SUDBA

U proleće, u proleće kad vrbe zeleneI potok teče plavim nebom umiven,U cvetovima kad mirišu magle;U proleće, u proleće ruže uveleZavoleh miris sakriven

U maju, nad srcem kad su mi se nagle,Suđenice vile nisu umeleOd ludosti da mi ga spasu.U proleće, u proleće ja zavolehSenke u nečijem glasu.

U proleće, u proleće, tako je suđeno,Srcu mom uvek će ljudi da se čudeI žeđi mu niko neće shvatiti.O, žao mi je mladića koji me voleo budeU proleće, jer će patiti.

1

BALKANACNe stidim se što sam – ali mi po nepisanim zakonimakako vi velite – slobodno živimovarvarin sa Balkana i nekog prirodnog držimo se redatla prljavštine i bure. slično ognju, vatri i vodi.Čućete sadi kod nas ima neke Kod vas je zbilja sve tačno propisano vama nepoznate kulture. kako se jede, govori i oblači,

a mi kad govorimo, vičemoVi prvo ispitujete i sumnjate i mašemo rukamadaleki ste i od rođenih sinova, i čorbu glasno srčemona trpezu svoju ne posadite i u rukavicama smosvakog tuđina. obuću nosimo od svinjske kože,Vi možete da pijete puno je kod nas seljačkih navika i stavria da svakom ne pružite i kraljevski preci našičaše vina. doista su bili govedari.

A kod nas su još običaji grubi Narod naš, zbilja, u gnevu može da koljemi pustimo svakog pod svoje sleme, ruši i pali,kod nas se još s namernikom ljubi, ali mi nismo oni što smisleno tlačekod nas se podvizi zbog gostoljublja čine, mi ne smatramo da je svet celi naše poljekod nas svaki čovek ima mi ne bismo podneličitavo pleme ni urođenik prašumski da zbog nas plače.prijatelja i rodbine.

Duša je naša prostranaVi, doista, imate iako smo brojem mali.nekoliko miliona Hristovih kipovana svakog čoveka po jednogaimaju ga drumovi i polja, apsane i škole,a kod nas, kad ljudi veruju u Bogau sebi ga nosei tiho mu seskoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut životaimate sprava i mašina,sve ste sračunali i sve znateizumi vaši su za divljenje,a mi još imamo starinske alate,ali sve je kod nas zdravoi prirodno kao glinai umiranje, i rađanje, i življenje.

2

Vi imate čitave zbirke pravila i nauka o slobodio svemu se kod vas piše i pripoveda

VerujemMoja zemlja propati neće.Iz smrti za slobodusloboda uvek niče,kao što iz cvetnog semenamora nići cveće,i kao što se iz gnezdauvek izleže ptiče.Moja zemlje je naučila da pati,mučenica je oduvek bila,oduvek komadana,ona zna:jednog danaopet će postojati,već je razmahnula krila.

Naše zemlje nestati neće.O bratstvu ona je oduvek snevala,odricala se zbog njega i ispaštala.Moja je zemlja oduvek davala,u ime bratstva praštala,praštala.

Moja zemlja propasti neće.Uvek je proročica bila;sred neprijateljskih tamnica i šiba,u sva vremena crnakad narodi po magli blude,pastiri iz naših koliba,kao kukolj od zrna,odvajali su od istinamisli lude.

3

Na buri OpravdanjeSvu večer na pustom bregu Srce moje misli večito

neko stoji. neku tužnu misao.Pusti me, majko, da vidim i ma šta samnom bilo: da li je čovek ili bor. budem li kome postalaPusti me da vidim žena verna, ko to svu večer gleda ili dragana čija,u naš beli, skromni dvor. ili ma šta drugo;Pusti me,majko, neće me ili budem uvek smerna umoriti hod, sanjalica ostala.breg je blizu našeg doma. Bude li duša moja sveto sedišteO, ja osećam da mi je rod jedne ljubavi; taj čovek ili bor ili srce moje bolno središtešto svu večer blizu groma svih nežnosti, stoji i gleda u naš dvor. ti mene uvek voli:

Vidiš li,oblak crn, jer srce moje misli večitoogroman, zlokoban brod neku tužnu misao nad njim plovi i što mene jedino boli. smrt nosi?O, majko, idi I ma čega da se latim, ti ga bar zovi plemenitog ili zlog;neka se skloni u naš dom mognem li zbog drugih da patim, taj čovek ili bor ili budem neku sreću srca svogšto svu večer stoji i gleda tuđim bolom kupila;u naš beli skromni dvor. budem li katkad praštala,

ili se budem uvek svetila,Na pustom bregu on je sam znaj da sam grehove sve kao dete kad ruke skrsti već davno iskupila,nad bolom nekim prvi put. znaj da sam već davnoPusti me da tanki moji prsti zbog svega ispaštala, meta budu burama zlim. i uvek mi oprosti:Pusti me, pusti, dobra majko, tako je potmuo jer srce moje misli večito i zao oblak neku tužnu misaošto vitla nad njim. što mene jedino žalosti.

4

Tražim pomilovanje Nemam više vremenaZa one kojima se čini Nemam više vremena za duge rečenice,da su jednaki nemam kad da pregovaram,siromah i bogati, otkucavam poruke keo telegrame.slab i jaki, Nemam vremena da raspirujem plamen,nesuđen i onaj koji se sa robije vrati, sad zaprećem šake zgorela žara.bezruki i čovek s rukama obema Nemam više vremena za hodočašća,miropomazani i onaj odučen od vere, naglo se smanjuje putanja do ušća,zvani nemam kad da se osvrćem i vraćam.i onaj što pred vratima čeka, Nemam više vremena za sitniceza njih, za sebe, sad treba misliti na večno i neobuhvatno.za svakog čoveka Nemam kad da rzmišljam na raskrsnicitražim pomilovanje. mogu stići jedino kudgod u blizinu.

Nemam vremena da išta izučavam,nemam vremena sad za analize,za mene je voda sad samo vodakao kad sam je pila sa kladenca;nemam kad da razlažem na sastojke nebo,vidim ga onakvo kakvo ga vide deca.Nemam više vremena za bogove tuđe,ni svoga nisam dobro upoznala.Nemam kad da usvajam zapovesti nove mnogo mi je i starih deset zapovesti.Nemam više kad da se pridružujem ni onima koji istinu dokazuju.Nemam kad da se borim protiv hajkača.Nemam kad da sanjam, da lagano koračam.

5

Potrebno nam jePesma za mene, pesma za tebe...

Potrebno mi je mnogo sunca,i to noću, jedno da me susreće,jedno da zamnom svetlost baca, u ponoru jedno dubokom, jedno da nosim u rucikad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,i to svakog dana, mnogo od milošte reči:

potrebno mi je primirjeizmeđu srca i sećanjaizmeđu neba

i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena lica mnoga

i to svakog trena,potreban mi je prijatelj i to što veći,potrebni su mi mostovi viseći

preko mržnje, preko nesporazuma nepremostivoga.

Zbirka poezije ,,Tražim pomilovanje’’, lirske diskusije s Dušanovim zakonikom

ProglasPo milosti božjojI blagoslovu svetitelja iz Rasa,Ja, car Srba,Grka i Arbanasa,Zemljama koje od očeva nasledihI mačem osvojih,Koje povezah krvnim sudovimaSvojih vojnika,Dajem zakonik,I neka nema drugih zakonikaOsim mojih.

Čedoubica, preljubnik, najahalac,Onaj koga zlopakosni đavo uze,Babun, bogumil i jeretik,Slabić koji na sudu ne govori pravo,Čovek koji skrnavi ikone svetih,

6

Biće surovo kažnjen po zakonima mojim,Ali ne surovijeNego što u zakonu stoji.

...Ko hoće da doživi čudo

Ko hoće da doživi čudomora imati srce nevino kao mleko,ne sme biti uobraženkojer takvu stvorudoživeti čudo je teško.

Ko hoće detinju radost da nađemora umeti da oprostionom ko mu podmeće klopke i zamke,i one će se pretvoritiu kočije i lađei u sanke.

Ko hoće da doživi čudomora se radovati kao laste,mora mu biti dato da može i zaplakati obilatoi kad do dečaka već odraste.

Ko hoće da doživi čudamora verovati da ona postojeu svetu svuda,da pokraj zvezda što ih vidimoi nevidljive zvezde se roje.

Mora verovati među glasovimašto se roje iz našeg uhau tiho večeda ih isto toliko ima,da i pesma za koju nemamo sluha,svaki čas ukraj nas poteče.

Ko hoće da doživi čudone sme zgaziti na stazi mravane sme kamenom ptice da tuče,

7

Po rastankuI buditi dražReci mi sad, kad već prošlo sve je u srcu mome šaptao bi nekočasi bolni i dani dragi, lepi, da sve što si mi ikada rek’okad nova bol se staroj boli smeje; bila je laž.od reči tvojih kad duša ne strepi,-reci, da’l te je moja IIItuga bolela, O, kad bi znao ti kako je meninekad, kad sam te mnogo, što neću više smeti mogo volela? Ni u proleće kad trava zeleni,

Ni kad ceveta letiReci mi sad, kad me ne voliš više doći ti sutonom, dok tuga raste.kad ti se prošloj ruga nova sreća;i kad se dana koji nekada biše O, kad bi znao ti kako je dušiduša ti sam, kad me vidiš, seća- kad zadnje drveće mrereci, da’l te je moja i zadnje lišće žalosno pevuši, radost bolela što neće moći kao prejednom, kad nisam više reći ti svoje jesenje plašnje.tebe volela?

O, kad bi znao ti šta srce sk...II kad oko zalud traži.

O,kako jednolik bivaNekad sam bila dobra i mlada bez boje i bez draži,i poverljiva i puna nada, aki dan kad te videla nisam.nekada pre;ti si mi tada reći mog’obeskrajno mnogo,o kako mnogo sa reči dve.

Spokojni bili su dani moji,a ti si srcu prvi kojibeše drag,pa iza svega što si mi rek’okatkad surovo, katkad mekoostao je trag.

Sad srce moje bije tiše:već manje volim, a znamviše nego preveć sad mi ne bi reći mogoonako dosta, onako mnogosa reči dve.

8

I kad bi danas prišao menii hteo reči davno rečeni’

IVZavolela sam ga. Večerom svakim odlazila sam u livade i u svaku cvetnu krunuspuštala nežnim šapatom njegovo ime, i potom ga ujutru, namirisano i rosno,redom poljupcima vadila.

Volela sam ga, Večerom svakim ostavljala sam u njegovoj duši jata nežnih, tekrođenih šapata; i zatim ih svako jutro, pune njegove duše, sa njegovih usanaprimala.

On je otišao. Večerom svakim lutam po poljima i zovem ga, vešam svoje reči,otežale od suza, na krila vetrova i zovem ga, mešam svoje postarele šapate,u šušanj lišća i zovem ga. Ali uzalud: ujutru čujem samo umoran odjek svojih rečiOn je daleko otišao.

VZavole bela mirisna ruža bodljikav trn. T ne veruješ meni, je li,dragi, da je ružazavolela trn?

I kad mu ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivonasmeja. T ne veruješ meni, je li, dragi, da se je trn prezrivo nasmejao?

A kada jednoga dana neko htede uzbrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li,dragi, da mu je trn izb’o ruke?

Nad knjigom bajki

Dečače, priznajem ti, ni za mene nema Kad dobri samo stigne u carstvo mraka,u sveu stvari ni mrtve ni neme, sve će početi tamo da se sija,kamenj hoda i pevaju trave; izleteće ptice svud iz krletaka.sve stvari su u svetu žive, i goleme, Carstvo mraka nestaće svakako,sve govore i imaju ljudske oči prave. ouvek sam verovala i ja.

I meni svet se čini pun stvorenja, Ne prevrći unapred listove, čitaj mirno:pun stvorenja o kojima govore priče. dbri će stići na vreme, kako ne bi,I ja,u pravdu imam poverenja i oslobodiće tri sužnja nejaka.i volim onog koji je proriče. Kad svi pomisle:pobedi car mraka

Smoždiće ga dobr, a za ljubav tebi.I ja verujem pobediti moradobro što krete sa zlim da se tuče. Za ljubav tebi neće biti skoroPobediće dobri, nema razgovora, nigde u svetu čoveka opaka,ne mora imati ni prut čudotvorni, ni zloga dela gdegod započeta.

9

ni čizme krilate, niti zlatne ključe. Za ljubav tebi biće srećna svakazemlja, odavde – pa do kraja sveta.

Za nerotkinje

Blagorazumevanje trazim zas zene koje nisu dale bogu bozije ni caru carevo, koje nisu zanihale u kolevci dete, za neblagoslovene, za zene koje pred sobom nose transparente snova i maste, u cijem krvotoku samo pesme sume, za one cija srca plode mirisi i zubori vode, cija su narucja puna samo oblaka, koje kao ptice nad zemljom prave gnezda i vodeno cvece lepote rode. Za svakoga koji izlazi iz reda svakodnevna, naviknuta, koji opcinjen luta nekud van druma drevna.

Trazim pomilovanje, dragi care, za one koje su od mladosti rane privolele se carstvu poezije, koje trepere vazdan kao breze, i mesecinom se zanose kao barka, za Jefimije, za svete Tereze, za svaku Safo i Jovanku od Arka, za sve zanete i nedovrsene, i za mene.Za nerotkinje

Blagorazumevanje tražimZa žene koje nisu daleBogu božije ni caru carevo,Koje nisu zanjihaleU kolevci dete...

10

Mirno moje srce spava

Snegovi, snegovi po svemuMirno moje srce spavaSad mrtva ruka zaboravaBlago je pala po njemuBilo je tužnog svegaIspod svoda neba plavaMirno moje srce spavaNe budite sada njegaI radost i bol je prošaoI laž i ljubav pravaMirno moje srce spava San je s tihim korakom došaoNi za čim nemam žeđi ni gladiU grudima mi sad san otkucavaMirno moje srce spavaUBIJENI JELEN MLADI

Čežnja u tuđini

Da mi je da ne umrem u tuđinilepe su sve bukove u zemlji ceste,lvada svaka lepa je mlada,i ve reke nepoznate,si vrhovi što se suncem zlate,se i gde nije i gde jestepgled i noga mi stupila ikada.

Ali kut zemlje na kom smo žito želii sa koga smo cedili vina,zemlja koju smo pili i jeli,čija na ognju palili drveta,gde smo sahranili oca i sina,kao da je sva grob pradedovski,krvavo nam je bliska i sveta.

U tu bih zemlju hteo da legnem,u taj kraj gde biljka svaka,gde bubica svaka bolno me dirakao žbun što na bratovom grobu cveta,kao mrav što njme mili.Zemlja sa koje smo jeli i pilikoja nam je kao srce rođeno jasna,i tajanstvenija od svemira

11

hteo bih da mi grobom bude.

Seljakova smrt

Miriše sva kuća na jabuke brane,u odrumu počinje da previre šira,sladi miris šljiva na sve strane.prvi žut list pada u zelenilo vira.Sveštenik molitvu čita,ali mnogo se jasnije čujekko u košnicama pčele zuje,kako u lebarnici tapšu sita.Mnogo se jasnije čuje kako tužno muču dva vola,kako neko opravlja i kujestara za sprovod kola.

Iz hrasta pod kojim je spavaosadeljan mu je kovčeg prosti,i oni što su mu na svadbi igralii sad su opet njegovi gosti.

Sunce već počinje da padatreba u zemlju leći pre mraka,i pokojnik se na put krete,ota mu za leđima žitnice zgrada,ota putanja do torankla iz njegovih koraka.pođe kraj rala i motika,ine digoše mu se ruke da ih se maše,pođe bez osmeha kraj otave i paše,zbrana, njiva i strane šljivika.

Prođe bez pozdarava preko zlatašto lagano je sipilo s granja,preko krupnih lisnih dukata,preko zemlje meke što za stope prijanja.

Kao kad se vraćaju iz vodeniceidu volovi nogu pred nogu.Priča sprovod uz tihu setuo ceni šljiva i pšenicai bogu,velikom nebeskom kmetu.

12

Obećala si da ćeš biti večna

Obećala si jednom u detinjstvuda ćeš biti večna,odakle kod se vraćali da ćemo te zateći,kao senku ispod kućne strehe,kao kućni prag.

Nije bilo nijedne naše plovidbeda je nisi, kao ribarske žene,presedela na pučinu gledajući;nije bilo ni bure ni brodolomada nismo posle njihpored neba ugledali i tvoje lice.

Gde god bismo se probudili,bila si u prozoru ti i sunce;bila si nam uvek na dohvat rukekao voda,uvek kao vazduhprisutna i neophodna.

Obećala si nam da ćeš biti večnakao sve što nas na svetu dočekujei ostaje posle nas.I kad si umiralačinilo se da se osećaš krivomšto nas napuštaš.

Mesečina

Luta nam mesec oko sobe,kraj strehe plovi naše,srebrom nam napunio čaše,i staklene boce obe.

Mesečinom sam se opilačesto, zbog sreće, zbog jada.pijmo, prijatelju, i sada,prozorska otvori krila.Videćeš, manje je slatkačaša tvog starog vinanego kupa ova s visina.

13

Pijmo je, noć je kratka.

Pijmo, prijatelju i sad skupaovo ponoćno piće,sve moje znaćeš bićekad zadnja se isprazni kupa.

Biće ti sasvim prozirnamoja duša i oko;gledaćeš u srce dubokodo samog dna mu nemirna.

Reči će poteći sameobraz stati da se žari;a mesec, krčmar stariiz šumske smejaće se tame.

Aprilska vožnja kroz Vojvodinu

Po Vojvodini se roje zelene pčele,ljubičasta zasipaju oranja,dave se u vodama Tamiša i Begejai hvataju se o mostove i skele,grozde se poljem o šumarke i međe,uzleću s plota i točku sa paocai kolovozu sa srebrnih leja.Nikad odjednom ne videh toliko pčela,na njive što su još sinoć bile smeđepala su krilca crvena i bela,a iz slomljenog u ogradi kocazeleni i modri rojevi se viju.Proturim li glavu na prolećni vetar,lice na njemu glogom mi procveta.Po Vojvodini se roje mlade pčele,ko deteline list su im krioca,uvlače mi se u nedra, u pazuh,i zuje oko snova i oko sluha.Nigde nema više grančice gole;pružim li ruku kroz prozork, istog trenaroj prolećni sa zukom na nju sedai sva olista kao prut topole;nagnem li se iz zahuktala voza,kosa mi namah postane zelena,o trepavice se nahvata zelena rosa.

14

Po vojvodini se rasule svetle pčele,krioca su im sitna kao u prosa,dignem li oči nebu, tamo ležineskupljen beo otkos do otkosa.

Moji zemljaci

U Brankovini sad se drva sekui u grad voze da prodadu.Siromasi obaraju šumu mladubukve čija kora se još kupa u mleku,ceriće što tek počinju da rastu.

Ceo bogovetni dan pognuti seku,Dogod sunce ne pređe svoj put nebom.Tek kad sveštenik na večernje siđe niz reku,sednu na panjeve i maše se torbe s hlebom.

Sutradan na vočiću jedinom silaze gradu,na leđima komad proje za ručak nose.Ostaju im gole kraj kuće bregova kose.Promiču polako po tuđeg drveća hladu.

Hlad svoje šume u gradu će prodati,gledaće očajno u njih bregovi goli.Doneće kući samo opanke i sveće,i nekoliko grumenova kamene soli.

Rodna godina

Duva septembarski mesec u frulu tanku,obrazi mu došli rumeni i puni,zriče zrikavac čokotu u kruni,za gudalo mu zadenuli banku.

Svirala meka u ustima vetru,potoku iz zukve harmonikaš viri.Svira Srbija, na svakom kvadratnom metruima svirača po tri, po četiri.

Sviraj, meseče, u osmeh razvuci usne:

15

umesto šljunka kukuruz pod nogom prska,u rakiju se i magla poljem gusne,puna je mleka i oko potoka trska.

Igrajte, zlatne kupe sena i slame,razvejte po noći svud svetle pabirke:hvataj se, brdo, jedno drugom za rame,igrajte uz zvuke septembarske svirke.

Obesna frula svirača mesecau igru i gore kolubarske tera,nikad ne videh veselijeg kecaod razigranog na mesečini Cera.

Sviraj, meseče, pozovi da dođuu igru setne strnjike i voćnjaci.Kičere-šumo, šubaru zbaci,zameni umornog Kosmaj kolovođu.

Igraj livado, visoka pojato,talasajte se rodne zemlje nedra,hvatajte se reke u kolo, u jato,da još vedrija postane noć vedra.

Ptice na česmi

Divno je iznenadanaići na gorsku česmu:još je ne ugleda oko,a njenu začuješ pesmunegde pod brdom duboko.Ti potrčiš kao deteu pravcu njenog glasa,kupina te u hodu splete,probijaš se kroz gustu čestuili kroz paprat do pasa.A kada stigneš zadihan,od divljenja staneš u mestu:poređale se na žilupod kojom voda se rađasenice, grmuše i žunepa razvezle pričukao žene na perilu.

16

A ti, od straha da sene preplaše i ne zbune,da ne pobegnu u granje,sakriven iza žbunaslušaš radosnu česmui njino čavrljanje.

Nejasna pesma

Hvala ti za ovaj čas bola prepun.Pored mene usamljen cvet bele krunei ulazi tiho u nebo mesec nepun.O, ne treba sklopiti oči suza punekad mesec izlazi.

Sići treba na livade i put,gde tišina leži bistra preko biljai spava mesečine široki skut,pa zalutati u noći, bez cilja,kao u snovima.

Jer važno je smo ono što je večno:mesec i srca uzrok polazni:i, ma koliko bilo protivrečno,voleti treba što su prolazni,lepote časovi,

što za radošću bol dolazi,što se zaboravom ne može boriti.voleti treba što sve prolazi.O.nikada ništa nemoj zboritikad mesec izlazi.

Pokajanje

Tek sad, u ropstvu, vidimkoliko sam tvoja bila.Koliko sam deo tvoje lepotei tvoje rugobe,iver što uz tvoje stablo pada,vidim tek sada

17

kad mnogi te napuštaju i sramote.

tek sad kad te i nakazni grdei pljuju usred tvog lika,kad svakog časa se u tebi gine,kad se od tereta ugibajui seljačka leđa tvije planine,kad nema trenutka ni spomenikana koje nije uvreda pala,tek sad vidim koliko si lepai koliko si moja bila.

Sad mi se čine propuštenii leže mi kao ljagapreko imena i licadani kad sam te smetala s uma,utonula u male bolove lične,kao da sam ti tuđinka čija.tek sada vidim da sam i jatuđina pustila preko tvog pragai bila jedan od tvojih ubica.

Srnina molitva

Istoku okrenuta,Srna pod borom kleči,Moli se molitvom zverinja,Bez reči.

Od jutarnjeg sjajaoči su joj crvene,ne vidi oko sebe ništa,ni okolno drveće,ni jezero, ni mene.

Hiljadu je vekova dizaonjen visoki hram,vajao stubove u njemu,Gospod sam.

Mahovinom je zastrokamen goli,

18

da bi srna imala Gde da se moli.

Istoku okrenuta,moli se dignute glave,da borovi pravo rastu,da zime ne budu ljute,

da drvo novo niknena mestu gde se staro osuši,da u jezeru vodanikad ne presuši,

da jasne budu zoreda šumu mimoilazi grom.istoku okrenuta moli se za svoj dom.

I svud iz borove kore,kroz šume hram,mirišu tamjan i smola.I dok se moli, svećudrži joj Gospod sam.

OsvajačiU običnom životu Nemci su, velite,učtiva, uglađena bića,nisu lopovi ni ubice,puše lulu, piju pivo,doručkuju msala i meda.Možda je to i tako,ali što se tiče nas,kad je njihovo zajedničko stoglavo licepuno krvi i užasa,kad na sve tuđe gledaili nadmeno ili krivo.

I, velite, rodoljubi su oni,za domovinu bez razmišljanja ginu.neka je i tako,ali naše rodoljublje oni su pljuvali,naše najsvetije borcerazbojnicima zvali,

19

ponizili nam zemlju do skota;kad oni ubijaju, junaštvo to je,kad mi život svoj branimo,divljaštvo i sramota.

I, velite, njihova deca su čista;podsečenih noktića, umivenog licalepršaju kao cveće.Verovatno je i tako,ali što se tiče nas,zbog njih naša deca prljava,i bez majki hode,zbog njih kod nas tečemesto pesme jauk i poklič buna,i krv mesto peraće vode.

I Nemica je , kažete, ljupka,ima ženstvena nedra, okruglai obraze rumene,i besprekorna je mati.Ali što se to tiče nas,i ona je na naš narod bacala ruglai mirno sedela na kućnom pragudok sin njen negde progoni i strelja,dok sav svet zbog zemlje njene pati.i ona je našoj deci iz ustazalogaj otela.

Oni, velite, vole svoje ognjište,svaki oko kuće gradinu ima,i duž puteva zasađeno voće.Ali u zemlji našoj oni su ostavili zgarište,useve pretvorili u barjake dima,i kroz tišinu naših pitomih sela,derali se užasni, užasno.

I kad mislim na njinu viku,na njine lule, pivo, decu, žene,na dobroćudno lice im domaće,voćke kraj puta zasađene,ruke čiste kao od zlata,dođe mi da vičem iz sveg grla:živeli narodi prljavih nokata,a srca čista;

20

živeli narodi što kod svoje kućepsuju iz glasa,a boje se na senku pravde da stanu;živeli narodi čije žene noseoružje iza pasa;čija deca čupava hode;živeli narodi čije opšte liceblagom svetlošću blista!

Pokošena livada

Livada kraj reke sanja.Zrikavci tužno zriču.Pomrlih trava dušejoš lebde vrh otkosašto se lagano suše.O, vi ne znate tužnuo smrti trava priču.Zrikavci tužno zriču.

Jutros dođoše nekidivovi kao hrašćeu domovinu trava;i mrtvo pade bezbrojljupkih, šarenih glava;i bezbroj nežnih tela,zdenuše u plašćedivovi kao hrašće.

Svega devojka jednazlatnog, okruglog okai trepavica beli’leprša na livadii ranjenicima delimirisne osmehe čedne,umesto crvenog soka-devojka zlatnog oka.

Sutra opet u zorudoćiće divovi oni,i strašne surove vilezdenuće u sena mnogemirisne glave mile.Ležaće u jednom grobu

21

toliki milioni.Doćiće divovi oni.Tužno zrikavci zriču,čuje se do oblakavečera celog žalezelen-konjici svojelepe viteze žale.Plaču nad grobovima, mrtvih, dragih junakačuje se do oblaka.

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavljukoja buja u samoći, od razdaljine,koja je više od sna nego od svesti,i po rastanku drhtaćete od miline,mognete li se još ikada sresti.Vi koji se volite ljubavlju isposnika,sa strahom od sagrešenja,koji kao ptica o kavez lomite krila,sećaćete se uvek jedno drugom lika.I po rastankuzamreti vam neće gušena htenja.Ako zbog nje patiš od nesanicei u ponoć hodaš budanpo bašti,ako te lomi neutoljena želja luda,sećanja na nju nikad se nećeš spasti.Onih s kojima se igramooko vatre,a bojimo se da je dodirnemo,s kojima idemo oko ponoranezagrljeni i nemi,sećaćemo se dugoma i zavoleli zatim druge.Ako je želiš bezgranično,a sediš kraj nje bez glasaslušajući bajku koja se u vama rađa,svanuću slično,pamtićeš je i kad se zimapred tobom zabelasa.Ako veruješ sedeći uz njuda je ljubav maslačkov puhorkoji svaki dodir može da stese,

22

ako voliš u njoj san i dete,ako ti je bez nje pusto i gluho,misao na nju budićetei kad se rastanete.Zauvek se pamte onis kojima se grlili nismo,čije su nam usne ostale nepoznate,kojima smo samo s proleća,u snu, pisali pismo.Oni koji se kao reke ne mogu sliti,među kojima nema spojnog sudakrvi,i krvi vrele,a srca im se dozivaju ludo,zaboraviti se nećeni kad im duše budu posedele.Ako vam je ljubav nož u srcu,a bojite se taj nož izvući,kao da ćete tog časa umreti,pamtiće te on, setiće te se i umirući.Oni zbog kojih srcaosećamo kao ranu,ali ranu zbog koje se jedino živi,u sećanje nam banui i kad zavolimo druge-i osetimo se nesrećni i krivi.

Usamljenikova pesma

Znam, kao nepoznati u luku brodzalutala je moja duša u ove straneznam da nikome ovde nisam rodda je trabalo da živim u druge dane.

Znam da sam tanki ptičiji glaskoji se jedva iz daljine čuje.Znam da sam trošni biljke stas,povijan vetrovima oluje.

Da nisam donela nikakvu novu vest,da ništa veliko svetu neću reći,da sve su reči moje samo ispovest,ljudska, tužna.

23

Ali niko na zemlji nije kao jarazumeo božje beskonačno delo,niko toliko šetao dok mesec sjani toliko slušao lišće svelo.

Niko nije voleo tako neke sitne stvoroveni prostrana nebeska krila,niko osluškivao tako nepobitne zakone božije,samo sam ja bila

stanovnik šuma i saputnik mrava,znala potoka i vtrova smer,znala o čemu sanja livadska travai šta oseća u grmu skrivena zver.

O znam, ostaću sasvim nepoznatanovom vremenu i novome kraju,ali mene poznaju sva nebeska blagaoblaci i bube i šume mene znaju.

Potomstvu svom ispričaće lasteoa sam proleće pesmom predskazivalai da sam uvek kad suton porastena usamljenim stazama snivala.

Reke će moju sliku u sva mora raznetii u sva jezera neznana,ptice će moju pesmu s mladog bora pevatikad mene ne bude jednog dana.

Pesma nam život znači

Ej, ti zaboravila sam ti imeNa poslednjoj stanici ludilaČuj meKroz krvotok mi poezija tečeNeko je rekao život mi pesmaA tebiA meniPospane oči na pločnicima večnostiPiju, misli nam bdenje odnoseI bolesna jesenja noć u umiranjuNađe lek

24

A ti, a jaNeko nam snove otima,...

Moj svetMoj svet se sastoji od misli mutnih,od srca pometenoga,od onog što u bolu dokučim,moj svet se sastoji od nedorečenoga.

Moj svet se sastoji od sumnje u Boga,od priželjkivanjada ga ima negde gore,od prigovora njegovim zakonima,njegovoj volji da čovek bude stvoren.

Moj svet se sastoji od nespokojstva,od prezanja pred svačim,u njemu su i skrušenosti blage svojstvai pobunašto čovek prođe tek što zakorači.

Moj svet se sastoji od onoga što se misli kad je ponoćna tama,nestalniji je moj svet od dima,od tuge tiši.Stotinu vasiona svet sad u meni imaI stotinu krugova čistilišnih.

RazgovorPitaju me svu noć njegove zenice žedne:Jesi li ti rosa što na pustinjakove ruke pada nežno?

Uteha što u svete noći pohađa bedneje li bilo negde suđeno i neizbežnotebe da volim?

Jesi li ti suza srebrnapod grubošću i zlom?Osmesi tvoji jesu li sa tobom isti?Čime si vezana ti sa ovim sitnim tlom?Jesi li ti plamen na kome se duša čisti umrljana životom?

Hoće li ljubav tvoja kao uplađena krilapobeći ako te sa usana mojih takne plam?Hoću li ako i ti samnom budeš bila;

25

ostati zazidan u sebe i samdo kraja života?

A ja spustih glavu na uzdrhtale dlane,gledajući u sebe bolno i neumitnoi bi mi kao da će celo biće u suzu da mi kane;i učini mi se srce odveć sitnonjega da voli.

PoslanicaBože, ja znam da me ti ne poznaješslučajno ruka tvoja život mi je dalaslučajno ona me diže i obara.Bože, tebi je svejedno da li je žalapun život moj ili dobara.

Mada smo bili u tvom krilu, zaboravljaš na naskao da mi na davno rasute snovene tiče se tebe da li smo plakali danas,ni gde ćemo proliti suze nove.

Ja znam da ti nas u jedno vrstaš,da duša moja utešna je varka,isto smo pred tobom ja i pauk krstaši na kamenoj ploči šarka;

isto je pred tobom potoka žubor i moj glas;jedno su uzdah moj i miris iz bašta;pomeriti se neće ni jedan trun ni vlas;nad zvezdama što ja na zemlji ispaštah,

pred licem tvojim jedno su stena gruba,i srce moje, i rubini i topazi;ni kad stanem prestolu tvom kod svetlog stuba,poznati me neće oko tvoje, i ako me opazi.

I kad god siđeš u života ovog tamukao postanje, cvetanje i smrt,svud hodi duša tvoja kroz sebe samukao kroz tuđi vrt.

Ozdravljenje

26

Dugo sam bolovala od ljubavii činilo mi se važno vrloda li ima negde ili nenečega čega nema.

A od jutros sve razumem čudesno,i mislim da je umesnoudesila priroda i slučaj naneo,te nisam uvek draga bivalačoveku koji bi mi čežnje zaneoza nečim čega nema.

U zamišljene sreće maženjuistrošilo bi mi se srca pola,utopila bi mi se duša u traženjunečega čega nema.

Sad jedino kao nad srećom strepim:da li će ovaj dan svanuti oblačnim ili lepim,jer znam, ništa mi ne može donetinečega čega nema.

OdgovorPobrala sam spokojno reči tvoje plahei pune nekakvog bola,jer znam, nećeš otići u monahe,kao što zbog nečeg kaza.O, veruj mi, biće i drugih stazakojima ćeš pobeći od mene ti.

Pomisli samo kako mene nije ni bilo;kako sam ja samu sebe izumelasamo da bi me ti voleo,samo da bih umelabiti san tvoj o meni,tvoj san koji me je gorko boleo.

Ili poveruj jednog danakako mi duša smeta da imam duše kako mi srce smetada te volim celim srca toplim dnom.

27

Pomisli kako sam ja stkanaod nadopunjavanja života snom.Pomisli sve što ti je uteha.Poveruj kako sam ja krivašto u meni još pre rođenja,pre detinjstva i pre mladostigori bolna i živastrast da tuđe radosti pretvaram u bol.

Ili pomisli, da je i moglo bitisve za čim tvoja pesma žali,bilo bi tek za dah časa,pa večnost celu opet ne bi znalijedno o drugom;u nepovrat i ništa ipak bi moralosve da utalasa.

Pomisli, izgubićemo se u noćkao pesme tvoje odjek tužniu moj kraj;i znaj, i san i čovekii bol i sreća prolazna da je;i da ništa nema toliku moćda večno traje.

Ili, kada gorku ovuod mene dobiješ vest,pomisli da je isti ceo svet,i bolnu o meni vestuzberi kao otrovan cveti baci je na drum.

I pomisli ponovokako mene nije ni bilo,kako sam ja samu sebe izumelasamo da bi me ti voleo,samo da bih umea,biti san tvoj o meni,tvoj san koji me je gorko boleo.

Neko se seća detinjstva

Kaska šivaća mašina

28

preko debelog platnaza košulje vojnika.Poznajem dobro taj kaszadihan kao kašaljplućnih bolesnika.

Sećam se detinjstva našegkad je mati sva umorna i žutavazdan šila:po osam haljina,osam kaputa,osam kratkih košuljica,sve dok bi svetlost s brdakroz prozor lila.

Nad mašinom večno nagnutabila su joj pleća i glava:krpila je po šesnaest nogavica,po šesnaest rukava,povazdan željni smo bilinjenog osmeha i lica.

Zemlja bi se opasati moglanizom dugih porubašto ih je ispod igle izvukla njena ruka,okorela od rada gruba.

Ućutkala se mašina,digla se umorna švaljada svetlost upali;brdo vojničkih košuljaoko skuta joj se valja.

Pa opet kaska iglapotrči, potrči pa stane.Sećam se detinjstva našeg,tog vremena i svetlog i tužnog,iz kog od igle majčinejoš nosim oštre rane.

29

Bez uspomenaOtići ćemo odavde bez uspomenana drhtavice trave blagena tugu i mesečinu po šumamana predeo usamljen što se mrači.Otići ću odavde bez uspomena,-mirisa što ga koscu u rukavimadonose s livade,tajne što promakne pod trepavicamapokraj staza,zlatnika što ga putnik preko granicekrijumčari.Otići ću odavde bez uspomena.na poslednjem samo zavijutkujoš jednom ću se setiti tvojih očijukao lepe kakve zemlje tuđe.

ČežnjaSanjam da ćeš doći:jer mirišu noći, a drveće lista,i novo se cveće svakog jutra rodi;jer osmesi ljupki igraju po vodi,i proletnjim nebom što od sreće blista;

jer pupe topole, i kao da hoćek nebu, pune tople, nabujale žudi;jer u duši bilja ljubav već se budi,i mirisnim snegom osulo se voće;

jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.cveće, vode, magle jablanovi viti,sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi!Snovi moji u gustome rojuTebi lete.Dođi!Bez tebe se pati!Dođi!Sve kraj mene osmeh će ti datii u svemu čežnju opazićeš moju.

Jedna smrtZavole zumbul lepi

30

juče, kad zora svanui sunce poljubi cveće, šume i poljanui na njoj rosnu travu,ljubičicu plavuzavole zumbul lepi.

U istom žbunu behu;i kada veče pade,on joj na sveža usta poljubac prvi dade,na čedna, rosna usta.ćutaše šuma gusta.U istom žbunu behu.

Danas stoje u vazi,spustili glave nisko.Končić im nežna tela u topli zagrljaj stisko.i zumbul s plave kosepije joj kapi roseposlednje, jutros u vazi.

O, kada bismo i mi , dragi,i s one strane svetazajedno bili poput dva nežna, uzbrana cveta,kad jednog skorog jutra i nama dođe sutra,mistično sutra smrti!

PitanjeU jedno toplo veče, pred kraj leta, dao si mi prvi osmeh.To je videla reka svojim sjajnim okom, koje je po njoj plovilo, i kraj koje smo šetali.

Da li sam ti tada bila zaista draga?

A ja sam ti dala stotinu drugih osmeha.

Možda ti je i to malo bilo?

U jedno toplo podne, pred kraj leta, kad su umirali žuti ostareli suncokreti i mirisali teško, ti si se opio njihovim mirisima i poljubio mi kosu.

Da li sam ti zaista tada bila draga?

A ja sam ti po stotinu jutara slala stotinu poljubaca.

Možda ti je i to malo bilo?

31

I jednom u početku jeseni poklonio si mi svoje srce samo za jedan dan, za lepi, setni septembarski dan.

A ja sam ti dala svoje srce zauvek. Htela sam ti ih dati još stotinu; ali sam imala svega jedno, malo, nesrećno srce.

Da li ti je ono dosta, dragi?

Devojačka molbaDopusti, majko, kroz prozor mojda se osmehnem na njega.

On peva: kako ga srećom poliosmeh moj;on peva: da iz dna duše voli,jedinu mene.

Sa onolike daljine plavekako su mogle da se jave njegovoj pesmi zvezde jasne?

Dopusti, majko, s praga mogda ga pozdravim rupcem belim.

On peva:da pogled oka mogdan mu donosi;on peva:pozdravi ruke mojenjemu su ponosi.

Dopusti majko da zorudočekam u vrtu, s njim.on peva: da zajedno ćemodo zvezda se peti;da, ako mene ne dade mu Bog,mora umreti.

Kako su mogle tolike pticeda toplu svoju ostave goru,i u mom vrtu čekaju zoruda bi njegovu pesmu čule?

Dopusti, majko!

32

StrahPlašim se kad pomislimda će doći poslednja nedeljanašeg drugovanja.znam, biće proleće i sunca žar,i s bolom ostavićemo na darjedno drugom slatka dugovanja.

Znam, cvetaće rumeno daniposlednje nedelje našeg drugovanja,mirno ćemo se pozdraviti;a nikada nećemo ozdravitiod čudesnoga tugovanja:

što dana tih da ugledamotica srebrnih krilai šumu u suncu celu;što tada baš da nam oči sretnuonu krunicu cvetnuradosnu i belu, belu.

Jedno uverenjeMoram ti lepe večeri nekeznice tople zgledati do dna,p ti na kapke providne, meke,lagano kao milovanje snaspustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatuod mrskog dana učiniti drag,pa ti na srce blago, kao bratukad bih da bola otklonim trag,sustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da mes radošću sretaš poslednji put,uz tihu pesmu na tvoje rame,taj tako čudno primamljiv kut,spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekihpružajuć drugoj zenica dnareći:,,o,gde su oni meki,

33

slični milošti lakoga snapoljupci njeni?’’

Tako ćeš često u noći jatu,kada ti život ne bude drag,reći:,,O,gde je ona kao bratuda mi sa srca zbriše bola tragdodirom ruke?’’

Tako ćeš, posle lutanja raznaosamljen kad se vidiš prvi put,reći:,,O, gde je ona maznaramena moga na osamljen kutda spusti glavu?’’

LovJa neću nikad višešetati onom goromšto na obližnjem vidi se bregu;bar ne zorombar ne po snegu.

Jutros smo se rano srelidok je spavao moj gradi njegovo selo, tamo gdje sjaonaj hrast mlad,jedan zec i ja.

Čudesno čisto bilo je svud:po snegu ni pričiji trag;svežinom mirisao šume krovi vazduh blagpogodan za lov.

U šumi čas tu, čas tamooštro je kevtao pas,a poljane blješte za bokom.jedan me časzgroženim okom

gonjeni pogledao zeci ponovo ga nesta;negde u šumi pucanj se rasu,pa sve presta

34

osetih da su,po bolu što me prožma,po tišini što se bitrenutno provukla kroz beli vrt,ljudi i psidoneli mu smrt.

Ja neću nikad više šetati onom goromšto na obližnjem vidi se bregu:bar ne zorombar ne po snegu.

OblaciUpeli se ogromni oblaci nekida zauvek odvukunežnu lukuneba preda mnom.

Uzalud već veče svakokroz prozor gledam:Vlašića Sedamne spleću više svoj venac rosannad usamljenom topolom;niti zvezda ona sa rumenim žaromrascvetava se nad staromogolelom šumom.

Rastale se zauvek, bez nade,i pogubile bez tragaone tri zvezde, sestre mladea bledolika, draga mati njina,ko zna u koje more,kao suza je kanula.

Iscepao negde svoj tanki veoMlečni Put;a mesec žutiskopnei, i nikad višezagledati se neće u jasno beosusedova doma zid.

35

KrugUsamljena livada, kao jezero gorsko,zeleni se jutros u šumarkui niše bele zvezde aprila.Gori nečija krv u cvetovima na jarku.Ko zna, nekada je možda bilalivada ova gorska dno morsko.

Stena se možda dizala na mestu grma,gde od jutros tica gnezdo gradisuvim listom, mrtve tice rebrom.Stazom je možda nekad tekao potok mladii prelivao se mutnim srebrombelih oblaka i zorinih srma.

Možda je sklizio njome prvi glečerkao začarani beli splav,promilila zemlja kroz palmi hlad.Možda je prašimom davno po njoj hodio lav;ili zapevao na njoj čovek mladu prvu života večer.

Zeleni sumrakOko mene nekad je moraozeleni sumrak bitii mirisati smreka.I kao da je jastreb ili oraospuštao se u moju blizinukad zvezde u vodu kanu.I možda je golubica mekajednog jutra mrtva osvanulana mom zelenom dlanu.

Zvezde su gledale u moj domi mesečinu pio s vodenog sveća jelen.A jednom, kad minu oluj ili grom,breza se u mojoj blizinizagrlii granje prosu.I čini mi se da potok zelenproleća jednoga ostavina mom krilu rosu.

I kao da je još onda

36

svoj večni peavjući smer,zastao začuđen kraj menečovek ili zmaj,šumski bog ili zver,a oči kao proleće zelenei gorke kao pelenžeđ kobna beše obojila.I kao da i to se zbilou suton zelen,kad šume slaze na pojila.

Lirska oazaGde li je moja duša?U zoru mi se čininiše u pramenju mekomna dalekoj kosi;ili na život u polju nekomuzdrhtala čeka;(da bi bila u rosiveć nije tako čista.)

Uveče kao da zgrčena ćutina tamnoj sumnje veđi;ili po šumama beskrajnimšapate čudne bere;(da bi bila na zvezdi,već davno je na međigde nema mnogo vere.)

Gde li je moja duša?Katkada mi se čini:zarobljena u davna jutrai večeri smeje se :ili uz vremena reku htela bi do mutnog Sutra(da bi sva u prošlom vekubila, voli nekoliko današto će tek doći.)

I uvek mi se čini:između nje i ljudinema mostova ni staza;pa boli me i radostišto mi je duša:daleka lirska oaza.

37

RadostiKao svetiljka kraj obale rečne,što se drhtavo produži u vodi,u duši našoj svaki mučan danbolno i drhtavo se nastavi.A radosti iščezavaju brzokao kružni talasi na vodi,kao beli oblaci na nebu,kao prolećaradosti iščezavaju brzo.

Slično ponornicama u dubinezemljine tople i tamne što rone,bežeći od pogleda bola kaptraži duboke kutove srca.A radosti su naše krilatekao mirisi proletnji,kao nove ljubaviradosti su naše krilate.

Žudno, kao školjka zrno peskašto prigrli i obvije biserom,duša naša hvata se za boli najdražim ga blagom ogrće.A radosti se opaze tek kad prođu,kao iluzije tica šarena,kao mladost,kao životradosti se opaze tek kad prođu.

NemirČudno je mutno večeras.Priviđenja me more:kroz maglu tice brode,i dah svenule gore,i umorene letomu tišinu vodemrtve padaju.

nije ni zbog života,niti je zbog smrti,a sve mi smeta.I bilo bi mi dobrokad bih strti

38

mogla sa sveta srce svoje rođeno.

Ni gorčina žuđenjani radosti bolovau meni večeras nisu.Ipak, da mi je ne videtibelog buđenjazvezde na dalekom visu.

SutonOko brega zelenogpo nebu ide čovek crni najlepše prve zvezde dotiče ramenom.I na vrhu dalekompogureni trngori sunca plamenom.

O, ko bi reći smeoda su blizu ikadadva tako daleka sveta.eno, čini mi se,mehurasti oblak beodotiče se nebom plovećidva plava na zemlji cveta.

SeliceKroz noć i vlagudivlje se guske sele jugui bolno kriču.

Osećam želju da mutnu nekunapišem priču:kako odnose one sobomna krila svoja bela dvaiz duše moje drago nešto,a ne znam kuda,i ne znam šta.

U zimski danCelog je dana sneg lagano padaokao s voćki cvet.

39

O, kako večeras, o kako bih radoodletela nekud daleko u svet,nekuda daleko kroz cvetove snežnekao leptir lak,i nekome htela reći reči nežne,tople, lepe, nove, kakve ne zna svak.

I sutona celog sneg je tiho pado,umoran i gust.Večeras bih nekog ugledala rado;ali njega nema. Put je davno pust.Samo s bledog neba beloj zemlji slećepahulje kroz zrak.O, kako je bolno kad ti doći nećeneki koga čekaš, a spušta se mrak.

SutradanSećam se sad : žedno pišeoči njegove pogled neke ženevečera dugoga;neko je gledao mene,a ja sam gledala drugogai smejala se veselo.

I tako je gorko biloi lažno moje smejanjevečera celoga;i tako tužno vejanjebilo je snega beloganegde po tihim poljima.

I tako je odvijorio beli dan,oči kad njegove prvi put moje bišekao vetrima nošen steg.I sada ja ne volim nikoga više;ja volim samo sneg,beli snegu vrtu svom.

Nismo mi kriviToplo je polje milovao tih,

40

tih zamah jugovih krila,kada sam s tobom draži od svih,svih dana provela bila.Hteli smo svega šetati čas;a dan smo jedan šetali dugsve do u suton siv,-ali jug,taj topli jugtome je kriv.

Kao poljubac šaptala kap,kap svaka pri padu s grana,raskošno snežni smejao se slap,slap snežni i voda s brana.Jedanput samo na uma nam paoon koga volim, i da je grehnaš izlet, prema njemu – ali smehtaj voda smehkriv je svemu.

Visibabe je ćutao cvet,cvet skriven gdegde kraj žbuna;al dragi tvojoj ipak smo pet,pet nežnih pronašli kruna.I na rastanku, kad besmo tužni,meni si ovu dao na darkiticu cveća rana – ali čar,tome je čarkriva proletnjeg dana.

ZvezdaŠiroka livada u cvetuspokojnim osmehom sja,bezbrojna zvezda nežno je gleda.Lagano putanjom idemo,jedno za drugim:moj deda,sestra mi mala i ja.

Tad iznenadno poglede našesvetao zvezde skupi let.Uzdahnu starac:,,Kao zvezde padmunjevito mine ovakočovekov život – srećan i klet.

41

kao da juče bejah mlad!’’Ja mišljah: tvoje dal drage očiu isti neba gledaju kut.A skoro kroz plač pitaše mala:,,Deda, da li će koji putna našu livadu zvezda pasti?’’

Proletnje pesme

I

Proleće, danas zvaću te čistotom:još sunce vrelo poljubilo nijeoka ti dva,a stidljivo ti lice još se krije,i nekom svežom, nevinom lepotomdanas ti sja.

Proleće, danas radost ću te zvati:jer za osmehe čelo tvoje vedro jedino zna.na tvoje čisto, nasmejano nedrodanas prljavom nogom ne bih statiželela ja.

Već kad bih kako danas leptir bila,pa da visoko u zrak se uznesem,nadvisim sve:da tebi nigde mrlju ne nanesem,da samo senkom svojih tankih kriladodirnem tle.

IIOsećam, večeras, dok posmatram lastei pupoljke rane,kako srce moje polagano rasteko vidik u lepe, nasmejane dane:

kako s mladim biljem postaje sve većei lako ko krilo,i kako mu celo jedno nebo srećei pakao bola ne bi dosta bilo,

42

kako čezne za svim što bi život mogolepog da mu dade,i da mu ničega ne bi bilo mnogo:tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bila šalamoga srca vrela,da još nikom nisam svoju ljubav dalakoliku bih mogla i koliku htela;

da ima u meni cela nežna plima reči nerečeni’,da bi srce mogla poklanjati svimai da opet mnogo ostane ga meni.

UtehaJoš danas smo zajedno,pa ko zna kad više,otići ćeš daleko.

Počeće nemilo i praznoda se muti svitanje.Boleće me ljudi hitanjekroz romorenje magle,i noćni razgovor pticakojima ne zanm imena.znam, plakaću sa rođene tugekad umre u jesen kakavabledolika žena.

Još danas smo zajedno,pa ko zna kad više,otići ćeš daleko.a ja ti nikad ne reko’šta meni bišetvoje tople priče,ni tvoje utehe blage:kako ćemo od drage do dragezvezde provoditi večnostu radosnom lutanju,a plakati kad budemo hteli,kako ćemo u tihom ćutanju,zagledati se u daleku, tužnu zemlju

43

gde smo se prvi put sreli.Sećanje

Čuješ li, sestro?Neko pevabregom našimnoć već celu.Sećaš se, sestro, mladića što mi onu belupokloni ružu?Ovako tužno peva on.

Čuješ li, sestro, pesmu ovu?Kako je topla, dobra i meka.Pamtiš li, sestro, tamo na bregukad on me čeka po večer celu?Istu je pesmu pevao on.

Da li veruješ katkada tiu duša letposle smrti?Misliš li da išta s dušemože mi strtipesmu i cvetšto on mi dade?

Večeras opet ja se plašim:zaboraviću nekad pesmušto bregom našimpevaše on po večer celu,zaboraviću ružu belušto mi na zemlji darova on.

IznenađenjeSrela sam na putu mladića,nikada očaran krugneću mu života znati.

Srela sam na putu mladića;ne znam ko mu je brat,

44

ne znam ko mu je drug,ne znam ko mu je mati,ne znam gde se je rodio,ni gde je dosad bio,ni gde će zauvek stati.

Srela sam na putu mladića,neću ga više sresti,kao da je kroz suton mlakoblaka prošao vlak;kao ticu da sam srelavisoko vrh polja vrela,neću ga više sresti.

SlutnjaMada je oko mene prolećei duše cvate u nadu;kroz mene se kraduslutnje zle:čega me strah, dogodiće se sve i boleće.

I niko mi ne može pomoći,jer to se neće zbitipo danu, nitiu vrtu kom;već negde u srcu mom,po noći.

PonoćI odjednom čudno se nešto dogodilokao reč čarobna neka da se rekla:oživela je na zidu slikai reka široko potekla,i kišom u nju pouviralilistovi poumirali.

I odjednom tužno se nešto dogodilo:u visokom nebu čuo se krik,to je zrno neko pogodilonad rekom, u srebrno kriloticu koje nije nikad bilo.

45

Tajna

Četiri čudna imena,prvi od tebe dar,u ponoć šapućem meko,jer, ako čuje ih neko,četiri umreće cveta na drugom kraju sveta.

Jedan će slomiti ticaoštrim kljunomza ukras svom gnezdu.

Drugi će ličiti na zvezdu;uzbraće ga matiza bolesnu kćer.

Treći će imati smer da u zrak poleti;a srubiće ga kose.

Četvrti voleće duge i rose;a umreće od suncasporo i bolno.Četiri čudna imenau ponoć šapućem meko,jer, ako ih čuje neko,četiri umreće cvetana drugom kraju sveta.

Nad životom

I

Osećam, poludeću proleća ovogazbog neke daleke lepote.

Smejem se,a sve mi je kao da suza nekaogromna u meni sija,i kao da tuga teškakroz mene protiče.Smejem se,a sve kao da me se duša čija

46

gorko dotiče.II

Osećam, poludeću proleća ovogazbog neke daleke lepotepod nebom rođenog bola,i zanesena lutaćuispod zvezdanih kola.

I ma gde bila, uvek ćubiti na visokom breguispod samog svoda.I ma šta gledala, videćuna vodama senku broda.

I kada leta budu i uzri na njivama klas,činiće mi se da čujemzloslutnica ranihblago rastužen glas.

I ma sunce sijalo,i ja ću čuti šapatemlade aprilske kiše.O, poludeću, poludećui neću nikada više iz proleća ovoga pobeći,i večno ću o njemu sniti.

Ni opaziti nećuživot što tek mi se nagli;a prošlosti za mnom staza,kao zmija,u malen kotur će se svitii nestati u magli.

IIII osećam, ostaću žednaove daleke lepote;

i vraćaću se na ovaj svetu doba kad zloslutnice jednoliko jadaju;u doba kad cveta cvetzelenoga kukureka,i mlade kiše padaju

47

u smeh srebrnih reka.I zaplakaću kad spazim oblaka belog galijenebom zanihan hod.I biće mi sve žalijekad rekom širokom mine brod,i odnekud rupce bele zanišu,zanišu u pozdrav rupce beledaleki dani koji mi behupo bolu i smehuna zemlji rod.

48

Naša tajnaO tebi neću govoriti ljudima Ja više volim da prećutaneneću im reći da li si mi samo odemo ona i japoznanik bio, ili prijatelj drag; tamo gde istom svetlošću sjani kakav je, ni da li je i zora i noć i danu našim snovima i žudima tamo gde su podjednako topledana ovih ostao trag. I sreća i bol živa, tamo gde je od istog večnog Neću im reći da li iz osame, i čovek i njegov san.žeđi, umora ni da li je ikadama koje od nas drugo volelo,niti srce našeda li nas je radi drugih kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je skladoči neše često spajaou sazvežđe žednoni da li sam ja ili si ti bio radda tako bude – ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je životili od smrti strahspajao naše ruke;ni da li zvukesmeha voleli smo više od šuma suza

Neću im reći ni jedan jedini slogšto je moglo, ni da li je moglo neštoda uplete i sjediniduše naše kroz čitav vekni da li je otrov ili lekovo što je došlo onomešto je bilo

Nikome neću reći kakva sezbog tebe pesma događau meni večito:da li je toplakao šume naše s prolećaili tiha i tužnaćuti u meni večitoO,nikome neću rećida li se radosna ili bolećapesma događa u meni.

49

SamoćaBilo bi mi suviše da sretnem kogagod:kao reka skrivena smeje se moja samoćai plavi se nada mnom neba svod.Ostavila sam za sobom zla i dobravezana za radost sveta.O, kako se sada smeje moja samoćau dva, tri malena cvetašto uz put radosna ih pobra’.

Suviše bi mi bilo da sretnem kogagod,kad daljina ima snova belu draži budi se nada mnom neba svod.Kao pod srebrom trepti na bregu ražispod zagrejane maglei reka u dolini plavi se.O, kako je dobro, sit ljudi i lutanja,posaditi ovde svoja ćutanja,gde radosti kao i osmesi vodeod neba jedino zavise.

I našto bi mi da sretnem sada kogagod,kad moje srce cveta u samoćii treperi kao zvezda neba svod.O, da mi je lepotom neba tako moćinapojiti svaki duše žedni kut,i nad željama prolaznim imati vlasti,pa hoditi dotle niz beli tuđinski putdok mi oči zauvek ne zaboraveone što u dalekom kraju borave,i za kojima cveta u samoći,ko cvet u suncu, tuga moje strasti.

Našto bi mi i noćas da vidim kogagod:puna je mene samo moja osamai ćuti nada mnom neba svod.Tišina tužna doline uvijai prozore moje dotiče, kad mine tamom,zloslutno krilo noćnih kukuvija.preliva se noćas mnome moja osamakao jutarnji cvetovi rosama;a ni sad još nisam sita drugovanjaduše sa sobom samom.

I mislima: zašto sam ikada srela kogagod,jer ma s kim bio, čovek je uvek tužno sam

50

i vezuje nas samo neba svod.usamljen je i onaj kome dušu dam,usamljena sam i ja i uzalud molimočima malo duše u ljudi što prolaze:sama sam i kad volim,i sama ću otići u smrt.O, čovek je s čovekom uvek tužno sam;vezuje nas samo neba hrami zemlje tužni vrt.

Na odmorištu

IProvlačimo se po zamagljenim stazama sumnje, sedimo tupo na dolini dosade,vodimo se tromo pored reke sitosti.

A bila je mlada i imala ruke ružičaste kada me je povela. Hvatale smo radosnoplašljive zrake sreće, vihorile smo uz buru života, pele se plimom na mesecmaštanja.

Pa me iznenađuje (a možda i boli) što će se ugušiti maglom sumnje, sasušiti na dolini dosade, udaviti u reci sitosti ona što me je ružičastom rukom povela da hvatamoplašljive zrake sreće.

IIOdmara se sunce na rukama drveća, i senke na rukama zemlje.

Odmara se nebo u naručju dalekih bregova.

Samo na tice zaljubljene zlatnim krilima još šumori pesma visina.

I u mojim rukama žubori pesma tvoga srca.III

Bili smo mladi planinski potok, i kao zmija uvijali se oko hrašća.

Bili smo ponornica, i kao strast ronili u dušu zemlje.

Sada smo tiha dolinska reka. Na našem dnu leže šareni šljunci, cvetovi i lišće koje smo sa obala života poneli.

U daljini vidi se more. Pri utoku u njegov beskrajni i mračni zagrljaj, na zemljićemo ostaviti šareni šljunak, cvetove i lišće – sve što smo sa obala života poneli.

IVKrupno korača po dalekim svelim bregovima senka oblaka.

51

Leži na livadi raširenih ruku spokojna senka bresta.

Paučinaste seni pospalih cvetova nišu se kao umorni leptiri.

I tužno drhće senka moje ruke, pružene suncu.

A kada noć, kao ravnodušna prašina, padne po svemu, niko neće znati: da li su seudavile u njoj, ili su se radosno zagrlile senke oblaka, drveta, cveta i čoveka.

I ja se pitam:priča li to nama neko svakoga sutona o nečemu što će neizbežno doći?

V

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret, u meni je do života porastao naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo kao očarano živi u meni, i čini se, neće proći svešto mi se zbog tebe dogodilo.

I volela bih da tek sada volim prvi put. Volela bih da ne verujem da će me srce za tobom proći – kada budeš jednom otišao.

VI

Govori tiho. Drveće je noćas budno, i meni je žao da čuje: kako je život krataki nije veseo.

Govori tiho. Ptice noćas blizu nas pevaju, i meni je žao da čuju: kako u glasu nečijemima suza.

Govori tiho.U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole radosno, i meni je žao da čuju:da je ljubav u srcu nečijem tužna.

Govori tiho. Nebo je noćas beskrajno tanko, i meni je žao da nas čuje Bog, pa da mu zbog nas teško bude.

VII

Putovali smo skoro polovinu dana.

Išli smo zaneto nemirnim stazama i spokojnim putevima, sve istim i istim; ali smo uvek zaboravljali da ima zaseda i krajeva, i sa belom dušom iznova smo počinjali.

52

O, ko bi nam opet u dušu znao zasaditi krin, pa da na početku ne pomislimo sa gorčinom: kako negde čeka kraj; pa da na kraju pomislimo sa gorkom mirnoćom: kako uvek ima novih puteva, na kojima se stari zaboravljaju.

VIIISve mislim šta li će doći posle ove bure.

Da li ću, kao tica svoja krila posle leta, umorno sklopiti svoje srce, a kao kamensebi o grlo obesiti život.

Ili ću zaneta , raširenih ruku vihoriti zemljom, tražeći polomljena krila snova dauzletim onome čega nema.

IXI kada bi bar zajedno odlazili svi. Ali pođem ulicom :gledaju me tužno starci:opominjem ih možda pogledom na umrlu im kćer. I rastužim se ja kad sretnem čije ruke blagi pokret:setim se moga oca već davno zaboravljenih milovanja.

I kad bismo bar kao oblaci nestajali nesvesno. Ali viđam žene, po sto puta umiru nad životiom tek rođene dece; i kod kuće sve bujnija nežnost moje majke boli me: ona sluti,doći će dan kada nas ostaviti mora.

I kada nam bar duša slučajnih saputnika naših ne bi bila daleka. Ali prolazimo tuđini jedno drugom mi što smo slučajno zajedno voleli bespovratnu lepotu svetlosti; a duša bilja bliža nam je od onih sa kojima smo zajedno plakali.

Posle mnogo ili malo dana pospaćemo svi redom. Zaboravićemo jedno drugo, kao da se nikad nismo voleli, kao da nikad nismo zajedno gledali nebo i sunce.

U meni se vraća moja duša iz detinjstva i molim nekog da mi kroz san na zemljiprovuče istinu, bar kao daleku, nestalnu svetlost.

Ali pošto nikog nema da me čuje, znam, usniću da mi je petnaest godina i da me boli nešto u srcu, a ne znam dobro šta.

U ropstvuNekad smo svi znali jasno,od najnepismenijeg seljakapa do gospode i dece njine,šta je rodoljubivo i časno,i šta treba da činepotomci negdanjih junaka.

53

Ne mogu da poznam narodčije su pevali vrlinepesnici od Branka do sada.Srpsko stado malosve do poslednjeg runarazbilo se i ošugalo.

Postali smo zemlja robova i potkazivačai stokatnih zelenaša.Pune su nam ulice sadapoštovanih zlikovaca,a zatvori nevinih robijaša.

Na leđima kao da grbu nosim od bola i stidai ulicama kad idem,kao da mi blato bacapogled oholih stranacau lice, i svakog danaveo mi se po veo skidasa rugoba naših rana.

Dve molitveZa njega

Bože skriveni iza hladnog neba tajni,Ti što beskrajem moju dušu zasu,ruke Ti uzvijam u slabosti času:Ti si jedini spas, i krajnii onog koji sumnja.

Voleh ga, u srcu mom kad sve imade krila,kad izmešane behu istine i laži,i ne osetih tad da mi je dražiod celog sveta on, pa sam bilatuđa njemu najbližem.

I raziđosmo se tužni na ovom svetuukraj mirne, pune oblaka rečne brane.Sad on gleda mesec, jedinu metugde oči se naše na rastanku sretašesa druge neba strane.

Više nemam njega.Bože, svojom miloštom blagom

54

spusti ruku na srce njegovo puno rana,jer bojim se sad : nije bilo danakad nisam njemu dragombola zadavala.

Bojim se: s njime sam išla, a na druge se smešila,s drugima išla, a njemu kasno stizala.Bojim se : kad on me gledao na drugog oči dizala.Možda sam mnogo puta njemu dragomspokojno zgrešila.

Poslušaj, Bože, reči ove pune hladai srce moje što se bolom preliva:neka milost tvoja njega blago celiva.Gorko ti se moli onaj koji u Tebe sumnja,a jedino Tebi se nada.

Za meneBože sumorni, iza sumnje vidika sivihtedoh da se slažem, da ga ne bih morala koretisebična sam ja ,i ne mogu nikad pregoretisrce njegovo, ni razumeti da on živi,a mene ne voli.

I tužno je sad. Nijednim više lekom ne da se srce moje izvidati;mogu se sad zvezde k meni s neba skidati,i mesec uz mene ploviti rekomda me uteši,

mogu proleća nad ovim zemlje pasommirisati večito iz oblaka i cveta;mogu me voleti ljudi celog sveta.Ja neću i ne mogu nijednim više spasomda se izbavim.

Sad.Bože dobri, skloni se tiho s mojih staza,odnesi sobom zvezde s neba plava,jer olovna kaplja zla, što spavau srcu mom, jutros se kobno ukazai za ruku uze me.

Pa kada, posle mnogih srca što pobra,uzbereš i moje srce puno mana,seti se, Bože, mojih tužnih dana,jer ti znaš koliko je teško biti žalosna,

55

a biti dobra.

Zla noćO, ma ko da si, ostani noćas kraj moga skuta,nikuda ne polazi.Za onim čega nemaduša mi gori i luta,i boli, jer sve prolazi.I čini mi se, negde ljudi sadprolaznost imaju na umu,pa će doći noćas na naš bregda spokojno svega se odreknu.Večno nihaju jasike na drumudušu nemirnu.Ćute blago plaveti neba i teku.

Noćas me samo pogladinežno i blago po kosamai kaži reč mi što greje.Srce je moje pusto

dušu mi mori osama,i boli, jer prazno sve je.I čini mi se, negde u blizinirođeno srce da nekome smeta,pa će doći noćas na naš bregda nasmeje se svemu što biva.Oblak u suton iznad šume sletai vrh livada brodi.Putuju jutrom magle ponad njiva.

O, ma ko da si, zagrljajnoćas mi vreo podari.srce je moje umorno,duša je moja stranagomili ljudi i stvari,i ćuti umeni sumorno.I čini mi se, nedaleko negdeod tuga teških ljudi boluju,pa će doći noćas na naš bregda radosno svi poumiru.Grlice tihe brdom našim stolujui jecaju meko.Putevi beli u nebesa uviru.

56

Ja dobro znamU molitvi njegovoj moje ime biti neće, nikadapred ljubavlju mojom neće on ruke sklopitii ako misao na mene njegovim srcem ikadazaluta, pobedom davnom samo će ga opiti.

Ali od istina ne živim ja... ja vidim hram,u sred planine. Ćuti hrast do hrasta...tiho, s neba, pada snega prami stazom hode srne vita rasta.

Tu život vodi on, o suzi i kruhui na kamenu sleđenom klečii moli, u surom kostretnome ruhu – ,,Gospode, dušu patnja mi izleči,

ja sam joj dobra uzvraćao zlimadok skrušen pred njom ne padnem po tlimani dan ni zora nema za me draži

ili smrt moju, Gospode, uskori...U snu i javi pogled njen me korii reč, reč jednu, s duše moje traži!’’

Ljudska komedijaSneg je samo nekoliko putazavejao moje stopešto su kraj tvojih trčale,nekoliko samo puta su venulešume maleza koje si govorioda ih pretvaram u raj,i kraj, već je i sećanjima svima kraj.

Konca nije bilo našem samopouzdanju,mislili smo da nam bogovi,nisu ravni,a sve se dogodilo ljudski jadon i nama,ni mi nismo bili u stanjuostati u neprolaznog ognja visinama.

a da je neko rekaoda će sve kraj nas izumreti,da će sunce prestati da greje:pre bismo verovali,

57

nego da će tvoj smeh negdebez moga da se smeje,da ćemo živeti opetsvaki svoj životprazan i mali.

Napuštena devojka

Onaj pod čijim sam htela da živim krovomkome sam htela svakog danasvojom rukom hleb i so da nudim,drugu je devojku preveo preko svoga praga,sa drugom devojkom deli zalogaje,i novom svetlošću, meni nepoznatom, oči mu sjaje.

Onaj s kojim sam želela decu da rodim,da dočekam ona bela jutra stara,sa drugom devojkom zagrljen hodii ruke mu gore od novog,meni nepoznatog žara.

Svuda su oko mene njihove stope gde god koraknem,one se preda mnom crne,pun ih je svaki kut pod nebom tih,pune su ih ulice šumne,sva zemlja crni se i ne vidi od njih.

U istom času čujem ih sa svih strana,smeju se i govore svuda oko mene,ispod svih u drvoredu tamnih grana,u senkama svake ulice skrivene.

Htela bih da pobegnem od ovih muka.ima li svoda gde njihov smeh ne zvoni,gde neću više čuti toga zvuka?Ima li staza kojima ne prolaze oni?

Mogu li u kakav kraj nepoznat zaćigde oni srećni nisu bivali i sami,pa neka je u zemlje jezivoj tami,samo da njih neću tamo naći.

Gde su ta vrata kroz koja bih mogla

58

od njihovih zagrljaja senki uteći?Ima li noći u kojoj ne šapuću oni,da bih mirno mogla u nju leći?

Eno u poljani ispod gradaotvaraju se zemlje bezbrojne dveri,nema dna odajama u koje vode,crne su kao vrata pećinau koje ulaze da umru ranjene zveri.

Kroz njih ću uteći. Već slutimprestaće senka njih dvoje da me ganjakad se polako uputimispod tog blagog crnog granjašto me čeka.

Ničije posle ruke neću otvoritita vrata što ću ih zalupiti za sobom,iza kojih ću se od svega odmoritii koja će njih dvoje smrću zvatii grobom.

RukaTeška, puna koštanih opiljaka,lži u krilu staračka ruka.na njoj je ocrtanamodra grana venai azbuka bora, zamršena.

Tek kad se digne detetu do zatiljka,zasvetli se i prenekao zalivena biljka,otoči se otrov i umor iz vena,opiljci kostiju se spoje,legne zglob u zglob.

A čim dete ode,ruka opet klonei padne u krilo kao u grob.

Dušu mi pokloniDušu mi pokloni.Mene rastužuju ti krvi požari

59

što iza sebe ostavljaju pepelištete oluje što ništeženina snevanja blaga.

Dušu mi pokloni,u ljubavi ja bih htelado u večna vremenada sve ostavlja traga

dušu mi pokloni.Meni je malo taj trenutak zaborava,to nestrpljivo krvi htenje.

Dušu mi, dušu pokloni,od iskoni u meni spavačežnja plamena za večnim,za ljubavi trajanjem i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samoza vrelim ljubavničkim bdenjemposle kojeg duša pada;htela bih u zagrljaju da doživimsvetle snovei pijanstvo onog mutnog skladašto ljubav se zove.

60