PREDAVANJE 15.10.2011. GODINE

DEO PRVI

UVOD

GLAVA PRVA

MESTO GRADJANSKOG PROCESNOG PRAVAU PRAVNOM SISTEMU REPUBLIKE SRPSKE

A. ODNOS GRADJANSKOG PROCESNOG PRAVA PREMA OSTALIM GRANAMA PRAVA

1. GRADJANSKO PROCESNO PRAVO I GRADJANSKO (MATERIJALNO) PRAVO

Građansko pravo – i to objektivno građansko pravo svojim materijalnopravnim normama priznaje pravnim subjektima određena subjektivna prava.

Građansko procesno pravo – određuje način zaštite, realizacije i način prinudnog izvršenja određenih subjektivnih prava. Prema tome, građansko procesno pravo služi zaštiti i realizaciji – ostvarenju građanskih subjektivnih prava.

Građansko (materijalno) pravo i građansko procesno pravo kao dve grane prava stoje u interakciji i to građansko materijalno pravo kao privatno pravo, a građansko procesno pravo (kao i sva druga procesna prava) kao deo javnog prava. Pitanje pripadnosti građanskog procesnog prava javnom, a ne privatnom pravu, nema samo teorijski značaj, već se na osnovu te pripadnosti ustanovljavaju i razlike između ove dve grane prava, koje se ogledaju u sledećem:

a) Izjave stranaka date u parničnom postupku imale bi drugi domašaj u odnosu na parnicu kada se ne bi smatrale parničnim radnjama, već materijalnopravnim izjavama volje. To je zato što povreda prinudnih normi u građanskom materijalnom pravu i građanskom procesnom pravu proizvodi drugačije pravne posledice. Npr. povreda prinudnih normi u građanskom materijalnom pravu u pogledu materijalnopravne izjave volje povlači njenu ništavost ili rušljivost, a povreda prinudnih normi u građanskom procesnom pravu u pogledu materijalnopravne izjave volje date u građanskom sudskom postupku, irelevantna je. Tako je priznanje duga dato u zabludi rušljivo, ali ako je priznanje duga pod zabludom izjavljeno u građanskom sudskom postupku, onda je irelevantno. Prema tome, “pravo” u supstancijalnom (materijalnom) smislu ima različito značenje i domašaj od istog termina “pravo” u procesnopravnom smislu i zato pojmovi kao što su “priznanje”, “odricanje” i “prigovor” imaju drugi sadržaj i proizvode druge posledice nego što je to slučaj u građanskom materijalnom pravu.

b) Procesne norme su prinudne, a ne dispozitivne što je karakteristično za građansko materijalno pravo. I sud i stranke su dužne da primenjuju procesne norme i da svoje parnične radnje upravljaju prema procesnim normama. Odstupanje od primene procesnih normi na osnovu volje stranaka dopušteno je samo kada to zakon izričito dopušta.

1

c) Procesne norme su formalne, što znači da određeno pravo u postupku nastaje samo uz poštovanje strogo propisane forme. Dok građansko materijalno pravo određuje da li pravnom subjektu pripada određeno subjektivno pravo, građansko procesno pravo određuje način na koji se to subjektivno pravo ostvaruje i štiti. Prema tome, stranke su dužne da preduzimaju procesne radnje u formi i u rokovima koje zakon propisuje, pa ako propuste da tako postupe događa se da izgube mogućnost ostvarivanja subjektivnog prava koje im po normama građanskog materijalnog prava pripada. Forma u građanskom procesnom pravu je neophodna radi obezbeđenja nepristrasnog suđenja i radi obezbeđenja ravnopravnog tretmana i položaja stranaka u postupku. Pošto forma obavezuje i sud, stranke mogu unapred da računaju da je sud u obavezi da njihove procesne radnje uzme u razmatranje i zato unapred znaju kakve će procesne akte sud doneti ako se odluče da ne preduzmu procesne radnje u zakonom predviđenoj formi. Jering i Monteskje su ukazivali da je forma u funkciji odbrane građana od samovlasti državnih organa. Današnja shvatanja idu za tim da forma i formalizam u građanskom procesnom pravu ne bi smeli da idu nauštrb prava na efikasnu i brzu pravnu zaštitu. Novija učenja o građanskom sudskom postupku imaju dva vida: personalističko (prema kojem je bitan moral, a ne etika postupka, zbog čega je potrebno da se vrednosno normira ponašanje procesnopravnih subjekata, a ne sama sadržina procesnih normi; tako sva procesnopravna načela svoje otelovljenje, prema ovom shvatanju, nalaze u moralnim kvalitetima sudije) i institucionalno (počiva na ideji približavanja procesnog materijalnom pravu, pri čemu se postupak shvata kao skup instituta čija je svrha iznalaženje pravične odluke u meritumu – autori koji su se bavili ovim problemom su: Hans Kelsen i Jirgen Habermans). Danas je zahtev za obezbeđenje institucionalnog i pravičnog postupka postao dogma koja je konsakrirana (konsekracija – lat. consecration, prema consecrare posvetiti, posvećenje, osvećenje) u gotovo svim ustavima sveta, kao i u međunarodnim instrumentima za zaštitu ljudskih prava.

d) Za građansko materijalno pravo važi načelo autonomije stranaka i ovo načelo ima svoj korelat u građanskom procesnom pravu u vidu vladavine principa dispozicije stranaka. Tako se građanski sudski postupak ne može odvijati po službenoj dužnosti (Nemo iudex sine actore); ako tužilac povuče tužbu ili se odrekne tužbenog zahteva, parnica se ne može više odvijati mimo njega ili protivno njegovoj volji; isto tako ako stranke u postupku zaključe poravnanje, parnica se okončava; ako tuženi prizna tužbeni zahtev, sud po pravilu donosi odluku u korist tužioca (presudu na osnovu priznanja).

e) Građansko materijalno pravo reguliše privatnopravne odnose između ravnopravnih pravnih subjekata, a građansko procesno pravo reguliše odnose između suda i stranaka, kao i odnose između samih stranaka. U članu 1. ZPP-a1 propisano je da osnovni, okružni, okružni privredni, Viši privredni i Vrhovni sud Republike Srpske, raspravljaju i odlučuju u građanskopravnim sporovima. Time se nameće pitanje definisanja spora. Kod odgovora na pitanje šta je spor, moglo bi se smatrati sledeće:

SPOR je određeni životni odnos tj. materijalnopravni odnos u kojem jedan pravni subjekt smatra i tvrdi da mu u odnosu prema drugom pravnom subjektu pripada određeno subjektivno pravo, dok drugi pravni subjekt osporava ili postojanje samog subjektivnog prava ili postojanje pravnog ovlašćenja da se to subjektivno pravo vrši. Prema tome, spor je kategorija građanskog materijalnog prava, a ne građanskog procesnog prava. Spor se rešava u parnici u postupku pred

1 Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS” broj 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 49/09)

2

sudom, pa se nameće pitanje šta je parnica. Kod odgovora na ovo pitanje moglo bi se smatrati sledeće:

PARNICA je, s jedne strane, odnos tri procesnopravna subjekta: tužioca kao lica koje od suda traži da mu se pruži sudska zaštita, tuženog kao lica prema kojem se pravna zaštita traži i suda kao državnog organa koji konačno odlučuje o tome da li je osnovan tužiočev zahtev da mu se pruži pravna zaštita. S druge strane, parnica nije samo odnos procesnopravnih subjekata, već i proces u kojem su aktivnosti procesnopravnih subjekata usmerene na ostvarenje isključivo jednog cilja – donošenje odluke o osnovanosti zahteva subjekta prava da mu sud pruži pravnu zaštitu. Neophodno je razlikovati spor kao materijalnopravni odnos između pravnih subjekata i parnicu kao procesnopravni odnos između procesnopravnih subjekata u kojoj se spor konačno rešava. Ovo zato što je npr. moguće da se vodi parnica, a da njen predmet nije rešenje spora, npr. supružnici su predlogom za sporazumni razvod braka pokrenuli parnicu u cilju da sud donese odgovarajuću odluku, iako između njih ne postoji spor. Dalje, parnicu valja razlikovati od parničnog postupka i u tom smislu se postavlja pitanje kad nastaje parnični postupak, pa kod odgovora na ovo pitanje može se sa sigurnošću smatrati:

PARNIČNI POSTUPAK nastaje u momentu kad je tužilac predao tužbu sudu i u tom momentu je zasnovan procesnopravni odnos isključivo između tužioca i suda. Tek kad sud dostavi tužbu tuženom, parnica počinje da teče i uspostavlja se osim inicijalnog i procesnopravni odnos između tužioca i tuženog i između tuženog i suda. Prema tome, parnica za razliku od parničnog postupka, predstavlja trojni procesnopravni odnos tj. tripartitni odnos između suda i stranaka i između samih stranaka. Dakle, parnica počinje da teče kad sud dostavi tužbu tuženom, a okončava se kad sud donese odluku o sporu koja više ne može da se pobija. Parnica se može okončati i voljom samih stranaka (povlačenje tužbe, odricanje od tužbenog zahteva, priznanje tužbenog zahteva, sudsko poravnanje). Kad je u pitanju sadržina procesnopravnih odnosa u parnici, može se smatrati:

PROCESNOPRAVNI ODNOSI u parnici sastoje iz javnopravnih ovlašćenja (prava u materijalnom smislu) i procesnopravnih tereta (obaveza u materijalnom smislu). Stranke u parnici imaju istovremeno i ovlašćenje i procesni teret da pred sud iznesu sve činjenice i dokaze za koje smatraju da su podobni za utvrđivanje tačnosti njihovih navoda2. Međutim, veoma je važno znati da u građanskom sudskom postupku stranke nisu obavezne da vrše bilo kakve procesne radnje. Na to ih ne može naterati sud, a još manje protivna stranka. Međutim, stranku koja se odlučila na neizvršenje obaveza u procesnopravnom smislu pogodiće štetna posledica tj. izgubiće spor. Prema tome, procesni teret predstavlja u procesnopravnom smislu obavezu koju je stranka dužna ispuniti u sopstvenom interesu. U pravnom smislu, jedina obaveza u parnici nastaje za sud koji je dužan da strankama pruži pravnu zaštitu.

f) Civilizovani pravni poredak ne dopušta samopomoć osim u izuzetnim slučajevima propisanim zakonom (u slučaju nužne odbrane i krajnje nužde iz člana 161. ZOO, u slučaju dozvoljene samopomoći iz člana 162. ZOO i u slučaju zaštite državine iz člana 313. Zakona o stvarnim pravima3). Primena samopomoći, imanentne primitivnim pravnim porecima, imala bi za posledicu primenu zakona jačeg odnosno primenu nekontrolisane sile pojedinaca, pa samim tim i

2 Član 7. ZPP-a3 Zakon o stvarnim pravima Republike Srpske “Službeni glasnik RS” br. 124/2008

3

stanje narušenja društvenog mira u pravnom poretku i nastupanje haosa. Zato je put da se pravnim subjektima obezbedi pravo na poštovanje i ostvarenje njihovih subjektivnih građanskih prava, zapravo građanski sudski postupak.

GRAĐANSKI SUDSKI POSTUPAK - je zakonom uređen postupak pred sudovima koji odlučuju o postojanju i ostvarenju subjektivnih građanskih prava i pravnih ovlašćenja in concreto. Pravni subjekt koji smatra da je njegovo subjektivno pravo povređeno ili ugroženo ili da u odnosu na drugog pravnog subjekta ima određeno pravno ovlašćenje, može pred sudom da podigne tužbu i zahteva da mu bude pružena pravna zaštita tj. sudska zaštita. U građanskom sudskom postupku sud je dužan da utvrdi da li je na osnovu pravila materijalnog prava određeno subjektivno pravo nastalo, promenilo se ili prestalo, kao i da li je povređeno ili ugroženo.

Zadaci građanskog sudskog postupka - Prvi i primarni zadatak građanskog sudskog postupka proizlazi iz obaveza države da pravnim subjektima u slučaju povrede ili ugrožavanja njihovih subjektivnih građanskih prava, pruži pravnu – sudsku zaštitu, kao i iz obaveze da se subjektivno pravo ili pravno ovlašćenje izvrši uz primenu državnog monopola sile. Drugi zadatak građanskog sudskog postupka proizlazi iz primarnog zadatka i sastoji se u očuvanju integriteta pravnog poretka obzirom da povreda ili ugrožavanje subjektivnih prava predstavlja istovremeno povredu ili ugrožavanje objektivnog pravnog poretka. Treći zadatak građanskog sudskog postupka je funkcionalnog karaktera i sastoji se u obezbeđivanju ostvarenja materijalnopravne pravičnosti prilikom odlučivanja o povredi ili ugrožavanju subjektivnih građanskih prava. Četvrti zadatak građanskog sudskog postupka je obezbeđenje pravne sigurnosti u okvirima objektivnog pravnog poretka i to konačnim rešavanjem spornih situacija čime se iz pravnog poretka uklanjaju tenzije i konflikti i uspostavlja socijalni mir.

Struktura građanskog sudskog postupka – Građanski sudski postupak se uobičajeno deli na parnični, vanparnični i izvršni postupak. Parnični postupak je kognicioni postupak u kojem se raspravljaju sva činjenična i pravna pitanja i utvrđuje da li je subjektivno pravo o kojem postoji spor, uopšte povređeno ili ugroženo. U vanparničnom postupku sudovi najčešće uređuju građanska stanja obzirom da vanparnični postupak nije homogen, već je skup različitih postupaka od kojih svaki ima sopstveni cilj i zadatak. U izvršnom postupku pravni subjekt će biti prinuđen uz upotrebu monopola državne sile da postupi po sudskoj odluci donetoj u kognicionom parničnom postupku.

g) Obzirom da je samopomoć zabranjena, postavlja se pitanje kome, prema kome i u kojem obimu pripada pravo na sudsku zaštitu – pravo na slobodan pristup sudu – pravo na podnošenje tužbe. Uloga građanskog sudskog postupka je da pravo na sudsku zaštitu pruži onom licu kojem je povređeno ili ugroženo subjektivno građansko pravo. U tom smislu sud odlučuje o tome da li subjektivno pravo pripada tužiocu ili tuženom i donosi odluku o tome čija je tvrdnja osnovana tj. zasnovana na činjenicama i dokazima. Prema tome, pravo na sudsku zaštitu tj. pravo na podnošenje tužbe kojom se od suda zahteva zaštita, ima svako ko tvrdi da mu određeno pravo pripada, da je to pravo povređeno ili ugroženo. Za postojanje prava na zaštitu nije od značaja na kakvom činjeničnom i materijalnopravnom odnosu se temelji zahtev tužioca, jer zahtev tužioca može da bude i besmislen i u tom slučaju sud je dužan da besmislen zahtev uzme u razmatranje. Takva dužnost suda proizlazi iz člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, u kojem je predviđeno da se “jemči jednaka zaštita prava u postupku pred sudom, drugim državnim ili bilo kojim organom ili organizacijom”.

4

h) Kada je u pitanju pravo na pravnu zaštitu koje se ostvaruje u građanskom sudskom postupku, o pravnoj prirodi prava na pravnu zaštitu postoje starije teorije (monističke teorije – teorije jedinstva) i novije teorije (dualističke teorije – teorije dvojstva).

Monističke teorije – U kontinentalnom pravu, shvatanja o pravu na pravnu zaštitu izvodila su se iz shvatanja rimskog prava o identitetu ius i actio i na osnovu toga su se procesnopravni pojmovi objašnjavali kategorijama građanskog materijalnog prava, tako da je pravo na pravnu zaštitu predstavljalo samo jedan vid subjektivnog materijalnog prava i pripadalo isključivo titularu subjektivnog materijalnog prava ili pravnog ovlašćenja. Dakle, prema ovim teorijama ne razlikuje se pravo na pravnu zaštitu od materijalnopravnog ovlašćenja povodom čije povrede ili ugrožavanja pravni subjekt od suda i traži pravnu zaštitu. U anglosaksonskom pravu, zaštita građanskih subjektivnih prava zasnovana je na jedinstvu ius i actio, tako da nema subjektivnog prava ili pravnog ovlašćenja ako iz tog prava ne izvire pravo na tužbu. Ako je pravo na pravnu zaštitu upravljeno prema licu, postoji tužba in personam; ako je pravo na pravnu zaštitu upravljeno prema stvari, postoji tužba in rem; ako pravo na pravnu zaštitu proizlazi iz delikta ili drugih pravnih odnosa, postoji tužba quasi in rem.

Dualističke teorije – prave razliku između javnopravnog ovlašćenja pravnog subjekta prema državi (pravo na pravnu zaštitu) i subjektivnog građanskog prava ili ovlašćenja povodom čije povrede ili ugrožavanja pravni subjekt zahteva od suda pravnu zaštitu. Važnije dualističke teorije su sledeće:

(1) Teorija o pravnozaštitnom zahtevu (teorija o konkretnom pravu na pravnu zaštitu) svodi pravo na pravnu zaštitu na javnopravno ovlašćenje stranaka da sud donese pravilnu i tačnu presudu.

(2) Teorija o pravu na presudu (teorija o apstraktnom pravu na pravnu zaštitu) svodi pravo na pravnu zaštitu na javnopravno ovlašćenje stranaka da od suda zahtevaju presudu kao konačno meritorno rešenje njihovog spornog odnosa.

(3) Teorija o pravu na pravosuđe insistira da se pitanje dopuštenosti tužbenog zahteva ispita pre nego što se sud upusti u ispitivanje njegove osnovanosti. Na taj način sud udovoljava pravu građanina na pravnu zaštitu kada tužbu ne odbaci prima faciae kao nedopuštenu, već svaki zahtev za pravnu zaštitu jednako uzima u razmatranje.

U poslednjoj deceniji je teorija o pravu na pravosuđe dovedena u pitanje jer ako sud odbaci tužbu zbog nedostatka procesnih pretpostavki, onda građanin nema nikakvu korist od prava na pravnu zaštitu. U navedenom smislu, teorija i sudska praksa sve više shvataju pravo na pravnu zaštitu tj. pravo na tužbu kao pravo na presudu – apstraktno pravo na pravnu zaštitu.

Građansko procesno pravo obuhvata tri vrste procesnopravnih normi:Prva vrsta normi uređuje organizaciju i upravljanje sudovima – organizaciono procesno pravo

(građansko procesno pravo u širem smislu). Ovim normama uređuje se formiranje sudova kao državnih organa koji pružaju pravnu zaštitu, uređuju se vrste sudova i stvarna i funkcionalna nadležnost. Ovim normama se uređuje i način izbora sudija i njihov status, kao i način unutrašnjeg funkcionisanja samih sudova. U organizaciono procesno pravo spadaju i norme koje uređuju formiranje i unutrašnju strukturu drugih organa (tužilaštvo i pravobranilaštvo) i službi (advokatura i notarijat) koje učestvuju u sudskim postupcima pružanja pravne zaštite. Ove norme se nalaze u Ustavu Republike Srpske i posebnim zakonima.

Druga vrsta normi su tzv. prave procesne norme koje uređuju parnični postupak pred sudovima, od momenta podnošenja tužbe sudu pa sve do donošenja pravnosnažne sudske odluke (građansko procesno pravo u užem smislu). Ovim normama se uređuje delatnost procesnih subjekata - suda i stranaka u parničnom postupku, kao i način i vreme vršenja parničnih radnji.

5

Treća vrsta normi uređuje postupak prinudnog izvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, ali i ostalih izvršnih naslova. Ovaj postupak se deli na postupak pojedinačnog prinudnog izvršenja na imovini dužnika koji je uređen Zakonom o izvršnom postupku i na postupak generalnog izvršenja na imovini dužnika koji se sprovodi u okvirima stečajnog postupka i postupka prinudne likvidacije.

2. GRADJANSKO PROCESNO PRAVO I UPRAVNO PRAVO -- GRAĐANSKI SUDSKI POSTUPAK I UPRAVNI POSTUPAK –

Razgraničenje građanskopravne stvari i upravne stvari - Građanski sud odlučuje u građanskopravnim sporovima iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskih, stambenih i drugih građanskopravnih odnosa i njegova nadležnost može da izostane samo kad je za rešavanje sporova zakonom predviđena neka druga vrsta postupka – upravni postupak. Zato, jedno subjektivno pravo ili obaveza može po svojoj pravnoj prirodi da bude građanskopravnog karaktera, ali da se organ uprave oglasi nadležnim za njegovo rešavanje u upravnom postupku i obrnuto.

Najpouzdaniji način da se odredi nadležnost građanskog suda ili organa uprave jeste da sam zakon predvidi vrstu postupka u kojem će se rešavati o jednoj pravnoj stvari. Međutim, ako nema izričite zapovesti zakonodavca, za razgraničenje nadležnosti državnih organa (građanskog suda ili upravnog organa) mogu poslužiti teoretski pristupi za određenje građanskopravne i upravne stvari:

1) Prema prvom teoretskom pristupu odlučujuća je pravna priroda spornog odnosa. Ako su stranke u pravnom odnosu ravnopravne onda se radi o građanskopravnom odnosu. Ako je jedna od stranaka u odnosu subordinacije prema organu javne vlasti onda se radi o upravnopravnom odnosu. Nedostatak ovog teoretskog pristupa je u sledećem: s jedne strane, moguće je da dve opštine (kao imaoci javne vlasti) zaključe ugovor privatnog prava i da su pri tom u ovom pravnom odnosu ravnopravne, a da se ipak radi o pravnom odnosu javnog prava; s druge strane, moguće je da dve opštine (kao imaoci javne vlasti) zaključe ugovor javnog prava i da su pri tom u ovom pravnom odnosu ravnopravne, a da se ipak radi o pravnom odnosu privatnog prava.

2) Prema drugom teretskom pristupu koji je dopuna prvom, odlučujuće su obaveze pravnih subjekata iz njihovog pravnog odnosa. Ako se pravni odnos temelji na normi koja nije podobna da obaveže odnosno ovlasti svako lice, već samo imaoca javne vlasti, radi se o javnopravnom odnosu tj. upravnoj stvari. Ako imalac javne vlasti preduzima pravne poslove koje može preduzeti svako drugo lice privatnog prava, onda se radi o privatnopravnom odnosu tj. o građanskoj stvari.

Za razgraničenje upravne i građanske stvari nije odlučujuće sledeće:1) da li je država ili državni organ učesnik u pravnom odnosu obzirom da i država može

biti subjekt privatnopravnih odnosa;2) da li se radi o imovinskopravnom odnosu obzirom da se i u građanskom sudskom

postupku i u upravnom postupku rešava o pravima i obavezama iz imovinskopravnih odnosa;3) kako stranke kvalifikuju svoj pravni odnos obzirom da građanski sud ili upravni organ

nisu vezani kvalifikacijom koju stranke daju svojim zahtevima.

Dejstvo upravnog akta u građanskom sudskom postupku i dejstvo sudske odluke u upravnom postupku – Prema članu 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, moguće je obavezujuće dejstvo upravnog akta u građanskom sudskom postupku samo ako je o zakonitosti upravnog akta odlučivao i sud u postupku za poništaj upravnog akta u sporu pune jurisdikcije. Dakle, građanski sud nije vezan pravnosnažnim upravnim aktom iz dva

6

razloga: prvo, zato što bi takva vezanost uticala na nezavisnost suda u odlučivanju i drugo, zato što se ne bi moglo smatrati da je sud vezan upravnim aktom u situaciji kad sam upravni organ nije vezan upravnim aktom.

Međutim, tumačenjem odredbi člana 12. stav 1. i 2. ZPP-a, proizlazi a contrario da važi princip međusobne nezavisnosti građanskog suda i upravnog organa. Tako upravni organ o prethodnom pitanju koje je građanska stvar, može odlučiti nezavisno, ali samo dok o tome nije pravnosnažno odlučeno u građanskom sudskom postupku. Izuzetak od ovog pravila su slučajevi kad se prethodno pitanje odnosi na utvrđenje postojanja braka, očinstva i materinstva. Građanski sud o prethodnom pitanju koje je upravna stvar, može odlučiti nezavisno, ali samo dok o tome nije pravnosnažno odlučeno u upravnom postupku. Prema tome, citirani propis predviđa da je građanski sud vezan pravnosnažnom odlukom upravnog organa. Takav propis valjalo bi menjati obzirom da je u koliziji sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, koja je u primeni.

Upravni postupak kao pretpostavka za podnošenje tužbe građanskom sudu – Ako iz vanugovornog odnosa nastane šteta, postoje situacije kada se zahtev za naknadu vanugovorne štete može podneti građanskom sudu pod uslovom da je prethodno podnet nadležnom organu. U takvim situacijama zahtev u upravnom postupku predstavlja procesnu pretpostavku za podnošenje tužbe za naknadu štete u građanskom sudskom postupku. Radi se o sledećim situacijama:

1) Kad naknadu štete zahteva lice neopravdano osuđeno krivičnom presudom ili lice koje je bilo u pritvoru, a krivični postupak je obustavljen. Ova lica, kao oštećeni, dužna su da prethodno podnesu zahtev za naknadu štete Ministarstvu pravde. Ako Ministarstvo pravde odbije zahtev za naknadu štete ili o zahtevu ne odluči u propisanom roku od dana podnošenja zahteva, oštećeno lice tada može podneti tužbu građanskom sudu.

2) Kad naknadu štete zahteva lice kojem je štetu prouzrokovalo vojno lice u vršenju službe. Oštećeni je dužan da prethodno podnese zahtev za naknadu štete nadležnom vojnom organu. Ako nadležni vojni organ odbije zahtev za naknadu štete ili o zahtevu ne odluči u propisanom roku od dana podnošenja zahteva, oštećeno lice tada može podneti tužbu građanskom sudu.

U svakom slučaju kad upravni organ reši građanskopravnu stvar koja spada u sudsku nadležnost, takav upravni akt će biti nepostojeći (član 1. ZPP-a). Kad građanski sud reši upravnu stvar, sudska odluka se može pobijati žalbom (član 227. stav 2. ZPP-a).

3. GRADJANSKO PROCESNO PRAVO I KRIVIČNO PRAVO -- GRAĐANSKI SUDSKI POSTUPAK I KRIVIČNI POSTUPAK –

Razlike između građanskog sudskog postupka i krivičnog postupka – Građanski sudski postupak i krivični postupak su dva potpuno nezavisna postupka. Predmet i ciljevi građanskog sudskog postupka i krivičnog postupka su različiti:

1) Građanski sud pruža pravnu zaštitu licima privatnog prava u vezi sa građanskopravnim sporovima. Krivični sud postupa po optužnici državnog tužioca zbog izvršenog krivičnog dela.

2) U građanskom sudskom postupku oštećeni zahteva reparaciju štete, u krivičnom postupku državni tužilac zahteva da sud izrekne kaznu izvršiocu krivičnog dela.

3) Građanski sudski postupak počiva na dispozicionoj maksimi i ne vodi se po službenoj dužnosti. Izuzetak je vanparnični postupak koji se pokreće ex officio. Krivični postupak pokreće

7

Tužilac ex officio tj. krivični postupak može se pokrenuti i sprovesti samo po zahtjevu tužioca (član 16. Zakona o krivičnom postupku4). To znači da u krivičnom postupku važi princip akuzatornosti. U krivičnom postupku važi i princip legaliteta krivičnog gonjenja prema kojem je Tužilac dužan preduzeti krivično gonjenje ako postoje dokazi da je učinjeno krivično djelo (član 17. Zakona o krivičnom postupku).

4) Kako u građanskom sudskom postupku važi dispoziciona maksima, to stranke pokreću postupak na svoju inicijativu, stavljaju sudu na raspolaganje činjeničnu građu i dokaze na osnovu kojih sud donosi odluku (član 7. stav 1. ZPP-a) i slobodno raspolažu zahtevima koje su stavile u toku postupka, osim kad su zahtevi u suprotnosti sa prinudnim propisima (član 3. ZPP-a). U krivičnom postupku važi istražna (inkviziciona) maksima, što znači da je sud dužan da utvrdi sve činjenice od kojih zavisi donošenje zakonite sudske odluke, bez obzira na to kakve činjenice i dokaze stranke u postupku stave sudu na raspolaganje.

Dodirne tačke građanskog sudskog postupka i krivičnog postupka – Lice koje je neopravdano osuđeno za krivično djelo ili je bez osnova lišeno slobode ima pravo na rehabilitaciju, pravo na naknadu štete iz budžetskih sredstava (Član 11. Zakona o krivičnom postupku). Takođe lice koje je oštećeno izvršenjem krivičnog dela može u adhezionom postupku5 da zahteva da krivični sud odluči i o građanskopravnim posledicama krivičnog dela tj. da istakne svoj imovinskopravni zahtev za naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla. Ako oštećeni u adhezionom postupku istakne svoj imovinskopravni zahtev, zasniva se parnica pod uslovom da su ispunjene sve opšte procesne pretpostavke za vođenje spora i dejstva takve parnice su jednaka dejstvima parnice koja je pokrenuta pred građanskim sudom. U adhezionom postupku, krivični sud može da usvoji imovinskopravni zahtev oštećenog samo ako krivičnom presudom istovremeno optuženog oglasi krivim. Moguće je da krivični sud delimično usvoji imovinskopravni zahtev oštećenog, a da ga uputi da višak zahteva ostvaruje pred građanskim sudom. Međutim, ako krivični sud donese presudu kojom optuženog oslobođa od optužbe ili odbija optužbu ili iz drugih razloga dođe do prekida krivičnog postupka, krivični sud upućuje oštećenog da svoj imovinskopravni zahtev iznese pred građanski sud. U svakom slučaju, oštećeni neće izgubiti pravo da svoj imovinskopravni zahtev ostvaruje pred građanskim sudom, ukoliko nije pokrenuo adhezioni postupak.

Prethodno pitanje u krivičnom i građanskom sudskom postupku – O prethodnim pitanjima koja spadaju u nadležnost drugog suda, krivični i građanski sud načelno odlučuju nezavisno i samostalno. Ako primena krivičnog zakona zavisi od prethodnog rešenja nekog pravnog pitanja za čije je rešavanje nadležan sud u nekom drugom postupku ili neki drugi organ, sud kad sudi u krivičnom predmetu, može sam rešiti i to pitanje po odredbama koje važe za dokazivanje u krivičnom postupku, s tim da rešenje ovog pravnog pitanja od strane krivičnog suda, ima dejstvo samo za krivični predmet koji ovaj sud raspravlja (član 19. stav 1. Zakona o krivičnom postupku). Ako je o prethodnom pitanju već doneo odluku sud u nekom drugom postupku ili neki drugi organ, takva odluka ne veže krivični sud u pogledu ocene da li je učinjeno delo, krivično delo (član 19. stav 2. Zakona o krivičnom postupku). To znači da krivični sud može samostalno da odlučuje o prethodnom pitanju koje je građanskopravne prirode i nije dužan

4 "Službeni glasnik RS" br. 100/2009 – prečišćen tekst) 5 Adhezivan, lat. adaesivus, koji prianja, prijemčiv, lepljiv; adhezivni postupak – krivični postupak u kojem se zajedno sa izricanjem kazne određuje naknada štete, povraćaj oduzetog.

8

da čeka da građanski sud donese pravnosnažnu odluku. Obrnuto, građanski sud može da odlučuje o postojanju krivičnog dela i odgovornosti izvršioca, ne čekajući da krivični sud donese pravnosnažnu odluku, ali može i da prekine postupak i sačeka pravnosnažnu odluku krivičnog suda. Ako građanski sud prekine postupak, onda je u nastavku postupka vezan pravnosnažnom presudom krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim i to u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti izvršioca (član 379. stav 1. tačka 1. i stav 2. u vezi člana 12. stav 3. ZPP-a).

Dejstvo presude krivičnog suda u građanskom sudskom postupku – Kad je o jednoj pravnoj stvari pravnosnažno odlučeno, odstupa se od principa samostalnosti i nezavisnosti sudova. Iz napred citiranog propisa (član 12. stav 3. ZPP-a) očigledno je da zakonodavac pravi razliku između situacije kad je krivični sud doneo osuđujuću presudu i situacije kad je sud doneo oslobađajuću presudu.

Građanski sud je vezan samo osuđujućom pravnosnažnom presudom krivičnog suda i to dvojako:

1) u pogledu postojanja krivičnog dela – Građanski sud je vezan presudom i to izrekom presude krivičnog suda da određeno krivično delo postoji. Ta vezanost se prostire do krajnjih granica objektivnog i subjektivnog bića krivičnog dela. Građanski sud je vezan i visinom štete koja je pokrivena bićem krivičnog dela za koje je osuđeni kao štetnik pravnosnažno osuđen i u tom smislu građanski sud ne bi mogao da utvrđuje postojanje manje štete od one koja čini biće krivičnog dela. Osuđeni u građanskom sudskom postupku ne može da osporava svojstvo izvršioca krivičnog dela obzirom na postojanje osuđujuće pravnosnažne presude krivičnog suda. S druge strane, građanski sud može da raspravlja o svim okolnostima koje ne čine biće krivičnog dela, vezan je konstatacijom krivičnog suda da je šteta pričinjena, ali ne i njenom visinom, kao i ocenom krivičnog suda o postojanju indirektnih šteta. Građanski sud takođe može da ceni ulogu saizvršioca u izvršenju krivičnog dela, kao i ulogu oštećenog u nastupanju štete ili njenom povećanju, a radi ocene postojanja podeljene odgovornosti.

2) u pogledu postojanja krivične odgovornosti izvršioca tj. osuđenog – Građanski sud je vezan utvrđenjem krivičnog suda o stepenu vinosti izvršioca krivičnog dela tj. postojanjem umišljaja kod osuđenog, naročito kad mogućnost i obim naknade štete zavise od stepena vinosti (član 189. stav 4. ZOO). Naravno da konstatacija krivičnog suda o stepenu vinosti mora biti izražena u izreci presude krivičnog suda kojom se osuđeni oglašava krivim; ukoliko takva konstatacija postoji u obrazloženju krivične presude, ista ne obavezuje građanski sud.

Ako je krivični sud doneo oslobađajuću presudu, postoje dve situacije u kojima građanski sud uzima u obzir oslobađajuću presudu krivičnog suda:

1) kad se zahtev za pravnu zaštitu subjektivnog prava pred građanskim sudom izvodi iz činjenica koje ujedno predstavljaju i krivično delo, građanski sud nije vezan oslobađajućom presudom krivičnog suda. To je zato što je građanski sud samostalan i nezavisan u okviru svoje nadležnosti i zato što odgovornost (umišljaj i nehat) optuženog i štetnika nisu identične kategorije u krivičnom i građanskom materijalnom pravu.

2) kad se zahtev za pravnu zaštitu subjektivnog prava pred građanskim sudom izvodi iz činjenice da je za postojanje krivičnog dela vezan nastanak, promena ili prestanak određenog subjektivnog prava ili ovlašćenja oštećenog, građanski sud je vezan oslobađajućom presudom krivičnog suda u kojoj je utvrđeno da krivičnog dela ili odgovornosti izvršioca, nema.

9

Ako krivični sud iz bilo kojeg razloga donese rešenje kojim se obustavlja krivični postupak, građanski sud takođe nije vezan takvom odlukom krivičnog suda, niti je ona prepreka da oštećeni pokrene parnicu za naknadu štete.

Za postojanje krivične presude određene sadržine, građansko materijalno pravo i građansko procesno pravo vezuju nastupanje određenih pravnih dejstava, npr. predlog za ponavljanje postupka može se podneti i u slučaju kad je veštak, sudija, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke, protivne stranke ili kog trećeg lica osuđen za krivično delo povodom kojeg je došlo do donošenja sudske odluke građanskog suda (član 255. tačka 4. i 5. ZPP-a). U ovom slučaju presuda krivičnog suda ima dejstvo obične činjenice koja se subsumira pod dispoziciju odgovarajuće materijalnopravne odnosno procesnopravne norme.

Dejstvo presude građanskog suda u krivičnom postupku – Krivični sud je vezan izrekom pravnosnažne presude građanskog suda i to: u pogledu tzv. preobražajnih presuda kao što je presuda o razvodu braka, u pogledu statusnih odluka sa preobražajnim dejstvom kao što je odluka o utvrđenju očinstva i materinstva, u pogledu odluke o tome ko je vlasnik stvari.

U slučaju da u građanskom sudskom postupku nije pravnosnažno odlučeno o pitanju koje se kao prethodno pitanje javlja u krivičnom postupku, krivični sud može samostalno i nezavisno da odluči o tom pitanju koje je građanskopravne prirode (član 12. stav 3. ZPP-a).

4. PARNIČNI I VANPARNIČNI POSTUPAK

Razgraničenje parničnog i vanparničnog postupka – U parničnom postupku se rešavaju građanskopravni sporovi (član 1. ZPP-a), u vanparničnom postupku se ne rešavaju sporovi, već se on pokreće prvenstveno radi zaštite ličnih i imovinskih interesa pravnih subjekata (član 1. Zakona o vanparničnom postupku - ZVP). Međutim, vanparnični postupak nije homogen jer postoje različite vrste vanparničnih postupaka koje su određene po svom predmetu i to:

Postupak uređenja ličnih stanja (postupak oduzimanja i vraćanja poslovne sposobnosti, postupak zadržavanja bolesnog lica u zdravstvenoj ustanovi, postupak proglašenja nestalih lica umrlim, postupak dokazivanja smrti),

Postupak uređenja porodničnih odnosa (postupak davanja dozvole za zaključenje braka, postupak produženja i prestanka roditeljskog prava, postupak oduzimanja i vraćanja roditeljskog prava),

Postupak uređenja imovinskih odnosa (postupak za raspravljanje zaostavštine, postupak određivanja naknade za eksproprisane nepokretnosti, postupak za upravljanje i korišćenje zajedničkim stvarima, postupak deobe stvari i imovine u suvlasništvu, postupak uređenja međa),

Postupak uređenja drugih vanparničnih stvari (postupak i overavanje sadržine isprava, postupak prijema i čuvanja isprave, postupak sudskog depozita, postupak poništenja isprava).

Kriterijum za razgraničenje parnične od vanparnične stvari - jeste naredba zakonodavca, pa tako, ako je zakonodavac predvideo da se određena pravna stvar rešava u parničnom postupku, radi se o parničnoj stvari, a ako je zakonodavac predvideo da se određena pravna stvar rešava u vanparničnom postupku, radi se o o vanparničnoj stvari. Ako se radi o tzv. pravoj vanparničnoj stvari kod koje nema suprotstavljenih interesa učesnika u postupku, sigurno je da će se ona raspraviti u vanparničnom postupku. Međutim, kad se radi o tzv. nepravoj vanparničnoj stvari kod koje postoje suprotstavljeni interesi učesnika u postupku iako ne postoji spor, kao kriterijumi za razgraničenja parnične od vanparnične stvari, mogu poslužiti određeni teoretski pristupi:

10

1) Još je rimsko pravo pravilo razliku između parničnog postupka koji se nazivao iurisdictio contentiosa jer se pokretao protivno volji tuženog i vanparničnog postupka koji se nazivao iurisdictio voluntaria ili iurisdictio non contentiosa jer su učesnici voljno stupali pred sud da bi uredili međusobne odnose. Danas je ovaj pristup razgraničenja nedovoljan obzirom da se zna da se u ostavinskom postupku kao vrsti vanparničnog postupka, ne uruđuju međusobni odnosi stranaka, već se odlučuje o njihovim pravima i ovlašćenjima.

2) Za razgraničenje parnične od vanparnične stvari odlučujuće je postojanje spora (teorija spora). Tako, prema ovom teorijskom pristupu, kad sud rešava o sporu, rešava primenom pravila parničnog postupka i obrnuto. Ovaj pristup je takođe nedovoljan za razgraničenje, jer parnica može postojati i ako spor ne postoji. Osim toga, u nepravim vanparničnim stvarima može postojati spor oko upravljanja i korišćenja zajedničkim stvarima, oko deobe stvari i imovine u suvlasništvu ili oko uređenja međa, ali je zakonodavac uredio da se te sporne pravne stvari rasprave po pravilima vanparničnog postupka.

3) Sledeći teoretski pristup bi bio dopuna teorije spora, po kojem je za razgraničenje parnične od vanparnične stvari, odlučujući broj stranaka u postupku. Tako je parnični postupak dvostranački (tužilac i tuženi), a u vanparničnom postupku učestvuje više lica koja u pravim vanparničnim stvarima nemaju, a u nepravim vanparničnim stvarima imaju suprotstavljen interes.

4) Prema nemačkoj pravnoj teoriji, za razgraničenje parnične od vanparnične stvari, odlučujući su ciljevi i metodi ovih postupaka. Cilj vanparničnog postupka je prevencija povrede subjektivnih građanskih prava zbog čega u njemu preteže javni interes. Cilj parničnog postupka je represija obzirom da se on pokreće po pravilu nakon što je došlo do povrede ili ugrožavanja subjektivnog građanskog prava ili pravnog ovlašćenja, a zbog čega u njemu preteže privatnopravni interes, pa čak i kad se pokreće zbog utvrđivanja prava svojine na stvari u kojem slučaju subjektivno pravo nije povređeno niti ugroženo.

Razlike između parničnog i vanparničnog postupka – ogledaju se u sledećem:1) Parnični postupak se nikada ne pokreće po službenoj dužnosti, već na inicijativu

stranaka. Vanparnični postupak se pokreće predlogom fizičkog ili pravnog lica i/ili predlogom organa određenog zakonom (član 3. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku). Međutim, vanparnični postupak se izuzetno pokreće po službenoj dužnosti u slučajevima i pod uslovima određenim Zakona o vanparničnom postupku ili drugim zakonom (član 3. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku).

2) Parnični postupak ne može da postoji bez dve stranke, u vanparničnom postupku može da učestvuje samo jedna stranka, kao npr. u postupku zadržavanja duševno bolesnog lica u zdravstvenoj ustanovi ili u postupku proglašenja nestalih lica umrlim ili u postupku dokazivanja smrti.

3) U parničnom postupku važi dispoziciona i raspravna maksima, u vanparničnom postupku važi inkviziciona maksima (član 8. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku), što znači da sud može utvrđivati i činjenice koje učesnici u postupku nisu izneli, kao i činjenice koje učesnici nisu osporavali, ako su te činjenice od značaja za odlučivanje. To je zato što je u vanparničnom postupku dispozicija stranaka bitno sužena u pogledu njihove mogućnosti da raspolažu svojim pravima sa kojima ne mogu raspolagati kad su u pitanju, npr. lična i porodična stanja učesnika.

11

Dejstvo odluke parničnog suda u vanparničnom postupku i dejstvo odluke vanparničnog suda u parničnom postupku – Parnični i vanparnični sud su nezavisni u određivanju svoje nadležnosti, pa samostalno ocenjuju da li se radi o parničnoj ili vanparničnoj stvari. Međutim, princip je da se sukob nadležnosti između parničnog i vanparničnog suda rešava davanjem primata parničnom sudu, kao i procesnim radnjama preduzetim u parničnom postupku. To je zato što način odvijanja parničnog postupka pruža viši stepen garancija za donošenje zakonite meritorne odluke i to zato što načela parničnog postupka pružaju veću sigurnost u pogledu poštovanja procesnih prava stranaka.

Ako parnični sud u toku parničnog postupka do donošenja odluke o glavnoj stvari, utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima vanparničnog postupka, on će rešenjem obustaviti parnični postupak, pa će se po pravnosnažnosti tog rešenja nastaviti postupak pred nadležnim vanparničnim sudom (član 18. stav 1. i 2. ZPP-a). Sve radnje koje je sproveo parnični sud (uviđaj, veštačenje, saslušanje svedoka, odluke – ali ne odluke o glavnoj stvari), pravno su valjane tj. nisu bez važnosti (član 18. stav 3. ZPP-a) odnosno proizvode svoje puno pravno dejstvo u vanparničnom postupku.

Ako vaparnični sud u toku vanparničnog postupka utvrdi da bi postupak trebalo sprovesti po pravilima vanparničnog postupka, on će rešenjem obustaviti vanparnični postupak, pa će se po pravnosnažnosti tog rešenja nastaviti postupak pred nadležnim parničnim sudom (član 14. stav 1. i 2. ZVP-a). Radnje koje je sproveo vanparnični sud nemaju pravno dejstvo u parničnom postupku jer to proizlazi, kako iz odredaba ZPP-a, tako i iz odredaba Zakona o vanparničnom postupku.

Ako je u parničnoj stvari doneta odluka u vanparničnom postupku, ne radi se o nepostojećoj odluci, već se ista može pobijati redovnim i vanrednim pravnim sredstvima. Ako je u vanparničnoj stvari doneta odluka u parničnom postupku, ne radi se o nepostojećoj odluci, već se ista može pobijati redovnim i vanrednim pravnim sredstvima, s tim što će pobijanje imati malo izgleda na uspeh obzirom na prirodu parničnog postupka.

Kad se radi o pravnosnažnim odlukama, pravilo je, da je vanparnični sud vezan pravnosnažnom odlukom parničnog suda. Međutim, pravnosnažna odluka vanparničnog suda vezuje parnični sud samo ako postoji identitet stranaka i identitet predmeta spora, npr. ako je pravnosnažnim rešenjem ostavinskog suda priznata strana sudska odluka, parnični sud je tim rešenjem vezan i dužan je da se u parnici između istih stranaka oglasi nenadležnim i odbaci tužbu kao nedopuštenu.

12

GLAVA DRUGA

IZVORI GRADJANSKOG PROCESNOG PRAVA

Izvori građanskog procesnog prava su: Ustav Republike Srpske, zakoni (Zakon o parničnom postupku6, Zakon o vanparničnom postupku7, Zakon o izvršnom postupku8 i Zakon o stečajnom postupku9), sudska praksa i pravna nauka.

U posebne izvore građanskog procesnog prava tj. organizacionog procesnog prava spadaju sledeći zakoni: Zakon o sudovima Republike Srpske10, Zakon o Visokom sudskom i tužilačkom savetu Bosne i Hercegovine11, Zakon o javnom tužilaštvu12, Zakon o pravobranilaštvu Republike Srpske13, Zakon o advokaturi Republike Srpske14 i Zakon o notarima15.

Primarni izvor građanskog procesnog prava je Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama iz 1950. godine.

1) EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA I OSNOVNIM SLOBODAMA (EKLJP)

Primena EKLJP - Kao izvor građanskog procesnog prava EKLJP se primenjuje:1) ratione loci – primarno na teritoriji nacionalne države, kao i eksteritorijalno kad organi

vlasti Republike Srpske vrše funkcije suverene vlasti van svoje teritorije;2) ratione personae – na sva lica koja dođu u kontakt sa nadležnošću državnih organa

Republike Srpske;3) ratione materiae – na sve garancije koje su sadržane u članu 2. do 14. EKLJP koji

obuhvataju niz građanskopravnih garancija u građanskom postupku;4) ratione temporis – što znači da se ne primenjuje retroaktivno, već samo na one slučajeve

koji su se dogodili nakon njenog stupanja na snagu u Republici Srpskoj.

Procesnopravne garancije - EKLJP sadrži sve građanskopravne garancije relevantne za građanski sudski postupak i to:

1) pravo na pravično suđenje – podrazumeva da titular subjektivnog prava ili ovlašćenja može pred sudovima države članice EKLJP da zahteva da mu se pruži pravna zaštita.

6 “Službeni glasnik RS” br. 58/2003; 85/2003; 74/2005; 63/2007 i 49/2009. 7 “Službeni glasnik RS” br. 36/2009.8 “Službeni glasnik RS” br. 59/2003; 85/2003; 64/2005; 118/2007 i 29/2010.9 “Službeni glasnik RS” br. 26/2010. 10 “Službeni glasnik RS” br. 111/2004; 109/2005; 37/2006; 119/2008 i 116/2009. 11 “Službeni glasnik BiH” br. 25/2004.12 “Službeni glasnik RS” br. 13/2000; 15/2000; 16/2000; 70/2001. 13 “Službeni glasnik RS” br. 15/2005; 77/2006; 119/2008. 14 “Službeni glasnik RS” br. 30/2007; 59/2008. 15 “Službeni glasnik RS” br. 86/2004; 2/2005; 74/2005; 91/2006; 37/2007; 50/2010.

13

Uskraćivanje prava na tužbu tj. pristup sudu radi zaštite građanskih tuživih subjektivnih prava predstavlja povredu odredbi EKLJP. EKLJP ne određuje šta se smatra pravičnim suđenjem, jer da li je postupak bio pravičan utvrđuje Sud za ljudska prava u Strazburu nakon ocene čitavog postupka, uključujući i postupak po redovnim i vanrednim pravnim lekovima. Pravo na pravično suđenje uključuje:

-- pravo na kontradiktoran postupak – sastoji se: prvo, iz obaveze suda da uzme u obzir i u razmatranje činjeničnu i pravnu argumentaciju stranaka i dokazne predloge stranaka i da oceni njihovu relevantnost; drugo, iz obaveze suda da strankama omogući fer postupak u kojem će moći da slobodno iznesu svu činjeničnu i pravnu argumentaciju i dokazne predloge i iz obaveze suda da protivnu stranku obavesti o sadržini činjenične i pravne argumentacije i dokaznih predloga tako što će ih dostaviti protivnoj stranci na izjašnjenje.

-- ravnopravnost stranaka u postupku – sastoji se u obavezi suda da jednu stranku u odnosu na drugu, ne dovodi u bitno lošiji procesnopravni položaj.

-- pravo na obrazloženu sudsku odluku – sastoji se u obavezi suda da svoju odluku obrazloži; pravo na pravično suđenje će biti povređeno ako sud iz obrazloženja svoje odluke izostavi bitne činjenične navode stranka, ako svoju odluku nedovoljno obrazloži, ako ne navede na kojem materijalnopravnom ili procesnopravnom propisu zasniva svoju odluku.

-- Pravo na odluku u primerenom roku – podrazumeva pravo stranaka na efikasan i brz postupak. Dužina trajanja postupka se ceni u odnosu na četiri činjenice: obim i složenost slučaja, odnos suda prema brzini rešavanja slučaja, ponašanje stranaka i značaj brzine okončanja postupka za stranke.

-- Pravo na usmenu raspravu i objavljivanje presude – Prvostepeni postupak i odluke prvostepenog suda moraju počivati na usmenoj raspravi i javnom suđenju. Postupak u privrednim sporovima se odvija prvenstveno u pisanoj formi, pa se stranke moraju pozvati na član 6. EKLJP zahtevajući usmenu javnu raspravu, u protivnom će se smatrati da su se tog prava odrekle. Postupak po pravnim lekovima ne zahteva usmenu raspravu i javnost suđenja obzirom da se u ovom postupku odlučuje o pravnim pitanjima. Javnost suđenja obuhvata i objavljivanje sudske odluke.

2) Pravo na suđenje pred nezavisnim sudom – Građanski sudski postupak se mora odvijati pred sudom koji je zasnovan na zakonu i koji je nezavisan. Sud je nezavisan ako su ispunjeni sledeći uslovi:

- sudije se moraju imenovati i razrešavati na način koji obezbeđuje njihovu nezavisnost. Imenovanje mora biti na neodređeno vreme;

- sud mora biti oslobođen spoljnih uticaja zakonodavne ili izvršne vlasti ili uticaja putem medija i slično;

- sud mora svojim identitetom i pojavom da uliva strankama pouzdanje da je nezavisan;- sudske odluke ne mogu ukidati i preinačavati bilo kakvi drugi organi koji ne vrše sudsku

funkciju.

3) Pravo na suđenje pred nepristrasnim sudom – Građanski sudski postupak se mora odvijati pred sudom koji je zasnovan na zakonu i koji je nepristrasan. Za ocenu pristrasnosti sudije pojedinca, odlučujuća su dva činioca: prvi, subjektivno osećanje stranaka prema stavu sudije pojedinca u odnosu na predmet spora i drugi, utisak koji sudija pojedinac ostavlja na stranke u pogledu njegovog odnosa prema predmetu spora.

14

Dakle, napred navedene garancije imaju svoju primenu ne samo u parničnom postupku, već i u izvršnom i stečajnom postupku, s tim što mnoge od garancija koje sadrži EKLJP u članu 6., ne mogu da se primene na stečajni postupak u celini zbog njegove posebne pravne prirode i zbog činjenice da se u ovom postupku ne rešava spor. Tako se EKLJP primenjuje samo na postupak otvaranja stečajnog postupka, jer se samo u tom delu stečaja odlučuje o građanskopravnim pravima i obavezama stečajnog dužnika, a u ostalom delu stečajnog postupka, shodno EKLJP može se ceniti dužina trajanja postupka.

2) USTAV I ZAKONI

Ustav Republike Srpske sadrži osnovne principe na kojima se temelji organizacija sudstva, položaj sudija u pravnom sistemu Republike Srpske i osnovne garancije u službi ostvarenja prava na pravično suđenje i ostvarenja ideje o pravnoj državi i vladavini prava. Osnivanje, nadležnost, organizacija i postupak pred sudovima utvrđuju se zakonom (član 122. Ustava RS). Polazeći od principa podele vlasti, sudsku vlast vrše sudovi (član 121. stav 1. Ustava RS), tako da su sudovi samostalni i sude na osnovu Ustava i zakona, štiteći ljudska prava i slobode, utvrđena prava i interese pravnih subjekata i zakonitost (član 121. stav 2. i 3. Ustava RS) i nezavisni su od izvršne i zakonodavne vlasti u Republici Srpskoj, što znači da ne podležu kontroli vansudske vlasti (član 121a Ustava RS). Ustav garantuje nezavisnost sudija preko stalnosti sudijske funkcije, nepremestivosti sudija i imuniteta sudija (član 127. Ustava RS). U sudskim postupcima se garantuje javnost i zbornost, kao i nepristrasnost.

Zakon o parničnom postupku16 od 17. jula 2003. godine, sa izmenama i dopunama od 2003., 2005., 2007., i 2009. godine, stupio je na snagu 1. avgusta 2003. godine. Stupanjem na snagu ovog zakona, prestao je da važi Zakon o parničnom postupku od 1977. godine koji je pretrpeo brojne izmene i dopune. ZPP-a reguliše opšti parnični postupak i većinu posebnih parničnih postupaka, s tim što su pojedini posebni parnični postupci uređeni materijalnopravnim zakonima.

Zakon o vanparničnom postupku17 od 7. maja 2009. godine stupio je na snagu 15. maja

2009. godine i njegovim stupanjem na snagu prestao je da važi Zakon o vanparničnom postupku od 1989. godine. Zakon o vanparničnom postupku uređuje većinu vanparničnih postupaka, s tim što su pojedini vanparnični postupci uređeni materijalnopravnim zakonima.

Zakon o izvršnom postupku od 18. jula 2003. godine stupio je na snagu 01. avgusta 2003.

godine i njegovim stupanjem na snagu prestao je da važi Zakon o izvršnom postupku od 1978. godine i 1993. godine sa svim izmenama i dopunama.

Zakon o stečajnom postupku – prečišćen tekst18 stupio je na snagu 3. novembra 2002. godine, a primenjuje se od 01. januara 2003. godine i njegovim stupanjem na snagu prestao je da važi Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji od 1989. godine. Zakon o stečajnom postupku od 2002. godine je pretrpeo brojne izmene i dopune 2002., 2003., 2007. i 2010. godine.

16 “Službeni glasnik RS” br. 58/2003, 85/2003, 74/2005, 63/2007, 49/2009 17 “Službeni glasnik RS” br. 36/2009 18 “Službeni glasnik RS” br. 26/2010

15

Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja19 (Zakon o međunarodnom građanskom procesnom pravu) – Međunarodno građansko procesno pravo čini skup pravnih normi koje uređuju građanski sudski postupak u kojem se javlja strani element. Norme o međunarodnom građanskom procesnom pravu nalaze se u Zakonu o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja. Ove norme obuhvataju:

-- određivanje direktne međunarodne nadležnosti sudova u Republici Srpskoj,-- uređenje posebnog statusa stranaka u postupku (parnična sposobnost stranaca, aktorska

kaucija i siromaško pravo),-- određivanje uslova za poštovanje međunarodne litispendencije i momenta određivanja

direktne međunarodne nadležnosti sudova Republike Srpske,-- uređenje uslova za priznanje i izvršenje strane sudske odluke.

3) SUDSKA PRAKSA

Kako u germanskim pravnim sistemima, tako i u pravnom sistemu Republike Srpske, sudska praksa nije izvor građanskog procesnog prava u formalno-pravnom tj. širem smislu te reči. Ako i jeste izvor građanskog procesnog prava, sudska praksa je izvor u užem smislu te reči i to sa veoma ograničenim domašajem. Zakonom o sudovima Republike Srpske predviđena je unutrašnja organizacija sudova prema kojoj se u sudovima mogu osnovati sudska odeljenja radi odlučivanja o stvarima iz iste pravne oblasti, a opštu sednicu suda čine sve sudije tog suda (član 34. i 35. Zakona o sudovima Republike Srpske). Tako, usvojena pravna shvatanja na sednici odeljenja obavezuju sva veća u sastavu odeljenja, a pravna shvatanja usvojena na opštoj sednici suda obavezuju sva odeljenja i mogu se izmeniti samo na opštoj sednici suda. U slučaju da između različitih odeljenja dođe do nesaglasnosti o primeni određenih propisa, održava se opšta sednica Vrhovnog suda Republike Srpske koji usvaja načelne pravne stavove koji obavezuju sva veća Vrhovnog suda, ali ne obavezuju sve ostale sudove na teritoriji Republike Srpske.

U postupku po pravnim lekovima, prvostepeni sud kao niži, dužan je da postupi po nalogu drugostepenog suda kao višeg koji je ukinuo njegovu odluku i to u pogledu izvođenja svih parničnih radnji i raspravljanja svih spornih pitanja na koja je ukazao viši sud, ali niži sud nije u obavezi da prihvati i usvoji pravna shvatanja višeg suda.

Neznatan uticaj sudske prakse kao izvora prava na građansko procesno pravo jeste rezultat primene načela ustavnosti i zakonitosti u radu sudova, što znači da su sudovi dužni da svoje odluke donose primenjujući zakone, a ne rezultate u primeni zakona do kojih su došli viši sudovi.

4) PRAVNA NAUKA

U zemljama Zapadne Evrope nauka građanskog procesnog prava uživa autoritet i vrlo često se koristi prilikom obrazlaganja sudskih odluka iako nije u formalnom smislu izvor prava. Međutim, u Republici Srpskoj, kao i u zemljama u okruženju, pravna nauka je u vršenju pravosudne funkcije potpuno zanemarena. Ona nije samo zanemarena, već kao da postoji otpor sudova prema pravnoj nauci što se sa sigurnošću može utvrditi obzirom da niti jedna sudska odluka ne sadrži citat nekog određenog naučnog rada uglednog pravnog autora, kao što je to slučaj u zemljama Zapadne Evrope.

19 “Službeni list SFRJ” br. 9/79 i 20/90

16

GLAVA TREĆA

VAŽENJE NORMI GRADJANSKOG PROCESNOG PRAVA

Prema principima međunarodnog javnog prava, bilo koja država ne može pretendovati da rešava o svim građanskopravnim stvarima, već samo o onim koje imaju veze sa njenim teritorijalnim i personalnim suverenitetom. Prema tome, vršenje funkcija pravosuđa jedne države ograničeno je na one građanskopravne stvari koje su povezane sa njenom teritorijom (teritorijalni princip) ili koje su vezane za njene građane koji žive u inostranstvu (personalni princip). Osim ova dva principa, potrebno je imati u vidu i to koje procesne zakone primeniti (princip trenutnog važenja procesnog zakona).

1) Teritorijalni princip (Važenje normi građanskog procesnog prava RATIONE LOCI) Vršenje funkcije pravosuđa Republike Srpske, ograničeno je samo na njenu teritoriju.

Domaći sud ne može preduzimati procesne radnje u inostranstvu. Ako bi domaći sud morao preduzeti određenu procesnu radnju u inostranstvu (npr. izvođenje dokaza saslušanjem svedoka), dužan je da zamoli državu u kojoj se ta procesna radnja ima izvršiti, da izvrši tu procesnu radnju u okviru međunarodne pravne pomoći. Postupak pružanja međunarodne pravne pomoći uređen je Haškom konvencijom o građanskom sudskom postupku iz 1954. godine i Haškom konvencijom o pristupu sudovima iz 1980. godine. U situaciji kad domaći sud ukazuje pravnu pomoć inostranom sudu, primenjuju se i odredbe ZPP-a (član 415. do 418.).

Postupak pružanja pravne pomoći na teritoriji Republike Srpske uređen je članom 414. ZPP-a. Sudovi u Republici Srpskoj ne mogu na čitavoj teritoriji države da izvode procesne radnje, već procesne radnje preduzimaju samo na teritoriji svoje nadležnosti, a samo izuzetno na teritoriji nadležnosti drugog suda i to onda kad postoji opasnost od odlaganja preduzimanja određene procesne radnje. Kad takve opasnosti nema, postupak za pružanje pravne pomoći se pokreće molbom. Molba (zamolnica) sadrži naziv i opis procesne radnje čije izvođenje se zahteva od zamoljenog suda, kao i okolnosti čije postojanje ili nepostojanje bi trebalo utvrditi. Zamoljeni sud pri tom, ne ulazi u ocenu celishodnosti izvođenja procesne radnje, već je dužan da istu izvrši onako kako je to od njega zatraženo.

2) Personalni princip (Važenje normi građanskog procesnog prava RATIONE PERSONAE)

(a) Podređenost tuženog domaćem pravosuđu tj. pravosuđu Republike Srpske Norme građanskog procesnog prava se primenjuju na državljane Republikie Srpske,

strance i apatride koji su nastanjeni na teritoriji Republike Srpske. Međutim, neke kategorije stranaca, zatim strane države i međunarodne organizacije imaju imunitet od domaćeg pravosuđa. Taj imunitet može biti dvojak: imunitet od jurisdikcije domaćih sudova i imunitet od izvršenja.

Kad su u pitanju stranci, imunitet od jurisdikcije domaćeg pravosuđa uživaju, prema međunarodnom običajnom pravu, šefovi stranih država (predsednici, predsednici vlada), osim ako na teritoriji Republike Srpske preduzimaju pravne poslove i radnje privatnopravnog karaktera. Isti imunitet uživaju i strani diplomatski i konzularni predstavnici i članovi njihovih

17

porodica; njihov imunitet je uređen u dve Bečke konvencije od 1961. i 1963. godine. Ove kategorije stranaca mogu da se odreknu privilegije imuniteta od jurisdikcije domaćeg pravosuđa i to izričito ili prećutno tj. upuštanjem u spor bez pozivanja na privilegiju imuniteta. Ako je domaćem sudu podneta tužba protiv ovih kategorija stranaca, domaći sud će takvu tužbu odbaciti zbog nepostojanja procesnih pretpostavki za vođenje spora obzirom da se stranac pozvao na privilegiju imuniteta. Moguće je da navedene kagorije stranaca podnesu tužbu domaćem sudu protiv domaćeg državljanina i na taj način se takođe odreknu privilegije imuniteta. U svakom slučaju domaći sud će imati punu jurisdikciju ukoliko se navedene kategorije stranaca nisu odrekle privilegije imuniteta i ako se radi o sporu koji proizlazi iz njihovih pravnih poslova i radnji privatnopravnog karaktera.

Kad su u pitanju strane države (i međunarodne organizacije) valja razlikovati akte i radnje koje preduzimaju iure gestionis (u vršenju privatnopravnih poslova) i iure imperii (koje preduzimaju u vršenju svojih suverenih funkcija). Protiv strane države koja je akte i radnje preduzela u vršenju privatnopravnih poslova – iure gestionis, može se podići tužba pred sudovima Republike Srpske. Obrnuto, protiv strane države koja je akte i radnje preduzela u vršenju svojih suverenih funkcija – iure imperii, ne može se podići tužba pred sudovima Republike Srpske. Sudska odluka koja je u sporu pred domaćim sudom doneta protiv strane države ili međunarodne organizacije, može da se izvrši samo ako postoji izričito pisano odobrenje Republike Srpske ili ako strana država kao titular privilegije imuniteta pristane da se na njenoj imovini u Republici Srpskoj sprovede postupak izvršenja.

(b) Nadležnost sudova Republike Srpske u sporovima sa međunarodnim elementom U postupcima u kojima je jedna od stranaka stranac sa privilegijom imuniteta, strana

država ili međunarodna organizacija, primenjuju se pravila međunarodnog prava, te je domaći sud nadležan kad je njegova nadležnost izričito utvrđena zakonom Bosne i Hercegovine ili Republike Srpske ili međunarodnim ugovorom, a ako nema izričite odredbe o nadležnosti domaćeg suda, domaći sud je nadležan kad njegova nadležnost proizlazi iz odredbi ZPP-a o mesnoj nadležnosti (član 25. i 26. ZPP-a).

3) Princip trenutnog dejstva procesnog zakona (Važenje normi građanskog procesnog prava RATIONE TEMPORIS)

Kada je u pitanju primena procesnog zakona, moguće su dve situacije:Prva, kad je parnični postupak započet nakon što je stupio na snagu novi procesni zakon,

na taj postupak će se primeniti isključivo novi procesni zakon (459. ZPP-a);Druga, kad je novi procesni zakon stupio na snagu dok je parnični postupak u toku, na taj

postupak će se primeniti isključivo novi procesni zakon (član 454. ZPP-a).Proizlazi da norme procesnog prava proizvode trenutno dejstvo i takvo trenutno dejstvo

procesnih normi važi i kad je u postupku pokrenutom pre stupanja na snagu novog procesnog zakona, određeno mirovanje, postupak će se nastaviti po odredbama novog procesnog zakona (član 455. ZPP-a).

Od principa trenutnog dejstva procesnog zakona, predviđena su odstupanja:(a) ako je pre stupanja na snagu novog zakona doneta prvostepena presuda ili rešenje kojim

se okončava prvostepeni postupak, na dalji postupak će se primeniti raniji zakon (član 456. stav 1. ZPP-a);

(b) ako po stupanju na snagu novog zakona, sud ukine prvostepenu odluku koja je doneta pre stupanja na snagu novog zakona, dalji postupak se sprovodi po pravilima novog zakona (član 456. stav 2. ZPP-a);

18

(c) Postupci po vanrednim pravnim lekovima započeti pre stupanja na snagu novog zakona, okončaće se po ranijem zakonu.

Stupanje na snagu novog procesnog zakona otvara neka važna pitanja koja nisu izričito normirana:

U pogledu proteka rokova, važi princip pravne sigurnosti, što znači da bi u tekućim parnicama trebalo primeniti raniji zakon obzirom da se stranke pouzdaju u poštovanje rokova koje je predviđao raniji zakon;

U pogledu važenja parničnih radnji, važi princip da sve parnične radnje koje su pravno valjano preduzete na osnovu ranijeg zakona, ostaju na snazi; po stupanju na snagu novog zakona, parnične radnje se preduzimaju u obliku koji predviđa novi zakon;

U pogledu dokaznog postupka, primenjuje se novi zakon kad je u pitanju mogućnost upotrebe dokaznog sredstva, način izvođenja dokaza i dokazna snaga dokaznog sredstva; kad su u pitanju pravila o teretu dokazivanja i pravila o zakonskim pretpostavkama, primena ovih pravila se ceni u okviru onog materijalnopravnog zakona koji se primenjuje na meritorno rešenje određenog slučaja.

Kad je u pitanju nadležnost sudova, dosledno se primenjuje princip trenutnog važenja novog procesnog zakona.

19

GLAVA ČETVRTA

ORGANIZACIONO GRADJANSKO PROCESNO PRAVO

Organizaciono građansko pravo obuhvata norme:- kojima se uređuje pravosudna funkcija u okviru sistema vlasti,- kojima se uređuje unutrašnja organizacija sudova,- kojima se uređuje interno funkcionisanje sudova kao nosilaca pravosudne funkcije

(norme upravnog karaktera).

Građanski sudski postupak (parnični, vanparnični, izvršni i stečajni) se odvija pred sudovima. U ovom postupku, osim suda, učestvuju:

drugi državni organi: tužilaštvo, pravobranilaštvo i organ starateljstvajavne službe: advokatura i notarijat (javno beležništvo).

SUD – PRED KOJIM SE ODVIJA GRAĐANSKI SUDSKI POSTUPAK

Pojam – Sud je državni specijalizovani organ koji se osniva i ukida zakonom (član 4. Zakona o sudovima Republike Srpske). Sudovima je poverena pravna zaštita prava i sloboda zajemčenih ustavima BiH i Republike Srpske, kao i obezbeđenje ustavnosti i zakonitosti (član 5. Zakona o sudovima Republike Srpske). Zadatak sudova je da donosi pojedinačne pravne norme u obliku sudskih odluka. Prilikom odlučivanja, sud je slobodan da donese odluku na osnovu sopstvene ocene činjenica i tumačenja materijalnog prava. U Republici Srpskoj se ne osnivaju i ne postoje ad hoc sudovi – privremeni ili specijalni sudovi jer bi to bilo protivno postulatima pravne države.

Vrste sudova – U Republici Srpskoj sudovi su organizovani prema Zakonu o sudovima Republike Srpske. U Republici Srpskoj postoje dve vrste sudova: sudovi opšte nadležnosti i sudovi posebne nadležnosti. Sudovi opšte nadležnosti su: osnovni, okružni i Vrhovni sud. Sudovi posebne nadležnosti su: okružni privredni sudovi i Viši privredni sud.

Osnovni sud se osniva za područje jedne ili više opština. Okružni sud se osniva za područje dva ili više osnovnih sudova (sedište okružnih sudova je u Banja Luci, Bijeljini, Doboju, Trebinju i Istočnom Sarajevu). Okružni privredni sud kao prvostepeni se osniva za područje koje pokrivaju okružni sudovi. Viši privredni sud kao drugostepeni sud, osniva se za celo područje Republike Srpske i njegovo sedište je u Banja Luci. Vrhovni sud je najviši sud u Republici Srpskoj i njegovo sedište je u Banja Luci.

Odnos neposredno višeg i nižeg suda – može se posmatrati kao:- odnos koji se tiče prava i dužnosti višeg suda da u postupku po pravnim lekovima ispituje

odluke nižih sudova,- odnos koji se tiče ovlašćenja predsednika višeg suda da prema nižem sudu preduzima

određene akte iz oblasti sudske uprave. Ovaj odnos je zapravo uređen organizacionim

20

građanskim procesnim pravom. Tako predsednik neposredno višeg suda može pokrenuti postupak za razrešenje sudije neposredno nižeg suda, može odlučiti o isključenju i izuzeću predsednika neposredno nižeg suda.

Ovaj drugi odnos neposredno višeg i nižeg suda u pogledu primene Zakona o sudovima Republike Srpske, uređen je tako da je:

- Okružni sud neposredno viši sud za osnovne sudove na svom području,- Viši privredni sud je neposredno viši sud za okružne privredne sudove na celoj teritoriji

Republeke Srpske,- Vrhovni sud je neposredno viši sud za okružne sudove i Viši privredni sud. U prvom stepenu sude osnovni sudovi, okružni sudovi i okružni privredni sudovi. U

drugom stepenu sude okružni sudovi, Viši privredni sud i Vrhovni sud. Vrhovni sud sudi i po redovnim i po vanrednim pravnim lekovima.

Nezavisnost sudova – podrazumeva tri aspekta: da sud bude nezavisan od države, od stranaka i od društva.

Kad je u pitanju prvi aspekt nezavisnosti, sud je kao državni organ nezavisan od zakonodavne i izvršne vlasti (član 121a stav 1. Ustava Republike Srpske). To znači da Narodna skupština i Veće naroda kao zakonodavna vlast i vlada kao izvršna vlast, nemaju uticaja na sadržinu pojedinačnih pravnih akata suda, ne mogu ih menjati niti ukidati.

Nezavisnost suda u odnosu na stranke podrazumeva da sud ne finansiraju stranke, već država. Sud ne dobija od stranaka bilo kakvu naknadu za svoj rad, jer sudske takse stranke uplaćuju na račun države.

Najspornija je nezavisnost suda od društva. Danas se putem medija vrši pritisak na sud.Sudija ne sme da obavlja poslove koji su nespojivi sa funkcijom sudije odnosno “sudija ne

može vršiti javnu funkciju niti bilo kakav posao koji donosi zaradu, a koji je zakonom utvrđen kao nespojiv sa sudijskom funkcijom” (član 127. Stav 2. Ustava RS). To je preduslov za njegovu nezavisnost. Sud mora biti nezavisan i kao institucija i kao državni organ, a to isto važi za svakog pojedinog sudiju i sudsko veće.

Nezavisnost sudije garantuje se: načinom imenovanja sudija, stalnošću i nepremestivošću sudija, obezbeđenjem njihove materijalne nezavisnosti i obezbeđenjem međusobne nezavisnosti sudija.

1) Imenovanje sudija - U Republici Srpskoj sudije imenuje i razrešava Visoki sudski i tužilački savet. Zakonom o visokom sudskom i tužilačkom savetu BiH, pripisani su osnovni uslovi koje jedno lice mora zadovoljiti da bi moglo biti imenovano na dužnost sudije (član 21.), a propisani su i posebni uslovi koje jedno lice mora zadovoljiti da bi moglo biti imenovano za sudiju Vrhovnog suda Republike Srpske (član 25.), za sudiju okružnih sudova u Republici Srpskoj (član 27.), za sudiju osnovnih sudova u Republici Srpskoj (član 28.), za dodatnu sudiju u Republici Srpskoj (član 33.). Odredbama člana 35. do 48. Zakona o visokom sudskom i tužilačkom savetu BiH, propisan je postupak imenovanja sudija i dodatnih sudija u Republici Srpskoj. Disciplinska odgovornost sudija propisana je odredbama člana 54. do 75. Zakona o visokom sudskom i tužilačkom savetu BiH, a odredbama člana 76. do 81. Zakona o visokom sudskom i tužilačkom savetu BiH, propisano je udaljenje sudija od vršenja dužnosti do okončanja krivičnog postupka, disciplinskog postupka ili postupka razrešenja. Odredbama člana 88. do 90. Zakona o visokom sudskom i tužilačkom savetu BiH, propisan je prestanak mandata za vršenje dužnosti sudije.

21

2) Stalnost i nepremestivost sudija Stalnost sudije podrazumeva da je sudijska funkcija stalna odnosno “sudije se imenuju

doživotno” (član 127. Stav 1. Ustava RS). Obzirom da bi reizbor sudija stvorio situaciju u kojoj bi sudija bio zavisan od institucija i pojedinaca koji odlučuju o njegovom reizboru, to je stalnost sudijske funkcije nužna pretpostavka za nezavisnost sudije.

Nepremestivost sudije podrazumeva da sudija stalno vrši dužnost u sudu za koji je izabran i niko bez njegove saglasnosti ne može da ga premesti ili uputi u drugi sud (član 50. Zakona o visokom sudskom i tužilačkom savetu BiH), osim izuzetno u slučajevima propisanim članom 51. i 52. Zakona o visokom sudskom i tužilačkom savetu BiH.

3) Materijalna nezavisnost sudije – podrazumeva da sudija ima pravo na platu čija visina je dovoljna da održi njegovu nezavisnost i sigurnost njegove porodice.

4) Međusobna nezavisnost sudija Pravo na prirodnog sudiju kao osnovni postulat demokratski uređene države podrazumeva

pravo građana da o konkretnoj pravnoj stvari odlučuje sudija koji je imenovan na osnovu neutralnih kriterijuma propisanih Zakonom o visokom sudskom i tužilačkom savetu BiH, kao i pravo sudije da unapred zna u kojim će konkretno pravnim stvarima postupati. Predsednik suda donosi godišnji raspored poslova u sudu u pisanoj formi, ali tek kad prethodno pribavi mišljenje svih sudija, a što znači da se taj raspored ne može menjati, osim izuzetno u slučaju izbora novog sudije, u slučaju dužeg odsustva sudije, u slučaju upražnjenog sudijskog mesta. Pravo na prirodnog sudiju podrazumeva i da se predmeti raspodeljuju slučajem tj. nezavisno od ličnosti sudije i drugih okolnosti koje su vezane za taj predmet. Od ovog principa može se odstupiti samo u zakonom propisanim slučajevima tj. u slučaju opterećenosti sudije, u slučaju sprečenosti sudije da postupa u tom predmetu zbog postojanja razloga za isključenje ili izuzeće sudije, u slučaju dužeg odsustvovanja sudije iz bilo kojih razloga.

Imunitet sudije podrazumeva da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za mišljenje koje je izrazio prilikom vršenja sudijske dužnosti i ne može biti pozvan na odgovornost zbog načina na koji je glasao prilikom donošenja sudske odluke. Tako je nedopuštena tužba protiv sudije za naknadu štete zbog njegovog nezakonitog ili nepravilnog rada i to zato što sudija uživa imunitet. Izuzetak od ovog pravila je kad sudija krši garantovana ljudska prava, a naročito procesna prava iz člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama. Ako u tom slučaju Evropski sud za ljudska prava donese presudu protiv Republike Srpske, Republika Srpska može prema sudiji da istakne regresni zahtev i zahteva plaćanje onoga na šta je bila osuđena presudom Evropskog suda za ljudska prava. Uslov za regresni zahtev Republike Srpske jeste da je sudija kriv tj. da je postupao sa umišljajem ili krajnjom nepažnjom.

Isključenje i izuzeće sudije je ustanova kojom se takođe garantuje nepristrasnost u suđenju. Iako ZPP ne pravi jasnu razliku između ustanove isključenja i izuzeća, ta razlika se jasno nameće činjenicom da do isključenja sudije dolazi u slučaju kad postoji neki od razloga taksativno navedenih u ZPP-u, tako da se za postojanje tih razloga vezuje neoboriva pretpostavka da suđenje neće biti nepristrasno. Kad je izuzeće u pitanju postoje in concreto okolnosti koje ne daju garancije za postojanje nepristrasnog suđenja.

22

Razlozi za isključenje sudije se dele u tri grupe: Prvu grupu čine razlozi koji se zasnivaju na opštem pravnom principu da niko ne može da

bude sudija u sopstvenoj pravnoj stvari (Res sua et res suorum), pa sudija ne može suditi: (1) ako je sam stranka, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke; (2) ako je sa strankom u odnosu saovlašćenika, saobveznika ili regresnog obveznika (član 357. tačka 1. ZPP-a).

Drugu grupu čine razlozi koji se odnose na postojanje srodstva između sudije i nekog od učesnika u postupku, pa sudija ne može suditi: (1) ako mu je stranka ili zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, a u pobočnoj liniji do četvrtog stepena ili mu je bračni odnosno vanbračni drug ili srodnik po tazbini odnosno srodnik vanbračnog druga do drugog stepena bez obzira da li su brak odnosno vanbračna zajednica prestali ili ne; (2) ako je staralac, usvojilac ili usvojenik stranke, njenog zakonskog zastupnika ili punomoćnika (član 357. tačka 2. i 3. ZPP-a).

Treća grupa razloga odnosi se na inkompatibilnost funkcije suđenja u konkretnom sporu sa učešćem sudije u drugim postupcima u istoj ili povezanoj pravnoj stvari, pa sudija ne može suditi: (1) ako je u istom predmetu saslušan ili predložen kao svedok ili veštak; (2) ako je u istom predmetu učestvovao u postupku medijacije, donošenja odluke koja se pobija ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici (član 357. tačka 1. i 4. ZPP-a).

Razlozi za izuzeće sudije su okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost. Ove razloge bi valjalo tumačiti

u skladu sa standardima postavljenim u članu 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, a to znači da nije nužno utvrditi konkretne racionalne razloge koji ukazuju da bi sudija mogao biti pristrasan, već je dovoljno subjektivno osećanje straha na strani stranke da mu sud ne pruža dovoljno garancija da će biti nepristrasan. Najkarakterističniji razlozi za izuzeće sudije su: prijateljstvo ili neprijateljstvo sudije sa strankom, izražen stav sudije u odnosu na predmet spora i ishod spora ili dokazno sredstvo, pripadništvo sudije istom udruženju građana ili religioznoj zajednici, loše vođenje postupka sa nizom procesnih grešaka, mimika tokom postupka, gestikuliranje, savetovanje stranaka tokom postupka, ironija, sarkazam i sl.

Postupak za isključenje ili izuzeće sudije pokreće se na inicijativu samog sudije ili stranke. Ako sudija smatra da postoji neki od

razloga za njegovo isključenje ili izuzeće, kao i kad sudija sazna da je stavljen zahtev za njegovo isključenje ili izuzeće za postupanje u određenom predmetu, dužan je da o tome odmah obavesti predsednika suda, a da postupak nastavi bez odlaganja do donošenja odluke o njegovom isključenju ili izuzeću (član 360. ZPP-a). Ako stranka traži isključenje ili izuzeće sudije, ona mora tražiti isključenje ili izuzeće poimenično određenog sudije koji postupa u konkretnom predmetu, u zahtevu za isključenje ili izuzeće mora da navede okolnosti zbog kojih smatra da postoji neki od razloga za isključenje ili izuzeće (zahtev koji nema potrebnu sadržinu nedopušten je), zahtev mora biti blagovremen tj. stavljen najdocnije do završetka rasprave, a ako nije bilo rasprave do donošenja odluke (član 358. ZPP-a). O isključenju ili izuzeću sudije odlučuje predsednik suda (član 359. stav 1. ZPP-a). Pre donošenja odluke o isključenju ili izuzeću sudije, predsednik suda uzima izjavu od sudije čije se isključenje ili izuzeće traži, a po potrebi može da izvrši i druge izviđajne radnje (član 359. stav 4. ZPP-a). Protiv rešenja kojim se usvaja zahtev za isključenje ili izuzeće nije dozvoljena žalba, a protiv rešenja kojim se zahtev odbija nije dozvoljena posebna žalba (član 359. stav 5. ZPP-a).

23

Pravila o isključenju ili izuzeću sudije primenjuju se i na zapisničara (član 361. ZPP-a) i na veštaka (član 153. st. 1. ZPP-a), a o njihovom isključenju ili izuzeću odlučuje sudija pojedinac.

Povreda pravila o isključenju ili izuzeću ima za posledicu da je sudska odluka apsolutno ništava. Na te povrede stranka se može pozvati u žalbi na presudu odnosno rešenje ili u reviziji protiv presude odnosno rešenja.

Personalni sastav suda – U personalni sastav suda ulaze sudije, stručni saradnici, viši stručni saradnici i radnici suda.

Profesionalne sudije - Sudije su ili profesionalne ili sudije porotnici. Profesionalni sudija je lice koje sudsku funkciju obavlja kao redovnu i stalnu delatnost.

Sudije porotnici – su lica koja sudijsku dužnost obavljaju povremeno pored svog redovnog zanimanja. Sudije porotnici su u suđenju ravnopravni sa profesionalnim sudijama. Učešće sudija porotnika u suđenju je izraz principa zbornosti. Međutim, kako kvalitet suđenja u građanskopravnoj materiji zahteva visok nivo profesionalnog znanja koji sudije porotnici kao laici nemaju, postoji tendencija da se oni uklone iz oblasti građanskog sudskog postupka. Predsednik osnovnog suda, nakon što pribavi mišljenje Visokog sudskog i tužilačkog saveta Bosne i Hercegovine, utvrđuje broj sudija porotnika potrebnih za taj sud, a zatim objavljuje konkurs za sudije porotnike oglašavanjem na oglasnoj tabli suda i u najmanje jednim dnevnim novinama, a zatim po svojoj oceni bira najbolje kandidate za sudije porotnike i utvrđenu listu kandidata dostavlja Visokom sudskom i tužilačkom savetu Bosne i Hercegovine na imenovanje (član 46. Zakona o sudovima Republike Srpske).

Stručni saradnici – su lica koja pomažu sudiji u radu, vrše analizu pravnih pitanja, pripremaju predmete za suđenje, a mogu postupati i odlučivati samostalno ili pod nadzorom i po uputstvima sudije u vanparničnim i izvršnim stvarima i u sporovima male vrednosti. Za stručnog saradnika u sudu može biti izabrano lice koje je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom (član 50. Zakona o sudovima Republike Srpske).

Viši stručni saradnici – su lica koja pomažu sudiji u njegovom radu, vrše analizu pravnih pitanja, pripremaju predmete za suđenje, obavljaju samostalno ili pod nadzorom i po uputstvima sudije druge stručne poslove predviđene zakonom ili Pravilnikom o unutrašnjem sudskom poslovanju (član 50. Zakona o sudovima Republike Srpske). Za višeg stručnog saradnika u Vrhovnom sudu može biti izabrano lice koje je diplomirani pravnik sa položenim pravosudnim ispitom i radnim iskustvom na pravnim poslovima od najmanje pet godina (član 51. Zakona o sudovima Republike Srpske).

Pravila kojima je uređen način, postupak i izbor sudija i utvrđivanje njihove odgovornosti primenjuju se i na stručne saradnike i više stručne saradnike. Broj stručnih saradnika i viših stručnih saradnika u sudovima utvrđuje Visoki sudski i tužilački savet Bosne i Hercegovine po prethodno pribavljenom mišljenju predsednika suda (član 51. i član 51a. Zakona o sudovima Republike Srpske).

Sudijski pripravnici – su lica koja su diplomirani pravnici i koja se biraju u sud na osnovu javnog konkursa (koji objavljuje predsednik suda) i to na period najduže do dve godine (član 52. Zakona o sudovima Republike Srpske). Sudovi mogu primiti na praksu i pripravnike volontere koji nemaju naknadu za rad, niti druga prava, osim pravo na zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nesreće na radu (član 53. Zakona o sudovima Republike Srpske).

Radnici suda – su sva lica koja su zaposlena u sudu, osim sudija, stručnih saradnika i viših stručnih saradnika (član 49. Zakona o sudovima Republike Srpske). Radnici suda obavljaju

24

administrativne poslove: overavanje potpisa, davanje obaveštenja na osnovu podataka iz sudskog registra, izdavanje uverenja o činjenicama o kojima sud vodi službenu evidenciju i sl.

Pravosudna uprava – Pravosudnu upravu čini Ministarstvo pravde i Ministar pravde. Nadležnosti Ministarstva pravde uređene su članom 37. Zakona o sudovima Republike Srpske. Ako Ministarstvo pravde utvrdi da u sudu postoje nepravilnosti u primeni Zakona o sudovima Republike Srpske ili drugih propisa koji se odnose na organizaciju i poslovanje sudova, obavestiće o tome predsednika suda ili Visoki sudski i tužilački savet Bosne i Hercegovine radi preduzimanja odgovrajućih mera (član 41. Zakona o sudovima Republike Srpske).

25

GLAVA PETA

DRŽAVNI ORGANI KOJI UČESTVUJU U GRAĐANSKOM SUDSKOM POSTUPKU

1. TUŽILAŠTVO

Tužilaštvo je samostalan državni organ koji goni izvršioce krivičnih i drugih po zakonu kažnjivih dela, ulaže pravna sredstva radi zaštite zakonitosti i ustavnosti, štiti ljudska prava i slobode građana zagarantovane ustavima Bosne i Hercegovine i Republike Srpske, štiti zakonom definisana prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuje zakonitost i ustavnost (član 1. i 3. Zakona o javnom tužilaštvu). Svoju funkciju, Tužilaštvo vrši na osnovu Ustava i Zakona o javnom tužilaštvu i niko nema pravo da utiče na Tužilaštvo u vršenju njegove ustavne i zakonske funkcije (član 2. Zakona o javnom tužilaštvu). Tužilaštvo se osniva i ukida, kao i sud, zakonom (član 4. Zakona o javnom tužilaštvu). Uređenje Tužilaštva, položaj Tužioca i njegovih zamenika, izbor Tužioca i prestanak njegove funkcije, uređeni su Zakonom o javnom tužilaštvu.

U građanskim sudskim postupcima, uloga Tužioca je ograničena. On može samo da:- pokreće neke sudske postupke kad to zakon izričito predviđa,- interveniše u postupku između trećih lica radi zaštite javnih interesa,- ulaže vanredne pravne lekove.

Tužilac kao stranka po dužnosti Kada Tužilac na osnovu ovlašćenja koja mu daje poseban zakon (član 14. stav 3. Zakona o

javnom tužilaštvu) pokreće građanski sudski postupak (parnični, vanparnični postupak ili izvršni postupak), onda je on stranka po dužnosti.

Parnični postupak Tužilac može pokrenuti podnošenjem tužbe: - za poništenje braka u slučajevima iz člana 33. Porodičnog zakona20 (ako su brak zaključili krvni srodnici u pravoj liniji, brat i sestra po ocu ili majci, stric i sinovica, ujak i sestričina, tetka i bratić, tetka i sestrić i deca braće i sestara, kao i deca braće i sestara po ocu ili majci), a shodno članu 49. Porodičnog zakona; - za utvrđenje apsolutne ništavosti ugovora prema članu 109. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Vanparnični postupak Tužilac može pokrenuti podnošenjem predloga: - za proglašenje nestalog lica za umrlo (član 64. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku), - za dokazivanje smrti fizičkog lica (član 64. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku).

Izvršni postupak Tužilac može pokrenuti predlogom kad je to zakonom izričito određeno i tada u izvršnom postupku ima položaj tražioca izvršenja (član 3. ZIP-a).

Tužilac kao intervenijent u javnom interesu – Ulogu intervenijenta u javnom interesu Tužilac ima kad učestvuje u parnici koja teče između drugih lica, a to će uvek biti onda kad 20 “Službeni glasnik RS” br. 54/2002 i 41/2008.

26

postoji sumnja da jedna ili obe stranke koriste svoja prava u postupku da bi onemogućile primenu prinudnih propisa o prirodnim bogatstvima, da bi izbegle finansijske obaveze ili da bi onemogućile primenu prinudnih odredbi međunarodnih ugovora. Učešće u parnici između drugih lica, Tužilac može da prijavi samoinicijativno predajom podneska sudu pred kojim teče parnica ili na poziv suda. U ovom slučaju Tužilac nema položaj stranke po dužnosti obzirom da u tužbi nije označen niti kao tužilac niti kao tuženi i nema položaj običnog umešača u parnici obzirom da se ne pridružuje niti jednoj od stranaka da dobije spor. Njegova uloga kao intervenijenta u javnom interesu je da pomogne sudu da spreči stranačke dispozicije koje su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i moralom. Tužilac u ovoj parnici ima samostalan položaj i on može u granicama tužbenog zahteva da predloži da se utvrde činjenice koje stranke nisu predložile, da se izvedu dokazi koje stranke nisu predložile i ima pravo da izjavi redovni pravni lek.

Tužilac kao podnosilac vanrednih pravnih lekova – Tužilac ima pravo da protiv pravnosnažne sudske odluke izjavi vanredni pravni lek i može da zahteva da se odloži odnosno prekine izvršenje te odluke (član 16. stav 1. Zakona o javnom tužilaštvu).

2. PRAVOBRANILAŠTVO

Pravobranilaštvo je samostalni organ koji u postupku pred sudovima i drugim nadležnim organima preduzima pravna sredstva radi zaštite imovinskih prava i interesa Republike Srpske, grada, opštine i njihovih organa i organizacija, kao i drugih organa i drugih organizacija koji nemaju svojstvo pravnih lica (nisu upisani u sudski registar), a finansiraju se iz budžeta Republike Srpske (član 1. stav 1. Zakona o pravobranilaštvu Republike Srpske). Svoju funkciju Pravobranilaštvo vrši na osnovu zakona i drugih propisa, a osniva se i ukida zakonom (član 2. i član 3. stav 1. Zakona o pravobranilaštvu Republike Srpske). Delokrug poslova pravobranilaštva, organizacija, izbor pravobranioca i njegovih zamenika i prestanak funkcije pravobranioca, uređuje se Zakonom o pravobranilaštvu Republike Srpske.

U građanskim sudskim postupcima, pravobranilac učestvuje kao zakonski zastupnik Republike Srpske, grada ili opštine odnosno njenih organa ili organizacija.

3. ORGAN STARATELJSTVA

Organ starateljstva je specijalizovani organ kojem su zakonom povereni poslovi starateljstva i određena ovlašćenja radi zaštite porodice i radi pomoći porodici. Poslove zaštite i pružanja pravne pomoći porodici i njenim članovima obavlja opštinski organ uprave nadležan za poslove socijalne zaštite – organ starateljstva (član 13. 13. stav. 1. Porodičnog zakona). Svi organi, organizacije i fizička lica su dužni bez odlaganja obavestiti organ starateljstva u pogledu detetovih prava, naročito o nasilju, zlostavljanju i polnim zloupotrebama deteta (član 13. stav 3. Porodičnog zakona). Organ starateljstva ima različite uloge u građanskom sudskom postupku.

Organ starateljstva kao stranka u postupku Organ starateljstva može pokrenuti parnični postupak podnošenjem tužbe: za poništenje

braka (član 47. Porodičnog zakona) u slučajevima iz člana 29., 30., 31. i 34. Porodičnog zakona), podnošenjem predloga o zaštiti, vaspitanju i izdržavanju dece (član 73. Porodičnog zakona), za utvrđivanje očinstva (član 125. Porodičnog zakona).

27

Organ starateljstva može pokrenuti vanparnični postupak podnošenjem predloga: za stavljanje roditelja u položaj staratelja radi upravljanja imovinom deteta (član 100. stav 2. Porodičnog zakona), za produženje ili prestanak roditeljskog prava (član 104. Porodičnog zakona i član 82. Zakona o vanparničnom postupku), za oduzimanje i vraćanje roditeljskog prava (član 106. i član 107. stav 1. Porodičnog zakona i član 87. Zakona o vanparničnog postupku), za upućivanje deteta u odgovarajuću vaspitno-obrazovnu ustanovu na čuvanje i vaspitanje (član 105. Porodičnog zakona), za oduzimanje i vraćanje poslovne sposobnosti (član 29. Zakona o vanparničnom postupku).

Organ starateljstva može pokrenuti izvršni postupak podnošenjem predloga: za izvršenje odluke o predaji, za oduzimanje deteta.

U parničnim, vanparničnim ili izvršnim postupcima, organ starateljstva može imati ulogu stranke po dužnosti ili ulogu zakonskog zastupnika stranke.

Organ starateljstva kao intervenijent u interesu lica pod posebnom zaštitom - Organ starateljstva vrši nadzor nad radom zakonskih zastupnika poslovno nesposobnih lica. Tako, kad sud ustanovi da zakonski zastupnik parnično nesposobnog lica ne pokazuje potrebnu pažnju u zastupanju, obavestiće o tome organ starateljstva, a ako bi usled propuštanja zakonskog zastupnika za parnično nesposobno lice mogla nastati šteta, sud će zastati sa postupkom i predložiti organu starateljstva da se odredi drugi zakonski zastupnik.

Neki građanski sudski postupci ne mogu biti pokrenuti bez prethodne saglasnosti organa starateljstva, tako da je prethodna saglasnost organa starateljstva zapravo procesna pretpostavka za pokretanje tih postupaka. Radi se o pokretanju postupka podnošenjem tužbe: za poništenje braka, za razvod braka, za utvrđivanje ili osporavanje roditeljskog prava. U postupcima koji se odnose na prava deteta, organ starateljstva i sud su dužni da vode računa o tome da li između deteta i njegovog zakonskog zastupanika postoje suprotni interesi, pa ako postoje, organ starateljstva je dužan da detetu postavi kolizijskog staraoca.

U vanparničnom postupku organ starateljstva ima položaj umešača sui generis jer je ovlašćen da radi zaštite interesa lica pod posebnom zaštitom, iznosi činjenice, predlaže izvođenje dokaza, izjavljuje pravne lekove.

Organ starateljstva kao pomoćno sudsko telo – Organu starateljstva kao pomoćnom sudskom telu, sud može da poveri sprovođenje posredovanja u bračnom sporu (mirenje i nagoda); u parničnom postupku za vršenje i lišenje roditeljskog prava, za zaštitu od nasilja u porodici; u vanparničnom postupku za davanje dozvole za stupanje u brak. U svakom slučaju, sud je dužan da pre donošenja odluke pribavi nalaz i mišljenje organa starateljstva kao pomoćnog sudskog tela. Organ starateljstva kao pomoćno sudsko telo takođe pomaže sudu u preduzimanju nekih procesnih radnji, npr. u parnici za zaštitu od nasilja u porodici organ starateljstva prikuplja potrebne dokaze, u postupku izvršenja oduzimanjem deteta, organ starateljstva pomaže sudu.

28

GLAVA ŠESTA

JAVNE SLUŽBE KOJE UČESTVUJU U GRAĐANSKOM SUDSKOM POSTUPKU

1. ADVOKATURA

Advokatura je samostalna i nezavisna institucija koja se organizuje i funkcioniše radi pružanja stručne pravne pomoći fizičkim i pravnim licima u zaštiti njihovih ljudskih prava, obaveza i pravnih interesa (član član 1. Zakona o advokaturi Republike Srpske).

Samostalnost advokature ostvaruje se nezavisnim izvršavanjem poslova pravne pomoći, pravom stranke na slobodan izbor adokata, organizovanjem advokata u Advokatsku komoru Republike Srpske kao nezavisnu i samoupravnu organizaciju sa obaveznim članstvom, donošenjem statuta kojim se uređuje rad Advokatske komore Republike Srpske i njenih organa, donošenjem kodeksa etike advokata Advokatske komore Republike Srpske, odlučivanjem o pravu na obavljanje advokatske delatnosti, privremenoj zabrani i prestanku prava na obavljanje advokatske delatnosti, odlučivanjem o obliku saradnje sa Advokatskom komorom Federacije Bosne i Hercegovine, advokatskim komorama stranih država, međudržavnim i međunarodnim udruženjima advokata, odlučivanjem o saradnji sa međudržavnim i međunarodnim institucijama, organizacijama i asocijacijama (član 2. Zakona o advokaturi Republike Srpske).

Nezavisnost advokature ostvaruje se pravom i dužnošću advokata da u skladu sa pozitivnim propisima i u okviru ovlašćenja dobijenih od stranke, preduzima sve radnje u svim pravnim poslovima koji su po njegovoj oceni u interesu stranke kojoj pruža pravnu pomoć. Nezavisnost se ostvaruje i zabranom advokatu da obavlja delatnosti koje su nespojive sa ugledom i nezavisnošću advokatske profesije (član 4. Zakona o advokaturi Republike Srpske).

Zakonom o advokaturi uređeno je organizovanje advokata u Advokatsku komoru RS kao pravno lice; uređeni su organi Advokatske komore (Skupština, Predsednik, Izvršni odbor, Zbor advokata, Disciplinski sudija, Disciplinski tužilac, Komisija za kontrolu finansijskog i materijalnog poslovanja Advokatske komore i druga tela predviđena Statutom Advokatske komore); uređena je vrsta i sadržina opštih akata Advokatske komore (Statut, Kodeks etike, Pravilnik o disciplinskoj odgovornosti advokata, stručnih saradnika za pravne poslove i advokatskih pripravnika); uređeni su uslovi za upis u Imenik advokata (Imenik advokata AK je javna knjiga, a izvodi Imenika i potvrde izdate na osnovu podataka upisanih u Imenik, jesu javne isprave); uređena su prava i dužnosti advokata u odnosu na stranku kojoj pruža pravnu pomoć; uređeni su oblici organizovanja advokatske delatnosti (advokat pojedinac, zajednička advokatska kancelarija, advokatsko društvo kao pravno lice); uređen je položaj advokatskih pripravnika; uređen je postupak brisanja iz Imenika i postupak privremene zabrane obavljanja delatnosti; uređena je disciplinska odgovornost advokata, stručnih saradnika za pravne poslove i advokatskih pripravnika.

29

2. SLUŽBA NOTARA

Služba notara je javna služba koju obavljaju notari koji su nezavisni i samostalni u obavljanju te službe (član 2. stav 1. Zakona o notarima). Službu notara, notar obavlja profesionalno i isključivo kao zanimanje tokom vremena za koje je imenovan, a službu može vršiti do navršenih 65 godina života (član 3. Zakona o notarima). Svi notari sa teritorije Republike Srpske obavezno se organizuju u Notarsku komoru koja ima svojstvo pravnog lica, a upisuje se u registar Ministarstva pravde (član 57. Zakona o notarima).

Notar kao imalac javne funkcije - U pravnom sistemu Republike Srpske notar je imalac javne funkcije zbog čega je po svom pravnom položaju i delatnosti odvojen od Advokature kao slobodne profesije. Notar je nadležan da preduzima notarsku obradu isprava, izdaje potvrde, overava potpise, rukoznake i prepise (član 64. Zakona o notarima). Dakle, notar vrši poslove koji po redovnom toku stvari spadaju u funkcije suverene države obzirom da država ovoj službi delegira vršenje poslova iz okvira svojih suverenih ovlašćenja. Isprave koje sačini notar ne razlikuju se po svojim pravnim dejstvima od isprava koje je sačinio ili izdao sud ili organ uprave u za to zakonom predviđenom postupku. Međutim, notar nije organ vlasti jer: (1) ne raspolaže ovlašćenjem da prinudi učesnike u notarijalnom postupku na određeno ponašanje, (2) ne prima platu od države i nema pravo na državnu penziju, (3) sačinjava isprave delujući u svoje ime i za svoj račun i overava isprave svojim pečatom, a ne državnim, (4) država ne odgovara za rad notara, već je on dužan da poslove iz svoje nadležnosti obavlja u skladu sa zakonom i odgovara za obavljanje poslova takođe u skladu sa zakonom.

Notar u građanskom sudskom postupku – Notaru je povereno sprovođenje pojedinih građanskih sudskih postupaka i to pre svih vanparničnih, zatim i izvršnih i stečajnih: popis i pečaćenje ostavinske imovine i stečajne mase, procena i javna prodaja (licitacija) pokretnih i nepokretnih stvari naročito dobrovoljna prodaja tih stvari, razdeoba prodajne cene u izvršnom postupku (član 67. Zakona o notarima).

Izvršnost notarijalnih akata – Notarijalni akti su izvršne isprave koje se mogu izvršavati u skraćenom izvršnom postupku koji se vodi na osnovu verodostojne isprave. Notarijalni akt u zavisnosti od svoje sadržine može imati tretman verodostojne isprave ili izvršne isprave (član 85. Zakona o notarima).

30

31