltrejn ih je posmatrao sa betonskih tribina kraj ulice, koje su se nalazile na jednom od mnogihkošarkaških terena u Maskel Biču u Venisu. Iza njega su prolazili biciklisti i oni koji su vozili rolere.Ispred njega, na suncem obojenom okeanu, iscrtavale su se figure igrača. Izgledalo je kao da na sceniposmatra ekspresionističke plesače. Trenutak kasnije, sunce je zaronilo još niže, senke su seprodužile i igrači su mogli sada da se vide. Naginjali su se napred, ruku naslonjenih na kolena, agrudi su im se nadimale kada se lopta odbila od košarkaški reket, promašila koš i pala između njih.

„Ne mogu da pogodim koš, ne vidim ga.”„Nije važan koš. Ja ne vidim loptu.”„Hej, možete sada da odustanete. Još dva poena i pobedićemo vas.”„Sledeći put, mali. Tvoj je red da častiš pivom.”„Uvek je moj red.”Dok je grupa išla pored palme, ka pešačkoj stazi, jedan od crnaca je rekao: „Idite bez mene. Eno

jednog momka sa kojim hoću da razgovaram.”„Videćemo se iduće nedelje.”Zbijajući međusobno šale, poredeći pogotke, grupa je zaobišla dvojicu vozača skejtborda i

krenula ka kafeu koji se nalazio pored pešačke staze.Koltrejn je sišao sa praznih trbina i prišao muškarcu.Crnac je posegao rukom u svoju sportsku torbu, izvukao peškir i obrisao znoj sa lica.„Greg.”„Mič.”Rukovali su se.Koltrejn je bio visok metar i osamdeset. Momak sa kojim se sreo bio je pet centimetara viši.

Obojica su bila skoro iste težine – imala su oko stotinu kilograma. Koltrejnova kosa bila jekovrdžava, boje peska, dovoljno duga da mu je visila preko kragne. Nasuprot njemu, muškarac sakojim je razgovarao imao je gustu, crnu kosu, veoma kratko ošišanu. Obojica su imala izražajne crtelica, ali crnac je bio širi u ramenima i ostavljao je utisak da je izvajan od abonosovine, dok se zaKoltrejna činilo da je istesan od granita.

„Slučajno si prolazio ovuda?” Greg je stavio peškir oko vrata i povukao majicu sa grudi.Hladan decembarski povetarac šibao je sa okeana, zbog čega je Koltrejn drhtao. „Misliš da ne bih

želeo da je tako? Zvao sam te kući. Tvoja žena mi je rekla gde si.”„Imam osećaj da nisi svratio da bi se prisetio starih vremena.”„Bojim se da nisam.” Koltrejn je podigao kutiju. „Imam nešto što bih želeo da pogledaš.”Greg je mrko pogledao kutiju, usmerio pažnju na Koltrejna i uzdahnuo. „Hajdemo u kuću. Lois će

biti drago da te ponovo vidi. Ostani na večeri.”„Mislim da to nije dobra ideja.”

„Oh?”„Zbog nevolje u kojoj sam, ne znaš šta ti mogu uneti u kuću.”

11.

Gregovo prezime bilo je Bas. Bio je poručnik u policiji Los Anđelesa. Koltrejn ga je upoznao predve godine kada ga je časopis Los Anđeles sandej tajms zamolio da napravi foto-esej o policijskojjedinici zaduženoj za rešavanje slučajeva pretnji. Bio je to jedini policijski odred u SjedinjenimDržavama posvećen isključivo progoniteljima. Ono što je privuklo Los Anđeles tajms bilo je to štosu se progonitelji često nazivali ’nevidljivim kriminalcima’ zbog prikrivene prirode pretnje koju suupućivali. Ideja je bila da bi fotograf, domišljat i obučen kao Koltrejn, mogao da učini pojedineprogonitelje veoma vidljivim.

Ispostavilo se da je Koltrejnova veza u Jedinici za rešavanje pretnji bio Greg. Dok je obavljaozadatak, sprijateljili su se, a Koltrejn je zadobio Gregovo poštovanje jer je bio od velike pomoćijednoj zaplašenoj ženi koju je Jedinica za rešavanje pretnji pokušavala da zaštiti. Ležeći u grmljuispred ženine kuće, nekoliko noći uzastopno, Koltrejn je uspeo da uslika do tada nepoznatog čovekakoji je uznemiravao ovu ženu – bio je to muškarac sa kojim je dva puta izašla pre pet godina – kakoprosipa benzin na travnjak u tri ujutro. Progonitelj je dobio osamnaest meseci zatvora. Od tada,Koltrejn je pomogao Gregu u još tri slučaja.

Seli su jedan naspram drugog u zadnjem delu kafane. Obojica su pijuckala badvajzer. Ćutali susve dok Greg nije pogledao i poslednju fotografiju, razmislio o slikama, složio ih i vratio u kutiju.

„Znači, hoćeš da mi kažeš da ovaj momak veruje da je sjajno vezati ljudima ruke na leđima žicom,poređati ih licem okrenutim ka rovu i pucati im u potiljak, tako da padnu licem u rov. I niko ne morada pomera tela i zakopa ih. Čini mi se da su Hitler i on bili prijatelji.”

„Samo što je Hitler bio nacista. Ilković je proizašao iz komunističkog sistema dok je Bosna biladeo Jugoslavije. Verovatno je Staljin bliži njegovim idealima.”

„Politika kao izgovor za masovno ubijanje.” Greg je odmahnuo glavom.„Ilković se probijao kroz komunistički sistem, naučio je engleski, obučen je da bude diplomata.

Neko vreme je bio u jugoslovenskom konzulatu u Londonu. Kada je postao ubica, profinio se. Da nespominjemo proračunatost. Čim je pao sovjetski sistem, vratio se u današnju Bosnu i uključio se ugrađanski rat. Stekao je moć tako što je, ne samo terao Srbe da pobede u ratu, nego i da istrebeneprijatelja. Pretpostavljam da je zamišljao da će, nakon što Srbi pobiju Muslimane, moći da ihnatera da zbrišu drugu nacionalnu grupu u regionu, Hrvate. Onda bi Srbi kontrolisali celu Bosnu, apošto je on kontrolisao Srbe... U međuvremenu, Bosna mu je postala privatni teren za ubijanje.”

„Kladim se da je uživao u svakom trenutku. Dragan Ilković. Treba to izgovoriti. A taj prokletnik teproganja zato što si snimio fotografije koje ga povezuju sa ratnim zločinom i upropastio mu priliku dakontroliše bosansku vladu.”

„Malo je teže upravljati zemljom ako si u zatvoru zbog zločina protiv čovečnosti”, rekao jeKoltrejn.

„Samo što on nije u zatvoru”, rekao je Greg. „Ovde je, u Los Anđelesu i čeka da ti uzvrati.”

12.

Medicinsko osoblje je žurilo da odgura kolica sa mladićem u prvu pomoć. Mladić je na licu imaomasku sa kiseonikom. Grudi koje mu se nisu pomerale bile su prekrivene krvlju.

Koltrejn im se sklonio sa puta, a onda je prošao kroz elektronski kontrolisana staklena vrata, kojasu se šišteći zatvorila za njim. Dve medicinske sestre i lekar su pojurili ka mladiću na kolicima, uveliga u pregradak i navukli zavesu. Videle su se samo njihove senke dok su ostale sestre i lekari radilisa drugim pacijentima u svojim pregracima, dok se mnogo više pacijenata šćućurilo na klupamapored zidova.

„Mogu li vam pomoći, gospodine?” Koltrejn se okrenuo ka umornoj ženi sa naočarima koja jenosila zelenu bolničku uniformu i podsetnik u rakama.

„Jeste li povređeni? Treba li vam...” Glas joj bio tiši dok ga je posmatrala, jer nije mogla dautvrdi da li nešto nije u redu.

„Tražim doktora Gibsona.”U tom trenutku je Danijel, kome je riđu kosu isticala zelena uniforma koju je nosio, izašao iz svoje

pregrade i krenuo brzo ka računaru na sredini prostorije.„Eno ga. Treba da se vidim na trenutak sa njim.”„Gospodine, moraćete da sačekate. Ima pacijenata pre vas koji...”„Danijele.”Pošto je čuo svoje ime, Danijel se okrenuo. „Mič?” Prišao mu je, mršteći se. „Šta ćeš ti ovde?”„Moram da razgovaram sa tobom.”Danijel se još više namrštio, zbunjen. „Upravo sam završio sa pacijentom.” Pokazao je glavom na

ambulatno vozilo koje se približavalo. „Tipično naporna subotnja noć. Moraćeš da budeš brz.”Danijel ga je vodio kroz vrata, do stepeništa. Vrata su se, uz odjek, zalupila.„Narednih nekoliko dana neću biti kod kuće. Možda nekoliko narednih nedelja”, rekao je Koltrejn.

„Hteo sam da ti to kažem da ne brineš.”„Snimanje?” Danijel je zvučao oduševljeno.„Ne, nego zbog čoveka koji je provalio u moj stan ovog popodneva, kada nismo bili tamo.”„Plašio sam se da ćeš to reći.”„Upravo sam razgovarao sa prijateljem koji radi u policijskoj jedinici Los Anđelesa koja je

zadužena za slučajeve pretnji. Rekao mi je, ako je ovaj čovek mogao postaviti prisluškivač u mojudnevnu sobu, šta će ga onda sprečiti da postavi bombu? Ne bi trebalo da idem kući – sve dok kretenane uhvate.”

„Ali niko ne zna koliko... Kuda ćeš?”„Nisam siguran. Ako budem morao da kontaktiram sa tobom, ostaviću ti poruku ovde, u bolnici.

Ovoga puta ti nisam ostavio poruku, Danijele, zato što moj prijatelj ima savet za tebe. Hteo sam ličnoda ti ga saopštim.”

Danijel je izgledao kao da mu je neprijatno.„Mislim da ne bi trebalo da se vratiš u svoj stan”, rekao je Koltrejn. „Ovaj čovek lako može

provaliti u tvoj stan, kao što je provalio u moj. Mogao bi da odluči da te poseti i otkrije kuda samotišao.”

„Ali nisi mi rekao kuda ideš.”

„On to ne zna. Reci bolnici da ti je potrebno nekoliko slobodnih dana. Prođi nasumice nekolikoulica i obrati pažnju na sve farove koji bi te mogli pratiti. Kada budeš siguran da si bezbedan, beži izgrada. Možda će ga moj prijatelj uhvatiti za nekoliko dana, pa ćeš moći da se vratiš. Ali, Danijele,slušaj me. Bez obzira na to koliko budeš u iskušenju, nemoj da odsedneš kod prijatelja.”

Danijel je prebledeo kada je shvatio posledice.„Nisam uradio ništa loše”, rekao je Koltrejn. „A ne mogu da ti kažem koliko mi je žao što sam te

izložio riziku.”Vrata na vrhu stepeništa otvorila su se uz tresak. „Doktore, potrebni ste...”„Da.” Danijel je požurio u gužvu na odeljenju hitne pomoći. „Dženifer.” Okrenuo se. „A ona...”„Upravo idem da je upozorim.”

13.

Kada su svetla farova skrenula sa Bulevara Beverli Glen na autoput Nob Hil, Koltrejn je posmatraosa mesta gde je bio parkiran njegov ’blejzer’, među ostalim automobilima u tami pored puta. Uizolovanom stambenom delu Šerman Ouksa, skoro da nije bilo saobraćaja u 22 časa, čak ni subotom.Ovo su bili tek treći farovi u proteklih petnaest minuta. Videvši da BMW koji je vozila Dženiferpolako usporava na krivini i prolazi pored njega, Koltrejn je usmerio pažnju na ulaz u ulicu. Jedanminut je postao dva, pa tri. Nakon pet minuta, Koltrejn je zaključio da bi se, ako ju je Ilković pratio,drugi farovi već pojavili. Podigavši telefonsku slušalicu u svom automobilu, okrenuo je Dženiferinbroj telefona u autu. Telefon je tri puta zazvonio, potom je prekinuo vezu, što je bio znak za Dženiferda nastavi da se spušta u dolinu i da ga čeka kod rekreacionog centra Šerman Ouks. Nije ništa rekaopreko telefona jer je Greg pretpostavio da bi neko lako mogao koristiti audio-skener kako biprisluškivao razgovor preko te vrste telefona.

Lučno osvetljen parking rekreacionog centra bio je skoro pust kada je Koltrejn zaustavio vozilokraj Dženiferinog BMW-a.

Njena plava kosa se pri svetlosti stop-svetla iznenada mogla videti dok je prelazila u njegov’blejzer’.

Snažno ga je zagrlila. „Na smrt si me preplašio. Šta se dešava? Zašto si zvao iz govornice? Zaštosi tražio da se ovde nađemo?”

Koltrejn joj je telefonirao kući u Marini del Rej i rekao joj da ode do određene govornice nadokovima gde je on ranije bio i zapisao broj. Kada je stigla, pozvao ju je iz druge govornice u blizinii rekao joj kuda da vozi.

„Misliš da mi prisluškuju telefon?”„Pretpostavljam da prisluškuju moj”, rekao je Koltrejn. „Do đavola, u stanu mi se nalaze

prisluškivači, zašto ih ne bi bilo i u telefonu? Što ne bi prisluškivali i Danijelov broj? Zašto ne itvoj?” Koltrejn joj je ukratko ispričao svoj razgovor sa Gregom. „Toliko smo izvan svojih kuća danikome nije teško da nam provali u kuću i postavi prisluškivače u telefon. Logično je da će Ilkovićpokušati to da uradi, jer bi, znajući od koga zavisim, nastavio da vrši pritisak na mene.”

Ne želeći da kaže ono što je morao, Koltrejn je oklevao. „Greg mi je rekao da bi Ilković mogao date upotrebi da bi došao do mene.”

Dženifer ga je presekla pogledom.„On misli da si u opasnosti. Kaže da ne bi trebalo da budeš u stanu neko vreme.”„Šta kažeš?”„Kaže da ne bi trebalo da se viđamo neko vreme. Ako Ilković ne bude mogao da otkrije kuda sam

otišao...”„Kuda si otišao?”„Nestaću na neko vreme, Dženifer. Ako Ilković ne bude mogao da otkrije gde sam, verovatno će

pratiti tebe, nadajući se da ćeš ga dovesti do mene. Ili može odlučiti da učini još gora stvar, da tenatera da mu kažeš sve što znaš, čak i ako to nije ništa. Nema izbora. I ti moraš nestati.”

Dženifer je stavila ruke na stomak. „Mislila sam da sam uplašena dok sam dolazila ovamo, ali toje ništa naspram onoga što osećam sada. Bože, mora da postoji... Gde planiraš da se sakriješ?”

Koltrejn nije odgovorio.

„Idem sa tobom”, rekla je Dženifer.„Upravo sam ti objasnio...”„Ima više smisla da oboje zajedno nestanemo. Tako ne moramo da brinemo da li će me on pratiti.

Neće moći da me iskoristi da dođe do tebe. Oboje ćemo biti na sigurnom dok tvoj prijatelj budepokušavao da ga uhvati.”

„Nisam siguran da će...”„Mič, ne radi se o tome da te požurujem. Radi se o preživljavanju.”

14.

Dženifer je žurila na aerodrom. Dok je kupovala karte za avion avio-kompanije Amerikan vest u23.45 za Las Vegas, Koltrejn je ostavio svoj auto u garaži. Bez daha, sreli su se na izlaznomterminalu, dok se raštrkana grupa putnika za ovaj kasni let ukrcavala u avion. Pošto je stao na krajreda, Koltrejn se postarao da proveri da niko ne ide za njima u avion. Lakše je disao tek kada seavion odvojio od terminala.

„Treba mi piće”, rekla je Dženifer.„I meni. Ali mislim da ću morati da se zadovoljim kafom. Moramo da budemo budni neko vreme.”Avion je sleteo u Vegas u 00.45. Požurili su ka šalteru kompanije Amerikan vest i kupili karte za

povratak u Los Anđeles. Do trenutka kada su stigli do terminala, putnici su se već ukrcavali u avionkoji je poletao u 1.45.

„Gospode, nadam se da će ga ovo sludeti”, rekla je Dženifer.„Ne shvatam zašto ne bi upalilo”, odgovorio je Koltrejn. „Ako je Ilković uspeo da nas prati do

aerodroma, znamo da se nije ukrcao u avion sa nama. Nema šanse da ukapira da smo se ukrcali napovratni let za Los Anđeles. Što se njega tiče, mi smo u Vegasu i tamo će nas tražiti.”

„A šta ćemo kada se vratimo u L.A.?” Dženiferine, obično blistave oči, bile su mutne odiscrpljenosti. „Gde ćemo se kriti? U hotelu?”

„To je logičan izbor.”Ali Koltrejn je imao drugu ideju, iako joj to nije rekao. Njihov avion je sleteo na aerodrom u Los

Anđelesu u 2.41. Kombijem su došli do parkinga rentakara gde je umorni službenik dao Koltrejnudokumenta koja je trebalo da potpiše.

„Auto srednje veličine. Ništa upadljivo”, rekao je Koltrejn.„Vozilo tipa saturn biće u redu?”„Odlično.” Pored toliko vozila tipa saturn na ulici, ovaj skoro da niko neće primetiti.Na komandnoj tabli stajalo je da je 3.31 kada su se izvezli sa parkinga. Ulična svetla smetala su

Koltrejnovim očima. Idući Bulevarom La Sijenega, zaputio se u središte privremeno utihnulog grada.Dženifer je zevnula. „U koji ćemo hotel?”„Greg ne želi da koristimo bilo koje popularno mesto, tamo gde ćemo privući pažnju ako se

prijavimo bez prtljaga. Znam nekoliko mirnih mesta u zapadnom Holivudu.”Dženifer je ponovo zevnula. „Bitno je samo da ima pristojan krevet.”„Trebaće nam vremena da stignemo tamo. Zašto ne bi malo sklopila oči i odspavala?”Pošto nije bilo saobraćaja, Koltrejn je brzo stigao na svoje odredište, u 3.54. Izašao je iz kola,

otključao prednja vrata i pritisnuo dugmiće na monitoru na ulaznim vratima, čime je isključiosigurnosni sistem. Sa leve strane je stupio u garažu predviđenu za samo jedno vozilo i pritisnuodugme koje je pokrenulo otvaranje vrata. Dok je motor iznad vrata radio, a vrata se podizala, vratiose u auto i zaustavio se kada je video da se Dženifer probudila.

Pospano je protrljala oči. „Jesmo li stigli? Je li ovo hotel?”„Jeste, ali nije hotel u pravom smislu reči.”Dženifer se skoncentrisala kako bi bolje videla. Kada je shvatila šta je videla kroz vetrobran,

zinula je. Farovi su obasjavali kuću koja je nalikovala na zamak, njeni ornamenti boje korala bili supredivni, čak i pod grubim svetlom, ivice njenih ograda bile su ukrašene zelenim trakama od bakra

koje su sijale oblikom pretkolumbovskih vrhova strela.„Ovde?”, upitala je u neverici.„Da”, rekao je Koltrejn. „U Pakardovoj kući.”

PETI DEO

1.

„Ovo je ludost”, Dženiferin glas je odjekivao u praznoj kući. „Nemamo pravo da budemo ovde.Susedi će pomisliti da smo provalili. Pozvaće policiju.”

„Ovako kasno, sumnjam da je bilo ko primetio, ali za svaki slučaj, nećemo uključivati svetla”,rekao je Koltrejn. „Sutra ujutro ću otići do suseda i objasniti im da kupujem kuću i da mi je agent zanekretnine dozvolio da se uselim malo ranije.”

Zastao je na prilazu kući i gledao u tamu u prizemlju. Podrum je bio tamo, a on nije imao nameruda krene u tom pravcu. Na spratu, svetlo je pokazivalo put ka dnevnoj sobi. Uprkos senkama, belizidovi i pod od tvrdog drveta videli su se jasno i izgledali su čisto, a veliki broj prozora na zadnjemzidu pojačavao je svetlost ulične rasvete i zvezda.

„Ali pretpostavi da ti susedi ne poveruju”, rekla je Dženifer. „Pretpostavi da im je agent zanekretnine dao broj da ga pozovu u slučaju da se nešto loše dogodi.”

„Neće biti problema s agentom za nekretnine.”„Kako možeš biti siguran u to?”„Pre nego što sam te pozvao večeras, pozvao sam Pakardovog pomoćnika. Dok agent za nekretnine

pripremi dokumenta, neće biti problema da ostanemo ovde. Tako sam dobio šifru alarma. I nemoramo da brinemo o Ilkoviću. On ne zna za ovo mesto.”

„Ali pratio te je do svih kuća koje si fotografisao.”„Nije do ove”, rekao je Koltrejn. „Kada sam video fotografije koje je snimio, činilo mi se da

nešto nedostaje. Kasnije sam shvatio šta je u pitanju. Nije bilo nijedne moje fotografije sa ovomkućom. Nije me pratio toga dana.”

„Ne možeš biti siguran. Možda mu nije radio foto-aparat.”„I dalje nije važno. Čak i da me je pratio, može samo da zaključi da je ovo samo jedna od kuća iz

Pakardovog serijala. Nije bilo načina da sazna da planiram da je kupim. Sasvim sigurno, vratio samse ovamo juče sa tobom i Danijelom, a pouzdano znamo da nas Ilković nije tada pratio – jer je, doksmo bili odsutni, bio u mojoj spavaćoj sobi i pripremao iznenađenje. Ne može da zna da samzainteresovan. Nema ni najmanjeg razloga da posumnja da se večeras ovde krijem.”

Oblaci mora da su zaklonili zvezde jer je soba postala tamnija.„Siguran si u to što osećaš”, rekla je Dženifer.„U suprotnom, ne bih došao.”„Jednostavno, ne možeš da se držiš dalje od ove kuće.”„Hej, bolje i to nego da budemo u hotelu.”„Je li? Kakav to uticaj Pakard ima na tebe?”

2.

Iako je sunce ulazilo kroz prozore, spavali su do jedanaest.Dženifer je čudno stajala i trljala leđa. „Uh.”Koltrejn je znao na šta je mislila – od spavanja na podu od tvrdog drveta, osećao je kao da ga je

neko karate potezima udarao po vratu.„Ti stvarno znaš kako da prirediš devojci provod”, rekla je Dženifer. Bunareći po neseseru koji je

Koltrejn kupio u prodavnici dok su išli sa aerodroma, izvukla je pastu za zube, četkicu za zube ibočicu šampona. „Spas.”

„Ne zaboravi i krofne koje sam kupio.”„Da nisam ovako gladna, zaboravila bih. Ovo bi stvarno bio raj samo kada bismo imali čist donji

veš.”Ova sarkastična primedba ga je naterala da se nasmeši.„A ne bi bilo zgoreg da imamo i peškire”, dodala je.„Hajde da krenemo u nabavku na Bulevaru Holivud. Da je važno, važno je. Bolje da

porazgovaram sa susedima.”„U tom slučaju trebaće ti ovo”, Dženifer mu je dodala kremu za brijanje i brijač.Do ranog popodneva, vratili su se sa čistom odećom, uređajem za pripremanje kafe, nekoliko

posuda i tiganja i dovoljno hrane da im potraje nekoliko dana. Detaljno su pregledali ulicu, ali nisuvideli nikoga ko bi im pobudio sumnje. Bili su ohrabreni kada su videli da je alarm još uključen. Alise nisu smirili dok nisu pretražili kuću – sve osim podruma koji je Koltrejn zaključao nakon što ga jeprethodnog dana pokazao Dženifer i Danijelu i koji je, Koltrejn je uveravao sebe, ostao zaključan.

Tek tada su uneli sve što su nabavili. Koltrejn nikada nije mnogo polagao na božićne ukrase, alipošto je govorio da je od ove kuće mogao načiniti sebi dom, kupio je veštačku jelku visokušezdesetak centimetara, na koju su bili prikačeni ukrasi. Postavio ju je nasred dnevne sobe i raširiodve vreće za spavanje.

„Sve pogodnosti”, rekao je.Istuširali su se, a onda obukli farmerice i džempere koje su kupili. Potom su pripremili kafu i

pojeli đevreke sa dimljenim lososom, seckanim paradajzom, krem sirom i kaprima.„Počinjem da se osećam kao ljudsko biće”, Dženifer se protegla.„Ne mrdaj.”„Šta nije u redu?”„Položaj je sjajan za...” Koltrejn je zadržao foto-aparat Nikon i svoje fotografije kada je ostavio

’blejzer’ na aerodromu. Slikao ju je. „Divno.”„Žao mi je što ću ovo reći.”„Onda bolje nemoj.”„Ne, svideće ti se. Kuća počinje da mi se dopada. Prostor i...”„Svetlost.”Dženifer je klimnula glavom. „Zamišljam je sa art deko nameštajem.”„Takav je bio pravac kada je kuća sagrađena”’„Pitam se kako je izgledala kada... Jesi li bio ozbiljan kada si želeo da se oslobodiš podruma i

vratiš kuću u prvobitno stanje?”

„To mi je na vrhu liste.”„Možda onda...”„O čemu razmišljaš?”„Odmah ću se vratiti”, rekla je Dženifer.„Kuda ideš?”„U garažu. Dok smo unosili namirnice, primetila sam nešto.”Koltrejn je zainteresovano podigao obrve kada se vratila sa velikim, dugačkim kartonom, nalik na

cev.„Ovo je stajalo na polici”, rekla je Dženifer. „Ko god da je odavde iznosio stvari, bio je pedantan

– nije za sobom ostavio smeće, niti bilo šta drugo. Osim ovoga.”„Misliš da to ne bi moglo biti smeće?”„Kada su moji roditelji pre pet godina iznad avenije Karol kupili staru kuću u viktorijanskom

stilu”, Dženifer je mislila na oblast u blizini parka Eho, poznatu po kućama u viktorijanskom stilu, „ugaraži su pronašli karton sličnog oblika.”

Koltrejn nije razumeo na šta cilja.„U njoj su bili originalni planovi kuće”, objasnila je Dženifer.„Nije valjda da mi ukazuješ...”„Ovo je logično mesto na kome ćeš ih ostaviti novom vlasniku.” Otvorila je tubu i položila je, te

polako izvlačila ono što se u njoj nalazilo.Koltrejn je posmatrao nekoliko dobro smotanih listova debelog, plavičastog papira. Usled godina,

bili su izbledeli i osećali su se na buđ. Dok joj je pomagao da ih raširi na čistom delu stola, divio sekako su detalji dijagrama i primedaba i dalje vidljivi.

„Pobogu.” Prst mu je klizio po gornjem listu papira i zaustavio se na zamrljanom delu u donjem,desnom uglu koji je ukazivao na ime arhitekte i godinu kada je kuća sagrađena.

„Lojd Rajt – 1931.”

3.

„Mogla bih da kažem da je ovde bila spavaća soba”, Dženifer je proučavala ulaz u podrum, a ondaskrenula pogled ka planovima na plavom papiru.

„To mi je rekao i Pakardov pomoćnik.”„Istih je dimenzija kao i garaža iznad nje.”„Ne, to ne zvuči dobro”, odgovorio je Koltrejn.„Zašto?”„U garaži ima prostora samo za jedno vozilo – što je tipično za tridesete. Ali podrum mi se čini

većim, skoro da izgleda kao dve garaže.”„Znači, obnavljanje je bilo više kao dodavanje”, rekla je Dženifer.„Verovatno nisam u pravu. Osećao sam se malo nelagodno ovde.”„I ja sam se isto osećala, a nikada nisam patila od klaustrofobije. Podrum ne može biti toliko veći

od garaže, ako smo oboje osećali da smo unutra sputani.” Dženifer je proverila podatak naplanovima. „Garaža je dimenzija četiri i po metra puta četiri i po metra. Pošto nemamo planrenoviranja, pretpostavljam da postoji samo jedan način da saznamo koliko je prostora dodato.Premerićemo je. Imaš li ključ?” Dženifer je otključala vrata i otvorila ih.

Kada je hladan vazduh izašao, Koltrejn je zadrhtao od hladnoće. „Ah, ako ti ne smeta, ja bihsačekao ovde.”

„Od kada patiš od klaustrofobije?”„Samo kada sam u podrumu.”Krenuvši levo, Dženifer je pritisnula prekidač za svetlo na zidu. Depresivan sjaj sijalice naterao

je Koltrejna da zaškilji, činilo se da se odbija od betonski pod, otkrivajući čiste sive metalne police.„Jedan, dva...” Dženifer je ušla i premeravala koracima podrum.„Definitivno je veći”, rekla je kada se vratila. „Garaža je široka 4,75 metara, a ova prostorija je

široka osam.”„Skoro devet metara”, rekao je Koltrejn.„Kako to misliš?”Pokazao je na hodnik pored podruma. „Premerio sam ga sa spoljne strane.”„Devet metara? Jesi li siguran? Mora da smo ga različito premerili.”„Verovatno jesmo. Ali pošto su moja stopala veća od tvojih, ja sam taj koji bi trebalo da je dobio

manji broj. Tebi bi trebalo više koraka i dobila bi veći broj.”„Negde grešimo. Hajde da pokušamo ponovo. Ovoga puta ti ideš unutra.”„Zezaš me?”„Nikada te nisam videla tako uplašenog.”U pravu je, pomislio je Koltrejn. Šta mi je? Moram da prevaziđem ovo. Ne obazirući se na

pritisak u grudima, skupio je snagu i krenuo. Svetlost je postala još grublja, temperatura niža, vazduhse još više zgusnuo dok je sam sebe terao da uđe u podrum. „Jedan, dva...”

Obuzdavao se da ne korača brzo. U pitanju je samo prostorija bez prozora, rekao je sebi. Disao jesporije kada je ponovo došao do Dženifer koja je stajala na prijatnijem svetlu. „Manje-više isto kao iti: skoro osam metara.”

„Onda i dalje nešto ne radimo dobro.” Dženifer se namrštila. „Premerila sam hodnik i dobila isto

što i ti: devet metara. Kako prostorija može biti...” Uplašeno se okrenula. „Neko je u kući.”

4.

Kada su se ulazna vrata zatvorila, Koltrejn je pojurio ka stepenicama. Iznad njega, odmorište nastepeništu je zaškripalo. Pojavila se nečija silueta, podignutih ruku.

„Nisam želeo da te uplašim”, rekao je čovek.Koltrejn se spotakao, srce mu nije više onako ubrzano lupalo kada je dohvatio crvenu jaknu koju

je nosio Dankan Rejnolds.„Radi se o tome da nismo očekivali posetioce”, rekao je Koltrejn.Dankan je stavio ključ u džep. „Bio sam u susedstvu, pa sam pomislio da svratim i vidim kako ste

se smestili. Telefonirao sam, ali...”„Ovde nema telefona.”„Tačno. Ne želim da upadam. Naročito ako je u pogrešno vreme.”„Ne, uopšte”, rekao je Koltrejn. „Hteo bih da upoznaš moju prijateljicu Dženifer Lejn. Dženifer,

ovo je pomoćnik Randolfa Pakarda, Dankan Rejnolds.”Rukovali su se.I dalje se smirujući, Dženifer se nasmešila. „Mora da je bilo fascinirajuće raditi za genija.”„Fascinirajuće je jedna reč. Ali bilo je i da ti se digne kosa na glavi. Na kraju sam odlučio da

sve to nazovem avanturom.”„Hoćeš li kafu?” Koltrejn ga je poveo u dnevnu sobu.Dankan je pogledao vreće za spavanje pored male, veštačke božićne jelke. „Ovo liči na avanturu.

A što se tiče kafe – ne hvala. Ali nešto jače bi mi prijalo.”„Bojim se da nismo kupili...”Dankan se snuždio.„Ali uzeli smo malo vina”, rekla je Dženifer.Dankan se razvedrio. „Oprostite na igri rečima, ali u oluji je svaka luka dobra.”„Belo ili crveno?”„Kojeg god imate više.”Dženifer se zaputila levo, ka kuhinji.„Našli smo gomilu planova u garaži”, rekao je Koltrejn.„Da, ja sam ih ostavio tamo”, odgovorio je Dankan. „Otkrio sam ih kada sam sređivao Randolfove

stvari u kući u Njuport Biču. Odlučio sam da ih donesem ovamo pre nego što se zagube.”„Nekim slučajem ih nisi pregledao zbog renoviranja?”Dankan je odmahnuo glavom. „Imam još mnogo stvari da sredim. Zašto?”„Samo sam radoznao. Postoji jedno odstupanje koje nas zbunjuje.”„Dođite u kuhinju”, pozvala ih je Dženifer.„Odlično”, rekao je Dankan. „Možemo razgovarati dok nam sipate.”Prošli su kroz trpezariju čiji su zidovi, ukrašeni perlama od hroma, reflektovali svetlost. Ušli su u

kuhinju koja se kupala u sunčevoj svetlosti. Na sredini kuhinje, gde je Dženifer otvorila vino, nalaziose sto za sečenje mesa. „Moraćemo da koristimo čaše za jednokratnu upotrebu.”

„Na njih se jedino možeš osloniti kada nemaš prave čaše.”„A nadam se da volite i kaberne sovinjon.”„Ja sam ono što se zove osoba bez pravog ukusa. Sve mi je dobro”, Dankan je gucnuo i klimnuo

glavom. „Savršeno. Pomenuli ste neko odstupanje?”„Pokušavali smo da otkrijemo koliko je prostora dodato kada je namešten podrum”, rekao je

Koltrejn. „I dalje dobijamo oprečne mere. Znaš li kada je podrum dodat?”Dankan je uzeo još jedan gutljaj. „Znam samo da je bio tu kada sam počeo da radim za Randolfa,

1973. godine.”„Je li on tada živeo ovde?”„Ne. Ako je ikada živeo u ovoj kući, nikada ga nisam čuo da o tome priča. Ali on ju je prosto

obožavao. Sa izuzetkom podruma, nastavio je da održava imanje, kako bi ga sačuvao, uključujući iokruženje, u istom stanju u kojem je bilo kao i kada ga je snimio 1933. Šteta što su izneli nameštaj prenego što ste videli unutrašnjost kuće.”

„Zašto?”, upitala ga je Dženifer.„U pitanju je bio isti nameštaj koji je bio u kući kada ju je on fotografisao.”„Šališ se.” Koltrejn se nagnuo napred. „Misliš na imitacije, je l’ tako? Originalni nameštaj bi se

do sada raspao.”„Ne i taj nameštaj.” Dankan je obrisao ružičastu kapljicu sa ivice svojih brkova. „Nameštaj je

napravio Voren Mekartur, priznati modernista iz tridesetih godina. Njegov rad su karakterisali sjajnimetal i staklo. Prateći elementi bili su cevastog oblika. Sve je blistalo. Naravno, s vremena na vremetrebalo je zameniti jastuke, ali Randolf je vodio računa da to bude crvena tkanina. Tu i tamo,nabavljao je hromirane stolove koje je izrađivao Mis van den Roe. Vi razumete zašto je nameštajuklonjen. Ti stolovi i sofe su imali određenu vrednost. Biće prodati na aukciji kod Kristija.”

„Hoću da ga vratiš”, rekao je Koltrejn.Dankan je skoro ispljunuo vino. „Da ga vratim?”„Hoću da ga kupim.”„Ali govorimo o izuzetno visokoj ceni.”„Hoću da kuća bude baš onakva kakva je bila.”Dženifer je delovala zabezeknuto.„I mislim da bi bilo sjajno da mi pribaviš malo više podataka o istoriji kuće”, rekao je Koltrejn.

„Rekao si mi da ju je Pakard koristio za kancelariju, mračnu komoru i arhivu. Ali ko je ovde živeopre nego što ju je on kupio? Njegovi biografi kažu da je bila napravljena za filmskog producenta poimenu Vinston Kejs. Je li to osoba od koje je Pakard kupio kuću ili ju je neko drugi posedovao umeđuvremenu? Šta je bilo nakon što ju je kupio? Da li je potom neko drugi živeo u njoj?”

„Ali to je sve bilo davno. Zašto bi to bilo važno?”Koltrejn nije imao odgovor.

5.

Poslednji zraci sunca koje je zalazilo ponovo su ocrtavali figure šestorice košarkaša na terenu plažeMaski u Venisu: bio je to isti teren gde se Koltrejn prethodnog dana sreo sa Gregom. Pre skoro tačnodvadeset i četiri časa, pomislio je Koltrejn. Dok je sedeo sa Dženifer u istom redu, na istimbetonskim tribinama, izbledelim sa strane, obuzeo ga je jeziv osećaj da se sve ponavlja.

„Greg je do sada trebalo da dođe”, rekao je Koltrejn.Dženifer je drhtala od povetarca koji je dolazio sa okeana. „Iznenađena sam što nije tražio da se

nađete u policijskoj stanici.”„Živi nekoliko blokova odavde. Pretpostavljam da bi bilo mnogo prikladnije da se nađemo ovde.”Sunce je zaronilo u okean. Njegova grimizna boja bila je sada toliko bleda da su igrači prestali da

igraju. Koltrejn nije obraćao pažnju na njihov razgovor: podrugivali su se jedan drugom, planirali daodu na pivo, obećavali da će se naći naredne nedelje. Previjao se od ovog deža vua.

Igrači su išli stazom. Sunce je zašlo za horizont. Dok se temperatura vazduha spuštala, bilo je svemanje i vozača skejtborda. Ulična svetla su se borila da rasteraju tamu.

„Kasni petnaest minuta”, rekao je Koltrejn.„Verovatno se zadržao zbog telefonskog poziva.”„Greg uvek dolazi na vreme. Nikada ga nisam čekao.”Prošlo je još petnaest minuta.„Mora da je reč o veoma dugačakom telefonskom razgovoru”, rekla je Dženifer. „Šta misliš, šta bi

trebalo da uradimo?”„Pretpostavljam da nemamo drugog izbora nego da ostanemo ovde dok...”„Je li ono on?”Koltrejn je pogledao tamo gde je Dženifer pokazala prstom. Krupan muškarac u patikama,

farmericama i kožnoj jakni izašao je iz senke zida pored terena i prišao im.„Ne.” Osetivši nelagodnost, Koltrejn je ustao.„Izgleda li on kao Ilković?”„Ne mogu reći sa ove udaljenosti u tami. Nema brkove. Ali Ilković je mogao da obrije svoje.”Sišli su sa tribina.„I dalje ide u ovom pravcu”, rekla je Dženifer.„Zašto onda i mi ne krenemo u tom pravcu?”Prošli su pored palmi i zaputili se ka plaži.Muškarac ih je pratio.„Sranje”, rekao je Koltrejn.Počeli su da trče.„Čekajte!”, povikao je čovek.Trčali su još brže.„Gospodine Koltrejn, stanite! Poslao me je poručnik Bas!”Oklevali su.Dok je čovek žurio da ih stigne, Koltrejn se osvrnuo, naprezao se da vidi kroz senke i pitao se da

ne pravi grešku. Prestao je da strepi kada je ulično svetio otkrilo policijsku značku koju je čovekizvukao.

„Radim sa poručnikom Basom u Jedinici za rešavanje pretnji”, rekao je muškarac. Bio je visok,snažnog tela, a njegove grudi, ramena i nadlaktice bile su razvijene kao u dizača tegova. Smeđa kosamu je bila kratko ošišana kao da je pripadnik vojske. Njegove smeđe oči bile su mirne. „NarednikNolan.”

Koltrejn se rukovao sa njim – nije ga iznenadilo što je Nolanov stisak bio snažan – potom jepredstavio Dženifer.

„Greg nije mogao da dođe?”, upitao je Koltrejn.„Složeno je. Mislio je da nećete biti bezbedni.”Dženifer je bila vidno napeta.„Posmatrao sam vas da bih video da li vas još neko posmatra”, rekao je Nolan.„I?” Koltrejn je pogledao oko sebe sa zebnjom. Obala je izgledala napušteno, iako je to bilo teško

reći u tami.Po prvi put, Nolanov pogled nije bio miran. „Zašto se ne bismo sklonili sa otvorenog prostora?

Treba nam mesto gde ćemo popričati.”

6.

U restoranu se osećalo veselo, božićno raspoloženje – jelka u uglu prekrivena ukrasima, nizovitrepćućih lampica na zidovima, venčići oko sveća na stolovima. Sve to se izgubilo kada su Koltrejn iDženifer seli naspram Nolana.

Ponovo je Koltrejn imao snažan utisak vremenskog preklapanja, kao da je prethodne večeri sedeonasuprot Gregu.

„U redu, prvo dobre vesti”, rekao je Nolan. „Pukovnik Bas je kontaktirao sa FBI-om, koji jestupio u kontakt sa sudom UN za ratne zločine. Uključen je i Interpol. Pokušavaju da saznaju kako jeIlković napustio Evropu. FBI isto radi sa ove strane okeana – utvrđuje kako je ušao u zemlju.Proverili su liste putnika na svim letovima koji su došli iz Evrope od nedelje kada si došao iz Bosne,pa sve do dana kada si počeo da dobijaš poruke na telefonskoj sekretarici. Sud UN zamolio jenekoliko evropskih zemalja da uporede imena na listama svojih avio-prevoznika sa listom osobaprema kojima se primenjuju sankcije na putovanja. FBI isto radi sa pasošima izdatim u SAD. Ako nebudemo mogli da otkrijemo lažno ime koje koristi Dragan Ilković, trebaće nam mnogo vremena da muuđemo u trag.”

„Pod uslovom da koristi ime pod kojim je doputovao”, rekao je Koltrejn.„Pod tim uslovom.” Nolan je izgledao kao da mu je neprijatno. „U međuvremenu, Odred za

demontiranje bombi policije Los Anđelesa bio je u tvojoj kući. Ispod peći su pronašli dovoljnoplastičnog eksploziva da se raznese pola ulice.”

„To su dobre vesti?”, promrmljala je Dženifer.„Kada je bomba razmontirana, kroz kuću ti je prošla ekipa specijalista za elektronski nadzor.

Ilković je postavio mikrofone u svakoj sobi. Nadam se da tamo nisi govorio ni o čemu poverljivom.”Koltrejn se osećao kao da mu se komad stakla zaglavio u grlu.„Pronašli su i mikrofone kod tvog prijatelja koji živi pored tebe, kao i u vašem stanu, gospođice

Lejn”, rekao je Nolan.„Isuse!”, oglasila se ona.„Ne znam šta tu podrazumevate pod dobrim vestima”, rekao je Koltrejn. „Do sada ih nisam čuo.”„To su veoma dobre vesti. Gde je Ilković nabavio plastični eksploziv? A mikrofoni – odakle su

oni? Raznorazne agencije su počele da prate ove tragove. Mnogo toga smo uradili da bismo tipomogli.”

„Onda, ako je sve tako dobro, zašto izgledaš kao da ti treba trag odakle da kreneš?”Nolan je spustio pogled na svoje ruke, a onda uperio pogled u Koltrejna i borio se da nastavi.

„Pukovnik Bas nije želeo da se danas vidi sa tobom, kao što ste planirali, zato što su te juče pratili.”„Šta?”„Kada ste ti i on završili razgovor i razišli se, osoba koja te je pratila – moramo da pretpostavimo

da je to bio Ilković – preusmerila je pažnju na pukovnika Basa.”„Hoćeš da mi kažeš da se nešto dogodilo Gregu?”„Nije. Pukovnik Bas...”„Prestani tako da ga zoveš. Molim te. On mi je prijatelj. Zovi ga...”„Greg nije povređen. Nije ni njegova porodica.”Koltrejn je uzdahnuo.

„Ali prošle noći je neko provalio u njegovu kuću.”„Šta?”„Ne znači da je to bio Ilković.” Dženifer je pokušala da zvuči optimistički. „Verovatno je provalio

neki narkoman koji je tražio nešto što bi mogao da proda za drogu.”„Nažalost, pouzdano znamo da je to bio Ilković”, rekao je Nolan. „Zbog ostavljene poruke nema

traga sumnji.”„Poruka?” Koltrejn je osetio pritisak iza ušiju.Nolan je oklevao. „Pre nego što objasnim, želim da ti kažem koliko mi je žao zbog svega ovoga.

Kao i pukovniku Basu. Gregu. Želi da ti kažem da bi on lično došao da razgovara sa tobom o tome,ali da bi onda u pitanje doveo tvoju bezbednost. Sada, kada si nestao, postoji veliki rizik da biIlković mogao pratiti Grega, nadajući se da će ga Greg odvesti do tebe.”

„Naredniče Nolan, zašto mi ne kažete ono što ne želite da mi kažete.”Koltrejn je retko kada video da je nekome tako nelagodno. Narednik je ponovo pogledao dole,

činilo se da skuplja hrabrost, podigao je pogled, uzdahnuo i izvukao vokmen iz džepa jakne. „Ilkovićje ostavio audio-kasetu na stočiću u Gregovoj dnevnoj sobi.”

Koltrejn je posegao za vokmenom.„Ali nisam siguran da biste želeli da čujete kopiju kasete koju smo napravili”, rekao je Nolan.„Ne shvatam. Zašto ne bih želeo?”„Sinoć, malo posle ponoći, Ilković je otišao do bolnice u kojoj radi tvoj prijatelj.”„O, bože!”, prošaptala je Dženifer.„Medicinske sestre i lekari sa kojima je tvoj prijatelj radio u urgentnom centru rekli su da je

otišao u kafeteriju da uzme nešto da jede oko jedan posle ponoći. Više se nije vratio.”Koltrejn je osetio jako stezanje u grudima i uplašio se da će imati srčani udar.„U Gregovu kuću je provaljeno oko četiri ujutro”, rekao je Nolan. „Znamo po tome što je, kada je

odlazio, bacio lampu kroz prozor, kako bi se Greg probudio. Nešto posle četiri – tada je Gregpronašao kasetu.”

„Od jedan do četiri.” U Dženiferinom glas se osećala napetost.Činilo se da Nolan čeka da sami zaključe.Dženifer je odmahnula glavom. „To je previše vremena koje je Ilković proveo sa...”„Na kaseti je snimljen Danijel?” Koltrejnu se zgrčio stomak.„Duboko žalim što sam morao to da ti kažem. Odred za demontiranje bombi pronašao je telo u

njegovoj dnevnoj sobi kada su jutros želeli da pregledaju njegovu kuću.”Koltrejnu se zavrtelo u glavi. Onesvestiću se, pomislio je.Dženifer je posegla za njegovom rukom i stegla je. Držao ju je za ruku i osećao kako se njene suze

mešaju sa njegovim.Nakon trenutka koji mu se učinio kao večnost pustio je njenu ruku, jedva svestan toga da ljudi u

restoranu zure u njega – jer je jedina stvar, na koju je usredsredio pažnju, bio vokmen.Posegao je za njim.„Ne preporučujem ti”, rekao je Nolan. „Greg smatra da imaš pravo da čuješ ovo ako tako odlučiš.

Ali ja stvarno...”„Moram da znam.”Vokmen je imao dve male slušalice. Dok su mu se ruke tresle, Koltrejn ih je stavio u uši. Osetio je

nelagodnu udaljenost od svoga tela, kao da celu ovu situaciju posmatra sa druge strane teleskopa.Pritisnuo je dugme ’play’ na vokmenu i imao osećaj da prst kojim je to uradio ne pripada njemu.

Trgao se kada je čuo krik. Bio je to zvuk bola kakav nikada ranije nije čuo. Danijel.

Prestao je.„Reci nešto svome prijatelju”, prigušen glas sa slovenskim naglaskom mu je naređivao. Činilo se

da se zabavlja.Danijelov krik je dostigao nov nivo bola. Utišao se i pretvorio u škripavo disanje.„Govori!”„Mič...” Danijel je zvučao očajno slabo. „Ništa mu nisam rekao.”„Nisi ga izdao jer ne znaš ništa!”, rekao je prigušeni glas. „Ali bi trebalo da znaš!”Danijel je ponovo kriknuo, još jednom, pa još jednom, dok je bol prelazio granicu izdržljivosti.Ponovo tišina. Koltrejn više nije sumnjao da je upravo čuo Danijela kako umire.„Slikarčiću”, obraćao mu se prigušeni glas. „Imam slike sa ove žurke. Poslaću ti ih kući poštom.

Što ne bi svratio i pokupio ih?”U isto vreme kada se začuo šum prazne kasete, Koltrejn je prestao da sluša.Dok su mu suze slivale niz lice, Koltrejn je izvukao slušalice iz ušiju. Dženifer ih je uzela i stavila

u uši. Njena, obično prirodna boja lica dobila je sivu nijansu dok je premotavala kasetu, a nakon togaje pritisnula dugme ’play’.

Koltrejnu se steglo grlo. „Čuje se odjek. Zvuči kao”, naprezao se da bi mu glas zvučao normalno,„kao da su u podrumu ili nečem sličnom.”

„Koji ne postoji u kući tvoga prijatelja, iako se ispod kuće nalazi garaža”, rekao je Nolan. „Ali ugaraži nema dokaza da je tvoj prijatelj tamo ubijen.”

„Govoriš o krvi.”Nolan je raširio ruke, činilo se da se izvinjava. „Trebalo bi da je bude mnogo, Ilković je koristio

nož.”Dženifer je izvadila slušalice iz ušiju i pritisnula dugme ’stop’. Oči su joj bile razrogačene, zenice

su joj bile tako raširene da se plave dužice skoro nisu videle. „Nikada nisam čula... kakvo je ovočudovište...”

„Nisam siguran da postoji odgovor na to pitanje”, rekao je Nolan. „Nikada nisam imao ovakavslučaj. Morate se preseliti na sigurnije mesto gde vas možemo štititi.”

„Preseliti?”„U hotel sa kojim sarađujemo. To je mesto gde možemo da kontrolišemo okruženje i gde možemo

vas da nadziremo svakog trenutka.”„Misliš da nas staviš u zamku i pretvoriš u mete”, rekao je Koltrejn.„Uopšte ne bi bilo tako. Obezbeđenje bi bilo takvo da Ilković ne bi mogao da otkrije gde ste.”„Kako da ne.”„Ozbiljan sam.”„I ja sam”, rekao je Koltrejn. „Dženifer i ja nećemo dozvoliti da postanemo zatvorenici u hotelu.”„Onda možemo da vas štitimo tamo gde ste sada odseli. Ako misliš da je tako prikladnije...”„Bezbednije je”, rekao je Koltrejn. „Bezbednije je zato što niko ne zna gde se to mesto nalazi,

uključujući i policiju. Pretpostavimo da ti kažem gde se nalazimo. Šta ako te Ilković ščepa? Sta ako tiučini ono što je učinio Danijelu? Na osnovu onoga što sam čuo sa kasete, mislim da je Ilković upravu: Danijel mu ništa nije rekao samo zato što nije ni znao gde sam.”

7.

Nakon velikog bola slede uobičajena osećanja. Koltrejn se prisetio da je to pročitao na časuengleskog jezika kada je bio na koledžu USC. Bila je to pesma Emili Dikinson. Pesma je ostavilautisak na njega jer je savršeno opisala osećanje sa kojim se najčešće poistovećivao: žalost. Ovo jeolovni trenutak. Upravo tako se i osećao. Dok se borio da sačuva instikt za preživljavanjem, da sevrati u svetost Pakardove kuće, ostalo mu je dovoljno snage da proveri da li su vrata zaključana i dali su on i Dženifer sami.

U senkama, uronio je u jednu od vreća za spavanje u dnevnoj sobi. Nakon nekog vremena čuo jeDženifer kako se umorno spušta pored njega. Mogao je da je čuje kako plače, tako je bilo tiho u kući.Osećao se potpuno praznim. Zurio je u tamni plafon, potpuno emotivno iscrpljen, ali je znao da gaglavne muke tek očekuju. Bez obzira na to koliko je tražio izlaz, znao je da neće moći da spava.Drhtao je. Kao što se osobe koje se smrzavaju sećaju snega – Prvo hladnoće – potom obamrlosti, azatim smrti... Ali on nije mogao da umre. „Danijele”, prošaptao je. „Danijele.”

8.

Probudio se podjednako iscrpljen kao što je i zaspao, kada ga je san napokon obuzeo. Bledo svetlozore ulazilo je kroz prozore. Okrenuvši se na stranu, ka Dženifer, pospano je primetio da ona nije tu.Pretpostavio je da je verovatno otišla u kupatilo. Sklopio je oči. Ali kada ih je ponovo otvorio i kadaje svetlost bila sjajnija, a Dženifer i dalje nije bila pored njega, seo je, zabrinut.

Na pamet su mu padala različita objašnjenja. Verovatno je odlučila da spava u drugoj sobi. Alizašto onda nije ponela svoju vreću za spavanje? Možda je otišla da se istušira? Zašto onda nije čuoprigušeni zvuk vode?

Kada je ustao, telo ga je bolelo, bol ga je razdirao. Nada da je sve ovo bila noćna mora i da jeDanijel još živ nestajala je sa svakim pokušajem da povrati kontrolu nad svojom svešću. Pogledao jena sat. Prošlo je sedam. Ona verovatno jede nešto u kuhinji, pomislio je. Ali kada je proverio, nije jepronašao ni tamo. Verovatno se ne tušira, već se kupa u kadi. U tom slučaju, voda je sigurno većsipana; a pošto je spavao, nije je čuo. Ali u kupatilu na ovom spratu nije bilo nikoga.

Na svakom od dva gornja nivoa nalazilo se po jedno kupatilo. Pitao se da li je otišla u jedno odnjih – kako ne bi pravila buku i probudila ga. U nadi da će je naći tamo, popeo se uz stepenice nanaredni sprat, ali je nije pronašao. Produžio je ka poslednjem spratu, ali ona nije bila ni tamo.Provirio je i na terasu ispunjenu cvećem. I ona je bila pusta.

„Dženifer?” Praveći veće korake, pojurio je ka ulazu i zabrinuto pogledao po prizemlju. Do sadase tišina u kući činila tako dubokom da se opirao da je pozove, jer je smatrao da negde drema i da bije mogao probuditi. „Dženifer?”, ponovo ju je pozvao i ponovo nije dobio odgovor.

Kada se spremao da krene u podrum, odlučio je da pogleda u garažu i proveri da li je iznajmljeniauto i dalje tamo. Ali kada je podigao ruku da pritisne brojeve na sigurnosnom sistemu i deaktiviraalarm kako bi otvorio vrata garaže, ruka mu je zastala – jer je svetleća poruka na displeju pokazivalaSPREMAN ZA AKTIVIRANjE. Neko je već deaktivirao sigurnosni sistem.

Zašto? Kuda je otišla Dženifer? Ubrzano dišući, Koltrejn je jednim potezom otvorio vrata garaže.Dok je zvuk otvaranja vrata odjekivao u garaži, primetio je da je saturn na istom mestu gde ga jeostavio. Uzbuđen, pogledao je stepenice koje su vodile u podrum, a onda se zaputio dole jer seuplašio da je Dženifer nekako ostala tamo zaključana. Međutim, kada je došao do poslednjegstepenika i kada se spremao da otvori skrivena bela vrata koja su prikrivala ulazna, metalna vratapodruma, jedna druga vrata su mu privukla pažnju – na suprotnoj strani velike prostorije u dnustepeništa – jedna od dvokrilnih vrata koja su vodila do natkrivenog bazena.

Ta vrata su bila otvorena. Požurio je da izađe, dok su mu nosnice bridele na jutarnjoj hladnoći.Iznad dugačkog, uskog bazena, roza boje, lebdela je izmaglica. Pojurio je ka bazenu, u strahu da će jenaći u njemu, lica okrenutog nadole. Nesvestan svetlucanja rose na cveću i grmlju, proverio je padinupokrivenu lišćem bršljana u zadnjem delu dvorišta, kao i zaštitni zid koji je zaklanjao taj deo imanja.

„Dženifer?”„Molim?” Pojavila se na drugoj strani dvorišta, na uglu, sa njegove leve strane.Kolena su mu popustila od olakšanja.„Da li nešto nije u redu?”Koltrejn je odmahnuo glavom. „Nisam mogao da te nađem. Zabrinuo sam se.”„Izvini.” Dženifer je izgledala onako kako ju je oduvek znao, umorno. Njena plava kosa je bila bez

sjaja. „Nisam mogla da spavam. Mislila sam, ako izađem...”„Izgleda da si se smrzla.” Koltrejn ju je zagrlio.Naslonila se na njega.„Ne dopusti Ilkoviću da ti to uradi, Dženifer. Ne dopusti mu da pobedi.”Slegla je ramenima. „Nije da to nije važno – rešila sam našu malu misteriju.”Koltrejn nije znao na šta je mislila.„Naše različite mere.” Ponovo je slegla ramenima.„Mere?”„Sedam i devet metara.”Najzad je shvatio o čemu govori. „Kada smo premeravali unutrašnju i spoljašnju stranu

podruma?”„Postoje vrata sa druge strane. Vode u kotlarnicu.”Nadajući se da će joj na taj način odvući misli, Koltrejn je rekao: „Pokaži mi je”.

9.

Zaklonjena negovanim grmljem, vrata su se nalazila na sredini užeg dela kuće. Levo od vrata nalaziose prozor i kroz njega se video hodnik pored podruma. Koltrejn je shvatio. Iznutra, kada jepremeravao i došao do ovog prozora, mislio je da se podrum prostire celim hodnikom, a, u stvari,mala prostorija, u koju se ulazilo spolja, zauzimala je jedan deo tog prostora. Otvorio je vrata i videosenovite obrise bojlera i sistema za grejanje i hlađenje. „U pravu si. Misterija je rešena.” Glas mu jebio smiren. „Hajdemo unutra. Ovde je hladno.”

10.

U 10 sati, koristeći telefonsku govornicu izvan prodavnice koja se nalazila u Studio Sitiju, Koltrejn jepozvao Jedinicu za pretnje. Dženifer je stajala pored njega u govornici. Ruka joj je bila naslonjena nanjegovu ruku, tako da je mogla da čuje ceo razgovor. Sada, kada se istuširala i naterala sebe da neštopojede, njene plave oči su povratile nešto sjaja. Ali ne mnogo, pomislio je Koltrejn. Ne dovoljno.

„Pukovnika Basa ili narednika Nolana, molim”, rekao je Koltrejn.U pozadini je čuo buku u kancelariji – telefoni su zvonili, ljudi su razgovarali – a potom je čuo

’klik’ i tišinu, dok je njegov poziv bio prebacivan na lokal. Izvan telefonske govornice, buka usaobraćaju ga je naterala da slušalicu jače pritisne na uvo.

„Ovde pukovnik Bas”, oglasio se zvučan, zvaničan glas. Pošto ga je prepoznao, Koltrejn se skoronasmejao. Bilo mu je drago što može da bude u kontaktu sa nekim kome može verovati. „Greg, ovdeMič.”

Greg je počeo brže da govori, birokratska ukočenost je nestala. „Hvala bogu, nadao sam se da siti. Jesi li dobro?”

„Potresen sam.”„Ne lupaj. Slušaj, nema reči kojima ti mogu reći koliko mi je žao zbog tvog prijatelja.”Koltrejn je zastao, tuga ga je ponovo obuzimala: „Ilkoviću će biti žao još više.”„Takvog želim da te čujem.”„Kako je tvoja porodica? Jesu li oni dobro?”„Niko nije povređen, ali da li su dobro? Do đavola, nisu. Na smrt su preplašeni. Odveo sam ih iz

kuće. Poslao sam ih u...”„Stani”, rekao je Koltrejn.„Molim?”„Nemoj mi reći preko telefona.”„O čemu govoriš?”„Nemam poverenja. Ovaj momak i suviše dobro barata mikrofonima.”„Ne misliš valjda ozbiljno da bi Ilković mogao da nađe način da upadne u kancelariju moje

jedinice i da...”„Nedeljom u tvojoj kancelariji nema mnogo ljudi. Mogao se pretvarati da je vratar. Jesi li

spreman da se kladiš u život svoje porodice da nije?”Greg nije odgovorio.„Kada je bio u tvojoj kući, u subotu uveče, imao je vremena da i u tvoj telefon stavi prisluškivač”,

rekao je Koltrejn. „Jesi li ga koristio da bi se dogovorio gde da pošalješ ženu i decu?”Za trenutak, Koltrejn je sa druge strane slušalice samo čuo buku u kancelariji.„Isuse!”, rekao je Greg. „Ne prekidaj vezu.”Klik. Dok mu je veza bila na čekanju, Koltrejn je slušao mrtvu tišinu koja je trajala i trajala...Odjednom, Greg se vratio na vezu. „Poslao sam ekipu u moju kuću da potraži mikrofone.”„Tvoja porodica. Ako je Ilković postavio prisluškivač, moraćeš da ih upozoriš”, rekao je

Koltrejn.„Ali ne sa ovoga telefona. Kučkin... Kako da ti se javim? Ako on može da nas čuje, ne možeš mi

reći na koji broj da te pozovem.”

„Greg, sećaš li se kada smo se sreli prvi put? Pomogao sam ženi da identifikuje ko jeuznemirava.”

„Da, sakrio si se izvan njene kuće i slikao ga kako prosipa benzin po njenom travnjaku usrednoći.”

„Sećaš li se gde je živela?”„Mogu da pogledam.”„Dva bloka istočno od njene kuće nalazi se restoran Pica Hat”, rekao je Koltrejn. „Idi do

govornice pored tog restorana.”„Daj mi jedan sat.”Koltrejn je spustio slušalicu i otišao iz govornice.Dženifer se namrštila.„Neki problem?”„Gde si naučio to o skrivanju mikrofona?”, upitala ga je.„Nekoliko puta, kada sam bio na zadatku, meni i agentima CIA ukrstili su se putevi”, Koltrejn je

krenuo sa njom niz ulicu iznad koje se dizala magla.„CIA?” Dženifer je razrogačila oči.„U Bejrutu sam naročito bio u kontaktu sa jednim operativcem. On je naročito pokazao veliko

interesovanje za slike koje sam snimio. Zato sam sa njim napravio dogovor. Obećao sam mu da ću odnjega načiniti boljeg fotografa, nego što ga je CIA obučila za agenta, a za uzvrat, on je morao da mepoduči nekim veštinama koje je znao.”

„Čekaj. Ovaj put ne vodi ka kolima. Kuda idemo?”„U prodavnicu sportske opreme.”„Ali šta ti treba u...”„Sačmarica sa mecima od 12 mm.”

11.

Koltrejn je nosio sačmaricu, sakrivenu u kožni uložak, sve do mesta gde su parkirali saturn, izavelike prodavnice. Planirao je da se vrati za pet dana, posle zakonom propisanog perioda, i uzmeberetu od 9 mm, poluautomatski pištolj koji je poručio. Za sada, sačmarica će obaviti svoje. Uprtljažniku je zaključao i kutiju krupne sačme, a onda se uputio ka narednom bloku.

„Kuda sada idemo?”, upitala ga je Dženifer.„Niz ulicu. U onaj Pica Hat.”„Hoćeš da mi kažeš da je to onaj isti...”„Aha. Greg će se pojaviti tamo za otprilike trideset i pet minuta. Treba mi broj telefona njihove

telefonske govornice.”Ispostavilo se da je telefonska govornica na zidu, sa leve strane, pored samih ulaznih vrata. Kroz

veliki izlog se mogao videti parking ispred restorana, zakrčena raskrsnica i dijagonalno od njerestoran Burger King.

„Savršeno.”Pet minuta kasnije, kada su ušli u Burger King u kojem je vazduh bio pun mirisa mesa pečenog na

ćumuru, Koltrejn je otkrio da su uslovi za ovaj dogovor bolji nego što je mogao zamisliti. Dok jestajao pored telefonske govornice koja se nalazila blizu izloga, pored ulaza, preko raskrsnice mu sepružao pogled na telefonsku govornicu u Pica Hatu.

„Najbolja stvar odmah posle ličnog upoznavanja”, rekao je Koltrejn. „Sada dolazi teži deo –čekanje.”

„Ovako si živeo uvek kada si bio na zadatku?”„Ne uvek. Zavisilo je od toga kuda su me poslali.”„Počinjem da verujem da te ne poznajem.”„Kada dođe vreme, osmatraj ulicu. Ako Ilković bude pratio Grega, postoji mogućnost da ga

ugledamo.”„I?”„Onda ćemo možda moći da ga pratimo.” Koltrejn je bacio pogled na meni koji se nalazio na zidu,

iza kase. „Moraćemo da poručimo nešto da ne bi izgledalo da dangubimo.”Poručili su po hamburger, pržene krompiriće i kafu. Dok je nosio poslužavnik sa hranom, Koltrejn

je izbegao da sedne pored izloga i, umesto toga, seo za sto u susednom redu – bila je to prilika manjeda ih neko uoči sa ulice. Postavio je Dženifer tako da je leđima bila okrenuta izlogu. Na taj način,okrenut ka njoj, izgledalo je da razgovara sa njom, ali je, u stvari, gledao pored nje i usredsredio sena Pica Hat. Dok su jeli polako, što nije bilo teško s obzirom na to da nisu imali apetita, pokušali suda razgovorom skrenu misli jedno drugom. Nije im pošlo za rukom.

Dvadeset minuta je postalo petnaest, pa deset. Kada je trebalo da sačekaju još pet minuta, Koltrejnse iznenada trgao kada je video klinca sa minđušom u nosu kako baca poslužavnik sa zgužvanimomotima i praznom papirnom čašom u smeće, a onda podiže slušalicu u telefonskoj govornici. Ne!

Pet minuta je isteklo.Koltejn je stao pored klinca.„Hej, je l’ nije problem. Imam važan razgovor”, rekao je klinac.„Evo ti pet dolara i razgovaraj na drugom mestu.”

„Kasnije”, rekao je klinac u telefonsku slušalicu. Spustio je slušalicu, zgrabio novac, klimnuoglavom, verovatno je pomislio da je Koltrejn lud, i izašao je.

Istog trenutka, Koltrejn je podigao slušalicu, ubacio nekoliko novčića u aparat i ukucao brojevekoje je zapisao u notes.

Na drugoj strani, telefon jedva da je zazvonio. „Mič?”Delimično zaklonjen, Koltrejn se zagledao preko ulice u Grega koji je bio u telefonskoj govornici

u Pica Hatu. „Dok si tu, zašto mi ne bi poručio srednju picu sa papričicama i pečurkama?”„Da, sasvim sigurno si ti. Onaj prokletnik mi je ozvučio kuću. Bio si u pravu: i moj telefon u

kancelariji i moj sto su bili ozvučeni. Dočepam li ga se...”„Misliš, kada ga se dočepaš, zar ne?”Greg nije odgovorio na trenutak. „Interpol misli da je koristio falsifikovani pasoš na ime Haris

Hasanović da bi izašao iz Bosne. Iz Tuzle je otišao u Hamburg, a odatle u London. Nakon toga je nascenu stupio MI-66. Oni misle da je promenio ime u Ratko Hodžić, ali nema traga da je neko pod timimenom podneo zahtev za bosanski pasoš. Isto je bilo i sa ostalim slovenskim zemljama. FBI jeutvrdio da je Ratko Hodžić stigao u Los Anđeles dva dana posle tebe. Bila su mu potrebna ličnadokumenta na ime Ratko Hodžić da bi iznajmio kola ili sobu u hotelu. FBI upravo proverava i tumogućnost.”

„Ili je ponovo promenio ime u Haris Hasanović.”„I o tome smo razmišljali. Proveravamo.”„Ili je imao i dokumenta na treće ime, pa je sada neko drugi.”„Mič, dajemo sve od sebe.”„Ali gde je nabavio opremu za elektronsko nadziranje? Prokletstvo, kakav je eksploziv stavio iza

moje peći? Gde je nabavio...”„Rekao sam ti da radimo što je brže moguće.”Prodoran tresak naterao je Koltrejna da se okrene. Teško je kontrolisao disanje čak i kada je video

da je buku izazvao poslužavnik koji je ispustila nervozna žena pored koje su bila dva nemirna deteta.„Greg, reci mi kako lepo da provedem dan.”

„Pokušaćemo da otkrijemo gde je nabavio mikrofone i eksploziv. Takođe pokušavamo daotkrijemo gde je izradio fotografije na kojima si ti. Ne uvećavaju se često fotografije na dimenzijedvadeset sa dvadeset i pet centimetara. Nadamo se da će se neko priseititi porudžbine.”

„Ponovo imam onaj hladni osećaj da tonem”, rekao je Koltrejn.„Takođe istražujemo i iz drugog ugla. Profajler iz FBI-a kaže da neko uvrnut kao Ilković često

oseća prisilnu potrebu da se vrati na mesto gde je mučio svoje žrtve. To je način da ponovo osetizadovoljstvo onoga što im je radio. To bi moglo da objasni zašto je otišao do masovne grobnice uBosni gde si ga slikao.”

Koltrejn je upornije zurio u Grega preko ulice zakrčene i prekrivene smogom. „Šta to znači?Vratiće se tamo gde je mučio Danijela? Ne znamo gde se to dogodilo.”

„Ali znamo gde će Danijel biti sahranjen.”Zbog te izjave Koltrejn je imao osećaj da mu je neko zario pesnicu u stomak. Probao je kafu,

pržene krompiriće i pojeo zalogaj hamburgera i borio se da ne povrati. Danijelova sahrana. Toliko jebio usredsređen na ono što se dogodilo njegovom prijatelju da je zaboravio da je sahrana ono štosledi.

„Danijelova žena je skrenula sa uma kada je čula da je ubijen”, rekao je Greg. „Iako su razvedeni,očigledno je da su bili veoma bliski.”

„Razgovarali su da ponovo žive zajedno.”

Greg nije rekao ništa na trenutak. „Ona je ta koja organizuje sahranu. Oproštaj od pokojnika jesutra uveče. Sanduk je zatvoren.”

Koltrejn je poželeo da zaplače.„Potom će u sredu posle podne, u jedan, početi sahrana, a biće pokopan u pola tri. Profajler iz

FBI-a misli da Ilković neće moći da se odupre da ne bude u blizini i da ponovo oživi svoj trijumf.Svi ti ožalošćeni ljudi. To će Ilkoviću pružiti zadovoljstvo da vidi koliku moć imaju njegove akcije.”

„Postoji još nešto zbog čega Ilković neće moći da se odupre da ne dođe na Danijelovu sahranu”,rekao je Koltrejn.

„Pitao sam se hoćeš li se setiti toga.”„Takav sociopata će odmah pretpostaviti da neću moći dobro da kontrolišem osećanja i da ću

doći. Želeće da bude negde na sahrani jer računa da ću i ja biti tamo. To mu je najbolja prilika da meprati.” Koltrejn je prikupljao snagu da donese odluku koju nije želeo da donese. „Onda, dajmo muono što želi.”

„Govoriš li ono što mislim da govoriš?”„Niko meni blizak nije bezbedan. Na koga će sledećeg udariti? Na moju babu i dedu?” Koltrejn je

odjednom shvatio da mora i njih da upozori. „Muka mi je od toga da mu dozvoljavam da mekontroliše. Vreme je da ja kontrolišem njega. Gde je sahrana?”

„I suviše je rizično da...”„Lepo. Nemoj mi reći. Videću u novinama.”„Crkva Svetog Jovana u Burbenku. Tamo živi Danijelova bivša žena. Sahrana je na groblju Večni

vrtovi.”„Bože, kako mrzim imena grobalja... za dva dana”, rekao je Koltrejn. „Da li je to dovoljno

vremena za tebe i FBI da pokrijete te oblasti, a da Ilković to ne uoči?”„Treba pokriti mnogo prostora. Naročito kada se iz crkve bude išlo ka groblju.”„Onda zaboravi na crkvu. Pojaviću se samo na groblju. I Ilkoviću će se to činiti mogućim. Time

što izbegavam crkvu, izgledaće da sam na oprezu.”„A šta onda? Ne možemo pokrivati svaku zgradu oko groblja. Pretpostavi da odluči da ti prosvira

glavu hicem iz snajperske puške sa udaljenosti od trista metara?”„Ne”, rekao je Koltrejn. „To je jedina stvar za koju sam siguran da je neće učiniti. On voli da

obavlja svoj posao neposredno i lično.”„Još nisi odgovorio na moje pitanje. Šta onda?”„Dozvoliću mu da me prati.”

12.

Koltrejn je spustio slušalicu, okrenuo se ka Dženifer, koja je sedela za stolom, i zajedno sa njomnastavio da posmatra raskrsnicu.

„Niko mi ne privlači pažnju”, rekla je.„Ni ja ne vidim nikoga.”Sa drage strane, Greg je ostao kraj izloga u Pica Hatu, sa slušalicom na uvetu.„Nekoga zove”, rekla je Dženifer.„Pretvara se. Naposletku sam rekao Gregu da se nalazim na mestu odakle mogu da ga vidim.

Odlično je prikrio iznenađenje i nije gledao u mom pravcu. Predložio je da još neko vreme ostanepored telefona kako bismo imali veće šanse da uočimo Ilkovića, ako je u blizini.”

„Dobra ideja.”„Ali čini mi se da nije od koristi. Ako je Ilković u blizini, dobro se izmešao sa ostalima”, rekao je

Koltrejn.„Sve što znamo jeste da je obrijao brkove, ošišao se, ofarbao u svetlosmeđe, kupio pristojno

odelo i da izgleda kao biznismen.”„Ili je otišao u drugu krajnost, pa je postao aljkav i izgleda kao beskućnik”, rekao je Koltrejn. „U

tom slučaju, mnogi ljudi ga neće primetiti.”„Greg spušta slušalicu.”Desetak sekundi kasnije, Greg je izašao iz Pica Hata i krenuo ka parkingu pored restorana.„I dalje ne vidim bilo koga ko izgleda sumnjivo”, rekla je Dženifer.„Da vidimo da li će neko pratiti Grega dok bude odlazio.”„U ovakvom saobraćaju? Izgledaće da ga svi prate”, rekla je Dženifer. „Čak i ako primetimo da

neki auto ide za njim, nećemo moći na vreme da stignemo do naših kola i uradimo nešto.”„Možemo pokušati da zapišemo broj registarskih tablica.”Koltrejn je posmatrao Grega kako vadi ključeve od kola i otključava ih.Automobil je eksplodirao.

13.

Vatrena kugla se raširila po celom parkingu, a udarni talas je slomilo prozore u svim pravcima.Njegova snaga je odbacila Koltrejna i Dženifer sa stolica, oborila ih na pod, a staklo je padalo ponjima. U jednom trenutku, dok mu je u ušima zvonilo, ali ne toliko da nije čuo plač dece, Koltrejn jeimao osećaj da se u mislima vratio u vreme kada je slikao nasiljem razoreno selo u Severnoj Irskoj ikada je bomba koju je postavila IRA raznela školski autobus. Naprežući se da razbistri um, osetio jeda se Dženifer uvija pored njega. Rukom je posegao ka njoj. „Jesi li dobro? Jesi li povređena?”

„Ne znam.” Komadići stakla su isekli Dženifer po rukama i čelu.„Greg”, bolno je jauknuo Koltrejn. Borio se da ustane, a onda je pomogao Dženifer. „Greg”, rekao

je glasnije pošto se okrenuo ka izlogu gde više nije bilo stakla. Raskrsnica je bila u haosu. Kola su sesudarala. Čule su se sirene. Vozači su zgranuto posmatrali. Pešaci su ležali nepokretno na ivičnjaku.Iza njih, na parkingu restorana, eksplozija koja je raznela Gregov automobil raznela je i ostaleautomobile, palila im rezervoare sa gorivom i podizala u vazduh vatrene lopte, uz grmljavinu. Crn,mastan dim prekrio je celu oblast kao prokletstvo.

„Greg”, rekao je Koltrejn po treći put. Reč je izašla iz njega kao jecaj. Borio se da obiđe sto iposrnuo dok je pokušavao da izađe kroz razbijeni izlog. Moram da dođem do parkinga. Moram dapomognem Gregu.

Neko je zgrabio Koltrejna za ramena i vukao ga nazad. „Šta to radiš?”, povikala je Dženifer. „Nesmeš da se otkriješ!”

„Potreban sam prijatelju...”Dok je drhtao, Koltrejn je video zaprepašćenje u Dženiferinim očima i shvatio da verovatno zvuči

kao da je lud. Da spase Grega? Kako je, do đavola, nameravao to da uradi kada mu je prijatelj raznetu bezbroj komada. „O, Isuse!”

„Neka mi neko pomogne!”, povikala je žena.Koltrejn se okrenuo ka levom uglu Burger Kinga i video uspaničenu sedokosu ženu kako kleči

pored devojčice kojoj je iz desne ruke virio komad stakla od oko 15 centimetara. Krv je liptala.„Pomozite mi!”Nije mogao da se seti koliko je puta i na koliko jezika čuo taj povik. U severnom Izraelu, nakon

raketnog napada šitskih Muslimana. U Čečeniji, posle ruskog artiljerijskog napada na pobunjeničkoselo. Koliko puta je napravio fotografije žrtava dok su lekari i medicinske sestre trčali po ulicamapokrivenim krvlju? ”POMOZITE MI!”

I koliko je puta jurio ka žrtvi, nadajući se da će neki lekar razumeti engleski jezik i reći mu šta daradi?

Ako nije mogao da pomogne Gregu, pomoći će nekome, zaboga.U žurbi, odvezao je maramu sa ženinog vrata i obavio je devojčici oko ruke, iznad stakla.

Devojčica koja je pokušavala da stoji pala je na pod prekriven staklom.„Drži čvrsto ovu maramu, Dženifer.”Klekao je pored devojčice, uhvatio je komad stakla i izvukao ga. Devojčica je istog trenutka

prebledela. Krv je i dalje liptala.„Stegni maramu što jače možeš.”U daljini su se čule sirene.

„Potreban joj je kompresivni zavoj.”Devojčici je oko struka bio vezan džemper. Koltrejn ga je odvezao, obmotao rukav oko rane i

pričvrstio ga svojim kaišem. Džemper, koji je bio plave boje, postao je ljubičast. Ali nije postaogrimizno crven. Pritisak kaiša je delimično zatvorio ranu.

„Ovim ćete dobiti na vremenu. Morate sa njom u bolnicu”, rekao je Koltrejn ženi.Sirene su se već zaustavile ispred restorana.„Odnesite je u ambulantna kola. Brzo.” Čak i kada je Koltrejn to rekao, bilo je očigledno da žena

nije u stanju da izvede devojčicu. Ali bez obzira na to koliko se trudio da se pobrine da devojčicabude dobro, nije se usudio da rizikuje da je sam iznese. Ilković bi ga mogao uočiti.

Uplašen devojčicinim bledilom, video je da počinje da drhti i shvatio je da dete počinje da pada ušok. „Ne, ne pomerajte je. Moramo je položiti na ravno. Podignite joj noge na prevrnutu stolicu.Držite joj noge iznad glave. Neka je neko pokrije nečim.”

Posmatrao ih je čovek u jakni.„Ti”, rekao je Koltrejn. „Skini jaknu. Pokrij je.”Zbunjen, čovek je poslušao.Dok su druga vozila hitne pomoći pristizala, Koltrejn se okrenuo ka mladoj ženi u trenerci. „Idi do

ambulantnih kola. Dovedi pomoć.”Naređenje je prekinulo ženinu oduzetost. Oteturala se do ivičnjaka prekrivenog staklom.U trenutku kada je video da žena razgovara sa bolničarem, Koltrejn je odstupio. „Moramo da

izađemo odavde”, rekao je Dženifer. „Idemo na zadnja vrata.”Dženifer ga je gledala kao da ga nikada ranije nije videla.

14.

„Gde si naučio da pružaš prvu pomoć?”Koltrejn je skrenuo za ugao, ugledao benzinsku pumpu i uputio se ka telefonskoj govornici koja se

nalazila sa strane, pored toaleta.Dženifer je bila uporna. „Ovo nije prvi put da si...”Pre nego što je stigla da završi rečenicu, Koltrejn je brzo zaustavio kola i izašao. Kada je dojurio

do telefonske govornice, ubacio je novčiće u aparat i okrenuo broj.„Jedinica za pretnje”, javio se odlučan glas.„Molim vas narednika Nolana. Hitno je.”„Bojim se da nije... Samo trenutak. Upravo je ušao.” Koltrejn je jače prislonio slušalicu na uvo.„Ovde narednik Nolan.”„Greg je mrtav.”„Šta?”„Kažem ti...”„Ko je to? Koltrejn? Uspori. Šta ti...”„Dogovorio sam se da razgovaramo telefonom u Pica Hatu u Senčeri Sitiju.”„Rekao mi je.”„Izgleda da ga je Ilković pratio. Dok je Greg bio u restoranu, prokletnik mu je postavio bombu

ispod kola. Raznela je pola bloka. On je mrtav.”„Isuse, Marijo i Josefe!”„Idi u Gregovu kuću.” Koltrejn nikako nije mogao da dođe do daha.Iznenadna promena teme iznenadila je Nolana. „Zbog čega? O čemu govoriš?”„Greg je poslao ekipu da pregleda kuću i pronađe mikrofone. Moram da razgovaram sa tobom.

Možemo se pouzdati u taj telefon.”U trenutku kada je prekinuo vezu, Koltrejn je uzeo svoju kreditnu karticu i njome platio

međugradski razgovor sa Nju Hejvenom u Konektikatu – tamo su živeli njegovi baba i deda.Iako je nebo pretilo kišom, a temperatura bila između 10 i 15 stepeni, znojio se dok je slušao kako

sa druge strane zvoni telefon.Telefon je ponovo zazvonio.Podigni slušalicu, pomislio je Koltrejn.Zazvonio je treći put.Četvrti.Hajde, hajde, brzo je razmišljao.„Halo”, rekao je glas starijeg čoveka.„Deda, Mič je. Ja...”„Dobili ste broj Ide i Freda”, rekao je nežni glas. „Trenutno nismo pored telefona. Molimo vas,

ostavite kratku poruku, pa ćemo vam se javiti.”Bip.„Deda, Mič je”, rekao je brzo. „Čim čuješ ovu poruku, povedi baku i napustite kuću. Idite u

policiju. Zamolite ih da kontaktiraju sa narednikom Nolanom iz Jedinice za pretnje u policiji LosAnđelesa. On će im objasniti šta se događa. Ne želim da vas plašim, deda, ali mene juri veoma

opasan čovek i trebaće vam zaštita. Ne verujte nikome koga ne znate, osim policiji. Postarajte se davam pomognu.”

Bip.Na telefonskoj sekretarici je isteklo vreme predviđeno za ostavljanje poruke. Koltrejn je spustio

slušalicu i, napet, stajao nepomično u telefonskoj govornici, pitajući se da li da ponovo pozove iostavi još jednu poruku. Ali nije znao šta bi postigao, osim što bi još više uplašio babu i dedu.

Možda je to dobro, pomislio je. Plašiti se Ilkovića jeste umetnost preživljavanja.„Mič?”Dženiferin glas ga je iznenadio. Okrenuo se.„Već dva minuta zuriš u taj telefon. Očekuješ li da te neko pozove? Jesi li dobro?”„Prvo Danijel. Sada Greg. Koliko njih će umreti samo zato što su mi bliski?”

15.

Čim su se vrata garaže uz buku zatvorila, Koltrejn je izašao iz saturna, otključao prtljažnik i izvadiosačmaricu i kutiju krupne sačme.

Dženifer se udaljila od oružja.„Moraćeš da se privikneš na ovo”, rekao je Koltrejn. „Moraćeš da naučiš da je koristiš.”Dženifer se i dalje osećala nelagodno.Bila je sredina popodneva. Dok je vozio, Koltrejn je obišao dolinu, izabravši zaobilazni put, što

bi nateralo Ilkovića da bude u blizini i samim tim bi bio uočljiv. Usred haosa koji je izazvalaeksplozija, dok su ekipe za spašavanje pristizale i odvodile žrtve, a posmatrači se motali okolo,mislio je da nema šanse da Ilković vidi Dženifer i njega kako izlaze na zadnja vrata Burger Kinga iprati ih do vozila. Ipak, Koltrejn nije mogao ništa da prihvati zdravo za gotovo.

Kada je prva dva puta telefonirao Gregu kući, odgovorio mu je neko iz Ekipe za elektronskopraćenje. Tek je iz trećeg puta dobio Nolana. Dok su se u njemu naizmenično smenjivali bol i bes,ogorčeno je rekao Nolanu za plan koji su on i Greg napravili. „Ništa se nije promenilo. Nastaviću daradim po planu.”

„Ne mogu da te sprečim. I suviše je opasno. Već smo izgubili Grega. Nemoj i ti da budeš na spiskuubijenih.”

„Sprečio me ili ne, pojaviću se na tom groblju u sredu posle podne. Hoćeš li se onda postarati dadobijem podršku ili ne?”

„...Hoću.”„To je sve što tražim. Pruži mi podršku koju bi mi i Greg pružio.”„Želeo bih da ti dam nešto drugo. Zaštitu policije do srede.”„Hej, da sam prihvatio zaštitu policije, bio bih sa Gregom, obojica bismo bili razneti. Za sada je

dobro dok sam sam.”„Javi mi se sutra u deset. Pazi se.”„Nakon onoga što se dogodilo Gregu”, Koltrejna je zabolelo kada je izgovorio Gregovo ime, „ti

se pazi.”Oprez je upravo bio ono na šta je Koltrejn sada obratio pažnju. Kada je otvorio kutiju krupne

sačme, ubacio je tri čaure u otvor na sačmarici. Rekavši Dženifer da stane iza njega, proverio jesvaki deo kuće, uključujući i podrum, iako alarm nije pokazivao da je bilo ko ulazio. Najzad, vratiose sa Dženifer u dnevnu sobu i ispraznio sačmaricu, tako da je, bez opasnosti da će puška opaliti,mogao da joj pokaže kako ovo oružje funkcioniše.

Podigao je jednu crvenu plastičnu čauru veličine palca. „U njoj se nalazi barut i na stotine zrnaolovne sačme. U zavisnosti od toga u šta želiš da pucaš...”

„Ali ja ne želim da pucam ni u šta.”„...sačma je različite veličine. Sačma koja se nalazi u ovoj čauri zove se krupna sačma. Velika je,

otprilike veličine kao i BB. Kada se čaura ispali, sačma izleti iz burenceta i rasprši se na prostoraveličine osamdeset centimetara.”

„Mič, mogao bi i da me poštediš toga. Nisam...”„I dokle god ciljaš pravo u Ilkovića, imaš prokleto dobre šanse da ga pogodiš jednom od ovih

čaura. Iz blizine, sačma bi ga raznela. A sada, držanje sačmarice...”

Dženifer je snažno odmahnula glavom. „Zaista ne želim...”„Vidiš ovu dršku ispod burenceta. Tamo stavi levu ruku. Onda stavi desnu raku ovde, na tanji deo

kundaka, iza samog branika obarača. Podigni zadnji deo kundaka na rame.”„Mič, ne slušaš me.”„Stavi kundak na mesnatiji deo ramena. Podigni pušku i ciljaj u...”„Hoćeš li prestati?”Koltrejn ju je iznenađeno pogledao.„Koliko puta moram da ti kažem? Neću da se približim toj stvari.”„Hoćeš da kažeš da se nećeš braniti ako Ilković upadne ovde?”„Ne želim da razmišljam o tome.”„Ali šta ako...”„Smrtno se plašim pušaka.”„Ni ja nisam lud za njima”, rekao je Koltrejn.„Kako onda znaš tako mnogo o njima?”Koltrejn je pokušao da se smiri. „Kada su Sovjeti napali Avganistan, upoznao sam trgovca

oružjem u zapadnom Pakistanu koji je krijumčario oružje za Avganistance. Sa njim sam prešaogranicu. Ali to nisam učinio pre nego što je zatražio od mene da naučim nešto o njegovom oružju kakobih pomogao u odbrani konvoja, ako dođe do nevolje.”

Dženifer je piljila u njega.„Tri dana kasnije, ubijen je u oružanom napadu Sovjeta. Mi koji smo preživeli sahranili smo ga

ispod kamenja i produžili. Fotografiju te gomile kamenja i njegovih sinova kako zure u nju objavio jeNjujork tajms. Bio je to početak moje karijere.”

„Jesi li ikada morao da upotrebiš to oružje?”Koltrejn je skrenuo pogled.„Jesi li?”„Od kakve je to važnosti sada?”„Od velike.”„Jesam”, rekao je Koltrejn. „Morao sam da upotrebim to oružje.”Dženifer se zgrozila. „Osećam se kao da sam u vihoru. Ne želim više da slušam.”„Onda nije trebalo da pitaš.”Sada je bio red na Dženifer da skrene pogled.„Ne zaboravi, imala si prilike da budeš sama, ali insistirala si da se kriješ sa mnom.”„Divno”, rekla je Dženifer. „I zbog ovoga možemo da proklinjemo Ilkovića. Naterao nas je da se

svađamo. Oko oružja.”

16.

Iako su se njihove vreće za spavanje nalazile jedna pored druge, Koltrejn je imao uznemirujućiosećaj da on i Dženifer spavaju odvojeno. Zamišljen, ležao je budan u tami i zurio u plafon. I dalje jemislio o onome što mu je Dženifer rekla, pre nego što ih je emotivna iscrpljenost naterala da odu naspavanje. „Dok se krijem u ovoj kući sa tobom, skoro da mogu da se pretvaram da smo na tajnom,čarobnom mestu gde nas Ilković ne može naći. Ali kada vidim tu pušku na podu, pored tebe, to mepodseća da nema čarobnog mesta.”

Razmišljajući o bolu i očaju koji je ranije fotografisao, Koltrejn se tiho složio sa njom. Bio je tojoš jedan razlog da prokune Ilkovića. Trebalo mu je mnogo da okrene leđa pravcu u kojem se kretalanjegova karijera, a sada se ponovo našao na vetrometini. Bila mu je dobro poznata filozofija ulice iumetnost preživljavanja i nadao se da ih više nikada neće koristiti. Ilković ga je vukao nazad. Zbogtoga, zbog Danijela i Grega, zbog napetosti između njega i Dženifer, zbog straha za baku i deku,Ilković će morati da plati.

Tišina ga je gušila. Obrazi su mu goreli. Nikada nije povezivao žalost sa groznicom, ali sada, dokje razmišljao o tome, žalost je bila jedna od najgorih bolesti od kojih se moglo bolovati. Pre nego štoje shvatio šta radi, ustao je, prišao mračnom stepeništu i sišao u prizemlje.

Ne trudeći se da pogleda ulaz u podrum, prošao je kroz hodnik koji je razdvajao podrum odmračne komore i došao do dvokrilnih vrata koja su vodila do bazena. Svetlost zvezda i mesecaodslikavala se na mirnoj vodi. Video je nejasne obrise obližnjeg grmlja i cveća.

Dok su mu obrazi još jače goreli, krenuo je da otvori jedna vrata kako bi dopustio noćnomvazduhu da ga rashladi. Istog trenutka se zaustavio, setivši se da pre nego što izađe mora dadeaktivira alarm. Osim toga, šta ako ga je Ilković nekako pratio dovde? Bila bi ludost da se otkrijeizlazeći iz kuće.

A šta je sa Dženifer? Šta ako se probudi i ako ne bude mogla da ga nađe? Slika pred očima mu jejoš bila živa, setio se tog užasavajućeg osećaja – ovoga jutra, kada je Dženifer ustala pre njega, a onprestrašeno pretraživao kuću, da bi naposletku otkrio da je ona napolju u vrtu.

„Rešila sam našu malu misteriju. Naše različite mere. Sedam i devet metara”, rekla mu je odsutno.Trebao mu je trenutak da shvati o čemu ona govori. „Kada smo premeravali unutrašnjost i

spoljašnjost podruma?”„Postoje vrata sa druge strane. Vode u kotlarnicu.”Da, misterija je rešena. Metar i po, što je falio, lako se uklopio u deo koji je bio namenjen

zagrevanju vode i sistemu za grejanje i hlađenje. Zaprepašćujuće je kako se ne obaziremo na ono štoje očigledno, pomislio je Koltrejn, gledajući iza leđa, ka hodniku koji je išao paraleleno sapodrumom. Zaprepašćivalo je i kako je um, opustošen emocijama, težio da odvuče pažnju na drugustranu.

Bilo je nečega u vezi sa tom kotlarnicom... Misao se borila da izbije na površinu, a onda ponovopotonula u uzburkane dubine njegove podsvesti.

Odmahnuo je glavom, ne mogavši da pruži objašnjenje. Posmatrajući fluorescentne brojeve nasvome satu, video je da je 2.10. Imaš samo jedan dan da smisliš šta da radiš ako te u sredu Ilkovićbude pratio sa groblja.

Dok je grčevito stezao sačmaricu, Koltrejn se udaljio od prozora i staklenih vrata. Baš kada je

hteo da se vrati na sprat, kod Dženifer, zastao je dok se misao koja se borila da ispliva na površinuponovo vraćala.

Bilo je nečega u vezi sa tom kotlarnicom.Da, bila je dovoljno duboka da se uklopi u metar i po razlike između unutrašnje i spoljne strane

podruma. Ali šta sa...Koliko je širok...Misao je isplivala. Kotlarnica se ne proteže celom dužinom tog dela kuće, shvatio je. Kada sam

pogledao unutra, udaljenost od jednog do drugog zida iznosila je oko dva i po metra.A podrum je širok četiri i po metra. Ako na kotlarnicu otpada oko dva i po metra kuće, šta je sa

još dva metra koja preostaju na toj strani?Koltrejnovi obrazi su se ohladili, krv je nestala iz njih. Na zidu, sa spoljne strane nisu bila još

jedna vrata. To je značilo da, ako se tamo nalazi još jedna prostorija, dimenzija dva metra sa metar ipo, jedini način da se uđe u nju bio je...

Isuse!Koltrejn je tada prvi put poželeo da uđe u podrum.

17.

Izvadivši ključ iz farmerica, Koltrejn je prišao ulazu u podrum. Dok je otvarao spoljna vrata, otkrivšitako tamna, metalna vrata, naslonio je sačmaricu na zid i ubacio ključ u ključaonicu metalnih vrata.Iako su izgledala veoma teško, vrata su se lako otvorila, skoro da mu nije bio potreban nikakav naporda ih otvori.

Krenuo je na levu stranu, očešao rukom zid, pronašao prekidač za svetlo i uključio ga. Žmirkao jepod jakim svetlom iznad glave. Ponovo ga je obuzela hladnoća ove prostorije. Redovi metalnihpolica nikada nisu izgledali tako prazno. Činilo se da se betonski zidovi i pod skupljaju. Savladavšiosećaj skučenosti, uzeo je sačmaricu i ušao u podrum.

Pogled mu se nije odvajao od levog krila zida na suprotnoj strani. Ali nije mogao direktno dadođe tamo. Morao je da ide pravo dok nije došao do poslednjeg reda polica, potom je skrenuo levo idošao do dela prostorije koji mu je privukao pažnju. Police su bile postavljene uza zid. Gledao je unjih dok je stajao na sredini, a onda je skrenuo pogled desno. Iza tih polica i tog dela zida nalazila sekotlarnica. Ali šta se nalazilo iza polica i dela zida sa desne strane?

Ponovo je spustio sačmaricu. Nagnuo se ka polici na levoj strani zida. Metalni ram koji ih jedržao bio je pričvršćen za betonski zid iza njega. Povukao je police, ali bez učinka; čvrsto su stajalena mestu.

Prešao je rukama preko ivica na poleđini polica. Potom je čučnuo, nakon toga se protegao iproverio police ispod, iznad i sa strane, gde god su dodirivale beton. Nije reč ni o čemu teškom,govorio je sebi. Pakard je bio u kolicima. Starac nije imao snage ni za šta složeno niti čudno. Moralobi biti...

Pretvarajući se da je u visini koja odgovara osobi u kolicima, Koltrejn je dodirnuo malu metalnuizbočinu sa desne strane na poleđini polica.

Nešto lako, pomislio je.Povukao je metalni klin nadole, ali on se nije pomerio.Nešto jednostavno i...Povukao je metalni klin nagore. Klin je odmah reagovao.Pametnjaković.Čuo je škljocanje metala i rezu kako popušta.Da.Kada je ovoga puta povukao police, one su se pomerile. Ne mnogo. Nedovoljno da se pomere

napred. Ali dovoljno da se vidi da više nisu pričvršćene za zid. Šta još moram da...Prešao je na levu stranu polica, čučnuo do visine osobe u kolicima, posegao ka zadnjoj strani gde

je ivica dodirivala beton i dodirnuo odgovarajući metalni klin. Kada ga je povukao nagore,oslobodio je još jednu rezu. Police su se sada lako kretale napred, činilo se da lebde.

Bez obzira na to koliko je ubrzano disao, Koltrejn nije mogao da udahne dovoljno vazduha.Koraknuo je udesno, sklonio se policama sa puta i nastavio da ih vuče. Pomerale su se tako lako dabi ih čak i starac u kolicima mogao kontrolisati. Kada je bolje pogledao taj deo zida sa strane, uočioje da je ono što je izgledalo kao beton, u stvari, gipsani malter, sličan betonu, pričvršćen za komadhrastovine. Na levoj strani zida, velike, savijene šarke na vrhu, dnu i u sredini, omogućavale su da seovaj lažni zid vuče unutra i napolje.

Ušao je.

18.

Srce mu je zastalo kada je ugledao ženu ozarenog lika kako gleda u njega. Uprkos njenim privlačnimcrtama lica, skoro je ustuknuo od iznenađenja kada ju je otkrio. Ali ona nije mogla da ustukne – nijeimala snage u nogama. Njen hipnotički pogled ga je paralisao. Za trenutak, pomislio je da se onaskrivala iza zida. Ali lice je bilo i suviše smireno i nije pokazivalo nikakvu reakciju zato što jeotkrivena.

Ušao je u komoru, dok su mu nervi treperili, bio je tako napet da je prevazišao svojuklaustrofobiju. Ono u šta je gledao bila je predivna fotografija ženinog lica u prirodnoj veličini.Visila je na krajnjem zidu komore, baš tamo gde bi se ženino lice nalazilo da je ona stajala tamo.Indirektna svetlost iz podruma razbila je većinu, ali ne i sve senke u komori, tako da je deo komoregde se nalazilo ženino telo bilo delimično u mraku, stvorivši iluziju da joj je telo, u stvari, tamo. Iakoje fotografija bila crno-bela, nedostatak boje ju je činio živopisnom, zbog ženine izuzetno crne kose itamnih obrisa.

Ili je provodila mnogo vremena na suncu, pomislio je Koltrejn, ili je u pitanju etničko poreklo,verovatno hispansko. Koltrejna je sigurno beli čipkani šal, koji je ona nosila, podsetio na sličneodevne detalje koje je video u Meksiku. Njene tamne oči bile su prikovane za mesto gde se nalaziofoto-aparat, za mesto odakle ju je Koltrejn sada proučavao i imao osećaj da ga ona posmatra. Njenabujna kosa bila je gusto raširena po njenim ramenima, sa takvim sjajem, da je odbijala svetlost, bezobzira na boju. Usne su joj bile pune i delimično razvučene u osmeh za koji se činilo da osvaja saslike. Njeno lice predstavljalo je tipičnu klasičnu lepotu – krupne oči, visoke jagodice na obrazima,glatko, široko čelo, široka vilica, uska brada. Blistala je i treperila.

Bio je opčinjen njenom slikom, ali bio je isto tako opčinjen i sredstvom kojim je bilapredstavljena. Retko je viđao crno-bele portrete koji su pokazivali tako savršenu kontrolu osnovnihelemenata, podjednaku upotrebu svetlosti i tame. Tehnika je zahtevala mnogo više od pažljivogpostavljanja predmeta i preciznog određivanja količine svetlosti. Nakon toga, pravi posao bilo jerazvijanje filma, držanje snimaka u rastvoru, kraćem izlaganju nekih delova svetlosti, a nekih duže.Pravi posao bilo je stvaranje, a ne puko snimanje fotografije. Koltrejn je znao samo za jednogfotografa koji je savršeno poznavao ovu tehniku. Čak i da nije pronašao ovu fotografiju baš ovde,Koltrejn bi odmah znao ko ju je snimio: Randolf Pakard.

19.

Okrenuo se zbog buke. Iznenađen, zgrabio je sačmaricu i podigao je, a onda odmah ukorio sebe kadaje ugledao Dženifer na ulazu u podrum.

„To je jedan od razloga zašto ne volim oružje”, rekla je.„Nisi bila u opasnosti. Trebalo je da pogledam pre nego što sam naciljao.”„Drago mi je da to čujem”, Dženiferine oči su još bile snene od sna. „Kada sam se probudila i

nisam te našla, zabrinula sam se. Ovo je poslednje mesto na kojem sam te očekivala.”„Veruj mi, i ja sam iznenađen. Ali ne toliko koliko sam iznenađen ovim”, Koltrejn je pokazao

prstom. „Naša mala misterija nije bila potpuno rešena kako smo mislili.”Dok se približavala, Dženifer je prošla rukom kroz svoju kratku kosu, još raščupanu od spavanja.„To na kraju, verovatno, i nije mala misterija”, rekao je Koltrejn, a onda je objasnio kako je

pronašao komoru.Opčinjen, posmatrao ju je kako proviruje u komoru.„Bože moj!”, prošaptala je. Iz ugla, Koltrejn je mogao da primeti da su joj oči širom otvorene.

„Ona je najlepša...”„Da.”„Ko? Zašto?”„I stotinu drugih pitanja. Jedino što pouzdano znam jeste da je Pakard snimio ovu fotografiju.

Način je očigledan.”Dženifer se pravila da nije čula. Podigla je ruku ka fotografiji, držala ju je na oko dva i po

centimetra od ženinog lica, potom ju je spustila. „Ovo je predivno. Ne razumem zašto ju je skrivao.”„Ne samo to”, rekao je Koltrejn. „Pogledaj ovo.” Sa desne strane, metalne police su se uzdizale

do plafona. „Pogledaj u sve kutije.”Svaka kutija je bila duboka oko pet centimetara. Kada je uzeo jednu, Koltrejn ju je poneo iz senke

ka svetlosti u podrumu. U žurbi, kutiju je stavio na policu, podigao poklopac i glasno uzdahnuo kadaje otkrio da ga ženino lice posmatra sa druge fotografije.

„Koliko ih je?” Koltrejn je bacio pogled na ostale fotografije, dimenzija dvadeset sa dvadeset petcentimetara, koje su se nalazile u kutiji. „Mora da ih ima bar stotinu. Na svakoj slici je ona.”

Dženifer je donela drugu kutiju. „U ovoj kutiji su slike dimenzija četrdeset sa pedesetcentimetara.” Spustila je kutiju na policu pored njega, podigla poklopac i prinela ruku grudima,zadivljena. „Mič, dođi ovamo. Moraš da vidiš ovo.”

Koltrejn joj se brzo pridružio. Slika na vrhu, dvaput veća od onih koje je pronašao u prvoj kutiji,prvi put mu je pokazala ženu u celini. Bila je na pustoj plaži, izlazila je iz okeana tako da joj je vodabila do kolena, jedna noga ispred druge, a pokret usporen, iako je bio usklađen. Kupaći kostim biojoj je zadivljujuće beo u poređenju sa njenom potamnelom kožom, jednodelni kostim koji je bioskroman u poređenju sa današnjim standardima. Donja linija kostima dosezala je do vrha njenihbutina, a gornja linija skoro do ključne kosti. Remeni, široki više od dva centimetra, išli su prekonjenih ramena. Ali, uprkos svojoj skromnosti, kupaći kostim je imao uzbuđujući efekat, jer se pripijaouz njeno gipko telo. Mokra tkanina naglašavala je liniju njenih bokova, struka i grudi. Te linije su sečinile kao produženi talasi iz kojih je izašla. Voda je blistala na njenom raskošnom licu, rukama inogama. Nije nosila kapu za plivanje. Njena kosa, boje ponoći, natopljena morskom vodom, bila je

začešljana i u kontrastu sa bujnim prikazom njene kose na drugim fotografijama koje su isticaleklasičnu lepotu njenih jagodica. Ali, ono što je u najvećoj meri privuklo Koltrejnovu pažnju, ono štoga je opčinilo na ovoj fotografiji, kao i na drugima, bio je ženin pogled koji je opčinjavao dušu.

Dženifer je pregledala ostale fotografije u kutiji i pokazala Koltrejnu preostale ženine fotografijena plaži. Prizor se menjao; žena je bila na ivici litice, dok je okean bio ispod nje. Sunce je upotpunosti obasjalo njeno lice, ali drugi detalji na fotografiji ukazivali su na oluju koja sepribližavala. Talasi u pozadini bili su visoki. Vetar joj je mrsio kosu, terajući je nazad. Takođe jepomerao belu pamučnu haljinu, koju je nosila, oblikujući je na njenom telu, pripijajući meku, prijatnutkaninu uz njene noge, stomak i grudi. Prizor se ponovo promenio; žena je bila u raskošnom vrtu,nesvesna cveća oko sebe, zamišljeno je posmatrala nešto sa desne strane, dok je iza nje žuborilafontana.

U čudu, Koltrejn je ponovo bacio pogled u komoru, na mnogobrojne kutije. „Tamo mora da ima nahiljade fotografija”, proračun ga je ispunio osećanjem koje se moglo izjednačiti sa strahom.

„A do sada je svaka bila remek-delo”, rekla je Dženifer.„Fotografije ovakvog kvaliteta ne prave se tek tako. Zahtevaju punu pažnju. Ponekad je potreban

ceo jedan dan da bi se napravila ovakva fotografija.”Koltrejn je znao da ne preteruje. Pakard je bio poznat po tome što je uporno tvrdio da su fotografi

koji ne izrađuju sami svoje fotografije vredni prezira. Znao je da provede ceo dan izrađujući jedansnimak, a ako bi fotografija bila loša, ili bi imala mali nedostatak koji je samo on video, pocepao bisliku na komadiće i počeo iz početka.

„Svi misle da je način na koji je on radio na putu da nestane”, rekao je Koltrejn. „Ali, ako ništadrugo, dočaravao je nezamislivo.”

„Sve u svemu, jedna zadivljujuće lepa žena.”„Pakard je sasvim sigurno bio uobražen”, rekao je Koltrejn. „Na svoj način je svima stavljao do

znanja kakva je veličina. Kada je imao fotografiju koja je zadovoljavala čak i njegove standarde,hvalisao se njome. Ovo je jedna od najboljih fotografija koje je ikada napravio. Umesto da ih raširipo svetu, kog đavola je sagradio tajnu prostoriju i sakrio ih?”

„Da li je ova žena bila Pakardu model za fotografije koje je prikazivao u javnosti?”, upitala jeDženifer.

„Ne. Nemam pojma ko je ona.”„Ko je bila”, ispravila ga je Dženifer. „Pogledaj još jednom kupaći kostim. Taj stil nije u modi

od... Pretpostavljam da je bio moderan četrdesetih godina. Pre će biti tridesetih. Koliko ti se čini daima godina?”

„Oko dvadeset i pet.”„Hajde da ostavimo po strani razliku u decenijama i pretpostavimo da je fotografija snimljena

1940. godine. Izračunaj. Sada bi imala oko osamdeset godina. Ako pretpostavimo da je još živa,godine govore protiv nje. Čak i da je živa, to neće više biti ona ista žena sa fotografija. Ova ženapostoji samo na ovim slikama.”

„Besmrtnost”, rekao je Koltrejn. Nije izgubio smisao za ironiju. „Ne znam da li ću biti živ poslesrede, a ovde se pitam ko je žena na fotografijama snimljenim pre ko zna koliko godina.” Zadržao jepogled na ženinim očima. „Ko god da si, hvala ti. Bar nakratko, zaboravio sam Ilkovića.”

ŠESTI DEO

1.

Moram da zamislim da sam na Ilkovićevom mestu, razmišljao je Koltrejn. Ako želim živ da izađem izovoga, moram da zamislim šta bih radio da sam u njegovom položaju.

U tami, dok je ležao pored Dženifer, nije mogao da prestane da razmišlja o tome. Terao je sebe dausmeri misli na opčinjavajuće lepo lice žene, ali ono se pretvaralo u lobanju na kojoj nije bilo mesa ikoja je odmah poprimila crte Ilkovićevog mišićavog lica. Strah ga je u potpunosti obuzeo. I dalje jebrinuo za babu i dedu. I dalje se pitao kako će preživeti sredu.

Možda je Nolan u pravu. Možda je glupo da sebe ponudim kao mamac.Odjednom, nešto u njemu je reklo – ali groblje je jedno od mesta gde će se Ilković najverovatnije

pojaviti. Neće moći da odoli da ne posmatra one koji oplakuju Danijela. Nada se da će naročitovideti jednog ožalošćenog: mene. Policija i FBI će imati priliku da ga uhvate.

Ali šta ako ne uspeju?Moram da razmišljam kao Ilković. Hoće li se tek tako pojaviti u sredu i cunjati okolo?Naravno da neće. Pretpostaviće da je tamo policija. Prerušiće se ili će se sakriti i posmatrati

izdaleka.A koji je najsigurniji način da smisli gde da se sakrije? Odgovor je došao kao udar struje.

Koltrejn je iznenada ustao i seo. Bože, on će doći na groblje dan ranije kako bi mogao da ga pregledai pobrine se za svoju bezbednost.

Dan ranije je značilo... Danas.

2.

„Jedinica za rešavanje pretnji”, rekao je strogi glas.„Molim vas narednika Nolana. Hitno je.”„Ko ga zove?”Koltrejn je brzo rekao svoje ime. On i Dženifer su bili u telefonskoj govornici na Bulevaru

Holivud.„Vidi, vidi. Baš čovek sa kojim hoću da razgovaram.”„Izvini?”„Ovde je specijalni agent FBI-a, Džejms Mekoj.” Glas je postao još stroži. „Hoću da se ti i tvoja

prijateljica odmah stvorite ovde.”„Zašto? Šta se...”„Stavljamo vas pod zaštitu.”„Ali ja sam već rekao naredniku Nolanu da mislim da smo bezbedniji kada smo sami.”„Kada je on nudio zaštitu, on je predlagao. U mom slučaju, naređujem vam.”„Podsećate me na mog oca. On je voleo da mi naređuje.”Specijalni agent se pretvarao da ga nije čuo. „Mi ćemo vas danonoćno čuvati.”„Ma kako da ne. A koliko će to trajati?”„Dok ne uhvatimo Ilkovića.”„Tri meseca? Šest meseci? Godinu dana?”„Iskreno se nadam da je pitanje dana kada ćemo ga uhvatiti.”„Je l’ tako? A koliko tragova imate?”Specijalni agent mu nije odgovorio.„Imate samo jedan trag – nadate se da će se pojaviti na groblju u sredu.”Specijalni agent ponovo nije odgovorio.„A ako ja ne budem tamo”, rekao je Koltrejn, „nikada se neće pojaviti. Nestaće i čekaće dok FBI

ne ostane bez novca i strpljenja da nas čuva i dok nas ponovo ne ostavi na ulici.”„Bojim se da se ne slažem sa tvojom procenom.”„Pošto nije tvoj život u pitanju, baš me briga sa čime se ti slažeš.”„U tom slučaju mi ne ostavljate mnogo izbora. Postoje stvari za koje bi trebalo da znate.”„Šta se dogodilo?”„Bolje da ti lično saopštim, a ne preko telefona.”„Reci mi sada.”„Bilo bi humanije da o tome lično razgovaramo.”„Humanije?”„Radi se o tvojoj babi i dedi.”

3.

Jedinica za rešavanje pretnji se nije mnogo promenila od kada je Koltrejn poslednji put bio tamo predve godine – još jedan sto, nekoliko novih računara – ali mogli su je okrečiti u skerletnu, a ne u beluboju. Unutra je bio i jedan veliki sto za bilijar, umesto ormana za odlaganje dokumentacije. To je bilosve što je primetio kada je ujurio u prostoriju. Dva detektiva čije su jakne bile okačene na naslonestolica skrenula su pogled sa monitora svojih računara. Treći čovek, kome je plavi sako bio propisnozakopčan, prešao je preko prostorije. „Gospodin Koltrejn?”

„Želim da vidim narednika Nolana.”Ovaj čovek, ukočenog držanja, bio je vitak, tankih usana i sitnih očiju. Pružio je ruku. „Ja sam

specijalni agent Mekoj.” Pogledao je Dženifer koja je stajala iza Koltrejna.Koltrejn se nije rukovao sa njim. „Rekao sam da želim da vidim narednika Nolana.”Mekoj ga je uhvatio za rame. „Zašto ne bismo otišli do Savezne zgrade i...”„Drži se dalje od mene.”„Gospodine Koltrejn, shvatam da ste izloženi velikom stresu, ali...”„Skini ruku sa mene ili ću ti je slomiti.”U kancelariji je zavladala tišina. Dva detektiva su ustala i prekrstila ruke. Mekoj je, iznenađen,

stajao otvorenih usta. Dok je Koltrejn crveneo u licu, Dženifer je stala između njih.U hodniku su se čuli koraci. Nolan se pojavio na ulazu u kancelariju. Sako od štavljene kože bio

mu je velik, što je malo ublažavalo njegova snažna ramena. „Upoznajete se?”Mekoj je stajao uspravno. „Više liči na pretnju upućenu saveznom službeniku.”„Hteo si da kažeš da se nešto dogodilo mojoj babi i dedi. Preko telefona si odbio da mi kažeš o

čemu je reč. Naterao si me da rizikujem život dolazeći ovamo.”„Teško da mogu da pomislim da se dolazak u policiju može okvalifikovati kao rizikovanje života”,

rekao je Mekoj.„Ako je to bio način da me dovedeš ovamo, ako se mojoj dedi i babi ništa nije dogodilo...”„Tajm-aut, gospodo.”„Da li se nešto dogodilo mojoj dedi i babi?”„Jeste.” Nolan je pogledao u pod. „I dalje ti donosim loše vesti. Žao mi je.”Koltrejn je imao osećaj da mu je hladni nož zariven u srce.„Jesi li ti telefonirao policijskoj stanici u Nju Hejvenu sinoć?”, upitao je Mekoj.Koltrejn je počeo da odgovara Nolanu. „Zvao sam babu i dedu nekoliko puta, ali stalno se

uključivala njihova telefonska sekretarica. Zabrinuo sam se i zamolio policiju Nju Hejvena dapošalje patrolna kola do njihove kuće i proveri da li je sve u redu.”

„Tvoj poziv je zabeležen posle osam uveče po istočnom vremenu”, nastavio je Mekoj.„Ne ti. On.” Koltrejn je pokazao na Nolana. „Ako moram da čujem nešto strašno o dedi i babi,

želim da to bude od nekoga koga znam.”„Nedugo posle tvog poziva, dogodila se velika saobraćajna nesreća na autoputu u Nju Hejvenu”,

rekao je Nolan. „Poslali su većinu patrolnih kola tamo da srede situaciju. Prošlo je jedanaest satikada su prva slobodna kola krenula ka kući tvog dede i babe.”

„Prestani da odugovlačiš i reci mi.”„Našli su novine od petka, subote, nedelje i ponedeljka na prednjem tremu. Ni pošta nije bila

pokupljena.” Nolan je zastao. Bilo mu je neprijatno. „Provalili su i pretražili kuću... Našli su ti dedu ibabu u podrumu.”

Koltrejn je jedva uspeo da postavi sledeće pitanje. „Mrtve?”„Da.”„Kako?”Nolan očigledno nije želeo da kaže. „Ilković ih je obesio.”Koltrejn je poželeo da krikne.„Sigurni smo da je to bio Ilković zato što je Fedeks7 pokušao juče da dostavi paket na tvoju kućnu

adresu. Kada nisu našli nikoga kome bi ga mogli uručiti, vozač ga je isporučio na drugu naznačenuadresu koju je pošiljalac naveo.”

„Drugu?”„Ovde. Doneli su ga u stanicu sredinom popodneva, ali pošto si ti bio naznačen kao primalac, išla

je od kancelarije do kancelarije, nakon što ju je pregledala Jedinica za demontiranje bombi, sve dokneko iz Jedinice za rešavanje pretnji nije prepoznao tvoje ime.”

Koltrejn je zvučao promuklo. „Šta je u paketu?”„Video-kaseta.”

4.

Soba se smanjila. Koltrejn je pogledao prvo Nolana, Mekoja, Dženifer, pa ponovo Nolana. Imao jeosećaj da se vrti. „Video-kaseta?”

„Kao audio-kaseta...” Dženiferin glas se gubio u daljini.„Želim da je vidim”, rekao je Koltrejn.„Ne”, rekla je Dženifer. „Prihvati ono što su ti rekli.”„Moram da je vidim.”„Šta ćeš time postići?”, upitala ga je Dženifer. „Seti se kako si bio očajan kada si čuo Danijelov

glas sa audio-kasete. To je upravo ono što Ilković želi. Nemoj da mu pružiš to zadovoljstvo.”„U pravu je”, rekao je Mekoj.„Zašto ne sedneš?”, upitao ga je Nolan. „Hoćeš da ti donesem šolju kafe ili...”„Da se razumemo”, rekao je Koltrejn. „Hoćete da mi kažete da odbijate da mi prikažete kasetu?”„Ne, ali...”„Gde je onda kaseta?”Svi su razmenili poglede.Mekoj je slegao ramenima. „Čovek bi trebalo da vidi ono što želi.”Nolan je gnevno odmahnuo glavom. Otvorio je fioku u svome stolu i izvadio iz nje video-kasetu.

„Niz hodnik se nalazi prostorija sa televizorom i video-plejerom.”Koltrejn je sačekao da ga odvedu tamo.„Ali želim da naglasim...”, rekao je Nolan.„Da misliš da to nije dobra ideja”, rekao je Koltrejn. „Dobro. Hajdemo.”Dženifer je ostala.„Ne ideš?”„Ne.”„Razumem te”, rekao je Koltrejn. Položio joj je ruku na rame dok je sedala na stolicu. Stegao ju

je, kao da je uverava. „Samo polako. Neću dugo.”Posmatrao ju je još trenutak, ophrvan emocijama, a onda je krenuo za Nolanom i Mekojem iz

kancelarije.U hodniku, Nolan mu je rekao: „Verovatno grešiš kada kažeš da nećeš dugo.”„Ne razumem.”„Ilković je podesio kasetu da snimanje traje šest sati.”„Pa?”„Svih šest sati je snimljeno.”

5.

Senovita soba je bila uska. U njoj nije bilo prozora. TV prijemnik je bio zastareo sa ekranom odpedeset centimetara. Na polici, ispod njega, nalazio se video-plejer. Dok je Nolan ubacivao kasetu uplejer, Koltrejn je postavio metalnu stolicu ispred ekrana.

Mekoj je usiljeno zatvorio vrata.Iako je slika, snimljena tehnikom usporenog snimanja, bila nejasna, Koltrejna je pogodila njena

zastrašujuća živopisnost. Žuti odbljesak sijalice sa plafona u podrumu njegove babe i dede – Koltrejnse dobro sećao vremena koje je proveo u tom podrumu tokom detinjstva – prikazivao je njegovu babui dedu kako stoje na vrhovima prstiju na klupi. Ruke su im bile vezane na leđima. Usta su im bilapokrivena lepljivom trakom. Oči su im bile iskolačene od straha i kanapa koji im je bio vezan okovrata. Na drugoj strani, kanap je bio pričvršćen za gredu na plafonu. Koltrejnov deda je bio odeven upidžamu, a baka u kućni mantil. Oboje su na nogama imali papuče. Gole pete su im bile podignute,dok su stajali na vrhovima prstiju.

„Moja baka ima astmu”, Koltrejn je jedva mogao da govori. „Lepljiva traka na ustima mora da jeza nju bila agoniju. Pogledajte kako joj se grudi nadimaju.”

Iza kamere se čuo promukli glas sa slovenskim akcentom. „Je li vam udobno? Jesu li kanapi suvišestegnuti? Nadam se da vam nisam prekinuo cirkulaciju.”

Koltrejnov deda se naprezao da kaže nešto kroz lepljivu traku.„Molim vas”, rekao je promukli glas. „Moja uputstva su bila jasna. Nemojte da činite nepotrebne

pokrete.”Koltrejnov deda je prestao da se trudi da govori. Sklopio je oči i činilo se da se usredsredio na to

da kontroliše disanje.„Dobro”, rekao je glas. „Sada ću morati da budem grub i da vas na trenutak ostavim same. Nisam

doručkovao. Nadam se da vam neće smetati da odem gore i iz tanjira pojedem vafle koje vi nistestigli da pojedete. Kolači sa borovnicama su mi omiljeni. Doneo bih vam neki, ali vas dvoje stezauzeti.”

Drvo je zaškripalo, zvuk se gubio, kao da je neko išao uz stepenice.Koltrejnovi deda i baba razmenili su poglede u očajanju. Ali i osećanja: nameru da prežive, žalost

zbog toga što ono drugo pati, ljubav, iznad svega.Slika se zamutila. Osetivši so u ustima, Koltrejn je shvatio da plače. Obrisao je oči rukavom. Bio

je to jedan od najtežih pokreta koje je ikada učinio. Ali taj pokret se nije mogao porediti s naporomkoji su njegovi baba i deda činili stojeći na vrhovima prstiju. Položaj u kojem su se nalazili nije biopreuveličan. Nisu stajali skroz na prstima, kao igrači baleta. Između njihovih peta i klupe bilo je okočetiri centimetra. Ipak, Koltrejn se nevoljno zgrčio pri pomisli na napor koji su morali da ulože da bistajali u tom položaju, naročito zbog činjenice da su imali artritis.

Drvo je zaškripalo, ali ovoga puta je zvuk bio sve glasniji, neko je silazio niz stepenice.Koltrejnovi deda i baba su se zgrčili.

„Tako”, rekao je promukli glas. „Nadam se da niste bili nevaljali dok me nije bilo.”Koltrejn je prepoznao zvuk kada se tanjir spušta na nešto, a onda po njemu grebu viljuška i nož.

Neko je sekao hranu.„Ne sećam se kada sam jeo ovako ukusne vafle”, rekao je glas. „Ti si srećan čovek što imaš ženu

koja ovako dobro kuva.”I pored lepljive trake na ustima, Koltrejnova baka je ispustila zvuk koji se mogao protumačiti kao:

„Molim te.”„Šest sati ih je ovako mučio?” Koltrejna su razdirala osećanja.„Bojim se da je tako”, rekao je Nolan. „Rekao sam ti da će biti grubo. Mislim da će najbolje biti

da prekinemo.”„Daj mi daljinski upravljač.”Koltrejn je usmerio daljinski upravljač ka video-plejeru i pritisnuo dugme za brzo premotavanje

unapred, dok je slika i dalje mogla da se vidi na ekranu. Kvalitet slike je postao loš. Pojavile su sepruge. Ali Koltrejn je i dalje mogao da vidi babu i dedu. Uznemirilo ga je to što, u normalnimuslovima, kada neko brzo premotava kasetu, pokreti ljudi, koji su snimljeni, postaju brži i grčeviti. Uovom slučaju, bukvalno nije bilo ni jednog jedinog pokreta. Njegovi baba i deda su se frenetičnoborili da savršeno mirno stoje na vrhovima prstiju.

Brojač na video-plejeru pokazivao je da je prošlo četrdeset šest minuta. Koltrejn je skinuo prst sadugmeta na daljinskom upravljaču. Slika se vratila na normalu, ako se ta reč uopšte mogla primenitina ono što je video. U početku, činilo se da se ništa nije promenilo, ali kada je malo bolje pogledao,usredsredivši se na stopala babe i dede, mogao je da vidi da im pete nisu bile visoko podignute.Baba i deda su od napora i bola prouzrokovanog artritisom izgubili snagu dok su stajali u tompoložaju. Opuštali su se, a dok su to činili, konopac oko njihovih vratova zakačen za gredu na plafonuse zatezao. Nije bio zategnut. Ne još. Ilković se pobrinuo da ga dovoljno olabavi kako bi sve ovo štoduže trajalo.

Užasnut, Koltrejn je ponovo premotao traku unapred. Osim mutnije slike i pruga, činilo se da se naekranu ništa ne dešava. Kada je video da je prošalo sat i četrdeset osam minuta, ponovo je sklonioprst sa dugmeta na upravljaču.

Baba i deda su u potpunosti stajali na stopalima, kanap je bio zategnut još više, a disali su sveteže. Ali u poređenju sa ubrzanim snimkom, sve se činilo kao usporeno mučenje. Koltrejn teško da jemogao da zamisli kako su proticanje vremena doživeli njegovi baba i deda. Večnost. Od snage kojomih je kanap stezao, oči su im bile iskolačene. Lica koja su bila siva od straha sada su pocrvenela odpritiska oko vratova.

„Gospodine Koltrejn, stvarno mislim...”, Mekoj je zaustio da kaže.„Umukni.” Koltrejn je ponovo pritisnuo dugme za brzo premotavanje. Kada je na tajmeru video da

su prošla dva sata i pedeset jedan minut, pustio je da kaseta ide normalnom brzinom i video je mrljuod urina na dedinoj pidžami.

Mekoj je napustio sobu.Na traci, čulo se kako promukli glas kaže: „Pa, nezgode se dešavaju.”Kolena su počela da im se savijaju.Nakon što je još tri puta ubrzao traku, Koltrejn je primetio da su grudi njegove bake prestale da se

pomeraju posle četiri sata i sedam minuta. Deda je izdržao još četrdeset dva minuta.„Slikarčiću”, rekao je promukli glas. „Ovo je ništa u poređenju sa onim što ću tebi da uradim.”Na Koltrejnov krik, Mekoj se užurbano vratio u prostoriju.„Ubiću ga!”, vikao je Koltrejn. „Ščepaću ga za vrat i...”I ostali policajci su dojurili u prostoriju. Do tada, Koltrejn je hitnuo daljinski upravljač ka TV

ekranu i pokušavao da podigne TV kako bi ga bacio na drugi kraj prostorije.

6.

„On će danas biti na groblju.” Koltrejn je drhtao od besa koji ga je obuzeo. Glas mu je bio napet, aglasne žice zategnute. „Moraće da proveri područje pre nego što se usudi da rizikuje i sutra dođetamo da me potraži.”

Nolan i Mekoj su se pogledali.„Onda imamo drugu priliku da ga se dočepamo”, rekao je Mekoj. „U ovom trenutku na groblju

imamo jednu ekipu.”„Sada?”, upitao je Koltrejn.„Pregledaju teren kako bismo znali gde sutra da postavimo svoje ljude.”„Ne! Povucite ih odatle.”„Šta?”„Zar ne shvatate? Ako Ilković danas tamo primeti vaše ljude, shvatiće da očekujete da će se sutra

pojaviti tamo. Povući će se i nestaće. Samo bog sveti zna kada će se odlučiti na sledeći korak.”„Ali nemamo drugi način to da uradimo. Moramo biti u mogućnosti da te sutra zaštitimo”, rekao je

Nolan.„Ne sutra. To će biti danas.”„O čemu, do đavola, ti to govoriš?”„Povuci svoje ljude”, rekao je Koltrejn. „Koliko je sati? Isuse, jedan je sat. Možda je prekasno.

Kada je sutra Danijelova sahrana?”„Baš u ovo vreme”, rekao je Nolan.„Što znači da će ga pokopati oko pola tri.” Uznemiren, Koltrejn se uspravio. „Ako požurim, do

tada mogu stići tamo.”„I dalje ne razumem o čemu govoriš”, rekao je Mekoj.„Ilković će želeti da proveri teren danas u isto vreme kada će sutra biti sahrana”, rekao je

Koltrejn. „Za njega nema nikakvog smisla da proverava teren u deset ujutro, ako će se on izmeniti dopopodneva. Ako stignem tamo do pola tri, onda postoji velika šansa da će me videti.”

„Dogovor je i dalje isti”, rekao je Mekoj. „Kada bude pokušao da te prati, uhvatićemo ga. Ništase nije promenilo, osim što pomeramo naš raspored za dvadeset i četiri sata.”

„Dogovor nije isti”, rekao je Koltrejn. „Da ste na Ilkovićevom mestu, da li biste pokušali dapratite svoju metu, ako biste videli policiju u blizini?”

„A kako će Ilković znati ko su oni?” Nolan je ljutito podigao ruke. „Ne nose uniforme. Ne iduokolo i ne pilje u sve i svakoga. Ti ljudi su obučeni da se stope sa okolinom. Izgledaju kao da suožalošćeni. Izgledaju kao čuvari groblja. Ilković ih neće primetiti.”

„Nije problem kako izgledaju”, rekao je Koltrejn.„Šta si time mislio?”„Ilković je manijak na polju elektronike. Voli da se poigrava mikrofonima. Ne mora da vidi vaše

ljude. Sve što mu je potrebno jeste da ih čuje.”„Čuje?”„Vaši ljudi moraju ostati jedni sa drugima u kontaktu, je li tako?”, upitao je Koltrejn. „Nose

minijaturne slušalice. Imaju male mikrofone na rukavima ili kragnama.”„Naravno”, rekao je Mekoj.

„Šta onda mislite, koliko će biti teško nekome ko je pametan kao Ilković da se dočepa jedne takvestanica, podesi je na istu frekvenciju i čuje sve što planirate?”

„U pravu je”, promrmljao je Nolan.„Reci im da isključe proklete stvarčice i da se odmah čiste odande”, rekao je Koltrejn. „Sada.”„Kako ćemo te onda zaštititi?”, Mekoj je želeo da zna.„Čekaćete na drugom mestu. Gde ću ga ja dovesti.”

7.

„Moraš mi obećati”, rekao je Nolan. „Otići ćeš odande ako budeš posumnjao da Ilković zna štanameravaš da uradiš.”

Žurili su kroz garažu policijske stanice.„Neobeležena kola nalaziće se na svim mestima na udaljenosti od dva bloka”, rekao je Nolan. „To

je najbliže što smo ih mogli postaviti u nadi da ćemo moći da ti pružimo podršku. Zaboga, nemojrizikovati. Vozi pravo do mesta gde ćemo ga čekati.”

„Ovo mi se i dalje ne sviđa”, rekao je Mekoj. „Ugrožavanje građanina.”„Ja se dobrovoljno prijavljujem”, rekao je Koltrejn.„Ali to nije politika FBI-a”, rekao je Mekoj. „Nemam vremena da ovo raščistim sa

pretpostavljenima. Želim da zvanično kažem – FBI ovo ne odobrava.”„Drago mi je da si to rekao”, Koltrejn se zaustavio na mestu gde je parkirao svoje vozilo. „Na

trenutak sam pomislio da sam te pogrešno procenio, prvo sam mislio da si ništa drugo negosamozadovoljni kreten.”

Mekoj se izbečio.Koltrejn se okrenuo ka Dženifer. „Odvedi narednika Nolana i ekipu Jedinice za specijalne

slučajeve u Pakardovu kuću. Objasni im raspored prostorija. Neće imati vremena da sami sveprovere pre nego što se ja vratim.”

„Molim se da pre toga Ilković ne krene na tebe”, rekla je Dženifer. „Budi oprezan.”„Budi sigurna u to”, Koltrejn ju je poljubio. „Zapamti samo ovo – do večeras, sve ovo će biti

gotovo.”Obgrlivši se, Dženifer je gledala policijske automobile u garaži. „Zaboravila sam kako je to kada

si bezbedan.”Nolan mu je dodao voki-toki. „Uzmi ovo. Za svaki slučaj. Ako ti je hitno potrebna podrška,

nebitno je da li će te Ilković prisluškivati.”Koltrejn je krenuo iz centra Los Anđelesa. Kada je pogledao na sat na kontrolnoj tabli svoga

saturna, video je da je 13.31. Shvatio je da ima manje od sata da dođe u dolinu. Sve što je mogaobilo je da se nada da autoput Golden Stejt neće biti zakrčen.

Uznemiren, izašao je na autoput. Laknulo mu je kada je primetio da nema gužve u saobraćaju.Sada, kada je bio sam, nije mogao da prevaziđe nestrpljenje. Umesto da se plaši, bio je ispunjenočekivanjem. To ga je zbunilo, na trenutak.

Zar ti toliko nedostaje izbegavanje metaka na mestima kao što su Bosna ili Čečenija da ne možešda dočekaš da sebe ponovo dovedeš u opasnost?

Jedva čekam da se ovo završi. U stvari, potrudiću se da se okonča.Ubiću ga.Tako, pomislio je Koltrejn. Ponovo sam to rekao.Kada je podgledao video-kasetu sa snimkom onoga što je Ilković uradio njegovoj babi i dedi,

poželeo je da uradi Ilkoviću baš ono što je upravo rekao. Činilo se da Nolan i Mekoj misle dapreteruje, da se, u stvari, oslobađa besa. Upozorili su ga na opasnost od gubitka kontrole. Upozorilisu ga da ne uzima zakon u ruke, a on im je rekao da to neće učiniti i da mu je žao što je preterao.

Sve je to bila laž. Nije mogao da se priseti kada su ga tako ponela osećanja. Ne strah. Uopšte se

nije plašio. Dok je gledao video-kasetu sa onim što je Ilković učinio njegovoj babi i dedi, njegov besje neutralisao strah. Zbog toga se osećao slobodnim. Besan? Bio je toliko ljut da je drhtao. Zbogonoga što je uradio Danijelu, Gregu i njegovoj babi i dedi, Ilković će platiti. Prevarom će nateratiIlkovića da ga prati. Nateraće Ilkovića da misli da će iznenada uhvatiti Koltrejna. Videće velikiosmeh na Ilkovićevom licu, a onda će se Ilković namrštiti kada bude shvatio da je Koltrejn iznenadauhvatio njega.

8.

Tek kada je čuo buku aviona koji sleću i uzleću, Koltrejn je shvatio da se groblje Večni vrtovi nalaziu blizini gužve koja je vladala na aerodromu Berbank.

Kada je provirio kroz ulazna vrata na groblju, postao je svestan da ulazi na Ilkovićevu teritoriju.Dlake na vratu su mu se nakostrešile kao antene. U njemu se probudio nagon za preživljavanjem. Dabi došao do Ilkovića, opominjao je sebe, mora da bude podjednako oprezan kao što je bio u svimratnim zonama u kojima je fotografisao. Ništa nije mogao da prihvati zdravo za gotovo.

Dok se vozio pored nadgrobnih spomenika, primetio je ožalošćene okupljene oko jednogmrtvačkog sanduka pored rake, čuvare groblja koji su orezivali živicu i kosili travu. Pitao se da li seNolan pridržava svog dela pogodbe. Razmišljao je o policajcima koji su došli ovamo da proveregroblje radi sutrašnjeg nadzora. Šta ako neko od njih nije otišao? Šta ako ih je Ilković video iodšunjao se, a Koltrejn sada gubi vreme? A šta ako su otišli, a Ilković se pretvara da je jedan od ovihožalošćenih?

Jedno je bilo sigurno: nije izgledalo da Koltrejn sada razgleda teren. Da je bilo tako, ishod bi bioisti kao kada bi Ilković shvatio da se na groblju nalaze policajci. Posumnjao bi na zamku i otišao.Koltrejnovo današnje prisustvo na groblju moralo je da izgleda kao najprirodnija stvar na svetu, aKoltrejn je tačno znao zašto je došao ovamo. Pratio je stazu koja je išla oko pošumljenog groblja dabi se na kraju vratio na mesto gde je ušao. Činilo se, a bilo je istina, da pokušava da se orijentiše.Prošao je pored zgrade koja je izgledala svečano. Podsećala je na crkvu, ali nije na sebi imalanikakve simbole i mogla bi biti pogodna za versku službu bilo koje religije. Ili je to, možda,mauzolej, pomislio je Koltrejn. Kada je osetio da je pokret prirodan, pogledao je oko sebe. Činilo seda procenjuje okruženje i sve vreme je bio na oprezu ne bi li uočio nekoga ko obraća pažnju na njega.Niko ga nije pogledao.

Stegnutih mišića, Koltrejn se zaustavio kod zgrade koja ga je podsetila na kolibu. Iza kuće nalazilesu se šupe i garaža za tri vozila. Otvorena vrata su otkrivala velike kosačice za travu i drugu opremuza održavanje. Zaključao je kola i ponovo se osvrnuo, očigledno procenjujući okruženje – i dalje nijebilo ničeg neobičnog. Prskalice su zalivale jedan deo groblja i nosile miris u njegovom pravcu. Čimje avion preleteo iznad njegove glave, otvorio je zaštitna vrata i pokucao na druga drvena.

Ponovo je pokucao, onda je pogledao na pločicu na kojoj je pisalo: RADNO VREME od 9 do 17.Pokušao je da otvori vrata. Nisu bila zaključana. Dok ih je otvarao, provirio je u omanju, dobroosvetljenu kancelariju i upitao: „Ima li koga?”

Nikoga, očigledno, nije bilo.„Hej?”, pozvao je.Šta radim, zaboga?, pomislio je. Sve što znam jeste da je Ilković ovde.Brzo je izašao na suncem obasjan vazduh, a onda je udario u nekoga.Prestrašeno se okrenuo.To nije bio Ilković. Dostojanstven, sedokosi čovek bio je visok i mršav. Nosio je tamno odelo.

Dodirnuo je Koltrejnovu ruku. „Izvinite.”„Niste vi krivi.” Koltrejn je pokušavao da izgleda kao da mu nije neprijatno. „Nisam gledao kuda

idem.”„Na trenutak sam izašao iz kancelarije. Mogu li vam nekako pomoći?”

„Da. Tražim jednu parcelu.”Čovek u tamnom odelu klimnuo je glavom. „Uvek je mudro planirati unapred. Uđite u moju

kancelariju i objasniću vam kakve usluge pružamo.”„Oprostite?” Koltrejn je odjednom shvatio da ga čovek nije dobro razumeo, da ga je čovek, u

stvari, pitao da li je došao da kupi parcelu. „Ne, zapravo, jedan moj prijatelj će sutra ovde bitisahranjen.”

„Ah.” Čovek je sada shvatio da on nije razumeo Koltrejna.„Ne mogu da dođem na sahranu”, rekao je Koltrejn, ”ali mislio sam da, ako pronađem gde je

sahranjen, mogu da dođem kasnije i odam mu poštu, a da pri tome ne tražim ni od koga od njegoveporodice da dođe i pokaže mi.”

„Naravno”, rekao je čovek. „Molim vas, primite moje saučešće povodom smrti vašeg prijatelja.”„Hvala vam”, rekao je Koltrejn. „Verujte mi, prerano je umro.”„Ako biste mi rekli ime Vašeg prijatelja...” Čovek je krenuo ka kancelariji.„Danijel Gibson.”„Oh.” Čovek se zaustavio.„Ima li nekih problema?”„Nema. Ali ne moram da tražim ime vašeg prijatelja u svojim dokumentima. Ranije jutros, još

neko se raspitivao gde se nalazi njegova parcela. Dobro se sećam mesta.”„Još neko?”„Da. Zvao je telefonom. Kao i vi, rekao je da je prijatelj koji ne može da dođe na sahranu, ali

želeo je da zna gde je grob kako bi mu kasnije iskazao poštovanje.”„Mislim da ga znam. Da nije možda imao istočnoevropski akcenat? Slovenski?”Čovek je razmišljao na trenutak. „Zaista ne mogu da se setim. Bio sam i suviše zauzet

usredsređivanjem na ime preminulog i broj parcele na kojoj će biti sahranjen.”„Naravno. Možda ću ga kasnije videti ovde.”„Moguće. Nikad se ne zna. Grob vašeg prijatelja je...” Dugonogi čovek je otišao do staze i

pokazao ka sredini groblja, prema muškarcima koji su radili nešto iza dva reda nadgrobnih ploča.„Naši radnici upravo pripremaju taj grob.”

Iz daljine, Koltrejn je video kopačicu žutog bagera kako se brzo spušta, a potom je čuo brundanjemotora.

„Možda biste želeli da odete tamo. Ne podstičemo ožalošćene da vide ovaj deo procesa. Može sečiniti surovim.”

„Ali to se mora učiniti”, rekao je Koltrejn.„Upravo tako.”„Razumem praktičnost”, rekao je Koltrejn. „Hvala vam na predusretljivosti.”„Ukoliko mogu još nešto da učinim za vas...”„ Zapamtiću koliko ste mi bili od pomoći.”Dok je čovek ulazio u zgradu nalik na kolibu i zatvarao vrata, Koltrejn je gledao preko različitih

nadgrobnih spomenika u bager koji je brundao u daljini. Ušao je u kola i pokušavao da ne gledaokolo dok je vozio stazom. U stomaku mu je kuvalo. Dlanovi su mu se oznojili usled čega nije mogaoda čvrsto drži volan. Je li im to Ilković telefonirao jer je želeo da sazna gde se nalazi Danijelovgrob? Ilkoviću bi trebala takva informacija. Morao bi da otkrije koji deo groblja da nadzire. Sutra,negde u ovo vreme, doći će odar sa Danijelovim telom. Ožalošćeni će ići ovom stazom, okupiće seizmeđu nadgrobnih spomenika i tužno će gledati kovčeg koji će stajati na podupiračima iznad rake.Naravno, ožalošćeni neće videti raku, pomislio je Koltrejn kada je zaustavio kola u blizini bagera

koji je štektao i brundao. Preko rake će biti pokrivač koji će je sakrivati; verovatno će biti zeleneboje, kao što će lažna trave pokrivati obližnju gomilu zemlje, koja se sada povećala pošto je bagerizvukao još jednu gomilu.

Kada je Koltrejn izašao i zaključao kola, oči su ga pekle od suza. Hajde, Ilkoviću, dobro mepogledaj. Znam da si tu. Već je pola tri. Vreme je za generalnu probu. Želiš da otkriješ odakle ćešsutra imati najbolji pogled. Kladim se da si iznenađen što me vidiš ovde. Pomno osmatraš okolinu nebi li video da li je još neko sa mnom – na primer, policija. Spreman si da pobegneš na prvi znaknevolje, ali oklevaš – jer ne vidiš nikoga ko ti je pretnja i ne možeš da poveruješ da si imao tolikesreće kada sam se pojavio. Pitaš se šta radim ovde. Ali, za trenutak, postaće očigledno, a ondastvarno nećeš moći da poveruješ koliko si srećan.

Radnik na bageru je zbunjeno pogledao Koltrejna dok je upravljao mašinom i kada je vratiohvataljku u rov veličine groba, izvadivši iz njega još zemlje. Iz mašine je izašao ispusni gas oporogukusa i nadražio Koltrejnu grlo. Nikada se nije osećao ovako izloženim i ugroženim. Bio je potpunosiguran da je Ilković negde u blizini i da ga posmatra, ali u isto vreme je bio siguran da je bezbedan,dokle god stoji pored Danijelovog groba. Ilković nije želeo da puca u njega. Želeo je da ga muči. Zato je Ilkoviću bilo potrebno skrovito mesto i slobodno vreme.

Sigurno neće pokušati da pojuri, uhvati me i odvuče do svojih kola, pomislio je Koltrejn. Ne tamogde ga mogu videti. Ne na mestu gde mogu da se odbranim. Posmatraće i pratiće me. Napraviće korakkada bude sasvim u prednosti. Ali još sumnja, pita se da li da beži.

Koltrejn je sklopio ruke kao da se moli, tako je uronio u tugu da mu je trebao trenutak da shvati damu je upravo ovaj pokret bio potreban da natera Ilkovića da zaključi zašto je, po svoj prilici, došaoovamo. Ilković će zaključiti da se Koltrejn plaši da će biti i suviše rizično da se pojavi na grobljunarednog dana, da oseća obavezu da dođe dan ranije kako bi odao poštu i prisustvovao svojoj ličnojceremoniji.

Kada je spustio pogled sa neba, hvataljka bagera se ponovo zarila u rov i vadila zemlju.Obeshrabrenom Koltrejnu se činilo da se ponovo nalazi u rovu, nalik na grob, na proplanku iznadmasovne grobnice u Bosni i da kroz teleobjektiv gleda isti žuti bager, osim što taj bager nije vadiozemlju, nego lobanje i zube, rebra i slomeljene kosti nogu. Preklapanje prošlosti sadašnjošću bilo jetako upečatljivo da se stresao i uplašio za svoje mentalno zdravlje. Posmatrao je bager kako izbacujetovar, izmešane kosti na...

Gomila zemlje. Bila je to samo gomila zemlje. A rov je sada verovatno bio dovljno dubok, jervozač bagera nije vratio hvataljku u grob. Umesto toga, usmerio ju je na drugo mesto i odvezao se odgroba, dok je motor bagera stvarao buku duž staze. Kasnije, Koltrejn je to znao, neko će doći dačekrkom spusti betonski preliv u raku kako bi osigurao ivice groba i sprečio urušavanje zemlje. Doksu ga oči pekle, Koltrejn se kretao između grobova, iščupao nekoliko vlati trave, vratio se, bacio ih ugrob i posmatrao ih kako padaju u grob.

Neću te zaboraviti, Danijele.Kada je krenuo, dok je išao ka kolima, nije se potrudio da pogleda oko sebe. Ilković je ili bio

tamo ili nije bio. Ili će ga pratiti ili neće. Dok je otključavao kola, imao je osećaj da su događajipreuzeli kontrolu nad njim, a ne on nad događajima. Kada je ušao u kola i pokrenuo motor, iznenadiose kada je na satu na kontrolnoj tabli video da je 15.06. Stajao je tamo, ožalošćen, mnogo duže negošto je mislio. Ne smem da dopustim da se ovo ponovo dogodi. Ne smem ponovo da dozvolim da mivreme ovako proleti. Moram da obratim pažnju na ono što radim. Ali tada, na određeni način, baš tose i dogodilo – usredsredio se na svoj bol.

Sada je bilo vreme da obrati pažnju na svoj gnev.

9.

Kako su se on i Nolan dogovorili, trebalo je da dovede Ilkovića do Pakardove kuće gde će ga čekatiNolan i tim za specijalne operacije. Kada Koltrejn bude došao, Dženifer će izaći iz kuće. Ilković ćeih videti i zaključiti da Koltrejn nije želeo da Dženifer ode sa njim na groblje i da mu je bilopotrebno da bude sam. Kada sazna zašto Dženifer nije išla i kada otkrije gde se Koltrejn krije,Ilkoviću će biti potrebno vreme da pregleda okolinu da bi se uverio da u blizini nema policije(policija će biti u kući, ali Ilković će to saznati kada bude prekasno). Isplaniraće kako da uđe naposed, verovatno na zadnji ulaz. Krenuće noću, kada se ugase svetla u kući i kada njegove mete buduimale dovoljno vremena da zaspe. Čim uđe u kuću, policija će postaviti svoju zamku.

To je vrlo izvodljiv plan, pomislio je Koltrejn dok se vozio dolinom. Bio je jednostavan. Imao jeelement iznenađenja. I samo jednu manu. Ilković bi mogao da ostane u zatvoru umesto da bude ubijen.Sud za ratne zločine UN mogao bi da ga osudi na doživotnu robiju umesto da ga pogubi.

To nije bilo dovoljno dobro. Znam još jedan način, zaključio je Koltrejn. Izašao je na autoput SanDijego i vozio na jug, zahvalivši na usporenom saobraćaju, jer mu je bio potreban razlog da vozipolako, kako Ilković ne bi imao problema da ga drži na oku. Izašao je sa autoputa na Bulevarusumraka gde se saobraćaj malo brže odvijao. Krenuo je ka autoputu Pacifik Koust. Odatle je krenuona sever. Uvek je uživao da vozi ovuda, duž veličanstvenih palisada na desnoj strani, zanosnogokeana sa leve strane, blistavih talasa i jedrilica koje su plovile po njima. Ali ovoga puta nije uživao.Ono što je zaokupilo njegovu pažnju bio je plan koji je već isprobao. Baš kada se uplašio da nećepronaći put koji je tražio, ugledao ga je sa desne strane kada je prošao Malibu. Put se nalazio poredsasušenog drvenog znaka na kojem je pisalo RANČ MAJNARD. Nije se promenio od kada je, pre trimeseca, prvi put išao njime. Bio je uzan i neasfaltiran. Vodio ga je ka planinama Santa Monike.

Od kako je bio na groblju, ništa mu se više nije činilo važnim, sve je bilo kao u izmaglici. Alisada mu se opažanje izoštrilo. Imao je osećaj da sve vidi tako jasno kao da gleda kroz uveličavajućesočivo foto-aparata. Činilo mu se da je svaki detalj u njegovom okruženju uvećan. Bio je obuzetneodoljivim prisustvom pasjeg drena8, žbunastog rastinja i ostalih čestara koji su se prostirali pobrdima kuda se zaputio. Od decembarskih kiša su ozeleneli trnoviti čestari i bili su u suprotnosti sabojom pustinjskog zemljišta. Da su okolnosti bile drugačije, zaustavio bi se da fotografiše različitostiu boji i sastavu predela. Ali, ogorčeno se podsetio, tamo gde je trebalo da bude foto-aparat, stajala jesačmarica.

U blizini autoputa nalazile su se benzinske pumpe, restorani i moteli. U podnožju, tu i tamo,nalazile su se oronule kuće na rančevima. Ali čim je put skrenuo ka brdima, imao je utisak da ulazi udrugo vreme, da upoznaje lepotu usamljenosti južne Kalifornije od pre 150 godina.

Pre nego što je prešao greben koji ga je odvajao od padine koju je upravo prošao, Koltrejn jepogledao u retrovizor. Učinilo mu se da vidi prašinu koju podižu kola što ga prate. Nije mogao bitisiguran da je tako. Prašinu je lako mogao podići i povetarac. A možda su to bili i ostaci prašine kojusu podigla njegova kola. A ako su prašinu podigla i kola nekog drugog, nije bilo sigurno da kolapripadaju Ilkoviću. Neko ko živi u kući na nekom ranču lako se mogao vraćati sa posla.

Ali Koltrejn nije tako mislio. Uskoro, rekao je sebi. Ovo će se uskoro okončati. I dalje je umislima video sliku svoje babe i dede kako na vrhovima prstiju stoje na klupi, vezanih raku naleđima, sa lepljivom trakom preko usta i omčom oko vrata. I dalje se sećao dede kako pokušava nešto

da kaže kroz lepljivu traku i kako se grudi njegove bake, obolele od astme, nadimaju. Nikada nijetoliko želeo da nekome vrati milo za drago.

Put je naglo zavijao udesno, odvodeći ga sve više i dublje u brda obrasla rastinjem. Ali, Koltrejnje znao da će predeo uskoro iz bledog decembarskog zelenila preći u zastrašujuće crn. Deo brda krozkoji je vozio izbegao je veliki šumski požar pre tri meseca. Dolina koja vodi na drugu strana brdanije imala sreće. Ovo zemljište prvobitno je bilo u vlasništvu zvezde Kena Majnarda i korišćeno jeza snimanje mnogih kaubojskih filmova tokom tridesetih i četrdesetih godina, zatim nekoliko TVserija, uključujući i Sirovu kožu, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina. Područje jeopustošio požar koji je uništio kopiju grada sa Divljeg zapada, što je nebrojeno puta zamenjivalaTombston, Dodž Siti i Abilen, čijim ulicama su hodali svi, od Randolfa Skota do Garija Kupera.

Koltrejn je znao za ovo mesto, jer ga je, nakon požara, časopis Premijer zamolio da ode tamo isnimi uništeni grad. Izdavač je planirao da ga objavi zajedno sa slikama iz poznatih filmova za kojeje grad korišćen. S ljubavlju zaluđenika za neke od klasika koji su prikazivali dolinu i ovaj grad,Koltrejn je odbio važan zadatak na Filipinima. Odšetao je do zemlje prekrivene pepelom, popeo sepreko spaljenih obronaka i posmatrao korita potoka ispunjena ruševinama, prepoznajući mnoga mestakojih se sećao iz scena svojih omiljenih filmova.

Oblast je odgovarala svim njegovim zahtevima. Bila je udaljena. Napuštena. A što je bilopodjednako važno, bila mu je poznata. Kada je fotografisao ovo mesto, ono je postalo deo njega.

Dok se put peo ka grebenu, a dolina ostajala iza njega, vretenasti, crni ostaci čestara pokazivali suodakle je gust, crni pepeo raznet u svim pravcima. Sa spaljenim ostacima drvenog grada u daljini,oblast je u potpunosti predstavljala pustoš, kao i bilo koja druga ratna zona u kojoj je snimao.

Izuzimajući leševe, pomislio je.Ali ako se on pita, do večeras će ovde sigurno biti jedan leš.

10.

Samo se potrudi da to ne bude tvoj leš, pomislio je Koltrejn.U podnožju padine, od pepela je bilo teško videti put. Dao je sve od sebe da se kreće putem.

Ponekad se truckao po kamenju koje je bilo kraj puta. Pepeo nije bio sitan. Kiša ga je rastopila, apotom se on stvrdnuo kada se pojavilo sunce. Dok je vozio po pepelu, nalik na osušeno crno blato,čuo ga je kako pršti. Kada je pogledao u retrovizor, video je tragove koje su njegova kola ostavljalaza sobom. A onda mu je retrovizor pokazao još nešto: uzbrdicu iza njega, na kojoj se pojavioautomobil. Automobil se zaustavio dok je vozač razgledao sprženu oblast kroz koju je Koltrejnprošao.

Ogoljenost je bila jedan od razloga zašto je Koltrejn izabrao ovu oblast. Samo je jedan trag vozilavodio ka ugljenisanom gradu, a ti tragovi su pripadali Koltrejnu. Da je bilo drugih ljudi u okolini –ekipe policajaca, na primer – oni bi verovatno bili primećeni, jer se nigde nisu mogli sakriti. Njihovokretanje bi ostavilo tragove u pepelu i tako bi ih odalo. Ilković bi bio prvi koji bi bio na oprezu. Aličim bi postao svestan da je područje pusto, pouzdanje bi mu se vratilo.

Automobil je krenuo niz padinu, izgledao je mali u Koltrejnovom retrovizoru.Koltrejn je pokušao da se stavi na Ilkovićevo mesto. O čemu bi razmišljao Ilković? Sigurno bi se

zapitao šta Koltrejn radi ovde. Ne bi mu trebalo mnogo da posumnja da ga je Koltrejn doveo ovamo.Ali zbog čega? Da izazove sukob? Očigledno, Ilković je tu nameru shvatio kao poziv. U suprotnom,ne bi silazio u dolinu, prateći tragove Koltrejnovih točkova u pepelu.

Koltrejn je usporio i dopustio da ga auto, tamni sedan, stigne. Ispred njega, put se spuštao uduboku udolinu, potom je išao preko plitkog potoka koji je predstavljao mesto za mnoge filmskezasede. Iz tih filmova i sa fotografija koje je Koltrejn ovde snimio, znao je da će njegova kola u ovojdolini nestati sa vidika. Želeo je da Ilković pomisli da on leži ovde i čeka ga. A on je zapravonameravao da uradi nešto drugo. Čim je došao u podnožje nasipa, izjurio je iz kola, otvorio zadnjavrata, izvukao sačmaricu ispod vreće za spavanje gde ju je sakrio pre nego što je izašao iz Pakardovekuće. Pojurio je ka jaruzi gde se drugi potok ulivao u prvi pod pravim uglom. Taj drugi potok bio jeparalelan sa putem kojim je vozio. Njegovo korito je bilo dovoljno plitko tako da ga niko ne bimogao videti ako bi se sagnuo i trčao uz njega.

Dišući ubrzano, znojeći se, istežući noge do granica izdržljivosti, napredovao je potokom iizbegavao njegovo korito da ne bi pljuskao, jer bi to upozorilo Ilkovića ako su mu prozori biliotvoreni. Ilković bi se zapitao zašto se Koltrejnova kola nisu ponovo pojavila. Usporio bi, potom bistao i čekao sve dok ne bi shvatio da su Koltrejnova kola nestala. Ne bi ponovo krenuo napred, osimako se ne bi uverio da neće upasti u zamku. U međuvremenu, Koltrejn je pritrčao, bio je tako blizu daje sada mogao čuti Ilkovićeva kola. Motor je ravnomerno zujao. Poplave su sprale pepeo iz jaruge.Nije bilo očvrslog pepela tako da ga svojim koracima nije mogao slomiti i izazvati buku. Jedini zvukkoji je dopirao od njega bilo je umereno disanje, koje se trudio da obuzda, kao i krhko i prigušenošuštanje njegovih cipela dok se kretao po šljunku i kamenju. Taj zvuk se utišavao onako kako jeusporavao korake, kada je čuo Ilkovićev auto na trideset metara levo od sebe.

Motor je prestao da radi. Vrata su se otvorila. Koraci su mrvili pepeo. Ilković je očigledno rešioda obiđe dolinu i vidi gde su nestala Koltrejnova kola. Prilazio mu je pod uglom, što ga je vodilo kajaruzi u kojoj je Koltrejn punio sačmaricu.

Koraci su se približavali. Koltrejnov prst se priljubio uz obarač. Poravnavši nišane, usmerivšicev ka zvuku Ilkovićevih koraka, Koltrejn je imao sramni osećaj da usmerava pažnju na uvećalo foto-aparata, kao da se sprema da pritisne okidač. U tom trenutku se iznad njega pojavilo lice, tako ga jeuplašilo da je Koltrejn jedva mogao da pomeri cev sačmarice kada je prepoznao iznenađenu, nagnutusiluetu tankih usana specijalnog agenta FBI-a Džejmsa Mekoja.

11.

„Isuse Hriste!” Mekoj je blenuo u cev sačmarice i trgnuo se unazad. Okliznuo se i svom snagomtresnuo o tlo prekriveno pepelom. Pao je uz jauk. „Do đavola, spusti to!”

Dok se Koltrejn popeo na vrh jarka, Mekoj se uspravio i seo. Plavo odelo bilo mu je pokrivenocrnim pepelom. Čudno je ustao i očisto odeću, prekasno shvativši da samo širi prah. Zurio je u svojeruke koje su bile potpuno crne. Lice mu je bilo ogaravljeno. Ustuknuo je kada je video da Koltrejn idalje drži sačmaricu. „Rekao sam ti da je spustiš!”

Koltrejn ga je poslušao, dok je iznenađenje u njemu raslo.„Pogledaj mi odelo!”, rekao je Mekoj. „Pogledaj šta si učinio sa...”„Šta ti radiš ovde?”„A šta ti radiš ovde? Kao da to nije očigledno!” Mekoj mu se besno približio. „Možda si prevario

Nolana i svoju devojku, ali ovaj samozadovoljni kreten, kako si me nazvao, nije poverovao ni nasekund da ćeš pokušati da nateraš Ilkovića da te prati do kuće u kojoj se krijete.”

Koltrejn se nije pomerio.„Ne do kuće!”, naglasio je Mekoj. „Nego negde drugde. Video sam ti pogled. Mogao sam znati da

imaš nešto drugo na pameti. U slučaju da nisi primetio, malo si skrenuo sa puta – oko devedesetminuta od mesta gde je trebalo da se nađeš sa Nolanom na holivudskim brdima.”

„Bio si na groblju? ”„Naravno da jesam. Bio si tako uveren da će Ilković biti tamo, pa sam pomislio da bi bilo veoma

glupo da se ne pojavim ukoliko mogu da ga uočim.”„A tim za nadziranje? ”„Uopšte ih nisu povukli. Zar si zaista mislio da ćemo te pustiti tamo bez podrške?”, upitao ga je

Mekoj. „E to bi, sasvim sigurno, bilo veoma glupo.”Koltrejnu je bilo dosta svega. „Upropastio si mi priliku.”„Hej, nije bio tamo, Koltrejne. Nije se ni pojavio. Primetili bismo ga.”„Jesi li bar rekao timu za nadziranje da isključi svoje radio-stanice?”„Slušaj me. Obrati pažnju. Ti si građanin. Ne govoriš ti snagama reda šta da rade.”„Odgovori mi. Jesu li isključili radio-stanice?”„Jesu! Sve je dobro što...”„Onda još ima nade.”„Šta da uradiš? Ova cela operacija je završena. Zahvaljujući tebi! Ako je i postojala prilika da

danas Ilkoviću postavimo zamku, ti si je upropastio kada se nisi vratio u kuću gde su te čekali Nolan iekipa.”

„Ne, ti si je upropastio time što si me pratio ovamo. Ako te Ilković vidi, posumnjaće na zamku ipovući će se.”

„Hej, znam šta mi je posao. Gledao sam da li te još neko prati. Niko. Ništa. Obojica smo se džabevozili kroz prirodu. Ilković nije...”

Na Mekojevom plavom odelu, pocrnelom od čađi, odjednom se pojavila crvena fleka. Narednogtrenutka, Koltrejn je shvatio da je to krv koja lipti iz Mekojevog desnog ramena. Pucanj im jeodjeknuo iznad glava, u isto vreme kada je Mekojevo lice postalo sivo. Kada je specijalni agentjauknuo i počeo da pada, Koltrejn ga je zgrabio pre nego što mu je lice udarilo o stenu. Povukao ga je

nazad. Odjednom, drugi metak se odbio nedaleko od Mekoja, prljavština i pepeo su poleteli uvazduh, a potom je odjeknuo pucanj. Uplašen, Koltrejn je osetio da mu desna cipela klizi preko ivicejarka. Pao je na kolena, spustio se u korito potoka i povukao Mekoja za sobom da ne bi bio u dometu.Od naleta adrenalina, ruke i stopala su mu utrnuli, dok mu je krv nadirala u grudi i mišiće.

„Da li si gadno ranjen?”„Ne znam.” Mekoj je ležao među stenama pored potoka koji je proticao. Tresao se kao da se

smrzava. „Ništa ne osećam.”„Padaš u šok.”„Jesi li to sam zaključio?”, Mekoj se sve jače tresao.Koltrejn je zurio u krv koja je liptala iz duboke izlazne rane na Mekojevom desnom ramenu.

„Moram da zaustavim krvarenje.”„Još jedan izveštaj o zdravstvenom stanju.”Ali kako ću zaustaviti krvarenje?, pomislio je Koltrejn. Vrhunac svojih sposobnosti u pružanju

prve pomoći dosegao je kada je upotrebio obrtaljku i kompresivni zavoj da zaustavi krvarenje izdevojčicine ruke nakon eksplozije u kojoj je poginuo Greg. Ova rana je bila mnogo gora. Pokušavaoje da se priseti nekog drugog načina koji je video da lekari na bojištima primenjuju na ranjenogvojnika.

Izbezumljeno je pretražio Mekojeve džepove i pronašao maramicu. Našao je takođe i džepni nožna privesku za ključeve. Nož je iskoristio da iseče široke komade tkanine sa donjeg dela Mekojevogsakoa.

Mekoj je jauknuo kada ga je Koltrejn okrenuo na stranu da bi stavio šest privremenih zavoja naulazni deo rane, sa leđne strane ramena. Potom je stavio još šest zavoja na izlaznu ranu. U žurbi,skinuo je Mekoju kaiš, pritegao ga i pričvrstio mu ga oko ramena.

Mekoj je ponovo jauknuo od pritiska.„Moramo da odemo odavde”, rekao je Koltrejn.„Evo još zdravstvenih izveštaja.”„Kola su mi udaljena stotinak metara od jarka. Misliš li da možeš da stojiš?”Mekoj se trgao od bola. „Postoji samo jedan način da to otkrijem.”„Prvo nešto moram da uradim.”Koltrejn se okrenuo ka ivici jarka. Stomak mu se toliko zgrčio od straha da je bio siguran da će

povratiti. Umesto toga, što je brže mogao, popeo se uz padinu, izvirio preko vrha, zgrabio sačmaricusa mesta gde ju je spustio i ponovo se spustio u jarak. Kada je nestao sa nišana, još jedan metak seodbio i raspršio prljavštinu po njegovom vratu. Odjeknuo je pucanj.

Koltrejn se kotrljao niz jarak. Zaustavio se prilično bolno. Udario je desnom stranom o kamen kojise nalazio pored Mekoja.

„Zvuči kao puška”, promrmljao je specijalni agent.„A čuje se sve bliže.”Naprežući se, Koltrejn je stavio ruku Mekoju oko struka, uhvatio mu nepovređenu, levu ruku i

podigao ga. Boreći se za vazduh, Mekoj je spojio noge i ustao, oslonivši se na Koltrejna svomtežinom.

„Čvrsto se uhvati za mene”, rekao je Koltrejn. „Treba mi slobodna ruka da bih držao sačmaricu.”Posrtali su dok su išli kroz jarak. Mekoju su klecale noge, ali opsovao je sebe i držao se uspravno

dok se teturao niz potok.Saturn se pojavio na vidiku. Posrćući ka njemu, Koltrejn je osmatrao vrh nasipa niz koji je

dovezao kola. Ilković je mogao do sada doći ovamo, srdito je pomislio. Mogao bi se iznenada

pojaviti i nanišaniti u nas. Moram da požurim.Koltrejn je naslonio sačmaricu na kola, otvorio zadnja vrata i spustio Mekoja unutra.„Hladno mi je”, rekao je Mekoj.„Lezi na zadnje sedište. Pokriću te vrećom za spavanje. Osloni noge na vrata. Drži ih iznad

glave.”„Moja greška.”Koltrejn je zgrabio sačmaricu i nišanio u vrh nasipa.„Moja greška”, ponovio je Mekoj. „Nije trebalo da...”„Ne! Ovo je moja greška.” Koltrejn je stavio sačmaricu na prednje sedište, seo za volan, ubacio

kola u brzinu i izjurio iz doline. Kola su odskočila kada su došla na vrh, zbog čega je Mekoj jauknuood bola. Koltrejn je dodao gas dok je jurio jedva vidljivim putem ka spaljenim ruševinama grada saDivljeg zapada i podizao za sobom oblak pepela, nadajući se da će ih on zakloniti.

„Nije trebalo da pokušavam ovo! Nije ni trebalo da dođem ovamo!” Gnev koji je doveo Koltrejnaovamo bio je sada slabiji od uspomena. Opsednutost osvetom sada je potpuno iščilela iz njega.Umesto nje, sada se tu nalazio nadmoćni strah koji je prolazio kroz svaki deo njegovog tela. Potpunoga je kontrolisao. „Šta sam ja umislio da sam? Da krenem na Ilkovića – o čemu sam razmišljao?”

Oblak prašine koji je saturn ostavljao za sobom nije se pokazao kao dobra zaštita, kako seKoltrejn nadao. Zadnje staklo je eksplodiralo. Dok se ono razbijalo u paramparčad, kroz suvozačevosedište je proleteo metak i zario se u niži deo kontrolne table. Mekoj je jauknuo.

Znojeći se, Koltrejn je ponovo dodao gas. Kola su pojurila ka vrhu uzvišenja i vinula se u vazduhsa puta. Koltrejn je imao osećaj da će mu stomak ispasti, a kada su kola sletela, Mekoj je jauknuo odudara kada se našao na podu. Automobilska šasija je škripala. Dok se Koltrejn borio da kontroliševolan, još jedan metak je proleteo kroz ostatke zadnjeg stakla. Zaustavio se nedaleko od Koltrejna,zarivši se u radio.

„Mekoj!”, Koltrejn je povikao ka zadnjem sedištu.„Ne brini za mene! Vozi!”Saturn je ponovo uzleteo sa puta, ponovo sleteo, promenio pravac, ponovo se vratio na svoju

putanju i približio se spaljenim ostacima filmskog grada. Iako je trebalo da se usredsredi na vožnju,Koltrejn je ipak rizikovao i bacio pogled na retrovizor. Mogao je da vidi samo oblak crne prašine izasebe. Začuo je metalni udar, a potom je metak pogodio prtljažnik saturna. Ili rezervoar, pomislio jeKoltrejn.

„Što više metaka ispali Ilković...” Mekojev glas je bio napet. „Neko će ga čuti.” Borio se zavazduh. „Možda će pozvati policiju.”

„Ne mislim tako”, rekao je Koltrejn, a saturn je prešao preko izbočine na putu i pojurio kaspaljenoj ruševini. „Ovo je nekada bio filmski grad za snimanje vesterna.”

„Vesterna?”„Nekolicina ljudi što živi u blizini nekada je stalno slušala pucnjavu. Verovatno će pomisliti da se

snima još jedan film.”„Sjebali smo se.”Put je skrenuo levo. Kada je Koltrejn promenio pravac, osetio se izuzetno izloženim, jer oblak

prašine više nije pružao zaštitu iz pravca iz kog je pucao Ilković. Odjednom, saturn je naglo skrenuo,kao da je naleteo na još jednu izbočinu. Ali umesto da tresne o zemlju, auto se nagnuo na jednu stranu.Volan je odjednom bio neupotrebljiv. Potpuno smeten, Koltrejn se borio da održi kola na putu.

„Mislim da je pogodio prednju, levu gumu!”Zadnji deo saturna menjao je pravac kretanja, a potom se, kada je naredni tresak prodrmao kola,

još više nagnuo na levu stranu. Ovoga puta u pitanju je bila zadnja, leva guma.„Bojim se da ćemo...”Koltrejn nije mogao da kontroliše auto. Pritisnuo je kočnicu i dok se borio sa volanom, osetio je

kako se saturn sve više naginje na levu stranu. Uz nagli okret nalevo, iskrenuo je prednje točkovepod pravim uglom u odnosu na auto, zadržao je dah dok se zadnji kraj zanosio udesno. Osetio je da jevreme stalo dok su se kola opasno naginjala, a onda je uzdahnuo kada su se spustila na zemlju.

12.

Kola su se popreko okrenula u odnosu na put. Strana na kojoj je sedeo vozač bila je okrenuta upravcu iz kog je Ilković pucao. Kreni!, pomislio je Koltrejn, dok mu je gomila impulsa jurilanervima. Zgrabio je sačmaricu, kliznuo preko suvozačevog sedišta, otvorio vrata i spustio se na putpokriven pepelom. Saturn mu je pružao zaštitu. Metak je napravio rupu u prozoru sa vozačeve strane,a zaštitno staklo se rasprslo u paramparčad i palo na njega. Dok se pribijao uz kola, niz lice mu seslivao znoj, prilepivši mu košulju za grudi. Ruke nikako nisu mogle da mu se smire.

Mekoj je jauknuo sa poda. Kašljući od crne prašine koja ga je prekrila, Koltrejn je otvorio zadnjavrata i sa zebnjom provirio unutra. Mekojevo plavo odelo bilo je natopljeno krvlju. Usne su mu biletanje, lice uže i zgrčeno od bola. Lice mu je bilo obliveno znojem više nego Koltrejnovo. Žmurio je.Koltrejn je prvo pomislio da je Mekoj mrtav, ali onda se ovaj nespretno okrenuo na levu stranu,polako otvorio oči i s naporom klimnuo glavom Koltrejnu.

„Mislim da si promašio nekoliko izbočina”, rekao je Mekoj.„Biće ih još. Moram da te izvučem odavde.”Kroz prozor na zadnjim vratima proleteo je metak i staklo je palo na Mekoja.„Da, izvuci me odavde”, rekao je Mekoj.Koltrejn ga je zgrabio za zdravu ruku i rame i povukao ga, dok se Mekoj koristio stopalima, čineći

sve što može da mu pomogne. Što je nežnije mogao, Koltrejn ga je spustio na put posut pepelom.Mekoj je jauknuo.„Žao mi je.”„...Žedan.”„Najbliža voda nam je kod potoka gde su te pogodili.”„Verovatno bih je ionako povratio.”Metak je razneo ostatke stakla kod vozačevog sedišta.„Probušio je dve gume sa dva metka”, rekao je Koltrejn. „To je dobar strelac... da je želeo, mogao

te je ubiti kod potoka.”„Palo mi je to na pamet.”„A mogao je pogoditi i mene umesto guma.”„Igra se sa nama”, rekao je Mekoj.„Čuvaj snagu.”Koltrejn nije mogao da zatvori suvozačeva vrata kada je izašao iz kola. Kada je pogledao unutra,

osetio je da mu srce raste kada je ugledao voki-toki koji mu je u policiji dao Nolan.Zgrabio ga je. „Ne znam koliki domet ima ova stvarčica.” Glas mu je podrhtavao. Skoro se plašio

da se nada. „Ali mogli bismo da kontaktiramo pomoću njega sa državnom policijom.”Mekoj je klimnuo, oprezan optimizam se nazirao u njegovom bolu.Koltrejn je pregledao voki-toki. Bio je crn i bio je veličine mobilnog telefona. Pritisnuo je

prekidač na kojem je pisalo ON/OFF, prineo je aparat uhu i čuo ohrabrujući šum. „Mora da jepodešen na frekvenciju koju koriste Nolanovi ljudi. U suprotnom, ne bi mi ga dao.”

Mekoj je otežano govorio. „Ali to ne znači...”Dok je nervozno razmišljao, Koltrejn je shvatio da se Mekoj trudi da kaže do kraja ono što je

započeo. „Naravno, ne mora da znači da je podešen na frekvenciju koju koristi ovdašnja policija.”

Puls mu se ubrzao kada je metak razneo ostatke prozora kod zadnjeg sedišta. Bio mu je potrebantrenutak da shvati šta to znači. Prozor kod zadnjeg sedišta? Dok su kola bila postrance okrenuta naputu, Ilković je gađao bočne prozore. Mora da je promenio položaj. Kružio je.

Ne mogavši da smiri prst, Koltrejn je pritisnuo taster za govor. „Da li me neko čuje? Molim vas,ako me čujete, javite se! Policija, hitan slučaj! Pogođen je agent FBI-a! Potrebna nam je pomoć!”

Drhteći, Koltrejn je sklonio prst sa tastera za govor, što je uređaj odmah podesilo za prijem.Pritisnuo je uređaj na uvo. Raspoloženje mu je splasnulo kada je čuo samo statički šum.

„Prokleta...”, promrmljao je Mekoj.„Šta?”„...tehnika... trebalo je da kažeš ’da li me čujete’”, prostenjao je Mekoj. „I ’prijem’.” Lice mu je

bilo uznemirujuće bledo.„A ti bi trebalo da čuvaš snagu.” Koltrejn je ponovo pritisnuo taster za govor. „Da li me neko

čuje? Ovo je hitan slučaj! Pogođen je agent FBI-a! Potrebna nam je pomoć! Prijem!”„E tako”, promrmljao je Mekoj.„Ali niko ne odgovara.” Obeshrabren, Koltrejn je slušao nemilosrdni statički šum. „Možda smo

predaleko, u brdima. Verovatno brda sprečavaju signal da...”„Slikarčiću, jedva te čujem.” Promukli glas se jedva čuo sa voki-tokija.Koltrejn je imao osećaj da mu je pesnica stegla srce.„Nešto sigurno nije u redu sa tvojom radio-stanicom”, obraćao mu se ravan, dubok glas sa

slovenskim akcentom. „Signal ti je tako slab da ga niko izvan ove doline neće primiti.”„Kako je do đavola...” Koltrejnov glas se izgubio. Odmah je znao odgovor. „Sigurno u kolima ima

skener za policijsku frekvenciju.”„Upozorio sam te, slikarčiću.” Promukli glas je bio skoro šapat. Koltrejn je morao dobro da

prisloni voki-toki na uvo. „Ono što sam uradio tvom prijatelju, lekaru... što sam uradio tvojoj babi idedi... bilo je brzo u poređenju sa onim što ću raditi tebi.”

„Slušaj me, prokletniče.” Ali Koltrejn je zaboravio da pritisne taster za govor. Ilković ga nijemogao čuti.

Osim toga, Ilković još nije sklonio prst sa tastera za govor na svome aparatu. Njegov hrapavi glasje i dalje šaputao. „Sebi sam odavno obećao ovo zadovoljstvo. Postaraću se da napravimfotografije.”

Besan, Koltrejn je pritisnuo dugme za prenos. „Moji ti prijatelji nisu ništa učinili! Ni moji baba ideda! Nije bilo potrebe da ih ubiješ!”

Odjednom, glasne žice su mu otkazale poslušnost. Na trenutak se činilo da je pogođen, dok senaprezao da čuje Ilkovićev odgovor.

Ništa.„Taster”, prostenjao je Mekoj. „I dalje držiš dugme na...”Koltrejn je sklonio prst sa tastera koji kao da je goreo.„Slikarčiću, nisi rekao ’prijem’”, rugao mu se Ilković.Kučkin sine, pomislio je Koltrejn.„Ne, tvoji prijatelji mi nisu učinili ništa da bi me povredili”, rekao je Ilković. „Nisu mi učinili

ništa ni tvoji baba i deda. Ali ti jesi, zar ne? Tvoja je greška što svugde guraš nos, mešaš se u sve islikaš stvari koje te se ne tiču.”

„Glas mu zvuči...” Mekoj je bolno uzdahnuo, boreći se da dovrši započetu misao.„Glasnije. Bože, mora da se približava.” Koltrejn je unezvereno pogledao oko kola. „Ne možemo

ostati ovde. Zaklonjeni smo samo sa jedne strane. Moramo da...”

Pogled je usmerio na spaljene ruševine koje su se nalazile niz put, iza njega. Nameravao je daprođe kolima pored njih i ode u brda, sa druge strane doline. Put je, iza njih, nastavaljao dalje – akuda, Koltrejn nije imao pojma, samo se nadao da se sa druge strane nalazi ili grad ili autoput. Sadaje jedini grad koji mu je bio na raspolaganju bila hrpa srušenih, spaljenih debala.

Udaljenih pedeset metara. Udaljenost je mogla biti i osamdeset kilometara.„Mekoj, misliš li da možeš da stojiš?”„Nemam izbora.”Uspaničen, Koltrejn je primetio lokvu krvi kada je dohvatio Mekojevo zdravo, levo rame i

pokušao da ga podigne. Uprkos tome što je bio u dobroj kondiciji, Mekoj se činio težim, a telo mu jesve lošije reagovalo.

„Ovamo.” Koltrejn je strpao voki-toki u džep Mekojevog sakoa. „Izdrži.” Koltrejn je zgrabiosačmaricu. „Nadam se da si dobar u trčanju na pedeset metara.”

Bilo je to više puzanje na pedeset metara. Mekoj se saplitao. Koltrejn je izgubio ravnotežu podneobičnom težinom Mekojevog tela. Obojica su pala na kolena. Bio je to čudan trenutak jer je sprečioda jedan od njih bude pogođen, dok je metak prozujao pored njih u nivou ramena. Zvučao je kaobumbar, a za njim je usledio odjek pucnja. Ali Koltrejn je bio sasvim siguran da metak ne bi ubioonoga koga bi pogodio. Ilković je očito bio odlučan da ovo produži.

To može biti u našu korist, pomislio je Koltrejn.„Ostavi me”, rekao mu je Mekoj.„Neću.”„Spasi sebe.”„Neću bez tebe”, rekao je Koltrejn.Prvi pokušaj ih je odveo deset metara dalje. Teturali su se narednih pet pre nego što je Mekoj

ponovo pao. Koltrejn je dao sve od sebe da ublaži Mekojev pad tako što je pao na pepelom posutput. Iznad njihovih glava je proleteo još jedan metak.

„Slikarčiću.” Promukli glas je dolazio tiho, jezivo sa voki-tokija u Mekojevom džepu. „Vidim te.”„Hajde”, Koltrejn je požurivao Mekoja, vukući ga na nogama. „Ne može da nanišani ako drži

radio.”Teturajući se, uspeli su da pređu deset metara pre nego što je metak pogodio levi lakat na

Koltrejnovoj tekses košulji. Osetio je njegov vreli trzaj, te je odgurnuo Mekoja.„Gađa niže”, rekao je Koltrejn.„Slikarčiću”, rekao je promukli glas, imitirajući decu kada se igraju žmurke. „Vidim te. Gađao

sam levo od tebe, ali ti si krenuo u tom pravcu. Nadam se da te nisam pogodio. Jesam li? Je liozbiljno? Ne želim da ovo pokvarim.”

Koltrejn je opipao levu ruku i osetio rupu na košulji. Uplašio se da će napipati krv. Laknulo mu jekada je nije osetio. Slabost je trajala jedva sekund – sve dok se Ilkovićev duboki glas nije ponovočuo sa voki-tokija u Mekojevom džepu.

„Odgovori mi, slikarčiću! Da li sam te gadno ranio? Opiši bol!”Koltrejn je gurnuo Mekoja napred, naterao ga da se uspravi, a zatim, zajedno sa njim, pojurio

napred. Bili su na pola puta od gomile spaljenih debala. Dve trećine. Sve bliže. Srušene zgrade su sepomaljale i ispunjavale vidno polje izbezumljenog Koltrejna. Imao je osećaj da se gubi, da ih gledakroz fotografsko sočivo. Iluzija se prekinula kada se Mekoj spotakao i povukao Koltrejna za sobom.Dok je padao, Koltrejn je pokušao da zaštiti Mekoja dok su padali na isprepletane pocrnele greda ipali među spaljene ploče. Plašio se da će se zakašljati od debelog sloja pepela u koji su pali. Kadaje osetio da se guši od pepela, okrenuo se na leđa. Sve je jače kašljao. Oči su ga pekle i suzile su.

Uspaničen, video je Mekojevo lice u gomili pepela. Zgrabio ga je, obrnuo i okrenuo njegovo lice,pokriveno garom, ka nebu. Uvek kada bi se Mekoj nakašljao, jauknuo bi i stresao se od bola. Krv muje bila čista u poređenju sa crnilom.

13.

Nalazili su se u krateru ispunjenom ćumurom koji su formirali srušeni zidovi zgrade pretvorene upepeo. Sačmarica, pomislio je Koltrejn. Gde je? Ispustio sam je. Pipajući po krtim, spaljenimruševinama, video je nagorelo parče drveta kako izviruje iz spaljene gomile. Zgrabio je kundaksačmarice i izvadio je. U strahu, zgrčio se kraj ivice kratera i oprezno virio preko nje, spreman dazapuca ako Ilković naiđe. Mekoj se nakašljao iza njega, naprežući se da nešto kaže. „...ev.”

„Šta?”„Cev. Pepeo je u njoj.”Kada je shvatio šta Mekoj želi da mu kaže, Koltrejnu se zgrčio stomak. Među spaljena debla prvo

je upala cev sačmarice. Pepeo i šljunak su ispunili cev. Da je Koltrejn povukao obarač, čep bi biodovoljan da izazove eksploziju na drugom kraju puške. Zamišljajući kako puška eksplodira porednjegovog lica, brzo ju je okrenuo i postao napet kada je uvideo da je cev zaista zapušena.

Dok su mu se ruke tresle, otvorio je džepni nož koji je uzeo od Mekoja i zario oštricu u zapušenucev – da bi istog trena ustuknuo i zapitao se – šta ja to radim, gledam pravo u cev napunjene puške.

Očajan, namestio je osigurač na pušci. Ali i dalje je bio nervozan jer je morao da gleda u cev,potom je repetirao pušku i izbacio metke iz nje, a da ih pri tome nije ispalio.

Sada! rekao je sebi. Nakon što je brzo bacio pogled na dolinu da bi se uverio da Ilković nije uvidokrugu, podigao je džepni nož kako bi izbacio zaglavljeni šljunak iz cevi.

Pred licem mu se ukazala hemijska olovka. Mekoju je leva ruka drhtala dok je pokušavao da mu jedoda.

Koltrejn je shvatio. Plastična olovka će moći da uđe dublje u cev.Dok je iz cevi izvlačio komad ugljena veličine palca, čudio se Mekojevoj odlučnosti. Ranjeni

čovek je drhtavim rukama izvukao svoj revolver iz futrole koja mu je bila okačena o rame, ispododela, i uperio ga u dolinu.

Koltrejn se osećao jednako slabim. Dok je na prekide gledao ka pustoši gde su ostavili automobil,uspeo je da očisti cev, obriše svaki metak pre nego što ga je ubacio u oružje i pričvrstio osigurač.Osetivši uzbuđenje zbog trijumfa, naciljao je u nevidljivu metu.

„Repetiraj je”, Mekoj je uspeo da izgovori.„Šta?”„Moraš da...”Koltrejnov osećaj trijumfa je iščezao. Umesto trijumfa osetio je poražavajuće poniženje.

Zaboravio je da nakon punjenja sačmarice mora da repetira pušku, kako bi ubacio metak u magacin.U suprotnom, metak je bio beskoristan.

„Tako.” Povukavši ka sebi dršku ispod cevi, Koltrejn je čuo škljocanje kada je metak ušao umagacin. „Dobro je imati te u blizini.”

„Ne bih to propustio da uradim.”Koltrejn je nišanio u pustaru i podsetio sebe da je sačmarica oružje za manje razdaljine. Ilković bi

morao da mu bude u dometu bar pedeset metara pre nego što bi Koltrejnova puška mogla da imaefekta. U međuvremenu, Ilkoviću je puška davala prednost.

„Gde je on?”, pitao se Koltrejn.„Možda... iza nas”, Mekoj je dovršio rečenicu uz ogroman napor.

Senka se pojavila odnekud, ali kada se Koltrejn okrenuo, video je samo pustaru pred sobom.Senku su napravili oblaci – tamni oblaci. Dok se trudio da dođe do oskudnog zaklona koji je pružalaruševina, Koltrejn nije obratio pažnju na oblake koji su dolazili sa zapada. Zemlja je bila ono što gaje brinulo, a ne nebo. Ali, nebo ga je sada brinulo. Spremala se kiša.

Pošto je čuo neko grebanje iza sebe, ponovo se okrenuo. I ponovo nije video ništa. Zvuk je stvoriopovetarac dok je strujao između dve spaljene ploče.

Povetarac se pretvorio u vetar. Oblaci su postali još tamniji.„Nećemo ga videti od oluje.” Koltrejn je nastavio da nervozno gleda ispred sebe. „Imaš li snage

da osmatraš ovu stranu, dok ja proverim ovde?”„Ne.” Koltrejn se naježio od jedva čujnog Mekojevog odgovora. „Vrti mi se u glavi.” Mekoj je

spustio glavu.„Čudno se osećam.” Mekoj je ispustio revolver i pao na grudi.Uznemiren, Koltrejn je video da je kaiš spao Mekoju sa ramena. Krvlju natopljeni privremeni

zavoji su popustili. Dohvativši nož, presekao je levi rukav Mekojevog sakoa i isekao ga na trakedužine deset centimetara. Načinio je dva jednaka smotuljka kao bandažere i prislonio ih Mekoju naulaznu i izlaznu ranu. Našao je kaiš koji je skliznuo sa Mekojeve desne ruke. Teško dišući, ponovo jepričvrstio kaiš oko Mekojevog desnog ramena i pritiskao privremene zavoje na rane u nadi da ćezaustaviti krvarenje.

Mekoj nije odgovorio. Jedini odgovor dolazio je iz njegovih grudi kada bi hrapavo udisao.„Nemoj da mi umreš”, rekao je Koltrejn. „Izvući ću te odavde. Obećavam.”Nekoliko kapi kiše palo je Koltrejnu na lice.Da te izvučem odavde?, pomislio je Koltrejn. Kako?Kišica se pojačavala. Gledajući ka slabo vidljivoj pustari pred sobom, Koltrejn je gledao kapi

kako padaju po pepelu i podižu prašinu. Osim toga i uskomešanih oblaka nije primetio nikakavpokret.

„Slikarčiću”, rekao je Ilković.Koltrejn se okrenuo iako je uznemireni deo njega znao da čuje samo glas sa voki-tokija.„Šteta što nisi poneo opremu za kišu”, rekao je Ilković. „Trebalo je jutros da slušaš vremensku

prognozu, kao što sam ja učinio. Na vojnom buvljaku nabavio sam odličnu kamuflažnu kišnukabanicu. Znam da će to što ćeš pokisnuti biti samo manja smetnja u poređenju sa onim što japlaniram da uradim. Sve se računa.”

Dubok, hrapav glas bio je glasniji nego što je bio tokom prijema poslednje Ilkovićeve poruke.Približavao se.

Ali iz kog pravca?Kišica je postala pljusak. Koltrejnova odeća se zalepila za njega, natopljena kišom, kosa mu se

priljubila uz glavu i vrat. Koltrejn je uzaludno gledao naokolo. Vidno polje mu je bilo tako smanjenoda mu se činilo da ga siva, lelujava zavesa okružuje. Mogao je da vidi samo šest metara ispred sebe.

Ilković je mogao biti bilo gde.Odjednom mu je sinulo. Ali, ako ja ne vidim Ilkovića...On ne može videti mene.Mekojev auto. Dok se Ilković prikrada ovim ruševinama, mogu da odem do kola. Mogu da

dovedem pomoć.Dok je toplina nade nadvladavala hladnoću kiše, Koltrejn je skupio noge i počeo da puzi ka ivici

kratera, a onda je u istom trenutku stao. Ne, ne mogu da ostavim Mekoja.Ali ne mogu ni da ga povedem sa sobom. Moram se kretati što brže mogu.

Koltrejn je pregledao krater, bacivši letimičan pogled na hrpu izgorelih greda koje su bile sa levestrane, iza njega. Ličile su na urušeni deo krova. Odvukavši Mekoja do njih, približio se dovoljno daje mogao da vidi udubljenje ispod njih. Plašeći se da će Ilković pronaći Mekoja dok on bude radio,Koltrejn je povukao jednu gredu i napravio otvor. Iako je pokušao da bude pažljiv, bio je užasnutMekojevim stenjanjem kada ga je nesvesnog uneo u udubljenje. Ponovo je složio grede i zaštitioMekoja od kiše i tuđih pogleda.

Pre nego što je stavio Mekoja u udubljenje, uradio je dve stvari: uzeo je ključ od Mekojevih kolaiz džepa i voki-toki iz sakoa, vodeći računa da ga isključi. Pošto je upao u blato koje je napravilakiša, crn od glave do pete, vratio se na ivicu kratera odakle je uzeo Mekojev revolver. Imajući naumu grešku koju je načinio sa sačmaricom, poveo je računa da oroz na revolveru ne bude zapet prenego što ga je stavio za pojas. Pokušaj da razmišljaš kao Mekoj, rekao je sebi. Podigao je džepni nož,vratio oštricu na mesto i stavio ga u farmerke. Držao je sačmaricu u jednoj raci, voki-toki u drugoj iusredsredio se na pljusak. Naslage pepela na njemu bile su tako masne da ih kiša nije mogla sprati.Palo mu je na pamet da izgleda kao da je upravo izašao iz pakla. Ne mogavši da uoči nikakav pokretiza sive vodene zavese, rekao je sebi da bi mogao i umreti pokušavajući da učini nešto umesto što seskriva.

Ispuzao je iz ruševina.

14.

Onda je potrčao, ali nije mogao da kaže da li drhti od straha ili od hladne kiše koja je padala ponjemu. Mokra odeća mu se zalepila za kožu, osetio se izloženim, nagim. Grudni koš mu se stegao dokje iščekivao metak koji će mu razneti grudi. Ali uspaničeni deo njegovog uma pokušao je da ga ubedida ga Ilković neće pogoditi u vitalni deo tela. Najverovatnije će ga pogoditi u nogu ili ruku, da bi gaonesposobio, a ne ubio, kako bi Ilković mogao da se zabavlja. I to je uteha, rekao je Koltrejn sebi. Nerazmišljaj o tome. Kreći se.

Ali dok je pokušavao da juri kroz veo od kiše, nije prestajao da razmišlja. I dalje se pitao da li jedobro uradio kada je od ruševina krenuo tamo odakle je došao. Možda je trebalo da se odšunja udrugom pravcu. Ali zar nije verovatno da će Ilković posumnjati da će on pokušati da uradi neštodrugo? Možda bi juriš iz ruševina bio tako očigledan da uopšte ne bi bio očigledan. Hoće li Ilkovićzato bar posumnjati da će Koltrejn ostaviti Mekoja i pokušati da se izvuče? Moguće pretpostavke isumnje su ga izluđivale.

Ispred njega se pojavila tamna figura. Koltrejn je ispustio voki-toki i podigao sačmaricu, ili je barto pokušao da uradi. Kiša mu je zamutila pogled. Kapci, otežali od kiše, neprekidno su se spuštalidok se borio da nanišani. Ako njegov prvi metak ne bi pogodio Ilkovića, otkrio bi svoj položaj inapravio bi od sebe metu. Imao je samo priliku da...

Figura se nije pomerala. Nije podsećala na čoveka. To je moj auto, shvatio je Koltrejn.Ali to nije značilo da se Ilković ne krije iza njega. Pošto je ponovo uzeo voki-toki, Koltrejn se

povukao, u isto vreme gledao je desno od sebe jer je želeo da iz što većeg ugla osmotri prostor okooštećenog vozila. Kada je bio dovoljno daleko da ga više nije video, ubrzao je i ponovo je trčaopognut.

Smrklo se. U ovo doba godine sunce je zalazilo u pet sati. Uskoro će noć.A ako ova oluja nastavi da besni, neću moći ništa da vidim, pomislio je Koltrejn. Potrčao je brže

budući da je znao da će naposletku naići na jarak koji je delio dolinu. Zvuk glasniji od kiše, a to jebio huk vode u potoku, upozorio ga je da se približava. Zaustavio se kada je zvuk iz potoka postaoglasniji.

Dok je gledao dole, video je vodu sa belim talasima kako teče jarkom. Potok se nije izlio. Ali akose oluja nastavi, mogao bi se izliti. Čak i sa trenutnom snagom, voda je izgledala opasno. Da bi došaona suprotnu stranu, gde se nalazilo Mekojevo vozilo, Koltrejn bi na kraju morao da pređe potok. Aline ovde. Obala je bila i suviše strma, a kanal i suviše uzan. I sama voda je bila i suviše brza.

Uplašivši se da bi se obala mogla urušiti, ustuknuo je, a onda požurio. Iako je bio zabrinut zbogIlkovića, nije mogao da se osvrće. Morao je da se usredsredi na potok. Morao je da nađe plitak deogde bi mogao da ga pređe. Ali dok je tragao, nije mogao da ne misli na Mekoja koji je ostao uruševinama. Hoće li poživeti dok dovedem pomoć? Možda nije trebalo da ga ostavim. Šta akoIlković pretraži ruševine i otkrije gde sam ga sakrio? Šta ako...?

Koltrejn se spotakao o kamen i pao na rame. Ne! Kotrljajući se kroz guste naslage blata, udario jeo drugi kamen i zadrhtao od hladnoće barice u koju je pao. Ispljunuo je vodu punu šljunka. Uzdržavaose da se ne zakašlje i skoro se ugušio od tečnosti u grlu. Nije znao koliku je buku napravio kada jepao, ali je bez sumnje znao da nije mogao da rizikuje i ponovo napravi buku, naročito ne buku koju jelako čuti, kao što je duboko iskašljavanje. Uplašivši se da je ispustio sačmaricu i voki-toki, puzao je

i pipao po blatnjavim baricama kroz koje se kotrljao. Šta ako ne uspem da pronađem...?Leva ruka mu je zadrhtala kada je uhvatio voki-toki. Desnim kolenom je napipao sačmaricu. Jesu

li se oštetili kada je pao? Da li su se napunili blatom? Obrisao ih je na kiši koja je sve zamračila.Prstom je izvadio blato iz cevi sačmarice. Što se tiče mehanizma za pucanje, nije postojao način daga proveri.

Nastavi da se krećeš! Ako voda u potoku naraste...Spotičući se duž ivice jarka, došao je do mesta gde je potok skretao. Ispred njega, u senkama,

nasip se jedva nazirao. Blato je ispunilo ono što je ličilo na tragove točkova. Koltrejn je drhtao dokje govorio sebi da je došao do mesta gde se put spušta u dolinu, a potom ide gore iz potoka.

Počeo je da silazi. Na dnu jarka, uspenušani potok mu je grčio listove na nozi. Zagazio je u vodu,odlučan, i osetio kako voda sve brže teče. Izgubio je ravnotežu, ali je uspeo ponovo da je povrati,prisilivši noge da se brže kreću, imao je osećaj da se blatnjavo tlo podiže, a onda je izašao na drugustranu.

Morao je da pređe stotinu metara pre nego što je došao do Mekojevog auta. Puls mu je bio ubrzan,te je obuzdavao uzbuđenje dok je razmišljao o tome kako će ući u Mekojev auto, pokrenuti motor iodvesti se na autoput Pacifik Koust po pomoć. Kada Ilković shvati šta se dogodilo, više ništa nećemoći da učini. Ako uspem dovoljno brzo da nađem policijski auto, rekao je Koltrejn sebi, vlasti ćemožda moći da pomognu da u dolini uhvatimo Ilkovića u zamku.

Požuri.Ali pre nego što se popeo na klizavi nasip, osetio se bezvoljno, dok ga je mračna sumnja povukla

nazad. Tamo na ruševinama, dolazak ovamo se činio kao sjajna ideja. Ali sada, kada je Koltrejn biotako blizu, obuzele su ga sumnje. Zar Mekojev auto nije bio očigledna meta? Zar Ilković nećepretpostaviti da će Koltrejn, ako mu se ukaže prilika, krenuti ka autu, jedinom sredstvu za beg? ZarIlković ne bi pre čekao u Mekojevom autu, umesto da se prikrade ruševinama, a onda puca naKoltrejna dok se bude prikradao vozilu?

Osetio se nemoćnim, nije mogao da odluči šta da radi. Ništa neće postići ako se vrati do ruševina.Ali nije mogao da ostane ni tu gde se nalazio. Ponovo ga je obuzeo osećaj već viđenog. U mislima seponovo dovezao u ovu dolinu, sakrio svoja kola u ovom jarku i krenuo ka Mekojevom autu, iako jetada mislio da je reč o Ilkovićevim kolima. Pratio je potok koji se pod pravim uglom ulivao u potokkoji je ostavio za sobom. Drugi potok je tekao paralelno sa putem gde je bio parkiran Mekojev auto.Potok i put bili su udaljeni jedan od drugog oko trideset metara. Povukavši se sa vrha doline ikrenuvši desno, Koltrejn je došao do drugog potoka, kao što je to učinio i ranije – jedina razlika bilaje to što se spuštao sumrak, a potok je bio nabujao od kiše. Ovoga puta nije mogao brzo da ga pređe.Morao je da ide obalom i skrene ka blatnjavom usponu.

Otkopčao je košulju natopljenu kišom i ispod nje stavio voki-toki, onda ju je ponovo zakopčao.Slobodnom levom rukom sada je mnogo bolje održavao ravnotežu i držao je sačmaricu dok jepažljivo išao ivicom jarka.

Nabujali potok je već došao do njegovih blatom isprljanih patika. Noge su mu bile hladne, vrhoviprstiju su mu bili ukočeni. Polako se penjući da bi umakao potoku i došavši do granice gde je mogaoda čuči, a da ne bude primećen iz Mekojevog auta, počeo je da broji korake kako bi izračunao kadaje prešao sto metara. Da bi bio siguran, otišao je malo dalje, ali ga je sve prisutniji osećaj nevoljenaposletku naterao da se zaustavi i pogleda preko ivice jarka.

Nije mogao da vidi auto. Dok se kiša pojačavala, a vazduh postajao sve suvlji, obrisao je vodu saočiju i bolje pogledao, ali i dalje nije mogao da uoči auto. Da li je dalje nego što sam pretpostavio?Jesam li otišao predaleko?

Prebacivši se preko ivice jarka, spustio se što je više mogao i puzao po blatu, koristeći laktovekao oslonac i držeći ruke i sačmaricu izvan vode. Revolver za pojasom i voki-toki ispod košuljeutiskivali su mu se u stomak, ali on nije obraćao pažnju na bol, bio je i suviše zauzet onim što ga ječekalo.

Kada je puzeći prešao desetak metara, primetio je nejasan, velik predmet ispred kišne zavese.Mekojev auto. Sa leve strane. Zaista je prošao pored njega dok je išao kroz jarak. Odredivši pravackretanja, pokušavajući da ne pravi buku dok se kretao kroz blato, puzao je ka automobilu.

Zastao je kada se udaljio od auta. Bio je oko petnaest metara udaljen od zadnjeg levog blatobrana.Od Ilkovića nije bilo ni traga iza automobila, niti na ovoj strani. Ali to nije značilo da nije sa drugestrane.

Menjajući pravac, Koltrejn je održavao rastojanje i oprezno išao oko zadnjeg dela auta. Svevreme je uspevao da nadgleda donju stranu vozila. Ako se Ilković krije sa druge strane, noge mu semoraju videti ispod auta. Ali, Koltrejn zbog pljuska nije mogao da vidi ništa što je bilo tako blizuzemlje. Oprezno je došao do mesta odakle je imao pogled na drugu stranu vozila. I dalje nije bilo nitraga od Ilkovića.

Koltrejn se usudio da se nada.Ali, šta ako je Ilković bio u kolima? Ne mogu i dalje da ležim na zemlji po kiši. Mekoju je

potrebna pomoć. Kada je čučnuo, naterao je sebe da potrči ka kolima. Kada je došao do zadnjegprozora, planirao je da uperi sačmaricu, puca u zadnje sedište i raznese ga krupnom sačmom. Ako jeIlković unutra, onda je verovatno to njegovo skrovište. Ako nije u kolima, onda će dojuriti kada čujepucanj, ali to mu neće poći za rukom pre nego što Koltrejn uleti u kola, pokrene motor i pobegne.

Dok je skupljao hrabrost, Koltrejn nije mogao da ne brine da kola neće moći da izađu iz blata.Nikada nije imao prilike da se uveri u to.

Kola su planula.

15.

Auto nije eksplodirao, plamen je samo izbio iz njega, vatra je pokuljala iz rezervoara, zahvativši gacelog. Uz neobičan huk, Koltrejna je zahvatio talas vreline i odbacio ga nazad. Plamen je bio tolikojak da ga ni kiša nije mogla ugasiti.

Ne!, povikao je Koltrejn u sebi. Dok je, spotičući se, išao unazad, vatri je okrenuo oprljeno licepošto je očajnički želeo da ga kiša rashladi. Plamen je pretvorio sumrak u dan. Vatra ga je odavala.Morao je da potrči i sakrije se, da u jarku pronađe zaklon. Saplićući se, ušao je u jarak, skoro je paou nabujali potok, ali vukao se po blatu i provirio preko ivice jarka.

Do njega je, iz pravca vatre i kišne zavese, dopirao Ilkovićev smeh. „Slikarčiću, zar si stvarnomislio da ću te pustiti tek tako da odeš? Zar misliš da sam glup?”

Gde je on?, pomislio je Koltrejn, očajan.Karoserija automobila počela je da šišti kada je kiša dotakla zapaljeni metal.„Zar si mislio da će se ovo okončati tako lako?”, povikao je Ilković. „Nemaš pojma na koliko

načina mogu sve ovo da produžim! Kada budem završio, molićeš me da te ubijem!” Koltrejn seusredsredio na to da čuje odakle dolaze povici. Činilo se da Ilković ide udesno iz područja izaspaljenog automobila.

Karoserija je još jače zašištala, dok je kiša gušila plamen.„Pokušavao sam da te dozovem preko voki-tokija! Zar si ga isključio?”Koltrejn je osetio kako mu se voki-toki utiskuje u stomak.„Uključi ga ponovo, slikarčiću, da ne moramo da se dovikujemo!”Ali ja se ne dovikujem, pomislio je Koltrejn. Šta li smera? Pokušava li da me udalji?Koltrejn nije čuo ništa, osim pljuska, huka potoka ispod sebe i prigušenog šištanja kola, dok se

plamen gasio. Ilković se poslednji put oglasio sa desne strane. Pokušava li da me natera da pomislimda je krenuo tamo? Sada, kada se više ne oglašava, hoće li promeniti pravac i prići mi sa leve strane?

Plamen se u potpunosti ugasio. Dim iz uništenog vozila je pojačavao sve dublji sumrak. Smradbenzina, otopljene plastike i spaljenog metala nadraživao je Koltrejnove nosnice.

U kom će pravcu krenuti?, ponavljao je u sebi Koltrejn. Desno ili levo? Od straha se osećaopotpuno bespomoćno. Shvatio je zašto životnja, obasjana svetlošću farova, ne beži od točkova koji ćeje pregaziti.

U kom pravcu?, ponavljao je uporno. Brzo je krenuo u levu stranu, potom u desnu. Ne mogu dačekam da se on pokrene!

Koltrejn se izvukao iz jarka i krenuo tamo gde je mislio da ga Ilković neće očekivati. Uputio sepravo ka ostacima spaljenog automobila. Ka zaklonu koji je stvarao dim. Što je bio bliže, to je višeosećao toplotu koja se zadržala oko uništenog vozila. Kiša je već pomalo rasterala dim, ali dim je idalje bio dovoljno jak da mu nadraži nosnice. Dok je ulazio u dim, pokušavao je da spusti glavu iplitko udiše.

Voki-toki mu se i dalje usecao u stomak. Zastavši kraj uništenog vozila, otkopčao je košulju,izvukao voki-toki i uključio ga. Slabo pucketanje mu je ukazivalo na to da ga udarci nisu oštetili.Pritisnuo je dugme za prenos. „Ilkoviću, hajde da to okončamo licem u lice. Uradimo to odmah!”

Podigao je prst sa dugmeta za prenos, postavio voki-toki kraj uništenog vozila i udaljio se.„Slikarčiću”, Ilkovićev promukli glas dolazio je iz voki-tokija. „I dalje zaboravljaš da kažeš

’prijem’.”Koltrejn je, puzeći, nastavio da se udaljava.„Hoćeš da te razbijem pesnicama? Misliš li da je to kazna koju zaslužuješ? Razočaran sam što

nemaš mašte. Imam toliko ideja.”Koltrejn je bio dovoljno daleko da ne može da vidi voki-toki. U zgusnutoj tami, glas praćen

statičkim šumom koji je dopirao preko voki-tokija zvučao je gotovo sablasno.Odjednom je zavladala tišina.Koltrejn je skliznuo ka uvali ispunjenoj vodom. Zemljište je bilo tako suvo od požara koji je

zahvatio šiblje da se stvorilo nepropusno udubljenje koje je ispunjavala kiša. Dok se spuštao u njega,videle su mu se samo ruke i glava. Kada je spustio sačmaricu na stenu, naciljao je u pravcu gde jeostavio voki-toki.

Čulo se pucketanje statičkog šuma.Ilković se može poslužiti ovim zvukom da otkrije gde se krijem. Zato je hteo da ostavim uključen

voki-toki.Koltrejn je popustio pritisak desnog kažiprsta na braniku obarača.I dalje se čulo pucketanje statičkog šuma.Mora da je pritiskao dugme za prenos stvarajući zvuk kojim nije mogao da oda položaj odakle je

govorio.Koltrejn je stavio prst na obarač. Dim je skroz nestao od jačine kiše. Ali, spaljeno vozilo je ostalo

prikriveno, oluja je bila sve jača, a i vetar se pojačavao. Dok se udubljenje, gde je bio Koltrejn,produbljivalo, on nije obraćao pažnju na pritisak nadolazeće vode i usmerio je pažnju na mesto gdeje kraj spaljenog vozila ostavio voki-toki. Svaki mračni detalj, koji bi se pojavio, izgledao je kaouvećan. Uskoro će Ilkovićeva tamna figura biti vidljiva i...

Čulo se pucketanje statičkog šuma.To je to, Ilkoviću. Samo slušaj taj zvuk. Približi se. Iznenadi me tamo gde misliš da sam, pored

kola.Šok od iznenađenja je bio potpun. Snažne ruke zgrabile su ga odstraga i izvlačile su ga iz

udubljenja. Koltrejn je bio tako nadjačan da je prstom povukao oroz na sačmarici, i ispraznio jepošto je ispalio ceo šaržer u oluju. Ruke koje su ga zgrabile za ramena pustile su ga za trenutak koji jebio potreban Ilkoviću da uhvati Koltrejna ispod pazuha i preko grudi i obrgli ga. Njegove snažne rukesu mu stezale grudni koš.

Koltrejnova stopala nisu dodirivala zemlju. Borio se da dođe do daha. Snažan zvuk pucnjapovredio mu je bubne opne. Jaka zvonjava u ušima doprinela je njegovoj zbunjenosti, ali još jemogao da čuje Ilkovićevo teško roptanje dok je sve jače stezao Koltrejnove grudi.

„Je si li to imao na umu, slikarčiću?”, mrmljao je Ilković Koltrejnu na desno uvo. Bio je tako blizuda je Koltrejn mogao da oseti njegov dah na koži.

Koltrejn se borio za vazduh. Vid mu se zamaglio, crvene tačkice su mu igrale pred očima.„Ovo je samo početak”, promrmljao je Ilković prisno Koltrejnu u vrat. „Dovešću te do smrti

stotinu puta, pre nego što mi budeš dosadio.”Roptao je sve teže dok je pojačavao pritisak na Koltrejnov grudni koš.Umreću, pomislio je Koltrejn, užasnut. I dalje je stezao sačmaricu, međutim, ona je bila

beskorisna, osim ako ne bi uspeo da izbaci upotrebljenu patronu i ubaci novu. Pokušao je. Nije imaooslonac. U rukama više nije imao snage. Čak i da je uspeo da ubaci novu patronu u magacin, ne bimogao da nacilja u Ilkovića koji je bio iza njega.

Pošto je ispustio sačmaricu, Koltrejn je obuhvatio Ilkovićeve ruke i napregao se da se oslobodi

stiska, ali Ilkovićevi debeli prsti bili su kao zavareni čelični opasači. Koltrejn ih nije mogaopomeriti. Pred očima su mu se pojavile crvene tačkice dok su ga Ilkovićeve nepopustljive rukestezale.

Ne!, Koltrejn je zamahnuo glavom unazad što je jače mogao, nadajući se da će zadnjim delomglave udariti Ilkovića u lice dovoljno snažno da ga ošamuti i da ovaj popusti stisak. Ali Koltrejn jebio taj koji se ošamutio. Umesto da udari u meso i kost, glava mu je udarila u nešto metalno, što jeimalo dve okrugle površine i čije su ga oštre ivice ozledile. Jauknuo je od bola. Maska? Njegovuspaničeni um nije bio u mogućnosti da prepozna predmet. Dok mu je snaga nestajala, zamahnuo jepetama ka Ilkovićevim nogama, ali one su udarile u klizavu gumenu kabanicu koju je Ilković nosio ikoja je primila udarac.

Mekojev pištolj. Izbezumljen, Koltrejn ga je izvukao iz kaiša. Osetivši da je pištolj pokrivenblatom, nadao se da se nije zaglavio i da mu neće opaliti u lice. Podigao ga je i naciljao preko levogramena. Potom je osetio kako pištolj leti iz ovog čudnog položaja, jer je Ilković levom rukompopustio stisak i bacio oružje u stranu, u blato. Dok je to činio, Ilkovićeva desna ruka ga je takosnažno stezala oko grudi da je nastavio da se guši.

Ali ne sasvim. Na trenutak, dok je Ilkovićeva leva ruka bila zauzeta revolverom, pritisak jepopustio dovoljno da je Koltrejn uspeo da udahne vazduh. Bio je to jedan od doživljaja koji ga jepročistio, koji je izbrisao halucinacije i razbistrio mu misli dovoljno da se priseti da ima još jednooružje. Dok se Ilkovićeva leva ruka vraćala na svoje mesto na Koltrejnovim grudima, Koltrejn jespustio levu ruku, posegao njome u džep farmerica i izvadio Mekojev nož. Koristeći oslabljenu desnuruku da izvuče oštricu, prikupio je preostalu snagu da je nekoliko puta zahode u gornji deoIlkovićevih preklopljenih ruku. Oštrica je sevnula, rasparala meso i isekla ga. Topla tečnost se razlilapo Koltrejnovoj pesnici.

Ilković je jauknuo. Popuštajući stisak, povukao se, cvileći. Koltrejn je pao u blato. Dočekavši sena kolena, udahnuo je da bi ispunio pluća vazduhom. Njegova nagnječena rebra nisu reagovala. Nijemogao da udahne dovoljno brzo da bi povratio snagu.

Urlajući, Ilković se držao za isečene ruke i psovao. Najzad, Koltrejn je mogao da ga vidi. Ali,Ilkovićevo lice nije bilo prekriveno maskom, nego uređajem koji je ličio na oči ogromnog insekta.Naočare za noćno osmatranje. Ilković ih je koristio da prati Koltrejna dok je padao mrak. Sakapuljačom kabanice na glavi i dva ogromna sočiva naočara za noćno osmatranje koja su izvirivalaispod savijenih ivica kabanice, Ilković je izgledao kao čudovište. Gnevno, ocenio je Koltrejn.

Koltrejn se okrenuo u stranu na trenutak kako ga Ilkovićeva teška čizma ne bi udarila u prepone.Kotrljajući se po blatu, Koltrejn je pokušavao da drži oštricu noža što dalje od tela. Oružje seodjednom učinilo slabim naspram ogromnog Ilkovića koji je išao ka njemu. Na Koltrejnovimfotografijama videlo se da je Ilković zadivljujuće snažan. Ali, u stvarnosti, imao je u sebi tolikosirove snage da je to bilo neverovatno.

Kada je Ilković ponovo zamahnuo da ga udari, Koltrejn se bacio da bi izbegao udarac i osetio jeda ga je Ilkovićeva čizma jedva promašila. Skoro da se spotakao o sačmaricu, zgrabio ju je, okrenuoi video Ilkovića kako se uspravlja na mestu gde je bacio Mekojev pištolj.

Koltrejn je naciljao sačmaricom i povukao obarač, ali ništa se nije dogodilo.„Nisi ubacio patronu u magacin, slikarčiću.” Ilković je nišanio u Koltrejnovo levo rame.Koltrejn ga je bespomoćno posmatrao kako povlači obarač.Ali pištolj je bio pun blata.Umesto da opali u Koltrejna, pištolj je eksplodirao.Ilković je stajao kao oduzet i gledao kroz čudne naočare u svoju ruku, raznetu eksplozijom.

Izgledao je preneraženo, dok su mu usta bila otvorena u nemom jauku.Koltrejn se odlučno pokrenuo, kao da namešta fokus i brzinu ekspozicije na foto-aparatu pre nego

što će načiniti snimak. Ubacio je patronu u magacin, proverio da li je cev zapušena, naciljao je, zatimje razneo Ilkoviću glavu.

SEDMI DEO

1.

Uzburkane emocije pretile su da razbiju Koltrejna: olakšanje, strah, trijumf, užas, pobeda, iznenadnipreokret. Spustivši se na kolena, gledao je u šoku u obezglavljen Ilkovićev trup. Imao je neverovatanosećaj da je to telo njegovog oca. Ali ovoga puta, otac nije razneo sebi glavu – Koltrejn je to učinio.

„Hvala bogu”, promrmljao je. Na obrazima su mu se suze mešale sa kišom. „Hvala bogu.”Gotovo u istom trenutku, ponovo ga je obuzeo strah. Morao je da dovede pomoć Mekoju. Ali sa

uništenim Mekojevim autom nije bilo načina da dođe do autoputa Pacifik Koust. Moraće da idepešice. Petnaest kilometara po izlokanom putu. Biće mu potrebni sati. Mekoj će do tada iskrvariti nasmrt.

Uprkos iscrpljenosti, Koltrejn je uspeo da stane na noge, ali pre nego što je počeo da trči kabrdima zaklonjenim kišom, naglo je stao jer mu je nešto iznenada palo na pamet. Postojao je način dadovede pomoć. Zaboravio je da se tu nalazi još jedan auto – Ilkovićev. Kada bi mogao da pronađegde...

Koltrejn je piljio u obezglavljeno telo. Nešto mu je steglo grlo dok je, oklevajući, koračao kanjemu. Sagnuo se. Plašio se da će Ilkovićeve isečene ruke poleteti uvis i ščepati ga za grlo. Koltrejnje zadrhtao i povukao Ilkovićevu kišnu kabanicu gore. Bio je ubeđen da je najgore prošlo, da nepostoji ništa tako zastrašujuće kao što je ono kroz šta je upravo prošao, međutim, tek je sada shvatioda nije bio u pravu. Dok je dodirivao toplo Ilkovićevo telo, preturao mu po džepovima i osećaonjegovo meko telo ispod svoje vlažne odeće, Koltrejn je odjednom osetio nesvesticu, zateturao se iuplašio da će umreti. Njegovi drhtavi prsti napipali su svežanj ključeva. Stegao ih je i izvukao ruku.Stezao je ključeve u ruci veoma snažno jer se plašio da će ih izgubiti kada je pao na bok. Borio se dane povrati.

Polako je obrisao usta i ustao. Pronađi auto, terao je sam sebe. Gde bi ga Ilković ostavio?Koltrejn je čuo kada se Mekoj dovezao u dolinu – ali nije čuo Ilkovićev auto. Da li to znači da ga jeIlković ostavio na grebenu iznad doline? Putanja njegovih metaka ukazivala je na to da je u početkupucao odozgo. Je li ostavio kola i sišao ovamo peške?

Kreni!, povikao je u sebi Koltrejn. Moraš dovesti pomoć Mekoju!Dok je trčao kroz tamnu kišu, davao je sve od sebe da se drži puta. Osećao je kako se blatnjavo

zemljište uspravlja i kreće nagore, pluća su mu se širila, noge istezale. Napor koji je pred njegastavilo ovo iskušenje toliko ga je iscrpeo da se klatio kada je došao na vrh. Gde bi Ilković ostaviokola? Ne na ivici, ne tamo gde bi ih Koltrejn mogao videti iz doline. Malo dalje od ivice. U bliziniputa. Ilković ne bi želeo da ode predaleko od puta kojim će pobeći.

Koltrejn je naleteo na krov automobila pre nego što ga je ugledao. Udarac ga je toliko prepao daje poskočio. Kolena, butine i donji stomak su ga boleli. Ali nije imao vremena da dozvoli povredamada ga uspore. Misli su mu bile u potpunosti usmerene na Mekoja. Uhvatio je vrata vozila za koje jesada video da je tamni kombi. Povukao ih je, opsovao kada je video da vrata neće da se pomere,nespretno ih je otključao i najzad je seo za volan. Desna ruka mu se toliko tresla da je tek iz trećegputa uspeo da ubaci ključ u starter. Kada je pokrenuo motor i ubacio kombi u brzinu, upozorio je sebeda vozi polako. Nemoj se zaglaviti u blatu. Uključio je farove i polako krenuo, moleći se da točkovine skliznu u vlažnu zemlju. Ali oni su ga slušali i uzdahnuo je kada je uspešno skrenuo. Krenuvšipreko brda ka autoputu Pacifik Koust, preturao je po polugama kod volana i otkrio kako da pokrene

brisače. Dok je to radio, postao je svestan neverovatnog smrada, ali kako su mu misli obuzele drugestvari, tek kada je dobro odmakao, obuzeo ga je ovaj smrad. Podsećao ga je na pokvareno meso.Odjednom je shvatio, sledivši se do kostiju, da je Ilković Danijela iskasapio upravo u zadnjem deluovog kombija.

2.

Policijske radio-stanice glasno su odjekivale. Farovi brojnih vozila hitne pomoći razbijali su noćnutminu u dolini. Njihova ukrštena svetla su izgledala kao lavirint. Oluja se utišala i sada je padalakišica, njen huk više nije prigušivao monotoni zvuk policijskih vozila. Iako je Koltrejn upozoriodržavnog policajca čiji je kruzer skoro izgurao sa autoputa, da će potok biti previše dubok i prebrz daga pređu ambulantna kola, policajac je ipak pozvao jedno vozilo. Sada je beli obris vozila hitnepomoći, okružen sjajem farova, stajao pedesetak metara od Mekojevog uništenog vozila, međuostalim vozilima hitne pomoći. Sva vozila su se potrudila da ostanu dovoljno daleko kako ne binarušila mesto zločina.

Sa druge strane potoka, preko kog je Koltrejn, bez obzira na rizik, ponovo prešao, lebdeo jehelikopter prve pomoći čiji su propeleri stvarali veliku buku. Helikopter je usmerio svoje reflektorena spaljene ruševine grada sa Divljeg zapada. Koltrejn je morao da zaštiti oči od ovog svetla dok jesedao u baricu koja se nalazila između razbacanih, spaljenih greda. Iz improvizovanog skloništa, gdega je brižljivo sakrio, uzeo je u naručje Mekojevo opušteno telo. Mekoj je bio hladan; Koltrejn ga jeobgrlio rukama, očajnički želeći da ga zagreje. „Biće ti dobro. Oni će se pobrinuti za tebe.”

Mekoj nije odgovorio. Jedino su mu se polako podizale i spuštale grudi.„Nemoj da mi umreš, Mekoj. Stigla je pomoć. Bićeš ti dobro.”Mladi državni policajac koji je prvo pokušao da spreči Koltrejna da uđe u nabujali potok i na

kraju bio primoran da ga prati mahnuo je pilotu u helikopteru, pokazvši mu da se spusti poredruševina. Svetlost helikopterovih reflektora odbijala se od crveni krst na boku belog aviona.

Koltrejn je obgrlio Mekoja, trudeći se da ga zagreje svojim telom. Bolničar je iskočio izhelikoptera, sagnuo se kako bi izbegao propelere, a onda potrčao ka ruševinama, isprskavši beluuniformu blatom. Za manje od dva minuta, dok je Koltrejn opisivao pucanjavu, Mekoju su priključiliinfuziju i stavili masku sa kiseonikom. Koliko god da je Koltrejn želeo da pomogne Mekoju, u njemuse probudio osećaj odvajanja kada je medicinsko osoblje podiglo Mekoja na nosila i požurilo da gaodnese u helikopter. Zvuk propelera se pretvorio u urlik dok se helikopter podizao. Koltrejn jegledao uvis i čekao dok signalna svetla helikoptera nisu nestala i kada je jedva mogao da čujeudaljeno brujanje elise. Tek tada se okrenuo ka policajcu koji mu je ponovio da ga čekaju ljudi kojiimaju da mu postave bezbroj pitanja.

Do tada je policija postavila zaštitne trake preko nabujalog potoka, što je istražiteljima omogućiloda ga pređu i dođu do ruševina. Pri svetlosti baterija mogla su se videti njihova ukočena, mokra lica,kao i nelagodnost zbog beskorisnosti njihove opreme za kišu, koja je prerasla u zbunjenost, a potom uzapanjenost kada im je Koltrejn ispričao šta se dogodilo. Deo njega ga je upozorio da bi trebalo dačeka da dobije savet od advokata, međutim, sam je sebi odgovorio da nema šta da krije. Da je tražioadvokata, onda bi to značilo da zaista želi nešto da sakrije. Da je prvobitni Koltrejnov plan upalio ida je uspeo da postavi zasedu Ilkoviću, to bi bilo nešto drugo, znao je to. Ali Mekojeva prisutnost jesve promenila. Koltrejn nije mogao da zamisli bilo kog policajca ili oblasnog tužioca koji bi želeo dauhapsi ili tuži nekoga ko je rizikovao život, štiteći tako ranjenog agenta FBI-a. Dok je zapanjenostistražitelja rasla, Koltrejn ih je proveo po okolini, pokazao im uništeno vozilo i točkove koje jeIlković probušio. Pokazao im je gde je, među spaljenim gredama, sakrio Mekoja. Zatim ih je ponovoodveo do potoka i preveo preko njega, pa poveo ka mestu gde je Mekoj bio pogođen i gde je Ilković

kasnije u Mekojev auto postavio uređaj koji je izazvao požar. Sve vreme, istražitelji su pokušavali daočuvaju mesto zločina, trudeći se da ne prilaze već postojećim tragovima stopala. Dok su blicevifoto-aparata neprekidno sevali, Koltrejn nije mogao da prestane da misli da je ovde sve naopačke –on bi trebalo da snima fotografije, ne bi trebalo da bude razlog zašto se iste sada snimaju.

„Ko je bio on?”, poručnik državne policije pokazao je prstom na telo.„Dragan Ilković.” Koltrejn mu je ispričao za Bosnu, za Danijela, Grega i babu i dedu.„Ovaj je ubio policajca iz Los Anđelesa?”„Nadam se da se otisci njegovih prstiju nalaze u nekom od dosijea”, rekao je jedan od

medicinskih islednika iz pozadine. „Biće teško identifikovati ga bez...”Tada su i fotografi završili posao, a neko je postavio daske kako bi istražitelji mogli prići bliže

Ilkovićevom telu, a da ne naprave nove otiske stopala u blatu. Koltrejn nije bio siguran kada su Nolani Dženifer stigli. Dok je odgovarao na mnoga pitanja, odjednom ih je video kako se probijaju krozsvetlost farova i bliceva. Spremio se da počne ponovo da objašnjava sve iz početka, ali Nolan seprvo predstavio nadležnom inspektoru. Dženifer je gledala čas u Koltrejna, čas u Ilkovićevo telo i uneverici koraknula nazad.

Odjednom, Nolan je zgrabio Koltrejna za ruku i povukao ga u stranu. Nolanova snažna ramena bilasu napeta od besa. „Čini mi se da si se malo izgubio i zaboravio gde je kuća. Tamo je trebalo da senađemo. Šta, kog đavola, tražiš ovde?”

„Došlo je do male promene plana”, rekao je Koltrejn.„Doveo si Ilkovića ovamo da bi pokušao da ga ubiješ.”„Stvarno?”„Misliš da Velika porota neće poverovati da si ovo namestio?”Koltrejn je umorno slegao ramenima. „U pravu si. Došao sam ovamo da ga ubijem.”„Priznaješ?”„Ali onda se pojavio Mekoj, razgovarali smo o tome i on me je ubedio da nisam u pravu.

Međutim, nikada mi se nije ukazala prilika da odem odavde – jer je tada Ilković pogodio Mekoja.Sve posle toga bila je samoodbrana.”

Nolan ga je posmatrao još neko vreme. „To je tvoja priča.”„To je moja priča.”„Bolje bi ti bilo da se nadaš da će se Mekoj izvući da potvrdi ovo što si mi rekao.”„Nadam se da će se izvući, bez obzira na sve.”„Pravi ton iskrenosti. Možda će upaliti. Mislim da ćeš uspeti da se izvučeš sa ovim.”„Ni sa čime se neću izvući”, rekao je Koltrejn. „Taj kučkin sin je pucao u Mekoja. Da nije bilo

mene, Mekoj bi umro ovde.”„Da nije bilo tebe, moj prijatelju, Mekoj uopšte ne bi bio ovde.”Koltrejn nije imao odgovor na ovo.Poručnik državne policije ih je prekinuo. „Odvešćemo te u policijsku stanicu da uzmem izjavu od

tebe.”Koltrejn je klimnuo glavom. „Mogu li na trenutak da porazgovaram sa...” Klimnuo je glavom ka

Dženifer koja je, užasnuta, gledala okolo, potpuno dezorijentisana.Poručniku nije bilo drago zbog toga. „Ne želim da razgovarate sa bilo kime ko nije povezan sa

ovom istragom – sve dok ne završimo. Ako je umešana u ovo, niste jedini koji želi da razgovara sanjom.”

Narednog trenutka, Koltrejn je ušao u kruzer, a policajac je poveo Dženifer u drugi auto. Nolanovauto je išao za njima, boreći se sa blatnjavom padinom, gumama koje su klizile i kišom koja je

blistala pri svetlosti farova.

3.

U dva ujutro, nakon nekoliko sati ispitivanja, državna policija je najzad rekla Koltrejnu da može daide kući. „Ali nas obaveštavajte o promeni mesta boravka i ne napuštajte Los Anđeles i okolinu.”

Koltrejnovu mokru, prljavu i krvlju poprskanu odeću zamenili su suvom.„Vratiću vam je”, rekao je.„Imaćete prilike. Često ćemo se viđati.”U hodniku, pored sobe za ispitivanje, Koltrejn je naišao na Dženifer koja je sedela na drvenoj

klupi. Njena kratka, plava kosa, i dalje mokra od kiše, bila je slepljena uz glavu. Obeshrabrenipogled bio je uperen u pod od sivih pločica. Podigla je pogled i jedva klimnula kada je izašao.

„Spremna?”, upitao ju je.„Da, rekli su mi da će sve biti u redu.” Utučena, Dženifer je ustala. „Narednik Nolan je negde u

blizini. Rekao je da će nas odvesti u Los Anđeles... Mič...”„Molim?”„Zašto si, pobogu...”Nolan je išao niz hodnik.Sat vremena, koliko je trajao put, uglavnom su ćutali. „Imao si sreće. Rekli su mi da će

najverovatnije prihvatiti tvoju priču”, rekao je Nolan naposletku.„Nemam ja nikakvu priču.”„Dokle god te Mekoj podržava, imaš sreće. Iz bolnice su javili da će se izvući.”Hvala bogu, pomislio je Koltrejn.„Naravno, i dalje moraš da ubediš Veliku porotu”, rekao je Nolan. „Zasad, državna policija će te

ostaviti na miru. Ali neću i ja. Još nismo završili. Da nisam ovako umoran, sada bih te odveo uJedinicu za rešavanje pretnji. Sutra ćeš otići tamo i objasnićeš zašto si toliko bolji od mene da možešda me zezaš.”

„Žao mi je. To mi nije bila namera.”„Sačuvaj to za sutra.”„Nešto prvo moram da uradim. Nakon toga ću doći kod tebe.”„Moraš nešto da uradiš? Odloži. Veruj mi, nema ničeg važnijeg od...”„Ima. Danijelova sahrana.”U kolima je ponovo zavladala tišina.„Dobro, idi na sahranu”, rekao je Nolan. „Videćemo se tamo. Gregova sahrana je narednog dana.

Videćemo se tamo. Nije da za Gregovu sahranu nije ništa ostalo.”„Sahrana moje babe i dede verovatno će biti dan kasnije.”„Možda bi trebalo da te odlikujemo što si ubio kučkinog sina.”Narednih kilometar i po vozili su se u tišini.„Gde da vas ostavim? Kod Pakarda?”, upitao je Nolan.„Na aerodromu.”Nolan je postao vidno napet. „Ne bi trebalo da odlaziš odavde.”„U garaži avio-kompanije Amerikan vest. Tamo sam ostavio kola u subotu uveče.”Usred noći, prilaz aerodromu bio je skoro pust. Nolan se zaustavio ispred parkinga.Koltrejn je otvorio svoja vrata. „Videćemo se u tvojoj kancelariji u četiri.”

„Znam da hoćemo.”Koltrejn je čekao da i Dženifer pođe sa njim.Što ona nije učinila.„Nešto nije u redu?”, upitao ju je Koltrejn.„Naredniče, pošto smo u blizini, da li biste me odvezli u moj stan u Marini del Rej?”Nolan je mrko pogledao i nju i Koltrejna.

4.

Koltrejnova ulica je utihnula tek u četiri sata ujutro. Njegova kuća u Vestvudu bila je obavijenamrakom. Farovi njegovog automobila obasjali su barice. Odbivši da bude opkoljen zidovima garaže,parkirao je na ivičnjaku i popeo se uz mokre stepenice u betonsko dvorište. Vazduh je bio hladan idrhtao je. I dalje je govorio sebi da je Ilković zaista mrtav, da je policija proverila da li u njegovojkući u gradu ima eksploziva, da nema čega da se plaši. Ipak, kada je ubacio ključ u ključaonicu,osećao se nelagodno.

Uvukao je ruku i uključio svetio u dnevnoj sobi pre nego što je ušao. Nameštaj je bio ispomeranzbog pretrage koju je napravio tim za eksplozive. Ono što ga je brinulo bila je prazna boca šardoneana stočiću za kafu, a na šanku, pored telefona, nalazile su se tri čaše za vino od kojih su dve bilepoluprazne. Tu su stajale od subote posle podne, kada je slavio sa Dženifer i Danijelom i pokazao imfotografije – pre nego što ih je Ilkovićev poziv primorao da spuste čaše. Subota posle podne. Činilose nemogućim da je Danijel ubijen od tada.

Koltrejn je zaključao vrata i, oklevajući, krenuo ka jednoj od čaša za vino, ka onoj koja je bilaprazna i prisetio se da je Danijel ispraznio svoju čašu pre nego što su on i Dženifer ispraznili svoje.Na nekada blistavoj čaši nalazio se sloj osušene tečnosti. Koltrejn ju je podigao sa puno poštovanja,vodeći računa da ne dodirne jedva vidljive Danijelove otiske prstiju. Njih je najduže posmatrao.Naposletku je spustio čašu, otišao do sudopere u kuhinji, izvadio bocu Divlje ćurke9 i iz bocepovukao tri velika gutljaja. Udahnuvši, seo je, iako toplina u njegovom grlu i stomaku nije biladovoljna da ga odvoji od emocija.

Popeo se uz stepenice u spavaću sobu, koja je takođe bila u neredu zbog pretrage tima zaeksplozive. Kada je skinuo odeću, otišao je u kupatilo i dugo se tuširao, kao nikada u životu,neprekidno sapunajući telo i kosu, ispirajući ih i ponovo ih sapunajući, čisteći se, kao da je želeo dase oslobodi zaostalog osećaja smrti. Uprkos modricama na nogama, grudima i rukama, snažno sebrisao peškirom sve dok mu koža nije postala ranjava. Došao je ovamo po odeću i druge stvari kojeće mu biti potrebne u Pakardovoj kući. Ali odjednom je osetio da je previše iscrpljen da bi otišaotamo. Skinuo je prekrivače sa kreveta, pod snažnim utiskom da je Ilković bio u ovoj sobi i da ih jedodirivao. Iz ormara u hodniku je izvukao čaršav i ćebe i raširio ih preko praznog dušeka. Navio jesat da zvoni u 9 ujutro, ugasio svetla, umorno se uvukao pod ćebe i pokušao da zaspi.

5.

Iz nemirnog, nespokojnog, polusvesnog sna u kojem mu se činilo da mu nečije rake stežu grudi, dok jekiša imala boju krvi, trgao ga je telefon. Zbunjen, zamućeni pogled je uperio u sat kraj kreveta. Tek jeprošlo šest. Pomislio je da to mora da je Dženifer, Nolan ili državna policija.

„Halo?”„Gospodin Koltrejn?”Koltrejn nije prepoznao glas. „Koga zanima?”„Ja sam izveštač L.A. tajmsa. Voleo bih...”Čim je Koltrejn spustio slušalicu, telefon je ponovo zazvonio. Sledeći izveštač bio je iz

Asošijeted presa.Koltrejn je isključio telefon u spavaćoj sobi, ali gotovo istog trenutka zazvonio je telefon u

prizemlju. Dok je silazio da isključi i taj telefon, sa telefonske sekretarice je čuo glas muškarca kojise predstavio kao izveštač Njuzvika, koji ga je molio da ispriča detalje o...

Koltrejn je izvukao utičnicu.Znao je šta sledi. Boreći se sa svojim otežalim mišićima i iscrpljenošću, požurio je na sprat,

obukao tamnoplavi sako i sive, široke pantalone, u dva kofera je spakovao odeću i prebacio torbu zafoto-aparat preko ramena. Uspeo je da izađe i odveze se samo nekoliko sekundi pre nego što je porednjega projurio televizijski kombi. U retrovizoru je video kombi kako se zaustavlja ispred njegovekuće.

Pre nego što je stigao pred crkvu u Burbenku, ispred nje su se već nalazile tri televizijske ekipe.Držeći se podalje jedne od drugih, privlačne žene, odlučnih pogleda i identičnog izgleda, odevene uposlovne komplete, govorile su u mikrofone, okrenute leđima crkvi, dok su kamermani snimaliožalošćene koji su ulazili u crkvu. Koltrejn nije mogao a da se ne zapita da li se ikada bar jednafotografija, koju je snimio, pomešala sa nečijim bolom. Sada je znao kako je biti sa druge strane.Nakon što je parkirao kola na parkingu iza crkve, pitao se da li da rizikuje i uđe, a onda je zaključioda televizijske ekipe ne znaju kako on izgleda – koliko se sećao, niko nikada nije objavio nijednufotografiju na kojoj je on.

Rizikovao je. Kada je ušao, Dženifer je već bila u crkvi. Nosila je crnu haljinu i veo. Veo nijeuspeo da prikrije iscrpljenost njenog tela. Pošto ju je očigledno iznenadio kada je seo pored nje,Koltrejn joj je klimnuo glavom. Ona mu je natmureno uzvratila, učinilo se da je htela nešto da mukaže, ali onda se okrenula ka muškarcima koji su nosili Danijelov kovčeg ka centralnom delu crkve,ka oltaru. Danijelova bivša žena, koju je pridržavao stariji čovek koji joj je mogao biti otac, plakalaje i pratila kovčeg, nesigurno hodajući. Kada je kovčeg bio postavljen na odar, a Danijelova bivšažena zauzela svoje mesto u prvom redu, pojavio se sveštenik u pratnji dečaka i započeo misu zaupokojene. Koltrejn nije mogao da se ne seti tužne klasične muzike koju je Ilković neprekidnoostavljao na njegovoj telefonskoj sekretarici – Verdijev Rekvijem.

Dan gneva, dan srdžbe,Razneće svet u pepeo...

Kako će se strahovito zatresti sve,Kada se pojavi sudija

I sve se živo dâ u beg. E, pa, Ilkoviću, proklet da si, ti si sada onaj kome se sudi.Sveštenik je izgovorio besedu, u kojoj je mislio na Miltonov Izgubljeni raj i kako je jedno od

najtežih dela vere da opravda način na koji Bog postupa sa ljudskim bićima. „Kada se desi neštoovako neshvatljivo, otkrijemo da smo slabi i prepušteni talasima. Kakav Bog bi dozvolio ovakvusurovost? Kakav Svemir predstavlja uslove u kojima se nešto ovako strašno može dogoditi? Naiskušenju smo do krajnjih granica.” Sveštenik je naglasio: „Na iskušenju.”

„Ako želimo da se sačuvamo, ne smemo okrenuti leđa Bogu. Ne smemo okrenuti leđa svetu. Onošto moramo mrzeti i čemu moramo okrenuti leđa jeste zlo kojem je dopušteno da preplavi svet.”

Da okrenemo leđa?, pomislio je Koltrejn. Mislim da nije tako. Danijele, osvetio sam se u tvojeime.

Nakon službe, Koltrejn je pratio Dženifer iz crkve. „Možeš li me sačekati ovde na trenutak?”Prišao je Danijelovoj bivšoj ženi, zagrlio je i rekao joj koliko mu je žao. Verovatno je uzela nešto zasmirenje jer se činilo da ga nije čula. Nolan, koji je očigledno bio u zadnjem delu crkve, posmatraoje ovu scenu stojeći pored stepeništa. Kada su razmenili poglede, Koltrejn je prošao izmeđuožalošćenih, a većinu je upoznao kada je posetio Danijela u bolnici.

„Jesi li dobro?”, upitao je Dženifer.„Nisam.”„Žao mi je”, rekao joj je Koltrejn.„Zbog čega? Nisi ti ubio Danijela.”„Žao mi je zbog onoga kroz šta si morala da prođeš.”„Meni je žao jer mi nisi rekao šta planiraš da uradiš”, rekla je Dženifer. „Isključio si me.”„Nisam želeo da te dovedem u opasnost.”„Ipak si me isključio. Nisi mi dovoljno verovao da bi mi rekao šta planiraš da uradiš. Poneo si se

prema meni kao prema strancu. Ali ti si stranac. Nikada ne bih poverovala da si sposoban za...”Koltrejn je polusvesno skrenuo pogled u stranu.„Ja sam sama sebi stranac”, rekla je Dženifer.„Šta želiš da kažeš?”„Razgovor koji smo vodili o puškama. Sada, kada je Ilković mrtav, osećam se kao kukavica.”„Ne razumem.”„Volela bih da sam ja imala priliku da raznesem glavu tom prokletniku.”Koltrejn je bio zapanjen.„Nikada nisam bila ovako zbunjena”, rekla je Dženifer.Koltrejn joj je dodirnuo ruku. „Kada se završi sahrana, hoćeš li da odemo nekud na ručak i

porazgovaramo o tome?”„Neću.”„Hoćeš da budeš neko vreme sama?”„Da. Proteklih nekoliko dana previše smo bili zajedno. Ponekad je moguće prezasititi se nečega

što je dobro. Drugačije, a? Ja da želim da budem sama?”Koltrejn je raširio ruke u znak nemoći. Iznenada, pažnju mu je privuklo komešanje na kraju gomile.

Očigledno ga je neko iz ekipe novinara prepoznao, jer su pojurili ka njemu.Dok je za njim jurio kamerman, jedva je uspeo da dođe do parkinga koji se nalazio ispred njih.

6.

Nakon petnaest minuta vožnje od groblja, Koltrejn je skrenuo u još jednu usku uličicu, pogledao uretrovizor i ubedio sebe da ga televizijske ekipe više ne prate.

Odvezao se do mesta gde je bio jutros dok nije došlo vreme da ode na Danijelovu sahranu. Bio jeuveren da televizijske ekipe tu neće moći da ga pronađu – jer ga tu ni Ilković nije mogao pronaći. Uvijugavim uličicama Holivud Hilsa, penjući se kosinom, duž koje se nalazio drvored, pogledom jetražio svoje svetilište. Nakon svega što je preživeo, osetio se bezbednim kada je ugledao obrisesvoje kuće nalik na zamak. Bakarna vrata garaže, koja su poprimila zelenu boju, još više su gapodsetila na tvrđavu, kao i dva sprata sa ogradama.

Pošto je daljinski upravljač za otvaranje vrata garaže ostao u uništenom, iznajmljenom vozilu kojeje ostavio prethodne noći, parkirao se uz ivičnjak. Bio je čudan osećaj biti slobodan da parkira svojevozilo na otvorenom i da se ne plaši da će neko pokušati da ga ubije. Iscrpljen, uključio je za sobomalarmni uređaj, pogledao uz stepenište, ka suncem obasjanom dnevnom boravku, a onda krenuo usuprotnom smeru, ka podrumu.

Tamo je otišao kada je danas stigao, tu je proveo jutro, čekajući da ode na Danijelovu sahranu.Posle svega kroz šta je prošao, podrum mu više nije bio odbojan. U stvari, počeo je da se pita zaštoje imao takav osećaj. Pošto mu je bilo potrebno nešto da mu skrene pažnju, nije nimalo sumnjao štaće to ’nešto’ biti. Odlučivši da se oslobodi svojih noćnih mora, otključao je podrum, prošao poredsivih, metalnih polica i došao do udaljenog, levog ugla prostorije. Svetlo iznad glave mu se više niječinilo prejakim. Nije više drhtao na temperaturi od trinaest stepeni. Više mu se nije činilo da subetonski zidovi preblizu. Posegao je ka zadnjem delu polica, oslobodio ručice, i gurnuo pokretni deoka zidu.

Ponovo ga je gledalo neobično lepo lice. Podrumsko svetlo se razlilo po skrivenoj komori,bacivši tračak svetlosti na sliku. Činilo se da je žena na slici živa. Približio se, diveći se savršenojgeometriji njenog lica, elegantnoj bradi, punim usnama, istaknutim jagodicama i očima koje su imaleoblik badema. Njena bujna, crna kosa je uokviravala privlačno lice. Savršeno beli šal davao jemagičan izgled njenim očima.

Suvih usta, Koltrejn je podigao jednu kutiju i odneo je do polica. Kada je skinuo poklopac,pažljivo je vadio jednu po jednu fotografiju dimenzija dvadeset sa dvadeset pet centimetara,proučavao ih i slagao po polici, te vadio ostale. Nadvio se nad slikom na kojoj je lice bilo prikazanoizbliza, sa koje su njene oči gledale pravo u njegove, te je stekao utisak da je prisutna u prostoriji.Nije mogao da kaže šta ga je ispunilo većim strahopoštovanjem: Pakardovo umeće ili lice. Nikada ganijedna žena nije tako zasenila. „Mič?”

Glas je dopirao ispred podruma.Koltrejn se trgao.„Mič, ovde Dankan Rejnolds.”Žureći, Koltrejn je pojurio ka otvorenim vratima.„Mič?”Čuo je Dankana kako silazi niz stepenice. Izašao je iz podruma i zatvorio vrata pre nego što je

Dankan mogao da proviri. To se dogodilo kada je shvatio da nema nameru da Dankanu kaže zafotografije.

7.

„Video sam tvoj auto ispred”, rekao je Dankan dok je odlagao svoj ključ. „Iznenadio sam se što samte ovde našao. Doneo sam ti ovo, ali mislio sam da ću morati da je ostavim ovde i da neću moći ličnoda ti je dam.”

Pitajući se šta je u kutiji koju je dobio, Koltrejn se trudio da ne izgleda da mu je neprijatno što jeizašao iz podruma. Nije želeo da Dankan posumnja da nešto krije. „Telefon sa ugrađenomtelefonskom sekretaricom?”

„I dalje radi. Sada neću imati problema da stupim u kontakt sa tobom kada se budemo dogovaralio detaljima prilikom kupovine kuće.”

„Bio sam malo zauzet”, rekao je Koltrejn.„Video sam kada sam uključio jutros televizor. Sasvim si dobro prikrio svoju nervozu kada smo se

videli ovde u nedelju. Jesi li povređen?”„Imam posekotine i modrice.”„Prema vestima na televiziji čini se da si prošao kroz pakao, a meni ličiš na heroja.”„Više ličim na budalu. Skoro sam poginuo. Ne želim ni da razmišljam o tome.”„Na licu ti se vidi da si napet. Žao mi je što sam ovako upao. Doneo sam kupoprodajni ugovor za

kuću i nameštaj. Možemo razgovarati o tome neki drugi put.” Dankan je otvorio torbu i pružio mudokumenta. „Zamolio si me da se malo raspitam o istoriji ovog mesta.”

„Da?” Koltrejn se nagnuo napred.„Malo sam proučavao i saznao da je filmski producent koji je prvi posedovao imanje.„Vinston Kejs.” Koltrejn se setio imena iz Pakardove biografije, u kojoj se nalazilo objašnjenje za

neke od kuća koje je fotografisao.„Tako je. On je bio vlasnik imanja od 1931. do 1933, kada je Randolf fotografisao kuću. A onda,

od 1933. do 1935, vlasnik je bila žena po imenu Rebeka Čens.”„Ko?”„Ne znam ništa o njoj. Ona se spominje u dokumentu. Ona je kasnije bila jedini vlasnik. U jesen,

1935, Randolf je postao vlasnik kuće i kupio je kuću preko korporacije koja je posedovala drugukorporaciju, a ova posedovala sasvim drugu korporaciju, koju je Randolf nasledio od roditelja.Tajnovitost mu je oduvek bila uobičajena. Tako je, na primer, kupio posed u Meksiku, i podjednako jebio zabrinut kako da i tamo očuva svoju privatnost. Što se tiče ove kuće, on, koliko mi je poznato,nikada ovde nije živeo.”

„I niko nikada nije u njoj živeo?”„Tako je, što objašnjava zašto je kuća u dobrom stanju. Pošto nikoga nije bilo da je oštećuje, nije

ni zahtevala mnogo popravki. Sa izuzetkom popravki instalacija u podrumu i mračnoj komori, kuća jeostala ista kao i kada je sagrađena tridesetih godina.”

„Baš tako. Zato je i kupujem.”

8.

Kada se rasuta svetlost odbila od predmet i dotakla negativ, na fotografiji su se pojavile isprepletanemrlje poznate kao ’zbunjujući krugovi’. Tako se i Koltrejn osećao, uhvaćen u kolo zbunjenosti. Štaradiš?, zapitao se. Dok se vozio kroz uznemirujuće gust saobraćaj ka zgradi policije, u centru LosAnđelesa, um mu – bez obzira na iscrpljenost – nije davao mira. Misliš li da ćeš, ako sebe postaviš uvremenski okvir koji seže duboko u prošlost, moći da se osećaš kao da niko koga si voleo nije umro?

Razmišljao je o najvažnijem predmetu u svom životu – fotografiji njegove majke kako ga ljulja naljuljašci u dvorištu gde su se nalazile kamp-prikolice. Bilo je nemoguće izbrojati sate koje je proveo,i kao dete i kao odrasla osoba, gledajući u tu fotografiju, projektujući se u nju i zamišljajući sebe nanjoj. Taj napor je uvek bio uznemirujuć, jer su žena i dete na fotografiji izgledali kao da je vremestalo, dok se činilo da on i dalje stari. On nije bio na fotografiji. Bio je posmatrač. On i dečak saslike više nisu bili isto. A žena je i dalje bila njegova majka.

Zar misliš da ćeš, ako budeš živeo u Pakardovoj kući koja je ista kao što je bila tridesetih godina,prevariti sebe i živeti daleko od sadašnjosti, i manje istraumiran zbog onoga što je Ilković učiniotvom dedi i babi, Danijelu i Gregu? Tvoji problemi neće nestati. Biće isti i u prošlosti i usadašnjosti. Ali prošlost će, mešajući se sa sadašnjošću, pokrenuti nove probleme.

9.

„Znaš li kako mogu da dođem do informacija o ženi koja je živela tridesetih godina u LosAnđelesu?”, upitao je Koltrejn.

Nolan nije bio spreman da razgovara o tome.„Bila je vlasnik kuće koju kupujem”, objasnio je Koltrejn. „Pokušavam da saznam istorijat

imanja.”„Zar me nisi čuo?”, upitao ga je Nolan. „Jedva ćeš se izvući iz ovoga, a da ne zaglaviš u zatvoru.

Da sam na tvom mestu, razmišljao bih o tome šta ću reći Velikoj poroti.”„Ako nastavim da razmišljam o Ilkoviću, poludeću.”„Pa nećeš moći baš da izbegneš to. Državna policija hoće da odeš kod njih. Žele još jedno

suočavanje. U pola sedam.” Nolan je pogledao na sat. „Što znači da ti je ostalo još devedesetminuta.”

„Rade do kasno.”„Ti si poznat momak.”Koltrejn je protrljao zakrvavljene oči i ustao.„U biblioteci imaš gradski adresar”, rekao mu je Nolan.„Molim?”„Za tridesete. Koliko dugo je posedovala kuću?”„Od 1933. do 1935 ”„Sledi je kroz adresar. Gde se preselila kada je napustila kuću koju kupuješ? Pogledaj da li se

nalazi u adresaru za 1936. Isto važi i za telefonski imenik. Na kraju će njeno ime nestati iz adresara –bilo da se preselila u drugi grad ili je umrla. Ako je umrla, onda joj se umrlica najverovatnije nalaziu L.A. tajmsu. Naravno, biće ti potrebno neko vreme da pregledaš sve primerke novina za godinu ukojoj se njeno ime više ne spominje u adresaru, ali ako ti je to važno...”

„Kuća ima bogatu prošlost. Želeo bih da saznam više o njoj”, rekao je Koltrejn.„Uz probleme koje imaš...”„Bolje i to nego da razmišljam o nekoliko proteklih dana.”„Ne mogu da se mešam. Potreban ti je privatni detektiv.” Nolan je izvadio posetnicu iz fioke.

„Pokušaj sa ovim momkom. Biće mu potrebno sve što znaš o njoj, uključujući i fotografiju.”„Nemam nijednu”, slagao je Koltrejn.

10.

Kada se oko ponoći vratio u Pakardovu kuću, bio je tako iscrpljen da je jedva držao oči otvorene.Pogled u retrovizor mu je stavio do znanja da je njegov drugi duži razgovor sa državnom policijomna njegovom licu urezao duboke bore od iscrpljenosti. Baš kao i njegova upornost da će, ako imajudodatnih pitanja, morati da pričekaju: sutra putuje u Konektikat da sahrani babu i dedu.

Ostavio je kola u garaži, zaključao za sobom ulazna vrata, i najzad krenuo teškim, umornimkoracima u dnevnu sobu. Tamo je završio veliki posao sklonivši sive, široke pantalone i tamnoplavisako koji je nosio jutros na Danijelovoj sahrani, što se činilo dalekim. Bio je tako umoran da mu sevrtelo u glavi, te je samo skliznuo u vreću za spavanje.

Međutim, misli mu nisu dale mira. Trzao se zbog noćnih mora. Činilo se da unakažene ruke naobezglavljenom Ilkovićevom lešu idu ka njemu da ga udave. Naglo se probudivši, napregao se davidi svetleći brojčanik svoga sata, potom je uzdahnuo u očajanju kada je video da je tek 3.25. Samonastavi da ležiš, rekao je sebi. Zatvori oči. Ubrzo ćeš ponovo zaspati. Ali njegov napeti nervni sistemodbio je da posluša. Pre nego što otputuje u Nju Hejven, moraće da rezerviše avionsku kartu ikontaktira sa advokatom zbog dokumenata koje mu je dao Dankan. Moraće da sredi da računovođapoloži depozit. Moraće da...

Ustao je i kroz dnevnu sobu, po mraku, otišao u kuhinju.Kada je uključio svetiljku ispod jednog šanka, pronašao je dokumenta tamo gde ih je ostavio,

pored štednjaka. Pročitao ih je i zaključio da je sve jasno. Da nije želeo da bude siguran da se nepostavlja pitanje prava svojine, istog trenutka bi ih potpisao, ne bi se trudio da čuje mišljenjeadvokata. Pregovori nisu bili cilj. Nameravao je da, po svaku cenu, postane vlasnik kuće.

Pažnju mu je privukla crvena lampica koja je treperila pored frižidera: na telefonu sa sekretaricomkoji mu je dao Dankan. Koltrejn se ponadao da ga je Dženifer zvala. Bilo mu je krivo što su onakozavršili razgovor na sahrani.

Želeo je da reše nesuglasice. Ali onda je shvatio da Dženifer nije mogla da sazna ovaj brojtelefona. On nije u imeniku. Ni on sam ga nije znao dok mu ga Dankan danas nije dao na krajurazgovora.

Koltrejn je pritisnuo dugme PLAY. Na trenutak se neopravdano uplašio da će čuti VerdijevRekvijem, da će mu Ilković grlenim glasom ponovo zapretiti, što se dogodilo prošle noći, da se ovanoćna mora nije završila. Ali ono što je čuo bilo je skoro isto tako uznemirujuće.

Nije bilo poruke. Čula se samo tišina. Zatim klik.Bio je to samo pogrešan broj, rekao je sebi.Sigurno.Sipao je vodu u čašu, ali umesto da je popije, izašao je iz kuhinje. Tako je shvatio šta radi. On nije

odlučio da izađe, već je utvrdio da to radi. Onog trenutka kada je krenuo, znao je kuda se zaputio.Brzo je otključao podrum, pomerio police i ušao u tajnu prostoriju. Posle Dankanove posete,

pažljivo je vratio fotografije i pomerio zid, pa ipak, Dankan se možda zapitao šta je Koltrejn radio upodrumu – možda se vratio da zadovolji radoznalost. Koltrejn je ponovo skinuo kutiju i izvadiofotografije, jednu za drugom, poređao ih po policama i divio se ženi.

Pošto ih je konačno sklonio i izašao iz podruma, bio je iznenađen kada je utvrdio da je sunceizašlo pre nekoliko sati.

11.

U Nju Hejvenu je bilo oko trideset centimetara snega, duvao je oštar, hladan vetar. Na sahranu skoroniko nije došao, jer je većina prijatelja Koltrejnove babe i dede umrla pre njih. Nakon što je saslušaoposlednje sveštenikove molitve, položio je ruke u rukavicama na svaki sanduk i prošaptao:„Zbogom.”

Kada se vratio u kuću babe i dede, započeo je dugi, srceparajući postupak uklanjanja svega onogašto su deda i baba sakupili tokom života. Zazvonio je telefon kada je prebirao po kutiji za cipelepunoj računa.

„Kako si?”, upitala ga je Dženifer.„Onako kako se može očekivati.” Sneg koji je udario o prozor u dnevnoj sobi naterao je Koltrejna

da pogleda u tom pravcu.„Mislila sam da te pozovem i pokušam da te oraspoložim.”„Drago mi je što si pozvala.” Koltrejn je pomislio da je čuo Dženifer kako uzdiše i učinilo mu se

da taj uzdah zvuči kao neprijatno olakšanje.„Pretpostavljam da moraš da se nosiš sa mnogo uspomena”, rekla je Dženifer.Koltrejn je zapeo o dedinu stolicu za ljuljanje. „Živeo sam ovde do osamnaeste godine, dok se

nisam preselio u Los Anđeles i otišao na koledž. Sinoć sam spavao na spratu, u svojoj staroj sobi.Nameštaj je i dalje isti. U stvari, još je sve na svome mestu. Jedino mesto koje nisam... I dalje želimda odem dole u podrum gde sam se krio kao dete – gde sam razmišljao o majci. Ali ne mogu danateram sebe da gledam tamo”, jedva je mogao da izgovori, „gde ih je Ilković ubio.”

„Hoćeš li prodati kuću?”„Neću. Naišao sam na neke starije ljude, prijatelje dede i babe. Jedan stariji par im je podigao

kiriju i ne mogu više da priušte sebi da žive u svom stanu. Dozvoliću im da ovde stanuju besplatno.Rekli su da ne žele milostinju, međutim, rekao sam im da će mi učiniti uslugu – jer trebam nekog koće voditi računa o kući.”

„Lepo.”„Pa...” Koltrejn je pogledao veliku božićnu jelku u uglu dnevne sobe, „stižu praznici.”„Vraćaš li se za praznike?”„Mislim da neću uspeti da sve sredim do tada.”„Oh”, Dženiferin glas se utišao. „Nadala sam se... još imam problema sa... ne želim da među nama

bude nerešenih stvari. Žao mi je zbog onoga što sam rekla nakon Danijelove sahrane.”„Nema ničega lošeg u želji da neko vreme budeš sama.”„Ali mogla sam izabrati bolje vreme da ti to kažem. Još sam zbunjena, ali...”„Nisi jedina.”„Možda sam sada spremna da o tome razgovaram.”„Razgovaraćemo kada se vratim”, rekao je Koltrejn.„Tako je. Nećemo preko telefona.”„Nećemo preko telefona. Lepo provedi praznike.”„I ti. Onako kako najbolje možeš. Mič, nisam zaboravila na specijalno izdanje časopisa.

Fotografije su i dalje u Pakardovoj kući. Kada se vratiš...”„Postaraću se da ih dobiješ.”

Sneg je još jače udarao o prozor kada je Koltrejn spustio slušalicu. Otišao je do prozora i gledaokako pada mrak. Kola su se borila da se probiju kroz sve veće nanose snega.

Njegove fotografije – potpuno ih je smetnuo s uma. Bila je to mera surovog smenjivanja stvari.Pre nedelju dana, bio je ushićen zbog novog pravca u kojem je krenuo njegov život. Osećao se kaoponovo rođen. A sada jedva da je mogao da se seti osećanja novog početka zbog čega se osećaouzbuđenim. Po navici, poneo je foto-aparat sa sobom, ali on je ostao u jednom koferu, zajedno sakošuljama koje nije raspakovao.

Otišao je u prednje predvorje, i pošto je osetio potrebu, počeo je da se penje uz stepenice odhrastovine. Ograda na stepeništu delovala je rasklimano. Ili sam ja raskliman, pomislio je. U svojojspavaćoj sobi je otvorio kofer, izvadio foto-aparat, odložio ga na stranu i sklonio veliki koverat kojije učvrstio čvrstim kartonom kako se ne bi savijao.

U koverti se nalazilo na desetine fotografija iz komore u Pakardovom podrumu. Raširio ih je pokrevetu i gledao ih, posmatrajući ih sleva nadesno. Vrtoglavo se vrativši na prvu fotografiju, ponovoih je gledao.

Pa još jednom. Opčinjavajuće lepa žena mu je uzvraćala pogled.

12.

„Bila je glumica.”To se dogodilo četiri dana posle Božića. Koltrejn se vratio u Los Anđeles i sedeo je u sređenoj

kancelariji privatnog detektiva kojeg je unajmio pre nego što je otišao u Nju Hejven.Zvao se Roberto Rodrigez. Nizak i vitak, sede kose na krajevima, sa naočarima i konzervativnim

odelom, više je ličio na advokata nego na privatnog detektiva.„Ovo je kopija njenog policijskog dosijea. Možeš ga zadržati.”„Policijskog dosijea?” Koltrejn se trudio da smiri desnu ruku dok je otvarao dosije. Posmatrala ga

je bleda, umrljana fotografija iskopirana na fotokopir-aparatu i on je zatrepereo. Iako je bila bleda,nije bilo sumnje. Ta gusta, crna kosa. Te impresivne usne i oči nalik na bademe. Gledao je u ženu saPakardovih fotografija.

Okrenuo je stranu i mrko pogledao kucani tekst koji je bilo teško pročitati jer je izbledeo tokomgodina, a slova koja su nedostajala ukazivala su na i suviše korišćenu traku za pisaću mašinu.„Odeljenje za nestala lica?”

„Tužbu je podneo njen agent 1934. godine”, rekao je Rodrigez. „Imala je petogodišnji ugovor saUniverzalom. Ništa veliko. Sigurno nije bila zvezda, iako je, sudeći po kopiji slike koju samnapravio, to sigurno mogla biti. Kada se nije pojavila na početku snimanja, studio se obrušio nanjenog agenta, a on je shvatio da mu se nije javila duže od tri meseca. To ti samo govori koliko su bilibliski.”

„I?”„Nema i. Nikada je nisu pronašli.”Koltrejn je imao osećaj da tone. „Ali kako je Randolf Pakard mogao da kupi kuću od nje ako je

nikada nisu pronašli?”„Ko zna? Možda su je posle godinu dana smatrali mrtvom, pa su njeni roditelji dobili dozvolu da

prodaju kuću. Negde u dosijeu se nalazi zapisnik telefonskog razgovora sa njima. Detektiv zadužen zaistragu želeo je da zna da li se ona ikada pojavila u kući svojih roditelja koji su živeli u Teksasu.Tvrdili su da je nisu videli četiri godine. Što ti kaže koliko su bili bliska porodica.”

Koltrejn je okrenuo još nekoliko strana i odmahnuo glavom, zbunjen.„Detektiv je zabeležio da njena porodica nije imala telefon. Razgovor se vodio u lokalnoj

policijskoj stanici”, rekao je Rodrigez. „Dodaj mnogo izraza ’jok’10 i dvostrukih negacija11 izaključićeš da se radi o farmeru koji, pored toga što nije imao sreće, nije bio ni obrazovan. Ali on senije prezivao Čens. Preživao se Čavez. Njegova ćerka se nije zvala Rebeka. Već Huanita.”

„Promenila je ime da bi sakrila svoje hispansko poreklo?”„Ja volim stare filmove. Volim da čitam o njima”, rekao je Rodrigez. „Dvadesetih i tridesetih

godina pojavile su se muške zvezde sa etno imenima. Na pamet mi padaju Rudolf Valentino i RamonNavaro. Studio je igrao na njihovu sumornu pojavu. Ali mogu da se setim samo nekoliko ženskihzvezda – mislim na one glavne – koje nisu imale ime i nisu izgledale kao bele žene. To ne znači da subile bele. Nekoliko njih je imalo drugačije etničko poreklo, ali su to krile. Morale su. Rita Hejvort jedobar primer. Postala je slavna tek četrdesetih godina, iako njena karijera počinje tridesetih godina.Bila je hispanskog porekla. Pravo ime joj je bilo Margarita Kansino. Imala je crnu kosu i razdeljak,zbog čega je izgledala kao Španjolka, u vreme kada je bilo sve više predrasuda u vezi sa

Meksikancima. Stoga se ofarbala u kestenjastu boju i promenila frizuru kako bi joj čelo izgledalosimetričnije. Osim toga, uzimala je časove dikcije da bi se rešila akcenta, promenila je ime i uspelada se prilagodi. Čini mi se da je Rebeka Čens učinila isto.”

13.

„Ovamo.” Bibliotekarka, niska, mlada žena sa pletenicama, ispratila je Koltrejna u Spartansku sobugde su se nalazile mašine za gledanje mikrofilmova. „Kada završite, molim vas, vratite mikrofilm namoj sto.”

„Hvala”, rekao je Koltrejn.Prošle su godine od kada je poslednji put koristio ovu vrstu mašine, ali brzo se setio kako da

rukuje njome. Kada je prikačio rolnu na kalem na donjem desnom kraju, provukao je film kroz mašinui povezao ga sa kalemom na levoj strani. Kada je pritisnuo dugme, gledao je film kroz osvetljenupozadinu koja je na ekranu projektovala i uvećavala umanjene delove filma. Rolna se odnosila na svaizdanja L.A. tajmsa objavljena u poslednja četiri meseca 1934. godine, kada je, sudeći popolicijskom izveštaju koji je Koltrejn poneo sa sobom, Rebeka Čens, rođena kao Huanita Čavez,nestala. To se naročito odnosilo na drugu nedelju oktobra. Izveštaj Odeljenja za nestale osobe bio jezaveden devetog oktobra, dva dana nakon što se nije pojavila na poslu. To znači da je Koltrejn moraoda ’okrene’ samo devet izdanja ovih novina, pre nego što je došao do perioda koji ga je zanimao. Alida bi tome pridao značaja i da ne bi propustio nijednu, naizgled, bitnu, ranije navedenu primedbukoja se odnosila na nju, potrudio se da ne pregleda novine brzo, već je odvojio vreme i polako ihrazgledao.

Novinski naslov za prvo oktobarsko izdanje govorio je o Frenklinu Ruzveltu i predsednikovomtrudu da se izbori sa Depresijom12 . Priča je govorila o pogoršanju ekonomske situacije u LosAnđelesu. Međunarodne vesti o strahu od početka rata u Evropi bile su pored izveštaj a o lokalnompožaru u kojem je izgorelo petoro dece i dvoje odraslih. Ako si bio raspoložen kada si ustao, posleovakvih vesti sigurno to više nisi mogao biti, pomislio je Koltrejn.

Dok je ventilator na mašini radio, sprečavajući toplotu sijalice da sprži mikrofilm, Koltrejn jenastavio da premotava film. Posebno je u svakom izdanju obratio pažnju na odeljak koji se odnosiona šou-biznis, ali nije uspeo da pronađe nijedno mesto gde je spomenuto ime Rebeke Čens. Čak ikada je došao do izdanja od desetog oktobra, dana kada je policiji prijavljen njen nestanak, još nijeprošao mesto gde se ona spominjala. Da li je studio izbegao da spomene njen nestanak da bi izbegaoskandal? Ako jeste, kakav je skandal bio u pitanju.

Na osamnaestoj strani, u izdanju od dvanaestog oktobra, najzad je uspeo da pronađe naslov’Nestala glumica’. Članak je bio dug svega petnaest centimetara, ali u njemu je uglavnom ukratkorečeno sve ono što je spomenuto u policijskom izveštaju. Odbila je da se pojavi na poslu uUniverzalu. Studio se obrušio na njenog agenta. Agent je pokušao da joj telefonira, a potom je otišaodo njene kuće gde mu niko nije otvorio. Sused mu je rekao da bar nedelju dana nije primetio nikakveznake aktivnosti u kući, čak ni svetla. Kada je policija pretražila kuću, nisu otkrili da je bilo štapomereno niti da je nestalo. Pomoćnik režisera u studiju rekao je da je ona uvek dolazila na vreme ida je znao njen raspored – nije nalikovalo na nju da kasni. U njenom ormara nije nedostajalagarderoba, što bi ukazalo na to da se spakovala i otputovala na neplanirani put. Sumnjalo se nazločin.

Uz članak je bila objavljena i fotografija, a Koltrejn je stekao utisak da članak ne bi ni bioobjavljen da Rebeka Čens nije bila tako lepa. Iako fotografija, očigledno napravljena u stilu studija,nije na pravi način dočarala njenu lepotu, on nije mogao da odvoji oči od nje. Stil kojim je napisan

članak nije bio pun poštovanja. Nije je tretirao kao zvezdu. Na osnovu toga što se članak nalazio usredini novina, sticao se utisak da se ovaj slučaj više tretirao kao priča o zločinu, nego kao priča izšou-biznisa. U naletu i obećavajuća bile su reči kojima su je opisali. Kada je pročitao članak,Koltrejn je zapisao dva naslova. Bili su to filmovi u kojima je nedavno igrala: Vetar sa Jamajke iPredvodnik.

Pošto je pročitao članak od dvanaestog oktobra, prešao je na sledeći dan, i dan nakon toga. Nadvadesetoj strani, izdanja od četrnaestog oktobra, bila je objavljena Rebekina fotografija, još jedna ustilu studija koja je odmah privukla njegovu pažnju. Ni ova slika se nije mogla porediti sa slikamakoje je načinio Pakard. Ipak, njen pogled je i dalje bio isti. Kada je najzad pročitao članak, shvatio jeda je jedini napredak koji je postignut u istrazi bila izjava glumičine prijateljice iz Univerzala koja jerekla policiji za čudne telefonske pozive i opsesivna pisma obožavaoca na koga se Rebeka žalila.Činilo se da i pozivi i pisma dolaze od iste osobe i svi su se odnosili na isto: zaklinjanje na večnuljubav. „Deo koji se odnosi na ’večno’ zvučao je jezivo”, rekla je glumičina prijateljica. Rebeka jeočigledno bacila pisma – jer ih policajci nisu pronašli kada su ponovo otišli da pretraže kuću.Policija je razgovarala sa drugim glumicama koje su mogle dobiti slična pisma. Osim toga, drugihtragova nije bilo.

Koltrejn se zavalio u neudobnu, drvenu stolicu i protrljao čelo. U kopiji policijskog izveštaja kojimu je dao Rodrigez nije se spominjao uporni obožavalac. Da li je to značilo da je dosije nepotpun ilida policija nije mnogo verovala u priču koju je ispričala glumičina prijateljica? Možda glumičinaprijateljica i nije bila toliko bliska prijateljica; možda joj je jedini cilj bio da joj ime budeobjavljeno u novinama. Ako bi policija odbacila njene tvrdnje, zar ih onda ne bi spomenula uizveštaju? Ovo nije bila jedina protivrečnost koju je Koltrejn primetio. U prvom članku su naveli daje Rebeka imala dvadeset i dve godine, dok je u dosijeu nestalih osoba rečeno da ima dvadeset i pet ito je bio podatak koji su dali njeni roditelji. U isto vreme, niko nije spomenuo pravo ime RebekeČens. U izveštaju je navedeno da je država iz koje je poticala bila Ohajo, a ne Teksas. Sve to jenagovestilo Koltrejnu da novinari nisu imali uvid u policijski izveštaj, već su informacije dobili odposrednika, najverovatnije od nekoga iz studija ko je štitio sredstva studija uložena u nju, i trudio seda sačuva sliku o njenom poreklu.

Napor je urodio plodom. Koltrejn je skenirao zatamnjeni naslov na početku svakog članka, usvakom izdanju na mikrofilmu, i nastavio je da ih pregleda sve do kraja godine, a kada je došao dodvadeset i devetog decembra imao je osećaj da se vreme preklapa, budući da je datum bio isti kao idanašnji, kada je gledao mikrofilm. Više nije bilo podataka o nestanku Rebeke Čens. Protrljao je očikoje su ga svrbele kao da je u njih upao pesak. Protegnuvši ruke, pogledao je na sat i zatreptao odiznenađenja. Bilo je nekoliko minuta do šest. Proveo je ovde sedam sati.

14.

„Vetar sa Jamajke?”„Da.”„Predvodnik?”Koltrejn je klimnuo glavom.„Nikad čuo za njih.” Radnik video-kluba, ružičaste kose, imao je oko dvadeset godina. Police iza

njega bile su pune video-kaseta.„Ne čudi me. Za njih nikada nisu čuli ni u video-klubu Tauer video. Ali rekli su mi da, ako iko zna

kako da dođem do kopije tih filmova, onda ste to vi.”Radnik, koji je imao minđušu provučenu kroz levu nozdrvu, malo se uspravio, a ponos mu je

porastao. Izvadio je ispod pulta knjigu Vodič kroz film i video, autora Leonarda Maltina i počeo da jelista.

„Imali su primerak Maltinove knjige i u Taueru”, rekao je Koltrejn.„Tih filmova nema u njoj?”Koltrejn je odmahnuo glavom.„Ako ih nema kod Maltina, onda je to prilično dobar znak da ti filmovi nikada nisu prikazani na

televiziji.”„A možda i jesu, nakon objavljivanja te knjige”, rekao je Koltrejn. „I sam Maltin priznaje da u

njegovoj knjizi nisu navedeni svi manji filmovi koji su prikazani svega nekoliko puta, pre četrdesetgodina, u ponoćnom terminu.”

Radnik, koji je nosio majicu kratkih rukava sa likom Edvarda Makazorukog, izvadio je još jednuknjigu ispod pulta. Ova se zvala Filmografija sveta. Bila je prevelika, pohabana i debela. Okretao jestrane. „Vetar sa Jamajke. Da, evo ga.”

„Nisam ni sumnjao u to.”„Univerzal, 1934.”„Tako je.”„Gaj Kibi, Vilijem Gargan, Bojlan Bondi, Volter Ketlet, Rebeka Čens.”Koltrejn je osetio da mu je puls ubrzan.„Izgleda da je u pitanju rimejk filma Kiša”, rekao je radnik.„Molim?”„U pitanju je ista postava kao u filmu Kiša, ali nema Džoan Kroford.”„Ti ipak poznaješ filmove.”Radnik, koji je imao ručni sat sa likom Mikija Mausa, ispravio se ponosno. „Trudim se. Ali

moram ti reći – nikada nisam čuo za glumicu koja se navodi na kraju – Rebeku Čens.”„Imala je kratku karijeru.”„U kojem je još filmu igrala?”„U drugom filmu koji pokušavam da pronađem.”„U Predvodniku? Hajde da pogledamo.” Radnik je došao skoro do samog kraja knjige. „Aha. Ista

kompanija. Ista godina. Brus Kabot, Hju Bakler, Heder Ejndžel, Tali Maršal i...” Radnik je pljesnuorakama. „Rebeka Čens. Sad imamo nešto. Film je režirao Džordž B. Sajc.”

„Ko?”

„Nekoliko godina nakon toga Sajc je snimio Poslednjeg Mohikanca. U stvari, neki od tih glumacaigrali su u tom filmu.”

„Nastavljaš da me iznenađuješ.”„U ovom slučaju, nije toliko iznenađujuće.”Radnik je pokazao na niz filmskih plakata iznad polica na kojima su stajale video-kasete, na

dragom kraju dugačke prostorije. Na jednom od njih, narandžastom, izbledelom, pisalo jePOSLEDNjI MOHIKANAC – GLAVNA ULOGA: RANDOLF SMIT. Neverovatno mlad, Škot sevideo iz profila. Držao je kremenjaču13 i nosio jaknu od jelenske kože i kapu od rakunovog krzna. Upozadini su se borila dva Indijanca. Na dnu, tamnim slovima bilo je napisano: REŽIRAO: DžORDžB. SAJC.

„Jedan moj prijatelj je obožavalac filmova Džordža B. Sajca. Dao mi je taj poster, da ga okačim.Lično, ne znam šta je toliko posebno u Sajcovom radu. On nije Orson Vels. Ali moj prijatelj jestručnjak. Njega treba pitati.”

15.

Bio je to slabašni, otmeni, stariji gospodin, sede kose, sa bradom poput Van Dajkove i štapom. Čekaoje kraj metalne kapije svoga doma u Šerman Ouksu, ušuškan u debeli, braon kardigan, dok se Koltrejnparkirao. Skupa kuća u tjudorskom stilu bila je visoko u brdima, dok su se svetla doline širila ispodnje.

„Nisam znao da je ovako kasno”, rekao je Koltrejn nakon što su se rukovali i on se predstavio.Prohladni povetarac mrsio mu je kosu. „Da sam razmislio o tome, nikada ne bih dopustio momku izvideo-kluba da vas pozove.”

Stariji čovek je načinio gest kojim kao da mu je rekao „ne razmišljaj o tome”. Glas mu je biopiskav. „Sidni zna da ne idem na spavanje pre dva-tri sata ujutro. Svako ko želi da razgovara o raduDžordža B. Sajca dobrodošao je u bilo koje vreme.”

„U stvari, nisam ovde zbog Sajca.” Stariji čovek je izgledao zbunjeno.„Mene interesuje glumica koja je glumila u Predvodniku.”„Koja glumica?”„Rebeka Čens.”Starac je klimnuo glavom.„Čuli ste za nju?”, upitao ga je Koltrejn.„Za nju? Odavno ne.”Koltrejn je imao osećaj da je ostao bez vazduha. „Bojim se da sam vam dosađivao bez razloga.

Žao mi je. Neću vam više oduzimati vreme.”„Ali sam upoznat sa njenim radom.” Koltrejn se zaustavio kada se okrenuo ka kolima.„Došli ste da razgovarate sa mnom o Predvodniku. Zar ne mislite da će vam veće zadovoljstvo

biti da pogledate film?”„Da ga pogledam?”„Nemam sve filmove koje je snimio Sajc. Mnogi nemi filmovi nalazili su se u skladištu i propali

su pre nego što ih je neko mogao sačuvati, iako imam kopije mnogih poznatih filmova, kao što jePolina u opasnosti, koji je napisao pre nego što je postao režiser. Zvučni filmovi, koje je režirao,druga su stvar. Od Crne magije iz 1929. do Nevolja Endija Hardija sa plavušama iz 1944, kada jeSajc umro, uspeo sam da uđem u trag svakom filmu koji je Sajc snimio.”

Dostojanstveni gospodin, koji se predstavio kao Vinsent Toler, otpratio je Koltrejna do svojekuće. Ušli su u dnevnu sobu, u kojoj se, na jednom kraju, nalazilo filmsko platno iza pokretnih pločaod hrastovine, dok se na drugom kraju nalazila prostorija za projekciju. Dve prostorije bile supovezane prostorom iza slike Endrua Vajta koja se pomerala u stranu.

Toler je, kako je Koltrejn saznao, bio udovac, penzionisani neurohirurg, i živeo je sam. Mrzeo jeto što je bio neurohirurg. „Nikada nisam želeo da upišem medicinu, ali me je moj otac, koji je biolekar, naterao to da uradim. Ja sam, u stvari, uvek želeo da radim na filmu. Nisam imao ideju nakojem bih mestu voleo da radim. Samo sam znao da je to ono što mi se sviđalo, ali moj otac nije hteoni da čuje za to. Ja nisam imao hrabrosti da mu se suprotstavim.” Nakon što se penzionisao, uspeo jeda vidi film Endrua Hardija na kanalu američkih filmskih klasika. Dok ga je gledao, setio seoduševljenja koje je imao kao dečak i ponovo ga je osetio. Pri sledećem prikazivanju toga filma naistom kanalu, primetio je da je autor filma Džordž B. Sajc.

To ime mu nije ništa značilo, ali kada je zamolio radnika u video-klubu, u koji je često odlazio(bio je to isti video-klub u koji je otišao Koltrejn), da nađe ostale filmove koje je režirao Sajc, Tolerse oduševio kada je otkrio da je Sajc režirao skoro sve filmove u kojima je Endi Hardi igrao glavnuulogu, ali i mnoge druge filmove koji su se sviđali Toleru kada je bio mlad. „Počeo sam da skupljamvideo-kasete, međutim, neki Sajcovi filmovi nisu bili dostupni na video-kasetama, pa je sledećikorak bio...” Toler je pokazao rolnu filma koju je stavljao na projektor. „Bio je to zanimljiv hobi.Mogli biste reći da sam sakupljao svoju mladost.”

Kada je namestio rolnu, Toler je objasnio da je Sajc bio idejni tvorac filmova u kojima jeopasnost postepeno rasla, da bi se naposletku, 1925, opredelio za igrane filmove, snimao je vesterne,filmove o tajanstvenim događajima, kriminalističke melodrame i komedije. „Bio je profesionalac.Filmovi su mu bili na repertoaru i bili su niskobudžetni. Što je još važnije, znao je da se zabavi.”

Smestivši se u stolicu postavljenu plišom, Koltrejn je bio iznenađen što se u iščekivanju da vidifilm u kojem se Rebeka Čens kreće i govori oseća nelagodno. Kada je Toler ugasio svetla i okrenuose ka projektoru, epska muzika, koje je podsećala na reke, doline i planine, prigušila je zujanjeprojektora. U isto vreme je snop svetlosti dotakao platno i prikazao sjajnu crno-belu ruku koja jeotvarala knjigu, na kojoj je bio napisan naslov filma, Predvodnik, sa napomenom da je režiser Sajc.Kada se pojavio spisak glumaca, Koltrejn se uhvatio za tapacirane naslone stolice u kojoj je sedeo.Imena se nisu pojavljivala zasebno, umesto toga, imena svih glumaca su se pojavila na istom spisku, stim što je ime tumača glavne uloge bilo na vrhu. Ime Rebeke Čens bilo je šesto po redu. Kada ga jevideo, Koltrejn se nagnuo napred.

Scenaristi. Kamerman. Dok je ruka okretala stranice, muzika je dosegla dramatični vrhunac, aonda se odjednom Koltrejn prepao kada je video poslednje ime u nizu.

„Producent Vinston Kejs?”, rekao je Koltrejn iznenađeno.„Poznato vam je ime?”, upitao je Toler iz tame iza Koltrejna.Blagi bože, pomislio je Koltrejn. Rebeka Čens ne samo da je kupila Kejsovu kuću, nego je i radila

sa njim. Bili su povezani. „Znate li nešto o njemu?”„Ne mnogo. Ovo je jedini film koji je on producirao za Sajca.”„A Rebeka Čens? Da li je igrala u još nekom Sajcovom filmu?”„Nije.”Dok su razgovarali, na platnu se video voz koji je prolazio kroz preriju. Mršav, visok čovek,

odeven u jelensku kožu, Brus Kabot, predvodio je pionire. Pogled je bio impresivan, baš kao ivišeslojni ton – škripa točkova vagona, topot kopita, zveket oružja. Dramatična upotreba zvuka bila jeiznenađujuća, ako se u obzir uzmu ograničene mogućnosti uređaja za snimanje tog vremena. AliKoltrejnu to nije bilo važno. Dok je pažljivo gledao film, posmatrajući gužvu koju su pravili vojnici,usredsredio se samo na...

„Malo sam se raspitao o Kejsu”, Tolerov glas se čuo iz daljine. „Počeo je da producira 1928,kada se pojavio zvučni film. Osim Predvodnika i još jednog filma, nije bio povezan ni sa jednimdrugim filmom.”

„Taj drugi film bi trebalo da je Vetar sa Jamajke, zar ne?”„Kako znate?”„To je drugi film za kojim tragam. Rebeka Čens je igrala i u njemu.”Koltrejn je i dalje posmatrao scenu sa vozom. Voz je ušao u kanjon gde se Kabot namrštio kada je

video kako dim kulja iz doline. Rekao je da se voz zaustavi, dok on i jedan od pionira budu izviđali.„A vi je nikada niste videli kako glumi?”, upitao je Toler.„Video sam samo njene slike.”

„Zašto ste se zainteresovali za nju?”Izbegavši pitanje, Koltrejn ga je upitao: „Kada će se ona pojaviti?”„Uskoro.”U dolini, Kabot je odgalopirao do zapaljene diližanse iz Konestoge. Pronašao je mrtvog psa,

pogođenog strelom, sjahao je kraj sredovečnog čoveka i žene koji su ležali na zemlji i prišao im daproveri da li su još živi. To što se namrštio kada im je video lica, koja kamera nije prikazala, dalo jena znanje da su ljudi skalpirani. Pionir koji je krenuo sa njim začuo je buku, izvukao je pištolj ikrenuo ka potoku, a potom doviknuo Kabotu da brzo dođe.

Pokret u ševaru kraj potoka otkrio je prestrašenu figuru koja je izlazila iz skrovišta. Bila je tožena. Koltrejn je postao pažljiviji i pokušao je da prepozna siluetu Rebeke Čens. Ali uprkosrazbarušenoj kosi i uprljanom licu, bilo je jasno da to nije Rebeka.

„Stalno zaboravljam da ona glumi sporednu ulogu.”„Ali ona igra veoma važnu ulogu”, rekao je Toler.Kada su pomogli ženi da uđe u vagon i pobrinuli se za nju, Koltrejn je to shvatio tek kada se žena

predstavila kao Meri Bičam. Još neko je bio sa njima, rekla je Kabotu, jecajući – njena sestra, Ejmi.Indijanci koji su napali njihovu diližansu odveli su je sa sobom.

Pošto se napad dogodio samo nekoliko sati ranije, još je postojala mogućnost da se Ejmi izbavi,ukoliko se odmah formira ekipa za spašavanje, ali zbog toga bi voz ostao bez ljudstva i bio binezaštićen. Vojnici su morali da naprave moralni izbor – da zaborave na Ejmi, da vode računa samo osebi i nastave put, ili da ugroze bezbednost drugih zarad dobra jedne osobe. Kabotovi pitomi poglediupućeni Meri jasno su pokazali da se istog trenutka zaljubio u nju. Rekao je vojnicima da mogu darade šta god žele, ali da će on spasti Merinu sestru. Koltrejn je sumnjao da je Kabot bio tolikomotivisan da spase Ejmi, već da je želeo da impresionira Meri. U dramatično postavljenoj sceni,Kabot je odgalopirao sa šestoricom ljudi, prateći tragove pljačkaša, dok je voz nastavio u suprotnomsmeru.

Koltrejn je osetio laku vrtoglavicu kada se scena promenila i kada je video Rebeku, vezanukonopcima, kako se tetura pored grupe na konjima koja je vikala na nju. Kosa joj je bila razbarušena,a lice uprljano, ali ništa nije moglo da zaseni njenu trajnu lepotu. Bluza joj je bila pocepana iotkrivala je više od desnog ramena, skoro ceo dekolte. Koltrejn je tek tada shvatio da je cenzor todozvolio. U isto vreme, suknja joj je bila pocepana do kolena i otkrivala joj je čarape, a mučeničkiizgled delovao je senzualnije nego što su izgledali ogoljeni delovi tela. Na životinjsku privlačnostukazivala je njena bujna, zamršena kosa, prkos u njenim tamnim očima, izazovnost njenih punih,senzualnih usana, kakve nikada ranije nije video.

„Gospode”, prošaptao je.„Da”, rekao je Toler, „mogla je biti zvezda. Ali više je nikada nisam video ni u jednom filmu.”„Ovo joj je bio poslednji. Nestala je.”Koltrejn je, prestrašen, gledao kako jedan od jahača izvlači kanap i sapliće je. Taj pokret je izvela

graciozno kao plesačica, iako je izgledalo da se zaista saplela. U stvari, svi njeni pokreti bili suistovetno graciozni. Telo joj je bilo senzualno elastično zbog čega je bilo nemoguće odvojiti oči odnjega, bez obzira na to koliko su joj pokreti bili trivijalani. Kada je progovorila, Koltrejn nije biospreman za njen glas divno dubok i zvučan. Kakav god da je hispanski akcenat ponela sa sobom uHolivud, mnogo je radila na tome da ga eliminiše. Stvorila je sebe iznova, a opet, preostao je malitrag njenih korena koje je pokušavala da sakrije.

Koltrejn je bio toliko zanesen da je imao problema da se usredsredi kada su se preostali glumciuključili u priču. Brus Kabot je jurio jahače, borio se sa požarima, olujama, nabujalim rekama,

krdima bufala, lavinama i zasedama u nameri da spase sestru žene koju je zavoleo (struktura filma jeočigledno bila zasnovana na serijalima u kojima je opasnost postepeno rasla, a kakve je Sajc snimaou mladosti). U međuvremenu, i voz je nailazio na slične prepreke. Jedan mladić je preuzeo uloguBrusa Kabota, kao predvodnika ekspedicije, i dokazivao se kako bi se Meri, koja se molila da seKabot vrati sa njenom sestrom, zaljubila u njega. Sajc je ukrstio dve vrste avanture. Da bi stvorioneizvesnost da li je Rebekin lik i dalje živ, njeno pojavljivanje na platnu je skraćeno, nakon scene ukojoj ju je Indijanac, ljut zbog njene drskosti, zgrabio za kosu i zamahnuo nožem da je odseče.

Posmatrajući kako se Kabot penje uz liticu i jaše kroz šumu, Koltrejn je sa sve većimnestrpljenjem očekivao ponovno Rebekino pojavljivanje. Kada se konačno pojavila, Indijanac ju jebacio sa litice u reku. Borba između Kabota i Indijanca bila je neizvesna, ali Koltrejn je samo želeoda ponovno vidi Rebeku. Zbog nje je, kada ju je video kako izlazi iz reke, počeo brže da diše. Mokraodeća se zalepila za nju, mokra, crna kosa bila joj je začešljana i padala joj na leđa. Svaka oblinanjenog tela bila je istaknuta. Činilo se da je sačinjena od vode i da je njeno telo, dok je ona izlazila izvode, dobijalo svoj oblik, održavajući gracioznost talasa. Bila je Venera koja izlazi iz vode.Zabačena glava naglašavala je svaki zadivljujući detalj njenog lica. Ako se ranije dovodilo u pitanjeda li će se Brus Kabot odmah zaljubiti u Meri Bičam, uopšte nije bilo sumnje da će on, kada pobediIndijanca i požuri da joj pomogne, biti opčinjen prizorom kada je vidi kako izlazi iz vode.

Na kraju, odveo je Rebeku do voza gde je objavio da će se on i Rebeka venčati. Ali i Rebekinasestra je pripremila iznenađenje – ona će se udati za čoveka koji je preuzeo mesto Brusa Kabota.Zagrljaji i poljupci. Oko njih se čuje smeh, ni najmanjeg nagoveštaja da će seksa biti u priči. Dok sekamera pomerala ka snegom pokrivenim planinama, muzika je dosegla krešendo. Pojavio se natpisKraj. Platno je postalo tamno.

U tami, Koltrejn je čuo zujanje projektora. Čuo je kako škripi stolica kada je Vinsent ustao umraku, verovatno je otišao u salu za projekcije da ugasi projektor.

„Rekli ste da je Rebeka Čens nestala nakon snimanja ovog filma?”, upitao je Vinsent iz daljine.Koltrejn je bio tako oduševljen onim što je video da je morao da natera sebe da progovori. „Tako

je.”„Kada sam vam rekao da ne znam mnogo o Vinstonu Kejsu, zaboravio sam da kažem ono što

znam”, rekao je Vinsent.„Oh?”„Ovo je bio i njegov poslednji film. Kada je završio produkciju, nestao je.”

16.

Koltrejn se vratio u Pakardovu kuću u dva ujutro. Ponovo je bio zbunjen, sada više nego ikad. U glavimu je bila prava zbrka. Policija je sigurno znala da Rebeka Čens nije jedina osoba koja je nestala, akoja je imala veze sa filmom Predvodnik. Zašto i nestanak Vinstona Kejsa nije spomenut u novinama?Dva slučaja bi pojačala jedan drugi i od njih bi se napravila dobra priča. Zar je studio sve zataškao?Ili je ’nestanak’ Vinstona Kejsa bilo zapravo povlačenje iz sveta filma, što bi bilo jednako nestankusa lica zemlje, što se Holivuda ticalo.

U kuhinji je treperila lampica na telefonskoj sekretarici.Osećajući nelagodnost, pritisnuo je dugme za preslušavanje poruka.„Mič, jesi li... Počinjem da brinem.” Dženifer je zvučala kao da je odnekud ušetala na brzinu ili je

imala problema da obuzda emocije. „Da li postoji neki problem među nama? Dankan Rejnolds mi jetelefonirao u redakciju da me pita kada možemo očekivati objavljivanje slika nastalih tokom tvojesaradnje sa Pakardom. Spomenuo je da si juče razgovarao sa njim iz Nju Hejvena i da si se sinoćvratio u Los Anđeles. To mi je svakako bila novost. Bez njega, ne bih znala ni da imaš telefon itelefonsku sekretaricu u toj kući, a ne bih znala ni koji je broj. Ako ne želiš da se viđamo, u redu je.Nemam nameru da te opterećujem. Ali, šta god da se događa, i dalje moramo da radimo zajedno.Potrebne su mi te fotografije. Ne moraš da ih donoseš ovamo. Pošalji mi ih preko Fedeksa. Ali,zaboga, učini nešto.”

17.

„Izvinjavam se”, rekao je Koltrejn sledećeg jutra.Dženifer mu je pokazala stolicu ispred svoga stola, a onda zatvorila vrata kancelarije.„Bilo je uzbudljivo”, nastavio je. „Morao sam da se vidim sa Nolanom. Onda sam otišao da vidim

Mekoja u bolnici.”Dženiferine stroge plave oči su ga proučavale. „Kako mu je?”„Još ga boli, ali je nervozan, kao i uvek. Ako mu se stanje i dalje bude popravljalo, doktor će ga

pustiti iz bolnice za nekoliko dana.”„Dobro je”, rekla je nezainteresovano.„A izgleda da mi ni državni tužilac neće praviti većih problema.”„Odlično”, rekla je Dženifer, ne menjajući boju glasa. „A nisi li mogao, tokom dana, da nađeš

vremena da me obavestiš o dobrim vestima koje si primio?”„Pa...”„Verovatno ne gledam na sve to na pravi način. Verovatno sam luda što mislim da smo oboje

pobegli od Ilkovića, a ne samo ti, i da imam pravo da čujem ovo što si mi upravo rekao. A kako sestvari odvijaju, već sam čula za Mekoja – jer sam otišla da ga obiđem. A znam i za državnog tužioca– jer sam telefonirala Nolanu.”

Koltrejn je podigao ruke u znak predaje. „Trebalo je ovo bolje da uradim. U Nju Hejvenu sam biotoliko obuzet uspomenama na dedu i babu da sam bio i suviše depresivan da bih mogao darazgovaram sa bilo kim. Kada sam se vratio... pokušavao sam da sredim neke stvari i... evofotografija.” Ostavio je portfolio na stolu.

„Hvala.”„Osećam se kao da ih je snimio neko drugi.”„Ali činjenica je da si ti to uradio i da su divne. Desilo se mnogo ružnih stvari, Mič, ali to ne

znači da treba da okreneš leđa dobrim stvarima.”Koltrejn je uzdahnuo. „Vidi, znam da sam pogrešio što se nisam javio. Ne želim da među nama

bude napetosti. Šta kažeš da odemo večeras na večeru? Razgovaraćemo, baš kako smo se idogovorili. A možda ću ti i pokazati iznenađenje.”

18.

Dok je Koltrejn išao senovitom, krivudavom ulicom u Šerman Ouksu, oivičenom drvoredima,Dženifer ga je, zbunjena, posmatrala. „Kuda idemo?”

„Na filmsku projekciju.”„Ovamo?”„Ovo nije običan bioskop.”„I rekao si da će ovo biti iznenađenje. Mogla bih da se zavalim i uživam u vožnji.”„To se zove raspoloženje.”Večerali su u restoranu po imenu Prirodna hrana – tu su služili nemasnu hranu, uzgajanu bez

pesticida i konzervanasa – što je bila dobrodošla promena u poređenju sa nedavnim Koltrejnovim’napadima’ na telo brzom hranom. Pečeni losos, divlji pirinač i povrće pripremano na pari bili sublagotvorni i umirujući.

I njegov razgovor sa Dženifer protekao je mirno, rešili su mnoge probleme: njegovu zbunjenost upogledu njega samog i njenu zbunjenost zbog njega.

„Kada sam te videla te noći – pokrivenog blatom i pepelom i nečim što je ličilo na krv – kada samvidela šta si uradio Ilkoviću, nisam mogla... imala sam osećaj da te više ne poznajem.”

„Ni ja sam sebe nisam prepoznao.”„Nisam mogla da se pomirim sa time da si me naveo na pogrešnu stranu, da mi nisi rekao šta

planiraš da uradiš.”„Mislim da nisam shvatio šta planiram da uradim dok to nisam uradio. Postoji mnogo stvari zbog

kojih sam zbunjen.” Dodirunuo joj je ruku. „Moj najbolji predlog je da podelimo zbunjenost ipokušamo da nastavimo zajedno.”

Dženifer ga je dugo posmatrala. „U redu.”Zaustavio se ispred kuće u tjudorskom stilu, u ulici iznad obasjane doline. Kada je Dženifer

izlašla iz kola i umotala se u šal, zbog hladnog večernjeg povetarca, odmahnula je glavom. „Štaradimo ovde?”

Vinsent Toler je izašao iz kuće, odeven u plavi pulover od kašmira. Štap mu je odjekivao pobetonskom prilazu.

Dženifer je delovala zbunjeno.„Dobro veče, Mič.” Starac je zvučao razdragano.„Dobro veče, Vinsente.”„A ovo je Dženifer?” Vinsent joj je pružio naboranu ruku. „Dobro došli!”Dženifer se rukovala sa njim. Nije bila sigurna šta se dešava. „Hvala, Vinsente...”„Toler. Shvatio sam da ste i vi ljubitelj filmova.”Dženifer se okrenula ka Koltrejnu, dok su joj oči sijale od zbunjenosti. „Stvarno si mislio da ćemo

gledati film? Vi idete sa nama, Vinsente?”„Ne, vas dvoje idete sa mnom.”Dženifer se ponovo zbunila kada ih je Vinsent poveo ka kući.„Ja skupljam stare filmove”, objasnio je Vinsent. „Sinoć je Mičel gledao sa mnom Predvodnika.”„Počinjem da shvatam. Tokom večere sam čula o...” Dženifer je pogledala Koltrejna. „Znači, ovde

si gledao taj film? Zašto mi to nisi rekao?”

„Nisam želeo da budem predvidljiv i dosadan.”„Takav sigurno nisi.”Ušli su u Vinsentovu dnevnu sobu koja je, kako je objasnio, pretvorena u bioskopsku salu za

potrebe nekada slavnog režisera koji je bio vlasnik kuće pedesetih godina.„Kako se zvao?”, upitala je Dženifer. Kada joj je Vinsent rekao ime, odmahnula je glavom.

„Mislim da nikada nisam čula za njega.”„Uglavnom je snimao komedije. Njegov smisao za humor izašao je iz mode. Sic transit gloria.”

Vinsentov glas bio je pun melanholije. „Bar je Džordž B. Sajc umro pre nego što je izašao iz mode.”„Mič mi je rekao da je uživao gledajući Predvodnika. Naterao me je da poželim da sam mogla da

ga gledam sa njim. Sada kada znam koji film ćemo gledati, jedva čekam.”„Oh”, rekao je Vinsent. Njegova brada u stilu Van Dajka naglašavala mu je linije brade. „Bojim se

da ću vas razočarati.”„Razočaraćete me?”„Nećete gledati Predvodnika.”Koltrejn se namrštio. „Nećemo? Ali mislio sam...”„Znam mnogo kolekcionara starih filmova. Telefonirao sam nekima jutros i uspeo sam da uđem u

trag drugom filmu za koji si se interesovao.”„Šalite se.” Koltrejn se pomerio napred. „Hoćete da mi kažete da ste pronašli primerak filma...”„Vetar sa Jamajke.”

19.

Projektor je počeo da zuji, na ekranu su se pojavili crno-beli crteži palmi, čula se muzika južnihmora. Ispod naslova filma pojavilo se ime režisera.

„Ni za ovog čoveka nisam čula”, rekla je Dženifer.„Iz dobrog razloga, ja jesam.” U tami, Vinsent se vratio iz prostorije za projekcije. „Prijatelj koji

je kolekcionar i koji mi je pozajmio ovaj film kaže da ovaj režiser nije imao ni četvrtinu Sajcovogumeća.”

„Očigledno nije”, rekla je Dženifer. „Havajska muzika na Jamajci. Bože sačuvaj.”Koltrejn je zgrabio svoju stolicu kada se pojavilo ime Rebeke Čens.Kamerman.Scenaristi.Producent.„Vinston Kejs?” Dženifer je zvučala iznenađeno. „Zar on nije bio prvi vlasnik...”„Pakardove kuće.” Koltrejn i dalje nije skidao oči sa platna. „Rebeka ju je kupila od njega. A

Pakard ju je kupio od nje.”„I snimio na hiljade njenih slika”, rekla je Dženifer. „Šta se, do vraga, dešava?”„Nadam se da će ti ovaj film pomoći da otkriješ.”Kada je Koltrejn razvio fotografije kuća u Los Anđelesu, onih iz Pakardovog serijala, pregledao

je svaku od njih lupom, tražeći i najmanju nesavršenost koja bi mogla nastati u mračnoj komori:mehurić u emulziji, mrlju od vode. Intenzivno se koncentrisao. Ali ta koncentracija nije bila jednakaovoj s kojom je gledao scene ispred sebe. Vinsent je bio u pravu: režiranje filma Vetar sa Jamajkebilo je ništa u poređenju sa Sajcovim delom Predvodnik. Koltrejnu to nije bilo važno. Greške u filmunisu bile važne. Rebeka Čens je glumila u ovom filmu. To je bilo važno.

Zaplet se odnosio na engleske gusare koji su se borili da svrgnu korumpiranog britanskogguvernera i generala. Mršavi, sposobni, brkati junak zamenio je borbu mačevima ljubljenjem glavnejunakinje, ćerke guvernerovog ađutanta.

„Ovo je grozno”, rekla je Dženifer.Koltrejn se još više usredsredio na platno.„Pogledaj plažu”, rekla je Dženifer. „Očigledno je da ovo nije Jamajka. Više liči na Santa Moniku.

Mislim da vidim obrise Malibua u pozadini.”Projektor je i dalje zujao, scene su se smenjivale.„Čekaj malo”, rekla je Dženifer. „Ovo je sada druga plaža. Tropsko lišće nije samo gomila paprati

i palmi koje su postavili na zemlju. Stvarni su. Šta misliš gde su... Kladim se da su otišli u Meksiko.”„Evo je”, Koltrejn se uspravio.Rebeka Čens se pojavila iz vinove loze i u potpunosti je dominirala scenom. Pretvorila je glupost

u umetničko delo. Učinila je da režiserova nesposobnost postane nebitna.Koltrejn je imao osećaj da mu neko rukama pritiska grudi, ali osećaj nije bio preteći – bio je

stimulativan. Rebeka Čens je nosila sarong sa cvetnim dezenom koji je otkrivao isto onoliko koliko ikod glavne junakinje, ali junakinja je, u poređenju sa njom, ličila na dečaka. Rebekina gusta, crnakosa spuštala se do golih ramena. Leva noga joj se videla do savršeno oblikovanog kolena. Stopalasu joj bila sjajno ogoljena. Ispostavilo se da je i ona bila zaljubljena u junaka i da je špijunirala za

njega. Jurnjava kroz tropsku šumu dosegla je vrhunac kada se Rebeka našla zarobljena na litici iznadmora i pobegla spektakularno skočivši u okean. Kasnije, kada je isplivala iz okeana, Koltrejn jeprigušeno uzdahnuo i uporedio ovu scenu sa scenom iz Predvodnika gde su je bacili sa litice, apotom je ona izašla iz reke. Obe scene su podsećale na neke njene fotografije koje je Pakard snimio,dok je izlazila iz okeana i pravila istovetnu erotsku asocijaciju sa vodom i talasima. Na kraju jepoginula, kada je pokazala glavnom junaku i njegovim ljudima podvodni prolaz u tvrđavu. Glavnijunak i njegovi ljudi su iskazali odgovarajući bol i gnev, nastavili napad, pobedili guvernera ioslobodili njegove zarobljenike od kojih je jedan bila glavna junakinja. Zagrljaji i poljupci. Tužnereči o Rebekinoj smrti. Propoved o slobodi. Muzika. Kraj.

„Kakva glupost”, rekla je Dženifer.„Kakva divna žena”, prošaptao je Koltrejn.„Izvini, Mič, nisam te čula.”„Kažem, ona neverovatno vlada scenom.”„Bez sumnje. Mogla je biti zvezda.”Dok je Koltrejn i dalje gledao u belo platno, Vinsent je upalio svetio, a onda se izvinio. „Idem da

napravim kafu.”U trenutku kada ih više nije mogao čuti, Dženifer je rekla Koltrejnu: „Ali nismo saznali ništa što bi

nam pomoglo da shvatimo zašto je Pakard snimio toliko njenih fotografija, a onda ih sakrio.”„Nismo saznali to, ali smo ipak nešto otkrili. Jesi li prepoznala liticu sa koje je skočila?”„Da lije trebalo?”„To je ista litica na kojoj je stajala kada ju je Pakard fotografisao”, rekao je Koltrejn.„Litica kao i svaka...”„Ne, ova na ivici ima specifične stene. Podseća me na mačku koja proteže leđa.”„Nisam primetila nikakve stene ni na jednoj njenoj fotografiji snimljenoj na litici.”„Pretpostavljam da sam ja imao više vremena da ih proučavam.”Dženifer se namrštila. „Video si slične stene na ovom filmu? Tako si ga pomno gledao?”„Da bih bio siguran, zamoliću Vinsenta da ponovo pusti tu scenu.”„Da”, rekla je Dženifer bez oduševljenja. „Pitaj ga, svakako, da je ponovo pusti.”

20.

„Odlično sam se proveo”, rekao je Koltrejn. Da bi otišao na večeru, prvo je otišao po Dženifer uredakciju lista Južna Kalifornija u Melrouzu. Sada se zaustavio pored Dženiferinog BMW-a, naskoro pustom parkingu iza zgrade. „Drago mi je da smo najzad imali priliku da porazgovaramo.”

„Trebalo bi više da razgovaraš”, rekla je.„Znam na šta misliš. Mislim da nikada nećemo prevazići ono što nam je priredio Ilković.”„Na umu sam imala Rebeku Čens. Moramo da porazgovaramo o tome zašto se toliko zanimaš za

nju.”„Šta misliš da to uradimo sutra uveče?”, upitao ju je Koltrejn. „Nova godina je.”„Pitala sam se hoćeš li išta predložiti.”„Prava noć. Kraj stare godine. Početak budućnosti.”„Ali šta je sa sadašnjošću?”Proučavali su jedno drugo.Koltrejn se nagnuo, poljubio joj nežno usne i osetio njenu kožu na svojoj. Kada se naslonio,

zagledao se u njene oči i procenjivao njenu reakciju, pitajući se da li je uradio pravu stvar. „To jenešto što dugo nismo radili”, rekla je Dženifer. Kada ju je poljubio po drugi put, ona je prihvatilapoljubac. Njen jezik je dodirnuo njegov. Dok je bila oslonjena telom o njegovo telo, osetio je kakotreperi.

„Postoji li nešto posebno što bi želela da radiš sutra uveče?”, upitao ju je.„Više od onoga što radimo sada.”„To se može srediti.”„Možda ću te udaljiti od Rebeke Čens.”„Ljubomorna si na nju?”„Večeras si baš mnogo pričao o njoj”, rekla je Dženifer.„Zar te njene fotografije ne čine radoznalom?”„Jedino me ti činiš radoznalom.”Ponovo su se strasno poljubili.Dženifer je prekinula taj poljubac, jer je ostala bez daha. „U koliko sati sutra?”„Odjednom razmišljam da to bude sada.”„Ne mogu.” Dženifer je uzdahnula. „Bio kraj godine ili ne, u osam sati imam doručak sa

najvažnijim oglašivačem. Moram da izgledam odmorno.”„Sutra u šest uveče?”, upitao ju je Koltrejn. „Dođi kod mene. Pripremiću svoj čuveni marinara

sos.”„Na koje si mesto mislio?”„Ne shvatam.”„Na tvoju kuću u gradu ili...”„Oh”, Koltrejn je shvatio na šta je ciljala. „U Pakardovu kuću. Sutra će isporučiti nameštaj. Mislio

sam da bi želela da ga vidiš.”„I da i ne. Pakardova kuća mi budi neprijatne uspomene.”„To je još jedan razlog zašto moramo da iskoristimo novogodišnju noć i ostavimo prošlost za

sobom.”

21.

Koltrejn je čekao dok Dženifer nije ušla u svoj auto i odvezla se i dok crvena boja njenih zadnjihsvetala nije nestala iza ugla. Razmišljao je na trenutak, a onda je podigao slušalicu u autu i okrenuobroj.

„Vinsente, žao mi je što vas zovem ovako kasno, ali setio sam se da ste mi rekli da ne idete ukrevet pre dva-tri sata ujutro. Pitao sam se da li biste mi učinili uslugu. Biće mi drago da platim svetroškove koje ta usluga bude podrazumevala. Cena nije bitna. Pre nego što vratite Vetar sa Jamajkesvom prijatelju, da li biste ga zamolili da napravi kopiju i prebaci je na video-kasetu? To bi bionačin da se zaštiti film. Takođe, da li biste ga zamolili da uradi isto i sa Predvodnikom? Veoma bihvoleo da imam kopije ovih filmova.”

OSMI DEO

1.

Stiglic.Kada se Koltrejn vratio u Pakardovu kuću, otišao je pravo u podrum i po prvi put nije obratio

pažnju na lice Rebeke Čens u prirodnoj veličini koje ga je gledalo iz tame njenog svetilišta. Bio jesuviše pod njenim uticajem. Skrenuvši ka policama na desnoj strani, podizao je kutije sa slikamajednu za drugom i nosio ih do polica u podrumu.

Stiglic, ponovo je pomislio.Dok je vozio kući, nije mogao da prestane da se čudi što je talentovani fotograf, kakav je bio

Pakard, posvetio toliko vremena samo jednoj osobi. U stvari, mogao je da se seti samo jednogfotografa koji je slično postupio: najuticajniji u svetu fotografije, Alfred Stiglic, koji je tokom 1918. i1919. opsesivno slikao svoju ljubavnicu, slikarku Džordžiju O’Kifi, kojom se na kraju oženio. Tihfotografija i onih snimljenih kasnije bilo je više od tri stotine, iako je bilo glasina da je nakonStiglicove smrti, O’Kifijeva zabranila objavljivanje mnogih, a verovatno ih je i sama uništila.

Randolf Pakard je bio ozloglašen po svojoj aroganciji, ali bio je skroman u poštovanju svojegenijalnosti i, kao i svaki veliki fotograf, tokom Stiglicovog života, otišao je u Njujork kako bi učiood majstora. Pakardov prvi susret sa Stiglicom bio je u proslavljenoj Stiglicovoj galeriji Američkiprostor, 1931. godine, dve godine pre nego što je slikao kuću Rebeke Čens i dvanaest godina nakonšto je Stiglic snimio gomilu strastvenih fotografija Džordžije O’Kifi. Da li je Stiglic pokazao Pakarduportrete O’Kifijeve? Da li se ideja o svojevrsnom spomeniku fotografija Rebeke Čens javila Pakardupod uticajem Stiglica? Ako je bilo tako, neke od fotografija bi trebalo da su...

Napravivši tek toliku pauzu da bi se uverio da su isturene stene na Rebekinim slikama na litici istekao i stene na litici sa koje je pala u Vetru sa Jamajke, Koltrejn je brzo odložio u stranu kutije koje jeranije pregledao. Svake noći, kada se bespomoćno suprotstavljao potrebi da siđe ovamo, žudeo je dapregleda celu kolekciju, ali nikada nije video poslednje tri kutije. Pregledati na brzinu takvo obiljelepote bila bi prava proždrljivost.

Ali upravo je pregledanje na brzinu bilo ono što je Koltrejn sada činio, otvarajući kutiju zakutijom, pregledajući njihov sadržaj što je brže mogao, a da pri tome nije rizikovao da ih ošteti. Biloje kasno, a sjaj svetlosti iznad njegove glave učinio je da mu glava postane teška. Ruke su mu drhtaleod ubeđenja da nije bio u pravu, ali i od očekivanja da je bio u pravu. Osećanja su mu se borila ismenjivala. Pet kutija. Osam. Dvanaest. Njihovi sadržaji su zauzimali sve više polica. FotografijeRebeke Čens na konju, na jedrilici, na skakaonici na bazenu, na šumskoj stazi, baštenskoj terasi,kamenom stepeništu, suncem okupanom balkonu. Petnaest. Osamnaest. Slike Rebeke Čens u večernjojhaljini, u širokim pantalonama i bluzi, čizmama za jahanje, u kupaćem kostimu, odeći za baštu, usuknji sa cvetnim dezenom, u belim čizmama i sa još beljim šalom.

Ukupan uticaj fotografija Rebeke Čens koje je snimio Pakard bio je zaprepašćujuć. Zbog ovolikofotografija – nije ni čudo što Pakard nije načinio mnogo novih fotografija. Nije ni imao mogućnosti.Za razvijanje filmova sa ovoliko fotografija (a Pakard je uvek razvijao filmove na kojima je radio)bio bi potreban ceo život.

Iako je Koltrejn bio potpuno uveren da je logično i ispravno razmišljao, ruke su mu se tresle odpotištenosti kada je uzeo poslednju kutiju i nespretno podigao poklopac, očekujući razočaranje.Posledica toga bila je da nije bio spreman. Prva fotografija na kojoj je bila naga, učinila ga je

bespomoćnim. Noge su mu se ukočile. Telo mu se pretvorilo u kamen. Prestao je da diše.Fotografija koja ga je potpuno prodrmala prikazivala je Rebeku Čens nagu, a opet pokrivenu,

umotanu u perlice od hroma, koje su visile po zidovima u dnevnoj sobi, na spratu. Nagnula se, sauobičajenom prirodnom gracioznošću, na tamni zid iza perlica. Bila je blago nagnuta na levu stranu,glava i telo su joj skoro bili snimljeni iz profila, ali ne u potpunosti, videla su joj se oba oka kojimaje, bez stida, gledala u foto-aparat. Svetlo je dopiralo sa leve strane, doprinoseći da joj bujna, crnakosa bude sjajnija i učinivši da joj mrka koža postane blistava. Činilo se da joj u očima nešto gori. Uisto vreme, svetlo se odbijalo od niske perlica od hroma, pa se tako činilo da perlice gore,naizmenično stvarajući utisak leda i vatre. Fotografija je sadržala tako opipljivu iluziju, da jeKoltrejn mogao da oseti hladnoću i vrelinu perlica na sopstvenoj koži. Činilo mu se da ga miluju, kaoda su nagoveštavale pokret i otkrivanje tela Rebeke Čens. Blistave perlice bile su u suprotnosti savelikim, tamnim bradavicama koje su se nazirale iza njih, kao i sa tamnijim, svilenkastim stidnimmaljama ispred kojih su se njihale.

Koltrejn je osetio erekciju. Ovaj nevoljni pokret je okončao njegovu paralizovanost, snaga mu seponovo vratila u noge. Ruke koje su se zaledile kada su sklonile poklopac u stranu, ponovo su postalepokretne. Drhtale su dok je odlagao poklopac na policu. Vratio mu se dah, vazduh je pojurio u njega,ispunio mu je pluća i ublažio blagu vrtoglavicu koja ga je iznenada obuzela, dok je gledao sliku. Ali,vrtoglavica je samo delimično nestala pošto je osetio da se stapa sa fotografijom.

Erekcija mu je postala još jača. Svestan svoga i njenog tela, pomislio je – imao sam pravo. Stiglicje to iskazao na svoj način. Od stotina fotografija Džordžije O’Kifi, koje je snimio Stiglic,zapanjujuće veliki broj je bio izuzetno precizan, divne fotografije nage žene koje bi muškarac mogaonačiniti. Ponekad se činilo da je Stiglic slavio svaki deo tela O’Kifijeve, njene izražajne ruke, njenegrudi i oči, ali i laktove i kolena, njene kukove i njena stopala, liniju njenih ramena, ali i delovanjenog tela koji, prema Koltrejnovom saznanju, nikada nisu bili tema portreta, ali koje su Stiglicovezapanjujuće intimne fotografije naglašavale.

Jednog kritičara skoro je uplašila snaga portreta O’Kifijeve koje je načinio Stiglic, te ih je opisaokao iskonske, ukazujući na to da je Stiglic o O’Kifijevoj razmišljao kao o velikoj majci Zemlji.

Ali u Pakardovom prikazu nage Rebeke Čens, ona nije bila majka, nego svačija ljubavnica,pomislio je Koltrejn. Obuzet, okrenuo se ka ostalim fotografijama u kutiji, i pronašao još nagihportreta od kojih je svaki bio otvoreniji i lepši od prethodnog. Nijedna nije bila tako umetničkipostavljena kao prva koju je video, ali svaka je bila umetničko delo, jer je Rebeka Čens bilaumetničko delo. Njeno otkriveno telo, glatke obline, ispupčenja i udubljenja, bili su tajanstveni, a uisto vreme i zastrašujući, toliko snažni u iskrenom prikazivanju seksualne ženstvenosti koja je dovelado toga da Koltrejn reaguje ne samo žudnjom, nego i strahom. Rebeka Čens nije pozirala da bi sepokazala pred foto-aparatom, već je dozvoljavala da bude fotografisana. Gledajući bestidno u foto-aparat, bila je tako uverena u svoju ženstvenost da je Koltrejn morao da se bori protiv stida koji jeosećao zbog telesne reakcije na nju.

Pogledao je još nekoliko fotografija i došao do izuzetnog dela gde je Pakard učinio ono što jeStiglic samo nagovestio sa Džordžijom O’Kifi, slikajući bukvalno svaki delić tela Rebeke Čens,njene uši, teme, zadnji deo vrata, pazuh, unutrašnju stranu butina, zadnji deo kolena. Nije bilonijednog otkrivenog niti skrivenog mesta koje Pakard nije slikao izbliza. Ono što je sliku činilo živombila je posvećenost koju je Pakard iskazao u odvojenim slikama predmeta svoje opsesije, kao da je utemeljnosti delova njenog tela mogao da umnoži njenu lepotu.

Koltrejn je uzeo poslednju fotografiju na kojoj je bila naga i osetio se emotivno iscrpljenim.Naslonivši se na policu, sklopio je oči, duboko udahnuo i usmerio energiju na to da vrati sve

fotografije u kutije. Ruke su mu se ukočile. Srce mu je lupalo. Urpkos sklopljenim očima i dalje jevideo kako ga gleda naga Rebeka Čens. Podigavši kapke, još jednom je pogledao poslednjufotografiju koja je bila ispred njega, a onda je uspeo da ih sve skloni.

Na spratu, u vreći za spavanje, pored izuzetno jadne božićne jelke u dnevnom boravku, Koltrejn jeskoro odmah utonuo u tamu. Prethodnih noći, Ilković mu se javljao u snovima i pretvarao ih u noćnemore, međutim, večeras su ruke Rebeke Čens posegle za njim, njeno nago telo se priljubilo uz njega.

2.

„Pažljivo”, rekao je nadzornik sa velikim stomakom dvojici mlađih muškaraca koji su radili sa njim.Svi su nosili plave košulje sa istim logoom, kakav se nalazio i na njihovom kombiju: PACIFIKSELIDBE. Otvorili su zadnji deo kombija, a levo i desno krilo vrata je tresnulo o njega. Kada su ihpričvrstili, izvukli su rampu iz udubljenja ispod kombija, a rampa je pravila zvuk koji je strugao poKoltrejnovim nervima. Dok su radnici pričvršćivali rampu, Koltrejn je krenuo ka otvorenom zadnjemdelu kombija i video naslagani nameštaj, skriven iza gomile zaštitnog platna.

„Pažljivo”, ponovio je nadzornik sa velikim stomakom. Koltrejn je sada shvatio da se čovekobraća njemu, a ne svojim mladim saradnicima. „Bolje se sklonite. Ponekad stvari ispadnu, a mogaobi se saplesti i jedan od ovih momaka.”

„Nadam se da neće.”„Poslednje što bismo želeli jeste da povredimo klijenta.”„Ne brinem ja za sebe. Neka se ništa ne dogodi nameštaju.”„S tim nema problema. Radim ovaj posao već dvadeset godina.”Ali dvojica mladića očigledno nisu radila taj posao toliko dugo – jedva da su imali više od

dvadeset godina. Zabrinuto, Koltrejn se izmakao i posmatrao ih kako postavljaju rampu i počinju daskidaju platna sa prve ture nameštaja.

U grudima je osetio toplinu kada je video sjaj metala. Odjednom je gledao u stolicu. Ali nikadaranije nije video takav nameštaj – tako jednostavan, a opet, tako estetski zadovoljavajuć. Noge inasloni za stolice bili su napravljeni od čeličnih cevi čiji je sivi premaz bio uglačan do sjaja. Sedištei naslon imali su jasne, prave linije, crnu jelensku kožu navučenu preko ispunjenog, ojačanogmaterijala. Jednostavno je pozivao da ga dodirnu, što je Koltrejn skoro i učinio kada je, sišavši sarampe, jedan od mladića prošao pored njega, noseći stolicu. Drugi mladić je išao za njim sa jošjednom stolicom.

„Gde želite da ih stavimo?”, upitao je nadzornik, gledajući ga sa prikolice.„U trpezariju.”Koltrejn ih je odveo do kuće. U dnevnoj sobi više nije bilo male božićne jelke i vreća za

spavanje. „Trpezarija je s leve strane.”„Lepa kuća.”„Hvala.”„Nisam video ništa slično.” Nadzornik se okrenuo ka mladićima. „U redu, spustite stolice pored

zida u trpezariji tako da vam ne smetaju. Pazite. Zidovi su...”„Pokriveni niskama perli od hroma”, rekao je Koltrejn.„Nikada nisam video ništa slično.”I tako se nastavilo, mladići su istovarali nameštaj, dok nadzornik nije radio ništa, već je samo

štiklirao stavke u svojoj beležnici, a potom pratio svoje pomoćnike do kuće da bi bio siguran da ništanije oštećeno.

Još četiri stolice za trpezariju. A potom i sam trpezarijski sto: pokriven staklom, pravougaonogoblika, zaobljenih ivica, imao je čelični okvir za koji je bilo pričvršćeno staklo i čelične noge.

Nadzornik je upotrebio meku krpu da obriše mrlje od prašine sa stakla. „Ni ogrebotine.” Pogledaoje Koltrejna da bi mu to potvrdio.

Nameštaj za dnevnu sobu bio je oivičen aluminijumskim cevima koje su bile premazane crnimsjajem. Cevi su bile postavljene horizontalno, bile su odvojene dvadeset centimetara i formirale suniske kaveze sa visokom pozadinom. Ovaj efekat su uglavnom načinili proizvođači. Veličali sumehanizaciju koja je prevladala krajem dvadestih i početkom tridesetih godina, ali dizajn je bio takoskladan da je delovao oslobađajuće. Na ramove su bili postavljeni debeli, široki jastuci, a oni su bilipostavljeni na naslone. Bili su od crvenog satena. Tri stolice i ugaona sofa ispunile su dnevnu sobu.Stočići prekriveni staklom, stočići za kafu i police ispunili su dnevni boravak, baš kao i ormarić odhroma. Od toliko stakla i ispoliranog metala dnevna soba je zablistala.

Dok je stajao u uglu i govorio mladićima gde da stave nameštaj, Koltrejn je počeo da se oseća kaoda ga je nešto povuklo u prošlost. Ipak, čudno je bilo to što je prošlost nalikovala na sadašnjost. Iakoje nameštaj bio davno napravljen, činilo se da je nov i netaknut.

„Gospodine, isporučujem nameštaj skoro pola života”, rekao je nadzornik. „Moram da vam kažem– ovaj nameštaj je potpuno drugačiji od svega što sam video.”

„Sviđa li vam se?”„Nema tu šta da mi se sviđa. Kakvo ja ponekad smeće moram da isporučim... Ali ovo je čvrst

nameštaj. Pogledajte znoj na licima ovih klinaca dok podižu ovaj metal. Tu nema ničega labavog.Nema opasnosti da će se nameštaj raspasti. Stil. Podseća me na pravi stari film koji sam gledao nakablovskoj televiziji sinoć. U njemu je bio ovakav nameštaj. Ja nisam od onih što se lepo oblače, alito što sam ovde navodi me da pomislim da bi trebalo da nosimo odela i pijemo martini. Hej.”Okrenuo se ka pomoćnicima. „Mi bi trebalo da smo radnici za selidbe. Pokret.”

Koltrejn se okrenuo da ih gleda kako idu po ostali nameštaj. Nije očekivao da će se DankanRejnolds pojaviti na prednjim vratima.

Dankan je bio iznenađen više od Koltrejna. U stvari, izgledao je zbunjeno. Njegovo inače crvenolice sada je bilo bledo i isticalo je mnoge boje na njegovoj sportskoj jakni. Usta su mu bila otvorena.

„Dankane? U čemu je problem? Jesi li dobro?”„Došao sam da vidim tvoju reakciju kada nameštaj bude...” Razrogačenih očiju, Dankan je gledao

po dnevnoj sobi. „Da vidim da li si zadovoljan...” Iznenađeno, pokazao je prstom na sofu, pa stolice ina kraju na stolove. „Kako...”

„Šta nije u redu?”„Ništa. U tome je problem. Sve je u redu. Sve je baš onako kako se sećam da je bilo. Upravo

onako kako se sećam. Ali to ne može... Kako si uopšte mogao...”„O čemu govoriš?”„Nameštaj je baš tamo gde je i Randolf želeo da bude. Pre dvadeset i pet godina, nekoliko meseci

pre nego što ću početi da radim za njega, dana kada mi je prvi put pokazao kuću, nameštaj je bioupravo ovako postavljen. Randolf mi je rekao da je sve onako kako je bilo kada je kupio kuću, danikada nije pomerao nameštaj, da nikada nije želeo da bilo šta promeni. I nije. Osim kada su gaodneli na aukcijsku prodaju. A sada si ga ti postavio tako da sve izgleda upravo onako kako je bilokada sam ga ja video prvi put. Skoro da očekujem Randolfa da iz mračne komore ode uz stepenice.Kako... Kako si mogao da znaš gde da...”

„Pomogle su mi neke fotografije.”Dankan je bio zbunjen još više.„Istraživao sam”, rekao je Koltrejn.Dankan je prišao bliže pošto je očekivao objašnjenje. „Pretpostavio sam da bi kuća, koju je

projektovao Lojd Rajt, privukla pažnju kada je sagrađena. Juče sam otišao do biblioteke da vidim štamogu da saznam o njoj. Bibliotekar mi je pokazao godišnji indeks u kojem se nalazio svaki članak

objavljen u svakom važnom časopisu. Tako sam počeo od 1931, kada je kuća sagrađena. Potražiosam ime Lojda Rajta u indeksu i odmah dobio podatak o njemu. Bio je to članak o njemu u časopisuposvećenom arhitekturi koji se više nije štampao, jedva da je bio u trendu i tridesetih godina –Arhitektonski pogledi. U sjajnoj biblioteci, kakvu imamo u Los Anđelesu, u istorijskom odeljenju,imaju svaki primerak časopisa na mikrofilmu. I tako sam pogledao. Izgleda da je ova kuća privuklamnogo pažnje kada je sagrađena. U članku je napravljena analiza dizajna Lojda Rajta. U njemu subile i fotografije: i enterijera i eksterijera. Svaka soba. Uključujući i nameštaj.” Koltrejn je pokazaona dnevnu sobu. „Ja sam samo razmestio nameštaj onako kako je bilo prikazano na fotografijama.”

„Ne pretpostavljaš da ih je Randolf načinio?”„Pitao sam se”, rekao je Koltrejn. „Ali nisam morao da gledam svaku fotografiju duže od jednog

sekunda da bih shvatio da slike nisu sređene i da su loše osvetljene, te da to ne bi mogao biti njegovrad. Širio sam oči da bih mogao da pročitam ono što piše na mikrofilmu. Zasluge za snimljenefotografije pripisane su nekome čije ime nisam mogao da pročitam.”

Dankan se smirio. „Na trenutak sam pomislio da si pronašao neke slike Randolfa Pakarda za kojeniko ne zna.”

„Zar to ne bi trebalo da budu neke fotografije koje imam?”„Prolaz.” Debeli nadzornik je vodio dvojicu mladih pomoćnika koji su nosili ostale tamne,

metalne cevi. „Ne znam šta je ovo, ali pretpostavljam da je okvir loš.”„Uobičajena veličina ili ’kraljevska veličina’?”„Kada budemo sastavili ove delove, pretpostavljam da će biti ’kraljevska’.”„Glavna spavaća soba. Poslednji sprat.”„Čuli ste ga”, rekao je nadzornik svojim pomoćnicima.Ekipa se izgubila, odvukla se na sprat.Dankan je zbunjeno posmatrao.„Dankane?”„Uh, šta?” Dankan se okrenuo, trepćući.„Pre neki dan si spomenuo da je Randolf imao imanje u Meksiku.”Dankan nije promenio izraz lica, ali se promenilo nešto u njegovim očima, postao je oprezan.„Rekao si da je Randolf koristio razne korporacije kada je kupovao imanje, kako niko ne bi

saznao ko je pravi kupac. Rekao si da je Randolf kupio ovu kuću na taj način – i imanje u Meksiku.”„Sada kada razmislim o tome, pretpostavljam da je spomenuo tako nešto.”„Pitao sam se gde se to imanje nalazi.”Dankanov pogled je i dalje bio oprezan. „Zašto to pitaš?”„Samo me zanima. Randolf je na jedinstven način gledao na stvari, mislio sam da bi hacijenda

mogla biti zanimljiva kao i ova kuća. Bilo bi dobro otići do Meksika i videti je.”Dankan je prebrzo uzvratio: ”Ne znam.”Sa sprata, Koltrejn je čuo blagi zveket metalnih cevi koje su radnici povezivali.„Pažljivo”, čuo je nadzornika.„Ne znaš kako bi mi bilo zanimljivo da posetim to imanje?”, upitao je Koltrejn.„Ne znam gde se nalazi. Nikada nisam bio tamo.” Dankan je pogledao ka spratu, odakle se čulo

zveckanje metala. „Randolf mi nikada nije rekao. Neko mesto u Baha Kaliforniji, mislim da jespomenuo tako nešto.”

„Šteta.”„Izvini što ti ne mogu više pomoći.”„Verovatno nije važno. Koliko znam, ta kuća nije jedinstvena kao ova, ili nije bila očuvana kao

ova. Da li je Randolf i dalje bio njen vlasnik kada je umro?”Dankan je skrenuo pogled. „Pre nekoliko godina, spomenuo je da prodaje imanje u Meksiku.”„Pa”, rekao je Koltrejn, ”bila je to samo ideja.”„Pažljivo”, ponovio je nadzornik.

3.

„Želeo bih da razgovaram sa gospodinom Blejnom”, rekao je Koltrejn u slušalicu.„Mogu li mu reći ko ga zove?”, odgovorio je sekretar. Koltrejn je rekao svoje ime. „Želeo bih da

razgovaram o imanju jednog njegovog preminulog klijenata, Randolfa Pakarda.” Glas sekretara jepostao ozbiljan. „Randolfa Pakarda?”

„Kupujem kuću koju je posedovao i potrebne su mi dodatne informacije. Znam da je popodne i daje danas Nova godina.” Koltrejn je pokušao da zvuči smireno. Prigušeno se nasmejao. „Ili kako godda se zove današnji dan.”

Sekretar je zvučao zbunjeno. „Da, i ja imam isti problem.”„U svakom slučaju, gospodin Blejn sigurno ima još mnogo posla koji mora da obavi, ali nadao

sam se da bi mogao da odvoji nekoliko minuta za mene.”Kako u životu, tako i u smrti, Pakardovo ime je dovelo do rezultata. Dvadeset sekundi kasnije, sa

druge strane se javio prijatan bariton. „Gospodine Koltrejn, nadam se da se svi dogovori odvijaju nazadovoljavajuć način.”

„Potpuno. U stvari, tako sam zadovoljan da sam se pitao da li je i drugo imanje gospodina Pakardana prodaju.”

„Ako mislite na imanje u Njuport Biču, dobio ga je njegov pomoćnik. O tome ćete morati daporazgovarate sa njim.”

„Ne, mislio sam na imanje u Meksiku.”„U Meksiku?”„Mislim da je u Baha Kalifomiji.”Bariton je zvučao zbunjeno. „Ne, nisam upoznat sa time.”Koltrejn je pogledao dole, razočaran. Njegove sumnje su se pokazale neosnovanim.

„Pretpostavljam da je prodato pre nekoliko godina.”„Jedini posed za koji znam da je Randolf Pakard imao u Meksiku nije u Bahi.”„Izvinite?”„Nalazi se na glavnoj zapadnoj obali Meksika, mnogo južnije od Bahe. U stvari, nalazi se ispod

Akapulka. U blizini mesta koje se zove... Ne mogu da se setim imena na španskom, ali nema velikerazlike ni kada se prevede na engleski. Mačja kičma.”

„Molim?”„To je ime mesta.”„Espalda de Gato?”, upitao je Koltrejn.„Zadivljen sam. Dobro znate španski.”„Mnogo vremena sam proveo u zemljama španskog govornog područja. Ako postoji mogućnost da

pogledam pomenuto mesto, ako se još vodi na gospodina Pakarda, možda bih se zainteresovao i da gakupim”, rekao je Koltrejn.

„Ne mogu vam pomoći u vezi sa tim. To je van mojih mogućnosti. Hacijendu je gospodin Pakardostavio nekome u nasledstvo. Vlasništvo je preneseno pre nedelju dana.”

Koltrejn nije mogao da sakrije svoju uznemirenost. „Kome? Možete li mi reći?”„Protivno mome savetu, gospodin Pakard nije poverio meni svu svoju imovinu. Jedna od kuća

koju je odbio da mi poveri jeste i hacijenda u Meksiku. Ako ju je i dao nekome, nasledstvo je

preuzeto u tajnosti, bez uplitanja kalifornijskog suda. Ali pošto je hacijenda bila uključena utestament, njega će morati da potvrdi sud. I biće dat javnosti na uvid. Mogao bih da vas poštedimneprijatnosti odlaska u sud. Štaviše, ne vidim zašto bi to bilo neophodno. Gospodin Pakard je imanjeu Meksiku ostavio osobi po imenu Nataša Adler.”

„Nataša Adler?”„Nemam veze sa ovom ženom. Ne mogu vam ništa reći o njoj.”„Imate li njenu adresu i broj telefona?”„Te informacije nema u testamentu. Morao sam da unajmim privatnog detektiva da je pronađe.

Bojim se da bih ugrozio njenu privatnost ako bih vam rekao gde živi.”Prokletstvo, pomislio je Koltrejn.„Postoji li još nešto oko čega vam mogu pomoći?”, upitao ga je Blejn.„Možda oko jedne stvari.”Bariton je skrivao blago nestrpljenje. „Da?”„Možete li mi reći ime detektiva kojeg ste unajmili?”

4.

„Živeli!”„Živeli!”Koltrejn i Dženifer su se kucnuli čašama votke absolut i tonika.Dženifer je otpila gutljaj i protrljala nos. „Isto kao i sa šampanjcem – mehurići me golicaju.”„Možda ti treba više votke, a manje tonika”, rekao joj je Koltrejn.„Onda bi mi ostali delovi tela bili golicljivi.” Dženifer je nosila crnu Armanijevu haljinu čiji joj

je porub bio malo iznad kolena. Gornji deo haljine dopirao je iznad grudi. Biserne minđuše iistovetna ogrlica nisu mogle da se porede sa njenim osmehom.

Pošto je uzela još jedan gutljaj, pogledala je po dnevnoj sobi. „Očekivala sam da će nameštajostaviti utisak, ali ne ovakav. Stvarno je – ne znam koju drugu reč da upotrebim – fantastičan. Osećamse kao da se nalazim u jednom od krila Muzeja savremene umetnosti, tamo gde se nalazi nameštaj kojise smatra umetnošću.”

„Znači li to da osećaš da se kuća dovoljno promenila da bi mogla da joj pružiš drugu priliku? Nepovezuješ je više sa Ilkovićem?”

„Sada izgleda drugačije.”„Dobro.”„Kao da sam u tridesetim.”„To je iluzija koju želim da stvorim. Želim da ovo bude utočište od sadašnjosti.”„Meni se, pak, čini da je sadašnjost još prisutna.” Pre nego što je Koltrejn mogao da je pita na šta

je mislila, dodala je: „Da li je bezbedno sesti na ovo?”„Naravno”, Koltrejn se nasmešio.Dženifer se ispitivački spustila na jastuk od crvenog somota koji se nalazio na stolici od tamnog

metala. „Zasada je dobro. Nije se srušila.”„Čovek iz tima koji mi je dostavio nameštaj uverio me je da je ovaj nameštaj napravljen da traje.”„Svakako jeste. Nakon svih ovih godina izgleda blistavo i novo.” Dženifer je otpila veliki gutljaj

votke i tonika. „Siguran si da te je Dankan lagao u vezi sa imanjem u Meksiku?”„Nije baš onako kako je rekao. Rekao mi je da se ne seća da je imanje prodato pre izvesnog

vremena, te da se možda nalazi u Bahi. Ništa strašno. Ali pogled mu je bio nervozan.”„Možda mu je samo bilo potrebno piće. Nije sve tajna.”„Telefonirao sam privatnom detektivu sa kojim sarađuje Pakardov advokat. Imao sam sreće i

našao sam ga. Za pet stotina dolara pogledao je u svoje dosijee i rekao mi da Nataša Adler, žena kojaje nasledila imanje, živi u Malibuu. Njen broj se ne nalazi u imeniku, ali on mi ga je dao.”

Dženifer je prinela čašu usnama. Piće nije uspelo da je opusti. „Ne vidim šta misliš da ćeš timepostići.”

„Zanima me zašto je Pakard dao to imanje ostavio njoj.”„Možda mu je bila prijateljica ili poslovna poznanica.”„Dobro. Ali ako poznaje imanje, možda mi može reći nešto o njemu.”„Kao?”„Da li su delovi Vetra sa Jamajke snimljeni tamo i da li je ikada čula za Rebeku Čens.”Dženifer je odmahnula glavom.

„Zar tebe ne zanima?”, upitao ju je Koltrejn.„Profesionalno, da. Te slike su veliko otkriće. Važno je saznati kada su snimljene, ko je osoba na

njima, kakvu je Pakard imao vezu sa njom. Od tih informacija slike neće biti bolje nego što već jesu,ali kao osoba koja se bavi izdavaštvom, mogu ti reći da interesovanje ljudi neverovatno podiženovčanu vrednost. Postavlja se pitanje kada ćeš reći Pakardovoj naslednici za te fotografije.Raspitala sam se izokola kod tužioca. Kako sam shvatila, ti imaš pravo da poseduješ fotografije, alipravo na njihovu reprodukciju pripada Pakardovim poverenicima. Moraćeš da se dogovoriš sanjima.”

„Kada budem spreman.” Koltrejn se ugrizao za donju usnu. „Rekla si ’profesionalno’.”„Izvini?”„Rekla si mi da si profesionalno zainteresovana za fotografije. Naglasila si tu reč, nagovestivši,

pretpostavljam, da nisi lično zainteresovana.”„Ne na način na koji si ti zainteresovan. Ti govoriš o Rebeki Čens kao da je živa, kao da je

prisutna. Sinoć si me pitao da li sam ljubomorna na nju. Verovatno jesam malo. To je skoro kao da...”„Šta?”„Kao da se zaljubljuješ u nju.”Koltrejn to nije prokomentarisao.Dženifer je otpila piće.„Da ti dopunim čašu?”„Mogao bi. Naposletku, Nova godina je.”„Ako ne mislimo da gladujemo, bolje da počnem da spremam marinara sos.” Koltrejn je išao sa

njom u kuhinju, kroz trpezariju.Nasuprot zidu stajala je manja verzija trpezarijskog stola, uokvirenog čelikom, sa staklenom

pločom na vrhu.„Pretpostavljam da ne bi trebalo da budem grub prema Dankanu zato što me je možda lagao. A ni

ja nisam bio baš iskren prema njemu.”„Oh?”Koltrejn je dopunio Dženifer čašu i dodao komad limete i kockice leda. „Rekao sam mu da sam

znao kako bi nameštaj trebalo da bude raspoređen jer sam video snimke u časopisu posvećenomarhitekturi. To nije tačno.”

„Onda ako nisi otkrio iz časopisa...”„Sa fotografija koje smo pronašli u podrumu. Do sada sam imao priliku da ih sve pogledam.

Ispostavilo se da je nekoliko fotografija Rebeke Čens snimljeno u ovoj kući. Kao što si mogla dapretpostaviš na osnovu svega što je Pakard radio, te fotografije su vrlo jasne. Nisam imao problemada ih upotrebim kao vodič i namestim stolove, stolice i ostale stvari.”

Dženifer ga je proučavala pogledom.„Pronašao sam neke zanimljive fotografije koje su malo drugačije”, rekao je Koltrejn.Dženifer ga je još pomnije proučavala pogledom.„Obnažene.”U trenutku kada joj je to rekao, Koltrejn je poželeo da to nije učinio.„Obnažene”, rekla je Dženifer bezizražajno.„Znaš, slične Stiglicovim fotografijama Džordžije O’Kifi.”„Da, znam na koju vrstu misliš. Pokaži mi ih.”

5.

Dok je išla kroz podrum, Dženifer je rekla: „Više ne drhtiš?”Zbunjen, Koltrejn je podigao obrvu.„Ježio si se od ovog podruma”, rekla je Dženifer. „Imao si napade klaustrofobije.”„A, to. Pretpostavljam da sam dovoljno puta sišao ovamo, pa sam se navikao na to.”„Da, sigurno si se navikao na to. Ovde je dovoljno hladno da i ja zadrhtim.” Dženifer je protrljala

svoje gole ruke.„Evo.” Koltrejn je skinuo sportsku jaknu i prebacio je preko njenih ramena.„Hvala.”„Bolje ti je?” Ruke su mu ostale na njenim ramenima.„Mnogo.”Dženifer se okrenula ka njemu i stavila dlanove na njegovu košulju. Njegove bradavice su

reagovale. Nežni poljubac se pretvorio u snažan, strastan poljubac.Zagrlili su se.„Pa gde su te obnažene fotografije?”, upitala je Dženifer.„Nisi promenila mišljenje?”„Verovatno imam perverzne misli.”Odvojivši se od nje, Koltrejn je pomerio drške koje su držale zid na mestu.Kada je otvorio vrata, Dženifer je gledala lice Rebeke Čens u prirodnoj veličini. Grubo svetlo iz

podruma razbilo je tamu u komori. Oči sa fotografije odbijale su svetlost.„Ovde je mnogo lepša nego u filmu koji sam videla”, rekla je Dženifer.Koltrejn je ostavio kutiju sa obnaženim fotografijama na vrhu. Stavio ju je na jednu policu i skinuo

poklopac.Dženifer je napravila korak napred i zagledala se u sliku Rebeke Čens u trpezariji na spratu, dok

su niske perlica od hroma padale po njenom nagom telu.Polako, okrenula se ka drugoj fotografiji, pa narednoj. U prostoriji je bilo tiho tako da je Koltrejn

čuo zvuk jedva primetnog okretanja fotografija i Dženiferino disanje. I dalje je gledala slike.Naposletku je završila.„Pa?”„Njene bradavice”, rekla je Dženifer.Koltrejn nije imao pojma kakvu reakciju da očekuje od nje, a ovo sigurno nije bila reakcija kakvu

je očekivao.„Bradavice i krugovi oko njih”, rekla je Dženifer.„Ne razumem.”„Moje se razlikuju od njenih.”Koltrejn je shvatio da crveni. „Nisam pokušavao da nagovestim da...”„Da su njene privlačnije od mojih? Jesu. Rebeka Čens je bila zadivljujuće lepa žena. Priroda ju je

blagoslovila. Ali to isto nisam dobila i ja. Moje bradavice su male, široke su kao vrh mog malogprsta. Bradavice Rebeke Čens su veličine mog kažiprsta. Krugovi oko mojih bradavica nisu naglašenikao njeni.”

„I?”

„Mogla bih da sredim da moje bradavice i krugovi oko njih izgledaju kao njene.”„Govoriš mi o hirurškoj intervenciji?”„Ako zatrudnim.”Koltrejnu je srce brže lupalo. „Misliš da je bila trudna?”„Mislim da joj je to bila prva trudnoća. Ne vidim znake strija, što bi ukazalo na to da je pre toga

bila u drugom stanju. Rekla bih da je bila trudna tri meseca i još joj je stomak bio ravan. Ali, kako jefotografisanje odmicalo, nije mogla da spreči da joj grudi postanu bujnije, a bradavice veće. Sjaj nanjenom licu i blistavost njene kože navode me da pomislim da su neki od jačih hormona već počelida deluju.”

„Trudna”, rekao je Koltrejn u čudu, a onda je fotografije posmatrao na drugi način.„Onda su očekivana pitanja: Ko je bio otac? Je li to bio Pakard? A ako pretpostavimo da se dete

rodilo, šta se dogodilo sa njim?”

6.

Koltrejn je savio leđa i podigao glavu, dok mu je kroz telo strujalo zadovoljstvo. Krećući se polako,pokušavao je da ne naruši delikatnu ravnotežu između trenutne potrebe i savršenog odlaganja.Dženifer ga je poljubila, priljubivši se uz njega: „Ne odstupaj.” Krećući se brže, osetio je da ubrzaniritam kretanja njenog tela odgovara njegovom. Kada je bio na vrhuncu, imao je osećaj da sesadašnjost produžila u večnost. Uskoro, vreme je prešlo u odvojene trenutke, i on je legao poredDženifer. Nisu se ni pomerili. Ulično svetlo dopiralo je kroz otvorene prozore spavaće sobe. Granesu se savijale na povetarcu, bacajući drhtave senke po zamračenoj sobi.

Okrenula se ka njemu. „Odavno nismo.”„Predugo.”„Moraćemo da nadoknadimo.”„Duh je voljan, ali telo bi moglo biti slabo.”„Videću šta mogu da uradim da ga ojačam.”„Malo hrane bi pomoglo. Ako uskoro ne počnem da pravim taj marinara sos...”„Ne.” Dženifer mu je dodirnula obraz. „Lezi tu još malo.”„Ovo je odličan način da se okonča ono što bi se moglo nazvati lošom godinom”, rekao je

Koltrejn.„Sa jedne strane, to i nije bila baš loša godina. Snimio si nekoliko divnih fotografija. Otkrio si

novi pravac u svom radu.”Koltrejn je slegao ramenima.„Tvoj rad ti i dalje nije važan?”„Ne, ako se uporedi sa svime što se dogodilo.”Ućutali su.Dženifer je prva progovorila. „Kada smo vodili ljubav, da li si pomislio da su Rebeka Cens i

Randolf Pakard možda vodili ljubav u ovoj sobi?”„...Ne.”„Ja jesam. Zamislila sam da smo ona i ja zamenili mesta. Da li te njene obnažene fotografije

uzbuđuju?”„Malo.”„Da li su te naterale da poželiš seks?”„Pretpostavljam.”Dženifer je sklonila ruku sa njegovog lica i išla njome preko njegovog tela, milujući ga.„Kao što te ovo uzbuđuje?”„Da.”„Dobro.”Kada ga je Dženifer poljubila, osetio je slane suze na njenom obrazu.„Jer ja ne mogu da se poredim sa njom, Mič. Ja nisam boginja. Ja sam samo žena.”

7.

Iako je jutro bilo sunčano, a nebo vedro, hladan povetarac, bar prema standardima južne Kalifornije,naterao je Koltrejna da ode iz dvorišta u koje je vodila njegova spavaća soba. „Brrr”, rekao je ipritegao jače bademantil, a potom se okrenuo ka Dženifer, koja je i dalje ležala u krevetu. „Misliosam da bismo mogli da popijemo kafu ovde, ali bojim se da bi to bila ledena kafa.”

„Ovde je svakako bolje”, rekla je Dženifer. Podigla je pokrivače, pokazala mu svoje grudi,izvijeni stomak i stidne dlačice svetle boje i dala mu znak da se dovuče i pridruži joj se.

„To je najbolja ponuda koju sam mogao dobiti.”„A dan je tek počeo”, rekla je Dženifer.„Istrošićeš me.”„Kad nisam istrošila ovog momka, neću ni tebe.” Pokazivala je na njegov penis u erekciji koji se

ukazao kada je Koltrejn skinuo bademantil.„Od kada ti voliš nepristojne reči?” Uvukao se pod pokrivače i osetio toplinu njenog tela.„Ti ovakve reči nazivaš nepristojnim?”„U krajnjem slučaju, nazvao bih ih sugestivnim.”„A kako zoveš ovo?”„Trenutno sam malo odsutan. Možda će mi se javiti ako to ponovo uradiš.”„Stiže nešto bolje.”„A dan je tek počeo”, rekla je Dženifer. Ali nije bila u pravu ako je mislila da će im se ukazati

prilika da toga dana ponovo vode ljubav, jer kada su uronili jedno drugom u zagrljaj, kada su seugnezdili jedno pored drugog, ustali da se istuširaju i napokon obukli, Dženifer mu je rekla da jeočekuju u kući njenih roditelja oko jedan. „Sećaš se od prošle godine”, rekla je Dženifer, „to jetradicija. Uvek odem tamo i pomognem tati da prati maraton fudbalskih utakmica tokom Nove godine.Hoćeš da pođeš sa mnom? Njemu i mami će biti drago da te vide, a tamo će biti više nego dovoljnohrane. Izgleda da u poslednje vreme i suviše uživaš u samoći.”

„Jeste. Zabavno je. Ali bojim se da ću morati da odbijem.”„Oh?” Dženiferin glas je postao tiši od razočaranja.„Da. Obećao sam Gregovoj udovici da ću svratiti i provesti malo vremena sa njom i decom.”„Oh.” Glas joj je sada zvučao kao da razume. „Nisam znala da si razgovarao sa njom.”„Čini mi se da sam zaboravio da ti spomenem.”„Nikada je nisam upoznala, ali, molim te, reci joj da mi je veoma žao zbog njenog muža.”„Hoću.”„Kafa koju si pomenuo sada bi mi dobrodošla.”Kuhinja je bila u neredu od marinara sosa i ćufti koje je Koltrejn spremio za večeru. Posuđe je

ostavio na sudoperi dok su ispijali bocu šampanjca i gledali kako slavne ličnosti odbrajaju poslednjesekunde stare godine na Tajms skveru. Koltrejn se nejasno sećao kako su njih dvoje otišli u krevet.

„Uh”, rekla je Dženifer dok je gledala nered. „Treba mi ta kafa da bih naterala sebe da tipomognem oko ovoga.”

„Zaboravi na to”, rekao je Koltrejn. „Hajde. Izaći ćemo na doručak.”Kada su se vratili oko pola jedan, ostali su ispred kuće.„Ako ranije završiš posetu Gregovoj udovici, svrati do mojih roditelja”, rekla je Dženifer.

„Hoću”, rekao je Koltrejn. „Poželi im srećnu Novu godinu u moje ime.”Dženifer je zbog nečega delovala nesigurno. „Hoćeš li da mi učiniš uslugu?”„Šta?”„Hoćeš li da uzmeš foto-aparat i slikaš me?”„Da te slikam?”„Nova godina je”, rekla je Dženifer. „Novi početak. Usrećilo bi me da te ponovo vidim kako

praviš fotografije.”„Ako će usrećiti tebe, usrećiće i mene.”Minut kasnije, vratio se sa foto-aparatom Nikon i namestio Dženifer ispred zelenkasto-plave

ograde od bakra, nalik na bršljan, koja se nalazila na uglu.„Od ove pozadine kosa ti izgleda još svetlije”, rekao je Koltrejn. „U stvari, izgledaš kao da

zračiš.”Dok su joj oči blistale na način za koji je on mislio da je odgovor na njegov kompliment, Koltrejn

je načinio snimak.

DEVETI DEO

1.

Ispostavilo se da je Gregova udovica imala punu kuću: tu su bili njeni roditelji, sestra, prijatelji izosiguravajuće kompanije u kojoj je radila, prijatelji iz policijske stanice, da ne spominjemo susede.Iskazivali su poštovanje, dolazili su i odlazili. Iako je Gregova udovica izgledala umorno, trudila seda pripremi ćuretinu za praznike, međutim, bilo je jasno da neće biti dovoljno hrane za sve tako da jeKoltrejn ostao samo jedan sat. Otišao je mnogo pre večere.

Štaviše, odlučio je da se ne vraća u Pakardovu kuću, nego da prihvati Dženiferinu ponudu i ode dokuće njenih roditelja, sagrađene u viktorijanskom stilu, u blizini Eko parka. Najbrži način da dođe donjih bio je da krene iz Venisa, istočnim autoputem Santa Monika, da vozi do mesta gde se on ukrštaosa autoputem Golden Stejt, gde bi došao do istočnog kraja Bulevara sumraka koji nije bio daleko odEko parka. Stoga se iznenadio kada je krenuo u suprotnom pravcu i zaputio se zapadnim autoputemSanta Monika ka autoputu Pacifik Koust. Naposletku je priznao sebi da mu je odredište Malibu.

2.

Kada je Koltrejn pre sedamnaest godina došao u Los Anđeles, osetio je potrebu da nauči o samomgradu što je više moguće. Privlačilo ga je to što se Malibu – čije je ime, prema njegovom tumačenju,imalo mitski prizvuk – sastojao od više mesta: od Komune, u kojoj su, u kućama pod zaštitom, živeleličnosti iz viših slojeva šou-biznisa; preko priobalja gde su se uske, dvospratne gradske kućenaslanjale jedna na drugu u dužini od nekoliko kilometara. Ispred njih se nalazio uzan put, a iza njihokean, sa dugačkim nizom benzinskih pumpi, motela i restorana brze hrane duž autoputa PacifikKoust. Dalje, na severu, gde su se okean i put razilazili, krivudavim putevima, nalik na lavirint,dolazilo se do rustičnog područja sa skupim kućama na ogromnim šumovitim površinama koje nisuimale pogled na okean. Koltrejn je mogao da oseti povetarac koji je mirisao na so. Imao je utisak dase nalazi blizu vode. Osim toga, mogao se nalaziti i u ekskluzivnom delu u dolini San Fernando.

Koltrejn je sada vozio jednim od tih krivudavih puteva. Povremeno bi se zaustavio da pogleda nakartu koju je kupio na benzinskoj pumpi na autoputu Pacifik Koust, pre nego što je sišao sa njega.Potom je nastavio na zapad, ili bar onoliko koliko je mogao da ide u tom pravcu. Ponekad je moraoda se vrati jer je ušao u pogrešne ulice koje nisu bile obeležene, u drugim prilikama ulazio je u slepeulice, iako se na karti činilo da su na tom mestu ulice povezane. Iznerviran, naposletku se zaustaviona mestu gde mu je zid od bršljana blokirao put. Kroz bršljan je vodila staza. Znao je samo da se putkojim je želeo da ide nalazi iza bršljana.

Kada je pogledao na sat, video je da je skoro tri sata i da je skoro protraćio dan. Izračunao je dabi mu trebalo još dvadesetak minuta da se vrati i dođe do željenog puta. Pretpostavljao je da je putobeležen i da neće imati problema da ga pronađe. Zašto da se zamara kada je odredište praktičnobilo ispred njega? Dženiferina želja da je slika izazvala je efekat koji je i nameravala da izazove.Držeći se starih navika, poneo je foto-aparat sa sobom. Sada ga je okačio oko vrata. Kada je izašaoiz kola i zaključao vrata za sobom, zakopčao je jaknu jer je bilo hladnije, te je prokrčio sebi put krozbršljan koji je pucketao.

Čuo je obrušavanje talasa pre nego što je video okean ispod sebe. Nalazio se na strmoj litici kojaje gledala na put do kojeg je želeo da dođe, gde je red zadivljujućih kuća prosto grlio obalu i gde nijebilo žive duše. U suprotnosti sa poznatim plažama Malibua, ovde je obala bila skoro u potpunosti odsivih stena. Privučen penom na vrhovima talasa koji su udarali o to stenje, ali i crvenim krovovimana nekim kućama, Koltrejn je podigao foto-aparat, podesio ekspoziciju kako bi uslikao talase inačinio nekoliko fotografija.

Potom je pažljivo počeo da silazi stazom koja se cikcak spuštala niz strminu. Neki delovi liticeodronili su se usled nedavnih pljuskova. Zgrabio je koren obližnjeg drveta kako bi se lakše spustio,uhvatio se za busenje trave, snažno je zabo pete u meko tlo i naposletku je sišao u podnožje gde supostavljene zaštitne ograde kako bi sprečile blato da se odroni.

Talasi su se jače čuli, iako je Koltrejn bio svestan da ubrzano diše. To je samo od naprezanjaprilikom silaženja, rekao je sebi. Naravno. Kada je došao do kuće, sagrađene u misionarskom stilu,video je da je na poštanskom sandučetu broj 38, a on je tragao za brojem 24. Stoga je produžio dalje,isuviše zauzet da bi obratio pažnju na kliktanje galebova iznad glave.

Juče, nakon što je od privatnog detektiva kojeg je angažovao Pakardov advokat saznao adresu ibroj telefona Nataše Adler, okrenuo je taj broj i iznervirao se kada mu je kompjuterizovani glas rekao

da broj više nije u upotrebi. Da li mu je detektiv dao pogrešnu informaciju ili se Nataša Adlerpreselila? Možda sada živi na imanju u Meksiku, pomislio je Koltrejn.

Idući putem, prošao je pored još jedne kuće u misionarskom stilu, a potom pored jedne ušpanskom, kolonijalnom stilu. Ali njegov pogled bio je uperen u kuću koja se nalazila daleko ispred,za koju je, na osnovu prebrojavanja preostalih poštanskih sandučića, zaključio da je adresa koju traži.Bila je to skupa, izdužena, moderna dvospratnica od belih blokova, koja se izdizala naspram vedrog,plavog neba, a njega je obojilo sunce koje je zalazilo.

Zadivljen geometrijskim oblikom kuće, ponovo je podigao foto-aparat. Kontrast svetlosti i senkebilo bi teško snimiti, znao je, pa je podesio ekspoziciju kako bi istakao srednje senke, a potom jenapravio snimak. Iz predostrožnosti je načinio još dva snimka, prvi je isticao tamnije elemente slike,a drugi svetlije. Tehnika poznata pod imenom ’spajanje’ daće mu priliku da izabere kontraste koježeli.

Kada je poslednji put pritisnuo okidač, spustio je foto-aparat i učinilo mu se da je na trenutak bioodsutan. Nije imao takav osećaj od dana kada je ugledao Pakardovu kuću i snimio poslednjefotografije iz Pakardovog serijala. Počeo je da shvata koliko je zaista utrnuo od strahota u koje je bioumešan. Nova godina, novi početak, pomislio je, setivši se ohrabrenja koje mu je uputila Dženiferpre nego što su se, tokom dana, razdvojili.

Šta onda radim ovde?

3.

Kao i većina kuća u priobalju, u Malibuu, i ova kuća je bila blizu puta. Sa desne strane, visoka,metalna ograda zaklanjala je mali vrt. Sa leve strane, na kratkom prilazu, ispred garaže napravljeneza dva automobila, bio je parkiran ’porše’. Inače, na vidiku nije bilo nijednog automobila. Bar jeneko kod kuće, pomislio je Koltrejn. Još jednom se uverio da broj na poštanskom sandučetu odgovarabroju koji je tražio: 24.

I šta sad?, zapitao se. Hoćeš li pokucati na vrata usred popodneva na Novu godinu? To će sigurnoostaviti utisak.

Bacio je pogled kroz metalnu ogradu na prednje prozore i tragao za bilo kakvim pokretom u kući,nekim pokazateljem da je u toku okupljanje porodice. Na prozorima ništa nije video. U prostorijamaje bilo mirno. Verovatno ne prekidam ništa, pomislio je. Možda i ne bi bilo tako neuljudno dapokucam na vrata, kao što sam prvo pomislio. Ako se vratim i pokucam na vrata sutra ili prekosutra, idalje ću biti provalnik.

Jedva svestan prisustva ukrasnog šiblja u vrtu, prišao je vratima. Umesto da pokuca, pozvonio je ičuo kako zvuk zvonca jedva čujno odjekuje u kući. Posle nekoliko trenutaka, ponovo je pozvonio.Odjekivanje zvonca u kući ostavilo je utisak da je kuća prazna. Pozvonio je i treći put, zadržavši prstna zvoncu malo duže. Neko mora da je kod kuće, pomislio je. U suprotnom, zašto bi ’porše’ bioparkiran na prilazu? Ko god da živi ovde ne bi otputovao i ostavio skupa sportska kola na otvorenom.Umesto da ponovo pozvoni, pokucao je na vrata, međutim, i dalje niko nije otvorio.

Možda unutra vode ljubav, pomislio je. Možda će mi, ako nastavim da zvonim i oni naposletkuotvore vrata, jasno staviti do znanja koliko im dosađujem. Došao sam ovamo da bih dobio odgovorena neka pitanja, a ne da bih se sukobio sa osobom koja treba da mi dâ odgovore na ta pitanja.

Polusvestan, oklevao je, dok mu je prst bio na dva centimetra od zvona. Da, bolje da dođem sutra.Samo što ni tada možda niko neće otvoriti vrata. Kada bi samo telefon radio.

Vrativši se na put, Koltrejn je pogledao prozore do ulice da vidi da li će iko proviriti kroz njih.Naposletku je odustao. Trebalo je da odem sa Dženifer, pomislio je. Ali dok se spremao da se vratiputem kojim je došao, odjednom je shvatio da postoji savršeno objašnjenje za prisustvo kola i zaštoniko nije otvorio vrata kada je pozvonio.

Ko god da živi ovde sada je napolju i šeta se obalom.Krenuo je ka levoj strani kuće, nameravajući da iskoristi prostor između te i susedne kuće kako bi

došao do obale. Put mu je zaklonio zid. Sa desne strane put mu je preprečio sličan zid. Kada jeoduševljenje prešlo u razočaranje, primetio je da i ostale kuće imaju prepreke koje sprečavajuposetioce da dođu do obale.

Kada je prošao pored ostalih kuća, otkrio je ogradu koja je vodila do obale. Galebovi su kričaliglasnije. Udaranje talasa čulo se glasnije kako se približavao ivici ograde. Cipele su mu senakvasile. Jedno je zvoniti nekome na vrata i ometati ga za Novu godinu, ali sasvim je druga stvarnaići na nekoga ko se šeta, pomislio je. Bilo bi normalno da kažemo jedno drugome ’zdravo’. Ne bibilo tako napadno da kažem ko sam i postavim nekoliko pitanja.

Dok se približavao zadnjem delu kuće, video je kako iza džombastog sivog grebena koji vodi dookeana izviruje beli dok. Šireći se na obe strane, greben je blistao dok su se talasi razbijali o njega.

Ali niko se nije šetao po grebenu. Na obali nije bilo nikoga.

Koltrejn je odmahnuo glavom. Prisiljen da prizna da je danas, u najmanju ruku, zaista protraćiovreme, počeo je da se vraća na put. Onda se zaustavio kada mu je pokret među stenama privukaopažnju. Počeo je da škilji zbog zaslepljujuće svetlosti sunca koje je zalazilo (kako je sunce moglo bititako sjajno, a vazduh tako hladan da je drhtao?); pomislio je da halucinira, jer se niko nije kretaomeđu stenama, sam greben se kretao. Jedan se izdizao iz drugog.

Naježio se. Sve je snažnije drhtao, ali više ne od hladnoće. Siva hrpa se izdizala sve više izgrebena. Šta ja to vidim?, zapitao se Koltrejn i prisilio se da krene napred. Odjednom se dogodilonešto podjednako iznenađujuće, jer se deo stene izdigao toliko da je mogao da se odvoji od nje.Koltrejn je primetio da je usred tog sivila ta stena imala beli deo – lice. Sive ruke su se razdvojile,jedna od njih krenula je ka onome što su postali glava i vrat. Siva ruka je ščepala nešto sivo na glavii, na Koltrejnovo zaprepašćenje, skinula ga kao da je u pitanju koža, otkrivši gustu, crnu kosu koja jebila mokra i priljubljena uz glavu izuzetno lepe žene. Ono što je video, shvatio je Koltrejn, bila ježena u mokrom ronilačkom odelu i ona je izlazila iz okeana. Siva boja odela bila je ista kao i bojagrebena. Dok je izlazila iz talasa, činilo se da se rađa iz njih.

Istog trenutka je podigao foto-aparat, otvorio otvor za svetlost kako bi na fotografijama bilaidentična sa talasima i pritisnuo okidač kada je žena izašla iz okeana. Telo joj je bilo u tako poznatompoložaju da je pomislio da halucinira. Napravio je još jednu fotografiju, pa još jednu, svaki put sepribliživši za korak. Kada ga je primetila, žena je zastala, stavila je jednu nogu ispred druge, nežno jesavila nogu u kolenu, baš se spremala da prebaci težinu na nogu kojom je zakoračila napred. Nijenosila bocu sa kiseonikom niti masku. Nije ronila, samo je plivala, koristeći ronilačko odelo kaozaštitu od hladne vode. Ruke su joj bile pokrivene sivim, gumenim rukavicama, jednu od njih jeupotrebila da skine kapuljaču. Drugom rukom koja je još bila u rukavici protrljala je kosu. Koltrejnje i ovaj položaj ranije video. Još jednom je pritisnuo okidač na foto-aparatu i snimio je umeđupokretu. Da nije bilo ronilačkog odela, Koltrejna bi do sada zadesio najsnažniji deža vu. Čak isa ronilačkim odelom, sličnost je bila tako uočljiva da Koltrejn nije mogao da smiri ruke dok jesnimao. Ronilačko odelo je prianjalo uz ženu kao koža. Glatkoća odela isticala je izvijeni pokretnjenih nogu, nestalni pokret njenog tela, osetljive obrise njenih kukova, struka, grudi, njenih...

Spustio je foto-aparat, njegov zbunjeni um je želeo da zna kako je moguće da gleda u RebekuČens.

4.

Kada je napravio još jedan korak, na ženinom licu se video strah. Ustuknula je, izgubila ravnotežu ipala na kolena u talase.

„Ne!”, rekao joj je. „Ne morate se plašiti! Nisam ovde da bih vas povredio!”Podigao je rake usled čega je i ona podigla rake u rukavicama, kao da je želela da se odbrani.„Molim vas!”, rekao je. „Nisam želeo da vas prepadnem! Samo želim da vam postavim nekoliko

pitanja! Neću vas povrediti!” Zvuk razbijanja talasa o stene nije bio dovoljno jak da prigušiiznenadnu buku iza njega: vrata su se otvarila uz tresak, čuli su se povici i cipele kako škripe postenju. Osvrnuvši se da bi video šta se dešava iza njega, Koltrejn se zaprepastio kada je ugledaošestoricu muškaraca kako trče ka njemu, dvojica iz kuće, dvojica iz skrovišta ispod doka i po jedan izgrmlja sa obe strane kuće.

„Odmah da si stao!”, povikao je jedan od njih, lica iskrivljenog od besa. „Da se nisi makao!”Što je brže mogao, Koltrejn se okrenuo i potrčao.„Kučkin sine! Odmah da si stao ili ću...”Koltrejn nije čuo ostatak, jer ga je zaglušila buka udara talasa o stenje i njegovo ubrzano disanje.

Okliznuo se na mokro kamenje, ali je uspeo da održi ravnotežu dok se borio da ubrza. Sve vreme ječuo psovke iza sebe. Bez upozorenja, ispred njega se, iz pravca druge kuće, pojavio još jedanmuškarac koji je podigao ruku i povikao Koltrejnu da stane. Baš kada se činilo da će se sudariti satim muškarcem, Koltrejn je promenio pravac, zaobišao ga i udaljio se od obale, međutim, dvojicamuškaraca koja su trčala iza njega očekivala su da će to učiniti i trčala su paralelno sa njim, sanamerom da ga uhvate.

Ponovo je promenio pravac kretanja i pojurio ka obali. Čovek koji je izašao iz kuće shvatio je daće Koltrejn potrčati ka kopnu. Stoga je napustio svoju stratešku poziciju i potrčao tamo. Koltrejn gaje izbegao i nastavio da trči obalom.

„Prokletstvo!”, povikao je neko.Koltrejn je izbegao veliku stenu i osetio kako mu se grči stomak kada je primetio da se obala

savija ka kopnu. Da bi izbegao da ga talasi zapljusnu, morao je ponovo da krene ka kopnu. Dok su muse progonitelji približavali, on je pretrčao pola obale.

Kada je jedan muškarac potrčao ka njemu, Koltrejn se prisetio kako je koristio svoje foto-aparateda bi se odbranio u Bosni. Skinuo je foto-aparat sa vrata, zgrabio kaiševe, okrenuo se i zamahnuonjime ka glavi napadača.

„Hej!”, čovek je ustuknuo.U isto vreme, ustkunuo je i Koltrejn, jer je zbog ovog pokreta izgubio ravnotežu. Izgubio je tlo pod

nogama. Sve što je video narednog trenutka, kada se izvio, bilo je nebo. Šok od hladne vode izbio muje preostali vazduh iz pluća.

I nije bilo tako važno. Ionako nije mogao da diše. Potonuo je među stene, nagonski se boreći da sedomogne površine. Poneo ga je talas. Mašući rukama, zgrčenim od hladnoće, čuo je zujanje u ušima.Kada je isplivao na površinu, sunce je bilo skoro zaslepljujuće. Kada ga ja uhvatio naredni talas,borio se da udahne.

Progutao je vodu, zakašljao se i okusio so, a potom se odupro težini svojih cipela i odeće,natopljenih vodom, i zaplivao ka steni.

„Neka se udavi”, rekao je jedan muškarac.Gledajući očima zamućenim vodom, video je svoje progonitelje kako stoje na obali, izvan samog

dometa talasa. Lica su im bila surova baš kao i stene. Nosili su patike, farmerice i vindjakne.Izgledali su kao da je jedini poklon koji su želeli za Božić bilo obnovljeno članstvo u teretani.

„Da, hajde da svetu učinimo uslugu”, rekao je drugi.„Naravno”, rekao je treći. „Bežao je. Pao je. Nismo mogli da ga oteramo pre nego što se udavio.”„Ali pomislite samo na birokratiju.”Koltrejn se desnom rukom uhvatio za stenu. Na nju ga je naneo talas, ali ga je još brže odvukao.

Njegova ukočena ruka je izgubila oslonac.„Vredan je birokratije”, ponovio je prvi čovek. „Možeš li zamisliti bolji način da provedeš Novu

godinu od gledanja ovog kretena kako se davi?”„Ja ne mogu”, rekao je četvrti.Grčeći se od hladnoće, Koltrejn se ponovo uhvatio za stene i uspeo da se izvuče. Talas ga je bacio

na greben. Jauknuo je. Ali, uprkos morskoj struji, skupio je snagu da se još bolje uhvati i izvuče se.„Stani!” Prvi muškarac je krenuo ka njemu i stao nogom na Koltrejnovu desnu ruku.Koltrejn se trgao.„Nisi pitao ’Smem li’?”, rekao je muškarac.„Šta misliš, Karl?” Drugi čovek se okrenuo ka nekome ko im se približavao. „Da pustimo ovog

kretena da se udavi ili da mu izvučemo guzicu?”Koltrejn se borio pošto ga je još jedan talas preplavio, a njegova utrnulost se pojačavala.

Zakašljao se i borio se za vazduh. Uprkos pogledu zamućenom od soli, bespomoćno je gledao uvis iuspeo da vidi osobu koja im se pridružila. Bio je to muškarac u patikama, farmericama i vindjaknikoja je ličila na one kakve su nosili ostali muškarci. Bio je to čovek kome je kosa bila kratko ošišanai kome su braon oči bile nepokolebljive. Nije pokazivao nikakve emocije dok je gledao Koltrejna.

„Izvucite ga.”„Kakva je to zezancija? Daj da ga bar gledamo još malo kako se praćaka.”„Ne, izvucite ga. On nije čovek kojeg tražimo.”„Otkud znaš?”„Poznajem ga.”„Šta? ”„On je fotograf. Zove se Mič Koltrejn. Živi u Los Anđelesu i verujte mi, bio je zaokupljen nečim

drugim kada je sve ovo počelo. Uhvatili smo pogrešnog čoveka.”Čovek koji je stajao na Koltrejnovoj ruci brzo je ustuknuo.Koltrejn se borio da izađe iz vode. Pridošlica ga je brzo zgrabila i izvukla ga, mokrog, iz talasa.„Jesi li dobro?”, upitao ga je čovek koji ga je izbavio.„Smrz’o sam se”, Koltrejn je cvokotao. „Nisam znao da se zoveš Karl.”„To je zato što sam hteo da misliš da se zovem narednik.”„Šta ti radiš ovde?”„To sam ja hteo tebe da pitam”, rekao je Nolan. „I jedva čekam da čujem tvoj odgovor.”

5.

„Vidiš odakle smo dobili lošu ideju.” Prvi muškarac se pravdao.Ogrnut ćebetom, Koltrejn nije odgovorio. Kada je seo na drvenu stolicu u dnevnoj sobi koja je

bila sva u belom, i dalje je drhtao. Zadnji zid u prostoriji u potpunosti je bio napravljen od staklausled čega se pružao panoramski pogled na okean. Kasno popodnevno sunce je sijalo, ali ga nijeugrejalo.

„Virio si joj kroz prozore”, rekao je drugi muškarac.„O’ladite. Gledao sam u kuću sa puta. Pokušavao sam da vidim da li ima nekoga unutra.”„Snimao si kuću”, rekao je treći čovek.„Ja sam profesionalni fotograf. Ja to i radim, snimam.”„Uključujući i ženu za koju tvrdiš da je nikada nisi video dok si se bez dozvole šetao po imanju?”,

upitao je četvrti.„Da, kako si se prišunjao kući?”„Prišunjao?”, upitao je Koltrejn.„Pretpostavljam da ćeš nam reći da si pešačio od Los Anđelesa. Gde ti je auto?”Koltrejn se zagrejao od besa dok im je pričao gde je ostavio auto.„U redu, u redu, to objašnjava zašto si došao peške ovamo. Ali nisi samo razgledao okolinu. Nisi

tek tako izabrao ovu kuću. Šta radiš ovde?”„Mogao sam povrediti glavu i poginuti. Pretili ste da ćete me pustiti da se udavim. Neću

odgovoriti ni na jedno pitanje dok ne saznam ko ste vi i šta se ovde, do đavola, događa.”Grupa je utonula u neprijatnu tišinu.Po prvi put, od kada su ušli u kuću, oglasio se Nolan. Stajao je u pozadini i odmahivao glavom,

nezadovoljan. „Mislim da već dobro znaš ko su ostali ljudi.”„Isto su što i ti – policajci.”„Nisu baš isto.” Da bi se uklopili u beli dekor, Nolan i ostali su se izuli. Noge su mu utonule u

beli, debeli tepih koji je išao od zida do zida. „Malibu nema policijsku stanicu. Volt i Lajl su izkancelarije lokalnog šerifa. Pit i Sem su iz državne policije. Ostali su iz policije Los Anđelesa.”

„A kako ste se vi umešali u sve ovo?”, upitao je Koltrejn. „Otkad to policajci Los Anđelesa rade uMalibuu?”

„Ne rade”, rekao je Nolan. „Osim ako nemaju slobodan dan, ovde su nezvanično i čine uslugu.”„Meni”, rekao je prvi čovek. Nolan ga je predstavio kao Volta. „Ja sam onaj kome on čini uslugu.”„Radi se o postavljanju klopke.” Nolan je umorno odmahnuo rukom jer je u prošlosti previše

radio na zločinima ove vrste. „Ženu koja živi ovde već tri nedelje uznemirava neko ko zna čime seona bavi. Sve donedavno, neprekidno joj je telefonirao. Iako je promenila broj telefona pet puta, iiako nijedan broj nije objavljen u imeniku, uspeo je da sazna nove brojeve, te ju je i dalje zvao. Nakraju je isključila telefon.”

„To objašnjava automatizovani odgovor koji sam dobio kada sam juče pokušao da je pozovem.”„Znači, ipak si pokušao da je pozoveš”, rekao je drugi muškarac, Lajl. „Hteo sam da te pitam

zašto nisi telefonirao, umesto što si je neočekivano posetio za Novu godinu.”„I dalje mislite da lažem?”„Samo sam te iskušavao.”

„U međuvemenu”, prekinuo ga je Nolan, „počela je da dobija fotografije.”Koltrejn je ustao.Prisutni su ga proučavali – nikada niko nije tako direktno gledao u njega.„Fotografije”, rekao je Koltrejn. „Znači, kada sam se pojavio sa foto-aparatom i počeo da je

slikam, pretpostavili ste...”„Fotografije koje dobija – ima ih na stotine – snimljene su na svim mestima gde je bila”, rekao je

Nolan. „Bez obzira na to šta radi, neko uspeva da je slika.”Koltrejn je ponovo osetio hladnoću u kostima kakvu je osetio dok je bio u vodi, samo što se ovoga

puta smrzao kada se prisetio koliko se osetio ugroženim kada je shvatio da ga prati Ilković i da gafotografiše.

„To ne uključuje bukete cveća koje joj isporučuju šest puta na dan. I to ne uvek kada je kod kuće.Dobija ih u restoranima, kod zubara, jednom je čak dobila jedan kod ginekologa. Na poruci pišeMislim na tebe...”, rekao je Nolan. „Ljubavna pisma na vetrobranu njenog automobila. Predlozi zabrak koji dolaze posebnom dostavom.”

„Stoga se, što je prirodno, obratila šerifovoj kancelariji”, rekao je Volt. Bio je kratko ošišan,četvrtastog lica i svetlosmeđih brkova. Imao je i mali ožiljak iznad desne obrve. „Ja sam se javio irazgovarao sam sa njom. Naša kancelarija nije velika. Nemamo mnogo osoblja i sredstava, a to ćenam trebati, jer je sada već jasno da je osobi koja je prijavila ovaj slučaj potreban nadzor, ne samo uMalibuu. Trebalo bi da brinemo i o pravnoj zaštiti, ali momak kojeg jurimo slobodan je kao ptica.Osoba koja je prijavila slučaj radi u Los Anđelesu. Tamo često putuje. Zato sam odlučio da pozovemJedinicu za rešavanje pretnji iz policijske stanice u Los Anđelesu i vidim da li bih mogao da dobijemsavet od njih.”

„A ja sam odatle”, rekao je Nolan. „Volt i ja smo zajedno išli na Policijsku akademiju. Nekovreme je radio u Jedinici za pljačke u policiji Los Anđelesa, ali je na kraju prešao u šerifovukancelariju.”

„Zbog mira i tišine”, rekao je Volt, ali tako kao da nije pronašao mir i tišinu.„Tražio je mene”, rekao je Nolan, „pa smo razgovarali o problemu koji je takav da je, strogo

rečeno, ovaj vatreni obožavalac prekršio zakon.”Koltrejn je odmahnuo glavom, zbunjen.„Problem je u tome što, i pored uznemiravanja, postoji i element pretnje”, rekao je Nolan. „Meni i

tebi možda je zajedničko osećanje da onaj ko dosađuje ženi danju i noću izjavama ljubavi pokušavada je zaplaši. Ali kancelarija državnog tužioca to ne vidi na isti način. Oni brinu da bi porota moglasmatrati momka više smetnjom nego pretnjom. Jednom sam imao slučaj gde je čovek koji je biopretnja slao ženi čokoladne bombone sve vreme. Neprekidno joj je telefonirao. Napisao joj je nastotine pisama. Osetila se ugroženom i želela je da on prestane. Zabrana prilaženja nije vredela. Zatosam ga uhapsio i slučaj je dospeo na sud. Ali porota nije mogla da utvrdi da li je kriv po bilo kojojosnovi. Ovo se događalo oko Svetog Valentina. Jedna žena iz porote je kasnije rekla da je slanjekutija čokoladnih bombona ’dopadljivo’. Klela se Bogom. U svakom slučaju, kada ga je porotaoslobodila, čovek se pojavio jedne noći u ženinoj kući i pucao joj je u glavu. Rekao je da se umoriood čekanja da se ona uda za njega. Rekao je da je niko drugi neće imati ako on nije mogao da je ima.Šta misliš o takvoj pravoj ljubavi?”

„Ali u ovom slučaju nam se posrećilo”, rekao je Lajl.„Ako želiš da pretnju nazoveš srećom”, dodao je Volt. „Vatreni obožavalac je poslao našoj

štićenici venac za sahrane sa trakom na kojoj je pisalo ’Dok nas smrt ne razdvoji’. To nije najboljislučaj pretnje za koji sam čuo, ali srce od pet kilograma koje je stiglo uz venac svakako jeste.

Ispostavilo se da je u pitanju srce bika. Kroz njega je bila provučena strela, a na nju je bila zakačenaporuka. ’Budi moja. Ranjavaš mi srce. Ne teraj me da ranim tvoje.’ Nežno, zar ne?”

„I dovoljno da ga porota zatvori”, rekao je Koltrejn.„Možda ne na duže vreme. Ali, hej, štićenica će neko vreme lakše disati. Do đavola, možda će taj

kreten iskoristiti vreme da razmisli o tome kako da iskaže osećanja.”„Nemate pojma o kome je reč?”„Ne, a ne zna ni naša štićenica. Očigledno je da sumnjamo na nekoga ko je poznaje. Ali stvari

obično tako ne funkcionišu. Mogao bi biti neko od pre pet godina, a da ga se ona ne seća. Možda jereč o službeniku banke čije usluge ona koristi. Ponekad je takvom kretenu potreban samo jedanpogled da bi se nakačio. Znamo da cveće poručuje tako što šalje pismo sa uputstvima, uz gotovinu, naadrese različitih cvećara. Venac i srce bika dostavila je agencija za isporučivanje paketa. Povratnaadresa na paketu bila je lažna. Dok je još radio telefon, momak je često ostavljao poruke natelefonskoj sekretarici, međutim, ona ga ne prepoznaje.”

„Najbolja taktika koju smo mogli da smislimo jeste da ga uhvatimo u klopku”, rekao je Volt.Lajl mu je pojasnio. „Pre nego što je naša štićenica isključila telefon, rekli smo joj da kaže tom

momku, kada je pozove, da je vreme da je ostavi na miru i da ućuti, te da će ga čekati ovde, danasposle podne. Potrudila se da mu stavi do znanja koliko je ljuta na njega i da želi da ga vidi licem ulice da bi se uverila da je shvatio da ona ne želi da ima ništa sa njim.”

„Bio je to ultimatum i nadali smo se da ga on neće odbiti”, rekao je Nolan. „Naročito zato što,kada je telefon juče isključen, kreten nije imao nikakvog načina da stupi u kontakt sa njom, niti daponovo pregovara o uslovima susreta.”

„Onda smo poslali po konjicu”, rekao je Volt. „Lajl i ja smo zvanično na dužnosti. Ostali suprijatelji koji nam pomažu.”

„Za Novu godinu. Zadivljen sam”, rekao je Koltrejn. „Prijatelji obično ne bi odustali od Novegodine da bi...”

„Naša štićenica je velikodušna”, rekao je jedan od muškaraca.Ostatak grupe ga je gledao kao da je i suviše rekao.„Nema ničeg lošeg u tome”, rekao je Volt. „Kada nismo na dužnosti, unajmljuje nas kao zaštitu.

Jedan od nas ide sa njom u Los Anđeles.”„Kada govorimo o...” Jedan od državnih policajaca je gledao nervozno okolo. „Gde je Taš?”Grupa je bila nervozna.„Isuse!” Volt im je skrenuo pažnju. „Šta joj se dogodilo? Poslednji put kada sam je video, izlazila

je iz vode, a mi smo jurili...”

6.

„Morala sam da obučem nešto suvo”, čuo se glas sa sprata, sa Koltrejnove desne strane.Okrenuo se ka stepeništu i video golo stopalo kako se pojavljuje na odmorištu. Bio je to dubok

glas koji je Koltrejna naterao da pomisli na glumice iste boje glasa koje su glumile u filmovimatridesetih i četrdesetih godina. U njegovom sećanju, one su uvek nosile svetlucave večernje haljine,stajale su pored klavira u noćnom klubu, i razgovarale sa zgodnim junakom u belom večernjem sakou.

Međutim, žena koja je silazila niz beli tepih na stepeništu nije nosila večernju haljinu. Nosila jepamučnu trenerku boje maline koja je istakla njeno preplanulo lice, tamne oči i još tamniju kosu. Iakojoj je trenerka bila velika i u velikoj suprotnosti sa tesnim ronilačkim odelom koje je donedavnonosila, njen sadašnji izgled takođe je otkrivao. Opušteni sedalni deo trenerke nagoveštavao je čvrstekukove koje je skrivao. Širok gornji deo se kretao gore – dole ukazujući na to da žena ne nosibrushalter.

Dok je silazila, svi su je posmatrali. Koltrejn je imao osećaj da ovi muškarci vole da posmatrajunjena bosa stopala kako dodiruju skupi tepih, ali njegova pažnja bila je usmerena na njeno lice:široko čelo, visoke jagodice, oči kao bademe, tanak nos, pune usne, šiljata brada i uska vilica,elemente klasične lepote kojima je bila blagoslovena Rebeka Čens. Ali sveukupnost te pojave nijeodgovarala silueti ispred njih. Čak i u trenerci, ova žena je sišla niz stepenice istom pokretljivošću,kakvu je Rebeka Čens pokazivala dok je silazila niz stepenice, noseći sarong u Vetar sa Jamajke.Njena kosa, i dalje mokra od plivanja u okeanu, bila je začešljana, priljubljena uz glavu, isto onakokako ju je Rebeka Čens zabacila kada je izašla iz reke u Predvodniku. Način na koji je izlazila izreke bio je isti kao i na fotografijama Rebeke Čens koje je snimio Randolf Pakard, dok je izlazila izokeana. Bio je to isti način na koji je ova žena ne tako davno izašla iz okeana.

Koltrejnu se zavrtelo u glavi.„Zdravo.” Prišla je Koltrejnu, a on se oduzeo od njenog pogleda kada mu je pružila raku. „Ja sam

Taš Adler i žao mi je zbog ovog nesporazuma.”Koltrejn je osetio varnicu kada su im se ruke dodirnule. To je samo statički elektricitet sa tepiha,

rekao je sebi. A opet...„Nadam se da nisi povređen.”„Nisam, dobro sam.” Koltrejn je iznenada osetio da izgleda budalasto umotan u ćebe. „Malo sam

nazebao, to je sve.” Skinuo je ćebe sa sebe. „Ništa ozbiljno.” Suzbio je još jedan nalet drhtavice, dokmu je mokra odeća prianjala uz telo. „Taš?”

„Skraćeno od Nataša. Trebalo bi da obučeš nešto suvo pre nego što dobiješ zapaljenje pluća.”Zabrinutost u njenom glasu naterala ga je da mu se u tom trenutku učini da je on njoj najvažnija osobana svetu. „A gde da nađem suvu odeću? Mislim da ti neće odgovarati moj bademantil.”

U stvari, ona je bila samo osam centimetara niža od njega. Koltrejn je bio visok metar i osamdeseti mogao je obući njen bademantil.

„Znam”, rekla je Taš. „Zašto ne odeš u kupatilo, dole, niz hodnik, skineš mokru odeću i daš mi je.Staviću je u mašinu za sušenje veša.”

„Ja...”„Biće mi potrebno samo petnaest minuta”, rekla je Taš. „Odškrinućemo vrata kako bi mogao da

učestvuješ u razgovoru, a da ne misliš da si u paklu. Pripremiću jaku kafu za sve i dodaću ti šolju.”

Koltrejn je osetio toplinu na licu, samo delimično, jer su mu obrazi bili utrnuli od hladne vode.„Naravno.”

„Ovuda.”Taš ga je uhvatila za ruku, kao da je nagoveštavala nešto, i povela ga pored belih stepenica, niz

beli hodnik, ka otvorenom kupatilu koje je takođe bilo belo. Još niže niz hodnik nalazila se kuhinja,takođe bela.

„Sačekaću”, rekla je Taš.Zbunjen, Koltrejn je ušao u kupatilo i zatvorio vrata. U trenutku, automatski je krenuo da ga

zaključa, ali se zaustavio, zamišljajući kako bi smešno zvučalo škljocanje brave, kao da se plašio daće ona ući dok se on bude skidao. Skinuo je mokru jaknu, košulju, cipele i čarape, skinuo je kaiš,izvadio novčanik, ključeve i češalj iz pantalona. Oklevao je, a onda je rešio da ne treba da joj dasvoj donji veš. Iako su se stvari tako odvijale, nije mu bilo prijatno što će ona doći u dodir sanjegovom mokrom odećom. Taj problem je rešio tako što ju je umotao u peškir. Uprkos tome što jeostavio donji veš, pomislio je da se nikada nije osetio tako obnaženim kao kada je otvorio delimičnovrata i pogledao je.

„Žao mi je zbog ove neprijatnosti”, rekao je.„Gluposti.” Tašine oči su zasijale od zabave. „Nadam se da se dobro odnosim prema tebi i da me

nećeš tužiti.”Koltrejn nije mogao, a da se ne nasmeje.„Vratiću se brzo.” Odnela je niz hodnik njegovu odeću umotanu u peškir.Koltrejn je uzeo drugi peškir sa gomile, obrisao se, a onda privezao peškir oko struka. Kada je to

učinio, počešljao se, raširio je mokru jaknu preko toaletne šolje, protrljao ruke ne bi li ih malougrejao, a onda se iznenadio kada je čuo Tašin glas iza sebe.

„Možda će ti ipak ovo odgovarati.”Kada se okrenuo, video je njenu ruku proturenu kroz vrata. Taš mu je nudila beli, plišani

bademantil.„Hvala, ali mislim da će mi ovako biti dobro”, rekao je Koltrejn.Umesto odgovora, Taš se nagnula dovoljno da bi stavila bademantil na kadu. Dok je to činila,

okrenula je glavu na drugu stranu. Narednog trenutka je izvukla ruku, a koraci su joj se izgubili uhodniku.

Koltrejn je dugo gledao u bademantil pre nego što ga je uzeo i obukao. Taš je bila u pravu, iako jebio malo kraći, odgovarao mu je. Na njemu se osećao miris parfema, a ne praška za pranje.

7.

Čak i sa pritvorenim vratima, Koltrejn nije mogao da čuje o čemu su, u dnevnoj sobi, razgovarali Taši policajci. Glasovi su im se mešali. Odjek ih je izobličio. Nervirao se i čekao. Bio je u grču kada suu hodniku odjeknuli teški koraci.

Na šta će ličiti kada jedan od onih momaka uđe i vidi me umotanog u bademantil?, upitao se.„Hoćeš li pivo umesto kafe?”, upitao ga je Nolan.„Da, sa slamčicom.”Nolan se zacerekao. Kada se vratio i uneo ’badvajzer’ u kupatilo, Koltrejn je već skinuo

bademantil i okačio ga na čiviluk. Nolan je zaista stavio slamčicu u otvorenu konzervu piva. Koltrejnje zbunjeno odmahnuo glavom, izvadio slamčicu, prineo konzervu ustima i popio pola.

Glasovi iz dnevne sobe, koje nije mogao da razume, sve više su ga nervirali. Činilo mu se da sekazaljke na njegovom satu uopšte ne pomeraju. Da bi sebi skrenuo pažnju, potražio je časopis, alinije našao nijedan. Potom je pogledao posude za tečni sapun i losion koje su se nalazile na polici. Odznatiželje, krenuo je da otvori ormarić sa lekovima.

„Sve je gotovo.” Tašin glas ga je prepao.Kada se, postiđen, okrenuo, video je njenu ruku kako mu dodaje osušenu odeću kroz poluotvorena

vrata.„Hvala.”Kada je Koltrejn uzeo odeću, ruke su im se dotakle. Ponovo je osetio pucketanje elektriciteta.„Izvini”, rekla je sa druge strane vrata. „Mora da je ovde vazduh suv. Nisam imala nameru da te

prodrmam.”„Jedva da sam i primetio.”„Ja jesam. To mi se u poslednje vreme često dešava. Čak sam prestala da nosim čarape da ne bih

prikupljala statički elektricitet. Bez promene. Zbog toga sam zbunjena.”„Nema potrebe.”„To mi je u prirodi.”„Da emitujete statički elektricitet?”„Da budem zbunjena. Videćemo se za nekoliko minuta.”„U redu.” Koltrejn je pogledao mesto na ruci gde je još osećao uticaj statičkog elektriciteta.Što je pre mogao, obukao je pantalone, košulju i čarape, uživao je u njihovoj toplini i bio je

zahvalan što je ponovo u odeći. Pokušao je da izgleda prirodno kada je ušao u dnevnu sobu, jer su gasa sofe i stolica posmatrali policajci.

Volt i Lajl, dva policajca koja su bila zvanično na dužnosti, pili su kafu. Ostali su pili pivo. Taš senaslonila na zid, u ruci je imala čašu belog vina. Grimizna boja sunca, koje je skoro zašlo, ispunila jebelu prostoriju. Kombinacija boja bila je tako interesantna da je Koltrejn poželeo da mu je foto-aparat pri ruci.

Predmet na stočiću za kafu privukao mu je pažnju.„Je li to moj Nikon? Mislio sam da sam ga izgubio u vodi.”„Ne, ispustio si ga na stenama”, rekao je Volt. „Usled cele zbrke, tek sam pre nekoliko trenutaka

mogao da odem da ga pokupim.”„Dugujem ti. Ovaj foto-aparat i ja smo prošli mnogo toga.” Koltrejn je pregledao foto-aparat. Nije

mu bilo drago što vidi da je sočivo polomljeno, a foto-aparat izgreban više nego ranije, ali činilo seda se sama kutija nije razbila – izgleda da negativi sa Tašinim slikama nisu bili izloženi svetlosti. Ipored toga, sa slomljenim sočivom, foto-aparat je bio privremeno neupotrebljiv.

„Ispričali smo ti našu. Sada nam ti ispričaj svoju”, rekao je Nolan.„Izvini?”„Svoju priču. Nisi se tek tako pojavio ovde. Zašto si došao?”Znači, i dalje niste sigurni kada sam ja u pitanju, pomislio je Koltrejn. „Nisam došao u pravo

vreme. Nadam se da ovo ne zvuči i suviše drsko.” Pogledao je Taš. „Interesuje me... Nedavno sinasledila imanje od čoveka po imenu Randolf Pakard.”

Taš se priljubila uza zid. „Tako je.”Osim Nolana, ostali su izgledali zbunjeno. Koltrejn im je rekao ko je Pakard.„Upoznao sam ga krajem novembra”, Koltrejn se obratio Taš. „U stvari, sarađivao sam na jednom

projektu sa njim, iako je on umro pre nego što sam mogao dobiti bilo kakvo uputstvo od njega. To jebilo od velike važnosti – od početka moje karijere, veoma je uticao na mene. Naročito kasnije,pretpostavljam da biste mogli reći da mi je promenio život. U svakom slučaju, rešio sam da kupimkuću koju je posedovao. Kada sam čuo da je imao još jedno imanje u Meksiku, došao sam u iskušenjeda i njega kupim, ali onda sam otkrio da ste vi dobili imanje, pa sam...” Koltrejnova rečenica jevisila u vazduhu.

„Došli ste ovamo da me pitate da li bih bila zainteresovana da ga prodam?” Sa olakšanjem, Taš seodvojila od zida.

„Tako nešto”, rekao je Koltrejn.„Ovde se radi o tome?” Volt je zvučao ljutito. „Došao si ovamo da kupiš nekretninu?”„U osnovi”, slagao je Koltrejn.„Pobogu”, rekao je jedan od državnih policajaca. „Čekao sam da bih to čuo? Mislio sam da

postoji neko posebno objašnjenje za ovu slučajnost.”„Žao mi je.”Odmahujući glavama, nekoliko muškaraca je ustalo. „Morao bih da krenem”, rekao je jedan od

njih.„I ja”, rekao je Lajl. „Moja žena je stavila pečenje u rernu. Više nema potrebe da nas ovde bude

ovoliko. Čovek kojeg smo pokušavali da uhvatimo verovatno je proučavao kuću. Kada smo seprebrzo otkrili zbog...”, pokazao je na Koltrejna.

„Da.” Volt je bio zgrožen. „Kreten je sigurno već daleko. Počeli smo da nadziremo usred noći,verovatno pre nego što je on sam počeo da osmatra.” Umor mu je izobličio lice. „Ali sada, kada znada ga čekamo, teško ćemo postaviti sledeću klopku. Dobra vest je da će večeras verovatno bitimirno. Momci krenite. Uživajte u onome što je ostalo od Nove godine. Ja ću ostati da pazim.”

„Ne, u redu je”, rekla je Taš. „Idi i ti.”„Ali...”„Kao što si rekao, večeras će verovatno biti mirno. Držaću palčeve da je, ko god to bio, do sada

već daleko otišao. Šerifova kancelarija mora da štiti i druge ljude, ne samo mene.”„Ali ne treba svima njima zaštita”, rekao je Volt. „Ne osećam se prijatno što te ostavljamo samu.”„Drago mi je što brineš”, rekla je Taš. „Ipak, neću biti sama.”Volt je izgledao zbunjeno.„Gospodin Koltrejn će ostati neko vreme. Razgovaraćemo o imanju.”Koltrejn mora da je izgledao iznenađeno.„Ako je u redu”, rekla mu je Taš. „Možda treba da budete na drugom mestu. Pomislila sam da,

pošto ste prešli toliki put da biste razgovarali sa mnom...”„Ne”, rekao je Koltrejn. „Ne treba da budem ni na jednom drugom mestu.”

8.

Tek je prošlo pet posle podne, nebo je prešlo iz grimizne u sivu boju, vetar se pojačavao i postajaosve hladniji dok su policajci izlazili i obuvali patike. Taš je otvorila dupla vrata garaže iza kojih suse nalazila dva velika džipa, iksplorer i mauntajner. Čim su policajci ušli u njih, Taš je sela u ’porše’i izvezla ga sa prilaza i tako omogućila mauntajneru da izađe iz garaže. Kada je mesto u garaži biloprazno, uvezla je ’porše’.

Koltrejn nije mogao da ne primeti da su, dok je ona nakratko bila odsutna, policajci koji nisu ušliu džipove prestali da pričaju i da su je posmatrali.

„Ne zaboravi, ako primetiš i najmanji znak opasnosti, ne premišljaj se – pozovi nas”, rekao joj jeLajl.

„Ne brini. U srcu sam kukavica. Kada sam sama, ne idem nikuda bez telefona.”Koltrejn se namrštio. „Telefona? Mislio sam da je isključen.”„Jeste”, rekao je Volt. „Govorimo o mobilnom telefonu koji sam kupio Taš i koji je aktiviran na

moje ime. Ko god da je ta budala, uspeva da pronađe brojeve telefona koje ona registruje na svojeime. Ali do sada nije uspeo da sazna ništa o ovom broju.”

„Dobra ideja”, rekao je Koltrejn.„Nadajmo se da će ostati dobra ideja. Taš, ako ti bilo šta zatreba, obavesti me.”Dodirnula mu je ruku u znak zahvalnosti.„Momci, dok ste još ovde...”, rekao je Koltrejn.Gledali su ga i pitali se čemu to vodi.„Možete li da sačekate nekoliko minuta dok odem po svoja kola? Ne želim da lutam naokolo i

tražim ih kada padne mrak. Taš tako neće biti sama dok me nema.”„Dobro, ja mogu da ostanem malo duže”, rekao je Lajl.„A ja ću to ubrzati tako što ću te odvesti do kola.” Nolan je pokazao Koltrejnu da krene za njim u

garažu gde su seli u iksplorer koji je stajao pored Tašinog ’poršea’.Jedan od policajaca je sedeo na mestu suvozača. Drugi policajac i jedan pripadnik državne

policije sedeli su na zadnjem sedištu. Nolan je seo za volan, a Koltrejn je ušao pozadi. Dok je Nolanizvozio džip iz garaže, izlazio na put i kretao, Koltrejn je video kako Volt i Lajl razgovaraju sa Tašispred kuće.

„Naša kola su parkirana iza benzinske pumpe na autoputu”, objasnio je policajac na prednjemsedištu. „Na taj način, ništa ne ukazuje na to da smo se okupili kod Taš dok smo čekali da se onaj tippojavi.”

„Dobro ste to uradili.”„Šteta što se pojavio pogrešan čovek.”Pošto se osećao nelagodno, Koltrejn je promenio temu. „Parkirao sam na ulici, na onoj strmini.”„Ti si se stvarno izgubio”, rekao je Nolan.Kada se Koltrejn vratio, već je pao mrak. U kući su svetla stvarala prijatnu atmosferu. Policajci u

mauntajneru izašli su i pridružili se Voltu i Lajlu koji su razgovarali sa Taš na prilazu.Taš se osmehnula Koltrejnu u znak dobrodošlice.„Iz predostrožnosti, bolje uvezi kola u garažu, jer im se tamo ništa neće dogoditi”, rekao mu je

Lajl.

„U redu.”Potom su se Volt, Lajl i ostali oprostili i odvezli. Dok su se svetla zadnjih farova udaljavala, put je

postao mračan, ako izuzmemo svetla u udaljenim kućama.Najzad, Koltrejn i Taš su ostali sami.

9.

Ona je prekinula tišinu. „Hoćeš li još jedno pivo?”„Može.” Koltrejn je imao spremljena pitanja, ali nije želeo da je opterećuje. Polako, pomislio je.Zaključala je vrata, otvorila garažu sa unutrašnje strane i pritisnula dugme kojim je zatvorila vrata

garaže. Nakon toga ih je i iznutra zaključala.„Pre nego što ti donesem pivo, hoćeš li mi pomoći da obiđem kuću? Treba da proverim da li je

sve zaključano.”„Policajac Koltrejn se javlja na dužnost.” Nadao se da će to zvučati kao šala, što i jeste bila, jer

ga je pogledala veselo kada su krenuli niz hodnik.„Karl i momci su već zaključali, ali osećam se sigurnije ako proverim sve još jednom”, rekla je.

Prošavši pored stepeništa, ušli su u dnevni boravak i došli do pokretnih staklenih vrata koja su vodilana dok. Taš je pokušala da otvori vrata. „Sasvim sigurno su zaključana.”

Zamislila se i pogledala preko doka, ka tami na stenama i penušavim vrhovima talasa u crnomokeanu. „Nekada sam volela da sedim ovde, čak i kada je ovako hladno, da gledam talase kakoudaraju o obalu i slušam ih. Ponekad, na horizontu mogu da vidim tovarni brod, vidim svetla kako muse kreću, kako ide ka nekom tajanstvenom mestu. ’I tako idemo dalje, kao čamci protiv matice...’”

„’...bez prestanka nošeni u prošlost.’”14Okrenula se ka njemu, iznenađena. „Čitao si Getsbija?”Koltrejn je slegao ramenima. „Kada sam bio na Univerzitetu Južna Kalifornija, jedan od

predavača fotografije insistirao je da odem na nekoliko predavanja iz književnosti. Iz nekog razloga,Veliki Getsbi je ostao u meni, naročito poslednja slika. Randolf Pakard je imao jednu takvu slikumeđu svojim fotografijama. Svetla tovarnog broda na horizontu.”

„Kako ide ka tajanstvenim mestima”, odgovorila je Taš. Zvučala je melanholično, ali sada jepočela da se šali. „Verovatno samo do Long Biča. U svakom slučaju, za neko vreme, te noći suprošlost.”

Pritisnula je dugme na zidu, sa desne strane. Koltrejna je zbunjivalo prigušeno brujanje sve doknije video metalne šalone kako se spuštaju i zatvaraju zastakljeni zid sa spoljašnje strane.

„Zbog ovoga imam osećaj da sam u zamku”, rekla je Taš, „samo što ja spuštam šalone, a ne dižempokretni most.”

Koltrejn je krenuo za njom u kuhinju gde je ona upalila svetlo koje se odbijalo od bele površine ukuhinji, stvarajući prijatan odsjaj. Kada se uverila da su i sporedna vrata zaključana, nagnula se nadkuhinjskim radnim delom, pogledala dole, odmahnula glavom, a onda ustala. „Skoro sam zaboravilana pivo.”

Bilo je nekoliko konzervi u frižideru. Verovatno za muškarce koji joj pomažu, pomislio jeKoltrejn.

„Ne treba mi čaša. Može i konzerva”, rekao je.„Siguran si?” Nasula je šablis u čašu, a potom je čašu kucnula o konzervu koju mu je dala.

„Živeli!”„Živeli!”„Ne čini se da je Nova godina, zar ne?”„Imam prijatelja koji i dalje naglašava da je sve stvar stava i da bi trebalo da mislimo o tome kao

o šansi za novi početak”, rekao je Koltrejn.„Da.” Zabrinuta, Taš je otpila gutljaj vina. „Pitanje je, novi početak čega? Početak zaista lošeg

perioda?”„Mislim da moj prijatelj nije imao takv stav na umu.”Naslonivši se na radnu površinu koja se nalazila nasuprot njoj, Koltrejn je imao vrtoglavi osećaj

nerealnosti. Taš Adler je čak i govorila kao Rebeka Čens, njen duboki glas i ritam bili su isti kaoglas i ritam Rebeke Čens u Predvodniku i Vetru sa Jamajke. Činilo se da je srednjih dvadesetihgodina, baš kao i Rebeka kada je nestala.

„Nešto nije u redu?”, upitala ga je Taš. „Gledaš me kao... Da l’ mi se nešto zaglavilo izmeđuzuba?”

Nasmejao se. „Ne, uopšte. Izvini. Nisam želeo da piljim. To je navika fotografa. Ne mogu daprestanem da zamišljam kako bih slikao nekoga.”

„To želiš da radiš? Da me fotografišeš?”„Ima nečega u tome kako si se naslonila na radnu površinu.”„Oh?” Delovala je zbunjeno.Koltrejn je shvatio da se može činiti da joj se nabacuje jer je pohvalio njen izgled. Poslednje što

je imao na pameti bilo je da je udalji od sebe. „Trenerka boje maline je jedina svetla boja uprostoriji. Inače je sve belo. Pa, ne baš sve. Drške onih noževa tamo su crne. Kao i ručke na tosteru itermoregulatori na pećnici.”

„Namerno sam dodala detalje crne boje”, rekla je Taš. „Belo nema efekta ako ne postoji kontrast.”„To je ono što me je zaintrigiralo. Tvoja odeća čini ovu prostoriju crno-belom slikom u koloru.”Taš ga je razumela. „Ti si pravi posmatrač.”Koltrejn je načinio jedva primetan pokret. „To je od prekomernog fotografisanja.”„Ne, mislim da te fotografisanje nije načinilo posmatračem. Sasvim suprotno. Ali, pretpostavljam

i da ponekad vidiš i više nego što bi želeo. Nije sve lepo.”Koltrejn se prisetio kako je kroz objektiv gledao Ilkovića kako naređuje svojim ljudima da

samelju kosti koje je bager iskopao iz masovne grobnice u Bosni. „Da, nije baš sve lepo.”„Moram nešto da te pitam... ”Koltrejn je bio na oprezu.„Zato sam te zamolila da ostaneš.”Koltrejn je čekao.„Nisam o ovome htela da govorim pred drugima”, rekla je Taš. „Čini mi se da znaš veoma mnogo

o Randolfu Pakardu.”„Od mladosti pokušavam da saznam o njemu sve što mogu.”„Onda bi možda mogao da mi kažeš nešto. Znaš li zašto me je uključio u testament?”Koltrejnu je bilo potrebno nekoliko sekundi da se pribere. „Ne znaš?”„Bila sam potpuno zbunjena kada je sa mnom kontaktirao njegov advokat. Naravno, znam ko je bio

Randolf Pakard, ali, pobogu, ne mogu da shvatim zašto bi mi dao to imanje u Meksiku. Kao da me jeizvukao iz šešira. Potpuno neočekivano. Pitala sam njegovog advokata. Kako se zove? Blejn?”

„Da.”„Pitala sam Blejna da li on zna zašto me je Pakard izabrao, a Blejn mi je rekao da ne zna.”„Na osnovu onoga što mi je Blejn rekao čini mi se da je to istina.”„Nisam znala koga da pitam, osim Blejna”, rekla je Taš. „A tada sam već imala problema sa ovim,

ko god to bio...” Pokazala je na zid i nešto što se krilo iza njega. „Mnogo toga sam imala na umu.Kada sam, neočekivano, čula da spominješ Pakarda i imanje u Meksiku, kao da me je pogodio grom.”

„Moram da ti priznam nešto.”Tašine tamne oči su se suzile, kao da se uplašila onoga što će joj reći.„Nisam u potpunosti bio iskren prema tebi”, rekao je Koltrejn.Bilo joj je sve neprijatnije.„Nisam došao ovamo samo da te pitam da li bi bila zainteresovana da prodaš imanje u Meksiku.

Nikada ga nisam video. Ko zna kakav ću imati utisak o njemu kada ga budem video? Došao sam da tipostavim isto pitanje koje si ti postavila meni.”

„Zašto mi je Randolf Pakard ostavio imanje u Meksiku?”„Da”Taš je odmahnula glavom od iscrpljenosti. „Molim te, već je dovoljno tajni oko mene.”„Ali možda će odgovor na moje pitanje rešiti neke tvoje tajne. Jesi li ikada čula za glumicu u

usponu iz tridesetih godina, zvala se Rebeka Čens?”Zbunjena, Taš je razmišljala o imenu. „Ne.”„Ne čudi me. Nestala je pre nego što je imala priliku da postane zvezda.”„Ali kakve ona ima veze sa...”„Neko joj je pretio. Šablon je isti – pisma, pokloni i telefonski pozivi. Jednoga dana je nestala.”„Ako pokušavaš da me zaplašiš još više...”„Ne”, rekao je Koltrejn. „Pokušavam da ti pomognem da shvatiš zašto te je Randolf Pakard

uključio u testament. Pakard je bio očajnički zaljubljen u nju.”„U Rebeku Čens.”„Da.” Koltrejn je ućutao, ponovo opčinjen zavodljivom siluetom žene koja je stajala naspram

njega i ozbiljnom situacijom u kojoj se našao. „A Rebeka Čens mnogo liči na tebe... ti ličiš mnogo nanju... mogla bi biti ista osoba.”

„Pobogu, o čemu ti govoriš?”Koltrejn je oklevao.Sve joj je rekao.„Fotografije? ”„I filmovi u kojima se pojavljuje Rebeka Čens. Ali sve se lepo vidi na fotografijama. One su

jedine važne. Zato što ih je Pakard snimio. Zato što ih je sakrio.”„A Rebeka Čens je ista kao ja?”„Da, te sam mislio da haluciniram kada sam te prvi put video.”„Ovo je... Ne mogu...” Gledala ga je. „Pokaži mi ih.”Koltrejn je iznenađeno trepnuo. „Šta?”„Želim da vidim fotografije.”„Ali nemam ih sada kod sebe. Mogu da se vratim i donesem ih sutra...”„Sada. Hoću da ih vidim sada. Vodi me da ih vidim!”Tašine emocije su bile tako snažne da nekoliko trenutaka Koltrejn nije mogao da se pomeri niti da

govori. Uhvatio je sebe kako neodlučno govori: „U redu... dobro... ako ti tako...”„Treba mi samo sekund da odem na sprat.”„Ići ćemo u Los Anđeles.”„Ne moraš da me vratiš. Ići ću za tobom.”„Ne bi mi smetalo da te vratim. Samo...” Obuzela ga je zebnja. To nije imalo nikakve veze sa

pokazivanjem fotografija. Ako je iko imao pravo da ih vidi, činilo mu se da je to ona. Bilo mu jenelagodno iz drugog razloga, zbog nečega što je imalo veze sa pretnjama upućenim Rebeki Čens ipretnjama upućenim Taš Adler i...

Pretnjama upućenim njemu. Stresavši se, shvatio je da, ako hoće da pomogne Taš, mora da budeoprezan kao kada ga je Ilković gonio. Morao je da se stavi na njeno mesto, da zamisli da je on osobakojoj preti opasnost.

„Biće bolje da ti ne voziš”, rekao je Koltrejn.Taš je zastala dok je izlazila iz kuhinje. Izgledala je zbunjeno.„Ako neko nadgleda tvoju kuću, pratiće te dok ti budeš vozila iza mene i neće imati mnogo

problema. ’Porše’ nije neupadljiv.”„To mi je i Volt rekao.” Taš je zvučala obeshrabljeno. „Reši se ’poršea’ ili iznajmi neka manje

upadljiva kola dok ne zatvorimo budalu. Već sam ograničila kretanje, skoro da živim u kutiji.”Tvrdoglavo je odmahnula glavom. „Neću više prokletniku dozvoliti da mi bilo šta oduzme.”„Ali ne moraš da voziš ’porše’.”„A šta da radim, da trčim za tobom i lajem na tvoje gume?”Zvučalo je neočekivano smešno, pogledali su se i počeli su da se smeju.„Bože, baš je lepo smejati se”, rekla je Taš. „Ne sećam se kada sam se poslednji put smejala.”

Zračila je.„Iskreno govoreći, mislim da bi trebalo da te vozim”, rekao je Koltrejn.„Ali ako je on tamo negde, videće nas u tvojim kolima. Ipak će nas pratiti.”„Neće ako ti uđeš u moja kola dok su vrata garaže zatvorena. Ležaćeš pozadi na podu dok se ne

udaljimo. Pošto neće znati da si sa mnom, ostaće i nadziraće kuću. Imaš li tajmere za paljenje igašenje svetla?”

10.

Dok su se vrata garaže spuštala, Koltrejn je spustio ruku sa daljinskog upravljača koji je uzeo saporšea i nastavio da vozi u rikverc ka mračnom putu. Uključio je farove tek kada su se vrata garažedovoljno spustila tako da svetlo nije otkrilo da Taš nije unutra i da ona, u stvari, nije pritisnula dugmena zidu kako bi spustila vrata.

Zasada je dobro, pomislio je Koltrejn. Ali znao je da mu je potrebno još nekoliko taktičkih potezakako bi uspešno izveo ovo lukavstvo. Zastavši kraj puta, upalio je svetlo u vozilu i pogledao na kartuda bi se stekao utisak da pokušava da otkrije kako da se vrati na autoput. Ko god da je nadzirao kuću,mogao je da vidi da je sam. Potom je ugasio svetla u kolima i dva puta pritisnuo sirenu, kratko, kaoda se oprašta. Dok je nastavio da vozi putem i dok su njegovi farovi razbijali tamu, pogledao je uretrovizor i video da su se na prozoru ugasila svetla.

„Tajmer savršeno radi”, rekao je.„Izgleda kao da sam ja još kod kuće i da gasim svetla?” upitala ga je Taš sa poda kod zadnjeg

sedišta gde se sakrila.„Jeste. A evo, ugasilo se i drugo”, rekao je Koltrejn dok je gledao u retrovizor.„Zaista si upućen”, prigušen Tašin glas dopro je iz pozadine.„Ne bih da zvučim neskromno, ali slažem se. Ipak, ostani još neko vreme dole. Hoću da vidim da

li ću primetiti farove nekoga ko nas prati.”„Jesi li ovo...”Koltrejn je čekao, ali Taš nije dovršila pitanje. „Šta?”„Možda ne želiš da pričaš o tome.”„Kako mogu da znam ako mi ne kažeš?”„Jesi li morao ovo da radiš kada si bežao od Dragana Ilkovića?”Poređenje je zateklo Koltrejna nespremnog, nestalo je zadovoljstvo koje je osećao jer je izveo Taš

iz kuće. „Kako si saznala za mene i Ilkovića?”„Karl Nolan mi je rekao dok si bio u kupatilu i čekao da ti se osuši odeća.”Koltrejnu je bilo čudno da razgovara sa nekim koga ne može da vidi. Trudio se da ne okreće glavu

u pravcu Taš i tako rasprši iluziju da je sam.„Znam i šta se dogodilo na onom ranču gde su snimani filmovi”, Taš je nastavila da se oglašava iz

pozadine. „U to vreme, nije bilo mnogo toga u novinama i na televizijskim vestima. Ali kada sam teupoznala, nisam se setila tvoga imena. Nisam povezala.”

„To je ohrabrujuće. Ne želim da mislim da će me se ljudi sećati kao čoveka koji je ubio Ilkovića,svaki put kada se predstavim nekom. Želim da budem poznat po svojim fotografijama, a ne poubijanju – čak i ako je ubijeni to zaslužio.”

„Žao mi je što sam tražila od tebe da pričaš o tome.”„Ne, u redu je. Ne mogu da se pretvaram da se to nije dogodilo. Tada sam sve vreme gledao u

farove automobila koji je išao iza mene. Vozio sam po bloku i kroz uske i jednosmerne ulice – svugdegde bi nekom bilo čudno da me prati. Ali tajmeri za svetio i sve ono što sam uradio kod tebe u garaži,tako nešto još nisam pokušao.”

„Ohrabruje to što si domišljat.”„Ali to me preterano ne raduje. Ostani dole.” Koltrejn je skrenuo na autoput Pacifik Koust i

pogledao da li su još neka kola skrenula. „Zasada je dobro.”„Nadajmo se”, rekla je Taš prigušenim glasom.„Kada si otkrila šta sam uradio Ilkoviću, da li je to uticalo da drugačije misliš o meni?”„Ne.”„Zašto nije?”„Kao što si već rekao, zaslužio je da ga ubiju.”„To je tačno.” Koltrejn je sumorno uzdahnuo. „To je tačno.”„Jesu li ljudi koje znaš promenili mišljenje o tebi?”„Jedna osoba naročito.”„Snažne emocije znaju da uplaše.” Dopirući iz tame, Tašin glas zvučao je još nežnije, kao dečji.

„Imaš li noćne more?”„Da. Mislio sam da će prestati, ali nisu. I dalje sanjam da Ilković nije mrtav, da se i dalje vraća

po mene. I dalje vidim njegove ruke...”„I ja imam noćne more”, rekla je Taš. „Neko pokušava da me uhvati, ali ne mogu da mu vidim lice.

Pošto ne znam kako izgleda, normalno je da će biti bez lica, bar pretpostavljam. Ali zna da bude igore. Izgleda kao da nema...”

„Glavu.”„Onda razumeš.”„To se dešava i u mojoj noćnoj mori”, rekao je Koltrejn.„Zvučaće čudno, ali drago mi je.”„Šta?”„Ti si prva osoba sa kojom sam mogla da razgovaram o onome što osećam i znam da razumeš.

Volt, Lajl, Karl i ostali – pokušavam da im objasnim da se osećam usamljeno i uplašeno, a oni mikažu da znaju kako se osećam. Ali ne znaju. Kako i mogu? Oni su veliki momci sa značkama ipištoljima. Njihovi životi su pod kontrolom. Njih ne proganjaju.”

„Mi smo u klubu povlašćenih.”„Ti nisi. Ne više. Ali lepo je znati da si preživeo. Sa tobom se osećam bezbedno.”„Nadam se da te neću izneveriti.” Koltrejn je ponovo pogledao u retrovizor. „Nisam video nijedna

kola kako izlaze za nama na autoput. Mislim da sada možeš da sedneš.”„Pošto se osećam bezbedno...”Koltrejn se pitao šta je želela time da kaže.„Zašto ne bih ostala izvan vidika dok ne dođemo kod tebe?”„Put je dug”, rekao je Koltrejn.„Neće biti dug ako nastavimo da pričamo. Pričaj mi o svojim fotografijama.”

11.

„Sve je u redu”, rekao je Koltrejn kada su se vrata njegove garaže bučno zatvorila.„Uh”, rekla je Taš. „Trebaće mi nekoliko časova aerobika da posle ovoga vratim leđa u pređašnje

stanje.” Ustala je, protrljala kičmu i izašla iz kola. Ali bilo je očigledno da nije toliko ukočena.Njeno snažno telo se ukazalo kada je protegla ruke i podigla ih uvis. Umesto široke trenerke, sada jenosila plave, široke pantalone, sivu rolku i jaknu boje maline, boja je bila slična boji trenerke koju jenosila pre toga. To joj je, očigledno, bila omiljena boja; isticala joj je tamne oči i kosu. Kada seprotegla, polako se okrenula u stranu kako pred njim ne bi isticala grudi, pretpostavio je Koltrejn.Nema veze, gledao ju je s uživanjem kako se isteže, a potom polako okreće na jednu, pa na drugustranu. Telo joj je dobilo gracioznost jedne plesačice koju je pokazala i kada ju je prvi put video,iako je Koltrejn i dalje imao čudan osećaj da ju je video davno pre toga.

Posmatrajući je u čudu, odjednom se našao u mraku.„Šta se dogodilo?”, upitala je Taš, iznenađena.„Svetlo u garaži je programirano da ostane upaljeno samo minut nakon što se vrata spuste, ali

ugasi se mnogo ranije. Idem da upalim svetlo.”Dok je bat njegovih koraka odjekivao po betonu, on se polako kretao kroz mrak i prišao mestu gde

je pretpostavio da je ulaz u kuću. Pipajući u mraku, dodirnuo je vrata i napipao prekidač za svetlo sadesne strane, i odjednom ustuknuo od iznenađenja jer se u tom trenutku nečija ruka očešala o njegovui krenula ka istom prekidaču.

„O, bože!”, rekla je Taš. „Izvini.”„Uh! Ti zaista emituješ statički elektricitet.”„Mislila sam da imaš problema da nađeš prekidač. Gledala sam u tom pravcu kada se svetlo

ugasilo, pa sam mislila da će biti lakše da ja... Stvarno mi je žao.”Kada je Koltrejn upalio svetio, ustanovio je da se nalazi zaprepašćujuće blizu nje. Ponovo ga je

zadivila njena lepota. Njen fini parfem mu je ispunio nozdrve. Pokušavajući da ne izgledausplahireno, otključao je vrata kuće, otvorio ih i uveo je. „Hoćeš da ti donesem nešto?” Nadao se daona neće primetiti da mu je glas blago uzdrhtao. „Još vina? Kafu? Nešto da pojedeš? Uskoro ćevečera. Mogao bih da napravim...”

„Fotografije.” Taš se nije osvrtala na kuću i njen jedinstveni nameštaj. Usmerila je pogled nanjega.

„Naravno. Naposletku, zbog njih si ovde.” Odveo ju je dole, otključao podrum i otvorio metalnavrata. Zapahnuo ih je hladan vazduh.

Taš se obgrlila.„Tako sam se i ja u početku osećao”, rekao je Koltrejn. „Navići ćeš se.”„Hoću li?” Taš je pogledala jednostavno izrađene police oko sebe i trepnula od svetla koje joj je

sijalo iznad glave.Dok je išao kroz podrum u njenoj pratnji, nikada nije bio toliko svestan da je sam sa ženom.Dok su išli, objasnio joj je kako je otkrio ovu komoru. Međutim, ona još nije bila spremna kada je

otpustio ručice, a potom povukao deo zida sa policama. Nije bila spremna da će se, kada uđe ukomoru, naći licem u lice sa osobom koja joj je bila slična. Verovatno je svetlo iznad njihovih glavadovelo do onoga što se dogodilo. A Koltrejn je pomislio da je najverovatnije krv nestala iz Tašinog

lica, jer je postala veoma bleda.Zaljuljala se. Pošto se uplašio da će se onesvestiti, Koltrejn je pošao da je uhvati i zaustavio se

kada se povratila i uspravila se. Mogao je samo da zamisli nemir koji ju je obuzeo. Što se njega tiče,kada je preusmerio pogled sa Taš na sliku Rebeke Čens u prirodnoj veličini na zidu, zavrtelo mu se uglavi. Taš je bila na fotografiji. To je bila Tašina fotografija. Ali u isto vreme i nije bila to. Osoba nafotografiji imala je skoro sedamdeset pet godina.

„Ja...” Taš je progutala knedlu koja joj je zastala u grlu. U glasu joj se osetila napetost. „Kako je,pobogu, ovo moguće?”

„Ja sam se nadao da ćeš ti meni to reći.”Uz osetan napor, okrenula je glavu u pravcu fotografije. „A ti kažeš da ima još fotografija?”„Na hiljade. Toliko su me obuzele da ih nikada nisam prebrojao.”„Pokaži mi ih.”Nemir u njenim očima ga je uplašio. „Jesi li sigurna da želiš da nastaviš dalje sa ovim? Ovo te

uznemirava više nego što sam očekivao. Možda bi htela...”„Želim da ih vidim. ”„Dobro.” Koltrejn se osetio nemoćnim. „Šta god želiš.”Podigao je kutiju koja se nalazila na vrhu i odjednom se setio šta je u njoj, te ju je ostavio sa

strane, potom je uzeo narednu i odneo je do jedne police. Taš ga je pratila. Prišla mu je tako blizu daje mogao da oseti dodir njenog ramena kada je skinuo poklopac.

Rebeka Čens je izašla na obalu iz okeana, baš kao što je Taš izašla iz talasa pre nekoliko sati.Koltrejn je osetio kako Taš ubrzano diše. Da joj se nije sklonio sa puta, verovatno bi ga odgurnula

u stranu u želji da vidi fotografije. Potom je utihnuo odjek njegovog kretanja. Jedino se moglo čutikako se fotografije brzo okreću, jedna za drugom.

Totalno zaokupljena slikama, Taš je u isto vreme zaboravila na njega. To mu je dalo priliku dazadovolji potrebu da joj se divi.

„Šta je u prvoj kutiji?”„Izvini?”Taš je došla do poslednje fotografije u kutiji i brzo i neočekivano se okrenula ka njemu i uhvatila

ga je kako zuri u nju.„Ostavio si jednu kutiju sa strane pre nego što si uzeo ovu.”„Jesam li? Ne sećam se. Ja...”„Zašto nisi želeo da je pogledam?”„Bez posebnog razloga. Fotografije u njoj nisu uopšte zanimljive. Ja...”Taš je ponovo ušla u podrum. Pre nego što je mogao da načini korak da je spreči, ona se odlučno

vratila, noseći drugu kutiju. Koltrejn nije ni sumnjao o kojoj je kutiji reč.Prethodne večeri, nakon što je pokazao golišave fotografije Rebeke Čens, stavio je kutiju iznad

ostalih, a ne na dno gde ju je i našao.Taš je žmirkala, kao da je posumnjala da je pokušao da je prevari. Onda je podigla poklopac i

uspravila se kada je videla nago telo Rebeke Čens, prekriveno svetlucajućim perlama od hroma.Činilo se da Taš ne može da se pomeri. Polako, krajnjim naporom, počela je da okreće fotografije.Pošto model na slikama nije imao odeće koja bi ukazala na to da su fotografije nastale tridesetihgodina, moglo se pretpostaviti da su nastale u sadašnjem vremenu. Mogle su biti i Tašine, ako je Taštako izgledala naga.

Ponovo se učinilo da ne može da se pomeri. Ali ovoga puta, kada se najzad pokrenula, pogledalaje Koltrejna. „Pokušavao si da poštediš moju stidljivost?”

„Tako nešto. Nisam bio siguran da li će ti biti prijatno da gledaš fotografije nage žene u momprisustvu, naročito kada ta žena liči na tebe.”

Taš ga je proučavala pogledom.„Mislio sam da bi to izgledalo kao da gledaš...”„Sebe?”, upitala ga je.„To je veoma čudan osećaj.”„Hvala ti što poštuješ moja osećanja.”Koltrejn je, zbunjen, klimnuo glavom.Dodirnula mu je ruku. „Pokaži mi šta je u drugim kutijama.”

12.

„Stalno ističeš ove stene. Zašto misliš da su važne?”, upitala ga je Taš.„Jer me podseća na mačku koja izvija leđa”, rekao je Koltrejn.„Pa?”„Imanje koje ti je Pakard zaveštao testamentom nalazi se južno od Akapulka u gradu koji se

zove...”„Espalda del Gato. Znam. Ime grada se nalazilo u dokumentima koje mi je poslao Pakardov

advokat.”„Koliko dobro znaš španski?”„Vidim na šta ciljaš. ’Mačja kičma’. Ali to ne dokazuje da stene koje gledamo imaju bilo kakve

veze sa selom. Verovatno je u pitanju slučajnost, a litica duž obale se ne nalazi u blizini imanja kojesam nasledila. Sve što znamo jeste da se imanje nalazi u Južnoj Kaliforniji.”

„Ali nije”, rekao je Koltrejn. „Pre neko veče gledao sam film u kojem je glumila Rebeka Čens.Film se zove Vetar sa Jamajke, a neki delovi su snimljeni na prepoznatljivoj plaži Santa Monike, a upozadini se vidi litica. A onda, iznenada, mesto postaje bujna polutropska oblast okružena liticomkoja se pruža pored okeana.

„Opis odgovara Akapulku”, rekla je Taš.„U filmu je nekoliko scena sa liticom na kojima se vide iste stene: mačka koja izvija leđa.”„Ne preteruješ?”„Kunem se da su iste. Moj prijatelj koji može da dođe do filma Vetar sa Jamajke srediće da

dobijem video-kasetu sa kopijom filma. Kada budeš videla film, razumećeš zašto sam tako siguran.Ostale fotografije u ovoj kutiji prikazuju Rebeku Čens u polutropskim vrtovima, sličnim onima nafilmu.”

„Čekaj da vidim da li razumem ovo. Hoćeš da kažeš da su ove slike načinjene u istom predelu gdeje sniman film i verovatno u isto vreme.”

„I više od toga. Kažem da su film snimali u Espaldi del Gato, na imanju koje ti je poklonioPakard.”

„Ali zašto bi... Početkom tridesetih, nije bilo uobičajeno da se filmovi snimaju na udaljenimlokacijama, zar ne?”

„Ne, uopšte”, rekao je Koltrejn. „Produkcijske kompanije volele su da budu u blizini LosAnđelesa. Bilo bi suviše skupo da ekipa ide u Akapulko.”

„Zašto onda...”„Pakard je bio izuzetno bogat čovek, zahvaljujući bogatstvu koje je nasledio u šesnaestoj godini,

kada su mu umrli roditelji. Ove fotografije samo pokazuju koliko je bio usredsređen na Rebeku Čens.Njegova posvećenost njoj ne može biti greška. Pretpostavimo da ga je iznervirala ograničenaambicija filma u kojem je glumila.”

„Vetar sa Jamajke. ”„Da. Pretpostavimo da je odlučio da postane tajni finansijer tog filma. Šta ako se nadao da će

skupi film privući više pažnje i povećati joj šanse da postane zvezda? Hajde da pretpostavimo da jeplatio prevoz ekipe do svog imanja u Meksiku.”

„A dok su on i Rebeka Čens bili tamo, Pakard je načinio nekoliko njenih fotografija? Ne znam. To

je mnogo pretpostavki.”„Ali to je jedino objašnjene koje, po meni, ima smisla”, rekao je Koltrejn.„To je samo privlačna teorija, to ti priznajem. Osim toga, zvuči romantično.” Taš je protrljala

potiljak, iscrpljena. „Ali mi to još ne daje odgovore koje želim. Zašto Rebeka Čens i ja...”„Postoji još jedno ime koje nisam spomenuo. Povezano je sa ovim, ali nisam uspeo da dokučim

kako. Producirao je poslednja dva filma Rebeke Čens. A potom je, nedugo posle nje, i on nestao. Jesili ikada čula za nekoga ko se zove Vinston Kejs?”

Taš je zinula od zaprepašćenja.„Poznato ti je to ime?”, upitao ju je Koltrejn.Zenice joj se proširile. „Vinston Kejs?”„Da.”„Bio mi je deda.”

13.

Koltrejn je bio tako zaprepašćen da je bio siguran da je nije dobro čuo. „Tvoj deda?”„To je ime koje mi je rekla majka. Nikada ga nisam videla, pa sam morala da ime prihvatim

zdravo za gotovo.”„Ime?”„Kada sam bila mala, primetila sam da mnogo mojih prijatelja ima babu i dedu, ali nisam znala

kakav je njihov značaj. Pitala sam majku da li i ja imam babu i dedu. Odgovorila mi je – da, svakoima babu i dedu, ali da moji više nisu sa nama. Prirodno, pitala sam se šta to znači, a ona je, najzad,pronašla način da mi objasni da su umrli, a da me pri tom ne uznemiri.”

„Vinston Kejs.”Taš je klimnula glavom. „Upamtila sam ime kako bih ga mogla reći svojim prijateljima. Da im

dokažem da sam i ja jednom imala babu i dedu.”„Ali možda si pogrešno razumela.”„Ne, jer kada sam porasla, pitala sam majku kako je izgledao. Ime koje je pominjala uvek je bilo

isto: Vinston Kejs.”„A kako ti se zvala baka?”„Esmeralda Gutierez.”„Je li ti majka spomenula da je Vinston Kejs bio filmski producent?”„Kako mi je rekla, bio je stolar. Sećala se da se porodica često selila dok je on menjao poslove,

iako pretpostavljam da je značenje reči porodica ovde šire nego što je stvarno bilo. Bilo ih je samotroje.”

„Gde se to dogodilo?”, upitao je Koltrejn.„U Meksiku.”„Amerikanac koji radi u Meksiku kao putujući stolar?”„Zašto da ne?”„Za početak, kao američki građanin, mogao je odvesti ženu i ćerku u Sjedinjene Države bez

ikakvih imigrantskih problema. Uzevši u obzir razliku u životnom standardu, tamo je mogao bolje dase stara o njima.”

„Za vreme depresije?”„U pravu si”, rekao je Koltrejn. „Ali ako je Vinston Kejs imao novca da producira filmove, mogao

je da živi od mnogih izvora prihoda tokom depresije. Nije morao da ode u Meksiko i postanefizikalac.”

„Možda ne govorimo o istom Vinstonu Kejsu.”„Slučajnost je suviše velika da bih to prihvatio. Mora da postoji neka veza između... Da li tvoja

majka živi u Los Anđelesu? Moram da je pitam za...”„Moja majka je umrla.”„...Oh.”„Umrla je pre tri godine od raka pluća.”Koltrejn na trenutak ništa nije rekao. „Stvarno mi je žao.” Osećao se kao da su se vrata u njegovim

mislima zalupila. Borio se da otvori druga. „Da.” Odjednom je posegao za kutijom u kojoj su senalazile obnažene fotografije.

„Šta radiš? ”, upitala ga je Taš.Brzo je otvorio kutiju i prebirao po obnaženim fotografijama dok nije došao do prve na kojoj je

Rebeka Čens bila snimljena do struka. Grudi su joj bile bujne.„Nije mi prijatno zbog ovoga”, rekla je Taš.„Da li ti se čini da je trudna? Imam prijateljicu koja je ubeđena da...” Pogledao je Taš i video stid

i zbunjenost u njenim očima. „Znam da je ovo čudno. Tek što smo se upoznali, a... Kunem ti se da ovočinim s razlogom. Ali te molim da mi veruješ. Moja prijateljica je istakla da grudi Rebeke Čens nisuiste na svim fotografijama. Sve su punije. Bradavice su joj veće. To je nateralo moju prijateljicu dapomisli da je Rebeka Čens bila trudna kada su nastale neke od tih fotografija. Odlično je izgledala ivodila je računa o težini, a hormoni su joj već proradili, ali nedovoljno da bi se trudnoća videla uvećoj meri. Možda je to tačno. Do đavola, moja prijateljica je žena, ali nije lekar. Šta ja znam otome? Ali pretpostavimo da je tačno. Šta ako... Da li bi razlog što toliko ličiš na Rebeku Čens mogaobiti...”

„Da sam joj unuka?” Tašin glas je bio šapat.„Pogledaj ponovo fotografije. Da li postoji drugo objašnjenje?”„Ne znam šta da...” Taš je sklopila ruke oko sebe. „Vodi me odavde.”Pre nego što je Koltrejn bio svestan onoga što radi, zagrlio ju je. „Da, prošla si kroz mnogo toga.

Hajdemo gore gde je toplo.”

14.

Koltrejnova potreba da joj pomogne bila je tako velika da nije, neuobičajeno za njega, odvojiovreme da vrati fotografije u komoru i zatvori vrata. Grleći je, osetio je da drhti, a potom je izašao sanjom iz podruma. Čim su izašli, odmah su se trgli od preglasnog zvuka.

Zvuk je dopirao iz Tašine torbe.Koltrejn ju je uzeo kada su krenuli iz podruma. Taš je bila tako preokupirana da se učinilo da

isprva nije prepoznala neprekidno zvonjenje svog mobilnog telefona.„Nije valjda da je uspeo da otkrije ovaj broj”, rekla je Taš. Telefon je ponovo zazvonio.„Hoćeš da se javim umesto tebe?”, upitao ju je Koltrejn. Telefon je zazvonio i treći put.„Ne”, rekla je Taš. „Ako čuje muški glas, to će ga naterati da učini nešto gore.”Telefon je i dalje zvonio.„Onda se nemoj uopšte javiti”, rekao je Koltrejn.„Ali, šta ako je to...” Uplašena, Taš je uzela torbu, počela da pretura po njoj, izvadila telefon,

otvorila ga drhtavom rukom i pritisnula dugme za uspostavljanje veze.„Halo?” Glas joj je bio napet, ali dok je slušala, vidno se opustila. „Volte? Hvala bogu. Uplašila

sam se da je... Ne, dobro sam... Izašla sam. Mič je morao da mi pokaže nešto što ima veze saimanjem koje sam nasledila. Odvezli smo se do Los Anđelesa... Pokušavao si da me dobiješ ceo sat?Ali telefon je bio uz mene sve vreme. Nije nijednom zazvonio. Ne znam zašto...” Njene tamne očiusredsredile su se na otvorena vrata podruma. „Sačekaj trenutak. Bila sam u podrumu koji imabetonske zidove. Mora da zbog toga nije bilo signala... Lakše malo, Volte. Šta nije u redu? Zvučiš kaoda... Isuse!” Ponovo je bila napeta i slušala ga je zabrinuto. „Šta je uradio? Jesi li povređen? Je lineko...” Zurila je u zid naspram sebe, a oči su joj se činile tamnim od očaja. Koltrejn je imao utisakda ne vidi ništa drugo osim zastrašujućih slika. „Ne znam šta da radim... Hvala ti na ponudi, ali nemogu da se vratim večeras tamo. Nisam došla svojim kolima. Mič bi morao da me doveze kući, aradije ću otići u hotel, nego da me vozi... Da, sigurna sam... Naravno da se osećam bezbedno sanjim.”

„Daj mi da porazgovaram sa njim”, rekao je Koltrejn.„Ne znam adresu ovog mesta. Nisam gledala kada...”„Moram nešto da ga pitam”, Koltrejn je ispružio ruku.„Samo trenutak, Volte.” Taš mu je dala telefon.Koltrejn je na telefonu osetio toplotu njene ruke. Osetio je miris njenog parfema. „Mič Koltrejn na

vezi.”Muklu tišinu prekinuo je Voltov promukli glas koji mu se obratio: „Kučkin sin je prosuo benzin

kroz metalne rešetke na Tašinoj kući i zapalio vrt.”Koltrejn se unervozio.„Svuda je bilo dima. Da nisam svratio da vidim da li je sve u redu, kuća bi bila uništena”, rekao

je Volt. „Pozvao sam vatrogasce i upotrebio crevo iz vrta da pokvasim kuću dok ne dođe pomoć.Skoro da je uspeo.”

„Benzin?”„Govori li ti to nešto?”, upitao ga je Volt.„Jednom sam pomogao da stave uhodu u zatvor tako što sam ga slikao dok je prosipao benzin na

travnjak jedne žene.”„Šteta što nisi ostao ovde, umesto što ste se odvezli u Los Anđeles. Možda bi ga uslikao”, rekao je

Volt sarkastično.Koltrejn nije obratio pažnju na to.„Gde živiš?”, upitao ga je Volt. „Doći ću po Taš da se postaram da provede noć na bezbednom

mestu.”„Javljaš se sa mobilnog telefona?”„Da. Kakve to ima...”„Pre dve godine, u Bejrutu, jedan čovek koji se razume u takve stvarčice rekao mi je da nikada ne

saopštavam važne informacije preko mobilnog telefona. Veoma je lako prisluškivati razgovorevođene preko njih. Sutra ujutro ću dovesti Taš. Ali pomisao na Ilkovića podseća me na nešto drugo.Jeste li proverili da li u Tašinoj kući ima skrivenih mikrofona?”

„Šta?”„Ilković je bio specijalista za postavljanje prisluškivača. Tako je procenjivao kuda ću ići.

Prisluškivao je moje razgovore”, rekao je Koltrejn. „Pretpostavljate li da ovaj kreten zna kuda se Taškreće zato što je postavio prisluškivače u njenoj kući? To bi bio jedan od načina na koji je mogao dasazna nove brojeve telefona – kada bi joj iz telefonske kompanije rekli brojeve, ona nije bila jedinakoja ih je čula.”

Ništa se nije čulo. „Bože!”„Niste proverili da li ima prisluškivača?”, upitao je Koltrejn.„Odmah ću to uraditi.”„Posle toga ću vratiti Taš.” Vratio joj je telefon.Ali Taš nije prinela telefon uvu. I dalje je piljila u Koltrejna. „Prisluškivači? Ti stvarno misliš da

bi mogli biti...”„Taš? Jesi li tu?” Volt se jedva čuo sa druge strane žice.Polako je podigla telefon. „Volt, nisam sada raspoložena za razgovor. Ali, hvala ti na svemu.

Stvarno sam zahvalna... Ne, ostani tamo. Biće mi dobro. Čućemo se sutra.” Prekinula je vezu i vratilatelefon u torbu.

Na trenutak, nijedno nije progovorilo.„Prisluškivači u mojoj kući?”„Moguće je. Moraju da provere.”„Ali u kući je alarmni sistem. Kako je mogao da uđe i postavi prisluškivače?”„Pre nego što je ovo počelo, da li si angažovala radnike na održavanju kuće?”„Nedavno su uneti tepisi. Ne misliš valjda...”Koltrejn je raširio ruke.„Isuse, osećam se tako... povređenom.”„Znam kako je. Znam na šta misliš.”„Misliš li da je podmetnuo požar da bi mi se osvetio zato što sam danas pokušala da mu postavim

zamku? Ili je zaključio da sam se odvezla sa tobom, pa je postao ljubomoran?”„Siguran sam da nije mogao znati da si u kolima”, rekao je Koltrejn. „Ali...”„Šta je to?”„Malo sam se kasno setio prisluškivača. Ako se oni nalaze u tvojoj kući, onda nas je čuo kako

planiramo da te sakrijemo u kolima. Izvini. Možda sam napravio grešku.”„Ja ne krivim ljude. Uradio si šta si mogao.” Taš je kontrolisala drhtanje. „Ono što je dobro jeste

da nije mogao u isto vreme da nas prati i da podmetne požar. Zato znamo da sam sada bezbedna.”

Pogledala ga je. „Možeš li da mi preporučiš neki hotel u blizini?”„Jedan.”Čekala je da joj kaže ime hotela.„Ovaj”, rekao je Koltrejn. „Postoji ogromna soba. Imam mnogo rezervnih četkica za zube. Ako ja

mogu da obučem nešto od tvoje odeće, onda znam da ćeš i ti moći da obučeš nešto moje.”„Ne mogu da se namećem.”„Zašto ne možeš? Zato što me jedva poznaješ?”Taš je slegla ramenima.„Rekao bih da smo se dobro upoznali u poslednjih nekoliko sati.” Koltrejn je zaključao vrata

podruma.„Kada smo pregledali fotografije? Pretpostavljam da si u pravu.”Krenuli su uz stepenice.„Vidi, napravio sam ubitačno dobar marinara sos sinoć”, rekao je Koltrejn. „Ostalo je dosta.

Mogao bih da skuvam još testenine i...”Prekinuo ih je ponovo oštar zvuk. Zastali su na vrhu stepeništa, ispred dnevne sobe.Ali ovoga puta zvuk nije dopirao od telefona koji je Taš imala u torbi. Dopirao je sa ulaza.Koltrejn se namrštio. „Ko bi ovo mogao da bude?”„Očekuješ li nekoga?”„Ne. Ponekad svrati pomoćnik Randolfa Pakarda, ali on ima ključ i obično sam uđe. Možda je

odlučio da postane ljubazan i pozvoni.”Na drugi zvuk zvona, Taš je postalo nelagodno.„Biće sve u redu. Niko ne zna da si ovde”, rekao joj je Koltrejn.Međutim, on sam nije bio siguran. Otišao je do vrata, pogledao kroz špijunku i osetio kako se u

njemu nešto steže kada je video ko je sa druge strane vrata.O, ne, pomislio je.Bio je u iskušenju da ne otvori, ali nije mogao biti siguran da njegov i Tašin glas nisu doprli do

osobe sa druge strane. Dok se pripremao, uhvatio je bravu, okrenuo je, otvorio vrata i pokušao da neizgleda samouvereno kada se nasmešio Dženifer.

15.

„Hej, kakvo iznenađenje”, rekao je Koltrejn.„Iznenađenje?” Dženifer je izgledala zbunjeno. I dalje je bila u crnoj Armanijevoj haljini. Nosila

je iste biserne minđuše i ogrlicu, koje su se presijavale na spoljnom svetlu. „Zar nisi dobio porukukoju sam ti ostavila na telefonskoj sekretarici?”

„Stigao sam pre izvesnog vremena. Nisam imao prilike da preslušam poruke.” Koltrejn je i daljestajao pored delimično otvorenih vrata. „Šta to nosiš?”

U rukama je držala kartonsku kutiju u kojoj se nalazilo nekoliko posuda marke Taperver i svaka jena sebi imala plastični poklopac. „Novogodišnju večeru. U kući mojih roditelja ostalo je mnogohrane, a nisam bila sigurna koliko si danas posle podne mogao da jedeš kod Gregove udovice. Zatosam pomislila da ti donesem paket pažnje.”

„Lepo što si mislila na mene.”„A postaje težak. Bolje se skloni da ga unesem.”„Ah... naravno. Iznanđen sam što... Evo, daj da pomognem.”Koltrejn je krenuo da uzme kutiju od nje. Pošto se pomerio, još više je otvorio vrata usled čega je

zbunjenost koja se videla na Dženiferinom licu prerasla u zabrinutost kada je pogledala poredKoltrejna.

„Oh... izvini. Nisam znala da imaš goste.”Taš je i dalje stajala na vrhu stepeništa, kod dnevne sobe.„Pa, nekoliko se stvari dogodilo danas i...” Koltrejn nije znao kako da dovrši rečenicu. „Dženifer,

želeo bih da upoznaš Taš Adler.”„Zdravo.” Dženifer se jedva pozdravila.„Taš, ovo je moja prijateljica, Dženifer Lejn.”„Drago mi je da smo se upoznale.” Smešeći se, Taš je sišla niz stepenice.Do tada je Koltrejn savladao nespretnost i uzeo je kutiju od Dženifer. Ruke su joj bile slobodne,

ali oklevala je pre nego što je prihvatila ruku koju joj je pružila Taš.„Izgledaš mi veoma poznato”, rekla je Dženifer, a potom je mrko pogledala Koltrejna. „Ne

razumem.”„Poznato?” Taš je delovala zbunjeno.„Dženifer zna za fotografije”, objasnio joj je Koltrejn.„Videla si ih?”, upitala ju je Taš.„Jesam.”„Sve?”„Da”, rekla je Dženifer.Stid koji joj je obojio obraze bio je vidljiv uprkos Tašinom tenu. Osećala se kao da su obnažene

fotografije njene, a ne Rebeke Čens.„Taš Adler?” Dženifer je pokušavala da se priseti. „Jesi li ti osoba koja je nasledila imanje

Randolfa Pakarda u Meksiku?”„Da. Kako si znala?”„Dženifer mi je pomagala u istrazi”, rekao je Koltrejn. Osećao se čudno dok je stajao između dve

žene i držao u rukama kutiju sa posudama Taperver. „Dženifer, nakon što sam posetio Gregovu

udovicu, savladala me je radoznalost. Otišao sam do Malibua da vidim da li mogu da nađem kuću ukojoj živi Taš.”

„Dan ti je očigledno bio ispunjen.”„Doveo sam Taš da vidi fotografije i pokuša da odgonetne zašto toliko liči na Rebeku Čens.”Dženifer nije mogla da odvoji oči od Taš. „I jeste li došli do nekog odgovora?”„Počeli smo da sumnjamo da bi mi ona mogla biti baba”, rekla je Taš.„Eto, Mič. Zadivljena sam uspehom koji postižeš.” U predvorju, Dženifer je izgledala kao da joj

je neprijatno.„Ali, zašto stojimo ovde?” Koltrejn se pomerio. „Hajde da...”„Ne, sve je u redu”, rekla je Dženifer prebrzo. „Samo sam htela da svratim i ostavim hranu. Nisam

planirala da ostanem. Imam mnogo toga da uradim sutra u kancelariji. Planirala sam da počnem ranoda radim.”

„Zar ne možeš da ostaneš samo malo?”, upitao ju je Koltrejn. „Hteo sam da otvorim bocu vina i...”„Da”, rekla je Taš. „Ostani da porazgovaramo. Baš lepo što si donela hranu. Sigurna sam da je

Miču drago što ne mora da jede ostatke. Podgrejaće marinara sos koji je juče napravio.”„Oh, ne znam.” Dženiferin glas je bio prigušen. „On pravi sjajan marinara sos.” Udaljila se.

„Morala bih da krenem. Drago mi je da smo se upoznale, Taš. Čućemo se kasnije, Mič.”„Ali...”„Srećna Nova godina.”„Srećna Nova godina.” Svestan težine posuda koje je držao u rukama, Koltrejn je gledao Dženifer

kako odlazi do ivičnjaka, ulazi u BMW i odlazi. Nije se osvrnula.

16.

Tek kada su njeni farovi zamakli za brdo, Koltrejn je zatvorio vrata. „Molim te, zaključaj ih, hoćešli?”

„Naravno”, rekla je Taš. „Imam neprijatan osećaj da sam nešto prekinula. Jeste li vas dvoje...”„Složeno je. Pokušavamo da vidimo da li možemo da izgladimo stvari.” Išao je uz stepenice ka

dnevnoj sobi.„Ovaj nesporazum nije bio od pomoći.” Taš je krenula za njim. „Je li ona ta prijateljica koju si

spomenuo, ona koja je procenila da je ovo doba godine kada se treba usredsrediti na nove početke?”„Bojim se da je tako.” Koltrejn se osećao grozno zbog onoga što se dogodilo. „Sumnjam da je

imala na umu ovakav početak. Pozvaću je odmah sutra.”Kada su ušli u trpezariju, Taš se kolebala. „Ovi nizovi perlica na zidu...”„Da, neobični su, zar ne?”„Ali...” Taš je odmahnula glavom, zbunjena. „Bili su na jednoj fotografiji koju sam dole videla.

Na jednoj od obnaženih.”„Ovo je nekada bila kuća Rebeke Čens.”„Šta?”„Kada je nestala, Randolf Pakard je kupio ovo mesto i zadržao ga u istom stanju kakvo je bilo

kada je ona ovde živela.”„Šta se, zaboga, dešava?”„Nadao sam se da ćeš ti moći to da mi kažeš.”„Zaboravi na vino”, rekla je Taš odjednom. „Imaš li viski?”Zabrinut zbog njenog ponašanja, Koltrejn joj je sipao viski. „Hoćeš led ili...”„Ne.” Taš je zgrabila čašu i brzo uzela dva gutljaja. Sklopila je oči, a onda ih je otvorila. „Sada

možeš da dodaš led i vodu.”„Jesi li dobro?”„Nisam.”Koltrejn je čekao.„Plašim se.”Koltrejn je klimnuo glavom.„Ali ne znam šta me više plaši, čovek koji me proganja ili fotografije koje si mi pokazao. Čak me i

ova kuća plaši.”„Zašto bi, pobogu...”„Čini mi se da sam odvučena u vreme kada je Rebeka Čens još bila ovde. Mogu da je osetim.

Osećam takođe i Randolfa Pakarda.”„Ali on je nju voleo. Nemaš čega da se plašiš.”„Zagrli me.”„Šta?”„Nikada se nisam osećala ovako usamljeno i uplašeno. Molim te, zagrli me.”U tom trenutku, Koltrejn je osetio da ne može da se pomeri. Nadajući se da ga drhtanje neće odati,

približio se, pogledao ju je u oči i zagrlio. Učinio je to nežno, ne oslanjajući se na nju, jednostavno juje zagrlio. Sklopivši oči, osetio je njenu glavu na levom ramenu. Osetio je miris sunca i slane vode u

njenoj kosi. Pokušavao je da kontroliše disanje dok je ona podizala ruke i stavljala ih na njegovaleđa. Tada više nije mogao da savlada drhtanje, ali to više nije bilo važno, jer je i Taš drhtala isnažno ga je stezala. Bili su pripijeni jedno uz drugo. Osetio je kako joj se grudi podižu i spuštaju.Počeo je da oseća erekciju i uplašio se da bi ona to mogla primetiti. Onda su se njena ramena podiglai ona je odjednom napravila zvuk koji je mogao biti jecaj. Dok je njegova erekcija slabila, ona sepolako odvojila od njega, obrisala suzu sa desnog obraza i osmehnula mu se. Bio je to najtužnijiosmeh koji je video.

„Hvala ti.”„Ja sam se često osećao usamljeno i uplašeno”, rekao je Koltrejn. „Kad god ti zatreba rame za

plakanje.”„Čudno. Upoznala sam te tek ovog popodneva, ali već osećam da si mi prijatelj.”„Isto osećam i ja.”Taš se nagnula da ga poljubi u obraz, ali stomak je počeo da joj krči i ona je oborila pogled,

postiđena. Neočekivano, počela je da se smeje.Baš kao i Koltrejn.„To je drugi put”, rekla je Taš.„Drugi put?”„Da sam se danas nasmejala. Zahvaljujući tebi.”Stomak je ponovo počeo da joj krči i ona se ponovo nasmejala.„Bolje bi bilo da ti dam da jedeš”, rekao je Koltrejn.Tašin osmeh više nije bio tužan.Dok su zagrevali hranu na šporetu i u mikrotalasnoj pećnici, Koltrejn je odlučio da sprovede ideju

o kojoj su razgovarali. „Imaš li Voltov broj telefona?”Taš je podigla pogled sa sosa koji je mešala. „Dva. U šerifovoj kancelariji i kućni broj.

Memorisani su u telefonu u slučaju da mi odmah zatrebaju.”„Kasno je, ne bi trebalo da je na poslu. Daj mi njegov kućni broj.”„Zašto?”„Mislim da znam kako da postavimo zamku čoveku koji te proganja.”Kada mu je dala broj, a on podigao slušalicu, Taš je izgledala zbunjeno. Po prvi put je primetio da

na telefonskoj sekretarici treperi crvena lampica. Pretpostavio je da je to poruka koju je Dženiferostavila. I dalje se osećao neprijatno zbog nesporazuma. Birao je broj.

Nakon što je telefon tri puta zazvonio, javio se poznat muški glas. Glas mu je bio promukao,možda zbog alkohola. „Šta je bilo?”

„Ponovo Mič Koltrejn.”„Sjajno.” Iznenada, Volt se trgao zbog onoga što je moglo uslediti. „Zašto? Da li se Taš nešto

dogodilo?”„Ona je dobro. Ne zovem zbog toga. Javljaš li se sa mobilnog telefona?”„Ne.”„Dobro. Manje su šanse da će nas neko prisluškivati. Kada smo ranije razgovarali, rekao si da ćeš

sutra otići do Tašine kuće – da pogledaš ima li skrivenih prisluškivača.”Zbunjena još više, Taš je stajala pored šporeta i posmatrala ga.„Trebalo je da pomeneš prisluškivače kada nije bilo nikoga kraj tebe”, rekao je Volt. „Naterao si

me da se osećam kao da ne znam svoj posao.”„To mi nije bila namera.”„A ovo sada?”

„Ne razumem.”„Da li Taš ovo sluša?”„Ne, u kupatilu je”, slagao je Koltrejn.„Šta hoćeš da mi kažeš o prisluškivačima?”„Imam ideju na kojoj i dalje radim. U idealnim uslovima, bilo bi bolje da ne tražiš prisluškivače.

Ali u slučaju da je neko koristio skener da prisluškuje mobilni telefon koji si ranije koristio, morašda uradiš ono što si rekao da ćeš uraditi. U suprotnom, on će postati sumnjičav.”

„O čemu ti govoriš?”„Ako pronađeš skrivene prisluškivače, nemoj ih uopšte isključivati”, rekao je Koltrejn. „Ostavi

nekoliko, kao da ih nisi našao.”„Jel’ ti to meni ponovo govoriš kako da radim svoj posao?”„Slušaj me. Plan koji pokušavam da napravim neće uspeti ako onaj ko prisluškuje Taš ne bude čuo

njen plan putovanja za narednih nekoliko dana.”„Još jedna klopka.”„Ne baš. Još je nisam dobro osmislio”, rekao je Koltrejn. „Kada se budemo sutra videli,

razgovaraćemo o tome.”„Kada se sutra budemo videli?”, upitao je Volt. „Vau, to će mi sigurno biti razlog da sutra ustanem

radostan.”Koltrejn je spustio slušalicu.„Zašto si slagao da sam u kupatilu?”, upitala ga je Taš.„Voltov muški ponos bio bi povređen da sam mu predložio nešto u tvom prisustvu.”„On mi želi dobro”, rekla je Taš.„Oh, ja i ne sumnjam da želi da pomogne.”Taš ga je proučavala pogledom. „Zaintrigirao si me planom koji si spomenuo.”„Pre nekoliko godina, Jedinica za rešavanje pretnji iz policije Los Anđelesa poverila mi je

fotografski zadatak. Sakrio sam se izvan kuće jedne žene koju je neko proganjao. Usred noći, uspeosam da slikam muškarca koji je prosipao benzin po njenom travnjaku.”

Kada je spomenuo benzin, Taš se trgla. „Da, spomenuo si to kada si ranije razgovarao sa Voltom.”„Žena je mogla da prepozna muškarca sa fotografije”, rekao je Koltrejn. „Sa njim je, nekoliko

godina ranije, izašla dva puta. Zbog moje fotografije je dospeo u zatvor.”„I?”„Pretpostavi da su u tvojoj kući sakriveni prisluškivači. Ako je slučajno čuo da govoriš o svom

rasporedu, to objašnjava kako je mogao da uvek bude u tvojoj blizini i da te slika gde god se nađeš.Zato ćeš sutra pomenuti raspored još jednom – nekome sa kime ćeš razgovarati telefonom ili Voltu ukući, ili nekom drugom”, rekao je Koltrejn. „Onda ćeš krenuti na posao i nadajmo se da će ovogaputa zagristi. Jer, ovoga puta će se, kud god da odeš, pojaviti još jedan fotograf.” Koltrejn je pokazaona sebe. „Biću dovoljno daleko da slikam bilo koga u blizini, naročito ljude sa foto-aparatom. Kadapromenim nekoliko lokacija, ako se na fotografijama pojavi ponovo neko lice...”

„I ako ja prepoznam to lice...”Koltrejn je klimnuo glavom. „Policija će prokletnika strpati u zatvor, a ti ćeš, za promenu, mirno

spavati.”„Samo ako.” Tašina ramena su se polako opustila. „Tako bih želela da se to dogodi.” Dotakla mu

je ruku. „Hvala ti. Dao si mi razlog da se nadam.”Cvrčanje ih je nateralo da se okrenu ka šporetu.„Blagi bože, sos.”

Napetost je nestala. Dok je napetost uzmicala pred običnim životom, Koltrejn se odvojio odsvetskih problema, noseći posude sa štednjaka i stavljajući ih na vatrostalne podloge. Taš jepostavila sto.

„Vratiću se za trenutak.” Izašla je iz kuhinje.Kada je čuo da su se vrata od kupatila zatvorila, Koltrejn nije mogao da skine pogled sa trepćućeg

crvenog svetla na telefonskoj sekretarici. Spustio je flašu crnog vina koju je otvorio i pritisnuo dugmeza preslušavanje poruka.

„Ja sam”, čuo je Dženiferin glas. „Još sam kod roditelja. Ostalo mi je samo da još malo počistim.Uskoro ću krenuti. Ako se vratiš pre nego što se ponovo čujemo, nemoj da spremaš večeru. Mama tipakuje gomilu hrane koja je ostala. Pretpostavljam da ćeš biti kod kuće, pa ću svratiti.”

Čuo je kako u kupatilu teče voda. Kada su se vrata otvorila, Koltrejn je pritisnuo dugme ’stop’.„Jesam li to čula nekoga da govori?”, upitala je Taš.„Samo sam preslušavao poruke.”„Nešto što treba da rešiš?”„Ne večeras.”„U tom slučaju, jesi li spreman?”Taš je obilno jela, a pošto je mislio na Dženifer, Koltrejn se osećao potišteno. Jedino je to mogao

da oseti dok je jeo.

17.

Danijel, Greg i njegovi deda i baba stajali su ispred njega dok je Ilkovićevo obezglavljeno telostajalo iza njih. Pre nego što će vrisnuti, Koltrejn se trgao i probudio. Oznojen, gledao je u senkedrveća koje su išle preko tamnog plafona. Onda se trgao drugi put kada je shvatio da se jedna senkakreće po njegovoj sobi. Ali pre nego što je mogao da se skotrlja sa kreveta i zaštiti, njegov um,zamagljen snom, razjasnio mu je da senka na vrhu stepeništa, koje vodi u njegovu spavaću sobu,pripada Taš.

Nosila je beli bademantil koji joj je dao, jedan njegov deo prekrila je njena puštena crna kosakoja joj je dopirala do ramena. Lice joj se nije videlo. „Jesam li te prepala?”

„Nisi. Nisi ti.” Koltrejn je rukom obrisao vlažno i hladno čelo. „Imao sam noćnu moru.”„Znam. Ječao si. Čula sam te dole, u gostinskoj sobi. Došla sam da vidim da li si dobro.”„Hvala.” Koltrejnovo srce, koje je lupalo brzo, polako je počelo da se smiruje. „Biću dobro.

Izvini što sam te probudio.”„Nisi.” Taš je zastala. „Već sam bila budna.” Ponovo je zastala. „I ja sam imala noćnu moru.”„Gadnu?”„Vrlo gadnu. Nešto između straha i užasa.”„Da, to je obično doživljaj noćne more. Gospode, nadam se da ovo nije pokazatelj cele nove

godine.”„Zašto bi se nova godina razlikovala od stare?”Koltrejn se podigao na laktove. „Obećavam ti, moj plan će uspeti. Policija će uhvatiti tog čoveka.

Nova godina će biti drugačija.”„Lepo je razmišljati tako.”„Šta misliš da skuvam kafu?”„Ne”, rekla je Taš. „Pokušaću da zaspim.”„Nadam se da ćeš uspeti.”„Skoro nikada ne uspem.”„Možda će ovog puta biti drugačije.”„Plašim se da spavam sama.”U tami, bela odeća je krenula ka krevetu.Koltrejn je osetio kako se pokrivači pomeraju, osetio je pritisak na drugoj strani kreveta, toplinu

Tašinog tela. Onda je pokrila oboje i bili su zajedno.„Tako sam umorna”, rekla je.„Sklopi oči. Pokušaj da zaspiš.”Dodirnuo joj je rame da bi je smirio i ponovo se iznenadio. Iz nje je izbijao statički elektricitet, sa

njene gole kože. Shvatio je da je skinula odeću. Pre nego što je mogao da se uzdrži, nežno ju jepoljubio. Nije osetio toliki strah ni kada ga je Ilković proganjao po ranču Majnard. Osetio jevrtoglavicu od brzine pulsa. Još više mu se zavrtelo kada je ona otvorila usta, a njen jezik se sreo sanjegovim. Uskovitlanih misli, položio je ruke na njene grudi i osetio kako njene bradavice postajučvršće pod njegovom rukom. Uzdahnula je, dok su se njene ruke obavijale oko njega. Njegovavrtoglavica se pojačala. Nikada nije osetio tako nežnu kožu, tako svilenkaste stidne malje. Osećanjasu mu se uskovitlala, dodirom je osetio da se ovlažila i uzdahnuo je kada mu je zarila nokte u grudi.

Jezikom je palacao po njenim bradavicama. Sa zastražujućom požudom, stavila je ruke na njegovpenis, izdigla se i sedajući na njega, obavila mu je noge oko struka. Odjednom, njen nagon je oslabio.Polako je počela da se njiše. On je stenjao. Nikada nije osetio nešto tako glatko, vlažno, zategnuto islatko. Nije bilo povratka. Njegovi kratki pokreti postajali su sve duži. Ona je stenjala sjedinjena sanjim, dok su im bokovi bili spojeni u ludilu. Dok je svršavala, vrištala je, a njegov svršetak je biotako snažan da je osetio snažan pritisak u glavi. Činilo mu se da će mu glava eksplodirati.

18.

Ležali su u tišini.„Video sam iskrice u tami od statičkog elektriciteta koji emituješ”, rekao je Koltrejn.„Ja sam osetila iskrice.”„Nikada nisam iskusio nešto kao...”„Da.”Prešao je rukom preko njene glatke butine, preko njenog ravnog stomaka, preko svake dojke.

Mislio je da je obožava. Sada je bio red na njega da kaže ’da’.„Rasterao si noćne more.”„Uvek ću ih rasterivati”, rekao je Koltrejn. Odjednom se setio da su verovatno, davno, Randolf

Pakard i Rebeka Čens vodili ljubav baš u ovom krevetu. Tako davno. A sada je on vodio ljubav saženom koja je ličila na Rebeku Čens, verovatno sa njenom unukom.

„Nisam sama”, promrmljala je Taš.„Tako je”, rekao je Koltrejn. „Više nećeš biti sama.”Ona je uzdahnula, pripila se uz njega, pritisak joj se normalizovao, a telo joj se opustilo. Ubrzo je

utonula u san, disanje joj se usporilo, postalo stabilno i plitko.Ali Koltrejn još dugo nije mogao da zaspi. Nije mogao da se privikne na to da je ona pored njega,

na realnost onoga što su učinili, a što mu je stezalo srce.

DESETI DEO

1.

Probudio se, strahujući da je sve to bio samo san i da Taš neće biti pored njega.Ali bila je, polako je otvorila oči i nežno ga pogledala. „Ćao.” Osmeh joj je bio prijatan.„Ćao.”Dodirnula mu je obraz. „Dobro si spavao?”„Kada sam uspeo da se smirim.”Prigušeno se nasmejala.„A ti?”, upitao ju je Koltrejn. „Kako si ti spavala?”„Prvi put, nakon dužeg vremena, ne budim se iscrpljenija nego što sam bila kada sam otišla u

krevet. Bog sveti zna da bi trebalo da se osećam iscrpljeno posle onoga što smo sinoć uradili.”„Možda nam je potreban maser.”Taš se protegla, grudi su joj se podigle, a nago telo se približilo njemu. „Oh, mislim da sami

možemo izlečiti svoje bolove.”Da, sve će biti dobro, pomislio je Koltrejn. Zabrinuo se da će se ona probuditi sa osećanjem

kajanja, da će mu reći da je sve ovo bila greška, da moraju da se pretvaraju da se ovo nikada nijedogodilo i da će želeti da budu samo prijatelji. Možda je žalila zbog toga što skoro ne bi bilo mogućeda budu prijatelji nakon onoga što se dogodilo, a možda bi bilo bolje da se više nikada ne vide.

Ali Taš se prijatno osećala dok je ležala sa njim u krevetu te je osetio radost.„A ti?”, upitala ga je. „Da li ti negde osećaš bol koji treba izlečiti?”„Da, na jednom mestu.”„Pokaži mi.”„Ovde”, rekao je Koltrejn.„O, da, vidim zašto te to boli.”„Šta misliš šta bi trebalo da radimo?”„Pa, postoji lek koji koriste domoroci na ostrvu Bora Bora.”„Bila si tamo?”„Ne, ali pohađala sam dopisni kurs o njihovim običajima. Naravno, ništa se ne može porediti sa

direktnim iskustvom. Naučila sam da postoji određeno mesto koje treba masirati kada se pojavi takvavrsta bola.”

„Pametni domoroci.”„Ne tu. Šta god da si mislio time.”„Ja...”„Pored. Iza. Objasniću ti šta su otkrili.”„Apsolutno. Dokle god ti... Nemam ništa drugo na pameti.”„Ispod tvojih testisa.”„Da, slušam.”„U tvojim preponama postoji žila koja ide iz...”„Da, osećam je.”„...tvoje prostate u testise. A kada prelazim kažiprstom preko te žile... nežno. Jagodicom. Sigurno

ti ne dosađujem?”„Ne, sigurno.”

„Jer, ako ti dosađujem...”„Ne, molim te, nastavi...”„Kada kažiprstom idem duž ove žile, primetićeš da postaje veća.”„... Da.”„A da ti se testisi skupljaju.”„...Da.”„I da, što duže masiram tu žilu, tvoj penis postaje sve čvršći, žila je sve više nabrekla, a testisi ti

postaju... Šta je bilo? Maca ti je pojela jezik?”, upitala ga je Taš.„Uradila si mi nešto drugo. Ali bol je sve jači.”„Onda lečenje ne daje rezultate. Bolje da prestanem.”„Ne. Lečenje će dati rezultate. Siguran sam u to.”„I ja to mislim. Ali iznenada sam shvatila da sam zaboravila najvažniji deo. Moram da se

namestim ovako i da se spustim na tebe ovako i...”„Da.”

2.

Nakon toga, ležao je iscrpljen, tako opušten da se nije pokretao nekoliko minuta nakon što je Tašotišla da se istušira. Piskavi zvuk ga je naterao da se okrene ka Taširioj torbi. Ponela ju je iz svojesobe u prizemlju i ostavila na stolici ispred vrata od kupatila. Mobilni telefon je ponovo pravioneprijatnu buku. „Halo?”

„Ko je to?”, upitao je promukli glas. „Koltrejne? Šta se...?”„Dobro jutro, Volte.”„Šta nije u redu sa Tašinim telefonom? Sinoć sam ceo sat pokušavao da je pozovem. I sada sam

zvao ceo sat. Niko se ne javlja. Trebalo bi da telefon bude pored nje, kud god da ide.”„I jeste pored nje. Ne znam zašto nije...” Koltrejn je tek tada shvatio. „Sve do sada, njena torba je

bila u drugom delu kuće. Pretpostavljam da nije čula telefon.”„Kuće? Ona je kod tebe?! Mislio sam da ćeš je odvesti u hotel.”„Plan je promenjen.”„Daj mi je.”„Ne mogu.”„Zašto?”„Tušira se.”Volt nije rekao ništa na trenutak. Kada je ponovo progovorio, glas mu je bio još dublji. „Imao si

pravo u vezi sa mikrofonima u njenoj kući. Upravo sam se vratio u stanicu, a tehnička služba jepregledala kuću. U svakoj sobi su bili prisluškivači. Prokletnik je čuo svaku reč koju je izgovorila.”

„I sve ono što ste ti i ostali rekli kada ste planirali kako da ga uhvatite.”„Izgledamo kao budale”, rekao je Volt.„Jesi li uradio ono što sam predložio? Jesi li ostavio nekoliko prisluškivača?”„Ne znam šta si mislio da...”„Jesi li?”„Jedan. U dnevnoj sobi.”„Biće dovoljno.”„Ali o čemu se radi?”„Objasniću ti kada dođemo tamo. Za dva sata? U šerifovoj stanici?”Vrata od kupatila su se otvorila. Taš je izašla sa peškirom obmotanim oko sebe, kosa joj je bila

pripijena uz glavu, a obline istaknute. Podigla je obrve. „Je l’ to Volt?”Koltrejn je klimnuo glavom.Taš je uzela telefon. „Dobro jutro”, rekla je kada se javila. Glas joj je divno zvučao. Hodala je

oko Koltrejna i naslonila se na njegova gola leđa. „Ne, ovo je bila mirna noć. Otišla sam rano naspavanje. Spavala sam kao zaklana.”

3.

Drugog januara, Beverli centar je bio pun kupaca. Zgrada sa mnogo spratova, nalik na pećinu,odjekivala je potmulim zvukom od bezbroj glasova i koraka. Koltrejn je bio iznenađen. Očekivao jeda će centar biti poluprazan, da su svi umorni od božićne kupovine. Možda su ljudi vraćali poklonekoji im se nisu svideli ili su tražili rasprodaje. Koji god da je bio razlog njihovog prisustva, oni sumu u isto vreme i olakšavali i otežavali da uradi ono šta je naumio: olakšavali su mu jer je mislio daće imati problema da se prikrije dok bude slikao Taš kako se kreće po centru, a u ovom slučaju,gužva ga je prikrivala; otežavali su mu jer su prikrivali njegovog protivnika, tj. onoga ko je pratioTaš, pokazivao neskriveno zanimanje za nju i slikao je.

Bio je na trećem spratu velikog tržnog centra i gledao preko ograde pokretne stepenice na kojimaje bila nepomična gomila kupaca koji su sa prvog i drugog sprata išli na treći. Nesumnjivo, on jejedini bio kod ograde; u suprotnom, nikada se ne bi usudio da tu stoji. Nasuprot njemu nekoliko ljudije pilo kafu u Starbaksu gde su mogli da iskoriste popust. Na desnoj strani, grupa tinejdžera senagnula preko ivice i nešto dobacivala prijateljima. Na levoj strani se sredovečni čovek oslonioleđima na ivicu i pijuckao sok od narandže dok je čekao ženu da se vrati iz prodavnice haljina, u kojuje ušla nekoliko minuta pre nego što je Koltrejn zauzeo mesto. Biljke u saksijama, stubovi i putokazistvarali su dodatnu vizuelnu zbrku, kao i neprekidno haotično kretanje kupaca iza Koltrejna. Svakomeko bi posumnjao da bi ovo mogla biti zamka, bilo bi potrebno veoma mnogo vremena da uočiKoltrejna, a do tada bi Koltrejn – ili bar njegov foto-aparat – uočio njega.

Pogledao je na sat. Bila su skoro dva sata. Svakog časa, pomislio je, izvadio foto-aparat iz torbe ipodesio sočivo za zumiranje. Kao da joj je dao znak, tog trenutka se na pokretnim stepenicama, kojesu vodile od prvog sprata ka drugom, pojavila Taš. Koltrejn nije očekivao da će imati bilo kakvihproblema da je uoči. Njeno magnetsko prisustvo izdvojilo bi je u bilo kojoj gužvi. Ipak, bio jezadivljen kako ju je brzo primetio. Nasuprot tome, dva muškarca koja su išla sa njom bila surelativno neupadljiva. Jedan je bio ispred, a drugi iza nje. Bio je to Voltov partner, Lajl, i jedan oddržavnih policajaca kojeg je Koltrejn upoznao prethodnog popodneva. Obojica su imala slobodandan i iskoristila su priliku da zarade dodatno kao njeni telohranitelji. Nosili su sportsku odeću i maloveće vetrovke koje su prikrivale pištolje koje su nosili. Njihovo prisustvo je delovalo smirujuće.

Koltrejn je ponovo usmerio pažnju na Taš. Planirajući današnju strategiju, raspravljali su da li biona trebalo da nosi nešto što će privlačiti pažnju i na osnovu čega će je lakše uočiti. Odbacili su tuideju jer bi to moglo njenog progonitelja naterati da posumnja. Očigledno, žena koja se plašila da jeprogone ne bi želela da bude upadljiva, osim ako nije želela da postavi zamku. Zato su se složili dabi trebalo da nosi nešto atraktivno, ali da ne bude i suviše raskošno: široke pantalone od kamiljekože, tamnoplavi blejzer, svetloplavu bluzu i skromne srebrne minđuše. Ali dok je Koltrejn, stojećipored ograde na trećem spratu, gledao u nju, shvatio je da nije moguće da ona ne privuče pažnju. Čaki iz daljine, njena lepota je bila očigledna. Dok je držala ruku na ogradi pokretnih stepenica, a telo jojse pomeralo u stranu, izgledala je kao manekenka. A dok su se lica ljudi koji su se nalazili napokretnim stepenicama, koje su išle dole, okretala ka njoj, Koltrejn je počeo da snima.

Činilo se nemogućim da bi bilo ko od ljudi koji su se nalazili na pokretnim stepenicama koje suišle dole, mogao biti čovek kojeg je tražio, ali Koltrejn nije želeo da rizikuje – ko zna šta je mogaonehotice snimiti u pozadini. Nakon tri snimka, podigao je foto-aparat i slikao ljude sa obe strane gde

su pokretne stepenice išle na drugi sprat. Pošto su on i Taš usmeno utvrdili njenu maršrutu, Koltrejn jeznao da će ona skrenuti desno. U skladu sa tim, on se kretao uporedo sa njom, ali u suprotnom pravcu,levo, pored ograde, kako bi mogao da je snima dok prolazi kroz gužvu na drugoj strani sprata. Malodalje, uslikao ju je kako ulazi u butik odeće. Iako je gledao kroz uvećavajuće sočivo, sa oveudaljenosti je bilo teško reći da li joj se ljudi samo dive pogledima. Činilo se da je niko nefotografiše, ali nije mogao biti siguran, pošto je sve vreme gledao kroz objektiv. Uvećane fotografijetrebalo bi to da mu kažu.

Promenio je položaj, krenuo je na desnu stranu, ka prodavnici iznad butika u kojem je ona bila.Odatle je mogao da vidi otvoreni prostor između spratova. Na drugom spratu je mogao da vidiprodavnice koje su bile nasuprot onoj u koju je ušla Taš. Mogao je da vidi svakoga ko je pokazivaozanimanje za tu prodavnicu. Držeći se dalje od ograde, da ga ne bi uočili, trudio se da menja uglove isnimi što više slika.

Još jednom je pogledao na sat. Prošlo je pola sata. Kako su on i Taš isplanirali, bilo je vreme daona izađe, pa je prešao na drugu stranu, nasuprot vratima kroz koja je trebalo da prođu ona i njenitelohranitelji. Snimao je ljude sa obe strane, bilo koga ko bi je mogao posmatrati. Svestan da će ona itelohranitelji krenuti ka pokretnim stepenicama koje vode dole, došao je do mesta odakle je mogaoda snima ljude koji su je mogli posmatrati sa prvog sprata dok ona i njeni pratioci silaze sa drugogsprata.

U prizemlju su mu nestali sa vidika i zaputili se ka hodniku gde su bile prodavnice. Išli su ka liftukojim će otići do parkinga. Žureći ka pokretnim stepenicama i preskačući po tri stepenika dok jesilazio na drugi sprat, Koltrejn je ponovo imao Taš na vidiku. Slikao je i kupce u hodniku ispod sebe.Ušla je u lift. Vrata su se zatvorila.

Snimio je poslednju sliku. Spustio je foto-aparat dok je motor za premotavanje filma brujao.Mišići na leđima su mu se polako opuštali. Njegovo uzbuđenje bilo je posledica radosti. Rad sa foto-aparatom izazvao ga je posle dužeg vremena, kao i tajne fotografije koje je snimao, ali i sama idejada pokušava da uhvati u zamku nekoga ko nije znao da će biti fotografisan. Pitao se da li i progoniteljoseća isto uzbuđenje, da li ima snagu da posmatra, a da ne bude uočen, da hvata nečiju dušu, a da pritome predmet snimanja ne zna da je pokraden. Iznenada se smirio i setio se kako je patio zbogugroženosti i ogoljenosti kada je otkrio svoje fotografije koje je snimio Dragan Ilković.

4.

Čim je motor za premotavanje filma obavio svoj posao, brzo je izvadio film i stavio novu rolnu. Sveto vreme je računao. Morao je da ode brzo do svog automobila i na novo odredište gde će se Tašpojaviti, u naredni butik odeće koji se nalazi u Trećoj ulici. Bila je to pešačka zona u Santa Moniki.Nakon toga, ona bi trebalo da ode u sličnu prodavnicu u Vestvudu i, najzad, u još jednan butik odećena Saut Koust Plazi u okrugu Orandž. Shvatio je da je ona vlasnik svih tih butika. Posedovala je joštri butika u San Dijegu i četiri u San Francisku.

„Uložila sam i na drugim mestima”, rekla je dok su se tog jutra vozili u šerifovu kancelariju uMalibuu. „Pokušavam da se držim dalje od njihovih svakodnevnih aktivnosti, ali s vremena na vremesvratim, samo da stavim do znanja upravnicima da ih Velika sestra posmatra. U slučaju butika odeće,moje zanimanje je veće i zato ih češće posećujem. Ovo popodne i veče bi bili dobro vreme da ihobiđem.”

„Da li telefoniraš upravnicima svojih butika da ih upozoriš da dolaziš?”„Uvek. Kada im se javim, dam im priliku da sakriju nešto što nije u redu, a tada imam manje

primedaba nego kada bih se pojavila nenajavljena i pokušala da ih uhvatim u nečemu. Ne želim dame se upravnici plaše. Hoću da naporno rade za mene.”

„Ovoga jutra, kada se vratiš u svoju kuću, zašto ne bi telefonirala da zakažeš posete raznimprodavnicama za posle podne? Ostavi dovoljno vremena između toga kako bih stigao na svako tomesto pre tebe.”

„Ali ono što budem rekla čuće se preko skrivenog prisluškivača koji je Volt ostavio u kući.Progonitelj će znati moj raspored.”

„Upravo tako”, rekao joj je Koltrejn. „A mi ćemo znati njegov.”Završivši prvu fazu, Koltrejn je sišao sa pokretnih stepenica u prizemlje Beverli centra. Bilo je

14.35. U zavisnosti od toga da li je saobraćaj gust ili ne, Taš je trebalo samo pola sata da dođe doradnje u Santa Moniki, ali pošto je po planu on trebalo da stigne pre nje, dodala je još pola sata usvoj raspored, zakazavši susret sa upravnikom u 15.30. Njen progonitelj, koji bi trebalo da je čuotelefonski razgovor, neće je očekivati ranije. U međuvremenu, Koltrejn će moći da stigne na vreme dapočne da snima gužvu iz različitih uglova. Naravno, onaj ko progoni Taš možda neće želeti da sepojavi na bilo kojoj...

5.

Nečija ruka ga je gurnula tako snažno da se Koltrejn zaneo napred na pokretnim stepenicama i skoroizgubio ravnotežu. Zbunjen, uhvatio se za ogradu da ne bi pao, a onda se okrenuo ka osobi koja ga jegurnula. „Hej, pazi gde...” Ponovo se zbunio i našao se licem u lice sa Karlom Nolanom.

Narednik i on su bili otprilike iste visine, imali su metar i osamdeset, ali Nolan se nalazio nastepeniku iznad Koltrejna i ličio je na kulu, dok su mu nabildovana ramena izgledala šira negoobično. Nolan ga je gurnuo jače i prodrmao Koltrejnovo desno rame. Koltrejn je jače stegao ogradupokretnih stepenica, skoro je pao. „Šta...”

„Dalje ruke od nje.”Ljudi koji su se našli na pokretnim stepenicama nisu mogli da ne primete ovo. Iako mu je pažnja

bila usmerena na drugu stranu, osetio je njihovu uznemirenost.„Pobogu, zar si sišao sa uma?”Nolan ga je gurnuo i treći put. „Drži se dalje od nje.”„Ako ne prestaneš...”„Ne shvataš.” Nolan je uhvatio Koltrejna za desnu ruku tako snažno da se Koltrejn trgao. „Radi se

o tome da ti treba da prestaneš.”Koltrejn je odjednom osetio da gubi ravnotežu, pokretne stepenice se više nisu kretale.

Podjednako neočekivano, shvatio je da je stigao do prizemlja. Ljudi koji su sišli sa stepenica prenjega razilazili su se.

Nolan je jače stegao Koltrejnu ruku. „Nećeš praviti zbrku. Polako ćemo otići do lifta. Naći ćemolepo, tiho mesto u garaži gde ćemo proćaskati.” Nolan ga je tako snažno stegao da je skoro prekinuocirkulaciju u Koltrejnovoj ruci.

„Šta god hoćeš.”„Tako je. To je dobar početak. Šta god želim.”Kupci koji su bili dalje nisu primetili šta se dešava. Nepokolebljivo gurajući Koltrejna kroz

gužvu, Nolan je došao do lifta i pritisnuo dugme. Kada su se vrata otvorila, Nolan ga je ugurao. Natrenutak su se sudarili. Koltrejn je osetio Nolanov pištolj u futroli, okačenenoj oko ramena. Nosio juje ispod vetrovke. Vrata su se, uz buku, zatvorila i lift je krenuo dole.

„Lakše malo”, rekao je Koltrejn. „Ne znam o čemu je reč, ali...”Nolanove oči su bile široko otvorene od besa. „Već sam ti rekao o čemu se ovde radi: o tvom

zaustavljanju.”Stariji par u liftu ih je nervozno posmatrao.Vrata su se otvorila, a Nolan je gurnuo Koltrejna u garažu. Stojeći između redova automobila,

Nolan se osvrnuo da vidi da li nekoga ima u blizini. Onda je gurao Koltrejna između dva mini-kombija, sve dok Koltrejn nije leđima bio naslonjen na betonski zid. Nisu se mogli videti od mini-kombija. „Nikada više nećeš prići Taš.”

„Karl, razmisli o onome što radiš. Rizikuješ svoj posao. Ne možeš me napadati. Izgubićešznačku.”

„Ko će ispričati? Ti? Reći ćeš da sam uradio ovo?” Nolan je udario Koltrejna u stomak.Dok je gubio vazduh, Koltrejn se savio i spustio na kolena, rukama se držao za stomak.„Ili da sam možda uradio ovo?” Nolan je udario dlanovima Koltrejna sa obe strane glave.

Koltrejn se sručio na tlo. „Odgovori mi. Ko će ispričati?”Kada je pao na beton, Koltrejn nije znao šta ga više boli, stomak ili glava.„Da si nas pustio da uđemo i zaštitimo te, Greg bi još bio živ. Da si uradio šta je trebalo, Mekoj

ne bi bio u bolnici. Ponašao si se prema meni kao prema budali i naterao me da te čekam u tvojojkući, dok si ti otišao da izigravaš heroja. Morao si da mi pokažeš da si pametniji od mene, da ti znašbolje od bilo koga kako da rešiš problem sa Ilkovićem.”

Kada je Koltrejn pokušao da ustane, Nolan ga je udario dlanom po čelu i ponovo ga oborio.Uvežbani vojnički pokret zaštitio je Nolanovu ruku dok je zadavao udarac, i pri tome nije ostaviotrag. „O, pokušao sam da budem fer i sakrijem svoja osećanja. Pokušavao sam da kažem sebi da sambio i suviše grub, da si ti obavio posao sa Ilkovićem, da si mu vratio za Grega. Do đavola, skoro samsebe ubedio u to. A onda si se juče pojavio kod Taš i napravio od mene i ostalih momaka budale.Sledeće čega se sećam jeste da te ona moli da ostaneš; posle toga, vodiš je kod sebe, a posle toga,ona provodi noć sa tobom. E, sad, ako to nije bilo brzo, onda ne znam šta je.”

„Karl...”„Umukni dok ti govorim. Ovako ćemo, nikada nikome nećeš reći za ovaj razgovor i više nikada

nećeš videti Taš.”Zamagljenog pogleda, Koltrejn je piljio u njega. „Ti i Taš?”„Rekao sam ti da umukneš!”„Šta se dešava?”, upitao je muški glas.Koltrejn je skrenuo pogled kada se Nolan okrenuo ka mini-kombijima ispred njih.Uniformisani radnik obezbeđenja nervozno ih je posmatrao. Bio je ranih tridesetih godina,

nervoznog izraza lica, bio je mršav u poređenju sa Nolanom i nizak. Izvadio je voki-toki iz futrole naopasaču. „Dobio sam žalbu zbog uznemiravanja.” Glas mu je podrhtavao. „Prestanite.”

„Policija Los Anđelesa.” Nolan je već izvadio svoju policijsku futrolu iz vindjakne, otvorio je ipokazao značku. „Upravo sam uhvatio osumnjičenog. Pokušao je da pobegne.”

Radnik obezbeđenja je žmirnuo i pogledao značku. „Policija Los Anđelesa?” Izgledalo je da mu jelaknulo. „Nisam bio siguran šta je bilo... Treba li vam pomoć?”

„Sve je pod kontrolom”, rekao je Nolan. „Možete se vratiti svojim dužnostima. Ja ću srediti ovo.”„U redu.” Čuvar je odstupio. „Neću se mešati.”Nolan je čekao dok se čuvarevi koraci nisu udaljili toliko da su se jedva čuli, a potom se začuo

zvuk zatvaranja vrata.Zapretio je Koltrejnu prstom. „Pametno je što mi se nisi usprotivio.”Držeći se na razumnoj udaljenosti, Koltrejn se ljuljao na nogama. U glavi mu je tutnjalo. „Zašto

bih? Ovo se ne tiče nikoga drugoga, osim tebe i mene.”„Tu grešiš. Tiče se tebe, mene i Taš. Da joj se nisi približio ponovo ili ću te oterati u bolnicu. Je li

ti to dovoljno jasno?”„Apsolutno.”„Onda se razumemo.” Nolan se okrenuo i otišao.Kada se naslonio na betonski zid, Koltrejn se uhvatio za stomak. Grudi su mu se nadimale. Borio

se protiv osećaja da će mu pozliti. Slušao je Nolanove teške korake, čuo ga je kako staje, kako otvaravrata, uključuje motor i čuo je škripu kočnica.

Polako se odmakao od zida. Grudi su mu se i dalje nadimale, ali ne zato što nije imao vazduha –nadimale su se od besa.

6.

„Postoji li nešto što mi nisi rekla o Karlu Nolanu?”, upitao je Koltrejn.Bilo je 15.50. Javljao se iz telefonske govornice, kod otvorenog tržnog centra, u pešačkoj zoni, u

Trećoj ulici, u Santa Moniki. Uprkos povredama, uspeo je da dođe do tržnog centra pre nego što jeTaš stigla. Fotografisao je gužvu iz što više uglova, a da pri tome nije privukao pažnju na sebe. Izodređenog položaja, posmatrao je Taš i njene pratioce kako se približavaju butiku i ulaze u njega.Prešao je preko šetališta i snimio ljude na drugoj strani ulice. Kada je ispunio sve svoje obaveze,onda je uradio ono što je planirao od kada ga je Nolan poslednji put upozorio i odjurio – pozvao jeTaš u prodavnicu da bi otkrio o čemu se radi.

„Mič? O čemu to govoriš?”, glas joj je bio napet od zbunjenosti.„Čini mi se da Nolan misli da ste vas dvoje u vezi. Dao je sve od sebe da me prebije kako bi mi

to i dokazao.”„Šta je uradio? O, bože!”Koltrejn je pažljivo posmatrao ljude koji su prolazili pored njenog butika. „Sve što znam jeste da

je on u blizini tvoje kuće i prebiće me ponovo kako bi bio siguran da sam naučio lekciju. Ako ti nepredstavlja veliki problem, da li bi ti smetalo da mi kažeš šta se dešava?”

„To je strašno. Nikada nisam zamišljala da bi on... Jesi li povređen?”„Ne toliko koliko sam zbunjen. Jesi li ti u vezi sa njim?”„Ne... To je zamršeno. Ne mogu da govorim o tome preko telefona.”„Pa, moraćeš jednom da porazgovaraš sa njim o tome.”„Hoću. Uskoro. Obećavam.”„Da li bi on mogao da bude tvoj progonitelj?”„Karl? Ne. Ne može biti. Upoznala sam ga tek nedelju dana pošto sam počela da dobijam pisma i

telefonske pozive. Do tada ni on nije znao za mene. On nije mogao započeti sve ovo.”„Onda možda nastavlja, kako bi sebe učinio nezamenljivim. Možda je on postavio prisluškivače u

tvojoj kući i podmetnuo sinoć požar. Ne... Da je Nolan to uradio, ne bi bio toliko lud da mi priđe itako rizikuje da privuče pažnju. Ali ako on nije tvoj progonitelj i nije postavio prisluškivače, kako jeznao da ću biti u Beverli centru?”

„Volt mu je rekao.”„Volt?”„Kada si me odvezao u šerifovu kancelariju, Karl je pozvao telefonom i tražio da ga informišemo

o trenutnoj situaciji. Volt mu je objasnio plan koji smo pokušali da primenimo. Nema ničegtajanstvenog u tome kako je Karl saznao gde ćeš biti. Nema to veze sa prisluškivanjem prekoprisluškivača u mojoj dnevnoj sobi.”

„Bio sam siguran...” Dok je razmišljao, Koltrejn nije mogao da se ne vrati na isto pitanje. „Zaštoon misli da se ja mešam u nešto između tebe i njega?”

„Molim te.” Taš je zvučala samosvesno. „Ovde ima ljudi. Moramo se naći kako bih ti objasnila.Nije to što misliš.”

„Nisam siguran šta da mislim.”„Sve je to nevino. Moraćeš da mi veruješ na reč dok se ne vidimo. ”„Kada? Nećeš završiti na Saut Koust Plazi do osam sati. To znači da se nećeš vratiti kući pre

jedanaest. Moram da razvijem fotografije kako bi ih proučila i videla da li prepoznaješ nekoga. To ćetrajati do... Zašto ne bi uštedela vreme i došla kod mene kući?”

„Volela bih.”„Tvoji telohranitelji te mogu ostaviti tamo i...”„Čekaj. Da li Karl zna gde živiš?”„Zna.” Koltrejn se setio da ga je Nolan dugo čekao u Pakardovoj kući kada je on otišao do ranča

Majnard umesto da dovede Ilkovića u zamku koju mu je Nolan pripremio.„Mogao bi da nadgleda tvoju kuću, za slučaj da se ja pojavim”, rekla je Taš. „Ne želim da imaš

zbog mene još više problema.”„Mogu da se nosim sa...”„To je moj problem”, Taš je bila uporna. „Ja ću se pobrinuti za to. Telefoniraću mu čim večeras

stignem kući. Ja ću ovo srediti. Veruj mi, više te neće uznemiravati.”„Kada završiš razgovor sa njim, telefoniraj mi. Želim da znam o čemu se ovde radi.”„Obećavam. Sve ćeš razumeti.” Taš je oklevala. „Jedva čekam da te vidim.”Iznerviran, Koltrejn je čuo ’klik’ kada je spustila slušalicu. Polako je vratio slušalicu na mesto.

Duboko je udahnuo, pokušavajući da razbistri misli. Taš i njeni pratioci uskoro će izaći iz radnje.Morao je biti spreman da fotografiše ljude kada se ona pojavi i krene ka parkingu. Nije mogao dadozvoli sebi da mu nešto odvuče pažnju.

7.

I suviše zauzet, radio je u Pakardovoj mračnoj komori i ubijao vreme dok ga Taš ne pozove. Pošto jeu povratku iz Saut Koust Plaze kupio neophodnu opremu i hemikalije, izrađivao je fotografije odnegativa koje je načinio dok je snimao kod butika. Naredni korak, izrada fotografija dimenzijadvadeset sa dvadeset i pet centimetara, nije bio samo gubljenje vremena, već je bio naporan. Upitanju su bili trenutni snimci, a ne prave umetničke slike. Nije bilo nikakvog kreativnog izazova unjihovom razvijanju, niti stimulacije pri odlučivanju kako da ih obradi i opseče, ne bi li dobilemaksimalni estetski izgled. Samo odradi svoj posao, rekao je sebi.

U ovom slučaju, fotografska radnja bi za sat vremena završila posao, ali sledeći primer RandolfaPakarda, Koltrejn nikada u svojoj karijeri nije koristio usluge fotografske radnje. Osim toga, uvek jepostojala mogućnost da se film koji preda fotografskoj radnji izgubi ili nekako oštetiti. Nije želeotoliko da rizikuje, jer je bio nestrpljiv da vidi rezultat današnjeg truda. Da ne spominje da bi Taš bilaprimorana da prolazi kroz današnju šaradu po drugi put.

Pomisao na Pakarda naterala ga je da zamisli kako je Pakard dolazio u ovu mračnu komorunebrojeno puta i radio ovo što Koltrejn sada radi – kako prenosi otiske negativa iz posude zarazvijanje u posudu ispunjenu hemikalijama koje će zaustaviti proces razvijanja. Polako je drmaoposudu sa rastvorom za zaustavljanje procesa razvijanja, vodeći računa da okrene otiske negativa sajednog kraja na drugi kako bi bio siguran da ih je hemikalija u potpunosti dodirnula. Onda jeprebacio otiske u posudu sa hemikalijom koja je fiksirala otisak negativa na papiru i ovekovečila ga.Ponavljao je proces sipanja i okretanja, da bi na kraju stavio otiske negativa u posudu napunjenuvodom koja je polako tekla i spirala ostatke hemikalija sa slika.

Zamišljao je Pakarda kako stoji na istom mestu i nežno razvija fotografije Rebeke Čens. Zaista,skoro da je mogao da oseti Pakarda u sebi dok se predavao neodoljivoj potrebi da načini fotografijesa potpuno drugačijih negativa, sa filma koji je bio u foto-aparatu koji je prethodnog dana nosio uTašinu kuću. Da li je Pakard osećao ovo što on oseća sada, dok je uvećavao slike i stavljao papirdimenzija dvadeset sa dvadeset pet centimetara u posudu za razvijanje i zadržavao dah dok je nežnodrmao posudu sa rastvorom? Da li je Pakard uzdahnuo kada se silueta Rebeke Čens pojavila isprednjega, baš kao što su sada identične Tašine konture oživele ispred Koltrejna?

Na slici, na kojoj izlaze iz okeana, zavodljivi položaj tela ove dve žene bio je identičan. Istina,Taš je nosila pripijeno ronilačko odelo, dok je Rebeka Čens nosila mokri, pripijeni kupaći kostim,koji je više otkrivao. Ali, osim toga, bile su iste, baš kao što je Koltrejn jezivo osećao da su on iPakard isti. Obojica su voleli istu ženu. Vodili su ljubav sa istom ženom – u istom krevetu.

Telefon je zazvonio – njegovo zvonjenje ga je prepalo. Uprkos iščekivanju, Koltrejn se takoudubio u Tašinu sliku da je prestao da razmišlja kada će ga pozvati. Okrenuo je glavu ka telefonu kojije doneo iz kuhinje i povezao sa priključkom za telefon u mračnoj komori. Koliko god da je želeo dapodigne slušalicu, nije mogao da dozvoli da Tašin lik bude uništen tako što će predugo ostati uhemikalijama. Brzo je izvadio sliku iz rastvora za fiksiranje, protresao je da bi skinuo ostatketečnosti sa nje i stavio je u posudu sa vodom.

Do tada je telefon zazvonio još dva puta. U žurbi, podigao je slušalicu.„Očekivao sam tvoj poziv. Kako je prošlo?”, upitao je.Osoba sa druge strane nije odgovorila odmah. Glas se jedva čuo. „Nekako sumnjam da sam ja

osoba čiji si poziv očekivao.”„...Dženifer?”„Rekla sam sama sebi da neću raditi ovo.”Koltrejn je osetio težinu u stomaku. „Kako si?”Progutala je pljuvačku, kao da je pokušavala da potisne emocije. „Kako to misliš?”„Mislio sam da te pozovem danas.”„Ali nisi”, rekla je Dženifer.„Nisam mogao. Nešto me je sprečilo.”„Mogu misliti.”„Želeo sam da ti objasnim nesporazum od sinoć.”„Oh?” Dženifer se steglo grlo. „O kakvom se nesporazumu radi?”„Zašto sam bio sa Taš umesto sa tobom u kući tvojih roditelja.”„Nisam sigurna da je u pitanju bio nesporazum. Mislim da sam dobro razumela.”„Moramo da razgovaramo.”„Ne sviđa mi se kako si to rekao.”„Dženifer...”„Prestani. Pričaj.”„Ja...”„Ili ovo nije pravo vreme. Možda te prekidam u nečemu.”„Ne. Sâm sam.”„Zašto me onda ne pustiš da uđem? Zovem te sa telefona u kolima. Nalazim se ispred tvoje kuće.”

8.

Dženifer je izgledala sitno u mraku. Umesto armani haljine koju je nosila prošle noći, sada je nosilaizbledeli džins, narandžasti prsluk sa amblemom časopisa Južna Kalifornija i kapu za bejzbol isteboje – nosila je istu odeću kao i kada je prvi put otišla da snime Falkon Ler, imanje RudolfaValentina. Zabolelo ga je kada se toga setio.

„Zdravo.”„...Zdravo.”„Siguran si da mogu da uđem?” Dženiferine oči su bile crvene, kao da je plakala.„Vazduh je čist.”Nelagodno je ušla. Po tome kako je gledala oko sebe činilo se da joj je unutra sve strano, a kuća

nepoznata.„Hoćeš li da ti donesem nešto?”„Da, bilo bi dobro da mi daš malo arsenika.”Koltrejn nije znao šta da kaže na to i iskoristio je da zatvaranjem i zaključavanjem vrata prikrije

svoju nespretnost.„Viski bi mi dobro došao.”Koltrejn nije mogao a da se ne seti da je upravo Taš tražila viski prethodne noći. Kada je došao u

kuhinju, učinilo mu se da je prošla večnost. Ali i to je bar bio pokret; i to je prikrilo njegovunespretnost, kao i sipanje pića.

„Nećeš piti sa mnom?”, upitala ga je Dženifer.„Ne. Imam mnogo posla u mračnoj komori, a ne želim da se uspavam.”„Ovo je dovoljno teško. Nisam sigurna da ću proći sama kroz sve ovo ako me budeš pustio da

pijem sama.”Koltrejn je saosećao sa njom. „Naravno. Zašto da ne? Hajde da popijemo piće zajedno.” Izvadio

je još jednu čašu, sipao viski, dodao led i sipao malo vode, što su bili pokreti kojima se prikrivao ibio je zahvalan zbog toga.

Podigao je čašu i kucnuo se sa njom. „Živeli!”„Ne bih išla tako daleko. Možda ’Vidi, imaš blato u očima’. Ali definitivno ne bih rekla ’Živeli’.”

Dženifer je otpila veliki gutljaj, napravila grimasu, kao da je piće bilo prejako, i pogledala ga.Stajala je na istom mestu gde je Taš stajala prethodne večeri. „Pričaj.”

„Nisam siguran kako da počnem.”„Dokle god je u pitanju istina, biće u redu. Olakšaću ti. Način na koji si je gledao sinoć – da li si

zaljubljen u nju?”Koltrejn je gledao u šake.Dženifer je, obeshrabrena, odmahnula glavom. „Zaljubio si se u fotografije Rebeke Čens. A onda

si se zaljubio u nekoga ko liči na Rebeku Čens.”„Komplikovanije je od toga.”„Naravno. Ti si komplikovan čovek. Da li je ona zaista unuka Rebeke Čens? Da li ona zato veoma

liči na nju?”„To je moja pretpostavka”, rekao je Koltrejn. „Pokušavam to da otkrijem.”Dženifer je otpila još jedan veliki gutljaj i zadrhtala. „Pa, kao što sam ti rekla za Novu godinu, ne

mogu da se nadmećem sa tako lepom ženom. Ni sa duhom. Zaista je trebalo da me pozoveš danas.Trebalo je da me oslobodiš moga jada.”

„Nikada nisam mislio da... Imao sam dobar razlog zašto te nisam zvao.”„Nateraj me da ti poverujem da nisi planirao da me odbaciš, a da me pre toga ne obavestiš.”„Ja... Mogu li da ti pokažem neke fotografije?”„Mislim da ne bih podnela da opet gledam njene fotografije.”„Nije ono što misliš”, rekao je Koltrejn. „Ove su drugačije. Veruj mi. Shvatićeš na šta sam mislio

kada ih budeš videla.”„Verujem ti”, rekla je Dženifer neiskreno.

9.

Koltrejn je ušao u mračnu komoru pre Dženifer. Pre nego što je mogla da vidi sliku na kojoj je Taš uronilačkom odelu, upotrebio je klešta da okrene naopako snimak koji se nalazio u posudi sa vodom.Nadao se da nije primetila šta je uradio, da je njena pažnja usmerena na mesto koje joj je pokazao, nasnimke koji su se sušili, pričvršćeni štipaljkama o najlonski kanap. Upalio je svetio iznad njihovihglava.

„Slikao si gužvu?” Dženifer je zvučala zbunjeno.„Te fotografije sam snimio u Beverli centru.”„Ali...” Dženifer se okrenula ka njemu, zbunjena još više. „Zašto bi slikao gužvu? Toliko slika

gužve. Slike nisu upečatljive. Haotične su.”„Nisam pokušavao da postignem estetski efekat. Samo sam slikao ono što sam video.”„Je li to neki novi pravac? Nadam se da nije. Ove slike se ne mogu porediti sa fotografijama koje

si snimio nakon susreta sa Pakardom, pre nego što su počele sve nevolje.”„U pitanju je drugačiji projekat.”„Drugačiji?” Dženifer je ponovo pogledala uvećane fotografije, kada je prošla pored njih, i

obratila pažnju. „Oh.” Najzad je u ćelom haosu primetila Taš. „Ona se ističe, čak i u gužvi.” Dženiferje zvučala zbunjeno. „Ali čini mi se da nije svesna da je fotografišu. Skoro kao da...”

Namrštivši se, pogledala ga je. „Pratio si je?”„U stvari, bio sam njena prethodnica.”„Ne znam o čemu govoriš.”„Biće mi potrebno malo vremena da objasnim.”Kada je završio, Dženifer je odmahnula glavom od zaprepašćenja.„Ilković ti nije bio dovoljan? Morao si da se uvališ u sličan problem?”„Nije isto. Ovoga puta, ne proganjaju mene.”„Ako ne računaš Nolana. Način na koji ga opisuješ govori da on tako dugo radi sa progoniteljima

da je i sam postao takav.”„Nolan će se smiriti kada ga Taš natera da shvati da među njima nema ničega.”„Ali zašto je on prvo mislio da među njima ima nečega?”„Ne znam još”, rekao je Koltrejn. „Taš mi je rekla da će mi objasniti.”Dženifer je pogledala fotografije još jednom, a onda je pogledala njega. „Odustajem. Neću ti više

trošiti vreme.”„Prošli smo zajedno toliko toga. Želim da budem siguran da je među nama sve u redu.”„To se neće dogoditi, Mič. Samo zato što želim bliskost, ne znači da će među nama sve biti u redu.

I da se nisi usudio da kažeš ’Nadam se da i dalje možemo da budemo prijatelji’.”Koltrejn je klimnuo glavom.„Ona poseduje prodavnice u San Francisku i San Dijegu?”, rekla je Dženifer. „A to ne uključuje

druga ulaganja koja nije navela? Ona ne samo da je bogata – ona je predivna da crkneš. Sasvimsigurno ti se posrećilo.”

Koltrejn je nespretno slegao ramenima.„Kako je došla do novca?”„Ne znam. Majka joj je umrla pre nekoliko godina. Možda je reč o nasledstvu.”

„Kako je njena majka došla do tolikog novca?”„Nemam pojma”, rekao je Koltrejn. „Mislim da se to mene ne tiče.”„Pa, vas dvoje ćete sigurno morati da porazgovarate o mnogo čemu. Neću reći da se nadam da će

ti uspeti, jer ne mislim tako.” Dženifer je oklevala, skupljala je snagu da nastavi. „Ali reći ću ti ovo –nadam se da te neće povrediti.” Neodlučno je trepnula.

„Dženifer...”„Bolje da idem kući.” Niz obraz joj se skotrljala suza.Popeli su uz stepenice i došli do izlaznih vrata.„Do viđenja.”„Žao mi je”, rekao je Koltrejn.„Ne toliko koliko je meni.” Dženifer je obrisala još jednu suzu i izašla. Iz drugog pokušaja mu je

rekla: „Čim izađe posebno izdanje časopisa, dobićeš prvi primerak. To su zaista sjajne fotografije,Mič.” Glas joj se slomio. „Bez obzira na sve što se dogodilo, ponosna sam što sam bila u tvom životukada si ih snimio.”

Koltrejn je osetio kako mu se grlo steže.Stajao je na otvorenim vratima i posmatrao je kako odlazi do ivičnjaka i seda u kola. Kao i

prethodne noći, nije se osvrnula kada se odvezla. Ušao je u kuću tek kada je svetlost njenih farovapočela da se penje uz brdo iznad kuće.

Ali, zaledio se, primetio je da su njeni farovi osvetlili kola parkirana u blizini tamnog grebena.

10.

Po mraku i sa udaljenosti, bilo je teško reći, ali kola su mogla biti tipa iksplorer koji je vozio Nolan.Neko je sedeo za volanom i gledao u Koltrejnovom pravcu. Farovi Dženiferinih kola su nestali izabrda. Kola su se jedva videla.

Nolan? Koltrejna su još boleli stomačni mišići tamo gde ga je Nolan udario. Besan, želeo je daodjuri na brdo i otkrije da li Nolan posmatra kuću. Ali bes mu je zamenila potištenost zbog Dženifer iučinila ga nesposobnim za sukob. Poželeo je da je bilo drugog načina za to. Nikada nije želeo da jepovredi. Kladim se da bi Dženifer iznerviralo nešto drugo što je čula od mene, pomislio je. Vratio seu kuću i zaključao vrata. Ako je ono tamo bio Nolan, provešće dugu, dosadnu noć.

Suvih usta, Koltrejn je pogledao na sat i shvatio da je skoro ponoć. Taš je do sada trebalo da dođekući. Do sada je trebalo da ga pozove.

Osim ako nije čekala da pozove Nolana, a Nolan nije bio kod kuće.Osim, ako ono u kolima nije bio Nolan.Vrati se na posao, rekao je sebi. To će ti pomoći da ne misliš na to.Dok je silazio u mračnu komoru, ugasio je svetlo iznad glave, upalio crvenu sijalicu i počeo da

pravi nove fotografije sa negativa. Onda se setio snimka koji je okrenuo naopako u posudi sa vodom,izvadio ga je iz vode i iznova se zapanjio Tašinom lepotom, dok je u ronilačkom odelu izlazila izokeana. Činilo mu se da njene oči gledaju pravo u njegove.

Ša mi se to dešava?, pomislio je. Kako neko, koga poznajem tek od juče, može da utiče da seosećam ovako?

Nikada nije verovao da je ljubav na prvi pogled moguća. Ali ovo nije bila ljubav na prvi pogled,zar ne?, podsetio se. Video je Tašino lice mnogo pre nego što ju je upoznao.

Setio se da je čitao teorije o srodnim dušama – da duše koje su bile odane jedna drugoj u prošlomživotu, nikada ne mogu biti ponovo ispunjene dok se ne pronađu u narednom životu. Možda je toobjašnjavalo neodoljivu privlačnost koja ga je obuzela. Bilo je to kao da je prepoznao Rebeku Čensčim je prvi put video njenu fotografiju. Kao da je u prošlosti bio zaljubljen u nju, a sada je ponovoimao priliku da se zaljubi u nju – u Taš.

Šta god da osećaš, to ne treba objašnjavati, rekao je sebi. Upropastićeš to.Do tada je samo razvio fotografije koje je snimio u prodavnicama u Beverli centru u Santa Moniki

i Vestvudu. Morao je još da se pozabavi slikama ljudi u blizini prodavnice na Saut Koust Plazi. Poštose osećao nelagodno, jer ga Taš nije pozvala, počeo je da se brine da joj se nešto nije dogodilo.Prisiljavao je sebe da ode do uvećivača i stavi jedan od negativa u držač. Kada je odredio pravifokus, stavio je papir dimenzija dvadeset sa dvadeset i pet centimetara u držač, podesio tajmer iuključio lampu na uvećivaču koja se nalazila iznad negativa. Propustio je zrak svetla kroz negativ,projektujući sliku negativa kroz uveličavajuće sočivo na papir.

Da je pravio slike koje je nameravao da izloži, napravio bi testove kojima bi odredio idealnudužinu vremena za izlaganje negativa iznad papira osetljivog na svetlost. Tom prilikom bi koristiopapire za testiranje i slike na kojima je napravio grešku pri izradi kako bi odredio gustinu detalja ikontrast svetlosti i tame. Ali ove slike su bile važne samo zbog informacije, ne zbog estetskogizgleda. Morao je da ih što pre uradi, pa mu savršenost slika nije bila važna. Samo je bilo važno da lisu lica ljudi u gužvi dovoljno jasna da bi Taš mogla da prepozna bilo koga od njih.

Iskustvo sa razvijanjem prethodnih snimaka naučilo ga je da je dvadeset sekundi dovoljnovremena da projektovana slika negativa dodirne papir. U trenutku kada je tajmer kliknuo, lampa zauvećavanje se automatski isključila. Sklonio je papir i postavio ga na mesto gde je jedina svetlostkoja je mogla da ga dodirne bila svetlost crvene sijalice. Kada je tako postupio sa šest papira, stavioih je u posudu sa rastvorom za razvijanje, a potom nežno pomerao posudu, okrećući papire, kako bise slike podjednako razvile.

Dogodilo se čudo. Osećajući nalet slutnje, Koltrejn ih je proučavao, kao što je to činio saprethodnim snimcima. Tokom petnaestogodišnjeg rada kao profesionalni fotograf, obučio je sebe daima dobro vizuelno pamćenje, kako bi se lakše prisetio detalja sa prethodnih snimaka. Ali njegovnalet slutnje se pretovrio u osećaj razočaranja, jer je primetio da se nijedno lice nije pojavilo narazličitim lokacijama dva puta. Ponos ga je terao da se nada da neće morati da prizna Taš da njegovplan nije bio uspešan.

Da bi stvari bile još gore, nešto nije bilo u redu sa šest snimaka u posudi za razvijanje: lica udonjem, desnom uglu bila su previše izložena, bila su suviše tamna da bi se mogla razlikovati. Sadruge strane, lica na drugim mestima dobro su se videla. Taj kontrast mu je rekao da je za donje,desne uglove bilo potrebno petnaest sekundi izlaganja, dok je za ostale delove fotografije bilodovoljno dvadeset.

Snimci nisu bili od koristi. Mrmljajući psovke, bacio ih je u kantu za otpatke i otišao douvećivača. Spremao se da ponovo izradi ovih šest negativa. Ponovo je, za svaki od njih, podesiotajmer na dvadeset sekundi. Ali, kada je tajmer došao do petnaeste sekunde, za ovaj set fotografija,polako je mahnuo rukom između papira i negativa i tako onemogućio lampu za uvećavanje daprojektuje svetlost poslednjih pet sekundi u donji desni ugao svake fotografije. Pokret ruke ga jepodsetio na poteze mađioničara. Bilo je to prikladno poređenje, jer je i on, naposletku, izvodiomagiju u mračnoj komori. Pošto je smanjio vreme izlaganja u donjem, desnom uglu, mogao je dapojača taj deo slike i pokaže detalje.

Kada su snimci najzad bili izloženi, stavio ih je u posudu za razvijanje. Ali, ovoga puta, kada su seukazale slike, otvorio je usta od iznenađenja. Prethodno nejasni, donji desni uglovi sada su bili jasni.Kao i u Beverli centru i ove slike je napravio sa gornjeg nivoa, snimajući ljude u prizemlju. Naprvom snimku, u jednom delu, snimio je čoveka sa podignutim 35-milimetarskim foto-aparatom kakosnima u pravcu odakle su Taš i njeni pratioci došli u prodavnicu. Foto-aparat je bio maska koja jesprečila Koltrejna da vidi obrise čovekovog lica. Proseda kosa je ukazivala na srednje godine. Kosai krupna građa bili su jedini pokazatelji.

Pošto je imao osećaj da mu se nešto oštro zaglavilo u grlu, Koltrejn se okrenuo ka narednomsnimku i primetio da se čovek blago okrenuo na desnu stranu. Njegov foto-aparat je i dalje bio univou očiju, a prstom je pritiskao okidač. Slikao je Taš dok je prolazila. Novi ugao njegovog,uglavnom skrivenog lica, otkrio je debeli vrat i nagovestio debele obraze. Koltrejn se okrenuo katrećem snimku u ovom serijalu, na kojem se čovek okrenuo još više u desnu stranu i nastavio dasnima Taš. Iz ovog ugla, Koltrejn je video nagoveštaj čovekove vilice. Rekao je sebi da verovatnogreši i da ga mašta obmanjuje. Bacio je pogled na poslednja tri snimka u nizu i primetio u kadručoveka koji je prvo spustio foto-aparat do brade, zatim do vrata, pa do grudi, sve vreme gledajući upravcu iz kog je Taš dolazila. Lice ovog čoveka, prikazano iz profila, sada je bilo vidljivo. Koltrejnje osetio gađenje dok je sebe prisiljavao da prizna da je bio u pravu i da ga mašta nije prevarila.Čovek je bio Dankan Rejnolds.

11.

Kada je zazvonio telefon, Koltrejn je imao problema da natera mišiće da se aktiviraju. Tek kada jetelefon zazvonio još dva puta, uspeo je da odvoji pogled od snimaka i javi se. Pošto se zabrinuo da jeDženifer mogla pogaziti reč, i ipak odlučila da ga pozove, potrudio se da mu glas zvuči normalno, ilije bar to pokušavao. Promukao je od stresa koji je doživeo kada je prepoznao Dankana Rejnoldsa.„Halo.”

„Nisi baš oduševljen”, Taš je zvučala vragolasto. „Mislila sam da će ti se svideti što te zovem.”Glas joj je bio zvonak.

„Izraz svideti je preskroman.”„Jesam li te probudila?”„Nisi. Radio sam.” Koltrejn se mrštio dok je gledao slike. I dalje se napinjao da prihvati ono što

je otkrio.„Žao mi je što se nisam ranije javila. Nisam htela da ti telefoniram dok se ne čujem sa Karlom.

Zvala sam ga ceo sat, a neprekidno mi se javlja njegova telefonska sekretarica.”„Verovatno zato što se on nalazi u kolima, dole u mojoj ulici i osmatra moju kuću.”„Zezaš me.”„Neko je u kolima dole u ulici. Čini mi se da su to kola koja on vozi.”„Isuse!”, rekla je Taš. „Mislim da smo bili u pravu kada smo se dogovorili da odem kući umesto

da dođem kod tebe.”„Možda i nismo. Ovoga puta me neće uhvatiti iznenada. Možda bi trebalo da izađem i da...”„Ne, nema potrebe za novim nevoljama”, rekla je Taš. „Mislim da ga mogu naterati da se smiri.

Potrebna mi je prilika da porazgovaram sa njim i nateram ga da shvati da je pogrešno razumeo.”„I ja bih želeo nešto da shvatim”, rekao je Koltrejn. „O kakvom pogrešnom zaključku govoriš?”„Obećala sam da ću ti reći i to ću učiniti.”„Šta misliš da to uradiš sada?”„Ne. Ne ovako. Ne preko telefona. Moram da te vidim. Moram se potruditi da shvatiš.”„Zar je toliko loše?”„Nije uopšte loše. Ali potrajaće, a setila sam se i da si mi rekao da ne koristim mobilni telefon.

Lajl i državni policajac su i dalje sa mnom. Dovezli su me do telefonske govornice na benzinskojpumpi na autoputu Pacifik Koust. Ne znam tačno gde mogu da govorim o tome.”

„Sutra?”„Može. To je još jedan od razloga zašto te zovem. Imaš li nekih obaveza koje ne možeš izbeći

narednih nekoliko dana?”„Samo da tebe vidim.”Na trenutak ništa nije rekla. „Od toga sam uzdrhtala.”„Nadam se na pravi način.”„Na pravim mestima. Možemo li se naći sutra na LAX15-u?”„Na LAX-u?”, upitao je iznenađeno.„Na šalteru avio-kompanije Delta. U 9.15? Trebalo bi da imamo dovoljno vremena da kupimo

karte i stignemo na let u 10.10.”„Kuda putujemo?”

„U Akapulko. Na imanje koje sam nasledila. Ne mogu više da podnesem da se osvrćem. Moramda odem nekud gde niko ne zna ko smo. Gde nam niko ne može dosađivati – ni Karl, ni kreten koji meproganja, niko. Tamo gde ćemo biti samo nas dvoje. Gde možemo razgovarati, plivati i ležati naplaži.”

„Zvuči odlično.”„I da radimo one stvari.”„Zvuči još bolje.”„Ići ćeš?”„Časna reč.”Taš se nasmejala.„Volim kada se smeješ”, rekao je Koltrejn.„Smejem se samo kada me ti nasmeješ. Možda ću se više smejati u Meksiku.”„Delta. 9.15. Poneću fotografije koje sam uradio. Mislim da sam pronšao nešto.”„Šta?”, upitala je Taš brzo.„Još nisam siguran šta to znači. Lice. Zanima me da li ćeš ga prepoznati.”„Misliš da si otkrio ko me proganja?”„Možda.”„To su najbolje vesti koje sam čula.”„Verovatno grešim.”„Ne grešiš. Imam dobar osećaj.”

12.

Koltrejn je ugasio sva svetla u kući. Vodeći računa da ga niko ne primeti, provirio je kroz šalone udnevnoj sobi i pogledao u mrak napolju. Na brdu, ulična svetiljka je bacala svetlo i osvetljavalagornji deo padine. Auto je otišao. Nije mogao da kaže da li mu je bilo lakše ili teže.

JEDANAESTI DEO

1.

U trenutku kada je avion kompanije Delta erlajnz 757 poleteo, i dok su mu motori brujali, Taš jerekla: „Da vidim fotografije.”

Ali kada je Koltrejn pokušao da se nagne napred i uzme torbu ispod sedišta, nije mogao zbogpojasa. Počeo je da ga odvezuje, ali promenio je mišljenje, jer se avion još penjao. Sa sedišta krajprozora, na desnoj strani aviona, primetio je da idu iznad jahti i jedrilica u Marini del Rej. S bolomse sećao Dženiferine kuće koja se nalazila tamo dole. Subota ujutru, možda sedi na svom balkonu ipije kafu, možda čak i gleda u avion koji leti iznad nje. „Bolje da sačekam dok ne dostignemovisinu”, rekao je.

„Nisam mogla da spavam od brige da neću moći da prepoznam lice čoveka na koga sumnjaš.”„Prepoznavanje lica nije problem. Ja već znam ko je on. Pitanje je, da li će tebi biti poznato?”„Znaš ko je on?”„To je bilo pravo iznenađenje. Na fotografijama se vidi čovek koji te fotografiše. To je pomoćnik

Randolfa Pakarda, Dankan Rejnolds. Da li ti to ime nešto znači?”„Ne.” Zbunjena, Taš je prebirala po sećanju. „Ne razumem. Kakve veze ja imam sa Pakardovim

pomoćnikom? Zašto bi mene izabrao ako ga ja ne poznajem?”„Možda ćeš uskoro dobiti odgovor.”Pošto je ponovo gledao kroz prozor, Koltrejn je video sjaj jedara na ustalasalom okeanu. Potom je

avion skrenuo ka kopnu i krenuo na jug, preko smogom pokrivenog basena u kojem se nalazio LosAnđeles. Sa desne strane, u daljini, video je nejasne obrise ostrva Santa Katalina i setio se da suPakardovi otac i majka poginuli u nesreći na jedrenju nedaleko od tog ostrva. Pakard, koji je tadaimao šesnaest godina, bio je jedini preživeli. Ako je suditi po njegovim biografijama, porodica seupravo vratila iz Meksika. Da li su bili u Akapulku, baš kuda on i Taš idu sada?

„Avion sada nije tako visoko”, rekla je Taš.Pošto ga je prekinula u razmišljanju, Koltrejn se okrenuo od prozora i pogledao je. Ponovo ga je

pogodila njena lepota. Bila je sportski odevena: patike, smeđe pantalone, žuti pamučni pulover,lanena jakna, takođe smeđe boje, savijenih manšeta na rukavima. Ogrlica tirkizne boje. Skoro da nijebila našminkana, samo je ajlajnerom, tirkizne boje, uokvirila oči i stavila karmin boje breskve. Ali ipored sportske odeće izgledala je zapanjujuće dobro.

„Da.” Odvezao je pojas, nagnuo se napred i podigao crnu torbu. Kada ju je otvorio i dao joj nekefotografije, nikada nije video takav bes na njenom licu.

„Ko je on?”, upitala je Taš.„Ne želim da ti sugerišem. Počeću sa prvom slikom koju sam snimio. Proći ćemo sva mesta po

redosledu po kojem si ih posetila. Počećemo sa Beverli centrom.”Dok je Taš proučavala jednu po jednu fotografiju, napućila je usne dok se koncentrisala. „Ne

vidim nikoga koga prepoznajem.”„Evo narednog seta slika.”Taš se ponovo usredsredila na njih. „Ni ovde nikoga ne prepoznajem.”„Nema lica koja se ponovo pojavljuju?”„Nijednog.”Pregledala je i treći set fotografija i isto reagovala. „Ima previše detalja na koje treba obratiti

pažnju. Brinem se da ću nešto propustiti.”„Nastavi da gledaš. Evo i četvrtog seta. Skoro smo završili.”Koltrejn je fotografije na koje je sumnjao stavio u sredinu, kako ne bi bile lako upadljive.„Ne. Ni na ovoj nema ničega. A ni na ovoj. I...” Taš je podigla narednu fotografiju, dok joj je reč

zastala u grlu, a onda ponovo pogleda prethodne fotografije. Napeto je pogledala i nekoliko narednih.„On. Ovaj sa foto-aparatom.”

„Nije trebalo da spomenem foto-aparat. To je uticalo na tebe ”„Ne. U stvari, nisam ni obratila pažnju na ovu fotografiju. Ti se u ovome bolje snalaziš od mene.

Ali ovaj čovek...” Prstom je pokazivala na lice sa slike. „Ovog čoveka prepoznajem. On je bio saadvokatom koji je došao u moju kuću i rekao mi da me je Randolf Pakard uključio u svoj testament.”

Kotrejn je zurio u nju.„Ali nije se predstavio kao Dankan Rejnolds. Rekao je da se zove Vilijem Batler. I rekao je da

radi za advokata. Šta se dešava? Zašto me je lagao?”„Možda nije hteo da znaš za njegovu povezanost sa Pakardom. Očigledno, da si znala ko je on,

postavila bi mu sva moguća pitanja o tome zašto te je Pakard uključio u testament.”„Pitanja na koja nije želeo da odgovori.”„Pretpostavljam da to ima smisla.”„Ali zašto ne bi želeo da odgovori na moja pitanja?” Zbog nespokojstva je tako podigla glas da ju

je par u skupoj odeći, koji je sedeo u susednom redu, mrko pogledao. Nagnula se ka Koltrejnu ispustila glas. „Zašto mi on ovo radi?”

„Rekao sam ti da sam imao fotografski zadatak za Jedinicu za slučajeve pretnji u policiji LosAnđelesa”, rekao je Koltrejn.

„Jesi.”„Tu sam mnogo naučio. Ljudi misle da su progonitelji ili napušteni muževi i mladići, ili

obožavatelji opsednuti slavnim ličnostima i političarima. Ali ima i drugih kategorija. Otkrio sam daneki progonitelji imaju samo površnu vezu sa svojim žrtvama. Momak koji radi na izlazu izsupermarketa postaje opsednut lepom ženom koja tamo kupuje. Stoji u njenoj blizini dok ona plaćačekom i vidi kako se zove i gde živi. Počinje da vozi pored njene kuće. Kada ga to ne zadovolji,počinje noću da posmatra kuću. Onda mu ni to nije dovoljno i počinje da je prati. Telefonira joj,nadajući se da će čuti njen glas. Šalje joj cveće i poruke. Počinje da je krišom fotografiše. Očajničkiželi da ima vezu sa njom, ali zna da je to nemoguće. Kako je sve više frustriran, postaje gnevan.Naposletku odluči da je kazni zato što je bila i suviše dobra za njega i zato kupi ili benzin, ili nož, ilipištolj i...”

Taš je slegla ramenima. „Hoćeš da kažeš da Dankan Rejnolds odgovara tom profilu?”„Ne mogu da poverujem u to bez dokaza. Da budem iskren, na neki način mi je drag. Ne čini mi se

da je takav”, rekao je Koltrejn. „Ali onda, šta odgovara tom profilu? Kada ljudi otkriju da je čovekkoji živi u kući pored njihove otišao na posao i ubio petoro ljudi, uvek kažu ’Ali bio je tako povučen.Nikada ne bih očekivao od njega da uradi tako nešto’. Ko zna za šta smo sposobni?”

Taš je ponovo slegla ramenima. „Ono što si rekao za nož vrlo je živopisno.”„Izvini. Nisam želeo da te uznemirim.” Koltrejn joj je dodirnuo ruku da bi je razuverio. Sa njene

ruke je poletela iskrica statičkog elektriciteta.Oboje su pogledali mesto gde se to dogodilo.„Možda, u stvari, emitujem strah.” Taš je izvadila telefon koji se nalazio na naslonu sedišta ispred

nje.„Šta radiš?”, upitao ju je Koltrejn.

„Zovem Volta. Sada, kada najzad znamo ko mi preti, policija ga može uhapsiti. Mogu nateratiprokletnika da prizna da me je proganjao.”

„Nemoj. Stani”, rekao je Koltrejn.„Šta nije u redu?”„Volt ne može ništa da uradi bez dokaza. Poželeće da vidi fotografije.”„Onda ćemo mu ih pokazati.” Potom se setila. „Oh.”„Vidiš na šta ciljam? Moraćeš da objasniš zašto ne možeš da mu pokažeš fotografije. Nejasno

objašnjenje zbog tvog odlaska na kraći put samo će ga zbuniti. Ako je tvoj dokaz ubedljiv, zašto ondane sačekaš nekoliko dana i odneseš mu ih?”

„Biću tako providna.”„Osim ako mu ne ispričaš celu priču”, rekao je Koltrejn. „Da nisi videla fotografije do puta u

Akapulko. Ali kada sazna kuda ideš, pitaće te zašto.”„A onda će naš tajni put postati predmet svačijeg interesa”, rekla je Taš obeshrabreno. „Ako Karl

otkrije, mogao bi krenuti za nama.”„U pravu si.”Dok joj je ruka drhtala, Taš je vratila slušalicu na mesto. „Ni Dankan Rejnolds ne zna gde sam.

Zasada, znamo samo ti i ja.”„Sigurna si da te niko nije pratio do aerodroma?”„Došla sam taksijem. Rekla sam taksisti da me odveze do mesta gde se nalazi šalter avio-

kompanije Junajted. Kada sam ušla u zgradu, požurila sam ka mestu gde se nalazi Deltin šalter. Šta jemogao da uradi bilo ko, ko me je pratio? Nije mogao tek tako da ostavi kola u saobraćajnoj gužviispred ulaza za odlaske. Pauk bi mu odneo kola dok on bude pokušavao da pronađe terminal.”

„Je li sve u redu?”Koltrejn i Taš su iznenađeno pogledali stjuardesu.„Shvatili smo da nismo završili neke poslove pre polaska”, rekao je Koltrejn. „Pretpostavljam da

nikada nije pravo vreme za odmor.”„Pa, film koji ćemo pustiti je komedija. Možda će vam to pomoći da se razvedrite.”„Iskreno se nadam.”

2.

Da nisu bili toliko zabrinuti, preostali deo puta, koji je trajao tri i po sata, bio bi pravo zadovoljstvo.Usluga u avionu bila je prvoklasna, naročito meksički ručak od lubina16 sa sosom od paradajza,maslinama i slatkim i ljutim paprikama. Pogled je bio izuzetno privlačan. Kada je bacio pogled krozprozor, Koltrejn je, sa desne strane, video plavetnilo Kalifornijskog zaliva sa grebenastim liticama upriobalnom delu poluostrva Kalifornija. Potom se poluostrvo završavalo nizom dramatičnorazbacanih stena, a pred njim se ukazala širina Tihog okeana koja mu je oduzimala dah dok je avionnastavio da leti na jugoistok, niz meksičku obalu, ka Akapulku.

Kada su Kortesovi vojnici otkrili ovu oblast 1521. godine, bilo je očigledno da će duboki,polukružni zaliv dati jednu od najboljih luka u svetu, tako je pisalo u članku u časopisu koji senalazio u sedištu Deltinog aviona. Stotinama godina je luka bila jedno od glavnih trgovačkih stecišta,ali tek je dvadesetih godina ovo usnulo selo, iskonski lepih plaža i impresivne planinske zaleđine,postalo priznato kao odmaralište. Posle bogatih došljaka iz Meksiko Sitija ubrzo su došli moćni ipoznati iz ostalih zemalja. Tu su boravili Bi Trejven, Malkom Louri i Šervud Anderson, baš kao iTenesi Vilijams čija je Noć iguane snimana ovde. Nakon zenita koji je doživeo pedesetih išezdesetih, popularnost Akapulka je počela da opada zbog pretrpanosti i prenaseljenosti. Gradskevlasti su tek krajem osamdesetih uložile napor, obnovile odmaralište i vratile mu staru slavu.

Da bi imali dobar pogled, Taš i Koltrejn su morali da napuste svoja sedišta i pređu na sedištapored prozora sa leve strane, kada je pilot objavio da će sleteti pored grada.

„Nisam ni znao koliko je grad velik”, Koltrejn je zurio iznenađeno.„U članku piše da tamo živi više od milion stanovnika”, rekla je Taš.„Da, a pretpostavljam da samo nekolicina njih može da priušti da odsedne u hotelima.”Stotine hotela, velikih i sjajnih na suncu, pružalo se duž polukružne luke ili se ugnezdilo na

tropskim padinama iznad nje. Koltrejn je zamislio impresivan prizor koji se prostirao ispod, gomilezelenih palmi koje su se mešale sa liticama boje bakra, koralne krovove, pesak zlatne boje iazurnoplavi zaliv. Brodovi za krstarenje čekali su u blizini ulaza u luku, dok su izletnički brodoviplovili ka dokovima, prolazeći pored glisera, jedrilica i jahti.

„Ali ovako nije izgledao 1934”, rekao je Koltrejn. „Telefoni su im uvedeni tek dve godine kasnije.Zemlja se mogla kupiti za tri centa po jutru. Ovde je živelo samo tri hiljade ljudi. S obzirom na tokoliko je bilo teško doći do njega, ovo mesto je moralo biti predvorje raja.”

„A Pakardov raj, Espalda del Gato, još je manji”, rekla je Taš. „Pitam se kako je Rebeka Čensreagovala kada ju je Pakard doveo ovamo.”

3.

Imali su samo ručni prtljag, te su, pošto su dobili turističke vize i prošli carinu, mogli, ranije nego štosu očekivali, da izađu iz haosa terminala koji je nalikovao na hangar. Taksi ih je sa aerodroma voziona sever, pored obale gde su se nalazili tereni za golf, plaže i luksuzni hoteli od kojih je jedanpodsećao na astečku piramidu. Nakon dvadeset minuta, autoput se završio na brdu, odakle se prednjima ukazao pogled na luku Akapulko.

Kostera Migel Aleman, slikovita avenija, paralelna sa polukružnom linijom zaliva, vodila ih jepored modernih višespratnica ka starom delu grada u kojem je arhitektura bila tradicionalnomeksička. Tamo su izašli kod malog hotela po imenu El Geranio Blanko, Beli geranijum, koji im jevozač preporučio kada je saznao da nemaju gde da odsednu. Rekao im je da ima rođaka koji raditamo, a iako je januar bio jedan od meseci kada je Akapulko bio pun, bio je siguran da se može naćisoba po pristupačnoj ceni. I napojnica je pristupačna, pomislio je Koltrejn, kada se vozač vratio uauto posle razgovora sa svojim rođakom i saopštio im da je sve sređeno. Osmeh mu je postao još širikada mu je Koltrejn dao pedeset dolara. Dok se taksi udaljavao, on i Taš su gledali u niz belihgeranijuma na svakom hotelskom balkonu od kovanog gvožđa.

„Nadajmo se da je naš vozač rekao istinu o rođaku koji radi u hotelu”, rekao je Koltrejn.Upitno su se pogledali i iznenada otkrili da im je nepojmljivo smešna ideja da su mogli biti

prevareni. Kako se ispostavilo, zaista su imali rezervisanu sobu – koja je bila tako mala da ju jekrevet praktično celu zauzeo. Soba je imala samo jedan prozor, nalazila se na petom, najvišem spratu,u hotelu bez lifta, a dobili su je po ceni po kojoj bi, po Koltrejnovoj proceni, dobili i najluksuznijusobu u hotelu.

„Šta misliš? Da odemo na neko drugo mesto?”, upitao ju je Koltrejn.„Po onome što je vozač rekao, grad je pun. Glasam da ostanemo”, rekla je Taš. „Gledaj sa vedrije

strane. Bar imamo kupatilo.”„Ali moramo da puzimo preko kreveta da bismo stigli do kupatila.”„Sitnice, sitnice.”„A postoji još nešto što moramo da uradimo.”„I dalje misliš na krevet?”„Na Karla Nolana.”

4.

„Pogrešila sam”, rekla je Taš.Koltrejnu se steglo srce. „Kako to?”Seli su za mali, drveni sto u otvorenom kafeu, na prepunom trgu u starom delu Akapulka. Oboje su

naručili margarite. Nisu ih još ni okusili.„Prvo što moraš da shvatiš jeste da smo proteklih nekoliko nedelja, od kada su počele moje

nevolje, Karl i ja proveli mnogo vremena zajedno”, rekla je Taš.Koltrejn je imao osećaj da propada.„Ništa se nije dogodilo”, rekla je Taš.„Znaš, neprijatno mi je što se raspitujem o tome. Tvoj život je tvoja stvar. To me se ne bi ticalo da

mi nije pretio.”„Ne”, rekla je Taš. „Ja bih uticala da te se tiče i da ti nije zapretio. Ako ćemo imati zajedničku

budućnost, imaš prava da znaš sve o mojoj prošlosti.”Trg je bio u senci palmi. Na postolju sa nadstrešnicom igrala su se deca. Crkva sagrađena u

mavarskom stilu, sa žutim zavojnicama i plavim tornjem u obliku glavice crnog luka, dominirala je udaljini.

Koltrejn sve ovo nije primetio. „To želiš – zajedničku budućnost sa mnom?”Taš se prijatno nasmešila. „Sa tobom se osećam prijatnije nego sa bilo kojim muškarcem kojeg

sam do sada upoznala. Kao da te odavno znam. Ali, naravno, ne znam te, i moram da imam tozadovoljstvo da te upoznam.”

Koltrejn nije mogao da govori od naleta emocija.„Karl i ja smo proveli neko vreme zajedno”, rekla je Taš. „I Lajl i ja, Volt i ja i ostali. Naposletku,

oni su moji telohranitelji. Sa mnom je obično neko od njih – u automobilu, kod kuće. Jedemo zajedno.Razgovaramo.”

Koltrejnu je bilo neprijatno dok je čekao.„Kada je u moju kuću dopremljen paket sa srcem bika, bilo je toliko krvi... Preplašila sam se.

Došla je ekipa iz laboratorije i odnela ga. Onda se Karl pojavio da vidi može li još nešto da uradi.Volt i Lajl su već bili tamo, ali nisu mogli da ostanu – morali su da istraže provalu. Ali Karl im jerekao da ne brinu, da je bio u okolini i oni su otišli.

Koltrejn se nagnuo napred.„Bila sam tako uzrujana da sam počela da jecam”, rekla je Taš. „Posegla sam za njim i zagrlila ga.

Ne mogu ti opisati koliko sam bila umorna od osećanja straha. Kada je počeo da me ljubi, nisam seopirala... Bio je to ljudski kontakt. Bio je... A onda su njegovi poljupci postali strasniji, počeo je dame dodiruje i...”

„Stani. Ne moraš ponovo da prolaziš kroz sve to”, rekao je Koltrejn.„Ne, ako ti Karl ikada bude rekao da sam ga zavela, želim da budem sigurna da razumeš. Želim

sada da ti objasnim da ne bih morala to više nikad da radim.”Na drugoj strani prepunog trga počeli su da sviraju marijači.Koltrejn ih nije čuo.„Odgurnula sam Karla”, rekla je Taš. „Rekla sam mu da ideja nije dobra, da nisam tražila seks i

da mi je bila potrebno samo malo utehe. Rekla sam mu da mi je život ionako van kontrole i da mi

dodatne komplikacije nisu potrebne. Rekao mi je da se zaljubio u mene. Želeo je da zna šta to nije uredu sa njim, kada ga ne želim. Odgovorila sam mu da, u trenutnim okolnostima, ne mogu darazmišljam ni o kome.”

Vrpoljeći se, Taš je gledala ka luci gde su pristajale izletničke jahte i ribarski brodovi, ali njenodsutni pogled govorio je da gleda u ono što se dogodilo pre nekoliko nedelja.

„Istina je da sam znala da nikada ne bih mogla da imam vezu sa njim. To mi je prošlo kroz glavu.Ne ponosim se time. Ipak, eto, to je to. Mislila sam, neki kreten je tamo, verovatno planira da meubije i bila mi je potrebna sva moguća pomoć. Nisam bila dovoljno odlučna da ga odbijem. Kada meje Karl pitao – ’Možda ne sada, ali možda kasnije, kada nađemo budalu i više ne budeš morala dabrineš?’ – nisam imala hrabrosti da budem iskrena. Umesto da mu kažem ne, rekla sam da ne mogu darazmišljam o bilo čemu dok mi je život ugrožen. Sada shvatam da je sve vreme razmišljao o lažnojnadi koju je stekao na osnovu tog razgovora. Kada si se pojavio u mojoj kući za Novu godinu, moglasam da primetim njegovu ozlojeđenost kada sam te zamolila da ostaneš da porazgovaramo o imanjukoje sam nasledila. Mogla sam da osetim njegovu ljubomoru.”

„Pa je rešio da mi uzvrati posetu u Beverli centru i postara se da shvatim da nisam poželjan, jer jeon u igri”, rekao je Koltrejn.

„Bojim se da on to tako vidi – da je on u igri sa mnom.”Koltrejnu su se stegli mišići na obrazima. „Kada se vratimo u Los Anđeles i kada se postaramo da

Dankan Rejnolds bude uhapšen, postaraću se da Karl počne normalno da razmišlja.”„Ne, pusti da to reši policija. Ne želim da budeš povređen.”„Ovoga puta me neće iznenaditi.”„Molim te”, rekla je Taš. „To je bila moja greška. Već je bilo dovoljno nevolja. Nemoj da

upadnemo u nove.”Koltrejn nije mogao da se odupre njenom tužnom glasu. „U redu.” Uspeo je da smiri. „Pustiću da

to reši policija.”„Hvala ti.”Kada joj je dodirnuo raku, bilo mu je drago što nije osetio statički elektricitet. „Najvažnije je da

je sve skoro gotovo.”„Skoro gotovo.” Taš je zvučala tužno. „To je nešto za šta treba popiti.”Podigli su čaše sa margaritama i kucnuli se.„U stvari, da nismo odlučili da doletimo ovamo, bilo bi gotovo”, rekao je Koltrejn. „Hoćeš da

odemo sutra kući, sredimo stvari i vratimo se na pravi odmor?”„Jedan dan više ne znači ništa. Moram da saznam zašto me je Randolf Pakard uključio u svoj

testament. Ako pronađemo imanje koje sam nasledila, to bi mi moglo dati neke odgovore.”„Da. Od trenutka kada sam pronašao Pakardove fotografije sa Rebekom Čens, imao sam osećaj da

su prošlost i sadašnjost povezane.” Koltrejn je spustio čašu i podigao foto-aparat. „Ostani u tompoložaju.”

Sada, kada je obratio pažnju na trg, shvatio je da sada ne vidi prvi put crkvu u mavarskom stilu izaTaš. Toranj crkve, u obliku glavice crnog luka, bio je na jednoj od fotografija u podrumu. RebekaČens je bila na ovom trgu. Baš kao i Randolf Pakard.

Koltrejn je pritisnuo okidač.

5.

„Tamo gde smo samo ti i ja. Tamo gde možemo razgovarati, plivati i ležati na plaži”, rekla je Taškada je navodila neke od razloga zašto je želela da ode u Akapulko. Bilo je prekasno za plivanje, alibilo je pravo vreme da se prošetaju, držeći se za ruke. Išli su uz brdo puno prodavnica, došli do liticeiznad luke i posmatrali kako grimiznocrveni zalazak sunca boji okean. Kada je Taš naslonila glavu nanjegovo rame, Koltrejn ju je zagrlio. Gledali su sunce čiji je bledonarandžasti delić nestao izahorizonta.

„Posmatraj zeleni bljesak.”Zbunjena, ona se okrenula ka njemu.„Ne, ne gledaj u mene”, rekao je Koltrejn. „Gledaj horizont. Za trenutak će se videti zeleni

bljesak.”„O čemu to govoriš?”„Pakard je napisao knjigu o fotografiji. Nazvao ju je Opažanja i u njoj je tvrdio da se, neposredno

pošto sunce zađe za horizont, vidi zeleni bljesak. Tvrdio je da ga je video nekoliko puta i da to imaneke veze sa promenom spektra svetlosti. Rekao je da je jedan od ciljeva njegove karijere bio dasnimi taj bljesak, iako to nikada nije uspeo, jer čak i kada bi ga ugledao i pritisnuo okidač, bljesak biprošao. Pokušavao je da proceni kada će se pojaviti i da pritisne okidač pre nego što će se, ponjegovom mišljenju, bljesak pojaviti, ali ni to mu nije pošlo za rukom. Mnoge večeri sam proveogledajući zalazak sunca i pokušavao da vidim taj bljesak, ali nisam uspeo.”

„Da li je Pakard govorio istinu? Misliš li da se bljesak stvarno vidi?”„I drugi fotografi su tvrdili da su ga videli. Ansel Adams je vodio svoje goste na trem i pokušavao

da im ga pokaže.”„Ali tebi je uvek izmicao.”„Jes’.”„Zašto onda očekuješ da ćeš ga videti večeras?”„Jer si ti sa mnom.”Taš nije rekla ništa za trenutak. „To je nešto najnežnije što mi je iko ikada rekao.”„Hoćeš li, molim te, prestati da gledaš u mene?”Taš se zakikotala.„Gledaj u horizont.”„Razumem, gospodine.” Taš se ponovo zakikotala.Skrenula je pogled sa njega i gledala kako poslednji delić bledonarandžaste sunčeve kugle zamiče

za horizont. Duboko je udahnula jer, kada je tama prekrila nebeski svod, odjednom se pojavio zelenibljesak, kao višebojni bljesak severne svetlosti. Istom brzinom, bljesak je nestao.

„Skoro me je strah da pitam.”„I ja sam ga video.” Koltrejn je osetio kako mu puls snažno udara iza ušiju.„Dragi bože!”„Da.”„Osećam se kao da smo jedini ljudi na svetu koji su ga videli”, rekla je Taš.„Jesmo.”„Predstava samo za nas.”

Koltrejn ju je okrenuo ka sebi i prineo usne njenima. Dok se činilo da se litica ljulja, imao jeosećaj da leti i da njihove duše, a ne njihova tela, pokušavaju da se spoje. Možda se zato ovajpoljubac zove ’poljubac duše’, pomislio je. A onda više nije mogao da razmišlja ni o čemu dok su sesnažno grlili i ljubili.

6.

Hotel im je bio udaljen samo desetak minuta hoda, ali Koltrejn se, dok su žurili, nije sećao restoranai prodavnica pored kojih su prošli. Činilo mu se da će se istog trenutka vratiti u hotel, a nije se mogaosetiti prilike kada mu se činilo da isti vremenski period traje mnogo duže.

Jedva su stigli da zaključaju vrata sobe pre nego što su se prepustili jedno drugom, pošto nisumogli da se zasite jedno drugog. Brzo su zavukli jedno drugom ruke pod odeću, njihova želja je bilatako velika da bi im skidanje izgledalo kao neizdrživo odlaganje. A onda nije bilo potrebe da seskinu jer su odjednom bili nagi, odeća im je bila razbacana po sobi, dok su im se grudi, stomak iprepone pripijali. I njihova koža bila je snažan seksualni organ koji ih je doveo do još veće potrebe.Leđima je pritisnuo prekidač za svetlo i upalio ga. Nije ih bilo briga. Svetlo nije bilo važno. Bili susuviše opijeni jedno drugim da bi ga ugasili. Potom su pali u krevet, Koltrejn je osetio da pada i dane može da se zaustavi. Okretao se i uvijao, dok je, natopljen znojem, klizio preko nje, u nju, istenjao. Činilo se da napušta svoje telo dok ulazi u nju i vraća se u sebe dok izlazi iz nje. U mozgu jevideo samo crno-belo, crno-belo. Onda je sve postalo belo i on je, dezorijentisan, ležao pored nje.

Postepeno, srce mu je sporije lupalo, više nije pretilo da će eksplodirati. Kada je najzad prikupiosnagu, pogledao je Taš. Njoj su oči bile sklopljene od zadovoljstva, a telo joj je blistalo od znoja.

„Ne pomeraj se.”„Nisam ni planirala”, promrmljala je.„Želim da te slikam.”Neko vreme mu nije odgovorila. „Dobro.”Kada je ustao i pogledao dole, pokušavajući da odluči iz koje pozicije da je slika, bio je opčinjen

neočekivanim savršenstvom njene nesvesne nagosti da je skoro zaboravio da uzme foto-aparat.Ležala je na leđima, dok su joj ruke bile raširene usled iscrpljenosti tela, grudi su joj mirno počivale,sila teže joj je uvukla stomak, stidne dlačice su činile savršen trougao, desna noga joj je bilaispružena, a leva je nemarno visila.

Nikada nije bio sa ženom koja ga je toliko opčinila samom činjenicom da je žena. Činilo se da gaje njoj privukao fini hemijski signal koji je bio biološki programiran da pronađe neodoljivo. Iako tonije bilo objašnjenje, ona je, posle seksa, mirisala na mošus – koji je ispunjavao sobu – i koji ga jeopijao. Privlačilo ga je više od toga. Zaljubio se u nju mnogo pre nego što ju je sreo. Znao ju jeodranije i od tada je tragao za njom.

Podigao je foto-aparat, podesio ga, a onda nežno pogledao kroz objektiv koji je uvećavao utisakkoji je ostavljala. Njena mala, udaljena, a opet bliska slika postala je jača, idealizovana. Kada jepritisnuo okidač, znao je da će to biti jedna od najdivnijih fotografija koje je ikada napravio. Načinioje više od deset snimaka iz različitih uglova. Na nekim snimcima snimio je celo njeno telo, na nekimasamo polovinu tela, na nekolicini snimaka bile su samo Tašine grudi, a jedan snimak je prikazivaosamo njen savršeni, tamni trougao.

Klekao je, spustio desnu ruku na njen brežuljak i uživao u njegovoj mekoći.Taš je stavila levu ruku preko njegove ruke. „Lepo.”Koltrejn je čuo da mu srce snažno lupa.„Misliš li da će fotografije biti dobre?”, upitala ga je Taš.„Hoće”, Koltrejn je uspeo da kaže.

„Iznenađena sam što sam ti dozvolila da ih snimiš.”„Hvala ti što si mi dozvolila.”„Verujem ti. Znam da sa tim fotografijama ne bi uradio ništa što bi me obezvredilo.”„...Nikada”, rekao je nežno.

7.

Dok ih je zaslepljivalo sunce koje je zalazilo, jedan od trojice vojnika koji su stajali između dvadžipa i blokirali put podigao je ruku i zaustavio Koltrejna. Koltrejn je vozio Fordov karavan, stardvadeset pet godina, sa zgužvanim branikom i pređenih skoro sto trideset hiljada kilometara. Bio jeto jedini auto koji je mogao da iznajmi. U agenciji za iznajmljivanje vozila rekli su mu da će sutraimati boljih vozila, ali Koltrejn nije želeo da čeka. Kada se potrudio da nabavi dobru kartu i kupimnogo meksičkih osiguranja za vozilo, krenuli su južno od Akapulka. Nakon četrdeset minuta vožnjeod aerodroma, prošli su mnogo, dok put, oivičen tropskim drvećem, nije postao put sa dve trake.Onda su im vojnici blokirali put.

Koltrejn je klimnuo u znak poštovanja i upitao na španskom da li je sve u redu.Umesto da mu odgovori, vojnik se stuštio na zadnje sedište karavana u kojem nije bilo ničega

osim hladnjaka za led koji je bio na podu. Vojnik je podigao desnu ruku sa automatskog pištolja ipokazao da otvore hladnjak. Taš se nagnula preko sedišta da bi mu udovoljila, dok su se druga dvavojnika koja su se nalazila na njenoj strani vozila usredsredila na njene kukove, dok im je pokazivalada u hladnjaku nema ničega osim osvežavajućih napitaka. Mahnuvši puškom, pivi vojnik je pokazaoKoltrejnu da može da nastavi.

„O čemu se ovde radilo?”, upitala je Taš.„Čovek u agenciji za iznajmljivanje vozila mi je rekao da vojska proverava vozila zbog oružja i

droge.”„Baš su izgledali zlovoljno, neka je bog u pomoći ljudima koje budu uhapsili.”„Njihov osećaj za humor nije se mogao popraviti na ovoj vrućini.”Bila su skoro trideset i dva stepena. Klima-uređaj u kolima nije radio zbog čega su morali da se

voze sa otvorenim prozorima. Činilo se da je vlažnost vazduha sve veća iako je sa okeana duvaopovetarac. Ali vazduh bar nije bio pun izduvnih gasova.

„Ako je ova karta precizna, Espalda del Gato je treće selo na našem putu – ima još pedesetakkilometara”, rekla je Taš.

„A ako put bude još gori, do jutra ćemo stići tamo”, rekao je Koltrejn pošto se vozilo truckalo ponizu dubokih rupa na putu.

Taš mu je dodala konzervu ledene koka-kole.Stigli su za sat vremena. Prva dva sela bila su oronula, zbog čega su Koltrejn i Taš pomislili na

najgore kada su ugledali krivinu prekrivenu lišćem i zastali da vide kuda vodi. Izenandili su se kadasu u malom zatonu, sa liticama na južnoj i severnoj strani i predivnom plažom, videli kuće iprodavnice pristojnog izgleda, pokrivenih krovova.

„Ovo mu dođe kao mali Akapulko”, rekla je Taš.„Pretpostavljam da je Akapulko nekada ovako izgledao.”Na plaži se nalazilo nekoliko malih čamaca. Ostali čamci su se ljuljali na talasima ispred ulaza u

zaton.„Izgleda kao ribarsko naselje.”„Ali neće još dugo.” Koltrejn je pokazao na jahtu u luci. „Već su ga otkrili.”Kada je Koltrejn izašao da napravi nekoliko fotografija, nešto što se nalazilo na litici nasuprot

njemu nateralo ga je da preusmeri foto-aparat na tu stranu. „Vidi ovo.”

Dao je foto-aparat Taš koja je pogledala skupinu belih građevina na litici iznad sela. „Liči mi naimanje.”

„Usmeri foto-aparat malo više u desnu stranu”, rekao je Koltrejn.Učinila je tako, a onda ga je iznenada spustila i okrenula se ka njemu. „One stene tamo.”„Mačka koja izvija leđa. Isto kao na Pakardovoj fotografiji. Pronašli smo ga.”Ushićeni, vratili su se u kola, ali uprkos želji da požure u grad, morali su da voze polako uskim,

strmim putem. Sa leve strane, ispod drveća je raslo crveno, ljubičasto i belo cveće. Sa desne strane,litica se survala u okean. Put se naposletku spustio i išao je između tropskog drveća. Prošli su poredmeštanina koji je vodio magarca natovarenog drvima. Nekoliko žena je nosilo korpe pune banana.Saobraćaj je postajao gušći. Kada su skrenuli za okuku, stigli su u selo. Njegove slikovite kuće bilesu sagrađene od međusobno povezanih, uspravnih stubova, lišće palme na krovovima bilo je uredno igusto naslagano. Meštani su radoznalo posmatrali nepoznato vozilo i dva stranca u njemu.

Došli su do trga gde su bile postavljene pijačne tezge, gde su meštani kupovali, a deca skakutala.Na jednom kraju se nalazila crkva stara nekoliko vekova. U središtu trga nalazio se kameni bunar ipojilo za životinje. Koltrejn je parkirao ispred taverne koja se zvala La Primorosa, Lepa Žena, ipogledao šta se dešava. Na dalekom jugu, većinu stanovništva činili su Indijanci. Njihova uzana licaboje bronze, mala čela i šiljate brade, koje su izgledale naročito moćno iz profila, podsetile suKoltrejna na upadljive detalje na kovanom novcu. Muškarci su nosili bele, pamučne pantalone ikošulje, dok su im se veliki sombrerosi njihali na nečemu što je moglo ličiti na užad od sušenog lišćapalme. Žene su nosile suknje do članaka i živopisno izvezene bluze. Svi su bili ili bosi ili usandalama. Nadajući se da ih foto-aparat neće uvrediti, snimio je nekoliko fotografija kroz otvorenprozor, i to ga je uzbuđivalo. Kada bi mogao da snimi tkanine pre nego...

„Pod pretpostavkom da je ono gore tvoje imanje, živiš u prilično dobrom susedstvu”, rekao je.Pored njih je prošla tinejdžerka koja je prodavala žute gardenije smeštene u lišću banane. Pozvao

ju je, kupio jedan cvet i dao ga Taš. „Poklon za dolazak kući.”„Malo preuranjena, ali lepa pomisao.” Taš je pomirisala cvet i uživala u mirisu.Zbunjen, Koltrejn je primetio da se devojčica nije pomerila. Šta nije u redu? – zapitao se. Da neće

da kupim još? Jesam li joj platio dovoljno? Ali devojčica nije gledala u njega – nego u Taš. „Imašobožavateljku.”

Taš se nasmešila devojčici koja je, zbunjena njenom pažnjom, ustuknula i pojurila u gužvu.„Moraćeš da se umerenije smešiš”, rekao je Koltrejn.„Verovatno nije navikla na neznance.”Izašli su iz kola.Koltrejn je posmatrao znak koka-kole na spoljnom zidu taverne pored koje je parkirao kola.

„Pretpostavljam da je ovo podjednako dobro mesto gde mogu da se raspitam o imanju na brdu.”Ali pre nego što je ušao, zastao je zbog starije žene sa pletenicama do struka koja se mrštila dok

mu je prilazila. Dok je prolazila pored njega, namrštila se još više.Ali Koltrejn nije.„Prvo prodavačica cveća. Sada ova žena. Šta se dešava?”, upitala je Taš.Krivonogi, sedokosi čovek, koji je nosio kokošku, izgledao je iznenađeno kada je video Taš.„Šta je sad?”, upitala je Taš.„Ni ja ne shvatam”, rekao je Koltrejn. „Ja izgledam kao stranac. Da si obukla dugu suknju, kao što

je nose ove žene, i da si uplela kosu, savršeno bi se uklopila. Zurili bi u mene.”Još jedna žena ih je posmatrala.„Dođi. Hajde da se sklonimo sa ulice”, rekla je Taš.

Prešli su preko utabane zemlje i došli u senku lišća palme, a onda su ušli u tavernu. Koltrejnovimočima je trebao trenutak da se prilagode na slabije svetio. Taverna je bila čista. Imala je ljubičastipod, jednostavne stolice i stolove sa nogarima. U uglu je jedno dete milovalo psa. Amerikanci,verovatno sa jahte, radoznalo su ih pogledali. Klimnuli su im glavom pre nego što su usmerili pažnjuna pivo korona. Meštani su, štaviše, spustili svoja pića i zbunjeno ih pogledali.

Znači, nije reč samo o tome što smo stranci, pomislio je Koltrejn. Pretvarajući se da je nesvestannjihovih pogleda, dopratio je Taš do dotrajalog šanka boje mahagonija. Ali kada je hteo da pitabarmena šta zna o kućama na vrhu litice, pažnju mu je privukao niz fotografija na izvitoperenoj policiiza barmena.

U isto vreme, suvonjavi barmen je podigao pogled sa šolja koje je prao i primetio Taš. Nijemogao a da širom ne otvori usta.

„Bože”, rekao je Koltrejn. Pokazao je na fotografije. Bile su stare i požutele – bilo je više oddeset fotografija dimenzija dvadeset sa dvadeset i pet centimetara. Sve su prikazivale lepu ženu pokojoj je taverna očigledno dobila ime – La Primorosa. Ženino lice bilo je isto na svakoj fotografiji.Koltrejn je nesvesno radio isto ono što je radila tinejdžerka koja je prodavala cveće kada joj se Tašnasmešila, zurio je. „Rebeka Čens.”

„Oni misle da sam to ja”, promrmljala je Taš.„Un fantasma”17, barmen je uspeo da kaže.„Nije”, brzo je odgovorio Koltrejn na španskom. „Nije duh. Moja prijateljica je unuka žene sa

fotografija.”„¿La nieta?”18„Si”, rekao je Koltrejn. „Unuka Rebeke Čens.”„¿Señorita!”19, pozvao ju je slabašni glas.Pogledali su čoveka povijenih ramena, sede kose i brade, koji je stajao na ulazu. Za razliku od

Indijanaca u selu, imao je šire lice španskih potomaka.„¿Quien es usted?” Ko ste vi? – činilo se da se starac plaši da pita.„Mi nombre es Natasha Adler.”„La nieta”, rekao je barmen. Unuka.Starac je nesigurno prišao bliže. Iza njega su se, pored vrata, okupljali ljudi.„¿Es verdad? ” Starac je stao ispred Taš i zagledao se u nju. Je li to istina?„Si.”„Despues de tanto tiempo.” Nakon toliko vremena. Starac je nastavio na španskom: „Morate

razgovarati sa Esmeraldom.” Ime je odmah odjeknulo u Koltrejnovom sećanju. Esmeralda je bilo imežene za koju je Tašina majka rekla da joj je baka. Ali ona to nije mogla biti. Rebeka Čens je bilaTašina baka. „Esmeralda Gutierez?”

„Si. Mi esposa ”, rekao je starac. Moja žena.

8.

Mali vrt je odvajao kolibicu od tropske šume. Sedeći u stolicama napravljenim od ispletenog pruća,dok su, na stolu ispred njih, bile staklene čaše sa sokom od papaje, Koltrejn i Taš su tajanstvenogledali sedokosu, izboranu ženu, kože boje cimeta. Žena je neprestano gledala u Taš, odmahivalaglavom i igrala se brojanicom.

„Izgledaš isto kao ona”, rekla je starica, Esmeralda, na španskom, i pokazala izbledele fotografijeRebeke Čens koje je njen muž doneo iz kuće.

„Moja majka je tvrdila da ste vi moja baka”, odgovorila je Taš na španskom.„Nisam”, odgovorila je Esmeralda, „mada sam se brinula o tvojoj majci.”Koliko bi morala imati godina? – pitao se obeshrabreno Koltrejn. Više od osamdeset?„Naročito posle.”„Posle?”„Posle smrti tvoje bake.” Esmeraldin glas je, od starosti, podrhtavao. Koltrejn se nagnuo napred

da bi čuo šta će reći.„Zašto me je onda majka lagala?”„Zašto bilo ko laže? Da bi sakrio istinu.”„Znate li vi istinu?”Starica je klimnula glavom. „I žao mi je zbog toga.”„Pij”, rekao je Esmeraldin muž. „Ožednećeš od pričanja.”Esmeralda je spustila brojanicu u krilo i drhtavim rukama prinela šolju sa sokom svojim

izboranim usnama, a onda ju je spustila. „Zašto si došla ovamo?”„Zbog čoveka po imenu Randolf Pakard.”Starica je napravila grimasu.„Znala si ga?”„I suviše dobro. Ako te on ovamo šalje...”„Ne šalje me. Nedavno je umro.”Esmeralda je sklopila oči. „Randolf Pakard je umro?”„Pre nekoliko meseci.”„Onda je svet postao bolje mesto, ali žao mi je duša u paklu.”„Nasledila sam imanje od njega. Mislimo da je u pitanju imanje na vrhu litice, južno od sela.”„Spali ga.”„Šta?”„Uništi ga. Samo će ti doneti bol.”„O čemu govorite?”Starica je tužno odmahnula glavom.„Reci im”, rekao je starac. „Davno je bilo. Ako je Randolf Pakard zaista umro, više nemaš čega

da se plašiš.” Pogledao je Taš i Koltrejna, tražeći potvrdu za svoje reči.„Video sam kako mu rasipaju pepeo po okeanu”, rekao je Koltrejn.Još drhtavijih ruku, starica je ponovo prinela šolju boje zemlje usnama, otpila, a onda ju je polako

spustila.

9.

Kada je imala sedamnaest godina, pričala je starica, selo je bilo tako izolovano da su bila potrebnatri dana pešačenja do Akapulka, putem kroz prašumu koja je vrvela od zmija. Stranci nisu ni zalaziliovamo. Onda je prvi stranac i prvi gringo kojeg je ikada srela – uplovio u luku.

Bio je iznenađujuće visok. Njegova mršavost je isticala njegovu visinu. „Ali ono što sam iznadsvega primetila bilo je njegovo veoma lepo lice, razbarušena crna kosa i radoznale oči.”

„Randolf Pakard”, rekao je Koltrejn.Esmeralda je klimnula glavom. „Rekao nam je da planira da živi u blizini sela, da želi da budemo

dobri susedi, da nam je doneo na poklon odeću, alate i lekove. Rekao je da bi nam platio dobro daradimo za njega. Tako je počeo da nas potkupljuje. Svake godine bi se vratio nakon kišne sezone. Umeđuvremenu, tamo smo mu izgradili imanje, negovali mu vrtove, održavali i popravljali sve što jetrebalo, menjali cveće u vazama, menjali posteljinu i čekali da vidimo kada će se ponovo pojavitijedra njegovog lakog broda dok se približava luci. Naša zavisnost od njega je rasla. Ako bi kasnio,brinuli bismo se da se uopšte neće doći. Bez novca, odeće i lekova koje je donosio znali smo daćemo patiti.” Jedne godine Pakard nije došao sam. Došao je sa drugim brodovima i vojskom gringosakoji su istovarili električne generatore, foto-aparate, reflektore, ozvučenje, garniture, šatore. Bio je topravi napad filmske opreme o kojoj lokalno stanovništvo nije ništa znalo, što je izazvalo pravi haos uselu. Zajedno sa ovim napadom, pristiglo je još novca i blagodeti koje nikada ranije nisu videli.Potkupljivanje je postalo gore. Esmeralda je mrzela sve to. Sa jednim izuzetkom – nije mrzela mladuglumicu, najlepšu ženu koju je ikada videla, a kojoj je bila dodeljena kao pomoćnica.

Esmeraldine umorne oči zadržale su se na požutelim fotografijama na stolu. Pogledom punimpoštovanja gledala je Taš kao da ispred nje sedi Rebeka Čens.

Ubrzo je postalo jasno, nastavila je, da je Pakard doveo filmsku ekipu u selo kako bi se dodvorioRebeki, kako bi je naterao da pomisli da mu je dužna jer se on toliko trudio da njena karijeranapreduje. U isto vreme, postalo je jasno da je Pakardov rival čovek koji je uživao Rebekinunaklonost – filmski producent, Vinston Kejs.

Ovo ime je privuklo još veću pažnju Taš i Koltrejna.Esmeralda je znala u kakvoj se situaciji nalazi Rebeka, jer je glumica, koja je govorila španski,

imala poverenja u nju. Vinston Kejs je producirao prethodna tri Rebekina filma. Bili su bliski iprofesionalno i privatno. Znajući za njenu borbu da napreduje u filmskoj industriji, čak joj je dao ikuću koju je posedovao u Los Anđelesu. Bila mu je veoma zahvalna. Ali u isto vreme ju je privlačio iRandolf Pakard kojeg je upoznala kada je otkrila da fotografiše njenu kuću. Razgovor je vodio kavečeri, potom drugim večerama, potom su počeli da izlaze vikendom. Njegovoj razmetljivosti irazboritosti nije mogla da odoli.

Esmeralda se osećala bespomoćnom dok je posmatrala kako se dvojica muškaraca bore zaRebekinu naklonost i kako je Rebeka u procepu između njih dvojice. Ali Esmeralda nije bila jedinakoja je to primetila, jer su i filmska ekipa i glumci ubrzo shvatili da je njihov rad u drugom planu uodnosu na veliku dramu koja se odvijala iza scene. Nekoliko puta su Vinston Kejs i Randolf Pakardpred svima razmenili oštre reči. Pakard je želeo da je fotografiše kad god nije radila. Vinston Kejs ježeleo da ona svako veče provede sa njim. Njihova upornost ju je toliko zamarala da je na kraju odobojice zatražila da je ostave na miru. Na tome je ostalo kada se snimanje završilo i oprema i ekipa

se vratili u Los Anđeles, uključujući i Rebeku koja se pridružila Vinstonu Kejsu. Pakard je išao zanjom.

„Nisam očekivala da ću ikada više videti Rebeku”, rekla je Esmeralda. „Ali nije prošla ni godina,a brod se vratio. U njemu su bili samo Rebeka i Pakard. Na moju radost, ponovo su me zamolili dabudem Rebekina pomoćnica, ali moja radost je prerasla u brigu kada mi je Rebeka rekla da nijedošla svojom voljom. Rekla je da ju je Pakard pozvao na krstarenje tokom vikenda, te da je ondanastavio da plovi i da je odbio da je vrati. Beg kroz džunglu punu zmija nije dolazio u obzir. AliRebeka se zaklela da će otići i molila se da nečiji brod uplovi u luku.”

U međuvremenu se pretvarala da joj prija Randolfova naklonost. Da bi ga sprečila da posumnja unjene planove, dozvolila mu je da je fotografiše. Da bi ga zbunila, povinovala se njegovoj želji da sepojavi ispred foto-aparata bez odeće. Ali nakon nekoliko nedelja, tokom kojih nije imala mogućnostida pobegne, javio se novi izvor nevolja – jer su promene na njenom telu očigledno ukazivale na to daje trudna.

Esmeraldina prva pomisao bila je da ju je Randolf primorao na to, međutim, Rebeka mu jepriznala da se u trenutku slabosti i strasti podala Vinstonu Kejsu. Pakard je sumnjao u njihovuintimnost i to ga je navelo da je otme. Dokaz koji je rastao u njenom stomaku povećao je Rebekinestrahove za bebinu sigurnost. Bila je to slutnja koja se pokazala opravdanom kada ju je, zbog jedarakoja su pojavila na vidiku, Randolf zaključao.

Brod koji je ušao u luku pripadao je Vinstonu Kejsu, koji je najzad posumnjao gde bi ona moglabiti. Ali kada je požurio ka imanju, otkrio je da je Pakard unajmio desetinu ljudi iz sela da čuvajuimanje i spreče ga da uđe. Primoran da ostane u selu, čežnjivo je gledao ka imanju, a jedina njegovauteha bile su poruke koje je Esmeralda donosila kad god bi je Rebeka poslala u selo.

Kada je došlo vreme da se Rebeka porodi, stigla je sezona kiša. Vinston je čekao da se Rebekaoporavi i da beba, devojčica, postane dovoljno jaka da podnese put. Onda je, uz Esmeraldinu pomoću prenošenju poruka, Vinston iskoristio plašt večernje oluje da se provuče pored čuvara. Krio se dokse oluja nije stišala, a imanje uronilo u tamu, a onda je iskoristio tojagu da prođe pored čuvara koji jespavao ispred Rebekine sobe.

U istom trenutku, Rebeka je bila na prozoru. Dodala mu je bebu, izašla i potrčala za njim kroztamu ka krivudavoj stazi koja je vodila od litice do luke. Vinston je sakrio reflektor iza stena, ali prenego što je mogao da ga upali, beba je počela da plače. Pakard, koji još nije zaspao, izjurio je izkuće, dozivao u pomoć i potrčao u pravcu iz koga je dopirao plač bebe.

Stigao ih je na stenama. Vinston je još držao bebu, ali, ili Pakard to nije primetio, ili ga nije bilabriga, jer je nastavio da udara Vinstona. Rebeka je vrištala, protestujući. Isprečila se između dvojicemuškaraca i posegla za detetom, ali Pakard je nastavio da ga udara. Narednog trenutka, čuo seRebekin zastrašujući vrisak kada je poletela preko ivice i nestala u tami. Njen vrisak je zamroduboko dole gde su talasi udarali o stenje.

Pakard nije mogao da se pomeri. Ucveljen, dugo je otvorenih usta gledao dole, a onda je počeo dajadikuje. Kada su stigli čuvari, Vinston je strčao niz stazu, sa bebom u naručju.

10.

Esmeralda više nije gledala u jednu tačku. Ponovo je pogledala požutele fotografije na stolu u vrtu, aonda odmahnula glavom i pogledala Taš.

„Čekala sam dole. Pitala sam gde je Rebeka. Nije mi odgovorio, samo me je požurivao karibarskom čamcu koji će nas prevesti do jedrilice. Dok sam držala bebu, on je veslao takvom snagomkakvu nisam mogla zamisliti da ima čovek kao on. Kada smo došli do njegovog broda, čuli smoPakarda i njegove čuvare na plaži. Uskočili su u ribarske čamce i krenuli za nama. Ali Vinston jepodigao jedra i nestao u mraku pre nego što su se približili.”

Esmeraldin slabašni glas je podrhtavao.Muž joj je pomogao da popije još soka, a onda se obratio Koltrejnu i Taš. „Sada morate otići, da

bi se ona odmorila.”„Shvatamo”, rekao je Koltrejn. „Samo još jedno pitanje. Senjora, ako ste bežali od Pakarda,

trebalo bi da ste pobegli u Los Anđeles. Ali Tašina majka je rekla da ste vi, Vinston i dete lutali odsela do sela, ovde, u Meksiku, gde je zarađivao tako što je radio kao stolar. Bio je bogat. Zašto nijeiskoristio svoje bogatstvo?”

„Vinston mi je rekao da, ako odemo u Los Anđeles, nikada nećemo biti bezbedni od čoveka koji jebio tako uticajan, kao Randolf Pakard. Naš jedini način da nestanemo bio je da učinimo nešto o čemuRandolf ne bi ni sanjao, tj. da postanemo siromašni. Mislio je da se Randolfov bes dovoljno stišaotek posle nekoliko godina i da bi on i dete mogli da uđu u Sjedinjene Države.”

„Niste otišli sa njim.”„Molim vas”, Esmeraldin muž se pobunio, „za danas je dosta pitanja.”„Dala bih sve da sam mogla da nastavim da se brinem o ćerki Rebeke Čens”, rekla je Esmeralda.

„Ali Vinston je uporno govorio da moram da živim svoj život i naterao me je da se vratim u selo.Čim se vratio kući, obećao mi je da će mi platiti za godine koje sam provela u službi. Održao je reč.Jednoga dana u selo je stigao poštar sa slikama deteta i novcem koji niko nikada u selu nije video.”

„A sada...”, Esmeraldin muž je ustao.„Hvala vam, senjora.” Taš ju je uhvatila za ruke.„Ne, hvala tebi. Kada te vidim, isto je kao da vidim Rebeku Čens.” Niz ženino lice se skotrljala

suza.„Možemo li se vratiti kada se odmorite?”„Samo izvolite.”Koltrejn i Taš su otpratili starca do kuće. U poslednjem trenutku, Koltrejn se okrenuo i video

staricu kako podiže jednu fotografiju.„Od koga ste dobili te fotografije, senjora?”„Dala mi ih je Rebeka. Dok one postoje i ona će živeti. Što ih više ljudi vidi, ona će duže živeti.

Postavila sam ih svuda po selu. Jednom godišnje, na dan njene smrti, održava se misa za pokoj njeneduše. Meštani se mole nad njenim fotografijama.” Esmeralda je tužno odmahnula glavom. „Ali u ovimklimatskim uslovima, slike propadaju.”

„A Randolf Pakard?”„Napustio je selo. Znala sam da će to uraditi.”

11.

Put koji je vodio do imanja bio je tako obrastao rastinjem da Koltrejn nije bio siguran da će kola kojaje iznajmio uspeti da dođu do vrha brda. Vetrobran mu je prekrilo lišće. Po vratima su grebale grane.Dok su točkovi forda poskakivali po granju oborenog drveta, sunčevi zraci se probijali, a leptirileteli, ispred njih se ukazalo imanje.

Ispostavilo se da je ono što je iz sela, sa udaljenosti, izgledalo belo, sada bio sivi beton sa kojegje otpao malter. Nekoliko preostalih tragova boje otkrivalo je da je prvobitna boja bila koralna. Nekekuće su bile prizemne, druge su bile izgrađene na sprat. Sve su imale elegantnu jednostavnost koja jeKoltrejna podsećala na pueblo20 arhitekturu. Hrpa srušenih drvenih stubova i trulih krovova, koja sevidela kroz otvorena vrata, pokazivala je mesta na kojima su se srušili krovovi od palminog lišćakoje su pridržavali drveni stubovi – nalik na one u selu.

„Zamisli kako je ovo mesto nekada divno izgledalo”, rekla je Taš kada su se zaustavili poredniskog zida, prekrivnog vinovom lozom, koji je okruživao imanje.

„I kako je sve krenulo naopako.” Dok je Koltrejn izlazio iz kola, divio se vrtovima koji su sadabili zarasli, a u kojima se činilo da svuda rastu hibiskusi, bugenvilije21 i orhideje. Podigao je foto-aparat i snimio ih.

„Ne znam šta sam očekivala da ću naći ovde”, rekla je Taš. „Istina je dole, u selu. Esmeralda jezna.”

„Nisam baš siguran. Muče me neke nelogičnosti.”Taš je izgledala zbunjeno.„Ako je Randolf Pakard ubio Rebeku Čens, zašto je nastavio da progoni Vinstona Kejsa? Razlog

nije mogla biti osveta. Rebekina smrt je bila Pakardova greška, a ne Kejsova.”„Možda nije progonio Vinstona. Možda je želeo dete.”„Zašto? Ako je dete bilo Vinstonovo, kao što tvrdi Esmeralda, zašto bi ga Pakard želeo?”, upitao

ju je Koltrejn.„Možda je želeo da ubije dete da bi raščistio račune sa Vinstonom.”„Zbog čega? Zato što je napravio dete Rebeki Čens? Pakard je imao mnogo mogućnosti da

povredi dete kada se rodilo.”„I rizikuje da izgubi svaku nadu da natera Rebeku da ga zavoli?”, rekla je Taš.„U pravu si.” Koltrejn je razmišljao o tome. „Ali to i dalje ne objašnjava zašto je Pakard tako

očajnički želeo dete nakon Rebekine pogibije. Osim ako... Da li misliš da je verovao da je on otac?Pokušavao je da vrati svoju ćerku.”

Taš je prinela ruku grlu. „Hoćeš da kažeš da je Randolf Pakard moj deda?”„To objašnjava zašto te je stavio u svoj testament. Proveo je veći deo života pokušavajući da

pronađe ćerku. Ali kada je uspeo, ona je bila mrtva, a on je bio blizu smrti kada je saznao za tebe.Nije mogao da otkrije na koji način je povezan sa tobom, a da ne bude okrivljen. Pošto je i dalje biozaljubljen u ženu koju je ubio, jedino je mogao da ti da mesto gde je ona rodila tvoju majku.”

„Ruševinu.”„Odgovara, ako se uzmu u obzir svi životi koji su uništeni u ime ljubavi.” Na trenutak, Koltrejn

nije mogao a da ne pomisli na rasulo koje je prouzrokovao njegov otac. Ali nije uništio i mene,pomislio je Koltrejn. Tužno je gledao ono što je ostalo od kuća. „Pa, pošto smo došli ovako

daleko...” Išao je po zidu, prošao pored ogromne aloa vere i prilazio imanju sa zadnje strane.„Kuda ćeš?”„Da vidim mesto gde ti je umrla baka.”Visoki kaktusi stajali su kao stražari, dok se Koltrejn približavao litici. Ne obraćajući pažnju na

guštera koji je jurnuo pod zemlju, usredsredio se na formaciju stena, nalik na mačku, koja se pružalaispred njega. „Ovo su sasvim sigurno stene sa fotografija na kojima je Pakard snimio Rebeku Čens.”

Zastao je na nekoliko koraka od mesta odakle se litica obrušavala u more. Tutnjalo je od udaracatalasa o stene, zbog čega se osećao neprijatno.

„Reflektor se nalazio iza ovih stena”, rekla je Taš. „Staza koja vodi niz liticu nalazi se... ovde, gdeobala skreće ka selu i formira zaliv. Ovde su se borili Randolf Pakard i Vinston Kejs.”

„I odatle je Pakard greškom gurnuo ljubav svog života sa litice. Ostatak života proveo je žaleći štoje ubio ženu koju je obožavao. Nije mogao da dopusti da svet sazna šta se dogodilo, pa joj jesagradio tajni spomenik gde je sa bolom gledao njene fotografije.”

Iako je dan bio topao, Taš se obgrlila i počela da drhti.„Ostani tu na trenutak. Baš tako”, rekao joj je Koltrejn.Udaljio se korak od nje, išao po grebenu, ostavio liticu sa leve strane, a Tašin profil se ukazao

ispred njega. Dok joj je kosa lepršala na povetarcu, podigao je foto-aparat i gledao je kroz objektiv.Stvarnost i njegova sećanja su se podudarila. „Pakard je nekada stajao baš na ovom mestu i slikaotvoju baku na mestu gde si ti sada, u istom položaju.”

Taš je ponovo zadrhtala.Koltrejn je pritisnuo okidač. „Da si nosila beli šal, slika bi bila praktično identična.”„Ježim se od toga.”„Ni visina ne pomaže mnogo”, rekao je Koltrejn.„Zbogom.” Taš je gledala dole i kao da se obraćala duši svoje bake.„Upozorio sam te”, začuo se glas iza njega.Kada se okrenuo, Koltrejn je imao toliko vremena da vidi pesnicu pre nego što ga je udarac

oborio.

12.

Pruživši se u blizini stena, Koltrejn se borio da podigne glavu. Dok mu je iz usta tekla krv, mutnogpogleda gledao je uvis, u visokog Karla Nolana.

„Dao sam ti priliku”, Nolanovo lice bilo je mrtvačke boje, iskrivljeno od besa. „Lepo sam tirekao.” Narednikove snažne ruke na kojima su se, u košulji kratkih rukava, isticali nabrekli mišići,uhvatile su Koltrejna za noge i protresle ga tako snažno da su Koltrejnu zubi udarili jedni o druge.„Ali pametnjaković kao ti ne zna da sluša, je li tako? Uvek si ti pametniji. E, pa možda ćeš saslušatiovo.”

Drugi udarac je bio jači. Dok mu je zvonilo u ušima, a vid se mutio, tresnuo je o zemlju i učinilomu se da mu je glava pala mnogo dalje. Odjednom mu se svest toliko razbistrila da je shvatio da muje glava zaista pala malo dalje. Polovina njegovog tela je visila iznad litice.

„Ili ovo.” Nolan ga je gurnuo još nekoliko centimetara sa litice. „Rekao sam ti da je ne diraš, ali tisi se usudio i učinio to. Nikada ne prihvataš savete.”

Ovoga puta, kada ga je Nolan udario, snaga udarca bila je tolika da je gotovo bacila Koltrejnapreko ivice. Dok je stenjao, uhvatio se za kameni zid i pokušao da ustane. Uspravio se s naporom kojije pretio da će mu dislocirati ruke. Telo mu se ljuljalo, a prsti su mu se uhvatili za obod dužine petcentimetara koji se nalazio tri metra ispod vrha. Trideset metara niže, čekali su ga gladni talasi kojisu se razbijali o stene.

„Još si tu?” Nolan se, namršten, nagnuo nad ivicom. „Šta treba da uradim, da ti bacim stenu naglavu?”

Dok je gledao bespomoćno uvis i dok su ga na mestima na kojima je pretrpeo udarac bolela rebra,Koltrejn je otvorio usta da kaže nešto... ali nije znao šta. Šta god da je to bilo, izašlo je iz njega kaopromukli, neljudski krik.

Iznad njega, Nolan se osvrtao, očigledno je tražio stenu koju je hteo da baci, a onda se smrknutookrenuo. „Hej, kuda si, do đavola, ti krenula?” Udaljio se od litice.

Taš, pomislio je Koltrejn. Mora da je otrčala po pomoć. Pokušava da je zaustavi.Uprkos bolu koji mu je razdirao telo, Koltrejn je izgrebao cipele o liticu. Dok ga je grmljavina

talasa ispod njega obeshrabrivala, drhtao je, i osetio nalet nade kada je desnom cipelom uspeo danađe oslonac u pukotini.

Učini to!, povikao je u sebi. Podigao je levo stopalo. Tek iz trećeg puta je uspeo da nađe oslonacu steni. Zavrtelo mu se u glavi. Ne! Duboko je udahnuo dok je opasno visio iznad litice. Srce mu jebrže kucalo. Svest mu se razbistrila, a vrtoglavica nestala. Kreni!

Ali telo nije htelo da ga posluša.Kada je čuo Taš kako viče, ponovo je ovladao refleksima. Podigao je desnu ruku, zario prste u

napuklinu u steni, podigao desno stopalo, oslonio ga o liticu, stavio na čvrsto tlo i povukao se. Foto-aparat, okačen oko njegovog vrata, zakačio se za nešto. Skupio se pošto se uplašio se da će gakretanje izbaciti iz ravnoteže i zamislio kako se razbija o stene.

Taš je ponovo vrisnula. Oslobodio je foto-aparat, protegao se, podizao se, mlatarao nogama itapkao. U tom trenutku nije mogao da nađe oslonac. Dok mu je snaga čilela, mlatio je rukama uvazduhu, a onda čuo Taš treći put i shvatio da ne može da nađe drugi oslonac zato što oslonca nije nibilo. Prsti su mu bili na vrhu. Trebalo je samo da se uhvati za ivicu, odgurne se i...

13.

Spazio je grupu stena. Skupivši se na ivici, legao je na leđa, ali nije mogao sebi da dozvoli da seodmara. Ponovo se zakotrljao, oslonivši se na ruke i kolena. Naredni Tašin povik naterao ga je da seuspravi. Krenuo je u njenom pravcu.

Njen povik je došao odnekud iz ruševina. Dok mu je adrenalin davao snagu, nije gubio vreme dapronađe kapiju koja vodi kroz zid koji mu je bio u visini struka. Potrčao je, a još nekoliko guštera jepobeglo kada je preskočio zid. Skočivši u paprat i cveće, čuo je Taš kako viče iz lavirinta koji sučinile kuće. Dok mu je foto-aparat udarao o grudi, prošao je pored ostataka nečega što je nekada bilagostinska kuća i odeljak za poslugu. Puzavice su ga udarale po člancima i pretile da će ga oboriti.Provirio je iza ugla i video Nolana kako gura Taš ka zidu i pokušava da je poljubi.

Ovoga puta Nolan se iznenadio. Pre nego što je mogao da čuje buku iza sebe, Koltrejn ga jedohvatio za leđa, snažno ga gurnuo pored Taš i tresnuo ga o zid. Stenjući, Nolan se izvio, pa seokrenuo i presamitio kada mu Koltrejn zabio pesnicu u stomak.

Ali pre nego što je Koltrejn mogao ponovo da ga udari, Nolan je zamahnuo glavom napred. Poštoje udario Koltrejna u grudi, obojica su poletela preko dvorišta punog cveća. Tresnuo je Koltrejna ozid.

Koltrejn je roptao, nije mogao da dođe do daha. Dao je sve od sebe da udari Nolana, ali ruke sumu izgubile snagu dok se penjao uz liticu. Njegov udarac nije imao nikakvog uticaja na Nolanovosnažno telo. Nolanove ruke su ga zgrabile za vrat, obmotale foto-aparat oko njega i stegle ga. Ponovou ropcu, Koltrejn se borio za vazduh, lice mu se nadimalo, dok mu je Nolan stezao kaiš od foto-aparata koji mu se usecao u vrat.

Koltrejn je gubio snagu. Vid mu se mutio, nespretno se borio dok je pokušavao da skine Nolanoveruke sa sebe. Prešao je prstom preko okidača na foto-aparatu i slučajno ga pritisnuo. Čuo je tihozujanje foto-aparata. Bio je to možda poslednji zvuk koji će čuti. Ne! Svestan prisustva uplašene Taš,rekao je sebi da mora da je izbavi. Zario je koleno Nolanu u prepone. Još jednom. Pa još jednom.Nolan se savio od bola.

Bio je to najslađi udisaj u Koltrejnovom životu. Dok mu je vazduh ispunjavao pluća, Nolan se idalje teturao i pokušavao da dobije što je više moguće vremena da se oporavi od bola. Potom jeNolan napravio korak više, sapleo se o puzavice i pao na leđa u ostatke srušene kuće. Koltrejn jeotvorio usta. Mora da mu se priviđalo, pomislio je, jer je trulo lišće sa srušenog krova odjednomoživelo kada je Nolan pao. Stubovi, grane i užad od fibera odjednom su se sudarali, ujedali Nolana,uvijajli se i obavijali ga, i... O, bože, pomislio je Koltrejn, ovo nisu stubovi, grane i užad od fibera.Ovo su zmije.

Nolan jedva da je uspeo da ispusti krik pre nego što mu se telo opustilo i zadrhtalo, dok je umirao.Zmije koje su sebi načinile gnezdo u ruševini gmizale su kroz ulaz.

„Taš!”Iako je tog trenutka bila paralisana, pokrenula se i potrčala ka Koltrejnu. Dok su zmije siktale i

uvijale se, Taš i Koltrejn su potrčali iz haosa ruševina, osvrćući se uplašeno kako bi bili sigurni daneće natrčati na druge zmije. Svaki grm je predstavljao opasnost, svaki žbun je bio zamka. Sklupčalisu se na zidu i oklevali, jer su se plašili šta bi se moglo kriti u šiblju ispod njih.

Gušter koji se dao u beg naterao je Taš da vrisne, skoči pored paprati i potrči ka kolima. Koltrejn

je bio tik iza nje. Uskočili su u kola i zalupili vrata, ubrzano dišući.„Dragi bože!”, uspeo je da kaže. Grudi nisu prestajale da mu se nadimaju. Dok mu se znoj mešao

sa krvlju iz natečene usne, okrenuo se ka Taš koja je, iscrpljena, naslonila glavu na naslon sedišta.Očima razrogačenim od straha zurila je u tavanicu.

„Jesi li...” Koltrejn je napunio kiseonikom pluća koja su vapila za njim.„Mislim da sam...” Grudi su joj se podizale i spuštale velikom brzinom. „Mislim da sam sasvim

dobro. Uhvatio me je u zamku. Da se nisi popeo na vrh...”„Kako je, do đavola, znao gde ćemo biti?”„Nije trebalo da zna. Bili smo obazrivi.”„Ne shvatam. Gde smo pogrešili?”„Nekako nas je pratio.”„Ne mogu da verujem da sam još živ.”Taš ga je zagrlila, drhteći.„Bio sam siguran da ću pasti”, rekao je Koltrejn.„Živ si.” Taš ga još snažnije zagrlila. „Bože, tako sam se uplašila. Uplašena sam.” Njene usne su

odjednom bile na njegovima, a bol koji je osetio kada je oslonila svoje usne na njegove, povređene,nije bio ništa u poređenju sa snagom koju je imao njihov zagrljaj. Živ sam, pomislio je Koltrejn.

14.

Ali nikako nije mogao da prestane da se oseća obamrlo i prazno.„Razgovaraj sa mnom”, rekla je Taš.I dalje je odmahivao glavom i gledao kroz prozor.„O čemu razmišljaš?”Činilo se da su kola ispunjena mirisom straha i smrti. „Izbaci to iz sebe”, rekla je Taš.„Ne možemo ga ovako ostaviti.”„Ne možemo ga povesti sa nama.”Koltrejn je popreko pogledao ruševine.„Tolike zmije. Ne predlažeš valjda da se vratimo i izvučemo njegovo telo.”„Naravno da ne predlažem”, rekao je Koltrejn. „Ali ne možemo se samo odvesti. Moramo nekome

reći.”„Policiji? Nema šanse.”„Nemamo izbora.”„I te kako imamo”, rekla je Taš. „Možemo se što pre vratiti u Sjedinjene Države. Veoma se plašim

meksičke policije. Ovde imaju drugačije zakone. Zasnovane na Napoleonovom kodeksu. Nisi nevindok se ne dokaže suprotno, što je suprotno od onoga na šta smo mi navikli. Kriv si dok ne dokažeš dasi nevin, a njima ovo ne bi moglo ličiti na samoodbranu. Mogli bi da kažu da je ubistvo. Šta ako nekopomisli da si ga gurnuo na zmije? Ovde ne veruju u pravo na ubrzano suđenje.”

„Ali u selu znaju da smo došli ovamo”, rekao je Koltrejn. „Kladim se da znaju da je još jedanstranac u blizini i da je Nolan došao ovamo. Šta će pomisliti kada ti i ja siđemo, a Nolan ostane?Neki će postati dovoljno radoznali da se popnu i pogledaju. Čim nađu Nolanovo telo, policija ćetražiti dva stranca u kolima kojima odgovara ovaj opis. Čekaće nas na aerodromu. Pošto smopokušali da pobegnemo, izgledaće da smo zaista krivi. Zar ne shvataš da moramo otići u policiju prenego što policija dođe po nas?”

15.

Crveni pontijak, sa nalepnicom agencije za iznajmljivanje automobila, bio je parkiran u paprati nakraju obraslog puta. Nolan mora da ga je ostavio ovde i popeo se, pomislio je Koltrejn. Zato ganismo čuli. Grmljavina talasa prigušila je njegove korake dok mi se približavao odstraga.

Baš kada je hteo da skrene levo i izađe na put pored džungle koji je vodio u selo morao je dasačeka da prođe žuti autobus koji je klopotao i izbacivao izduvne gasove. Krajičkom oka video jeTaš kako se vrpolji. Leđa su mu se od znoja zalepila za sedište.

„Stani ispred tog autobusa i nateraj ga da stane”, rekla je Taš.„Zašto?”„Ako vozač bude rekao da ide na sever, ka Akapulku, idem sa njim.”„Ideš sa njim?” Koltrejn ju je gledao zapanjeno.„Žena koja izgleda kao ja neće se lepo provesti u meksičkom zatvoru.”„Niko ne garantuje da ćeš biti u meksičkom zatvoru.”„Neću da rizikujem.” Taš se obgrlila. „Videla sam kako su me oni vojnici gledali kada su

proveravali da li imamo drogu ili oružje.”„Taš, ništa se neće dogoditi.”„Možeš se kladiti da neće, jer će meksička i američka policija ovo rešiti kada se vratim kući.”„Ali lokalna policija će otkriti da smo bili zajedno.”„Neće, ako im budeš rekao da si se ovamo popeo sam, da se nisam osećala dobro i da sam se

autobusom vratila u Akapulko.”„Taš...”„Molim te. Molim te. Stani ispred tog autobusa i nateraj ga da stane.”

16.

„Sapleo se o ovu puzavicu”, rekao je Koltrejn. Na mestu gde je dobio udarac usta su mu pulsirala.„Budite pažljivi. U toj kući bilo je zmija kada sam bio ovde poslednji put.”

„Da, vidim jednu u uglu.”„Šta?”„Ovo je veoma opasna vrsta.”Koltrejn je osetio da mu se koža hladi. Bila mu je potrebna sva snaga volje da policajce kroz

paprat i cveće dovede do ovog mesta. Sada mu je bila potrebna još jača snaga volje da se ne naslonina kola.

„Ekipa medicinskih stručnjaka moraće da dođe ovamo iz Akapulka i pregleda telo pre nego što gapomeri.” Policajac, jedini u selu, bio je srednjih godina i debeo, debelih, tamnih brkova idostojanstvenog pogleda. „Kažeš da ste se tukli.”

„Da.”Koltrejn je razmišljao o tome da izmisli priču o tome kako je slučajno pronašao Nolana mrtvog,

ali nije mogao da smisli kako je isekao usnu, a da ne spominje modrice koje će medicinski islednikpronaći na Nolanovim preponama.

„Zbog žene”, rekao je policajac.„Da.”„A ta žena...”„Nije ovde. Kako sam objasnio, nije se osećala dobro. Vratila se autobusom u Akapulko, a ja sam

došao ovamo.”„A u međuvremenu, ovaj čovek...”„I on je došao ovamo.”„Pratio vas je od Los Anđelesa.”„Jeste. Bio je veoma besan zbog žene. On i ja smo se zbog iste žene već posvađali u Los

Anđelesu.”„Ali ovoga puta, dok si ti pokušavao da se odbraniš, on se zateturao unazad i...” Policajac je

pokazao ka nečemu što se kretalo u zgradi.„Nisam ni pomislio da će se to dogoditi.”„Naravno.”„Ima još nešto što treba da kažem.”„Da.”„Mrtvi čovek je policajac Sjedinjenih Država.”

17.

Bila je potrebna cela nedelja da se stvari raščiste. Koltrejn je veći deo tog vremena proveo upretrpanoj, izuzetno smrdljivoj ćeliji, ali ne u selu koje je bilo i suviše malo da bi imalo zatvor, negou Akapulku. Tamo su mu doneli stvari iz hotela. Tu je saznao da je Taš odletela u Sjedinjene Državeistog dana kada je Nolan umro. U Los Anđelesu je unajmila advokata koji je doleteo u Akapulko iposavetovao se sa meksičkim tužiocem o tome da Koltrejna puste na slobodu. Policija u LosAnđelesu bila je uznemirena što je još jedan njihov policajac poginuo, ali ih je isto tako uznemirilo iNolanovo ponašanje. Zbog odnosa s javnošću i morala, odlučili su da kažu da je Nolan bio naodmoru i umro nesrećnim slučajem: od ujeda zmije. Nezvanično, policajac sa kojim je Koltrejn prvorazgovarao iskazao je ozbiljne sumnje zbog Tašinog iznenadnog odlaksa iz Meksika, na dan Nolanovesmrti, a Koltrejn je rekao da je ona bila veoma bolesna. Pa ipak, meksički advokat je dobio dobarhonorar i Koltrejn je naposletku bio u avionu za Los Anđeles. Sumnjao je da će brzo izaći.Definitivno je patio zbog oskudice koja vlada u meksičkom zatvoru. Ali tokom svega toga sačuvao jeemotivnu snagu.

Zato što Taš nije otišla u zatvor.

DVANAESTI DEO

1.

„Broj koji ste okrenuli više nije u funkciji”, izgovorio je kompjuterizovani glas.U kuhinji, Koltrejn je spustio slušalicu i namrštio se. Putna torba mu je bila pored nogu. Mora da

sam požurio i ukucao pogrešan broj, pomislio je. Podigao je slušalicu i ponovo pokušao. „Broj kojiste okrenuli više nije u funkciji.” Ovoga puta je znao da nije pogrešio. Šta se... Čim su ga pustili izzatvora u Akapulku, pozvao je Taš na mobilni telefon, ali ona mu nije odgovorila. Pozvao ju jeponovo sa aerodroma u Los Anđelesu, a ona mu ponovo nije odgovorila. A sada, za četrdeset minuta,koliko je trebalo taksiju da ga doveze do kuće kroz noćnu saobraćajnu gužvu, njen broj više nije bio ufunkciji. Šta se, pobogu, dešava?

Odjednom, shvatio je da postoji i drugi način da stupi u kontakt sa Taš: Volt.„Broj koji ste pozvali više nije u funkciji.” Ovo je ludost, pomislio je.Pokušao je da pozove šerifovu stanicu u Malibuu. „Želeo bih da stupim u kontakt sa Voltom

Halidejom. Da li je na dužnosti večeras?”„Ne, gospodine, a neće biti na dužnosti ni sutra. Više ne radi kod nas.”„Ne radi kod...”„Dao je otkaz pre nekolko dana.” Koltrejn je spustio slušalicu bez reči.

2.

Osim upaljenog svetla ispred kuće i garaže, Tašina kuća bila je u mraku. Njen moderni, kockastiizgled ocrtavao se na nebu, obasjanom mesečinom. Ni na jednom prozom nije bilo upaljeno svetlo.To bi bilo uobičajeno usred noći, ali tek je bilo 20.50, a čak i da je Taš izašla, Koltrejn bi očekivaood nje da učini isto što i većina ljudi – da ostavi upaljeno poneko svetio. Nije bilo nagoveštaja da ukući ima nekoga. Ali tu je bio drugačiji znak. Pošto je ostavio uključene farove, Koltrejn je izašao izkola da ga bolje pogleda: NA PRODAJU, IMANjE PORED OKEANA.

Ovo se ne dešava, pomislio je. Brzo je otišao do ulaza, pozvonio, oslušnuo ne bi li čuo kretnje ukući, a onda je pokucao na vrata. „Taš!”, povikao je. Prednji deo kuće pocrneo je od požarapodmetnutog za Novu godinu. Vireći kroz metalnu ogradu koja je okruživala vrt prekriven pepelom,istegao se da bi provirio kroz prozor. Dok su mu se oči privikavale na tamu, video je da je sobapotpuno prazna i da nema nameštaja. „Taš!” Užasnut, otrčao je do kraja ulice i prošao pored ogradekoja je vodila do mora, žureći da dođe do ulaza sa zadnje strane kuće. Ni tamo nije bilo upaljenosvetio. Jedina svetlost je dopirala od zvezda i meseca. Spotakao se o stepenice, ali se nije obaziraona bol. Uspuzao se preko ostalih stepenica. Koraci su mu odjekivali dok je trčao ka prozoru. Metalnišaloni nisu bili spušteni. Dok je virio unutra, istežući se da bi mogao da vidi kroz tamu, shvatio je dani u ovoj sobi nema nameštaja. „Taš!” Uprkos hladnoći povetarca sa okeana, oblio ga je znoj inatopio mu odeću.

3.

„Nije mi prijatno što moram da vam saopštim tu informaciju”, rekla je žena strogog izraza lica. Imalaje oko četrdeset godina, sređenu kosu i duge, crvene nokte. Nosila je crno odelo, krojeno po meri, iplavi, svileni šal.

„Ali ja sam njen prijatelj. Nisam znao da se odselila. Pokušavam da stupim u kontakt sa njom.”Bilo je devet ujutro. Koltrejn je stajao ispred jedne od kuća kvadratnog oblika koja je pripadalaagenciji za nekretnine Oušen Rijalti. Napolju su kamioni tutnjali po autoputu Pacifik Koust. „Onavam je sigurno dala broj telefona i adresu na koju se preselila.”

„Dala mi je i stroga uputstva da ih ne dajem nikome.” Sedeći za stolom, žena se zavalila u stolicu,kao da je želela da se što više udalji od Koltrejna. „Rekla mi je da je jedan od razloga zašto se seli itaj što joj je pretio neko koju je progonio.”

„Znam. Pomogao sam joj da prepozna čoveka koji ju je progonio.”„Onda sam sigurna da razumete problem koji imam.”„Ne razumem.”„Što se mene tiče, vi ste čovek koji je progoni. Dala mi je uputstva da nikome ne dam njenu novu

adresu i broj telefona.”„Pobogu.”Žena je ustuknula.„U redu”, rekao je Koltrejn. „Shvatam vašu obavezu prema klijentu. Ali da li biste narušili

poverenje ako biste telefonirali Taš, rekli joj moje ime i rekli joj da želim da razgovaram sa njom? Jasam zaista jedan od njenih bliskih prijatelja.”

„Slučajno znam da danas neće biti dostupna. Pozvaću je sutra i reći joj da želite da stupite sa njomu kontakt.”

Sutra!, povikao je Koltrejn u sebi.

4.

Baš na vreme, Koltrejn je skrenuo sa autoputa Pacifik Koust i video Lajla kako izlazi iz kafeterije iprilazi svom kruzeru. Kada je zakočio, škripa njegovih kočnica privukla je Lajlovu pažnju. Koltrejnje brzo izašao iz kola i prišao krupnom policajcu kojeg nikada pre nije video u uniformi. Činio se joškrupniji sa svom opremom koju je nosio oko pojasa.

Lajl je bio kratko ošišan, u vojničkom stilu. Izgledao je podjednako oprezno kao i žena u agencijiza nekretnine.

„Dispečer u stanici mi je rekao da u ovo vreme obično ovde piješ kafu”, rekao je Koltrejn.„Drago mi je što sam te našao.”

Lajlu nije bilo drago. Samo je klimnuo glavom i čekao.„Slušaj, muči me nekoliko stvari”, rekao je Koltrejn. „Nadam se da mi možeš pomoći.”Lajl je slegao ramenima, ali i dalje je bio ozbiljan.Koltrejn je zbog buke u saobraćaju morao da podigne glas da bi ga Lajl čuo. „Pokušavam da

pronađem Taš Adler.”„Preselila se.”„Znam. Znaš li gde?”„Ne znam.”„Zašto je Volt Halidej dao otkaz u šerifovoj kancelariji?”„Nije mi rekao. Nismo bili toliko bliski. Pretpostavljam zbog stresa na poslu.”„Možda on zna gde se Taš preselila. Pokušavao sam da ga pozovem telefonom, ali broj više nije u

funkciji. Znaš li gde on živi, da odem da popričam sa njim?”„Gde je živeo.”„Izvini?”„Istog dana kada je dao otkaz, Volt je napustio grad.”„Šta?”„Rekao mi je da mora da promeni sredinu.”Činilo se da se asfalt na parkingu ljulja i preti da proguta Koltrejna. „Ne shvatam. Šta se, do

đavola, događa?”„Meni se čini da je očigledno”, rekao je Lajl.„Kako?”„Prevelika je podudarnost to što su oboje u istom trenutku odlučili da se presele. Sumnjao sam da

se nešto dešava između njih dvoje.”„Molim?”„Čak i da nije tako, nije nikakva tajna zašto se ona preselila: zbog stresa što je proganjaju.”„Ali sa tim je gotovo. Sada kada znate da je to radio Dankan Rejnolds.”„Izvini?”„Dankan Rejnolds. Zar ti Taš nije objasnila?”„Ko je, do đavola, Dankan Rejnolds?”„Zar ti nije pokazala fotografije?”„Kakve fotografije?”Zaprepašćen, Koltrejn je dao sve od sebe da sredi misli i objasni mu.

„I ti si otkrio nešto na tim fotografijama?”, upitao ga je Lajl.„Čoveka koji ju je slikao. Dankana Rejnoldsa. Poznajem ga. Taš ga je jednom srela, ali predstavio

se drugačije.”„A gde su te fotografije?”„Kod Taš.” Torba u kojoj su se nalazile slike nije bila pored Koltrejnove putne torbe kada mu je

policija Akapulka donela stvari iz hotela. Pretpostavio je da je Taš otišla u hotel da uzme svoje stvaripre nego što je otišla na aerodrom i da je odnela torbu sa sobom – da bi slike pokazala policiji ipostarala se da joj Dankan Rejnolds više ne predstavlja pretnju. „Ili možda...”

„Šta?”„Možda nisu kod nje. Možda su se izgubile kada je meksička policija donela moje stvari iz hotela.

To bi moglo da objasni zašto ti nije rekla. Zaboravila je da ih ponese sa sobom, pa je odlučila dasačeka dok se ne vratim sa dokazom. U međuvremenu, Dankan Rejnolds je nastavio da je uznemirava,pa se preselila.”

„A da nam ne nagovesti uopšte da zna ko je proganja? Ima li to smisla?”„Nema. Ne kada stvari tako sagledaš.”„A ni ti nemaš fotografije?”Učinilo mu se da se asfalt pod njim još više zaljuljao. Istog trenutka, osetio je da ima oslonac.

„Imam negative kod kuće. Mogu da izradim druge slike.”„Onda ih izradi i donesi mi ih. Ali moram ti reći, mislim da je u pitanju glupost.”Koltrejn je trepnuo kao da ga je Lajl ošamario.„Čuo sam tvoju izjavu o tome šta se dogodilo Karlu Nolanu u Meksiku. On je bio veoma dobar

policajac. Ako očekuješ da ću poverovati da je bio ljubomoran na tebe i da je doleteo u Meksiko dase razračuna sa tobom...”

„Ali to je istina.”„Naravno. Samo što je Taš meni ispričala drugu verziju. Rekla je da je Karl doputovao da je

spase. Od tebe.”Koltrejnu se mutilo u glavi.„Rekla je da se seli jer je toliko smaraš da mora da pobegne od tebe.”„Nije moguće.”„Hoćeš da kažeš da lažem?”Činilo mu se da se parking okreće oko njega. „Isuse Hriste, mislim da gubim razum.”

5.

Koltrejnova potreba da se sjuri u podrum bila je tolika da skoro nije zatvorio ulazna vrata. Hteo je dase dočepa negativa koje je tamo ostavio i požuri u mračnu komoru kako bi napravio nove slike nakojima Dankan Rejnolds snima Taš.

Ali kada je otključao i otvorio podrum, Koltrejn je stao u mestu, otvorenih usta. Koverat sanegativima koji je trebalo da stoji na najbližoj polici nije bio tamo. Govoreći sebi da je verovatnozaboravio na kojoj polici je ostavio negative, pretražio je podrum i pregledao svaku, ali nije ihpronašao. U mračnoj komori su, pomislio je. Mora da sam ih ostavio u... Pojurio je da ih pronađe,međutim, njih nije bilo.

6.

„Izvinite što vam dosađujem.” Nadajući se da mu pogled ne deluje unezvereno, kao što se osećao,Koltrejn je pokazao na Tašinu kuću. „Vaša susetka se nedavno preselila.”

Sedokosa žena sa naočarima držala je četkicu za slikanje i nosila je košulju kakvu nose slikari.Izgledala je nervozno zbog toga što je Koltrejn pozvonio na njena vrata. „Prekjuče. Videla samkombi.”

„Da li vam je možda dala novu adresu? Trebalo bi da joj isporučim neka pravna dokumenta, i...”„Živela je pored mene šest meseci i nikada mi se nije obratila. Ne mogu da zamislim zašto bi se

potrudila da mi ostavi novu adresu.”„Videli ste kombi? Pretpostavljam da niste uspeli da vidite broj na...”

7.

„Da, sećam te se”, rekao je debeli čovek u radnoj košulji kompanije Pacifik selidbe. „Dopremili smoti onaj neobični nameštaj. Cevaste stvari. Metal.”

„Tako je.”„Samo trenutak.” Nadzornik se okrenuo ka dvojici svojih mladih pomoćnika dok su izlazili iz

stambene zgrade u Santa Moniki. „Potrudite se da sve te jastučiće stavite u zadnji deo kamiona.”Ponovo je pogledao Koltrejna. „Kažeš da si me tražio?”

„Tvoj dispečer mi je rekao gde se nalaziš. Daću ti pet stotina dolara ako mi učiniš uslugu.”„Mora da je đavolski dobra usluga.”„U stvari, nije. Samo treba da odeš u centralu i potražiš u kompjuterskom dosijeu korisnika po

imenu Nataša Adler.”„I?”„Ona mi je bivša devojka.”„Pa?”„Treba mi njena nova adresa.”Čovek je zaverenički klimnuo glavom.

8.

Dok je put sve više krivudao uz planine San Bernardino, padine su postajale sve krševitije. Borovi suse borili za prostor među granitnim stenama. Temperatura je padala, što je Koltrejna nateralo dauključi grejanje u kolima i bude zahvalan što se setio da ponese jaknu za skijanje, kapu, šal irukavice. Iako je svanulo pre pola sata, gustih, sivih oblaka bilo je svugde, kao u sumrak. Pahulje sumu padale na vetrobran i povećavale već nakupljeni sneg kraj puta. Držeći volan jednom rukom, pioje vruću, crnu kafu iz termosa i gledao u retrovizor. Na trenutak, kada je skrenuo sa međudržavnogputa na put koji je vodio ka planinama, mogao je da vidi sjaj San Bernardina iza sebe, ali sada jevideo samo snegom pokrivene stene i stabla smreke. Više nije video ni farove kamioneta koji je išaoiza njega petnaestak minuta, a onda promenio pravac. Nema još mnogo, rekao je sebi.

Ono što je dobio, u stvari, i nije bila adresa, samo broj poštanskog faha. Taš je, očigledno dalauputstva vozaču kombija, a ne dispečeru. Nije bilo ni broja telefona. Ali dobro će doći i brojpoštanskog faha, ogorčeno je pomislio Koltrejn. Na putokazu je pisalo, JEZERO BIG BER, 40 KM.Uskoro, zarekao se. Uskoro. U međuvremenu, imao je o mnogo čemu da razmišlja: o pitanjima kojasu ga mučila, a koja nisu prestajala da ga izluđuju. Taš!

9.

Hladan vazduh mu je štipao nozdrve usled čega se vazduh koji je izdisao pretvorio u paru. Kada jeparkirao kola u sporednoj ulici, odakle ga nisu mogli videti sa glavnog puta, Koltrejn je prošao poredprodavnica rustičnog izgleda, ne obazirući se na njihovu spoljašnjost u alpskom stilu. Na nekimizlozima su se još nalazili božićni ukrasi, ali ni na njih nije obraćao pažnju, a njegove cipele zaplaninarenje sa metalnim đonom škripale su po tek palom snegu kada je krupnim koracima zamakaoza ugao i video poštu na drugoj strani ulice. Nasuprot izgledu mnogih kuća u gradu, koje su bile uplaninskom stilu, ovo je bila uobičajena institucionalna zgrada, neutralnog izgleda, sa spoljašnjošćuod lažnog sekvojinog drveta i kamena, nisko postavljenog krova, poštanskim sandučićima iosvetljenim parkingom ispred zgrade.

Pogledao je na sat, bilo je 8.25. Iako poštansko osoblje neće doći na posao pre devet, nekolicinaljudi koja je ulazila i izlazila na ulazna vrata stavila mu je na znanje da se zgrada otvara ranije kakooni koji imaju poštanski fah ne bi morali da čekaju da preuzmu svoju poštu. To je značilo da postojemale šanse da je Taš već bila ovde da proveri da li ima pošte. Ali sumnjam, pomislio je Koltrejn.Biće umorna nakon selidbe nameštaja od pre dva dana i jučerašnjeg pokušaja da sredi haos sakutijama. Ovog jutra će se odmarati. Neko vreme neće žuriti.

Ušao je u palačinkarnicu nalik na planinsku bačiju i upitao konobaricu da li je slobodan sto poredprozora.

„Da li želite kafu?”, upitala ga je.„Da. Ali nisam siguran šta bih želeo da pojedem. Trebaće mi malo vremena da poručim.”„Koliko god vam vremena treba.”Veraj mi, to i nameravam, pomislio je Koltrejn. Pretvarajući se da gleda meni, obratio je pažnju na

poštu na drugoj strani ulice.

10.

Dva sata kasnije, nakon što je pojeo palačinke, koje nikada u životu nije tako sporo jeo, jaja ikobasice i pretvarao se da čita novine i posle još jedne šolje kafe, shvatio je da više ne može da semota okolo, a da ne privuče pažnju. Napolju je i dalje bilo sivo i hladno. Pretvarao se da razgledarobu u izlozima odakle se mogla videti pošta. Izmislio je da slika okolinu, isprobavajući na poštiobjektiv za uveličavanje.

Do 12.30, parking kod palačinkarnice bio je skoro pun. Jedno vozilo više se ne bi moglo primetiti.Pomerio je svoje vozilo iz sporedne ulice, pronašao neupadljivo mesto odakle je imao dobar pogledna poštu Big Bera, seo unutra i čekao. S vremena na vreme bi uključio motor da se ugreje. Neštoposle dva otišao je na ručak. Ponovo je počeo da pada sneg. Dok se zanimao hamburgerom,pomfritom i salatom od kupusa, molio se da se vreme ne pogorša, jer onda neće moći da vidi parking.Pošto nije mogao da odloži odlazak u toalet, obavio je to što je pre mogao, plašeći se da će Tašpokupiti poštu dok on bude u toaletu. Kada se vratio za sto, mučila ga je strepnja da je propustiopriliku da je vidi. U 16.10, dok je čekao da plati račun, morao je u potpunosti da se obuzda i neotkrije oduševljenje kada je video Volta kako izlazi iz mauntajnera.

„Ovo bi bilo dovoljno”, rekao je konobarici. „Zadržite kusur.”„Vrlo ljubazno od vas.”„Čini mi se da sam i dalje u božićnom raspoloženju.” Kada je izašao i video Volta kako ide u

poštu, Koltrejn je pojurio kroz mećavu da bi ušao u kola pre nego što Volt izađe i ode. Okliznuo se naled i, boreći se da održi ravnotežu, jedva je izbegao kamionet koji je išao iz pravca restorana.Ubrzano je disao, a dok mu je hladan vazduh palio grlo, otključao je kola, uleteo u njih i pokrenuomotor. Brinulo ga je to što mu se ruke tresu. Onda se usredsredio na Volta koji je izlazio iz pošte dokmu se na četvrtastom, brkatom licu videla mrzovolja. Na rukama je imao rukavice, ali u njima nijeimao ništa. Put mu očigledno nije bio uspešan.

Ali to ne važi i za mene, pomislio je Koltrejn. Pustio je Volta da odmakne pola bloka. Propustio jetri vozila pre nego što je počeo da ga prati. Zna li Volt koja kola vozim? Video ih je prve noći kadasam upoznao Taš, ali u tami nije mogao dobro da ih pogleda, a u svakom slučaju, sada izgledajudrugačije – pokrivena su snegom.

Dva automobila skrenula su u sporedne ulice. Onda se predgrađe Big Bera pretvorilo u sliku sarazglednice, dok su Voltov auto, auto u sredini i Koltrejnov nastavili da idu delimično očišćenimputem. Put je išao paralelno sa jezerom okruženim borovima koje se prostiralo sa leve strane i bilooivičeno ledom. Vetar je jače duvao, što je Koltrejna činilo nervoznim. Tamni oblaci koji su bili sveniže zaklanjali su planinske vrhove. Ispred je Volt uključio farove. Baš kao i vozač u sredini. Želećida ostane nevidljiv, Koltrejn ih nije uključio. A onda je, usporivši i uključivši migavac, vozilo usredini skrenulo desno, na izorani puteljak koji je vodio ka kolibi. Koltrejn se našao na pedesetmetara od Voltovog mauntajnera.

Još je malo zaostao, nadajući se da će u sve težim uslovima vožnje, njegova spora vožnja bitiodgovarajuća. Ali i Volt je usporio. Nemoj mi reći da je shvatio ko je iza njega, uplašeno je pomislioKoltrejn. Volt je još usporio. Isuse! Onda je zatreperio Voltov desni migavac i mauntajner je krenuouz brdo. Na početku su bile samo kolibe, a onda samo snegom pokriveni borovi. Dok je Koltrejnstigao do mesta gde je mogao da skrene, mautitajner je već nestao.

Usporio je i stao, a onda je gledao kroz prozor tragove točkova koji su išli uz put ka zavesipahulja od kojih nije mogao da vidi drveće. Da li se Volt uputio u ovom pravcu ili me je primetio ipokušava da me odvede nekud gde ćemo biti samo on i ja?

Sneg koji je padao stvarao je šuštav zvuk i počeo je da prekriva tragove točkova. Šta će sadabiti?, razmišljao je Koltrejn. Ako predugo budem čekao, više neće biti tragova točkova koje ću moćida pratim. Zatvorio je kola, stavio kapu, rukavice i šal, podesio kaiš foto-arata, tako da mu je aparatbio ispod jakne, a onda zakopčao jaknu i izašao iz kola.

Bilo je sve hladnije. Nije mu bilo važno. Bilo je važno da pronađe Taš. Bilo je važno da dobijeodgovore. Pratio je tragove točkova po putu koji je krivudao između drveća. Sneg mu je bio dočlanaka, samo dva centimetra niže od gornje ivice njegovih debelih, kožnih čizama za planinarenje.Neverovatno teške pahulje padale su mu na kapke, zbog čega je neprekidno treptao. Oprezno jegledao šiblje pokriveno nanosima snega sa obe strane puta, u slučaju da se Volt sakrio tu negde. Aonda je put počeo da se račva; tragovi točkova išli su na desnu stranu. Koltrejn ih je nervozno pratio.

Osim šuštanja snega i prigušenog bata njegovih koraka, kasno popodne je bilo potpuno tiho.Spuštao se mrak. Prešao je još pedeset koraka pre nego što je naglo skrenuo i zaustavio se, a isprednjega je lebdela velika senka, koju su svetlost naglašavala. Ovo nije put, odmah je shvatio. Ja sam naprilazu. Došao sam do kuće.

11.

Koliba, ispravio se, iako je bila velika kao kuća: imala je sprat, nadstrešnicu iznad trema i velikidimnjak. Jedva da je primetio te detalje pre nego što je skrenuo sa prilaza i sklonio se ispod borova.Nestrpljivo je čekao da vidi da li su ga primetili. Posle jednog minuta, jedini zvuk koji je čuo bilo jejoš jače šuštanje snega koji je padao. Polako se uspravio i bolje se zagledao u kolibu, onoliko kolikomu je sneg dopuštao. Temelj je bio napravljen od velikih stena povezanih betonom. Drvo, povezanomalterom, činilo je ostatak strukture, osim velikog dimnjaka i dva manja koja je tek sada video, kojisu bili načinjeni od istih velikih stena kao i temelj. Čvrsti, izdržljivi.

Dok je stajao pored stabala, olakšao se u blizini proplanka, sve vreme gledajući u kolibu. Trem senalazio sa desne strane.

Na spratu se nalazio mali balkon. Krov je imao šiljate ivice. Ka maloj građevini, pored kuće,vodili su tragovi točkova.

I dalje me mogu primetiti, pomislio je. I pored toga što pada sneg, ako mogu da vidim unutrašnjostkolibe, neko unutra može videti mene.

Pa šta? Sad, kada si našao Taš, kakve veze ima ako te primete? Idi na trem i pokucaj na vrata.Traži da ti objasni šta se dešava.

Ali nije sigurno da je Taš tamo. To što sam video Volta da ide u poštu, ne znači da on ima istipoštanski fah kao i ona. Možda je ona u gradu ili u drugoj kolibi. Ako naletim tamo na Volta, a on jesam, na šta će to ličiti?

Senka se pomerila pored prozora, što je nateralo Koltrejna da bude pripravan. Povukao se jošdublje u šumu i opustio se tek kada od snega koji je padao nije mogao da vidi kolibu. Bilo je neštomalo pre 17 časova. Sumrak, usled vremenskih prilika, bio je još mračniji. Uskoro će se pasti mrak.Moram pronaći mesto gde ću se ukopati i čekati, pomislio je. Kao da nikada ranije nisam bio u sneguu planinama.

Naravno, u Bosni.Od te pomisli se trgao. Odakle mu je došla ta misao? Odbacivši je, pogledao je okolo i video iza

sebe pošumljenu padinu. Sa njenog vrha, imao bi povoljan pogled na kolibu, čim se vreme prolepša.Vetar mu je nanosio sneg na čizme za planinarenje, ali vunene čarape su sprečavale da mu člancinazebu. Dišući ubrzano zbog visine na koju nije bio pripremljen, stigao je do strmine i pretpostavioda je u istoj ravni sa kolibom, koju sada nije mogao da vidi. Sakrio se ispod snegom pokrivenihgrana smreke. Grane su se nadvile nad njim kao krila šatora.

Ponovo je imao utisak da je bio u ovakvoj situaciji.U Bosni.Nisam daleko odmakao, tužno je pomislio.

12.

U 18 časova, vreme se prolepšalo. Zablistale su zvezde. Mesečina je obasjala smetove, baš kao isvetla iz kolibe, koju je sada video ispod sebe. Nozdrve, nadražene hladnoćom, sada su bilenadražene još više od dima koji je izlazio iz najvećeg dimnjaka. Od svega što je do sada video bilaje to jedina loša stvar u kućnoj atmosferi Normana Rokvela.

Zgrčenih mišića, primetio je da se dole neko kreće pored lampe u prozoru. Iako je bio uveren daće zbog svetlosti u kući prozori biti kao ogledala i da ga tako niko neće videti u mračnoj šumi, čučnuoje iza grane smreke i gledao oprezno preko njenih, snegom pokrivenih iglica. Sa udaljenosti od okostotinu metara, kako se njemu činilo, nije mogao da odredi ko je bio pored prozora, pa je brzootkopčao jaknu, izvukao foto-aparat i ponovo zakopčao jaknu da bi se zaštitio od hladnoće koja mu jenapala grudi. Rukom u rukavici nespretno je pokušao da skloni pokrivač sa sočiva aparata i stavi ga udžep. Gledao je kroz objektiv i u isto vreme zadržao dah kako mu vazduh iz usta ne bi otišao uvis izamaglio mu pogled. Onda je zumirao prozor, podešavajući fokus. Osetio je da su mu se grudiponovo zaledile kada je video Volta, okrenutog ka prozoru, kako gleda u nešto i doziva nekogapokretom.

Volt je nosio crvenu kariranu košulju. Uvećanje na aparatu nije bilo dovoljno dobro da pokažemali ožiljak iznad njegove desne obrve, ali smeđa boja njegovih brkova dobro se videla. Volt seokrenuo na desnu stranu, što je bila Koltrejnova leva, i obratio se nekome. Podesivši objektiv namaksimum, Koltrejn se usredsredio na Voltove usne, ali nije mogao da pročita ništa sa njih.

Neko je, malo dalje, sa leve strane, ušao u vidokrug kod kliznih, staklenih vrata. Koltrejn jeusmerio aparat u tom pravcu. Da već nije zadržao dah, kako bi izbegao zamagljivanje objektiva, to biuradio sada, jer ga je, od onoga što je video, zabolela duša.

Odevena u džins i sivi, stari vuneni džemper, koji je isticao njenu bujnu, puštenu kosu i predivnusiluetu od koje se slamalo srce, stajala je Taš i obema rukama držala šolju kafe. Koltrejn je u tolikojmeri projektovao sebe na nju, da je u rukama mogao da oseti toplotu šolje. Pogledala je napolje, trempokriven snegom, a onda se okrenula i nešto rekla Voltu koji je krenuo ka njoj. Njegovo zadivljujućetelo bilo je blizu njenog. Bila je visoka, ali on je bio viši. Stavio je svoje velike ruke na njenaramena, pokretom kojim je stavio do znanja da je dominantan. Pogledala ga je.

Poljubio ju je.Koltrejn se trgao, skoro da je hteo da izađe iz skrovišta i potrči ka tremu. Ali iznenađenje ga je

obuzelo. Čuo je ’klik’ i premotavanje filma. Otkrio je da je snimio fotografiju. Šta ja to gledam?,pomislio je. Voltove ruke su i dalje bile na njenim ramenima. Nije učinila ni najmanji pokret daostavi šolju i zagrli ga. Nije odmakla glavu da bi izbegla njegov poljubac, ali nije ga ni prihvatila.

Volt ju je gledao. Nešto ju je pitao. Koltrejn nije mogao da kaže da li je Tašin odgovor biloodbijanje ili uzbuđenje.

Moram da se približim. Ne vodeći računa da li će se njegovi tragovi videti ujutru u snegu,Koltrejn je odgovorio na osećanje hitnosti i krenuo niz padinu. Odbijajući da pogleda dole, sapleo seo snegom pokriveno drvo i jedva uspeo da ne padne. Osećajući uznemirenost, sišao je u podnožje,delimično trčeći i istežući se da bi izbegao grane o koje se očešao. Izbezumljen od besa, koračao jesporije i na kraju se zaustavio, zastrašen svojim ubrzanim disanjem i snažnim lupanjem srca.

U šumi, na kraju čistine, bio je udaljen samo trideset metara od kolibe. Nije mu bio potreban

objektiv da bi video Taš i Volta iza kliznih, staklenih vrata. Volt ju je i dalje držao za ramena. Taš gaje i dalje posmatrala.

Onda ju je Volt ponovo poljubio, ali ovoga puta Taš je ostavila šolju na sto, podigla obe ruke iuzvratila mu poljubac. Priljubila se uz njega, davala i primala poljupce. Kada je snimio još jednufotografiju, Koltrejn je čuo još jednom ’klik’ i kako se film premotava. A onda je čuo još nešto –nevoljni zvuk koji je došao iz njegovog grla, kao da se gušio.

13.

Zbunjen, sklonio se iza nanosa snega. Naslonivši se na grubu koru bora, obgrlio se, ali nije mogao dapotisne grčeve koji su ga tresli. Ovo se ne dešava, pomislio je. Neprekidno je odmahivao glavom. Samesta gde se stropoštao i dalje je mogao da vidi klizna, staklena vrata i njih dvoje kako se ljube.Voltove ruke su bile ispod Tašinog džempera. Njene usne su bile na njegovim. Nespretno je petljalaoko njegovog kaiša. Koltrejn je vrisnuo.

Pre nego što je bio svestan toga, bio je na nogama, udaljio se od drveća. Potrčao je preko čistine ipojurio ka drvenom tremu koji je škripao. Video je zbunjenost na njihovim licima kada je naglootvorio klizna, staklena vrata. Osetio je jak bol u ramenu kada se vrata nisu pomerila.

„Želim da razgovaram sa tobom!”Taš je ustuknula.Volt je posegao za nečim sa desne strane.„Rekla si mi da ti nešto značim!”, povikao je Koltrejn. Volt kome je kaiš još visio ponovo se

pojavio i gurnuo ga je ka bravi i otvorenim vratima.Koltrejn je pokušao da prođe pored njega. „Zašto si me lagala?”Volt ga je udario.Koltrejn se zateturao unazad. Ne obazirući se na usnu koja mu je krvarila, sa istog mesta gde ga je

Nolan udario u Meksiku, ponovo je pokušao da dođe do Taš. „Zašto si me naterala da pomislim dame voliš?”

Volt ga je gurnuo sa trema. Ali u trenutku kada je Koltrejn pao u smet, brzo je pokušao da ustane,ali ostao je nepomičan kada je video revolver na petnaest centimetara od lica, uperen među oči.

„Mogao bih da ti raznesem glavu.” Volt je glasno disao.„Zašto si me navela da poverujem?”, Koltrejn je doviknuo Taš.„Zbog tvoje prošlosti. Zbog dva čoveka koja si do sada ubio”, rekao je Volt.„Šta?”„Viriš kroz prozore, slikaš. Progoniš policajca, pokušavaš da provališ u moju kuću. Nema te

Velike porote koja me ne bi opravdala što sam se branio.”Taš se uplašeno povukla nazad.„Naročito ako ti stavim neregistrovan pištolj u ruke”, rekao je Volt, „a onda ispalim hitac kroz ona

staklena vrata. Tako će se na tvojoj rukavici naći tragovi baruta i onda neće biti nikakve sumnje utvoje namere. Samo napred. Pokušaj da prođeš pored mene. Daj mi razlog da povučem obarač.”

„Zašto si me lagala?”„Samo ne obraćaj pažnju”, rekao je Volt.Pucanj je bio zaglušujuć. Metak je proleteo pored Koltrejnove glave, sa leve strane, i oprljio mu

kosu. Nije čuo udar metka iza sebe. Nije ni mogao. Jedva da je čuo Volta kako mu viče u lice: „Gubise odavde! Gubi se pre nego što još jednom razmislim i naciljam gde je trebalo! Ako te ponovovidim u blizini, ako te vidim bilo gde...”

Volt je ponovo opalio, ovoga puta pored desne strane Koltrejnove glave. Bol u ušima naterao jeKoltrejna da ih pokrije, padne na leđa i uvija se po snegu. Volt je odmakao Koltrejnove ruke i zgrabiokaiš njegovog aparata, otrgnuo ga i tresnuo o zid kolibe, razbivši ga. Povukao je Koltrejna za noge ibacio ga na put preko čistine i prilaza. Koltrejn je osetio vrtoglavicu, ponovo je pokrio uši pošto nije

mogao da zaustavi tutnjanje koje ga je mučilo.

14.

„Potrebna mi je soba.”Recepcioner se uspravio. „Bože, šta vam se dogodilo?”Koltrejn jedva da je mogao da ga čuje. „Imao sam nezgodu na skijanju.”„Čoveče, izgledate kao da ste udarili o drvo.”„U drugog skijaša.”„Je l’ i on izgleda tako kao i vi?”„Nema ni ogrebotine.”

15.

Soba je bila skromna, ali čista – sa malim krevetom, televizorom sa ekranom od pedeset centimetarai plastičnom kofom za led. Koltrejn jedva da je to i primetio. Stalo mu je bilo samo da zaključa vrataza sobom, ode do prozora, razmakne zavese i zadovolji se time što je put veoma blizu. Motel senalazio u predgrađu Big Bera, u blizini puta koji bi Volt morao da koristi kada se ide u grad. Od sjajafarova znao je da ima male šanse da prepozna Voltov mauntajner, ako bi prošao te večeri, ali ujutrone bi bilo nikakvih problema.

Podigao je slušalicu i pozvao telefonske informacije za Big Ber. Uši su ga još veoma bolele da jejedva čuo operatera. „Imate li broj Nataše Adler?... A Volta Halideja?”

Uzeo je olovku i blok, koji su se nalazili pored kreveta, da bi zapisao broj.Telefon sa druge strane je zazvonio pet puta. Možda su izašli, pomislio je.„Halo?” Koltrejn je osetio pritisak u grudima kada je čuo Tašin duboki glas.„Samo mi pomozi da shvatim! Reci mi zašto...”Klik.Koltrejn je gnevno ponovo okrenuo broj.Neko je podigao slušalicu kada je telefon prvi put zazvonio. „Zažalićeš zbog ovoga”, rekao je

Volt.Veza se prekinula.Koltrejn je ponovo pozvao, ali ovoga puta je čuo signal kao da je veza zauzeta. Zvao je svakih

deset minuta i uvek čuo isto.

16.

Dan je bio vedar i sunčan. Sedeći na stolici, Koltrejn je gledao kroz prozor. Vozila su prolazila takoblizu da je mogao da im vidi brojeve tablica. Papiri od sendviča koje je uzeo prethodne noći bili supobacani po podu, oko njega. Koristeći televizor kao radio, slušao je poruke CNN-a koje su govorileo gladi u Africi, eksploziji u školi u Severnoj Irskoj, masovnom ubistvu u Nemačkoj i naftnoj mrlji uMeksičkom zalivu, ali i o tajanstvenim deformitetima na žabama u celom svetu. Da, stvari su zeznute,pomislio je, ne skidajući pogled sa prozora.

Mauntajner je prošao pored Koltrejnovog prozora nešto posle četiri posle podne. Video jeVoltovo koščato, ozbiljno lice za volanom. Taš je sedela pored njega. Koltrejn je skočio i uzeo jaknu.Kola su mu bila odmah ispred vrata motelske sobe. Trideset sekundi kasnije, držeći se dovoljnodaleko da bi ga sakrila druga kola, ponovo je imao mauntajner na vidiku.

Bio je parkiran kod pošte, samo ovoga puta su i Taš i Volt ušli u zgradu tako da je Koltrejnpropustio priliku da razgovara nasamo sa Taš. Izašli su i odvezli se do gvožđare u koju su ušli oboje.Još jedna propuštena prilika. Odvezli su se do parkinga bioskopa sa dve sale, kupili karte i ušli.Nakon vremena koje im je ostavio da sednu na svoja mesta, Koltrejn je kupio kartu za novi film MegRajan, ali kada je seo u poslednji red, nije video nijednu osobu koja je ličila na Taš ili Volta. Izašaoje, pretvarajući se da hoće da ode u toalet, a onda ušao na projekciju poslednjeg filma Toma Kruza iskoro ih istog trenutka ugledao.

Bili su pored prolaza, desno, niže od njega. U ovo doba, radnim danom, bilo je mnogo slobodnihmesta. Kada je seo na mesto u poslednjem redu, u sredini, Koltrejn ih je posmatrao kako gledaju film.Jeli su kokice i pili sok na cevčicu iz papirnatih čaša. Nagnuli su se jedno ka drugome i šaputali.Potpuno usredsređen na njihove siluete, Koltrej nije imao pojma šta se dešava na platnu.

Ali uprkos usredsređenosti na Taš, skoro ga je iznenadila kada je ustala i izašla iz reda. Skliznuoje na vreme da ga ne primeti. Kada je otvorila vrata i izašla u hodnik, obasjalo ju je svetio. U istomtrenutku, Koltrejn je izašao na druga vrata, ali ne na vreme da je presretne dok je išla niz hodnik iprošla kroz vrata na kojima je pisalo DAME.

Koltrejn je stao tako da izgleda da kupuje kokice. Još duže se pretvarao da pije vodu na česmi, uhodniku, pored muškog toaleta. Pretvarao se da ga interesuju plakati filmova koji će se naći narepertoaru. Okrenuo se kada su se vrata ženskog toaleta otvorila, a Taš izašla.

Sledila se.„Samo mi objasni”, rekao je Koltrejn.Koraknula je nazad, pokušavajući da pobegne u ženski toalet, ali Koltrejn ju je zgrabio za ruku.

„Šta se promenilo? Zašto si...”„Pusti me.”„Kako sve odjednom može biti drugačije?”„Boli me ruka.”„Samo mi reci zašto...”„Čuli ste damu”, rekao mu je ozbiljan glas. „Povređujete je. Pustite je.”Koltrejn se okrenuo na desnu stranu gde je, na ulazu u muški toalet, stajao krupni muškarac u

unifomii šerifa okruga San Bernardino. Njegovo lice je ličilo na istrošenu dasku iz ambara. Ruka muje bila na pendreku.

„Ja...”„Ponavljam – pustite joj ruku.”Koltrejn je učinio kako mu je rečeno. Pokret u hodniku privukao mu je pažnju, vrata su se otvorila

i pojavio se Volt. Zastao je i prekrstio ruke, nimalo iznenađen scenom koju je video.„Ovo je nameštaljka?” Koltrejn se okrenuo ka Taš i podigao glas. „Bože, sve što je trebalo da

uradiš bilo je da mi objasniš i...”„Gospodine Koltrejn”, rekao je šerif. Svaka sumnja da je šerif ovde bio slučajno pala je u vodu

kada mu se obratio po imenu. „Zakon Kalifornije protiv proganjanja...”„Zakon protiv proganjanja? O čemu govorite? Imam pravo da razgovaram sa ovom ženom. Imam

pravo da znam zašto...”„...kaže da žrtva mora biti uporno, zlonamemo i neprekidno ugrožavana da bi zločin bio počinjen.

Nakon što ste prošle noći upali kod gospođice Adler, nakon brojnih nedobronamernih telefonskihpoziva i ponašanja kojem sam upravo prisustvovao, rekao bih da ste opasno blizu hapšenja.”

Blagajnik i prodavač kokica su nervozno provirili iza ugla.„Ali gospođica Adler ne želi da podigne optužbe na viši nivo. Rekla mi je da želi da izbegne

nevolje. Neće uložiti formalnu žalbu. Mislim da greši. Mislim da već ima problema. Mislim da ste viproblem koji je imala kada je živela u Malibuu. Mislim da je jedini način da se reši tog problema davas uhapsim. Ako se država Kalifornija ustremi na vas, verujte mi da ćete poželeti da se nikada nisteustremili na ovu ženu.”

„Ali...” Koltrejn je osetio blagu vrtoglavicu od zbunjenosti. „Ja nisam progonitelj.”Nisi li?, pomislio je deo njega. Kako bi drugačije opisao ovo što radiš? Isti si otac.Osetio je mučninu.„Zato ću vam ponuditi sledeće”, rekao je šerif. „Idite iz Big Bera i nemojte se vraćati. Ako vas

ponovo vidim ovde, uhapsiću vas zbog napada kojem sam bio svedok. Bar zbog toga. Jer samspreman da se kladim da gospođica Adler sledeći put neće biti tako velikodušna i da će vas tužiti.Napustite grad. Odmah.”

Koltrejn je pogledao Taš. „U redu, prokletstvo, ako ne želiš da imam išta sa tobom, odlazim.Zaboravi da si me naterala da pomislim da među nama postoji nešto posebno. Zaboravi šta si lagala.”

„Gospodine Koltrejn.”„Reci mi samo jedno. Šta se desilo sa fotografijama? Kako su iz moje kuće nestali negativi?”„Koje fotografije? Koji negativi?” Taš je odmahnula glavom. „Ne znam na šta misliš.”„Slike Dankana Rejnoldsa.”„Koga?”„Isuse!”, rekao je Koltrejn, „stvarno si pokvarena. Ne znam kakvu igru igraš, ali ja ne želim više

da budem deo te igre.”„Gospodine Koltrejn.” U šerifovom glasu se moglo primetiti upozorenje.„Ne brinite. Odlazim. Najzad mi je sve jasno. Idi do đavola, Taš. Nisi vredna.”„Grešiš”, rekao je Volt kada je Koltrejn prošao pored njega. „Ona je nešto najlepše što mi se

ikada dogodilo.”

17.

Negativi na kojima je Dankan Rejnolds. Kako su nestali iz podruma? To pitanje je i dalje mučiloKoltrejna dok je, besan, vozio niz planinu. Tama je zaklonila planinske vrhove, ali on ne bi obratiopažnju na njih, čak i da je mogao da ih vidi. Previše toga mu je bilo na pameti. Kada je otkrio da sunegativi nestali, nije dobro razmislio o tome. Uzeo je zdravo za gotovo da mu je neko provalio u kućui ukrao ih, te da njihov nestanak ima veze sa Tašinim nestankom. Mislio je da bi otkrio šta sedogodilo sa negativima kada bi otkrio šta se dogodilo sa Taš. I jedno i drugo je povezano, jer je Taš,osim njega, bila jedina osoba koja je znala da je slikao Dankana Rejnoldsa kako je špijunira. Logičanzaključak je, onda, da je Taš odgovorna za njihovu krađu, ali to objašnjenje nije imalo smisla. Zaštobi Taš želela da ukrade dokaz koji bi pomogao da u zatvor ode čovek koji ju je proganjao?

Proganjao. Sećanje na ono za šta je bio optužen prošlo mu je kao šok kroz glavu. Šerif je čakotišao tako daleko da je tvrdio da je Koltrejn osoba koja je proganjala Taš u Malibuu. Dragi bože, ušta sam se to uvalio? Imao je osećaj da je usisan u vrtlog, bez ravnoteže i pravca.

Osećaj žaljenja pojačala je oštra krivina na planinskom putu, koju njegovi farovi nisu na vremeosvetlili kako bi smanjio brzinu. Skoro je izgubio kontrolu nad vozilom i jedva izbegao da se prevrnei zabije u drveće kraj puta. Znojavih dlanova, borio se sa volanom, ispravio vozilo, dodao gas inestao u noći.

Taš. Pošto se činilo neverovatnim da ukrade dokaz koji bi joj pomogao, Koltrejn je automatskiodbacio tu ideju. Bez drugog objašnjenja, ova misterija mu je pritiskala misli, još jedna na listiKoltrejnovih pitanja koja su ga zbunjivala, a koje je želeo da joj postavi. Ali ne više. Sada kada jeTaš porekla bilo kakvu vezu sa negativima i Dankanom Rejnoldsom, Koltrejnove misli više nisu bileblokirane. Bez naklonosti prema Taš, video je problem onako kako je trebalo da ga vidi od početka.U njegovu kuću niko nije provalio; nije bilo znaka nasilnog ulaska. Kako je Taš onda mogla proćipored brava i detektora? Nije mogla. Ali neko drugi jeste – jedina osoba koja bi profitirala od krađenegativa: Dankan Rejnolds.

Koltrejn nije imao vremena da promeni brave – Dankan je još imao ključeve. Iako je Koltrejnpromenio numerički kod na detektoru, većina brojčanih alarma mogla se programirati pomoćunekoliko kodova. Dankan je sigurno znao jedan od kodova za koji Koltrejn nije znao. Motiv isredstvo. Jedino se tako mogla objasniti tako čista pljačka. Koltrejn nije sumnjao u Dankana zato štoDankan nije znao da postoje njegove inkriminišuće fotografije koje je snimio Koltrejn. Dankan ne biimao razloga da provali u Koltrejnovu kuću i ukrade negative za koje nije ni znao da postoje.

Osim ako ga Taš nije upozorila.Zašto?Koltrejn je skrenuo na još jednoj krivini i video sjaj Riversajda ispred sebe. Ali umesto da skrene

na severozapadni autoput br. 10 i krene ka Holivud Hilsu i kući, zaputio se na zapad, u Njuport Bič.

18.

Crveno-plava treperava svetla vozila hitne pomoći zaprepastila su ga dok je skretao za ugao.Policijska kola blokirala su deo ekskluzivne ulice ispred imanja koje je Dankan nasledio od Pakarda.Ambulantna kola stajala su na prilazu kući. Pored njih su stajala neobeležena kola sa treperavimsvetlom. Čule su se radio-stanice. Policajci su došli i otišli niz prilaz. Osećajući istu hladnoću kaokada je hodao kroz sneg da bi došao do Voltove kolibe u Big Beru, Koltrejn se parkirao dovoljnodaleko da njegova kola ne bi smetala. Onda je izašao, zbunjen, i polako prilazio gomili. Susedi suizašli iz kuća i okupili se na trotoaru, u grupama, zabrinuti.

„Šta se dogodilo?”, Koltrejn je upitao uzbuđeno dok je prilazio najbližoj grupi.Dobro odeveni susedi sumnjičavo su gledali njegove prebijene usne.„Živite li u blizini?”, upitao ga je policajac.„Ne.” Svetlost baterije se činila surovom, dok je Koltrejn posmatrao čuvara kako otvara zadnja

vrata ambulatnih kola na Dankanovom prilazu.„Onda vas molim da se vratite u svoj auto, gospodine, i...”„Došao sam da posetim čoveka koji živi u toj kući.” Koltrejnov glas je i njemu zvučao slabo,

udaljeno.„Dankana Rejnoldsa?”„Da.” Koltrejn je osetio da mu je hladno. „Neko vreme nisam razgovarao sa njim. Bio sam u

blizini. Hteo sam da vidim da li je kod kuće.”„Kada ste poslednji put razgovarali sa njim?”„Pre nekoliko nedelja. Šta se dogodilo ovde?”„Da li je bio depresivan zbog nečega? Da li je imao problema sa novcem? Problema u vezi?

Problema sa...”„Nije imao problema sa novcem. Poslodavac mu je umro u novembru. Bio je velikodušan u svom

testamentu.”„Da li ga je smrt poslodavca veoma pogodila?”„Na šta ciljate?”Policajac je oklevao. „Vrtlar je osetio smrad. Nekoliko dana nije video vašeg prijatelja. Sva vrata

su bila zaključana. Provirio je kroz prozor sa zadnje strane kuće i video nogu iza stolice.”„Dragi bože!” Koltrejnu su usta bila tako suva da je imao problema da izgovara reči.„Kada smo otvorili vrata na silu – žao mi je što moram ovo da vam kažem – našli smo telo vašeg

prijatelja.”„Šta je uzrok...”„Nisam medicinski stručnjak, ali kako izgleda, ubio se.”

19.

Koltrejnove misli bile su tako nepovezane da je, vozeći niz brdo, ka kući, jedva primetio kolaparkirana ispred: BMW. Minut ranije, zakleo bi se da njegov emotivni život nije mogao bitikomplikovaniji. Ne bi bio u pravu. Kada je pritsnuo dugme za otvaranje garaže, skrenuo je na prilaz,stao u garaži i izašao. Na ulici, vrata BMW-a su se otvorila i zatvorila. Po betonu se čuo zvuk visokihpotpetica koje su se približavale.

Dženifer, obučena u plavo, poslovno odelo i plave, kratke kose koja se sijala od svetla u garaži,stala je ispred njega. Osećao se čudno, posramljeno – nije znao šta da kaže.

Ona je prekinula tišinu. „Obećala sam da ti neću više dosađivati.”„U stvari, drago mi je što te vidim.”Nastavila je kao da ga nije ni čula. „Pripremila sam govor. Ne želim da ga zaboravim.”„Onda bolje nemoj da staneš.”„Zaklela sam se da ti neću telefonirati. Da se neću pojaviti pred tvojim vratima. Da mi se više

neće dogoditi da mi se putevi ukrste sa tvojim kao kada smo poslednji put raskinuli. Ali evo me. Ustvari, ostavljala sam ti poruke na telefonskoj sekretarici poslednja dva dana. Kada mi se nisi javio,shvatila sam da si odlučio da me izbegavaš.”

„Nisam znao za poruke. Bio sam odsutan.”„Zato sam morala da pogazim reč, dođem ovamo i sačekam te.”„Verovatno si dugo čekala”, rekao je Koltrejn.„Skoro da jesam. Čim sam završila sa poslom, dovezla sam se ovamo. Pre tri sata.”„Nekako imam osećaj da to nije zbog mog neodoljivog šarma.”Dženifer je klimnula glavom. „Nisi baš bio šarmantan kada smo razgovarali poslednji put.”„Onda...”„Samo zato što sam ljuta na tebe, ne znači da se ne bih loše osećala ako bi ti se nešto loše

dogodilo. Njeno pravo ime nije Nataša Adler.”„Šta?”„A muškarci koji su u njenoj blizini obično umru.”

20.

Seli su na stolice u Koltrejnovoj dnevnoj sobi, otvorili dve konzerve pepsija, sipali ga u čaše, alinijedno od njih nije pilo.

„Kada si mi poslednji put rekao da se gubim...”, rekla je Dženifer.„Nadam se da nisam bio tako neosetljiv.”„Zavisi iz kojeg se ugla gleda. Iz mog ugla...” Duboko je uzdahnula. „Dobro, recimo da sam se

osetila povređenom. Osetila sam se iskorišćenom. Ja...”Koltrejn je spustio pogled na svoje ruke.„Ne pokušavam da ti se osvetim”, rekla je Dženifer. „Spominjem sve ovo zato što želim da te

nateram da shvatiš zašto sam učinila ono što sledi.”„Posle svega kroz šta sam prošao proteklih nekoliko dana, veruj mi, razumem kako se osećaš.

Vrati mi. Zaslužujem.”„Bila sam besna. I zbunjena. I veoma, veoma nesrećna. Ne samo zbog našeg raskida, nego zbog

Taš Adler. Možda je tebi bilo normalno da se odmah u nju zaljubiš. Ali imajući u vidu tvojeuobičajeno odbijanje da se emotivno vežeš, smatrala sam da tvoje vezivanje za nju u velikoj meripredstavlja smetnju.”

Koltrejn je imao osećaj da ga je nešto ubolo.„One fotografije Rebeke Čens”, rekla je Dženifer. „Neverovatna sličnost Taš Adler sa njom. Sve

to me je, ne samo zbunilo, pogodilo me je kao nešto neprirodno. Zato sam pokušala da to učinimrazumnim. Ne zato što sam mislila da ću otkriti nešto prljavo što bi pomoglo da nas dvoje ponovobudemo zajedno. Nisam se tome nadala. I dalje je tako. Nisam ovde zbog toga. Znam da ćeš mi rećida izmišljam da bih napravila problem između tebe i Taš. Ali moram da pokušam. Jer, ako ti se neštodogodi, nikada neću sebi oprostiti što te nisam upozorila.”

„Ne brini. Ne možeš napraviti između Taš i mene više problema nego što ih već ima”, rekao jeKoltrejn. Dok je ulazila u kuću, Dženifer ga je pitala za posekotine na usnama. Ispričao joj je šta sedogodilo u Meksiku i Big Beru.

„Ako sam u pravu, moglo bi biti još više nevolja”, rekla je Dženifer. „Mislim da si u pravojopasnosti.”

„Pričaj.”„Htela sam da otkrijem ko je žena koja je mogla da ti tako zavrti pamet.”„I? Rekla si da njeno pravo ime nije...”„Rođena je kao Melinda Čens.”„Otkud znaš?”„Unajmila sam istog privatnog detektiva kao i ti kada si želeo da saznaš gde Nataša Adler živi.

Nije morao mnogo da se trudi, pomenuo mi je isto što i ti, o prodavnicama koje poseduje i o njenojpovezanosti sa Rebekom Čens. A to je bilo dovoljno. Prodavnice nisu registrovane na njeno ime.Kontroliše ih korporacija kojom ona upravlja, njeno ime je Oportuniti Inc. Privatni detektiv je pratiotragove te korporacije u prošlost. Ali ja ću ti objasniti sve od početka i krenuću napred.” Dženifer jeotvorila torbu koju je ponela sa sobom. „Ovo je kopija izvoda iz matične knjige rođenih. MelindaČens. Rođena 29. aprila 1972. u Fresnu, u Kaliforniji. Otac nepoznat. Majka – Stefani Čens.”

„To samo dokazuje da je neka žena imala isto prezime.”

„Evo ti i kopija stranice iz godišnjaka njene srednje škole.”Dok mu je stomak drhtao, Koltrejn je gledao u fotokopiju koju je stavila ispred njega. Kopija

fotografije dobro se videla. Gledao je nizove slika učenika i odjednom se zaustavio na crtamadevojke čije su mu oči sa slike uzvraćale pogled. Crna kosa joj je bila kraća, a silueta više kao udevojke, nego kao u žene. Ali i dalje je imala istu vatru u očima. Taš. Samo što je ime ispodfotografije bilo Melinda Čens.

„Kada je izdat ovaj godišnjak?”„Kada je imala sedamnaest godina. Pre nego što je napustila Fresno.”„Šta to piše ispod njenog imena? ’Sudbinski predodređena da pokrene hiljadu brodova’.”„Kompliment zbog njenog izgleda. U početku je i mene zbunilo, ali me je podsetilo na citat

odnekud, pa sam zamolila bibliotekara da ga pronađe. ’Da li je ovo bilo lice koje je pokrenulohiljadu brodova...?’ Iz renesansnog komada koji je napisao Kristofer Marlou. Lice na koje seodnosilo jeste Jelena Trojanska. Mislila sam da je aluzija previše moderna za školski godišnjak, alitada sam, ispod teksta primetila da piše ’Omiljena aktivnost: dramska sekcija’. Evo kopije još jednestrane iz godišnjaka. Ovo su članovi dramske sekcije. Lako je uočiti Melindu Čens. Kao što tekstkaže, između ostalog, klub je imao običaj da čita scene iz klasičnih dela. Mora da su imali napornognastavnika. Delovi iz Šekspirovog Hamleta i Marlouovog Doktora Fausta. To je tekst u kojem secitira ’hiljadu brodova’. Možeš videti naslov na koricama knjige koju drži na fotografiji. Radi se očoveku koji prodaje dušu đavolu.”

Koltrejnu je bilo hladno. „Na šta ciljaš?”„Nikada nije završila srednju školu u Fresnu. Ona i majka su napustile grad. Otišle su zato što je

Melinda Čens uživala da bude navijačica fudbalskog tima. Dvojici igrača je pružila dodatnu podršku.Vezni igrač je ubio napadača zbog nje.”

Koltrejnu je bilo još hladnije.„Izbo ga je na parkingu nakon prolećne igranke.”„Bože!”„Ubica je imao osamnaest godina, dovoljno da bude tretiran kao odrasla osoba”, rekla je Dženifer.

„Njegova porodica nije bila ugledna. Ali mladić kojeg je izbo imao je šesnaest godina, a njegov otacje bio predsednik banke. Porota je utvrdila da je stariji mladić kriv. Osuđen je na deset godina.”

„A Melinda Čens se preselila.”„U Sakramento. Tamo je završila srednju školu i otišla na koledž. Tada se zvala Vivijen Brojer. B-

r-o-j-e-r. Drugačije se izgovara. Kasnije ću ti reći zašto je to važno. Na koledžu joj je glavni predmetbila gluma, ali drame u kojima je učestvovala nisu se igrale samo na sceni. Mladić sa kojim jeizlazila pao je sa visine od deset spratova, sa balkona njenog stana. Policija je ispitivala njenogdrugog dečka koji je bio u njenom stanu u vreme pada. Taj drugi mladić je, naposletku, uhapšen zatošto ju je uznemiravao. U međuvremenu, predsedavajući Grupe za glumu, čovek od četrdeset i šestgodina, sa ženom i dvoje dece, ubio se nakon završnog izvođenja prolećne produkcije dramskesekcije. Komad koji su izvodili bio je Mačka na usijanom limenom krovu, Tenesi Vilijamsa. Nemožeš da pretpostaviš ko je igrao Megi, lik koji je u filmu igrala Elizabet Tejlor, a nećeš moći dapretpostaviš za koga se sumnjalo da je bio u ljubavnoj vezi sa profesorom.”

„Možeš da dokažeš sve ovo?”„Evo fotokopije članaka iz novina iz Sakramenta. Podvukla sam ime Vivijen Brojer. Zasada,

uspela je da dozvoli sebi da se ne fotografiše za godišnjak, ali privatni detektiv kojeg sam unajmilauspeo je da uđe u trag glumcima iz predstave Mačka na usijanom limenom krovu, a oni su prepoznaliVivijen Brojer sa slika Melinde Čens u godišnjaku srednje škole u Fresnu. Oni su, takođe, sumnjali

da je bila u vezi sa profesorom koji se ubio. Ovo su beleške privatnog detektiva koje je on napraviotokom razgovora sa glumcima, a ovo su zvučni zapisi istih razgovora.”

Koltrejn je sa strahom gledao u prikupljeni materijal.„Prešla je na državni univerzitet Flumbolt u Arkati, u Kaliforniji. I dalje joj je gluma bila glavni

predmet, ali sada je promenda ime u Linda Erikson. I ovo prezime je važno. Malo kasnije ću tiobjasniti. U Arkati je glavni glumac u Izletu, Vilijema Ingea, na smrt prebio drugog glumca u svađinakon generalne probe. Sećaš li se filma koji je snimljen na osnovu toga komada?”

„Vilijem Holden je glumio glavnu ulogu.”„Da, a Klif Ričardson je bio drugi glumac, a u komadu Holden, igrajući lutalicu, dolazi u mali

grad u Kanzasu i otima Robertsonu devojku. Devojku je igrala Kim Novak.”„Taš je igrala ulogu Kim Novak? Hoćeš da kažeš da se ono što se događalo u komadu događalo i u

stvarnom životu?”„Samo što u komadu jedan od muškaraca ne pretuče onog drugog na smrt. Ovo su kopije novinskih

članaka iz Arkate posvećenih ubistvu. Linda Erikson izbegla je da bude fotografisana. Student jepriznao da je ubio drugog glumca jer je bio ljubomoran na njega zbog Linde. Linda je, kao i svi drugi,uspela da odglumi da je šokirana. Rekla je da je i suviše potresena zbog onoga što se dogodilo da bimogla da nastavi svoje studije. Preselila se odmah nakon svedočenja na sudu. Student je dobio osamgodina. Ovo su transkripti i snimci razgovora koje je moj privatni detektiv obavio sa članovima ekipeIzleta kojima je uspeo da uđe u trag. Pokazao im je fotografije iz godišnjaka Melinde Čens iz srednješkole. Prepoznali su je kao Lindu Erikson.”

Koltrejnu su noge i ruke utrnule.„U međuvremenu, mladić koji je uhapšen zato što ju je uznemiravao u Sakramentu, pošao je da je

traži čim je izašao iz zatvora. Potraga ga je odvela – pogodi gde – u Arkatu, gde je njegovo telojednog jutra isplivalo na plaži. Medicinski izveštaj ukazuje na to da je previše popio, otišao na noćnokupanje i udavio se. Ovde je kopija izveštaja. Spreman si za još vesti?”

„Nisam, ali mislim da je bolje da ih čujem.”„Zatim se pojavila u San Francisku, ali više nije bila zainteresovana za koledž. Odjednom je imala

novac da otvori na desetine butika, a zvala se Evelin Jang.”„Pretpostavljam da je i to prezime važno”, rekao je Koltrejn.„Jeste, ali ovoga puta se šalila.”„Ne razumem.”„Razumećeš.”„Novac za butike. Odakle je...”„Od Preduzetne grupe Akapulko.”Ime je imalo neprijatan prizvuk i ispunilo je Koltrejna strepnjom.„Pomoćna Firma Orandž Koust Investmenta koja predstavlja odeljenje Sivju Enterprajza” – tu je

zastala – „koju je posedovao Randolf Pakard.”Koltrejn je pogledao na sto i na trenutak je sve video duplo. „Znači, lagala me je kada je rekla da

nije znala za Pakarda.”„Jedna od stvari koju moj privatni istražitelj nije mogao da otkrije bila je zašto joj je Pakard

davao novac.”„Zato što je Pakard verovao da joj je deda.” Koltrejn je objasnio ono što je saznao u Meksiku.„Možda Pakard jeste bio njen deda”, rekla je Dženifer.Koltrejn je odmahnuo glavom i zažalio, jer je bol koji ga je razdirao postao jači. „Nije. Rebeka

Čens je rekla svojoj sluškinji da je to bio Vinston Kejs.”

„Pod uslovom da je Rebeka Čens rekla istinu.”Koltrejnu se razbistrilo pred očima u trenutku kada mu je na um pala neverovatna misao. „Obojicu

je naterala da misle da su očevi? Pokušavala je da natera Randolfa Pakarda i Vinstona Kejsa da sebore jedan protiv drugog? Htela je da se bore za nju?”

„Kakva baba, takva i unuka.”„Mnogo kasnije, Pakard je najzad pronašao ćerku i unuku, za koju nije ni znao, i dao im je novac.”„Ili je možda to bilo ranije. Činjenica da su u Fresnu ona i njena majka koristile prezime Čens

ukazuje na to da su verovatno želele da ih pronađe. Možda ih jeste pronašao u Fresnu. Na osnovuonoga što je privatni detektiv uspeo da sazna imale su mnogo novca.”

„Šta se dogodilo kada se pojavila u San Francisku?”Dženifer je fatalistički slegla ramenima. „Promenila je način rada i priključila se jedriličarskom

klubu. Dva istaknuta mlada člana su se nadmetala za nju. Sve troje je isplovilo za vikend. Vratila sesamo ona i još jedan mladić. Istraga nije dovela u sumnju njihovu priču – da je drugi mladić otišao napalubu tokom noći, izgubio ravnotežu i pao u more. Telo nikada nisu pronašli.”

„Mladići su se borili za nju zbog nečega što je uradila na brodu.”„Naravno. Dva meseca kasnije, mladić koji je preživeo uhapšen je zato što ju je uznemiravao.”„Baš kao i student iz Sakramenta”, rekao je Koltrejn.„I baš kao i taj student, i on se udavio ubrzo pošto je pušten iz zatvora. U ovom slučaju, sam je bio

u brodu koji se prevrnuo.”„Ili je možda namestila da doživi nesreću kako bi bila još jedna osoba manje koja je znala kako

ona postiže rezultate”, rekao je Koltrejn. „Oni koji prežive ljubavne veze sa njom nemaju mnogosreće.”

„Ti si preživeo. Razmišljaj malo o tome dok ti budem pričala o San Dijegu”, rekla je Dženifer.„Tu je promenila ime u Dona Miler.”

„I to prezime je važno?”„Nego šta. Za minut ćeš shvatiti zašto. Otvorila je još nekoliko butika, vodila ih neko vreme, a

onda ih prepustila menadžeru i otišla na godinu dana na put oko sveta. To je bilo pre šest meseci.”„Pre šest meseci?” Broj je podstakao nešto u Koltrejnovom sećanju. „Tašina susetka mi je rekla

da se Taš tada pojavila u Malibuu.”„Kako je istražitelj mogao da zaključi, u San Dijegu se nije ništa dogodilo. Misli da planira da ga

ne uprlja. Da joj to bude baza. Ali Malibu je bio druga priča. Melinda Čens ili Taš Adler, ili kakogod želiš da je nazoveš, primenila je svoje stare trikove – sa novom varijacijom u koju je ubaciladodatno uzbuđenje. Pretvarala se da je proganjaju kako bi oko nje bili policajci, krupni momci savelikim pištoljima kojima bi mogla da manipuliše da se bore oko nje.”

„Pretvarala se?”, rekao je Koltrejn. „Ne, ne shvataš. Dankan Rejnolds ju je, u stvari, proganjao.On...” Istog trenutka još jedan deo slagalice je zastrašujuće došao na svoje mesto. „Isuse, on je nijeproganjao. Bio je njen saučesnik. Radio je ono što bi mu Taš rekla da radi kako bi joj policijapoverovala da joj prete i kako bi manipulisala svojim telohraniteljima dok se oni ne okrenu jedanprotiv drugoga. To objašnjava kako je Dankan saznao za fotografije koje sam snimio. Taš je jedinakoja mu je to mogla reći. Mora da mu je naredila da uzme dokaze i prikrije njene tragove. A onda...”

„Šta nije u redu?”„Šta je još ukradeno?” Koltrejn je skočio na noge.

21.

Dok je Koltrejn jurio niz stepenice, čuo je Dženifer kako trči za njim. Besan, stigao je do podruma,otključao ga i pretražio. Ne zaustavivši se, udario je po prekidaču za svetlo, protrčao pored polica idošao do lažnog zida. Zadrhtao je kada se sagnuo da otkači ručice i pomeri zid, ali ne od hladnoće upodrumu.

Iza njega, Dženiferine potpetice su užurbano odjekivale po betonskom podu, međutim, njegovapažnja je u potpunosti bila usmerena na skrivenu komoru. Od svetla u podrumu škiljeći je gledaosenke u komori.

„Nestala je.” Glas mu je drhtao.Lice Rebeke Čens više nije gledalo u njega. Fotografija u prirodnoj veličini, sa koje je osvajala,

više nije bila na zidu komore. Koraknuo je unazad, kao da ga je neko gurnuo, a onda je zastenjao iujurio u komoru jer je znao da neće pronaći ono za čime je tragao. Napor je bio beskoristan. Komoraje bila prazna. Kutije sa slikama su odnete.

Koltrejn se okrenuo ka Dženifer. „Dankan nije znao za ovu komoru. Taš mora da mu je rekla.Isuse!” Pošto je osetio da gubi ravnotežu, uhvatio se za policu. „Kada sam se suočio sa njom u BigBeru, porekla je da zna bilo šta o negativima ili Dankanu. Nije imalo smisla. Zašto bi lagala? Zatosam se odvezao do Dankanove kuće u Njuport Biču da se suočim sa njim. Prekasno. Pre nekolikodana se ubio.”

„Dankan?” Dženifer je prebledela. „Zašto bi...”„Možda mu je Taš pomogla onako kako pretpostavljamo da je pomogla obojici svojih mladića.

Jedan dokaz manje, jedna osoba manje koja zna istinu.”Zbog razvoja događaja ućutali su.„Kakve veze imaju prezimena koja je uzimala? Reci mi, zašto su ona značajna?”, rekao je

Koltrejn.„Brojer. Erikson. Jang. Miler. Adler. Na koledžu, pre nego što sam krenula na grafičku umetnost,

razmišljala sam o karijeri iz oblasti psihologije. Pohađala sam predavanja iz psihologije. ImenaErikson i Adler imala su veze kada sam ih videla zajedno. Ona su me naterala da razmislim o drugimimenima. Sva se uklapaju. Svi oni su bili poznati psihoterapeuti. Brojer i Adler bili su Frojdovekolege. Adler je bio jedan od njegovih pristalica.”

„Nikada nisam čuo za pozatog psihoterapeuta po imenu Jang.”„Izgovara se drugačije. J-u-n-g. Šalila se. Možda je birala imena, a da nije bila svesna veze

između njih, po podsvesnoj matrici. Privatni istražitelj je otkrio da je, pod svim ovim imenima, išlakod psihoterapeuta u gradovima u kojima je živela.”

„A prezime Miler?”„Alis Miler. Podnaslov jedne od njenih knjiga je Praćenje trauma iz detinjstva kroz kreativnost

i uništavanje.”Koltrejnov glas je bio nesigurni šapat. „Traume iz detinjstva?”„Postoji još nešto što ti moram reći.”„Misliš, nešto još gore?”„Rekla ti je da joj je majka mrtva. Pa, lupeta, jer ni to nije tačno.”

22.

Foto-aparat za jednokratnu upotrebu, objektiv i sočivo imaju različita otvaranja. Posledica toga je daslika koju vidite kroz objektiv nije u potpunosti ista kada se propusti kroz sočivo i snimi na film, štootežava precizno stvaranje slike. Razlika između onoga što se vidi kroz objektiv i sočivo poznata jekao efekat paralakse, a to je ono od čega je sada patio Koltrejn. Ono što je mislio da se događa tolikose razlikovalo od onoga što se stvarno dogodilo da je paralaksa pretila da ga izludi.

Narednog jutra, u deset sati, nakon što su on i Dženifer stigli na let u 7.00 za Ouklend, sa zebnjomje išao hodnikom u domu Redvud Rest. U nizovima soba, stari muškarci i žene ležali su u krevetima.U sobi za rekreaciju videlo se nekoliko korisnika usluga ovoga doma kako u invalidskim kolicimagleda utakmicu na televiziji. U hodniku, nekoliko korisnika je uspevalo da hoda pomoću hodalice.Koltrejn im je sa poštovanjem klimnuo, a onda zastao kod sobe ispred koje je stajao pomoćnik ubeloj uniformi.

Pomoćnik je imao dvadesetak godina. Nosio je naočare, a kosa mu je na temenu bila vezana ukonjski rep. „Bolje se pripremite. Nemojte se začuditi ako vas ne prepozna.”

„To i ne očekujem”, rekao je Koltrejn. „Prošlo je nekoliko godina od kada smo se videli poslednjiput”, slagao je. „Poslednji put smo se videli kada smo stanovali u istoj ulici u Sakramentu. Ali poneosam slike njene ćerke.” Koltrejn je držao paket u rukama. „Kada je njena ćerka saznala da imam foto-sesiju u Ouklendu, zamolila me je da posetim njenu majku i odnesem joj ove slike.” Foto-aparat kojimu je visio oko vrata samo je potvrđivao njegovu priču.

„Ponekad priča prostote.”„Nema problema. Divim se starijim ženama koje kažu ono što misle”, rekla je Dženifer.„Možda prostote i nisu prava reč”, rekao je pomoćnik.Koltrejn je klimnuo glavom, zbunjen.„Iznenađujuće bi bilo ispravnije”, rekao je pomoćnik. „Ali ko zna, možda vam se posreći i nađete

je u njenim čestim, pristojnim raspoloženjima, kakva dolikuju jednoj dami. Lekar je rekao da bifotografije koje nosite mogle poboljšati njeno mentalno stanje. Nemam više šta da vam kažem, samose nadajmo.” Pomoćnik je uhvatio kvaku na vratima. „Dajte mi samo trenutak da uđem i vidim da li jeprisebna.”

„Koliko god ti treba”, rekao je Koltrejn. Dok je pomoćnik bio u sobi, njegova zebnja je narastala.„Zasada je dobro. Priča sa fotografijama je upalila”, rekla je Dženifer.„Voleo bih da nije. Ne želim da uđem tamo.”Tašine fotografije, koje je Koltrejn poneo, bile su one koje je snimio u Akapulku. Izradio je

snimke prethodne noći, vodeći računa da Dženifer ne vidi obnažene fotografije. Omaškom je izradio isliku za koju nije ni znao da postoji. Kada je Karl Nolan pokušao da ga zadavi kaišem foto-aparata,Koltrejn se borio da oslobodi ruke i slučajno pritisnuo okidač na aparatu. Rezultat je bila slika,iskrivljena pod uglom od četrdeset i pet stepeni, koja je pokazivala mrlju sa desne strane, što jemogao biti jedan deo ruke, i mrlju sa leve strane, što je moglo biti rame. Između toga, jasno se videloTašino lice. Koltrejn nikada nije video izraz takve životinjske ostrašćenosti. Bilo ga je skoro sramotada pogleda tu sliku, tako je bilo očigledno seksualno zadovoljstvo koje je imala dok je gledala Karlai njega kako se tuku zbog nje.

Vrata su se otvorila uz škripu i pomoćnik je izašao. „Ne mogu reći kako je raspoložena, ali

spremna je da vas vidi.”Jesam li, pak, ja spreman?, zapitao se Koltrejn.Nakon što je pogled pun nesigurnosti uputio Dženifer, ohrabrio ga je dodir njene ruke. Ušao je u

sobu.Upravnik doma za stara lica dao je Koltrejnu pravu sliku onoga što može očekivati. Čak i tada, bio

je iznenađen, i kolebao se dok je Dženifer zatvarala vrata.„Ovo je verovatno greška. Nismo u pravoj sobi.”„Nije greška”, rekla je Dženifer.„Ali...” Koltrejn je zurio u staricu koja je, činilo se, spavala u krevetu. „Tašina majka rođena je

1934. godine. U zavisnosti od toga kada joj je rođendan, trebalo bi da ima šezdeset tri ili šezdesetčetiri godine. Ova žena ima...”

„Šta to šapućete?”, požalila se žena iz kreveta. Zvučala je kao da joj se slomljeno staklo zaglavilou grlu.

„Oprostite”, rekao je Koltrejn. „Mislili smo da spavate. Pokušavali smo da odlučimo da li da vasprobudimo.”

„Misliš, mislili ste da li spavam, pa da možete da me napalite.”„Uh...” Koltrejn nije mogao da govori. Žena koja je bila u krevetu, i koja je trebalo da bude ranih

šezdesetih godina, izgledala je kao da ima više od devedeset: suvonjava, proređene, sede kose, očijucrvenih od reume, smežurane kože, prevremeno zgrčenog i propalog tela. Na svakom obrazu video seružan ožiljak. Ali najstrašnije od svega bilo je to što se uprkos svim razornim delovanjima koje jenjeno telo pretrpelo – ’alkoholu i drogi’, kako je objasnio upravnik – moglo razaznati da je ona ćerkaRebeke Čens i Tašina majka. Kao da bi i Rebeka Čens ovako izgledala da je poživela i vodilaraspustan život, ili kao da je Taš bila osuđena da ovako izgleda.

„Napred. Napalite me. Pomoćnici mi to uvek rade.” Prerano ostarela žena je rukama prošla krozsvoju kosu, tanku kao paučina, kao da je češlja.

Koltrejn je pogledao Dženifer. Bio je iznenađen i zgađen.„Stefani?” Dženifer je prišla krevetu.„Ko si, do đavola, sad ti?”„Zovem se Dženifer. Htela bih da vam postavim nekoliko pitanja.”„Ženama nije dozvoljeno.”„Doneli smo vam nekoliko slika vaše ćerke.”„Ženama nije dozvoljeno.”„Ako odem, da li obećavate da ćete razgovarati sa mojim prijateljem?”„Da li je došao da me...”Od pokreta koji je načinila Koltrejnu se okrenuo stomak.„Bojim se da pomoćnici ne bi želeli da to uradi”, rekla je Dženifer. „Mogli bi se naljutiti.”„Odlično.”„Mogli bi da počnu da se tuku.”„Tako je.”„Vi uživate u tome?”„Neka se bore. Zaslužuju da budu kažnjeni.”„Zašto?”„Zato što me žele.”„Voli li i vaša ćerka kada se muškarci bore?”„Mala...” Sledeća reč je bila šokantna.

„Zašto je tako zovete?”„Mislila je da je bolja od mene. Rasterala je sve moje muškarce.”„Kada je išla na koledž?”„Hah.”„U srednjoj školi?”„Hah. Kada sam spavala, uzela je brijač, prišunjala se i uradila mi ovo. Nije mogla da podnese da

njena mama ima svu pažnju. Mislila je da može da uništi konkurenciju. Nije joj uspelo. I dalje samlepa kao nekada.” Uputila je Koltrejnu najstrastveniji pogled koji je ikada video. „Nisam li?”

„Jeste.”„Onda...”Zbog njenih narednih reči Koltrejn je skrenuo pogled.„Za šta si ti dobar? Nađi sebi novog dečka, mala. Ovaj nema pojma. Slike? Da li si rekao da si

doneo slike moje ćerke?”„Jesam”, Koltrejn je uspeo da izgovori.„Spali ih. Pošalji je u pakao. I gubi se odavde. Prestani da mi trošiš vreme. Kod mene muškarci

čekaju u redu da me...”„U pravu ste”, rekao je Koltrejn. „Trošimo vam vreme. Žao mi je što smo vam dosađivali.”

23.

Koltrejn je seo na stepenice doma za stara lica i spustio glavu između kolena. Bilo mu je potrebno danekoliko puta duboko udahne pre nego što je vrtoglavica prošla, a stomak mu se smirio. Iz zaliva jeduvao povetarac koji je donosio miris soli. Koltrejn mu se prepustio jer mu je sušio znoj na obrvama.

Najzad je mogao da podigne pogled i pogleda Dženifer. „Ti si išla na sve časove psihologije.”„To se zove seksualni uništitelj”, rekla je Dženifer. „Vrlo retko se javlja kod žena.”„Ali kako je...”„Nasleđe ili okruženje. Izaberi.”„Ili i jedno i drugo. Drugim rečima, ko zna”, rekao je Koltrejn.„Moj čudni profesor psihologije rekao je da se emotivne bolesti mogu naslediti.” Dženifer je sela

pored njega i prekrstila ruke na kolenima, preko sivih, širokih pantalona. „Ne znamo ništa oRebekinoj majci, ali ona, njena ćerka i unuka su veoma lepe žene koje su tako opsednute svojomlepotom, tako samosvesne i neprijatne zbog toga, da osećaju da vrede tek kada se muškarci bore zbognjih.”

„Ili su bile napastvovane kao deca, pa istovremeno privlače i odbijaju muškarce. Tako suogorčene da žele da kazne muškarce koji misle da su privlačne”, rekao je Koltrejn.

„Što nas vodi sa nasleđa na okruženje. Ne znamo kako je ova jadna žena odrasla. Može biti da jeVinston Kejs bio čudovište. Ali na osnovu onoga što je rekla o tome kako je Taš, Melinda, ili kakogod da se zove, odrasla, jasno je da je Taš još kao mala bila ljubomorna zbog muškaraca koje jenjena majka imala pored sebe. Bila joj je potrebna pažnja, a pošto je nije mogla dobiti od majke,dobijala ju je od majčinih mladića. Nevolja je što je privukla više pažnje nego što je mogla dapodnese. Ako je Taš bila zlostavljana, ne čudi me što je tako gnevna na muškarce, sada, kada jeodrasla. Sa druge strane, oseća se prisiljenom da ih iskušava. Oseća potrebu da ih kazni zato što ježele. Seks sa njom je nezaboravan.”

Koltrejn je osetio da su mu se obrazi zagrejali.„Imam loš osećaj da si ti sledeći na njenoj listi za osvetu”, rekla je Dženifer. „Ali i da nisi spavao

sa njom, lagala je zbog negativa i Dankana Rejnoldsa. Prozreš njenu igru i to je ono što te tera daupadneš u nevolju zbog nje. Ako samo sledi svoj obrazac, zaštitiće se tako što će pronaći način da tese reši.”

„Baš kao što se rešila Dankana i bivših momaka. To isto radi sa Voltom. Obrađuje ga tako da možeda ga upotrebi protiv mene.”

„Moramo da ga upozorimo.”

24.

„Gospodine Koltrejn, ovde Eliot Blejn”, čuo se zabrinuti glas sa zvučnika Koltrejnovog telefona uautomobilu. Čim su se on i Dženifer vratili na losanđeleski aerodrom, pozvao je kuću da vidi da liima poruka na telefonskoj sekretarici. Niz poziva u kojima je neko spuštao slušalicu zabrinuo ga jejer ga je podsetio na Ilkovića. Pitao se da li je to Volt. Onda je Blejn rekao. „Ja sam advokat zaduženza imanje Randolfa Pakarda. Ne znam da li ste čuli ovo od nekog drugog. Ako niste, oprostite mi štovam javljam loše vesti. Znam da ste se neko vreme družili sa Randolfovim pomoćnikom, DankanomRejnoldsom. Poverio mi se da su mu prijali razgovori sa vama. Meni je... Nije mi lako da ovo kažem.Rastužićete se, kao što sam i ja, kada sam saznao da je prošle noći Dankanovo telo pronađeno unjegovoj kući. Izgleda daje bio mrtav nekoliko dana. Čini se da policija misli da je počinio... bilo bibolje da o ovome razgovaramo licem u lice. Molim vas, pozovite me u kancelariju. Pre otprilikenedelju dana, Dankan je došao u moju kancelariju sa čudnim zahtevom. Poštovao sam njegovuprivatnost i nisam ga ispitivao o tome, ali sada se čini da se postarao za lične stvari pre nego... Imampaketić koji je želeo da vam dam u slučaju njegove smrti.”

25.

„Audio-kaseta?” Kotlrejn je zbunjeno gledao predmet koji je izvadio iz koverte.Pošto se zavalio u mekanu, braon, kožnu stolicu iza velikog, staklenog stola, Blejn je pružio

Koltrejnu preko stola potpisano pismo. Njegovi manikirani nokti su se sijali. „Tada sam mislio da jeto čudna želja, ali u mojoj profesiji, čudni zahtevi nisu neobični. Po uputstvu, koje mi je Dankan dao,trebalo bi da preslušate kasetu u mom prisustvu. Kada ste me pozvali da mi kažete da dolazite, daosam uputstva sekretarici da izmeni moj raspored kako bismo to mogli da uradimo sada.”

„Hvala vam.”„Uvek sam imao vremena za Dankana. Bio mi je više od poslovnog saradnika.”„Da, i ja sam o njemu razmišljao kao o prijatelju.”Blejn je bio pedesetih godina, srednje visine i težine, opreznog pogleda. Kosa mu je bila savršeno

ošišana, nosio je skupo odelo, cipele su mu bile tako sjajne da se činilo da ih je sada izvadio izkutije.

Ustao je i stavio kasetu u plejer koji se nalazio u gomili stereo komponenti pored njegovih knjigaiz oblasti prava. Dok je iz zvučnika, sa obe police, dopiralo tiho šuštanje, okrenuo se na svojojstolici, prekrstio prste na stolu i dok se koncentrisao, stegao svoju vilicu, plemićkog izgleda.

Kaseta je i dalje šuštala. Čulo se kako nešto potmulo udara, kao da je neko pokretao mikrofon.Zveckanje nečega što je nalikovalo na zvuk kockica leda u čaši pratio je veliki gutljaj tečnosti, azatim se čulo gutanje.

„Ovo je poruka za Miča Koltrejna”, izgovorio je Dankan nerazgovetno. „Ako slušaš ovu kasetu,znači da sam mrtav.” Još jedan napet uzdah. „Čudno je što ja to kažem.”

Ponovo se čulo zveckanje kockica leda. Ponovo je otpio. Dankan nije govorio nekih petnaestaksekundi.

Disanje mu je bilo ubrzano. „Razmišljao sam da pobegnem, ali ona bi zaključila da sam labilnijinego što je mislila da sam. Osim toga, ne mogu da podnesem da ne budem u njenoj blizini. Ono što mije dozvoljavala da joj radim... Čovek moga izgleda, običnog izgleda, mojih fizičkih ograničenja.Nikada nisam ni sanjao da ću upoznati tako... Da će mi povlađivati... Možda ne misli da sam labilan.Možda nemam razloga da se plašim. Možda će sve biti kako je sada, a ona će mi ponovo dozvolitida...”

„O čemu, do đavola, on priča?”, upitao je Blejn.Koltrejn je podigao ruku da bi utišao Blejna.„Da me samo nisi fotografisao”, rekao je Dankan. „Nije trebalo da se pojaviš u Saut Koust Plazi.

Melinda je rekla Karlu da ćeš biti na prvom spratu Beverli centra, da ćeš fotografisati ljude ipokušati da otkriješ ko je progonitelj. Naterala je Karla da radi do mere u kojoj je znala da ćeupotrebiti silu da bi te naterao da je više ne viđaš. Bili smo sigurni da će te dovoljno onesposobiti dane ideš u druge prodavnice. Kada su njene fotografije koje sam snimio u Saut Koust Plazi stigle nanjenu kućnu adresu, pretpostavili smo da bi trebalo da shvatiš koliko si blizu bio da snimišprogonitelja. Postao si odlučniji. Zbog toga je Karl postao odlučniji. Naposletku...”

Teško je disao. „Ali, proklet da si, morao si da nastaviš, a sada, ako si još živ, shvatio si da jeuništila fotografije na kojima sam, da sam ja jedini koji je imao pristup tvojoj kući, te da sam ja ukraonegative. Ali još ostajemo ti i ja. Po prvi put neko zna za moju vezu sa njom. Kako će ona uništiti taj

dokaz?”Nakon udarca, čula se obeshrabrujuća tišina, nije se čuo ni pokret, kao da je kasetofon bio

isključen. Ponovo se čulo šuštanje sa kasete.„Mislio sam da sam je čuo”, rekao je Dankan. „I dalje očekujem da čujem njene korake u hodniku.

Nasmešiće se, zagrliće me i reći će mi ko je sledeći i kakvu će igra igrati. Ali kada mi da piće, hoćeli staviti nešto u njega? Ili će me napiti i odvesti na dok, u šetnju po mesečini, i gurnuti me u vodu –baš kao što je učinila sa onim klincem koji je uspeo da je sledi od Sakramenta do Arkate?”

„Hoće li mi neko objasniti...” Blejn je zaustio da kaže.„Tiho.”Dankan se ogorčeno nasmejao. „Sigurno je terala tog klinca da skače kroz obruče. Ali, onda je

naterala sve nas da skačemo kroz obruče. Randolf je znao ko je ona. Znao je ko joj je majka. Znao jeko je bila Rebeka Čens. Ali nije imao snage da se odupre, baš kao ni ja. Čak i kada se toliko naljutiona Rebeku i gurnuo je sa litice u Meksiku, nije mogao da pobegne od njene kletve. Morao je daprovede godine pokušavajući da pronađe ćerku, za koju nije bio siguran da je njegova. Kada je,naposletku, pronašao i nju i svoju unuku, upao je u istu zamku. U ime ljubavi, izvinio se za sve ružnestvari koje je učinio. Melinda je bila srećna što uzima novac od njega, ali nikada nije došla da gaobiđe, nikada nije načinila ni najmanji napor da ga zavara da pomisli da ga voli. Siroti Randolf. Bioje tako usamljen čovek. Želeo je udobnost porodičnog života, ali ja sam bio jedini koji je mogao toda mu pruži. Naposletku je sačinio testament i ispravio ga tako da ona nasledi imanje koje je onnajviše mrzeo, gde je ubio ženu koju nikada nije prestao da voli, iako ju je mrzeo što je manipulisalanjime.”

Dankanov glas je podrhtavao. „Moram da prestanem. Ne usuđujem se da joj dozvolim da meuhvati dok snimam ovo. Upozorio bih te lično, ali šta ako grešim? Šta ako se nije okrenula protivmene? Ne mogu da je se oslobodim. A šta ako sam u pravu što sumnjam na nju? U tom slučaju sammrtav. Nemam šta da izgubim. Potrudi se da te ne uništi onako kako je uništila mene. Osveti se i umoje ime, iako zaslužujem sve ono što bi mi ona mogla učiniti. Nisam joj nimalo odan. Neka mi bogpomogne, iako mi je ona potrebna.”

Kaseta je šuštala. Čulo se krčanje, verovatno je Dankan spustio mikrofon. Onda se više ništa niječulo, mada je Koltrejn video da se i dalje okreće u deku za kasete.

„Sada?”, upitao ga je Blejn. „Hoćete li mi sada objasniti o čemu se ovde radi?”

26.

Kada mu je Dženifer ispričala, Blejn se odmakao od dokumenata koje je mu je stavila na sto.„Moramo ovo odneti u policiju”, rekao je Koltrejn.Blejn je odmahnuo glavom. „Ne znam čemu bi to doprinelo. Ovi materijali ništa ne dokazuju.”„O čemu to govoriš?”„Vešt državni tužilac bi imao slučaj zasnovan na ovim klimavim vezama i slučaj bi bio odbačen

pre nego što bi došao do suda. Popunjavaš praznine bez zaključaka. U očima zakona, teorija kojuzastupate fantastično je opširna.”

„Ali sva imena koja je koristila?”„Da bi zaštitila privatnost. Odbrana bi rekla da je ona nesrećna, mlada žena koju su, ne njenom

greškom, mučili muškarci koji su želeli da dominiraju njome. Niz kobnih posledica, za koje ona nesnosi odgovornost, primorao ju je da menja ime i mesto boravka. Ne možete dokazati da teramuškarce da se bore za nju. Ne možete dokazati da namešta da onaj ko pobedi u duelu, na kraju budežrtva nesreće. Zakon se bavi činjenicama, a ne pretpostavkama.”

„A Dankanova kaseta?”„Bulažnjenje čoveka koji je bio dovoljno poremećen da počini samoubistvo. Odbrana bi negirala

bilo kakvu seksualnu povezanost između nje i Dankana. Rekli bi da je Dankan umišljao. Po momprofesionalnom mišljenju, ovi materijali su beskorisni.”

„Ali mogu ubediti policiju da obrati malo više pažnje na Dankanovu smrt. Jasno je da nije počiniosamoubistvo. Ubijen je.”

„To je jasno tebi. Ali ako je Melinda Čens proračunata kao što veruješ da jeste, mislim da nijeostavila nikakav trag koji bi je kompromitovao.”

Koltrejn je zaustio da kaže nešto, a onda je gnevno odmahnuo rukom.„Ali moje lično mišljenje je druga stvar”, rekao je Blejn. „Mislim da je ova žena opasna. Mislim

da ovaj materijal treba da predate policiji u nadi da će oni konačno sprovesti istragu o njoj. Ondamislim da bi trebalo da pobegnete što dalje možete.”

27.

„Ovde sam pre Božića kupio pištolj i sačmaricu.”Prodavac u prodavnici oružja klimnuo je glavom.„Ali nisam mogao da ponesem pištolj zbog zakonskog roka od pet dana.”„Došli ste da ga uzmete?”„Da, i da uzmem još jednu sačmaricu.”

28.

Na Dženiferinom licu se videlo zaprepašćenje kada je Koltrejn stavio sačmaricu na zadnje sedištezajedno sa kutijom, nalik na aktovku, u kojoj se nalazio revolver. „Ponovo se dešava.”

„Znam šta osećaš prema oružju”, rekao je. „Ali ne vidim drugi izbor. Moja je greška što sam seuvalio u ovu nepriliku. Da sam se držao podalje od nje... Ne zaslužuješ da budeš izložena riziku. Većsi mi mnogo pomogla. Odvešću te kući i...”

„Hoćeš, đavola.”Koltrejn je trepnuo.„Kada pomislim na nju, pobesnim”, rekla je Dženifer. Snaga njenih reči naterala je Koltrejna da je

iznenađeno pogleda.„Besna sam zbog načina na koji te je iskoristila”, rekla je Dženifer. „Zbog načina na koji ti preti.

Zbog onoga što je učinila nama. Zato nemoj da mi prodaješ sranja o tome kako ćeš me odvesti kući.Daću sve od sebe da ti pomognem da je zaustaviš.” Dženifer je pomislila na visinu svoga glasa ipočela da se smeje.

„Šta je smešno?”„Baš kao nekada. Jesi li se ikada prepirao sa...”„Njom?”„Da.”Odmahnuo je glavom.Prestali su da se smeju.„Nikada”, rekao je.Dženifer nije ništa rekla. Smrkla se. „Možda ti i ja zaista ne odgovaramo jedno drugom.”„Zato što se ne slažemo oko nekih stvari? Hej, lako je slagati se kada neko glumi i neprekidno

laže, kao što to radi Taš.”„Možda je to moj problem. Ja uvek kažem istinu”, rekla je Dženifer.„Ne bih to nazvao problemom... Da znam šta je dobro za mene, rekla si. Reći ću ti šta je dobro za

mene. Ti.”Dženifer ga je posmatrala. Gledala je u svoje ruke. „Ali kakva će ti osećanja biti sutra?”„Ista kao i sada”, rekao je Koltrejn. Ako sutra budemo još živi, nije mogao a da ne pomisli.

29.

Izabrao je revolver jer je zbog neiskustva u baratanju pištoljem rešio da uzme nešto jednostavno.Nije morao da puni ili ubacuje magacin, da bilo šta povlači, nije bilo mogućnosti da će se neštozaglaviti, što su karakteristike poluautomatskog pištolja. Sa izabranim oružjem, koltom .357 pajton,sve što je trebalo da uradi bilo je da pritisne oprugu na levoj strani okvira, iskrene cilindar, ubacišest metaka u komoru i vrati cilindar na mesto. Veoma brzo je bio spreman za upotrebu, što je bilovažno nekome tako neiskusnom kao što je bio Koltrejn. Zasigurno, poluautomatski pištolj sličnogkalibra imao je dva puta više metaka nego pajton, ali Koltrejn je zaključio da je podjednako lošeimati oružje uz koje se osećaš neprijatno, kao i nemati ga uopšte.

Objasnio je to Dženifer nakon što je skrenuo u garažu, napunio pištolj i stavio ga ispod sportskogsakoa. Žuljao ga je.

„Nosićeš to sa sobom?”„Ako nam bude trebalo, neće nam biti od koristi ako je u fioci.” Koltrejn je napunio sačmaricu.

„Sećaš se da sam ti pokazao kako se ona koristi?”„Zaklela sam se da je nikada neću koristiti.”„To je bilo tada. A sada?”„Da, sećam se kako se koristi.”Koltrejn je zatvorio garažu pre nego što je napunio oružje. Sada je držao sačmaricu u levoj ruci, a

desnom rukom je otključao ulaz iz garaže u kuću i otvorio vrata. Dženifer je išla iza njega. Zatvorilaje vrata dok je on isključivao alarm, ali zabrinutost ga je već upozoravala da nešto nije u redu.Detektor je trebalo da pišti trideset sekundi i podseti ga da deaktivira sistem pre nego što upotpunosti aktivira ceo alarm.

Ali on nije pištao.„Ne”, rekao je Koltrejn.Dženifer je zaključala vrata. „Šta nije u redu?”Kada je na displeju video svetlucave reči SPREMAN ZA AKTIVIRANjE, podišli su ga žmarci.Okrenuo se ka mračnom stepeništu koje je vodilo gore i dole i uperio sačmaricu. „Kada sam

odlazio, uključio sam alarm, a sada je isključen. Neko je u kući.”Dženifer se leđima naslonila na zid koji je bio u senci.Ovo mora da je Taš, pomislio je Koltrejn. Dankan je znao pomoćne kodove koji su isključili

detektor za detekciju uljeza. Mora da ga je naterala da joj kaže šifru.„Koltrejne.” Muškarčev glas je bio dubok i grub od besa. Dolazio je zdesna, sa stepeništa, iz

mračne dnevne sobe.„Volte?”Isuse, ako me vidi sa ovom sačmaricom, možda mi neće dati priliku da govorim, pomislio je

Koltrejn. Znojeći se, ostavio je sačmaricu na podu, blizu zida na ulazu, gde ne bi trebalo da budeuočljiva. Otkopčao je sportsku jaknu i sakrio revolver ispod kaiša. „Drago mi je da si ovde.”

„Osećanje je uzajamno.” Promukli glas je bio nestalan od narastajućeg besa.Koltrejn je pritisnuo prekidač za svetlo u blizini ulaznih vrata i upalio svetlo u dnevnoj sobi.

„Idem gore. Imam nešto da ti pokažem.”„Kakva slučajnost. I ja imam nešto da pokažem tebi.”

Koltrejn je duboko uzdahnuo i krenuo uz stepenice. Dženifer ga je sledila, držeći čvrsto svojutorbu u ruci.

Jedan korak.Naredni.Koltrejn se polako popeo u dnevnu sobu i video Volta preko puta. Bio je udaljen od lampe na vrhu

stepeništa. Lice mu je bilo u senci. Volt je sedeo na jednoj crnoj, cevastoj stolici, sa rukama nakolenima.

„Ako mi daš minut, imam nešto da ti kažem”, rekao je Koltrejn.„Ponovo mi čitaš misli.”„Oh?”„Jer ja sam došao ovamo da tebi kažem nešto.”„Ovo je Dženifer.”„Ako je pametna, otići će odavde.”„Pusti me da objasnim. U torbi ima...”„Baš me briga šta ona ima u torbi.” Volt je ustao. Njegovo snažno telo se izdiglo kao delovi

mašine koja se sklapala. „Ono do čega mi je stalo jeste...”Koltrejn se trgao kada je video da je, u trenutku kada je ustao, Volt podigao nešto što je bilo ispod

stolice.Palicu za bejzbol.Držeći je u desnoj ruci, lupkajući debljim krajem o dlan leve ruke, Volt nikada nije izgledao viši i

opasniji.„...da se postaram da ovoga puta dobiješ moju poruku.” Volt je krenuo napred.„Pobogu, slušaj. Taš je ovo činila i ranije.”„Upozorio sam te da je se kloniš.”„I klonim je se.”„Hoćeš da kažeš da je se kloniš tako što si je juče svuda pratio?” Volt se približio, lupkajući

palicom.„Nisam. Bio sam u Ouklendu!”„Naravno.”„Pitaj Dženifer.”„U pravu je”, rekla je Dženifer brzo. „Mič je sa mnom bio u...”„Lažete!” Volt je slomio art deko lampu. Udarac je bio veoma snažan. Staklo i perle su leteli kroz

vazduh.Koltrejn nikada nije video tako besnog čoveka.„Ako ste vas dvoje bili u Ouklendu, kako ste mogli pratiti mene i Taš po buticima koje

poseduje?”, upitao je Volt.„Pratili? Ali nisam...”Volt je udario po staklenom stolu i smrskao ga.„Kad god bismo otišli u neku radnju, čim bismo ušli, telefon bi zazvonio i poziv bi bio za nju. Ti

si je zvao!”„Taš laže.” Koltrejn je načinio umirujući pokret. Zbunio se kada je video da je Volt, kada je

podigao ruke da zamahne, ispod kožne vetrovke otkrio poluautomatski pištolj u futroli, pričvršćenojza kaiš.

O, bože, ako shvati da i ja imam revolver, mogao bi da baci palicu i posegne... Iznenada mu se tošto je kupio oružje učinilo kao loša ideja.

„Verovatno ima nekoga ko joj pomaže”, rekao je Koltrejn. „Možda je prethodno telefonirala irekla nekome u svakoj od radnji da joj kaže da ima telefonski poziv kad god se pojavite. Onda sepretvarala da je ja zovem.”

„Sranje! Zašto bi...”„Da te naljuti toliko da kreneš na mene!”„O čemu ti govoriš? Pratio si je u Malibuu. I sada je pratiš. Ali kunem ti se da to više nećeš

raditi!”Volt je zamahnuo. Pokret njegovog tela na vreme je upozorio Koltrejna da se izmakne. Bejzbol

palica mu je proletela pored glave i udarila o zid.„Ona voli kada se muškarci bore zbog nje!”, povikao je Koltrejn.Dok je Volt zamahivao u drugom pravcu, Koltrejn se ponovo sagnuo, a Dženifer se spustila na pod.

Palica je promašila Koltrejna za inč, a od snažanog naleta vazduha osušio mu se znoj na obrvi.„Slušaj me!”, povikao je Koltrejn. „Niko je nije progonio u Malibuu! Izmislila je! Imala je

pomoćnika!”„Očekuješ da poverujem u to sranje?”„Ali to je istina!”, povikala je Dženifer sa poda. „Imam dokaz u torbi. Njeno ime nije Nataša

Adler. Zove se Melinda Čens. Imala je šest različitih imena i...”„Gospođice, upozorio sam te da se ne mešaš!”„Muškarci ubijaju jedni druge zbog nje!” Dženifer se pridigla sa aktentašnom i pružila mu je dok

je čučala. „Dozvoli mi samo da je otvorim i pokažem šta...”„Sama si to tražila!”Volt je uneo svu svoju snagu u zamah, udario po aktentašni iz sve snage i izbacio je Dženifer iz

ruku. Torba se otvorila i poletela u vazduh. Dok su dokumenta letela, aktentašna se odbila od zid ipala na slomoljeno staklo. U isto vreme, Dženifer je vrisnula i pala na leđa.

Volt je bio u položaju da uzvrati novim zamahom palice, ciljao je na Dženifer. Ona je podigla rukeda zaštiti glavu. Volt se zaustavio u poslednjem trenutku, kao da je shvatio šta je postao.

„Ja...”Šta god da je hteo da kaže, bilo je kasno. Koltrejn ga je napao. Strah u Dženiferinim očima

oslobodio je neopisiv gnev u njemu. Napao je Volta sa strane i poleteo sa njim ka stolu iznad kojeg senalazila jedina svetiljka u sobi. Združena težina njihovih tela obrušila se na sto i napravila ulegnuće.Slomili su lampu, a soba je utonula u mrak. Dok su se kotrljali, Volt je morao da ispusti dršku bejzbolpalice kako bi zaustavio Koltrejnove udarce. Oštre ivice Koltrejnovog revolvera zaparale su ga poboku, od čega je jauknuo. Onda je revolver ispao i pao među slomljene stvari. Koltrejn se borio saVoltom da ustane. Usred buke, svog frenetičnog disanja i snažnog lupanja srca čuo je Dženifer kakoviče: „Ne!”

Molila je i preklinjala: „Prestani! Ona to i hoće!”Ali do Koltrejna više ništa nije dopiralo. Ne sumnjajući u to da Volt želi da ga ubije, morao je da

uradi Voltu ono što je Volt hteo da uradi njemu. Prevrtali su se sa jedne strane na drugu, udarali jedandrugog, stenjali. Na njihovim licima krv se mešala sa znojem. Dok su ga noge izdavale, Koltrejn ga jenapao iz sve snage. Udario je Volta telom tako snažno da je Volt odskočio unazad. Ali Koltrejn ga jenapao tako snažno da je i sam poleteo za njim. Proleteli su kroz pokretna vrata. Staklo je puklo kaoda je eksplodirala bomba.

I dalje su se borili.Stigli su do balkonske ograde.I preleteli su preko nje.

30.

Na trenutak, Koltrejn je imao osećaj da lebdi u tami. A onda je osetio da mu se stomak penje. Okonjega je, u oba pravca, strujao vazduh, dok su on i Volt leteli. Padali su, okretali se, zagrljeni. Pad jebio žestok, preplavila ih je hladna, crna voda. Pali su u bazen tako da su istog trenutka stigli na dno iudarili o njega. Udar mu je izbio vazduh. Koltrejn je udahnuo, uvukao vodu u sebe, uspaničio se iborio se da izađe na površinu. Uspeo je, udahnuo je vazduh, a onda je ponovo nestao pod vodom, jerga je Volt zgrabio za ramena i povukao dole. Pošto je imao osećaj da mu pluća gore, Koltrejn se izvioi oslobodio, oslonivši savijene noge o dno bazena. Odgurnuo se, ponovo se pojavio na površini iborio se da dođe do vazduha.

Svuda oko njega upalila su se svetla, u dnevnoj sobi iz koje su pali, u prizemlju, odakle se izlazilona bazen, u žbunju u zadnjem dvorištu, u samom bazenu. Privremeno oslepljen, Koltrejn je zamahnuounazad, taman na vreme da spreči Volta da ga ščepa za vrat.

„Prestanite!” Dženiferin glas se približavao, odlučno tražeći da prestanu. Mora da je ona upalilasvetla i sjurila se na bazen. Ali Koltrejn nije obraćao pažnju, bio je i suviše zauzet sprečavanjemVolta da ga gurne pod vodu. Kada je Volt izgubio ravnotežu u vodi, koja mu je dosezala do ramena,Koltrejn je zaronio i isplivao na površinu iza Volta, zgrabio ga odstraga i gurnuo pod vodu.

„Ne!”Koltrejn je dobio u potiljak udarac motkom. Osetivši čekinje na kraju motke, Koltrejn je shvatio

da Dženifer koristi jedan od štapova za čišćenje bazena kako bi pokušala da ih spreči da se bore.Volt se izmigoljio i oslobodio, udahnuo vazduh, okrenuo i krenuo ka Koltrejnu. U tom trenutku

Dženifer je bacila između njih motku i jastuk sa stolice.„Prestanite!”Zgrabili su jedan drugog za vrat. Koltrejn je osetio da mu se lice nadima dok je stezao sve jače i...Pucanj je odjeknuo tako snažno da je odmah popustio stisak. Ustuknuvši, izgubio je oslonac,

potonuo, a onda ponovo isplivao na površinu i duboko udahnuo. Video je da je Volt reagovao baš kaoi on. Bio je iznenađen kada je video Dženifer kako stoji kraj bazena, sa sačmaricom u rukama.

Negde u ulici je lajao pas. Nekoliko kuća niže, čovek je povikao: „Šta se dogodilo?”Pošto nije bila uvežbana, Dženifer je nespretno ubacila novu patronu u sačmaricu. Iskorišćena

patrona je poletela u vazduh i pala na beton. „Pogledajte se! Ona to i hoće! Zar ne shvatate da vaskoristi? Pobogu, šta treba da uradim da bih vas zaustavila?”

Dženifer je bila tako iznenađena, pogled joj je bio izbezumljen, očigledno nije navikla da držisačmaricu, dala je sve od sebe da je drži uravnoteženo u rukama. Koltrejn je iznenada shvatio u kojojje meri izgubio kontrolu.

„U pravu je.” Pogledao je Volta. „Ne želim da...”Prekinuo ga je smeh.Sa sprata. Dubok, senzualan smeh.Zbunjen, pogledao je uvis i video Taš kako se nagnula preko balkona na najvišem spratu. Iz njene

predivne siluete isijavala je radost. Smeh se čuo sve glasnije sve dok nije zabacila glavu i otkrila se.„Taš?”, promrmljao je Volt.„Shvataš li sada?”, upitao ga je Koltrejn.Dok ih je gledala sa drugog sprata, Taš je brisala suze od smeha.

„Ali...” Volt je ostao bez reči od smetenosti.„Pročitaj dokumenta koje imam u torbi!”, rekla je Dženifer.Taš je odmahivala glavom od radosti. „Nateraj je da ponovo puca! Nateraj je da skoči u bazen i

pokuša da vas zaustavi!”„Taš”, rekao je Volt, shvativši istog trenutka. „Ti...” Reči su zvučale kao psovka dok je išao kroz

vodu. Došao je do ivice bazena, izašao, pogledao uvis, a voda se cedila sa njega. Iznenada je potrčaoi krenuo ka kući.

Kada je Volt nestao u prizemlju, Koltrejn je izašao iz bazena. Ispuzao je, ne obazirući se na hladanvazduh na mokroj koži i potrčao za njim.

Dženifer je žurila pored njega. Njih dvoje su prošli kroz mračnu komoru i podrum, i pojurili uzstepenice. Negde gore, Volt je nešto dovikivao. Taš se i dalje smejala. Koltrejn je došao u dnevnusobu i pogledao ostatke neprocenjivo skupih stvari koje je Volt razbio. Spazio je revolver koji jeizgubio u borbi. Podigao ga je, ali nije video Volta, iako je čuo svađu iznad sebe. Potrčao je gore.Kada su on i Dženifer došli na dragi sprat i ujurili u spavaću sobu, Koltrejn je bio zaprepašćen.Spavaća soba bila je jedina soba na tom spratu. Balkon, oivičen cvećem, pružao se sa sve četiristrane. Kroz prozore, Koltrejn je video Taš kako poskakuje od radosti s kraja na kraj, rugajući seVoltu koji ju je jurio.

Utisak je bio zastrašujući. Koltrejn na sredini svoje spavaće sobe, okreće se, gleda napolje i vidiTaš kako trči s jednog kraja balkona na drugi. Volt je usporavao, grudi su mu se nadimale. Činilo seda Taš ima nepresušni izvor energije, jer je skakutala, okretala se i izmicala Voltu. Nosila je belupamučnu haljinu do članaka, kakvu je Koltrejn video u Meksiku. Onako opuštena, haljina jeprovokativno lepršala dok je Taš skakutala i okretala se. Preko ramena joj je bio prebačen šal,privezan za otvor na haljini. Gledajući nju i Volta iz drugog ugla, Koltrejn se okrenuo, osetiovrtoglavicu, zapanjen iznenadnom brzinom kojom je Volt potrčao. Ispruživši ruku, Volt je zgrabio krajTašinog šala i povukao je, zbog čega je nakratko ostala bez daha, ali pre nego što je Volt mogao da jeprivuče ka sebi, pognula je glavu i oslobodila se privezanog dela šala. Ispružio je drugu ruku izgrabio je za ruku, kada je počela da beži. Kada ju je okrenuo ka sebi, bacio je šal i zamahnuo rukomda je udari.

Gledala ga je prkosno.Oklevao je.„Šta je? Bojiš se da udariš ženu?”„Ti nisi žena.”„Tako nisi mislio pre tri sata kada sam...”„To te ne čini ženom.”Taš se nasmejala. „Ne? A šta me čini?”Volt joj rekao nešto, što je bilo krajnje grubo.Smeh je zamro.„Ne znam šta sam video u tebi”, rekao je Volt. „Spaliću odeću i poliću se izbeljivačem da bih se

oslobodio prljavštine koju si ostavila na meni.”Taš se smrknulo pred očima.„Ti si klozetska jama.” Volt se okrenuo i krenuo ka spavaćoj sobi.„Hej”, rekla je Taš.Kada je video Volta kako ulazi, Koltrejna je porazio izraz gađenja na njegovom licu.„Kuda misliš da si krenuo?”, upitala ga je Taš.Volt je već bio u sobi.

„Još nisam završila sa tobom”, rekla je Taš.„Važno je da sam ja završio sa tobom”, Volt je i dalje išao kroz spavaću sobu, ne trudeći se da je

gleda.„Mene niko ne napušta!”„Samo me gledaj.”„Vraćaj se ovamo!”„Idi do đavola.”„Ali ti ideš prvi!” Taš je zgrabila tešku saksiju iz niza, uletela u sobu i zavitla je u Voltov potiljak.Na trenutak, Koltrejn je pomislio da je zvuk lomljave koji je čuo, bilo lomljenje saksije. Ali kada

je saksija pala neoštećena na pod, Koltrejn je shvatio da je to bio zvuk lomljenja Voltove lobanje.Krupni policajac se zateturao ka Koltrejnu, tražeći oslonac, ali nije ga pronašao. Prevrnuo je očima.Telo mu je postalo kao vreća koja pada. Kada je glavom udario o pod, na potiljku mu se videlarasekotma iz koje je tekla krv.

„Oh”, rekla je Taš.Činilo se da se cela soba skupila.„Vidiš šta si me naterao da učinim.”

31.

Koltrejn je bio tako zapanjen da nije mogao da se pomeri. Pored njega, Dženifer je otvorenih ustagledala u Voltovo nepomično telo.

Narednog trenutka, Taš je čučnula pored Volta i počela da mu pretura po džepovima. „Nije trebaloda bude ovako.” Pogledala je Koltrejna. „Platićeš mi za ovo.”

Po prvi put, Koltrejn je primetio da joj se ruke sijaju. Nosila je plastične rukavice.Iz Voltove kožne jakne izvukla je mali, crni elektronski predmet koji je podsećao na minijaturni

daljinski upravljač. Podigla je levu Voltovu ruku, obuhvatila uređaj njegovim prstima i upotrebilanjegov palac da pritisne dugme na uređaju. „Nateraću te da platiš.”

„Idem da zovem policiju”, rekao je Koltrejn.Kada je krenuo ka telefonu pored kreveta, video je Taš kako žurno traži nešto ispod Voltove jakne.

Shvatio je o čemu se radi i povikao Dženifer: „Beži dole!”Istog trenutka, Taš je izvukla poluautomatski pištolj iz Voltove futrole, stavila ga u njegovu desnu

ruku, stavila kažiprst na obarač i povukla. Pucanj je bio zaglušujuć, nije bio kao pucanj iz sačmarice,ali napravio je veliku buku. Neprecizno ispaljen metak promašio je Koltrejna u velikom luku i zabiose u zid. Koltrejn je imao utisak da će naredni metak biti precizno ispaljen. Pojurio je ka stepeništu,dok je Taš uzela oružje iz Voltovih raku i stručno ga zagledala.

„Isuse!” Dok je jurio dole, Koltrejn je čuo pucanj i osetio metak koji je prozujao pored njega. Staoje na ivicu stepeništa, trgao se i pao niz stepenice. Video je nejasno Dženiferinu figura kako nestaje udrugom delu stepeništa.

Prevrnuo se. Od narednog hica mu je zazvonilo u ušima, gips na zidu je eksplodirao, sitni delovigipsa su ga pogodili u lice. Osetivši bol, dovukao se u dnevnu sobu, i tek onda je shvatio da još držirevolver koji je poneo sa sobom pre nego što se popeo u spavaću sobu. Refleksivno ga je podigao ipovukao obarač. Loše je naciljao i promašio je Taš. Ona se zaklonila na odmorištu iznad njega.

Iznenađenje zbog uzvraćene vatre usporilo ju je dovoljno da je Koltrejn imao vremena da se spustina odmorište kod ulaznih vrata, pre nego što Taš ponovo zapuca. Sudario se sa Dženifer koja jepokušavala da otključa ulazna vrata. „Nemamo vremena!”, povikao je i povukao je ka drugimstepenicama samo trenutak pre nego što su dva metka napravila dve rupe u vratima.

Sada su bili u prizemlju, ali nisu se mogli sakriti zbog upaljenog svetla. Dženifer je ugasila svetlai celo prizemlje i bazen utonuli su u mrak. Narednog trenutka, Taš se pojavila na odmorištu i ispalilatri metka u senke, a onda je nestala sa vidika. Pre nego što su joj se oči mogle priviknuti na mrak,Koltrejn je ispalio hitac u prazno odmorište. Nespretno je držao revolver u rakama, a onda seobeshrabreno povukao.

„Dženifer?”„Ovde sam.” Čuo je njen drhtavi glas iza sebe.„Jesi li povređena?”„Nisam.”Koltrejnovo srce lupalo je tako snažno da se plašio da će mu arterije pući. Čučnuo je iza

betonskog stuba i uperio pištolj u odmorište.„Vrt”, Dženiferin glas je drhtao. „Možemo da pobegnemo kroz zadnji deo.”„Ne možemo, upali bismo u zamku. Svuda se nalazi zid. Imamo samo žbunje kao zaklon. Mogla bi

nas pogoditi sa balkona dnevne sobe. Taš!”Nije bilo odgovora.„Taš!” Koltrejn je povikao glasnije.I dalje nije bilo odgovora.„Melinda!”, pozvala ju je Dženifer.„Šta je?”„Susedi su čuli pucnjavu! Pozvali su policiju!”, rekla je Dženifer. „Gotovo je!”„Nije još!”, rekla je Taš, tojest Melinda. „Ali uskoro će biti gotovo!”O čemu to ona govori?, zapitao se Koltrejn. Nije valjda toliko luda da se mota okolo dok ne dođe

policija. Zašto čeka?I zašto nosi plastične rukavice?Da ne bi ostavila otiske, pomislio je.Zašto je onda stavila Voltu poluautomatski pištolj u ruku i koristila njegov prst da povuče obarač?Kako bi se na njegovoj ruci zadržali tragovi baruta. Zar to nije rekao Volt u Big Beru? Pretio mi je

da će pucati u mene, da će mi onda staviti pištolj u raku i povući obarač. „Kako bi na tvojoj ruciostali tragovi baruta”, rekao je Volt. Tako bi izgledalo da sam ja pucao u Volta, a da je on bioprimoran da se brani.

To ona radi. Hoće da izgleda kao da je Volt pucao, a ne ona.Ali postoji još jedan dokaz koji nije mogla da sakrije, pomislio je. Kako planira da...Čemu je služio daljinski upravljač na koji je stavila Voltov palac?„Osećaš li dim?”, promrmljala je Dženifer.Koltrejn se okrenuo. Čak i u tami, mogao je videti gust, sivi dim koji se izdizao iza njega.Iz mračne komore.Zagolicao mu je nos i naterao ga da se sagne jer je počeo da kašlje. Oči su mu zasuzile. Dim je bio

toliko gust da je zaklonio izlaz na bazen.Volt mora da je među hemikalijama ostavio zapaljivu napravu. Daljinski upravljač koji je

Voltovim palcem Taš aktivirala poslužio je da...„Dženifer, skloni se od...”Vrata mračne komore su eksplodirala, plameni jezici su izleteli, osvetlili hodnik i pojurili ka

tavanici. Ali koliko god da je vatra bila snažna, nije prigušila Dženiferin krik dok je trčala kabetonskom stubu iza kojeg je čučao Koltrejn.

Taš je zapucala u njenu figuru koja se očitavala ispred plamena.Koltrejn je uzvratio tako što je ispalio metak.„Isuse, moja kosa.” Dženifer je rukama dodirivala kosu i gasila iskrice.„Sada je skoro gotovo!”, rekla je Taš.Koltrejn je uspaničeno pogledao veliki vatreni zid iza sebe.„Zato ću vam dozvolti da izaberete!”, rekla je Taš. „Možete da izgorite ili da mi dopustite da vas

ubijem.”„A onda da dovučeš Voltovo telo ovamo kako bi izgledalo da nas je on ubio, a onda poginuo u

požaru koji je podmetnuo?”„Meni dobro zvuči!”, rekla je Taš.„Ali, ponestaje ti vremena! Čujem sirene!”, rekla je Dženifer.„Ne ponestaje! Samo još nekoliko minuta! Ipak, dobar pokušaj!”Koltrejn je na leđima, kroz svoju sportsku jaknu, osećao vrelinu plamena. Kosa mu se zagrevala.

Od dima ga je peklo grlo. Bio je savijen, kašljao je i znao je da on i Dženifer imaju još nekoliko

sekundi pre nego što budu morali da potrče ka stepenicama. Iako je kuća bila sagrađena odprenapregnutog betona, zidovi, podovi i tavanice unutra imali su konvencionalne drvene okvire.Plameni jezici će, podržani betonom, progutati drvo kao oluja. Moramo da izađemo...

Podrum, pomislio je, ali nije mogao da prestane da kašlje. On ima izolaciju od požara. Skoro jeodjurio tamo, a onda se setio da on ima sistem za gašenje požara sa halonom. To nije bilo dovoljnoda se ugasi požar u drugim delovima kuće, ali bilo je dovoljno da se oboje poguše ako odluče dapotraže tamo zaklon.

Moramo pojuriti ka stepenicama i nadati se da nas neće upucati pre nego što...Pošto je vrelina koju je osećao na leđima postala nepodnošljiva, baš se spremao da potrči, kada je

čuo krik sa odmorišta kod ulaznih vrata. Pucanj. Ali hitac nije bio usmeren u prizemlje. Bio jeusmeren u figuru koja se strmoglavila niz stepenice, ka mestu na odmorištu gde je Taš čučala,skrivena od pogleda. Figura se sudarila sa njom i izložila je u potpunosti Koltrejnu. Ta figura je bioVolt. Udarac u glavu ga nije ubio. Kada je došao svesti, mora da je pojurio niz stepenice, u prizemlje,odakle su se čuli pucnji. Njegovo opušteno telo prikovalo ju je za zemlju. Njegove ruke su je zgrabileza vrat. Ona je ponovo vrisnula i povukla okidač. Krv je šiknula iz njegove, već slomljene, lobanje.Uspaničena, izvila se kako bi se izvukla ispod težine Voltovog mrtvog tela.

Dženifer je iskoristila priliku i potrčala ka Taš kada ova nije gledala. Iznenađen, Koltrejn seudaljio od vatre samo sekund kasnije.

Taš je odgurnula Voltovo telo sa sebe i gurnula ga niz stepenice. Onda je nanišanila u Dženiferkoja je izgubila ravnotežu kada se saplela o Voltovo telo koje se prevrtalo. Metak namenjen njojpogodio je Koltrejna u rame i odbacio ga na pod. Na trenutak mu se smračilo pred očima. Od vrelinepožara koji se širio vratila mu se svest. Bol u desnom ramenu naterao je njegov nervni sistem da brzoradi. Dok su se plameni jezici približavali, borio se da ustane i video je na odmorištu Dženifer kakose uhvatila u koštac sa Taš. Taš je povukla obarač pištolja, ali ništa se nije dogodilo. Osigurač jeostao povučen. Magacin je ostao bez municije.

Bacila je pištolj i uhvatila Dženifer za glavu. Kada je Dženifer jauknula i ustuknula, Taš seokrenula, izmakla se i na sve četiri pojurila niza stepenice. Dženifer je posegla za njom i uhvatila jeza porub haljine. Iako ju je Taš odgurnula nogom, Dženifer ju je i dalje čvrsto držala, a pošto sefrenetično borila, Taš je pocepala haljinu i otkrila nogu do kolena. Dženifer je ostala sa komadomhaljine u rukama.

Taš je ponovo pokušala da se popne uz stepenice. Dženifer ju je ponovo zgrabila za haljinu,pocepala je još više, ali nije mogla da je zadrži. Njih dve su pojurile na sprat.

Dženifer ne zna da sam pogođen, pomislio je Koltrejn prestravljeno. Desno rame mu je gorelo dokse penjao uz stepenice. Misli da dolazim da joj pomognem.

Usred urlika plamena iza njega, čuo je buku izvan kuće: povike, sirene koje su se približavale.Hvala bogu, pomislio je kada je nekako uspeo da otključa ulazna vrata. Ali tresak nečega što seslomilo na spratu iznad njega i nečije jaukanje upozorili su ga da ga Dženifer treba.

Borio se da se popne, u glavi mu se zavrtelo kada je po drugi put te noći došao do hrpe slomljenihstvari u dnevnoj sobi. Ponovo je čuo komešanje na spratu. Dok mu je krv tekla, popeo se uzstepenice.

U spavaću sobu.Sve se vratilo u spavaću sobu, pomislio je.U sobi je bio mrak. Kada je posegao da upali svetio na zidu i nije uspeo u tome, shvatio je da je

lomljava koju je čuo, bio zvuk lomljenja lampe.Tišina u sobi ga je uznemirila.

„Gde je ona?” Dženifer ga je upitala iz desnog ugla.„Ne znam. Oči mi se nisu navikle na mrak. Ja...”Težak predmet ga je pogodio u grudi, izbio mu vazduh i pojačao mu bol u ramenu. Ošamućen od

bola, pao je preko pisaćeg stola, zgrabio ga da bi se zadržao i dodrinuo foto-aparat koji je tamoostavio.

„Jesi li dobro?” Dženifer je prošaptala iz mraka, sa njegove desne strane.„Nisam, ja sam...”Još jedan predmet tresnuo je o zid u blizini mesta odakle mu se obratila Dženifer. „Odakle nas, do

đavola, gađa?”„Ne znam”, rekao je Koltrejn. „U belom je. Trebalo bi da je vidimo čak i u mraku.”„Bila je u belom.”Koltrejn nije shvatio primedbu. Čučnuo je i uzeo fotoaparat.Napolju su se sirene približavale i čule su se glasnije.U sobi je video treperenje nalik na svice. Varnica se pojavila i nestala iznenada, pa se zapitao da

mu se ne priviđa. Bio je zbunjen dok se nije prisetio Tašinog problema sa statičkim elektricitetom.Pripremio je foto-aparat i okrenuo ga ka mestu gde je video varnicu, aktivirao je blic i pritisnuookidač.

Bljesak svetla ju je uhvatio u polupokretu, kako puzi ka otvorenim vratima balkona. Pošto jebljesak išao u suprotnom pravcu od njega, nije zasmetao njegovim očima, a verovatno niDženiferinim, koliko je smetao Tašinim. Jauknula je i podigla ruke da zaštiti oči. Odjednom jeponovo bilo mračno. Taš je požurila ka balkonu, a Dženifer je ispuzala iz svog skrovišta. Dženiferinatajanstvena primedba da je Taš bila u belom sada je dobila smisao – ona je skinula belu haljinu. Bilaje naga i njeno glatko, osunčano telo jedva se moglo videti u mraku. I Dženiferina odeća je bilapocepana. Sa sakoa joj je bio otkinut rukav, dugmad na njenoj svilenoj bluzi bila su pokidana.

Stigla je Taš na balkonu. Njeno savitljivo telo se izvilo tako da je podsetila na divlju mačku.Grebala je, izvijala se, migoljila se, pljuvala, dok se na Dženiferinim obrazima iznenada nisupojavile krvave ogrebotine.

„Kučko!”, povikala je Dženifer i napala je još žešće.Plamen iz prizemlja osvetlio je noć. Dim se izdizao oko silueta koje su se borile. Stepenište se

ispunilo izmaglicom koja je polako ulazila u spavaću sobu.Dok je Dženifer gnevno nasrtala, Taš se sklonila u stranu i udarila Dženifer ramenom. Dženifer je

tresnula o ogradu. Taš ju je ščepala za nogu, prevrnula je i bacila preko ograde.

32.

Koltrejnu je stalo srce.Od šoka, ponovo je počelo da kuca i nateralo ga da pojuri ka ogradi. Dženifer se uhvatila za

ogradu, nakon što ju je Taš naglo prevrnula. Dženifer se ljuljala i borila se da se zadrži, dok ju je Tašudarala po prstima i pokušavala da je skine sa ograde. Ispod je na oba sprata buktao požar, a bazense nije nalazio na ovoj strani – ispod plamena se nalazilo samo popločano dvorište.

„Ne!” Pošto je odgurnuo Taš u stranu, Koltrejn je posegao zdravom rukom ka Dženifer ne bi li jepovukao gore.

Pomislio je da će poludeti od bola koji je osetio kada ga je Taš udarila u ranjenu ruku. Videvši daTaš pokušava da ga udari po drugi put, uspeo je da odbije udarac, ali rana ga je i dalje bolela.

„Ne mogu da izdržim!”, povikala je Dženifer.Ali Koltrejn nije mogao da je povuče. Morao je da je pusti i brani se od Taš koja je podigla tešku

saksiju sa cvećem i zamahnula da ga udari, kao što je to uradila i Voltu. Napor da podigne saksijuiznad glave malo ju je izbacio iz ravnoteže. Kada ju je Koltrejn gurnuo što je jače mogao, udarila je oogradu tako snažno da je i ona odletela preko nje.

Dženifer se koprcala. „Uhvatila me je! Ne mogu da izdržim!”U žurbi, Koltrejn se nagnuo preko ivice, zavukao zdravu ruku ispod Dženiferinog grudnog koša i

naprezao se da je podupre. Ispod nje, video je Taš kako se ljulja dok se držala za Dženiferine nožnečlanke. Plameni jezici sa oba sprata urlali su ispod nje. Gubeći oslonac, očajan, pokušao je ranjenomrukom da izvuče Dženifer. Krv je potekla. Njegov ranjeni mišić nije izdržao.

„Ne!” Još se jače istegao zdravom rukom i osetio kako Dženifer klizi. Sve vreme je gledao dole, uTaš koja je puzala uz Dženiferine noge i došla joj skoro do kolena.

Koltrejn je zajecao od napora dok je pokušavao da zadrži Dženifer da ne padne.Taš se popela još više.Dženifer je oslobodila desnu nogu i udarila je.Taš se još malo popela.Dženifer ju je ponovo udarila.„Zašto... ne...”, Dženifer ju je udarila snažnije. Koltrejn nije mogao da prestane da razmišlja o

poslednjim Voltovim rečima upućenim Taš i o mestu koje je Tašina majka rekla da Taš zaslužuje,„odeš... do... đavola.”

Dok je osećao kako mu Dženifer izmiče, ona je još jednom snažno udarila Taš. Ona ju je pustila i,vrišteći, kao olovo tresnula u vatru ispod sebe. Urlik požara bio je toliko glasan da Koltrejn nijemogao da čuje kada je njeno telo udarilo o travnjak, dva sprata niže.

Dženifer se osetila lakom. „Drži me! Ne puštaj me!”„Trudim se najviše što mogu!”Dženifer se pomerala ka njemu. „Gore mi cipele!”Borila se da se popne. Koltrejn ju je podizao. Odjednom, oboje su se našli na balkonu. Koltrejn

nije obratio pažnju na to što ga rana boli, ni na nagorele ruke kada je skinuo Dženiferine zapaljenecipele i bacio ih.

Ali plamen je ispunio stepenište sve do spavaće sobe. Bili su suviše slabi da bi mogli da hodaju,pa su se oteturali do dela balkona koji je bio najdalje od požara. Odatle su imali pogled na treperava

svetla kola za hitne intervencije koja su se nalazila ispred kuće. Mogli su da vide i svet koji seokupio, ali i vatrogasce kako gase požar vodom.

Žena iz gomile je povikala: „Bože moj, neko je gore!”Dva vatrogasca su pogledala ka gornjem balkonu, okrenula crevo koje su vukli ka kući i potrčala

ka merdevinama. Podigli su ih kako bi spasli dve siluete koje su ugledali.

EPILOG

Vatra pročišćava, ali kako, pitao se Koltrejn. Može li se um pretvoriti u pepeo? Bio je tako iscrpljenod velikih trauma u protekla dva meseca da je tek kada je preživeo poslednji užas počeo da shvatakoliko je psihički popustio. Racionalni deo njegove ličnosti žalio je zbog ubistava dva najbližaprijatelja i dede i babe, ali iracionalni deo, počeo je da shvata, nikada nije prihvatio da su se taubistva dogodila, da je zauvek izgubio one koje je voleo. Činilo se da dve suprotstavljene straneutiču na dva različita sveta, a u jednom od tih svetova ubistva se jednostavno nisu mogla dogoditi,baš kao što Koltrejna nije mogao progoniti Dragan Ilković. Znači, da se ovi događaji nisu moglidogoditi, ne bi se dogodili. U suprotnom, sigurno bi poludeo.

Dragan Ilković je izgledao kao primer zla, a onda je Koltrejn upoznao Taš Adler. Njeno izopačenopostojanje na nezamislivo primalnom nivou ’oduvalo’ je obamrlost koju je osećao nakon onoga štomu je učinio Ilković. Plakao je bez upozorenja. Nije mogao da spava u strahu od noćnih mora. Bilamu je potrebna sva koncentracija da bi policiji i vatrogascima mogao neprekidno da objašnjava štase te noći dogodilo u njegovoj kući, ali i da im kaže za događaje koji su doveli do toga.

Kada dodirneš samo dno, rekao je Koltrejn sebi, kada više ne možeš da padneš dublje, morašpočeti da se penješ. Na taj način, Taš mu je učinila uslugu. Podmetnuvši požar u kući koja je nekadapripadala Rebeki Čens i Randolfu Pakardu uništila je deo prljave prošlosti koja ga je proganjala.

Isto tako, novac kojim je Koltrejn kupio kuću, bio je jedina zaostavština oca kojeg je mrzeo. Iakoće mu osiguravajuća kompanija isplatiti osiguranje zbog uništene imovine, imao je osećaj da je novacočišćen i da je i zaostavština nestala u vatri. Planirao je da deo novca dâ Gregovoj udovici, a ostatakhumanitarnim društvima. Odbio je da ponovo izgradi kuću. Postavio je tablu sa znakom da je kuća naprodaju.

Ali postojao je jedan elemenat prošlosti sa kojim je morao da se suoči. Jednog prijatnog dana,mesec dana kasnije, odvezao se do dvorišta sa kamp-prikolicama u Glendejlu gde je vozio putem kojije prolazio pored dotrajalog igrališta na kojem ga je nekada majka ljuljala. Pokucao je na vratadotrajale prikolice gde su on i majka nekada živeli i gde je njegov otac ubio majku, a potom sebe.Pokucao je nekoliko puta, ali crnoputa starica nije otvorila.

„Gospodine, ona tu više ne živi”, reklo mu je dete na starom biciklu.„Znaš li gde se odselila?”„Nije više živa. Umrla je.”„Ah.” Rastužio se. „A ko sada živi tu?”„Niko.”Kupio je tu prikolicu, odvukao je i, ne kročivši više nikada u nju, gledao je veliku metalnu presu

kako je mrvi i uništava. Kupio je najbolju moguću prikolicu koju je mogao naći i odvukao je udvorište sa prikolicama. Pronašao je najsiromašniju porodicu u okolini i sredio da besplatno žive unjoj. Onda je platio da se staro igralište sravni i da se na njegovom mestu izgradi novo. To mu je daloveliku satisfakciju. Čistio je kuću, govorio je sebi, izbacujući prošlost.

Bilo mu je drago što može da zadrži jedan deo prošlosti, iako se osećao čudno udaljen od nje. Upitanju je bilo specijalno izdanje časopisa Južna Kalifornija u kojem su se klasični serijalifotografija kuća u Los Anđelesu, koje je snimio Randolf Pakard, ogledali u Koltrejnovim savremenimsnimcima istih. Objavljene su i slike ljudi i mesta sa kojima je došao u kontakt dok je trajala ova

odiseja.„Briljantne su”, rekla je Dženifer. „Tvoja karijera krenuće u drugom pravcu.”„Imam osećaj da ih je snimio neko drugi”, rekao je Koltrejn. „Sada sam drugačija osoba.”„Odlično. Nisam htela da postaneš suviše zadovoljan sobom.” Zadirkivala ga je.„Jedno znam. Više neću snimiti nijednu fotografiju koja me neće naterati da cenim to što sam živ i

što sam deo sveta.”„Kao ova fotografija?”„Naročito ona.”Fotografija koju su gledali prikazivala je zamišljenu, uplašenu, ali odlučnu mladu ženu, bledih

obraza, upalih očiju, sa šalom oko glave koji je skrivao potpuni gubitak kose pruzrokovanhemoterapijom. Zalazak sunca koji je mlada žena gledala bio je metafora odbrojanih dana njenogživota, međutim, pri poslednjim zracima sunca koje je zalazilo njeno lice je blistalo. Zvala se DajanaLarami. Koltrejn je snimio tu fotografiju onoga dana kada su on i Dženifer krenuli u potragu za prvomkuću u nizu onih koje je fotografisao Pakard. Bila je to kuća Rudolfa Valentina (koji je i sam, kada jeprva slika snimljena, bio u sumraku svoga života).

Koltrejn i Dženifer su sumnjali da se Dajen lečila od raka, ali nisu bili sigurni sve dok Koltrejnnije video njenu sliku u Los Anđeles tajmsu. Navodno, niko nije smatrao da objavljivanje fotografijepodlaže autorskim pravima i da se može objaviti i bez Koltrejnove dozvole. U tim okolnostima, nijeni bilo važno, jer je fotografija objavljena na strani na kojoj se objavljuju čitulje. Dajanu su nadživelinjeni roditelji i suprug za kojeg se udala dva meseca ranije. Zamolili su da se donacije uplateAmeričkom društvu za borbu protiv raka. Koltrejn je tako učinio.

„Sećam se nečega što smo rekli onoga dana kada smo je upoznali”, rekao je Koltrejn Dženifer.Bili su u dnevnoj sobi u njegovoj kući u gradu gde je odlučio da nastavi da živi.

„Šta?”„Rekli smo da se divimo Dajani što, iako gleda smrti u lice, planira da se uda i – ščepa život.”„Da”, Dženifer je zvučala čežnjivo. „Da ščepa život.”„Želim da ti kažem nešto što nikada nisam rekao nijednoj ženi. To je trebalo da ti odavno kažem.”„Mislim da ne mogu podneti da ponovo budem povređena.”„Mnogo sam naučio u poslednjih nekoliko nedelja. O razlici između ludinog blaga i pravih stvari.”„Mislim da bi trebalo da povedeš računa o onome što pričaš.”„Volim te.”„Čuješ li ti sebe?”„Šta misliš o tome...”„O čemu? O vikendu na Havajima?”„Ne. Da se udaš za mene?”„... Nastavljaš da me iznenađuješ.”„Ne bi me iznenadila kada bi mi rekla ne. Ne mogu ti reći koliko mi je žao što sam ispao tako

glup, što sam te povredio. Želeo bih da dobijem novu priliku i pokušam ponovo.”„Brak je više od pokušaja”, rekla je Dženifer. „Već sam bila udata, sećaš se. Moj bivši muž je

imao problema sa obavezivanjem. Možda bi još neko vreme trebalo da nastavimo ovako i vidimokako će se stvari razvijati.”

„Ali obavezivanje je ono na čemu radim, a što želim da ti stavim do znanja.”„Kako mogu da znam da me nećeš ponovo povrediti?”„Pre bih umro nego te ponovo povredio”, rekao je Koltrejn.„Kada bi umro, to bi bila najveća uvreda.”

„Načinio sam strašnu grešku.” Koltrejn joj je dodirnuo obraz. „Plašim se da ću te izgubiti. Znamda ne mogu da promenim prošlost. Ali znači li to da bi trebalo da nas ona vrati nazad? Ceo život samdozvoljavao prošlosti da me vuče nazad. Možemo li naučiti nešto od nje i krenuti napred?”

Netremice su gledali jedno u drugo.„Onda je ovo među nama stvarno?”, upitala ga je Dženifer.Koltrejn ju je zagrlio i tako joj odgovorio.Njihov poljubac je bio stvaran.

- KRAJ -

1 U originalu je navedeno „...cameras and guns both shoot people...”. Izraz shoot znači pucati,upucati, ali i snimiti, uslikati. Zato je kao srednje rešenje upotrebljen izraz uhvatiti.3 U prevodu: Boravište sokolova.4 Smeša ugljenika, broma i drugih halogenih gasova koja se koristi za gašenje požara.5 UCLA (University of California) – Univerzitet države Kalifornije.6 Obaveštajna služba Velike Britanije.7 FedEks – Federal Express – agencija koja se bavi dostavljanjem pošiljki od vrata do vrata.8 Vrsta biljke. Lat. Rhamnus9 Vrsta viskija.10 U originalnom tekstu je naveden izraz ain’t koji bi se u žargonu srpskog jezika mogao prevesti sajok.11 U engleskom jeziku ne postoji dvostruka negacija kao u srpskom jeziku.12 Ekonomska kriza krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina dvadesetog veka u SAD jenazvana „Velika depresija”.13 Vrsta puške.14 „Veliki Getsbi", Frensis Skot Ficdžerald (1896–1940). Izdanje: Politika i Narodna knjiga, 2004.15 LAX – Međunarodni aerodrom u Los Anđelesu.16 Lubin – morska riba slična grgeču (Labrax lupus).17 Prikaza (špan.)18 Unuka (špan.)19 Gospođice (špan.)20 Pueblo (špan.) – selo.a class="footnote-anchor" href="#footnote-237-21-backlink" id="footnote-237-21">21