ПАМТИЋУ СВЕ

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

(1898–1993)

изложбу приређујеБиблиотека града Београда

поводом 115 година од рођења, 20 година од смрти песникињеи Светског дана књиге

ИздавачБиблиотека града БеоградаКнез Михаилова 56Тел. 20 24 000, факс 20 24 033www.bgb.rs

За издавачаЈасмина Нинков

Аутор изложбе и каталогаОлга Красић-Марјановић

Дизајн изложбе и каталогаАмалија Витезовић

Штампа изложбеDPC Group, Београд

КаталогПродукција БГБ

Тираж 100

Изложбу приређује Библиотека града БеоградаПоводом 115 година од рођења, 20 година од смрти песникиње иСветског дана књиге

Београд, 23. април – 15. мај 2013. годинеОдељење за рад са корисницима Библиотеке града Београда

„Десанка Максимовић јединствена је појавау нашој културној историји.”

М. Бећковић

„У српској књижевности њена појава јесте јединствена, а редакје песник и у европској књижевности који је имао снаге и кре-пости да се тако чудесно обнавља. Редак је песник, у нас и настрани, који је успевао да сложи вишеслојне мостове премаразличитим читаоцима, да би од њих кретало стално оживља-вање песничког текста, као што је бивало и бива са ДесанкомМаксимовић...”

Никша Стипчевић, децембра 1988.

„Од песникиње што непоновљиво пева искуствосопственог постојања израсла је у песника штоисказује и искуство сопственог народа у време-нима страдавања, па затим дорасла до песникашто казује матафизичко искуство човека нашегдоба да би досегла и до изрицања постојања иљудског бића и космоса: људског бића у космосуи космоса у људском бићу...”

Светлана Велмар-Јанковић,Бранковина, октобар 1992.

Животни пут Десанке Максимовић, њеностваралаштво, односи са људима, виђење про-шлости и савремености и наслућивање будућно-сти стапају се у визију која изражава њеносхватање сопственог, националног и људског по-стојања. Њена осећања, мисли, поступци, мо-рални ставови, стихови, речи и реченицепостали су препознатљиви и без назнаке именачинили су појам „Десанка Максимовић“. Визијаје настајала од почетка њене литерарне појаве ипојам се богатио током живота. У очима савре-меника она је својим радом и стваралаштвом,својом појавом зрачила људскошћу коју носи усеби и коју испољава сведочењем о човековојсудбини, околностима којима је окружен, добро-том, лепотом и срећом за којима тежи а који суму, често, ускраћивани. Та стварносна визија оличностима и делу има у суштини своју поетскусрж која је доприносила да се о њеном укупномобличју стварао утисак бајковитости.

Готово читав двадесети век трајало је жи-вотно путовање и стварање Десанке Максимо-вић. Пошла је из Рабровице 1898. године и каоучитељско дете пренета у Бранковину где је по-чела школовање и наставила животно и школскоучење у Ваљеву и Београду; професоровала је уДубровнику, Обреновцу и Београду, преживелаПрви и Други светски рат са својим српским на-родом. Путовала је по многим крајевима Србијеи Југославије као књижевни ходочасник. Својукултурну радозналост утаживала је посетамабалканским и свим словенским земљама и борав-ком у више европских земаља, а стизала је и наконтиненте Америке, Азије и Аустралије. За товреме писала је и објављивала поезију, прозу ипутописе и преводила поезију на српски језик са25 страних европских језика (са свих језика Јуж-них, Источних и Западних Словена). Њен био-графски лук који је започео у Бранковини у њој

се и завршио 1993. године – повратком у Бранко-вину на вечни боравак.

После смрти Десанке Максимовић створена јеЗадужбина, која изучава њено стваралаштво, не-гује и чува успомену на њен лик, брине о заостав-штини коју је сакупила и коју су јој уступилињени наследници. За двадесет година настало јевише вајарских дела, њено име су узеле многешколе и културне установе, носи га и годишњакњижевна награда за целокупно песничко дело,а Задужбина „Десанка Максимовић“ је, поредосамнаест књига избора песама добитника На-граде и толико зборника студија о њима,објавила и 22 студијске књиге о стваралаштвупесникиње и приредила и објавила десет томовакритичког издања Целокупних дела ДесанкеМаксимовић. Све су то споменици који подсећајуна песникињу и говоре да она траје у свести ијезику свога народа. Визија која је настајала оњеном делу и њој још за живота преобразила сеу бајку о лепоти живота и стваралаштва.

Стварносну бајку о Десанки Максимовић ис-пуњавају тренуци детињства у бројној учитељс-кој породици у Бранковини, школовање уВаљеву, Београду и усавршавање у Паризу, на-ставнички рад са ђацима у Дубровнику, Обре-новцу и Београду – до одласка из школе у пензију.За све то време, писала је и објављивала својупоезију и прозу, посећивала је библиотеке, кул-турне центре и друге школе, читала своје песмеи разговарала са децом и другим слушаоцима. Го-ворила је да то сматра својом просветарском иљудском обавезом, а сви су знали и осећали да јето њено ходочашће љубав према људима и жи-вотно опредељење који су испуњавали њену лич-ност. На топлину њеног односа, читаоци ислушаоци су јој узвраћали својом љубављу и па-жњом – што је био додатни подстицај за њенудобродушност.

4

Слободан Ж. Марковић

ПРЕПОЗНАТЉИВОСТ ЛИКА ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ

Говорила је да се најпријатније осећа у учио-ници међу ђацима, у библиотеци међу књигамаи са читаоцима, шетајући у природи и у својојрадној соби када чита и записује своје песме и за-пажања.

Највећи део живота и радног века провела јеу Београду из кога је често одлазила у Бранко-вину да „у родном крају осети себе“ и из кога јекретала на краћа или дужа путовања по Србији,Југославији или у друге земље. Поред школе,пријатно се осећала и у библиотеци из које је узи-мала књиге за читање и у којој се сусретала са чи-таоцима, чије су се полице убрзо пуниле њенимкњигама поезије за децу и одрасле. Поред својихкњига, поклањала је библиотеци и прочитанекњиге које је куповала или добијала. Када је ос-нована Библиотека града Београда, међу првимаје постала њен члан и касније редовни посетилац,а када је Градска библиотека 1987. године добилапосебну зграду у Кнез Михаиловој улици, Де-санка Максимовић ју је са задовољством отво-рила за рад. Стицајем околности, и њенопоследње књижевно вече одржано је у Римскојдворани Градске библиотеке почетком 1993. го-дине.

Неке чињенице говоре саме по себи о ве-личини и карактеру дела Десанке Максимовић,његовој вредности и њеној улози у српској књи-жевности и култури. Своја дела писала је бога-тим и разумљивим српским језиком, који је биои остао ризница народног бића. Њену поезију ипрозу читају, осећају и разумеју људи свих узра-ста – деца и одрасли, припрадници свих слојеваи нивоа образовања, иако је она своје збирке пое-зије и прозе сврставала у две групе: „за децу“ и„за одрасле“. Њене поетске представе изражавајуљудска осећања и мисли, односе и поступке којипроизилазе из интимног света човекове природе,до оних које изазивају околности средине,друштва и времена у којима се људска личностналази. У сржи њеног дела је човеково биће којеје аутор дочарао у његовој личној, националној иисторијској димензији – обухваћени су и доча-рани прасловенски корени Перунових потомака,

средњовековно немањићко, светосавско и ко-совско очинство, судбински удеси вековног роп-ства под Турцима, борба за ослобођење иобнављање српске државе у 19. веку и у савреме-ности песникиње – отпори поробљавању у двасветска рата 20. века. Створила је бајковити по-етски свет у коме читаоци – од детињства до зре-лости, својом маштом освајају неслућенеинтимне, природне и историјске просторе за раз-вој свога бића – осећања и свести. Десанка Мак-симовић је од 1924. до 1993. године објавила 27збирки са 1148 песама за одрасле читаоце и 240песама тога карактера ван збирки – укупно 1388песама, а за децу је објавила 23 збирке са 489 пе-сама и 87 песама ван збирки – што је 576 песама.Уз то, објавила је три романа и више десетинаприповедака за децу и одрасле и бројне путописеи репортаже. Огромном опусу оригиналног ства-ралаштва треба додати препеве поезије насрпски језик са 25 страних језика – ту њену анто-логију светске поезије чине преводи близу 47.000стихова. Тиме је обогатила српски језик и српску

Песме Десанке Максимовић компоноване суза више музичких жанрова – за соло и хорско пе-вање, биле су инспирација мелодија за извођењена разним музичким инструментима и либретоза оперу. У српској књижевности њена поезија јенајвише компонована.

Она је један од најзначајнијих посредникамеђу словенским књижевностима и културама.Преводила је поезију са свих словенских језика аи, узвратно, њене песме и њене збирке превођенесу на све словенске језике. Уз то, имала је и трећивид посредништва – боравила је у свим словен-ским земљама и објављивала записе о својим су-сретима са писцима и културним радницима ,белешке и репортаже о културним збивањимакојима је присуствовала и споменицима које јевидела, као и путописе и репортаже о крајевимакоје је посећивала. Те три врсте културног по-средништва су ретке и јединствене. Оне употпу-њују значај рада и величину људске и стваралачкеличности Десанке Максимовић која својим раз-мерама има карактер бајковитости.

5

„ (...) Нисам се никад питала зашто пишем,као што се човек не пита зашто гледа, илизашто корача. Нешто изнутра ме гонило дато чиним. Пишем јер то чини задовољствонајпре мени, а кад чујем да га пружа другоме,радујем се.”

Уселу Рабровица код Ваљева, у породици учи-теља Михаила и Драгиње Максимовић, 16.

маја 1898. године рођено је прво дете, ћерка Де-санка. О најранијем детињству и мајци песни-киња ће касније записати: „А мајка није умела даћути... Имала нас је осморо деце и није ималавремена да се сваким понаособ бави. Нежности,укоре, делила је у журби, целом колективу најед-ном. Прича о мом детињству не би била потпунаако вам не бих говорила о баки, деди и две тетке,уз које сам расла као и уз родитеље.”

Прве разреде oсновне школе учила је код учи-теља Недељка Савића, а трећи код свога оца уБранковини 1906. године. „У јесен 1908. године,Михаило Максимовић постављен је за учитељаваљевске основне школе”, тако да четврти разредучи у Ваљеву.

Али, Бранковина, родно место мајке и дединакућа, заувек ће остати омиљени завичај песни-киње. „А што се у детињству заволи, остане драгоцелога живота.”

„Средњу школу сам завршила у мешовитојгимназији у Ваљеву”. Први разред уписала је1909. године. Њено средњошколско доба преки-нуо је Први светски рат, па је матурирала 1919.године. Задојена југословенством, за матурскирад одабрала је тему „Вук, Доситеј и данашњаЈугославија”.

Током рата умире јој отац од пегавог тифуса.Његова прерана смрт потресла је шеснаeстого-дишњу Десанку.

О гимназијском добу ће рећи: „Оставили смоза собом доба живота када се кроз књиге живиса целим светом. Мислећи с тугом и разнеже-ношћу на то време, написала сам песму Провин-цијалци.”

Године 1919. мајка Драгиња с млађом децомсели се у Београд. Продају кућу у Ваљеву, па наТопчидерском брду које је у то време било пери-ферија Београда граде трособну приземну кућу укоју се смешта цела породица.

На Филозофском факултету у Београду 1919.године студира упоредну књижевност, општу ис-торију и историју уметности.

7

Десанка Максимовић у Основној школи у Ваљеву

Године 1919. предаје своју свеску с песмамаСими Пандуровићу, који је у то време с Велими-ром Живојиновићем Масуком уређивао часописМисао. Прочитавши песме Масука ће каснијеизјавити: „Но када сам најзад отворио оне свеске,испуњене од корица до корица стиховима, и узеода прелећем очима редове у њима, исписане осо-беним, мало коврџавим али читким рукописом,ја сам их, захваћен изненађењем и неверицом,прочитао надушак, све до једне. А изненађење се,док сам их читао, све више преобраћало у узбу-ђење. Било је то нешто свеже, топло, ненамеш-тено и самосвојно, а одевено у облик изливен безимало трага од каквог почетничког напора.”

За песму Стрепња 1921. године добила јенајвећи број гласова читалаца. Била је то њенапрва књижевна награда.

Сарађује у више књижевних часописа. Године1921. Сима Пандуровић у Антологију најновијелирике унеће једанаест песама младе песникиње.Своју поезију објављује и у Српском књижевномгласнику.

У редакцији часописа Мисао упознаје се смногим писцима. Уредница и власница часописаСмиља Шаковић, у редакцији и своме дому оку-пљала је књижевну елиту тога доба: Исидору Се-кулић, Владимира Ћоровића, Јелену СкерлићЋоровић, Вељка Петровића, Ђуру Гавелу, Ми-лицу Јанковић, Даницу Марковић, Јелу Спири-доновић Савић...

На Универзитету се дружила с ЈованкомХрваћанин која ће јој до краја живота остатиблиска пријатељица. Ту је на предавањима из ис-торије упознала и Милоша Црњанског.

Са Густавом Крклецом и другим познатимписцима често је учествовала на књижевнимвечерима.

На скуповима ПЕН-а упознала је Милана Ра-кића и Јована Дучића који је поводом изласка Ан-тологије новије српске лирике у писму БогдануПоповићу написао: „Код нас је Десанка, по моммишљењу, лиричар првог ранга.”

Као студент морала је држати приватне часовеиз латинског, француског и књижевности. Предсам завршетак студија годину дана, од 1922. до1923, радила је као наставник у обреновачкојприватној гимназији.

Дипломирала је 1923. године. Указом Мини-старства просвете постављена је за суплента уТрећој женској гимназији у Београду.

8

Породични портрет испред куће

Песникиње 1922. године: Милица Костић, Јованка Хрваћанин, Д. Максимовић и Ружа Мићић

СТРЕПЊА

Не, немој ми прићи! Хоћу издалекада волим и желим ока твоја два.Јер срећа је лепа само док се чека,док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражиова слатка стрепња, чекање и стра.Све је много лепше донде док се тражи,о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?Изалека само све ко звезда сја;издалека само дивимо се свему.Не, нек ми не приђу ока твоја два

Године 1924. у издању Цвијановића излази јојпрва збирка Песме о којој између осталих пишуМилан Богдановић и Антун Барац.

По препоруци Богдана Поповића добија сти-пендију француске владе и 1925. одлази у Париз.Био је то њен први излазак у свет. На Сорбони јенајчешће слушала предавања професора Баша изисторије уметности, али и Јована Цвијића.

Дружила се са Лизом Марић с којом је и ста-новала у улици Сен Жак, затим с Пјером Крижа-нићем, Душаном Милачићем... Најчешће одлазиу дуге шетње по Луксембуршкој башти. Одлучуједа за професорску тезу напише рад о Јованки Ор-леанки. Светиславу Прибићевићу ће написати:„Ви сте погодили, док сам још тамо била, да ћу семорати осећати овде усамљеном.Често се пута за-иста шетам тако тужна овим мрким париским

улицама, мада имам и овде познаника и онихкоји су ми драги. Срећом имам очи тако неис-црпно радознала, и још се нисам уморила од гле-дања слика и свега што се лепо и чудно овде можесрести. Тако сам, ако могу рећи, некако објек-тивно срећна. ”

Године 1925. добила је своје прво одликовање– Орден Светог Саве V степена.

По повратку из Париза, школске 1925–26 го-дине, била је постављена за суплента Учитељскешколе у Дубровнику. Надахнутим предавањем охрватском краљу Томиславу које је одржала по-водом дана школе освојила је симпатије и уче-ника и колектива.

У Политици почиње да објављује песме ибајке за децу. У једном интервјуу ће изјавити: „Јаволим да сањам, а то се може некажњено у књи-жевности за децу. Волим да се шалим, а и то јепријатно деци. Она воле да се смеју или да плачу,средина их не привлачи. Волим да неограниченоверујем у правду, у равнотежу у свету, а и то једозвољено у књижевности за децу.”

После смрти брата Драгољуба 1926. годиневраћа се за Београд где је постављена за суплентау Првој женској гимназији. Предавала је српскијезик и књижевност и народну историју. Ту се по-ново среће с Јованком Хрваћанин.

„У разред сам улазила увек са бојазни како ћуодиграти улогу коју треба да одиграм: да учени-цима предам неко знање на начин који не умара,који је занимљив. У раду ми је помагало и то штосам децу волела и што сам осећала да сам имблиска...”

10

Са Лизом Марић и Пјером Крижанићем у Паризу 1925.

Прву књигу за децу Врт детињства објав-љује 1927. године

Нова збирка Зелени витез која излази изштампе 1930. године наилази на одличан пријемчиталачке публике и критичара.

Као један од чланова ПЕН клуба, средином маја1930. године кренула је на турнеју по Приморју: одСушака, Котора и Цетиња до Сарајева и Ужица. Наврло посећеним књижевним вечерима поред Де-санке Максимовић учествовали су Милан Грол, Гу-став Крклец, Милош Црњански, НикоБартуловић, Тодор Манојловић, Милан Бог да -новић, Милан Кашанин, Ранко Младеновић, ЈосипКулунџић. Читава група наилазила је на топао исрдачан дочек Владимира Назора, Милице КостићСелем, Тина Ујевића, Марка Мурата, Исака Само-ковлије, Хамза Хума...О читавој турнеји, која јеимала велики одјек у јавности, Десанка је записала:„Цео наш пут од Сушака до Котора и даље био јепоход кроз лепоту. Није било облака, залива, ка-

мена, биљке, који у нама нису побудили дивљење.У основици свих мојих узбуђења било је једнорасположење, најсличније каквом верскомраспо ложењу. Осећала сам да је бог необузданиро мантичар. Најзад нагло, као из радости у бол,из земље кипариса, палми и злата, из Дубров-ника, пређе се у голе кршеве херцеговачке...”

Лето 1930. године проводи у Француској.Почетком школске године побољева и одлази

на лечење у Врњачку бању, a наредних годиначесто ће боравити у Словенији.

„Словеначке зиме сам се науживала у Топол-шици где ми је брат неколико година радио каолекар у тамошњем санаторијуму. Ту сам се заистамогла наслађивати снегом и зимском тишином...Одлазећи у Тополшицу, прокрстарила сам и це -лим тим крајем, видела Логарску долину и окол -не градове; као што сам, летујући у Крањској

11

У природи, са ученицама

Д. Максимовић у Дубровнику

гори и Мојстрани, упознала Горењско. У истовре ме сам се зближила и са словеначким књи-жевницима: Отоном Жупанчичем, Алојзом Град-ником, Лили Нови, с Вером Албрехт, ЈосипомВидмаром... Почела сам и преводити са словенач-ког...”

Иако већ признат и познат песник, око 1930.године трпела је критике и омаловажавања мо-дерниста. Марко Ристић је у то време писао дањене песме миришу на босиљак.

За песму Умор 1931. године добија НаградуЦвијета Зузорић. Објављује прву књигу припо-ведака Лудило срца.

У збирци Гозба на ливади 1932. године објав-љује песме у прози.

Непосредно пред Други светски рат упозналасе са Радованом Зоговићем. Критиковао је строгоали правично, како је записала Десанка. Топријатељство наставиће се и после Другог свет-ског рата када је Зоговић пао у немилост.

У мају 1933. године, поред Иве Андрића, То-дора Манојловића, Растка Петровића, МомчилаНастасијевића, присуствује XI међународномконгресу ПЕН клубова у Дубровнику. Био је топрви јавни протест писаца против надолазећегфашизма.

За Сергеја Сластикова Калужанина, рођеног уМоскви, који је у Београд дошао после Октобар-ске револуције, удала се јула 1933. године. Иакоје завршио глумачку школу, није успео да се за-посли у Народном позоришту. Радио је у Мини-старству финансија и Министарству просветекао правник и бавио се превођењем. И сам јеписао поезију за децу.

Геца Кон објављује јој дечју књигу Срце луткеспаваљке.

Почетком јануара 1934. године са делегацијомПЕН клубова одлази у посету Бугарској. Томприликом зближиће се са бугарским песники-

12

Код брата у Словенији

Чланови српског ПЕН-а седе на палуби брода приликомпутовања у мају 1930. године. С лева на десно:

Д. Максимовић, Милан Кашанин, Ранко Младеновић, Густав Крклец, Нико Бартуловић и Милош Црњански

њама Елизабетом Багрјаном и Дором Габе. Топријатељство наставиће се и после рата. Каснијеће Десанка преводити бугарске књижевнике, а ињена поезија и приповетке биће преведени на бу-гарски језик.

Награду Академије седам уметности из легатаАлександра Поповића добија 1935. за дотадашњепесничко дело.

Збирку Нове песме објављује 1936. године.Објављује преводе Буњина, Достојевског (Кро -тка), Елина Пелина, преводи и са француског.

Године 1937. основано је Удружење српскихкњижевника. Поред Милана Грола, Десанка јеизабрана у Управни одбор.

У јуну 1938. године учествује на конгресуПЕН-а у Чехословачкој.

Геца Кон штампа јој позоришни комад за децуДечја соба.

Јануара 1940. године одликована је бугарскиморденом Дамског крста трећег степена.

У првим данима окупације, у априлу 1941. го-дине са мужем је пешке из Београда отишла зародну Бранковину. Враћајући се за Београд, но-вембра исте године, на прекинутом путу због ми-нираног моста, сакривена у жбуњу, посматрајућиусплахирене Немце, добила је инспирацију и на-писала чувену песму Србија је велика тајна.

Пензионисана је августа 1941. године. Токомчитаве окупације с породицом је шила лутке иразмењивала их за намирнице, обрађивалаземљу, давала часове из математике, да би пре-живела. У том периоду објавила је неколикокњига за децу.

Пише Крваву бајку и друге родољубиве песме. Одмах после рата, 1944. године поново је

враћена у службу. Активно се укључује у кул-турни живот земље. Одлази на књижевне вечери,учествује у просвећивању жена, држи курсеве заратом ометене. Крајем марта 1946. годинеупућена је на рад у Министарство просвете, Оде-љење за науку, уметност и културу. Преводи Фа-дајева, Лењина, дечје песме са бугарског. Посленеколико година, 1953. поново је пензионисанаи од тада се потпуно посвећује књижевном раду.

Поему Ослобођење Цвете Андрић објављује1945. године.

У збирци Песник и завичај 1946. године објав-љене су готово све родољубиве песме које је пи-сала у току рата.

Као члан делегације писаца Југославије, поредКрлеже, Лесковца, Јована Поповића и МишкаКрањца, у априлу је посетила Мађарску, а 1947.године путоваће у Пољску и Чешку.

„Путовала сам као члан Удружења књижев-ника Србије у Бугарску 1945. године. Била самизасланик овог Удружења на прослави словачкогустанка у септембру 1946. и при том обишла целуСловачку. Последње јесени (1947) провела сам са

13

Д. Максимовић са супругом Сергејем

групом сликара и књижевника у Пољској месецдана, и о томе одржала два предавања, као ипосле пута у Чехословачку. У пролеће 1947. биласам у Мађарској.”

Из аутобиографије. Архив Србије, Досијеипросветних радника.

За поему Река помоћница 1948. године добијанаграду Савета за просвету и културу.

Године 1949. објављује збирку Отаџбина упрвомајској поворци, а 1951. Отаџбино, ту сам.

Током 1953. и 1954. објавиће више дечјихкњига: Страшна игра, Отворен прозор, Златнилептир, Пролећни састанак.

Преводи Чехова, Горког и словеначке писце.Године 1955. објављује збирку Мирис земље за

коју јој је Матица српска 1958. године доделилаЗмајеву награду, тада највећу књижевну наградуу Југославији. Исте године добија награду Младогпокољења за рад на омладинској и дечјој књижев-ности.

У лето 1956. године заједно са Попом, Дави-чом, Миодрагом Павловићем, Конеским, Раич-ковићем учествоваће на првом Фестивалупоезије који је одржан на Плитвицама.

О Русији је сањала још у детињству.У прву посету Совјетском Савезу отишла је

1957. године на позив Савјетског комсомола даприсуствује међународном фестивалу омладине.Том приликом упознала се са Вером Инбер, Мар-гаритом Алигер и другим песникињама. Топријатељство неговаће током читавог живота.

Следиле су узајамне посете и обострана прево-ђења. Поред Москве, посетила је Грузију и Азер-бејџан.

Орден заслуга за народ првог реда додељен јојје 1958. године.

За дописног члана САНУ изабрана је децем-бра 1959. године.

Објављује нову књигу за децу Ако је вероватимојој баки.

Збирку Заробљеник снова и роман Бунтовниразред објављује 1960. године.

У Москви излази избор песама Запах земљи.Избор песама Говори Тихо објављује 1961. го-

дине. Скупштина општине Крагујевац додељујејој Октобарску награду града Крагујевца 1963, за

14

Са бугарским песникињама у БеоградуДелегација писаца пред путовање у Пољску 1947.

У Будимпешти 1945. године

песму Крвава бајка. Том приликом проглашенаје за почасног грађанина града Крагујевца.

У Софији објављен на бугарском Мирисземље. Одликована бугарским Орденом

Кирила и Методија I реда.Наредне, 1962. године учествује на Међуна-

родном конгресу заједница европских писаца уФиренци.

Године 1963. добија почасну Диплому градаКрагујевца.

Преводи са руског и у Нолиту објављује збор-ник Петнаест совјетских песникиња.

У издању Матице српске 1964. излази изштампе збирка Тражим помиловање која је иза-звала велики одјек код читалачке публике.

„Попут понорнице, у тренутку кад је никоније ишчекивао и на месту где јој се није надаонико, Десанка Максимовић се 1964. године по-ново снажно песнички огласила збирком Тражимпомиловање и стала у сам врх песничких интере-совања наше савремене поезије.” (М. Блечић)

„Збиља у мојој последњој збирци Тражим по-миловање и мотив је нов, и нов је начин компо-зиције, и речи су прилагођене мотивима далековише него у којој мојој ранијој књизи. Догодилосе оно најпожељније: облик и садржај су сливени,једно друго истичу и допуњују....” (Побједа, 1. маја1965.)

У писму Драгану Недељковићу поводоммолбе да објасни како је настала збирка рећи ћеи ово:

„Она је највернија слика мене као човека, могморала, погледа на свет, мог срца, потребе да сеи кад оптужујем смилујем. Мислим и да наравнашег народа и његов морал у њој се огледају.

Ову књигу нисам измишљала. Никла је измене наједном, као бујица, једва сам стизала сти-хове записивати, што је знак да је у мени било свеготово и у додиру с неким новим болом или не-годовањем букнуло као запаљива материја. Иаковећ зрео песник, чудила сам се како стихови ицеле строфе готови, кристалисани, излазе.”(Ниш, 4. децембра 1971)

Јула 1964. године добила је Седмојулску на-граду, највеће признање које додељује СР Србијаза осведочене уметничке резултате.

15

Први боравак у Москви, 1957, са Идом Радвољином

Д. Максимовић прима Седмојулску награду 1964.

ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕЛИРСКЕ ДИСКУСИЈЕ СА ДУШАНОВИМ ЗАКОНИКОМ

ЗА ПЕСНИКИЊУ, ЗЕМЉУ СТАРИНСКУ

За песникињу, земљу старинску,за њене вечне реквизитеи шаблоне,за небеса која нежношћу кипте,за патетичне сукобе васионе,за ливаде никад идиле сите,за лирику мириса и месечине,за презрене априлске плавети,за октобарских шума буктиње,за сликовитост њину прастару,за бајку што је пише иње.

За земљу, за мелодичност њене поезије,за богатство срокапланинских њених одјека,за њених потока слободан стих, млади,успаванку што је усред ушћапева река,за здравице што их из каменанапијају водопади.

За земљу,за слово љубве,поезију љубавну њену, за мадригале воденог цвета,за свадбену песму белог грања,за јулског неба збирке сонетаза песника који воли и сања,за коса, за славуја, за њега, за свакогакоји је пао немилости –помиловања!

На предлог Велибора Глигорића и ДрагољубаПавловића, 1965. године изабрана је за редовногчлана САНУ. Том приликом прочитала је трипесме из збирке Тражим помиловање: За нерот-киње, За војничка гробља и За себра.

Одликована високим совјетским одликова-њем Орден знака пачота (уважавања, пошто-вања) I реда.

Збирка Тражим помиловање 1966. годинеобјављена је на словеначком и македонскомјезику.

Роман Бунтовни разред објављен у Москви, а1967. на литванском у Вилни.

У Јеревану излази књига Деца.У Москви, 23. септембра 1967. године доде-

љена јој је почасна повеља Савеза писаца СССРза преводилачки рад руске и совјетске књижев-ности.

Наредне, 1968. године објављен избор песамана словачком језику у Братислави.

Поводом 70-годишњице живота и педесет го-дина књижевног рада у Ваљеву и Бранковини 18.и 19. маја одржано је Песничко пролеће ДесанкеМаксимовић. Проглашена је за почасног грађа-нина Ваљева.

Тито је одликује Орденом Републике са злат-ним венцем, а Руси Орденом части.

Лето 1968. године са Сергејем проводи наЈалти.

Нолит јој објављује Сабрана дела у седам то-мова 1969. године.

Мирис земље објављен на грузијском у Тбили-сију.

Октобра 1969. добија Спомен-плакету градаБеограда за рад и залагање на развоју града.

Са Густавом Крклецом и Мешом Селимови-ћем гостује у Сентандреји и Српској гимназији уБудимпешти.

Објављује роман за децу Прадевојчица 1970.године. „Ако је икада Десанка Максимовић ижи-вела своје осећање природе, ако се игде сећала,васкрсавала, дочаравала, ако је игде изразиласвоју повезаност с њом, то је несумњиво у овојкњизи.” (М. Блечић)

Награду АВНОЈ-а – тада највише југословен-ско признање, добија 1970. године за ствара-лаштво и рад од општег значаја.

У Француској је 1971. године објављен изборпесама Choix de poemes у преводу Дивне Денко-вић Братић.

У Москви излази обиман избор песама Сти-хотворенија.

У априлу 1972. године професор Драган Не-дељковић организовао је на Сорбони књижевновече посвећено Десанки и њеној збирци Тражимпомиловање.

Збирка Тражим помиловање објављена је налетонском у Риги и на пољском у Варшави.

Године 1972. појавила се књига утисака с пу-товања, Празници, путовања, проза више по-етска и импресионистичка него строгопутописна, више књига о сусретима с људиманего са стварима...

17

Посебно су интересантни сусрети са совјет-ским песникињама: Вером Инбер, Аном Ахмато-вом, Маргаритом Алигер и Идом Радвољином...

У пролеће 1973. у Истри, у име Удружења пи-саца Србије, присуствује обележавању Крлежинегодишњице и прослави чакавског језика.

У кратком временском размаку, између 1969.и 1970. године изгубила је мајку, мужа и брата.Из ових трагедија 1973. године настала је збиркаНемам више времена. По уметничком домету овазбирка је најближа збирци Тражим помиловање.„Прво сам књигу хтела назвати Земља јесмо, алипотом ми се учинило да те древне библијске речимогу навести читаоца, а особито критичара, намисао да песник сматра узалудном сваку појавуживота, што нити је моја природа нити мојамисао. Самим тим што и даље пишем песме до-казујем супротно. Назив Немам више временаузела сам тек кад је књига била готова. Сам на-слов, истина, не казује суштину књиге, али јењена увертира.”

За ову збирку, 1973. године, по други пут је до-била Змајеву награду и тако постаје први дво-струки добитник овог значајног признања.

Децембра 1974. године САНУ јој додељујеПлакету за велике заслуге у стварању и ширењупесничке речи.

Спомен плакету града Београда, за рад и зала-гање на изградњи града добија 1974. године.

Вукова награда, за изузетан допринос развојукултуре, додељена јој је 1974. године, а Спе-цијална Вукова награда 1975. године уручена јојје у великој сали Председништва СР Србије 26.децембра 1975. Ту награду до тада је добио самојош Иво Андрић. Захваливши на награди реклаје и следеће: „Моје, малтене Вуковско ходањекроз народ, по селима и градовима, од школа докасарни, кроз све крајеве наше Југославије, пру-жило ми је велику радост.Чинила сам то, мождавише због тога осећања радости, него по дужно-сти. Полазећи у какву сеоску забачену школу за-мишљала сам да ћу у њеним клупама наћи некогбудућег Вука коме треба помоћи – јер природа јевелики социјалиста, она духовна блага правилно

18

Д. Максимовић прима награду Змајевих дечјих игара

дели и чини да се велики људи рађају и по коли-бама...”

Јуна 1975. године Змајеве дечје игре додељујујој Повељу за изузетан стваралачки доприноскњижевности за децу и безграничну оданостсвету детињства. И касније, Десанка ће бити честгост Игара и добитник бројних повеља и при-знања.

Током дугог песничког стажа често је прево-дила са руског и језика бившег совјетског савеза,са бугарског, од Доре Габе и Багрјане до ВањеПеткове, словеначког, француског.

О превођењу ће рећи:„Ја сам заљубљеник у језик, у реч. У реч и не-

повезану, ону из речника. А човек никад дубљене улази у то благо него преводећи и никад дубљене уђе у суштину неке песме него кад мора да јепреведе. Он је сву раскопа, рашчлани, као шточасовничар мора да расклопи сат да би га попра-вио и опет саставио, и онда је поново склапа, по-ново је ствара на своме језику. Зидање речимадоноси преводиоцу задовољство слично задо-вољству зидара који диже кућу од опеке и дрветаи камена.

Преводим, наравно, и зато да свом народуприближим песнике других народа, да обогатимнашу књижевност, размакнем границе нашихмисаоних области.”

Збирка Летопис Перунових потомака објав-љена је у Нолиту 1976. године, у тиражу од 4000примерака. По речима песникиње, у збирци јепоново изразила свој рани југословенски заноси потребу за братством међу Словенима.

„Летопис Перунових потомака представљазбир песникињиних снова о далекој повести иисконском сродству јужнословенских народа, оњиховим судбинама и историјским драмама. Тоје њен лирски рат и мир. Складно су се у том пес-ничком венцу сложиле патина прохујалих сто-лећа и видовитост већ дугогодишњег песничкогискуства. Историја, или тачније – легенда, послу-жила је као извор јаког моралног чуварства и каоненаметљива, а убедљива, поука савремени-цима...” (Драган Недељковић)

19

Године 1976. објављује збирку Песме из Но-рвешке.

Књигу је доживела и готово целу написалатоком једномесечног боравка у Норвешкој где јеборавила као гост друштва Норвешка–Југосла-вија. Збирка је објављена 1976. године као уздарјеза споменик подигнут у Ослу у знак сећања наЈугословене страдале у логорима током Другогсветског рата.

Матица српска, поводом обележавања 150-го-дишњице, 1976. године додељује јој Диплому самедаљом као сталном члану-сараднику.

У Канаду је путовала 1976. године на позивјугословенских жена које су основале друштвоМајка и дете. Том приликом приређено јој је пес-ничко вече на Катедри славистике Универзитетау Торонту. Исте године Матица исељеникаобјавила је у двојезичном издању избор песамаДесанке Максимовић Poems.

Нолит штампа двојезично издање – шпанско-српско Poesia.

Објављује превод песама грузијске песникињеМедеје Кахидзе Кад бих бар мало била лепа.

У Багдали објављује превод песама руског пес-ника Бориса Дубровина – Пето годишње доба.

У периоду од 1972. до 1977. године више путаборавила је у Швајцарској. Из тих боравака на-стала је књига путописа Снимци из Швајцарскекоја је објављена 1978. године. Поред описа при-роде, занимљива је и прича о сусрету са Ерихомфон Деникеном.

У библиотеци „Југословенска литература” уМоскви излази најпотпунији превод песама Из-бранное у који је укључено и неколико припове-дака.

„Детскаја литература” објављује избор песамаза децу Зелени витез.

„Јединство” из Приштине објављује збиркупесама за децу Дете у торби.

Од 25. фебруара до 4. марта боравила је уАустралији где је присуствовала Фестивалу умет-ности.

Поводом осамдесете годишњице живота,1978. године председник СФРЈ Јосип Броз Тито

20

У Мелбурну 1978.

У Њујорку 1980.

одликовао ју је Орденом југословенске звезде салентом.

Са Љубишом Рајићем објављује превод савре-мених норвешких песника.

Штампа превод московског песника ДавидаСамојлова Талас и камен.

У Братислави, у преводу Ота Баблера излазизбирка песама Опорука.

Нову збирку песама Ничија земља објављује1979. године. „Свет ове збирке, ако се тако можерећи, подигнут је и смештен између неба и земље.То је поезија која никога не оставља равнодуш-ним: ни просвећене ни образовањем ускраћене.”

Матица српска додељује јој Диплому почасногчлана.

У новембру 1980. била је на двонедељној тур-неји по Америци. На позив Северноамеричкогдруштва за српске студије присуствовала је Сим-позијуму америчких слависта у Филаделфији.Одржала је више књижевних сусрета у Питс-бургу, Њујорку, Вашингтону, Чикагу и Милво-кију. „Уопште су путовања за мене била велики идраги празници. (...) Од путовања ми је осталоискуство да су људи свега света у основи исти. Тоје као истина и теорија, наравно, сваком јасно,али кад се искуси, прелази у ону одајицу најдра-гоценијих сећања.

(...) љубав према путовању је љубав орема при-роди, поверење у људе, радозналост, жеђ за утис-цима (...). У путу се увелико самује, у дугом путу.”

У Лисабону 1980. године објављен избор пе-сама на португалском.

У Цириху објављен избор песама за децу.У Нолиту излазе Сабране песме 1–5Крајем октобра 1981. године боравила је у Ла-

вову и Москви. Том приликом Савез писацаСССР-а и Централни дом књижевника органи-зовали су јој књижевно вече посвећено њеномстваралаштву. На вечери су учествовале и двепознате совјетске песникиње Маргарита Алигери Бела Ахмадулина које су прочитале своје песмепосвећене Десанки.

И даље неуморно путује и учествује на књи-жевним вечерима и фестивалима: Змајеве дечје

игре у Новом Саду, Шибенски фестивал детета,Курирчек у Марибору, Струшке вечери поезије,Октобарски сусрети писаца у Београду...

Почетком 1983. године у источном Берлинуизлази збирка песама на немачком језику под на-зивом Змијски младожења.

Током 1983. године објављује две збирке пе-сама: Слово о љубави и Међаши, сећања.

На позив Министарства културе НР Кине1983. године путује у Кину као шеф делегацијејугословенских писаца.

Жири Горановог пролећа додељује јој Гора-нову плакету.

У Јеревану излази збирка песама на јермен-ском језику.

Постаје Officier de l’Ordre des Arts et des Lettres(Почасни официр реда уметности и књижевно-сти).

Фебруара 1984. године Удружење књижевникапредлаже је за Нобелову награду.

Априла 1984. године посећује Лондон напозив Културног центра клуба Југословена. Пу-тује у Шведску.

Јуна 1984. Скупштина удружења књижевникадодељује јој Награду за животно дело.

Постаје први добитник Награде „ИванФранко” коју додељује Удружење писаца Ук-рајине.

Децембра 1984. године Министарство културеФранцуске именује је за Commandeur dans l’Ordredes Palmes Academiques (носилац реда Академскепалме).

21

Септембра 1984. године постала је осми до-битник Његошеве награде за збирку песамаСлово о љубави. Награда јој је додељена 29.априла 1985. године у свечаној сали Владинадома на Цетињу. „..можда Његошу не би билокриво кад би могао знати да је ове године мениуказана част да постанем добитник награде којаноси његово име. Јер мислим и уверена сам иједно и друго волели смо свој народ и да га ничимнисам изневерила, да смо били му одани и дамоје песме, мада не досежу ниво његове поезије,говоре језиком који народ разуме, говоре о ства-рима које су му блиске и изражавају осећања та-кође блиска свим људима, јер су окренута небуколико и земљи.”

У Риму излази двојезично издање избора пе-сама Сва лица љубави.

Септембра 1985. у завичајној Бранковиниотворена је стална музејска поставка посвећенаДесанки. Том приликом песникиња је школи по-клонила многобројне књиге, документа, одличја,више уметничких слика. Добија Златну плакетуграда Ваљева.

Исте године (1985) уручена јој је Међународнанаграда Европског друштва за културу за допри-нос својим делом политици културе и унапре-ђења солидарности међу народима.

Московски књижевни часопис Инострана ли-тература у јулском броју 1986. године објавио је

избор Десанкиних песама из збирке Слово о љу-бави.

У октобру 1986. године свечано отвара новузграду Библиотеке града Београда у Кнез Михаи-ловој улици.

Октобарску награду града Београда за књи-жевност добила је 1987. године. Исте годинеСкупштина општине Крагујевац додељује јој По-вељу града Крагујевца.

У јуну, Змајеве дечје игре у Новом Саду доде-љују јој велику повељу Игара „за безграничнуоданост свету детињства и најплеменитије људ-ске тежње.”

У Нолиту излази четврто издање Сабраних пе-сама (1–6)

22

На фестивалу Курирчек у Марибору 1978.

На отварању изложбе дечјих ликовних радована 23. Змајевим дечјим играма у Новом Саду 1987.

Д. Максимовић говори на свечаном отварању нове зградеБиблиотеке града Београда у Кнез Михаиловој, 1986. године

Објављује збирке Михољско лето и Сајамречи.

Са Јованком Хрваћанин у „Багдали” објављујепреводе песника за децу народа СССР-а.

Постаје један од оснивача и стални члан Ву-кове задужбине.

Фестивал „Курирчек“ из Марибора 1987. го-дине додељује јој Плакету као почасном председ-нику и за дугогодишње учешће на фестивалу.

Поводом седамдесетогодишњице књижевнограда 1988. године Нолит објављује пето, јуби-ларно издање Сабраних песама.

Савет Струшких вечери поезије додељује јојЗлатни венац за 1988. годину. Била је прва женадобитник овог значајног међународног при-знања, прва песникиња овенчана Златним вен-цем Струшких вечери поезије. „Македонскакњига” и Струшке вечери поезије објављујуизбор песама Поезија.

Објављује књигу нових песама Памтићу све.„Милић Ракић” из Ваљева објављује књигу пе-

сама Звездана светковина и двојезично издање(српско-немачко) збирке Тражим помиловање,Ich bitte um Erbarmen.

У издању Српске књижевне задруге објављенаје збирка Песме о птицама.

„Школска књига” из Загреба објављује изборбајки Прстен на морском дну.

У преводу Д. Максимовић објављена је збиркапесама шест совјетских песникиња По праву љу-бави.

Председништво СФРЈ одликује је Орденомјугословенске заставе са лентом.

Други конгрес учитеља СР Србије додељује јојповељу „Најдражи учитељ двадесетог века”.

Са две песме: Крвава бајка и Писма из там-нице у Пекингу је маја 1988. уврштена у Антоло-гију светских песникиња 20. века.

На предлог Филолошког факултета Београд-ски универзитет додељује јој маја 1988. Великуплакету Универзитета. У образложењу је стајало„да је реч о песникињи која је успоставила кому-никацију са најширим кругом читалаца, што јереткост у европским оквирима.”

На октобарској свечаности 1988. у Савезу пи-саца СССР-а уручен јој је орден Горког-Дружбанародов (Пријатељство народа) за њен велики иу совјетској средини веома цењен опус за прево-ђење совјетске литературе и за велики доприносзближавања народа Совјетског Савеза и Југосла-вије. Исте вечери у свечаној сали Савеза писацаодржано је књижевно вече посвећено ДесанкиМаксимовић.

У Ваљеву излази двојезично издање (немачко-српско) збирке Тражим помиловање.

У оквиру 25. међународног сусрета писаца уродној Бранковини одржана је песничка мани-фестација Песници света Десанки у част.

У октобру 1988. године отвара 33. Међуна-родни сајам књига у Београду. „...Налазимо се ивечерас у огромном расаднику људске мислиосећања, спутнику који нас односи у непознатасазвежђа духовног живота. На Сајму књига се

23

На фестивалу Струшке вечери поезије

осетим више тужна него радосна: да поживимостотине година, не бисмо стигли отворити свеове шкољке бисера људске мисли пуне ватре срцаи олујне маште...”

У јануару 1989. године војска јој додељује Ве-лику плакету Оружаних снага Југославије.

Добија Октобарску награду града Новог Сада.На Газиместану присуствовала је 28. јуна про-

слави шест векова од боја на Косову.У априлу 1990. године у Такову присуствује

прослави 175-годишњице Другог српскогустанка.

У Грачаници јој додељују Златни крст кнезаЛазара.

Од групе писаца из Удружења књижевникаСрбије потекао је предлог да се за живота по-дигне споменик песникињи.

Споменик песништву, рад вајара АлександраЗарина и Милије Глишића, подигнут је у Ваљеву1991. године. Поред Астрид Линдгрен једина јеевропска песникиња којој је народ још за животаподигао споменик.

Године 1990. објавила је књигу хаику поезијеОзон завичаја. „Песници занесени хаику пое-зијом показали су да у многима од нас упоредуживи песник и сликар, или вајар и сликар, ачесто у сликару живи и латентни музичар. Менеје метафорична јапанска врста поезије привуклауправо том својом сликовитошћу. Песник у мениимао је свог двојника сликара...”

Излазе још две збирке нових песама: Небескиразбој и Шева небесница.

Скупштина Војвођанске академије наука, де-цембра 1991. године изабрала је за члана ванред-ног састава.

Поводом 100-годишњице постојања Српскакњижевна задруга 1992. године објављује јојзбирку Зовина свирала и додељује јој Награду заживотно дело. На истој свечаности, одржаној уКоларчевој задужбини, патријарх Павле додељујејој Орден Светог Саве.

Јануара 1993. године присуствовала је и гово-рила на књижевној вечери у Римској двораниБиблиотеке града Београда. Представљено је биб-лиофилско издања Пјесме над пјесмама.

После краће болести умрла је 11. фебруара1993. године у деведесет и петој години живота.

Сахрањена је у завичајној Бранковини узнајвише државне почасти. Академик ДобрицаЋосић, тадашњи председник СР Југославије ис-пратио је и овим речима: „...Та најзначајнија женасвога доба и српске култура, имала је и онунајређу срећу песника: на љубав узвраћено јој јељубављу; била је наш најомиљенији песник иписац...Та снажна човечица и као старица посвојој брдовитој земљи стизала је свуда где суучитељи и учитељице стигли, да деци и народучита песме и беседи о врлинама...”

24

У Вуковој сали Бибилиотеке града Београда,са Јелисаветом Карађорђевић

У Римској дворани Библиотеке града Београда,са Ољом Ивањицки, јануара 1993.

„Била је она ту увек с правом инекако старинском господстве-ношћу, с племенитошћу нај ређегкова, с ведрином и добротом,које су из ње зрачиле и које субиле насуштаственије одликењеног бића, с искреним чове-кољубљем и са најширим разу-мевањем за свакога, и с најдуб-љом и неусахлом љубављу занарод, за мукотрпну и страдал-ничку, али славну његову про-шлост, за његове обичаје и пое-зију његову, и надасве за његовјезик.”

Мирослав Пантић, Новине београдског читалишта,

1998. године

Архив САНУ:

Заоставштина Светислава Б. Цвијановића Сиг. 10747-11112

Писма Десанке Максимовић Светиславу Б. Цвијановићу10918/-1-3

Свети Стефан, 14. VI 1925. Писмо 2 листа /1Париз, 20. X 1924. Разгледница /2Делнице, 4. IX 1927. Писмо 3 + (1) лист /3

Иво Андрић Сиг. 14.433/2894Писма Десанке Максимовић Иви Андрићу:Карлове Вари, 3. VII 1938. годинеПариз, 6. XI 1974. године, поздрави са пута, честитке

Фотографије:Д. Максимовић прима од председника П.Савића плакету

и повељу САНУМилан Гњатовић, Београд; 8. VI 1976.[печат на пол.], 180 х 130вл.: Библиотека САНУ [САНУ-Ф 611/2r]

Д. Максимовић на свечаности доделе плакете и повељеСАНУ. Присутни

академици: В. Чубриловић, С. Рајичић, Ј.Белић, В. Дани-ловић, председник П.

Савић, Д. НедељковићМилан Гњатовић, Београд; 8. VI 1976[печат на пол.], 130 х 180вл. Библиотека САНУ [САНУ-Ф 611/3r]МАКСИМОВИЋ Десанка и ЋОПИЋ Бранко [САНУ-Ф

790/lr]

Архив ЈугославијеМинистарство просвете Краљевине ЈугославијеОпште одељење бр. 14443/33 – 213 – 35

579-948 – Молбе и одлуке у вези доделе новчаних сред-става помоћи књижевницима за откуп књижевних дела

680 – 1136 Прва женска реална гимназија 1935-1940.Молба Максимовић Десанке Министарству просвете за

дозволу путовања на конгрес ПЕН клуба по Југославији од16. до 24. маја 1930. године

Молба Максимовић Десанке Министарству просветеОдељењу за средњу наставу да јој се дозволи студијски бо-равак у Француској у време школског одмора 19. VI 1930.године

1241-1487 Одлука о откупу књига Максимовић Десанке1928. године

Из архивских збирки рукописног одељења Матицесрпске

Фотографије:

Уручење Змајеве награде Матице српске Десанки Мак-симовић, 16. фебруара 1974. године; Сигнатура: CXCVI-187

Назив документа: DM, Zmajeva, 1974, CXCVI-187 425Младен Лесковац и Десанка Максимовић- димензије: 9,1x13,8 cmРукописи:Песма: Жао је мени; Сигнатура: М.14.547Назив документа: Zao je meni, M14547- два листа - аутограф- димензије: 16,8x20,5 cm

Фотодокументација Борбе фотографије са доделе Ву-кове награде (1975),

додела плакете Оружаних снага Југославије (1988), Вечерње новости проглашавају Десанку Максимовић за

Жену године (1988), отварање Међународног сајма књига 1988. године, фотографија сусрета са ратном морнарицом СФРЈ

Музеј града Београда – Спомен кућа Иве Андрића групна фотографија песникиње са Ивом Андрићем

Културни центар Лозница – Фотографије Десанке Мак-симовић са Вуковог сабора

Д. Максимовић са Миром Алечковић и Д. Максимовићса солунцем

Фотодокументација Издавачке куће Интерпрес.фотографије Десанке Максимовић са књижевних вечери

у Библиотеци града Београда: промоција збирке „Небескиразбој“ (1991) и промоција библиофилског издања „Пјесменад пјесмама“, 21. јануар 1883. године – последњи излазак ујавност Десанке Максимовић

Фотодокументација Змајевих дечјих игра из НовогСада

Посебни фондови Библиотеке града БеоградаФотографија Десанке Максимовић

26

ГРАЂА ИЗЛОЖБЕ

F-I 148. Из атељеа фото СавићПортрет Десанке МаксимовићПозивница за свечано отварање Библиотеке града Бео-

града 20. октобра 1986. године

Фотодокументација 15. Бранковог кола, групна фото-графија писаца са Д. Максимовић. Стоје: Радован Павлов-ски, Вукман Оташевић, Ђорђо Сладоје, Ненад Грујичић.

Седе: Радослав Златановић, Слободан Костић, Синан Гу-џевић и Мира Алечковић

Задужбина Милоша Црњанског: Путовање ПЕН-а поЈадрану, маја 1930. године

Чланови ПЕН-a на броду:1. MCF 107 – с лева на десно књижевници Десанка Мак-

симовић, Милан Кашанин, Ранко Младеновић, ГуставКрклец, Нико Бартуловић, и Милош Црњански седе на па-луби брода приликом путовања српског ПЕН-а у мају 1930.године

3. MCF 111 – С лева на десно књижевници Милан Бог-дановић, Милош Црњански, Нико Бартуловић, Јосип Ку-лунџић, Милан Кашанин, Ранко Младеновић, ТодорМанојловић, седи Десанка Максимовић

Густав Крклрц и Десанка Максимовић на излету на Сла-пове Крке, приликом путовања српског ПЕН-а по Јадрану,маја 1930. године

4. MCF 112 – С лева на десно књижевници Нико Барту-ловић, Милош Црњански, Ранко Младеновић, Десанка Мак-симовић, Милан Кашанин, Тодор Манојловић, испред њихЈосип Кулунџић приликом путовања српског ПЕН-а по Јад-рану, маја 1930. године

5. MCF 113 - С лева на десно књижевници Нико Барту-ловић, Јосип Кулунџић, Милан Богдановић, Милош Црњан-ски, Милан Кашанин, Десанка Максимовић. Сасвим лево санаочарима Анте Тресић Павичић, поред њега Рикард Ката-линић Јеретов. Поред ДМ је песникиња Милица КостићСелем

6. MCF 114 – С лева на десно књижевници Ранко Мла-деновић, Милан Кашанин, Десанка Максимовић, ГуставКрклец, Тодор Манијловић, Милан Богдановић, Јосип Ку-лунџић

Породични архив Десанка Максимовић:Лична документа Десанке Максимовић:Указ Александра I о постављењу за суплента III Женске

гимназије у Београду, 27. септембра 1923. годинеУказ Александра I о унапређењу Д. Максимовић, профе-

сора I женске реалне гимназије у VI положајну групу, Бео-град, 31. децембра 1931. године

Указ Александра 1 о унапређењу Д. Максимовић у 5 по-ложајну групу, Београд, 27. фебруара 1934. године

Указ Петра II о унапређењу Сластиков Десанке, профе-сора I женске реалне гимназије у IV положајну групу

Сведочанство Д. Максимовић о положеном Вишем те-чајном испиту 1919. године

Диплома Филозофског факултета у Београду о положе-ном дипломском испиту, Београд, 8. октобра 1926. године

Диплома о положеном професорском испиту, Београд,27. марта 1932. године

Чланска карта ПЕН-а из 1927. годинеЛегитимација Савеза књижевника ЈугославијеПасош Сластиков Десанка, Краљевина Југославија

(1938)Пасош ФНРЈ Максимовић-Сластиков Десанка, Десанка Максимовић-Сластиков лична карта бр.

0231033Сластиков Десанка Службеничка књижица ФНРЈ бр.

63604 I женска гимназијаЧланска карта Удружења књижевника СрбијеЛегитимација Спортског друштва „Партизан“ СрбијаПочасна чланска карта Матице српскеЗадужбинарска карта Вукове задужбинеНБС бр. 611 Дозвола за рад у читаоници (1963)Почасна чланска карта Међународног ПЕН центраОбавештење САНУ о избору за редовног члана Акаде-

мије (16. децембар 1965). Куцани текст на меморандумуШтампана позивница за књижевно вече у Москви (11.

октобар 1988)

Награде и признања:За изложбу су коришћене само повеље, награде и при-

знања која се налазе у власништву породице Десанке Мак-симовић. Остале награде чувају се у Спомен музеју уБранковини.

Бугарски орден за грађанске заслуге, Софија 1940.Плакета НОЛИТ-а, Београд 1978.Republique Francaise, Officier de lordre des arts et des let-

tres, 1983.Republique Francaise, Palmes Academiques, 1984.Годишња награда „Веселин Маслеша“, Сарајево, 10. јуни

1984.Захвалница за помоћ у изградњи Дома културе „Бранко

Миљковић“, Гањин Хан, јун-октобар 1987.Златни венац Струшких вечери поезије, Струга 1988.Златна плакета XVIII Ратковићевих вечери поезије, 3.

септембар 1988.Специјална повеља Скупштине општине Лесковац, 11.

октобар 1988.Специјално признање Удружења књижевних преводи-

лаца Србије, Београд 1988.Ružičasti Grande prix, Београд 202, 4. април 1988.Октобарска награда града Новог Сада за 1989. годину„Цвијет радости“, повеља Југословенског одбора сусрета

књижевних стваралаца СФРЈ, Крижевци, 4. јула 1989.

27

Свечана повеља за избор за члана ВАНУ, 5. март 1991.Демократски савез Срба у Румунији, Повеља за избор

почасног члана, 29. 09. 1990.„Златни лептир“, Дечје новине Горњи Милановац, 16. мај

1993.

Рукописи:Песме „Само дуго чекање... вреде“ аутограф на картону

1 лист„Грачаница“ аутограф на картону 1-2 стр.Заклињање 1 стр. Аутограф, каро папирОтаџбино, ту сам. Аутограф на меморандуму хотела

„Лагуна“Чекаћу. Аутограф, 1. стр.Играле се жмурке. Аутограф, 1. стр.Црни живи пајац. Аутограф, 1 стр. Нема писама. Аутограф на позивници театра „Јоаким

Вујић“Младост. Аутограф, 1 стр.

Фотографије:Портрети Десанке МаксимовићФотографије са породицомДва албума са фотографијама. Одабрала Д. Максимовић

своме мужу Сергеју Сластикову за рођендан

Албум поклон Библиотеке града Београда са отварањанове зграде 20 октобра 1986. год.

Почасна чланска карта Библиотеке града Београда,фотографије са писцима и знаменитим личностима,фотографије са путовања,фотографије са фестивала и књижевних вечери

Из Фотодокументације Стевана Крагујевића:Додела Седмојулске награде Десанки Максимовић 1964.

годинеКњижевно вече у библиотеци Д. Максимовић, Јованка

Хрваћанин, Тања Крагујевић, Чедомир Мирковић

Видео материјал:Документарна емисија о Десанки МаксимовићАрхив РТС-а. D 4720/03Оставштина за будућностАрхив РТС-а. D 6235/01

Биографију и грађу за изложбу прикупила, приредила и скенирала

Олга Красић-Марјановић

Библиотека града Београда захваљује поро-дици Десанке Максимовић на свесрдној по-

моћи и сарадњи.

28

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41:929 Максимовић Д.(083.824)

КРАСИЋ Марјановић, Олга, 1953-

Памтићу све : Десанка Максимовић

(1898-1993) : [Београд, 23. април - 15. мај

2013] / [аутор каталога Олга Красић

Марјановић]. - Београд : Библиотека града

Београда, 2013 (Београд : Библиотека града

Београда)

Системски захтеви: нису наведени. -

Тираж 100. - Насл. са насловног екрана.

ISBN 978-86-7191-239-6

a) Максимовић, Десанка (1898-1993) -

Изложбени каталози

COBISS.SR-ID 198444812