Balska dvorana bila je puna. Medlin Kroford pridiže se na prste zaklonjena iza teškog zastora, pazeći da je niko ne vidi. Ispred nje zastadoše dve mlade devojke, ne primetivši je.

- Još nije stigao - reče jedna. - Jedva čekam da ga opet vidim, mada me i otac i majka

upozoravaju na njega. Zamisli, ne dozvoljavaju mi ni da plešem sa njim - odgovori druga uzbudjeno.

- Znam, i moji su isti, ali Saterlend je tako privlačan. Sinoć samo što

nisam pala u nesvest kada me je pozvao na ples. - Kakav je? Priča se da ima veliku moć nad ženama i da

je svestan toga. - Mislim da je primetio kako sam se osećala. Samo se

nasmejao. - Šta ste pričali? Da li je tačno da jednim svojim

pogledom može da zavede ženu? - Ne sećam se šta smo pričali. Sve vreme sam imala

vrtoglavicu koliko sam bila uzbudjena. Nisam mogla da odvojim pogled od njega. Uh, koliko mi se svidja... Još nije stigao? Od sinoć samo mislim na njega.

- A tvoji? - Uuu, i oni su se istopili od ljubaznosti kad nam je

prišao. Upozoravaju nas i plaše njime, ali ne bi odbili da im se ponudi za zeta. Opasan je ali privlačan, to i oni moraju da priznaju. Šta misliš, da li će me i večeras pozvati na ples? Priča se da kad primeti da se neka devojka zainteresovala za njega, počne da je ignoriše. Valjda mi se neće opet vezati jezik od njegove blizine.

- Uh, na samu takvu pomisao mi se zavrti u glavi! Zamisli da se udaš za tako privlačnog čoveka! Lepšeg od njega nikada u životu nisam videla.

Devojke se udaljiše, kikoćući se, a ispred Medlin stadoše dve dame koje su poznavale njenu strinu, Meri Kro- ford, i Medlin se povuče dublje u senku iza zavese. U tom trenutku spazi Roderika Saterlenda kako ulazi u salu. Srce joj jako zalupa. Sva sreća što se sklonila da je niko ne vidi. Ne treba joj još priča i ogovaranja od ovih što već kruže visokim krugovima, da je taj djavo odabrao novu žrtvu od koje će napraviti budalu i

slomiti joj srce. Nju. Roderik Saterlend stade pored vrata i hladno odmeri

učesnike bala. Za trenutak nastade tajac u sali. Privukao je opštu pažnju svojim ulaskom. Visoka, vitka prilika obučena u crno, kao što su bili njegove oči i kosa. Čovek kao on nikada nigde ne bi mogao da prodje nezapaženo, pomislila je Medlin dok je rukom pri- tiskala srce. Svestan svoje privlačnosti i važnosti u društvu, dodavalo mu je na samouverenosti i išlo čak do oholosti. Od njega se moglo očekivati sve drugo sem saosećajnosti i samilosti. Ljudi su mu se nehotice sklanjali s puta, loveći istovremeno mrvice njegove pažnje, spremni da mu istog časa pridju sa snishodljivim naklonom. Osioni i oholi, kao što je i on bio izbegavali su susrete sa njim.

Nije bilo okupljenog društva u kome se on nije pominjao, od pitanja gde je živeo pre dobijenog nasledstva, do •pitanja koja će se srećnica udati za njega. Ili nesrećnica, u zavisnosti od toga šta je posmatračima bilo važnije, Saterlendova hladna, nesalomiva ličnost ili njegovo bogatstvo i važnost u društvu.

- Evo opet onog mladog djavola - prošaputa gospodja Smitson svojoj prijateljici.

Medlin se utiša. Uvek je volela da čuje razgovore o njemu, pa bila to i najobičnija sujeverna ogovaranja ili grdnje, lako je mislila da u njima nema ni pola istine, nije mogla da obuzda interesovanje koje se u njoj budilo.

O njemu se zaista vrlo malo znalo, čak i posle skoro dve godine od kako se pojavio u visokom društvu. Možda je i zbog toga oko njega još uvek postojala neka aura tajanstvenosti i opasnosti. Njegov izgled i ponašanje samo su doprinosili širenju priča jer on sigurno nije bio čovek koji je udovoljavao radoznalcima. Čak naprotiv.

- Sada će svi gledati u njega. Vidite kako je privukao opštu pažnju. Da vidimo kome će prvo prići - reče g-dja Parker. - Draga moja, tako sam srećna što se moja ćerka udala prošlog meseca. Ovaj mladić je opasnost za svaku mladu devojku. Svaka umire od želje da baci samo jedan pogled na nju.

- Opšte je poznata stvar da on voli da radi baš one stvari koje se ne smatraju prikladnim za pripadnike visokog društva. Prosto kao da namerno izaziva i iritira, pravi ispade koji

nerviraju ljude i dovode do ogovaranja. Znate... ovo ću vam reći u poverenju, a i godine nam dozvoljavaju da ponekad kažemo i nešto što nikada ne bismo smele. Da sam mladja neku deceniju, i meni bi bilo teško da mu odolim! Taj mladić je privlačan kao sam djavo! Od samog njegovog pogleda sva se naježim - uživela se stara dama.

- O, draga moja, potpuno se slažem s vama! Ali to ne smemo nikome da priznamo! Naročito pred devojkama! Moja nećaka je, na svu sreću, prilično razumna mlada dama, tako da ne strahujem da će se zagledati u njega. Osim toga, vrlo je obična, nije ni naročite lepa da privuče njegovu pažnju. To me umiruje. Ali teško onoj koja njega zainteresuje. Čula sam da je nekoliko puta plesao sa onom’malom, Krofordovom nećakom.

Medlin se sad sasvim povuče iza zavese. Evo, došli smo do toga. Uz njegovo ime pominju i njeno, lako je govorila da je nije mnogo briga šta se šapuće okolo, želela je da zna šta se priča i kako su procenjene njene šanse kod njega. Zadržala je dah, dok joj je srce ludačk; lupalo.

. - Ta mala je onda propala. Teško da će je on tretirati ozbiljno, čula sam da i nije neka prilika. Samo siromašna rodjaka sa sela, bez miraza. Po meni

nije ni naročito lepa. Ne, kao njena rodjaka Sesilija i ne verujem da bi čovek tako bogat i moćan kao on došao u iskušenje da se oženi tako običnom devojkojn-

- U pravu ste. On se sa svima samo poigrava. Mada moram da priznam da se uvek lako izvuče. Nisam ni jednom čula daje napravio neki skandal. Ako se neka devojka malo zaletela u ispoljavanju osećanja prema njemu, to je bio njen problem. On je uvek izlazio čist i nezaintereso- van. Pitam se ponekad da li taj mladić uopšte ima osećanja? Vrlo je surovo takvo poigravanje ljudima. Navesti ih da se zaljube u vas, a onda ih više ne primećivati.

- Teško da ima. Pristojnost i maniri su mu potpuno strani. Ponekad baš otvoreno potcenjuje ljude da je ružno videti i slušati takvo ponižavanje. Mislim da je to što je dugo živeo u siromaštvu ostavilo traga na njemu. Čini se kao da otvoreno prezire svoje novostečeno bogatstvo i titulu. I sve nas ovde.

- Da, to sam primetila. Kao da smo mu svi mi krivi što je

njegov otac svojevremeno ostao bez nasledstva jer se oženio nepodobnom ženom bez miraza. Treba da je srećan što je ipak dobio imanje, pošto je njegov stric umro bez naslednika. Čekajte, sa kim ono razgovara?

One se podigoše na prste da vide. I Medlin proviri. Upijala je pogledom visoku, poznatu

priliku. Sad je bar niko ne vidi. Mogla je da ga gleda do mile volje!

-To su Barnijevi. Ti ljudi ne odustaju! Tako mu uporno nameću svoju ćerku, da je prosto smešno. Zar ne vide kako im se smeje u lice!?

- Ne vidim da se smeje. Baš je ozbiljan - reče druga gospođa uz punu pažnju, da joj ništa ne promakne. Sutra će uz čaj morati do detalja da prepričava scenu prijateljicama.

- Svakako da je ozbiljan. Ipak on ima gospodske gene i koliko-toliko vaspitanje da se ne primeti na prvi pogled kad nekoga prezire. Gledajte kako će sad galantno poljubiti njenu ruku.

- Zaista, a ona sva premire od sreće. Kao što bi i svaka druga na njenom mestu.

- Možda će i odigrati neki ples sa njom. Čisto da oseti kako ih sve ima u šaci. A sutra će proći pored njih kao da ih ne poznaje. Pazite šta vam govorim.

- Ali ona mala Krofordova... Ne znam kakav mu je tu interes? Kako ga je uopšte zainteresovala? - na ove reči Medlin opet pretrnu.

- Ko će ga znati? Verovatno opet sebi traži neku zabavu, da baca društvu prašinu u oči. Siromašna je, bez manira, samo što je stigla sa sela. Džordž i Meri uzeli su je kod sebe kao najbliža rodbina. Mada, poznavajući Meri Kroford, teško da će se ta mala duže zadržati kod njih.

- Mislite zbog njihove ćerke? -Da, mlada Sesilija je postigla priličan uspeh od početka

sezone kada je počela da izlazi u društvo. Mislim da su se čak jedno vreme nadali da će privući Saterlendovu pažnju. Doživeli su što i mnogi drugi. Odigrao je nekoliko plesova sa njom i ona se vidno zagrejala, kao i oni. Onda je samo jedno veče prestao da ih primećuje. Morali su da odustanu od njega i to im je

prilično teško palo. Sada su bacili oko na mladog grofa Elnera. Meri će teško biti da prihvati da ima još neka privlačna devojka u Sesilijinoj blizini, koja bi mogla da odvuče makar i trunku muške pažnje sa njene ćerke. Naročito bi joj teško palo Saterlendovo interesovanje za tu malu.

- Da, ta mala Krofordova možda zaista ima nešto u sebi, iako se ne bih baš složila sa vama da je naročito privlačna. Svakako nije lepa, ni bogata kao Sesilija. Zaista mi nije jasno kako je privukla Saterlendovu pažnju. Možda je to opet samo neki njegov uvrnuti način da se poigrava ljudima.

- Verovatno ste u pravu. Jadno dete. Može se zaljubiti u njega. A onda je propala. Ona nema porodicu iza sebe koja će stati u njenu zaštitu ako stvari podju naopako. Za nju bi svakako bilo bolje da prihvati ponudu matorog lorda Berija. Znate li da mu se dopala? Prošle nedelje nije se odvajao od nje iako se šuškalo da ga je odbila.

Medlin steže pesnice na pomen lorda Berija. Za dlaku se izvukla iz te neprilike. Stric je obećao da mu je neće davati bez njene saglasnosti. Mada... Nikad se ne zna. Još uvek mora biti na oprezu. Beri se i dalje mota u njenoj blizini. Oslušnula je dalje.

- Uh, on zaista nije neka prilika, iako je plemić i veoma bogat. Baš mi je žao sirote devojke.

- Da, ali ne može da bira. Osim toga, Meri Kroford će se verovatno pobrinuti da je uskoro makne iz kuće. Ako mala sama ne nadje bolju priliku, što će biti zaista teško s obzirom da je siromašna, ne gine joj matori Beri.

- Pa, to je-sudbina velikog dela ovih mladih devojaka. Ipak je balska sezona u Londonu prava bračna pijaca. I velika lutrija.

- A većina njih nema mogućnosti da opet dodje. Mora se ugrabiti bilo kakva šansa.

- Znam. Moja ćerka je imala pravu sreću što se udala za mladog Stjuarta. Brak sklopljen iz Ijubavi ovde je zaista retkost.

Medlin zaključi da se dovoljno krila. Stric i strina počeće da se pitaju gde je do sada. Ona oprezno prodje iza, pazeći da je dame ne vide.

Krofordovi su bili u drugoj sali. Već je uočila da Saterlend stoji u nekom društvu blizu vrata prema toj sali i morala je da prodje pored njega, lako je celo veče jedva čekala da ga vidi, nekako se plašila susreta sa njim. Nesumnjivo je da će je videti dok bude prolazila. Ubrzala je korak, odolevajući da pogleda prema njemu, mada je krajičkom oka mogla da primeti da ju je video. Od njegovog pogleda zakle- cala su joj kolena. Nije joj prišao i ona brzo prodje u drugu salu, gušeći u sebi razočaranje.

Možda je tako najbolje. Onaj razgovor od malopre malo ju je ohladio. Ako je to njegov način ponašanja prema devojkama, ne želi da bude jedna od njih. U najmanju ruku, neće mu pružiti to zadovoljstvo da vidi koliko joj se dopada.

Kad je stigla do Krofordovih, nije znala da li je srećna što mu je umakla, ili razočarana što će provesti još jednu dosadnu noć, igrajući sa ispraznim pripadnicima visokog društva, koji samo znaju da se hvale svojim poreklom, bogatstvom, misleći da je to najveći domet koji čovek može da postigne. U stvari, po svemu sudeći, biće srećna ako makar umakne lordu Beriju. Moraće dobro da manevriše, izbe- gavajući ga.

Tog momenta videla ga je kako se približava i zato se osmehnu poznaniku sa svoje desne strane, koji je odmah pozva na ples. Ovo je bilo lako.

Ljubazno se smeškala, klimajući glavom mladićima sa kojima je igrala, ne slušajući ih. Već je napamet naučila sve njihove priče, koje su sve odreda ličile jedna na drugu. To joj je davalo vremena da se bavi svojim mislima. Jedna od njih bila je Beri i potencijalna opasnost koja joj je pretila od njega. Mada joj je stric pre nekoliko dana obećao da je neće udavati protiv njene volje, nije značilo da se neće predomisliti. Ipak je Beri veoma ugledan čovek.

Druga misao je bio Roderik Sater- lend. Da li je zaista privukla njegovu pažnju, kao što su komentarisale one dve dame? Poslednjih nedelju dana zaista je igrala svako veče sa njim bar po jednom. Nije to bio neki naročit uspeh. Imala je prilike da malo razgovara sa njim, da ga upozna i proceni. I opet nije mnogo saznala o njemu. Sve je samo dovelo do toga da počne da joj se sve više svidja, da nestrpljivo čeka dosadne

večernje izlaske jer zna da će njega videti i razgovarati sa njim. Da li je to privlači opasnost koja zrači iz njega, ili joj je samo užasno dosadno ovde u Londonu? To zaista nije očekivala, da se oseća ovako prazno usred ludog provoda i izlazaka svake večeri.

Nekoliko puta u toku igre mogla je da ga vidi kako promiče sa svojim partnerkama. Mora da je i on nju primetio, mada nije pokazao. Proceni- la ga je kao veoma inteligentnog i obrazovanog mladog čoveka. Razgovori sa njim bili su pravo osveženje u moru gluposti. Činilo se da ti razgovori i njemu prijaju, mada nije dozvoljavao da se to naročito primeti ispod njegove ohole maske. Očigledno je da prezire ljude, to je i sama mogla da primeti. Samo nije znala da li i na nju gleda sa podsmehom, kao na ostale devojke koje su njime zaludjene. Nije želela da za njega bude samo joj jedna glupača u nizu. Ali sa njim se nikada ne zna. Ovo što je malopre čula poljuljalo joj je ono malo samopouzdanja koje je imala.

Stajala je na drugom kraju sale, malo zaklonjena iza paravana, pazeći da se odnekud ne pojavi Beri, i ne usudjujući se da se vrati svojim rodjacima, jer je to bilo mesto gde ju je najlakše naći.

- Gospodjice, da li se to vi krijete od mene? - začu ona poznati dubok glas. Takav glas ima samo jedan čovek na svetu.

- Gospodine Saterlend, - ona mu se nakloni, nadajući se da izgleda pribrano - naravno da se ne krijem. Otkud vam takva pomisao? - upita ga najravnodušnije što je mogla. On je bio poslednji koji je smeo da primeti njeno uzbudjenje.

- Odlično! Ako smo to rešili, mogu li da vas zamolim za naredni ples? - upita on pomalo hladno i kruto. Ona ga pogleda. Da nije nešto ljut? Tako je brzo menjao raspoloženje, da je teško uspevala da ga prati.

Primetivši njeno oklevanje, on podiže obrvu. Ugrizla se za usnu. Možda je tačno da i nju posmatra kao običnu glupaču, kao ostale devojke. Osećanja prema njemu nisu je toliio obuzela, bar se tako nadala, da ne oseti ljutnju pri pomisli na ovu mogućnost. Ako tako misli, možda mu ne bi škodilo malo razuveravanja. Mogla bi da odigra ovu igru sa njim i iskoristi priliku da mu da na znanje da, se ne zanosi previše mislima

kako je svima neodoljiv. Nije želela da prizna kako celo veče žudi za njegovim društvom.

- Naravno, zašto da ne - reče ona što je mirnije mogla ali joj glas ipak zadrhta.

On opet mrdnu obrvom, a učini joj se i da su mu se uglovi usana pomerili u zločesti poluosmeh. Do djavola, on nije glup. Biće joj teško da ga ubedi kako je ona jedina od svih ravnodušna prema njemu. On kao da ima neki radar u glavi koji mu omogućava da pročita ljude. Naročito je bio osetljiv na ulagivanje i nametanje svake vrste. To nije podnosio. Mora da bude veoma, veoma oprezna, da on ne primeti kako je luda za njim, inače će biti u velikoj nevolji. Podsmeh i povlačenje su onda sledeće faze njegovog ponašanja.

Igre li su neko vreme u tišini, što je njoj bilo sasvim dovoljno. Svaka njegova rečenica ili pitanje kriju hiljadu zamki. A osećala je po žamoru da je njihova pojavama podijumu za ples predmet opšteg interesovanja. Zato je poželjno da zadrži distanciran i nezainteresovan izgled. I da ne obraća pažnju na njegovu ruku kojom je drži. Kako to da izvede? Ta ruka je, kao i njegova blizina, trenutno nepremostiv problem. Što se više koncen- trisala da misli na nešto drugo, misli su joj kao za inat bežale i proizvodile razne zabranjene misli u glavi.

- Čista radoznalost je u pitanju, ali me zanima zbog čega ne želite da razgovarate sa mnom? - upita on isto onako nezainteresovanim tonom kao ona malopre.

Uspela je da ne pocrveni, čak ni da promeni izraz lica, osmehnuvši se uzdržano, kao što se očekuje od mlade dame. Mora što pre da obuzda svoje mislil, pre nego što. on primeti kuda je odlutala.

- Mislim da se varate. Eto, vidite da razgovaram i igram sa vama. Uostalom, pretpostavljam da vam to ne bi mnogo značilo, čak i kad bi bilo istina. Ima suviše mladih dama koje bi jedva dočekale da igraju sa vama. Ja sam samo jedna neprimetna kap u moru - ne izdrža ona.

- Hm! Priznajete da ipak postoji mogućnost da me ne želite u svom društvu?

lako i dalje nije menjao izraz lica, mogla je da oseti da mu se raspoloženje menja. Srce joj brže zakuca. Možda u njegovim

očima i nije samo jedna od mnogih? Možda je za njega ipak posebna?

- Pa, nemam želju da vam se namećem. Primetila sam da vam je većina ljudi veoma dosadna. A medju njih spadaju i mnoge devojke.

- Zaista? Na osnovu čega ste to primetili? Ja baš volim devojke.

Ona se okrenu od njega. U ovakvim razgovorima nije bila vešta. Nedostajalo joj je umeće finog flerto- vanja koje su devojke iz Londona imale. Ali on je bio uporan da nastave sa tom temom. Ništa od onih razumnih, normalnih tema o kojima su razgovarali ovih dana.

- Eto, na primer, volim da razgovaram sa vama. Vi niste ni najmanje dosadni. A ako ste tako nešto pomislili, bas ste me razočarali.

Opet ga je pogledala. Crnilo iz njegovih očiju munjevito je zgrabi u svoju zamku.

- Veoma često se čini da vi ljubazno razgovarate, a u stvari se podsmevate - odvrati ona otrgnuvši pogled od njega. Ne sme da ga gleda ako misli da smiri drhtavicu koja ju je obzuimala.

On se nasmeja, ne odričući. - Vidim da ste me načisto pročitali. Šta ste još primetili

kod mene? Baš me zanima - zvučao je malo veselije, onoliko koliko je moglo za njegovo uobičajeno mračno raspoloženje.

- Mislim da vam je zabavno da se poigravate ljudima. - Priznajem da ljudska glupost, dvoličnost, ograničenost i

slične osobine umeju da budu veoma zanimljive za posmatranje. A ovo društvo obiluje zanimljivim materijalom. Zar se ne slažete sa mnom?

- Ne bi bilo kulturno da priznam tako nešto - spustila je pogled.

- Ali u sebi priznajete da sam u pravu. Ni vi nemate o čemu da razgovarate sa njima, priznali ste mi to. Ja sam vam jedini spas od dosade.

Ona ne izdrža, pa se nasmeja. I on se osmehnu, a njoj nešto mrdnu u grudima od njegovog osmeha. Brzo je odvratila pogled.

- Morate da priznate da nas dvoje imamo neke sličnosti - dodade on, a ona podiže obrvu.

- Mora da se šalite! Ja sam obična devojka, skromnog materijalnog stanja i prosečnog izgleda a vi... - ona zas- tade, ne dovršivši.

-A ja bogati, opasni zavodnik koji preti takvim devojkama, to ste hteli da kažete - saže se on prema njoj. Njegov topli dah okrznuo ju je po licu i ona se brzo odmače. Njemu to ne promače. Osmehnuo se u sebi.

- Vi i sami znate kakav vas glas bije, pa prema tome neću ništa da kažem. Već su me opominjali u vezi sa vama. Kako se samo poigravate i... da nikad ne mislite ozbiljno ništa što kažete.

- Hteli ste da kažete da uspešno odolevam bračnim zamkama koje mi dosadne devojke postavljaju? – sada je zvučao još bolje raspoložen.

Ona sa užasom oseti da obrazi počinju da joj gore. -Tu temu nisam pominjala. Kako li su samo uspeli da stignu dovde? Ovo nisu bile

teme o kojima bi trebala da diskutuje sa njim. Neće mu trebati mnogo umeća i pameti da primeti njena osećanja. Nije ona umela da ih upakUje u fine, paučinaste laži kao Sesilija i ostale devojke. Ona je odrasla u prirodi i porodici gde se osećanja nisu krila.

- Ali ja jesam. Zar ne mislite da sam uspešan u svemu tome? - upita je namešteno veselim tonom, kao da očekuje priznanje i pohvalu za to.

Nije joj se dopadao takav ton. Uvek je krio dozu cinizma, koji nije pristajao njegovim godinama. Cinizam može biti izazivan razočaranjem i patnjama, koje ne pripadaju mladosti, to je bilo njeno mišljenje. Možda on nije tako surov kako se čini. Možda je samo nesrećan? Ali ko bi to mogao da proceni? Njegova prava osećanja, ako ih je uopšte imao, bila su dobro sakrivena duboko u njemu. I prema drugima ih nije nikada ispoljavao. Kako je uopšte mogla da misli da ih ima?

- Neću vas pohvaliti za to, ako očekujete tako nešto. Možda su se neki nekada nadali da imate ozbiljne namere - reče ona tiho.

- Nikada se nikome nisam direktno obavezao, a da posle ne ispunim obećanje. Moja reč ima jačinu kao bilo kog drugog džentlmena. Zar sumnjate u to?

- Nisam rekla da niste ispunili obećanje. Samo... - glas joj se gubio.

- A koja se to mlada dama nadala mojoj reči? Možda vi znate nešto što ja ne znam? - imao je ironičan ton, koji je još više porazio.

-Ja... ovaj... zaista ne znam. -Ali ja znam. Nije bilo ni jedne koja bi me naterala da

makar i pomislim na vezivanje sa njom. Hoćete li, molim vas, da mi nabrojite bar pet mladih dama koje su dostojne da ih bar uzmem u razmatranje? Eto, vi budite nepristrasni. A posle mi kažite da li sam u pravu.

- Ne, zašto bih ja... - poče ona da se buni. Zašto traži od nje da mu nudi i nabraja druge devojke? Kakav je to čovek? Zar on baš zaista nema ni malo osećanja ni samilosti? Ni prema njoj?

- Mislite da bi Džejn Stouns bila dobra žena za mene, na primer? - nije on odustajao, prateći njenu reakciju.

- Ja zaista ne mogu ništa da kažem... - poče ona, ali je on nestrpljivo prekirju.

- Ja ću da kažem. Ona je zaista lepa, koliko sam primetio ove sezone je najbolja prilika. Ali zar nema suviše proračunat pristup u odabiranju muža? Previše sigurna u svoj uspeh, a bez stvarne osnove za to. Leti Roberts? Ne ume ni o čemu da razgovara. Misli daje lepota njena najveća prednost, i da joj ništa drugo ne treba da nadje muža. Meri Tomas? Kikoće se da se čoveku smuči i kad pomisli na nju. Hoćete li vi da mi predložite neku bolju?

Izjave su mu bile neumoljive. Mogla je iz njih da vidi kako on hladno sudi o svima. Možda će nešto reći i o njoj? Ohladila se na tu pomisao, ali reši da prihvati njegovu igru. Dobro je da ga što bolje upozna. Možda, ako otkrije da je zaista surovi, nemilosrdni zavodnik, neće ovoliko čeznuti za njim. Možda će joj se oči napokon otvoriti i ona uvideti da on ne zaslužuje njena osećanja. Nabrojao je devojke koje su ove sezone važile kao najbolje prilike za udaju i većina mladića iz visokog

društva ne bi se složila sa njim, a njegovu procenu bi smatrali uvredljivom, čak skandaloznom.

- Elizabeta Kolder se čini kao baš fina devojka - reče ona tiho. Elizabeta Kolder je zaista delovala prefinjeno. Videla ga je u njenom društvu nekoliko puta. Medlin je smatrala da je to jedina devojka kojoj se ne može naći mana. Uz to je bila veoma bogata, kulturna, obrazovana i iz dobre porodice. Ako i njoj uspe da nadje manu... Ovo je bio prevelik rizik, pa je sva utihnula, čekajući sa strepnjom njegov odgovor. Ne bi morao pišta da joj kaže. Mogla bi po njegovoj reakciji da vidi da li o takvoj zaista finoj devojci ima lepo mišljenje.

- Suviše fina. Mislite da je čoveku prijatno u društvu dame koja prebledi i preti da se onesvesti na svaku grublju reč? U čijem prisustvu morate da pazite na svaku reč i svaki pogled?

- Vi zaista umete da budete grubi - prekori ga ona, ali u sebi je odahnula. Kolderova je, po njoj, bila baš onakva kakva treba da bude fina devojka. Ponekad je poželela da je lepa i pre- finjena kao ona.

- Ona ne bi dozvolila ovakav nepristojan razgovor - reče on.

- Hoćete da kažete da ja nisam dovoljno dama i da sa mnom možete da vodite ovakve razgovore? - upita ona prekorno.

- Ne, ovo samo potvrdjuje kako se mi odlično razumemo. I da u vama nema lažnog stida i nabedjene finoće. Jedino vi možete da razumete šta sam hteo da kažem - reče on jednos-tavno. Nije želeo da je uvredi. Možda je zaista posmatrao kao jedinu osobu sa kojom može otvoreno da razgovara. Srce joj zatreperi na tu pomisao.

- Suzan Džordan. Šta kažete za nju? - rešila je da se opusti i prihvati njegovu igru.

- Šalite se? Nemam ni najmanju želju da budem sa nekim ko voli da manipuliše ljudima - odgovori on.

- To pravilo je rezervisano samo za vas - neizdrža ona da ga pecne.

- U pravu ste, priznajem. Izgleda da zaista nema za mene odgovarajuće osobe. Doduše... Niste pomenuli još jednu damu

koja bi mogla da udje u konkurenciju - sagao se malo, a njoj se učini da to ima naročito značenje, da je namenjeno njoj.

Ona sva buknu na te njegove reči i spusti pogled. Bilo šta da joj kaže, ne sme da odgovori na njegovu provokaciju.

- Mislite da je trebalo da uzmem u razmatranje vašu rodjaku Sesiliju? - upita on iskosa je gledajući. Ona ga brzo i iznenadjeno pogleda i vide kako posmatra njenu reakciju. Sva je pocrvenela, jer je shvatila da je sve vreme posmatra, loveći na njoj tragove nade da je u pitanju ona sama. Ah, kako je lukav!

- Zar vam ni ona nije dobra? - upita ga ona savladjujući se.

- Ne znam - reče on kao da se predomišlja, što je bio dodatni izazov za njene živce. - Vaš stric davao je za nju dobru ponudu. Ali čak i kad bih je hteo, mislim da sada prednost ima Čarli Elner - on zastade, jer se muzika završila.

Kako samo može tako da govori o nekoj devojci, kao da je na prodaju! Bila je posebno ljuta jer je uočila izazivački i naglašen ton kojim joj se obratio. Znao je da ona očekuje komentar o sebi, a ipak ga nije dao. Umesto toga izneo je užasavajuće mišljenje o svima ostalima. Da li je to hteo da joj da na znanje da ni ona ne treba da očekuje ništa bolje?

- Baš šteta za vas. Mislim da biste bili dobar par - reče mu ona pre nego što se okrenula i bez naklona brzo udaljila od njega. Ah, šta bi dala samo da može da se okrene i vidi mu izraz lica! Ali to ne sme da uradi, da ne ugrozi svoje dostojanstvo.

A da se okrenula videla bi kako posmatra njeno brzo udaljavanje sa nedokučivim osmehom.

Ako je hteo da se zabavi na njen način, uspeo je. Uh! Ali neće mu za to ponovo dati priliku. Od sada će pokušati da ga maksimalno izbegava, baš kao što su joj svi savetovali i kako se hiljadu puta zarekla. Imala je utisak da je i ona sa njegove strane upravo doživela jedno odbijanje. Tako joj i treba. Nije slušala savete onih koji su je na to sve vreme upozoravali.

Ostatak večeri bio je pravo mučenje. Poniženje koje je osećala od susreta sa Saterlendom nije posusta- jalo. Beri se na sreću nije pojavio, ali raspoloženje joj je bilo na nuli. Jedino

jadno zadovoljstvo bilo je posmatranje kako se on lepo zabavlja, igrajući čas sa jednom, čas sa drugom devojkom. Pitala se da li to radi namerno, da je nervira, ili ga zaista ne interesuje šta je sa njom i da li postoji na ovom svetu.

II

Medlin se pogledala u ogledalu. Bila je skoro spremna za polazak.

Vrata se otvoriše i u sobu udje njena rodjaka Sesilija, takodje spremna i obučena za bal.

- Medlin, hoćeš li da mi pomogneš, molim te! Ova glupa Beti nikako ne može da mi podigne kosu kako ja želim! - ljutila se Sesilija.

Medlin ustade i poče stpljivo da namešta kosu svojoj lepoj rodjaki.

- Sto puta sam joj objasnila, i opet ništa! - ljutila se Sesilija i dalje.

- Ti svemu nadješ manu - ne otrpe Medlin. - Ali kako ti uspevaš da je namestiš baš kako treba! Eto

vidiš! Sad je mnogo bolje! - uzviknu Sesilija ogledajući se. Medlin ne reče da ju je namestila baš isto onako kako je

već bila sredjena. Sirota Beti. Nije lako biti lična sobarica ovakvoj kaćiperki kao što je Sesilija. Koliko su njih dve različite iako su im očevi rodjena braća. Eto, stric Džordž, kao stariji brat, nasledio je celo bogatstvo, živeo celog života u blagostanju i ćerku vaspitao da bude kapriciozna i razmažena mlada dama koja zna da će svakom njenom pro- htevu biti udovoljeno. A njen otac postao je siromašni seoski paroh. Medlin do pre mesec dana, kada je posle očeve smrti došla u London da živi kod njih, nikada nije napustila svoje selo gde je provela dvadeset godina, od svog rodjenja.

- Drago mi je da ti se svidja - promrmlja Medlin umesto onoga što je mislila.

Gledala je njihov odraz u ogledalu. Sesilija je bila tipična bezbrižna mlada devojka iz bogate kuće, koja nema drugih misli osim da se zaljubi i dobro uda. Medlin pomisli kako ni

njoj ne bi škodilo kada bi uspela da se uda. Već je u kući počeo da se oseća zamor od njenog prisustva. Gde je jedna mlada i lepa devojka, druga je suvišna. Ali šta da radi? Kao siromašnoj rodjaki, bez miraza, teško će biti stricu i strini da joj nadju muža po volji. Berija neće, ma kako bogat bio. Stresla se. Bolje je da se nikada ne uda nego da podje za nekog od koga joj se koža ježi. Pomislila je čežnjivo na Saterlenda.

- Večeras idemo na bal kod Tausendovih - reče Sesilija, a Medlin pomisli kako joj je to sasvim svejedno. Svi izlasci, balovi, posete slili su joj se u jednu haotičnu, dosadnu noćnu moru. Bili bi jdj sasvim nepodnošljivi da nije bilo Saterlenda. Susreti i razgovori sa njim bili su uvek najbolji deo večernjeg provoda. Izdvajao se iz gomile i po izgledu i po inteligenciji. I nikako nije mogla da prestane da misli na njega. Nije ga videla od one večeri kada su razgovarali. Što je još gore, toliko joj je nedostajao da joj se činilo da će se razboleti.

- Fino. Ko će doći? - upita, trudeći se da zvuči nnzainteresovano

- Oh, pa verovatno svi. Možda će ovog puta doći i Saterlend. Nismo ga videli nekoliko večeri.

Medlin zadrža dah, pazeći da ne oda uzbudjenje koje je u trenutku osetila. '

- Misliš? On mi ne izgleda kao čovek koji bi otišao na takvo pomodno mesto. Učinilo mi se da nema baš visoko mišljenje o ledi Tausend.

- Nemoj da te to čudi. On ni o kome nema visoko mišljenje. To mu je dodatni minus. Osim naravno, njegovog opšteg ponašanja i karaktera. Znaš da je on titulu i imanje dobio tek pre dve godine, kada je njegov stric umro bez naslednika. Niko ne zna, i ne može da sazna gde je on do tada živeo i čime se bavio. Svi misle daje bio na ivici kriminala. Zar se ne čini i tebi da izgleda veoma opasno, onako mračan i neljubazan?

Sesilija nije mogla da sakrije uzbudjenje u glasu kada je govorila o njemu. Medlin je od početka bila bolno svesna interesovanja koje on budi u ženama. Očigledno je da Sesilija još razmišlja o njemu, iako je sve udice zabacila prema Elneru. Saterlend je bio velika zagonetka, pa zato i nije jenjavala

radoznalost prema njemu. Naročito prema njegovoj prošlosti. Ne samo da je bio lep i privlačan, nego je imao oko sebe i oreol tajanstvenosti. Medlin se ugrize za usnu. Ni ona sama nije bila izuzetak. Znala je kakav glas bije Saterlenda, još pre nego što je imala prilike da ga upozna. Ciničan, mračan karakter sa surovim smislom za humor krasili su tog mladog čoveka kao što ostale krase lepi maniri i plemićko vaspitanje. A sve što je opasno i zabranjeno, uvek je privlačno.

- Meni ne izgleda baš tako opasno - reče Medlin oprezno. Sesilija se u neverici okrenu prema njoj. - Ne mogu da verujem da ga braniš! Šta je sa tobom?

Znaš koliko su te puta moji upozorili da budeš oprezna sa njim! On je opasan, kad ti kažem. Ni jedna devojka nije bezbed- na u njegovom prisustvu. Sva se ježim od pomisli da naše kuće deli samo jedna ograda. Oh, kako bih volela da ne živimo u susedstvu! - povika Sesilija teatralno a Medlin pomisli da se verovatno ne ježi od straha nego od nečeg drugog, kad se iz susednog dvorišta začuše kočije.

Sesilija potrča do prozora da proviri. Ni Medlin ne odole, nego polako podje za njom. Znala je po zvuku čije su to kočije. Osluškivala je njihov zvuk poslednjih nedelja svakog dana. Zašto je morala da dobije sobu sa pogledom na njegovo imanje? Svakog dana iza zavese mogla je da ga posmatra sa prozora.

Stale su zajedno iza zavese i posmatrale kako iz susedne kuće izlazi mlad, visok čovek. Medlin oseti Sesilijino uzbudjenja, mada se svojski trudila da sakrije svoje. Eto, sve ga devojke grde i ogovaraju, a u potaji očajnički žele. Ta mračna priča o njegovom tajanstvenom životu pre nasledstva samo je golicala maštu i doprinosila da se o njemu razvijaju još maštovitiji tračevi.

Posmatrale su ga skrivene iza zavese kako razgovara s kočijašem, ide do štale, pa onda ponovo do kuće. Medlin nije mogla a da se ne divi njegovoj gipkoj figuri, pošto su suviše bile daleko da mu vide lice. U jednom momentu on kao da podiže glavu u njihovom pravcu. Obe se trgoše uz uzdah i odmakoše od prozora. Ali iskušenje je bilo preveliko da bi lako odustale. Opet su se primakie i stajale sve dok se on nije popeo u svoju kočiju i izašao na kapiju.

- Misliš li da nas je video? - prošaputa Sesilija uzbudjeno, još uvek zaneto gledajući prema kapiji, gde je nestala luksuzna kočija. - Ili je osetio da smo ovde i da ga posmatramo? Oduvek sam imala utisak da on ima neke tajne moći da oseti tako nešto.

- Ne verujem da nas je video - reče Medlin sa tremom. Mada je ne bi čudilo ni da jeste. On kao da je imao neko šesto čulo, ili da je umeo da čita ljudima misli. Uvek se u njegovom prisustvu osećala nespokojno. I ona je imala utisak da on u sebi ima neke demonske moći. Bar prema njoj. - Zar ovo vrebanje sa prozora ne spada u zabranjene radnje? Stric Džordž verovatno ne bi odobrio ovakvo ponašanje.

- Verovatno da ne bi. Prava je šteta što Saterlenda bije tako zao glas, a on je tako zgodan - uzdahnu Sesilija.

- Možda se ne bi činio devojkama toliko interesantan da nije oko njega taj oreol opasnosti - zaključi Medlin.

- O, Medlin, ne počinji opet sa tvojim učenjačkim zaključcima. On je zabranjena vrsta, i nećemo ga više gledati - čvrsto odluči Sesilija. - Uostalom, lord Elner je mnogo zgodniji i ima bolje manire i vaspitanje - dodade ona malo povredjeno. Izgleda da se setila sa kakvom se lakoćom Saterelend izvukao iz njene zamke.

- Da, ali zar nisi primetila da je upravo zbog te svoje tajne još privlačniji ženama. Ja sam baš primetila kako se sve glave okrenu prema njemu kad udje u prostoriju.

- Zaista? Ko ga to gleda? - upita Sesilija ljubomorno, ali kad srete Medlinin pogled, okrenu Ijutito glavu. - Možda je to sve istina, ali moram da te upozorim da su otac i majka danas razgovarali na tu temu.

- Na koju temu? - pretrnu Medlin. - Pa, to što te je nekoliko puta pozvao na ples, i što se

čini da sada tebi poklanja naročitu pažnju. Ni malo im se to ne dopada.

Medlin sva pocrvene. - To što smo imali prilike da razgovaramo nekoliko puta

ne znači da on ima neke posebne namere prema meni. Isto se ponašao kao i prema drugim devojkama. I prema tebi. I nije bio nešto specijalno ljubazan da mene izdvaja.

- Ja te samo upozoravam. Otac neće trpeti da bilo kakva sramota, ili ne daj bože skandal padne na ovu kuću.

Medlin stisnu zube. - Sigurna sam da ja ne mogu postati izvor bilo kakvog

skandala. - Verujem da to ne želiš. Ali vidiš, ti se već teško uklapaš

u društvene norme lepog ponašanja. I sama si to priznala. - Pa kad je to istina! Te ovo se ne sme, te ono se ne sme!

Te vaše društvene norme ograničavaju ličnu slobodu! - Vidiš, o tome sam ti govorila! - pobždonosno viknu

Sesilija. - Ne vidim šta je loše u tome da povremeno razmenim

dve-tri uobičajene rečenice sa nekim mladim čovekom. I ti to radiš svako veče, mnogo više nego ja.

- Nije loše ako je to bilo koji drugi mlad čovek, koji tačno zna do koje granice sme da ide, a da ne ugrozi čast neke devojke. A sa Saterlendom to nije slučaj. On ne mari za tudji ugled i čast. On ne daje ni pet para za društvene odnose i lepo vaspitanje.

- Nisam stekla utisak da je nevaspitan. A čini se i da mu obrazovanje nije loše. Do sada nije ukaljao čast neke devojke. Uglavnom su ga dovodili u vezu sa nekim sumnjivim udovicama ili tako nešto.

- Eto vidiš. Jedna fina, dobro vaspitana devojka ne sme da pominje takve priče. Suviše si se udubljivala u razgovor sa njim - zaključi opet Sesilija, po Medlininom mišljenju male ljubomorno.

- Sesilija, ako želiš, možeš i ti de igraš i razgovaraš sa njim, ja nemarr ništa protiv. Mislila sam da je to dec večernjih provoda, da se igra i razgovara sa mladićima. Ionako bi tvoji hteli da se što pre udam i skinem vam se svima s vrata - odvrati Medlin.

- Niko nije rekao da si nam teret - reče suvo Sesilija. - A oni ionako nemaju poverenja u njega da bi mi dozvolili da sa njim provedem nekoliko minuta nasamo. Znaš da se prošle nedelje mnogo pričalo kada je u uglu razgovarao sa Sali Prajs skoro deset minuta.

- Pa šta ako je razgovarao. Bili su u punoj sali - odvrati

Medlin. Lažni dvostruki moral išao joj je na živce. - Ko zna šta joj je rekao. Bila je sva crvena kada su njeni

prišli da prekinu taj razgovor. - Možda je pocrvenela od samog njegovog prisustva. On je

vrlo... ovaj... privlačan - promuca Medlin. - Nije morao ništa naročito da joj kaže.

- Mislilm da za njega ne postoji nikakva prepreka ako poželi da zavede neku devojku. Sali Prajs su dugo posle toga ogovarali, iako se ništa nije desilo. Ne želim da se i o tebi tako priča - reče Sesilija.

Medlin pomisli kako Sesiliji ne bi teško palo da se o njoj samoj tako govori, samo ako bi bila na dobrom putu da postane ledi Saterlend. Ovako, od kada joj je dao na znanje da ga ne zanima, sa neprijateljstvom prati dešavanja oko njega i njegovu pažnju prema drugim devojkama.

Vrata se otvoriše i proviri Sesilijina sobarica Beti. - Gospodin i gospodja vas čekaju u holu. Mole vas da

požurite. - Uzgred, ta moja stara haljina odlično ti stoji - dobaci

Sesilija. - Dobro si je prepravila. - Hvala - procedi Medlin. Sesilija nikada ne propušta priliku da istakne kako je ona

sama bogata naslednica, a da Medlin treba da zna gde joj je mesto. Pitala se da li takve "sitnice” govori i pred drugima, pred svojim prijateljima. 0 poklonjenim starim haljinama i slično.

Gospodin Kroford odmeri ih zadovoljno dok su silazile niz stepenice. Obe su divno izgledale, i bio je zadovoljan jer je često od poznanika dobi- jao komplimente u njihovo ime. G-dja Kroford podje napred malo nestrpljivo. Ona nije delila njegovo zadovoljstvo.

- Medlin, zar ti nisam već sto puta rekla da ne zaboravljaš rukavice. Prave dame uvek ih nose - reče ona malo glasnije nego što je bilo potrebno.

Ovih dana rjeno strpljenje bilo je na ozbiljnoj probi, od kako je počelo da se šuška o Saterlendu i Medlin. To bi zaista bilo ponižavajuće, čak i kad bi on konačno imao ozbiljne namere.

Jer, pre toga je na ne baš ljubazan način dao na znanje da

nije zain- teresovan za Sesiliju, što je nju lično, kao majku, duboko i neoprostivo uvredilo. Ako Sesilija, tako lepa i pre- finjena, nije mogla da ga dobije, neće moći ni ova prosta, bedna Medlin Kroford! Ona će se lično pobrinuti za to ako treba!

- Oh, oprostite. Zaboravila sam ih u sobi - promrmlja Medlin i potrča nazad u sobu. Sesilija pridje velikom ogledalu u holu.

- Džordže, zar ti nisam rekla da će ta devojka doneti nevolje u našu kuću - poče nervozno g-dja Kroford. Ovim glupostima mora se stati na put.

- Meri, ona je ćerka mog jedinog brata. Na šta bi to ličilo da smo je ostavili na ulici posle njegove smrti. Ionako sam ja dobio celo imanje, a on ništa. Šta ti više treba - odgovori on pomirljivo.

- Ti si bio stariji sin i tako je i trebalo da bude. Zakon tako nalaže i zbog toga ne treba da osećaš nikakvu grižu savesti - odgovori njegova žena odsečno. - Ali njegova ćerka je došla i sada preotima slavu našoj Sesiliji.

- Kako to misliš? - upita on. Bio je naročito osetljiv prema svojoj ćerki jedinici. Ako je neko ugrožava, on bi to trebalo da zna. - Nisam primetio da se nešto slično dešava. Uostalom, Sesi- jija je mnogo i lepša i bogatija od nje. Medlin će biti srećna ako se matori Beri nije predomislio i ako je još hoće.

Ni slučajno ne bi mogla da preotme nekog Sesilijinog udvarača.

- Vi muškarci ste svi isti! Bez obzira što to ne može, ipak je tu. Moramo svuda da je vodimo i da je svima predstavljamo. I plus ovo sa Saterlendom... - naglasi ona značajno.

- Šta sa Saterlendom? - pooštri se njegov ton. To nije bilo ime koje se sa radošću pominjalo u ovoj kući. Saterlend je bio čovek koji je odbio njegovu mezimicu, i g. Kroford to nikako nije mogao da mu oprosti.

- Pa... znaš da su na balu kod Mejfildovih igrali tri puta, a izmedju stajali pored prozora sami i razgovarali. A i kod Gordonovih isto tako. Svi su to primetili, i već sam čula nekoliko primedbi. Ona matora veštica ledi Breton mi je napomenula kako mlada dama iz ugledne kuće ne bi trebalo da provodi toliko vremena nasamo sa jednim takvim čovekom kao

što je on ako misli da sačuva i svoj ugled i čast porodice - reče g-dja Kroford gledajući ga ispod oka.

- Razgovaraću sa njom o tome - reče on razmišljajući. G-dja Kroford se malo oraspoloži.

- Tako treba, dragi. Ne sme nam jedna prosta devojka sa sela ugrožavati čast i ime. Njoj bi bilo sasvim dcvoljno kad bi se udala za matorog Berija. Pošto je bez miraza, ne može da se nada nekoj boljoj prilici od njega. Trebalo bi da se pobrineš za to. On je suviše ugledan da bi propustili takvu priliku. Time bi mnogo popravili i naše veze. Kad bi se orodili sa njim, i Sesilija bi dobila bolje šanse da se uda za plemića.

- Dobro. Razgovaraću sa njim. Neće joj ništa faliti da se uda za njega. Uostalom, on je još uvek dobro držeći. I veoma bogat.

G-dja Kroford se sad sasvim oraspoložila. Prišla je svoj ćerki i sa osmehom joj popravila kamere na haljini.

- 0, mama. Gužvaš mi haljinu - odbrusi ova, izmičući se. Ali g-dja Kroford je bila zadovoljna. Uskoro će sve biti po starom, a njena miljenica ponovo glavna zvezda u društvu.

III

Na ulazu u veliku balsku dvoranu Tausendovih g-din Kroford zadrža svoju nećaku.

- Medlin, molim te samo nekoliko trenutaka. Draga, vas dve udjite i čekajte nas unutra. Moram da razmenim nekoliko reči nasamo sa Medlin.

Kad su ušli u biblioteku, g-din Kroford poče. - Medlin, moram da ti skrenem pažnju na tvoje

ponašanje. Tamo u selu, gde si'do skoro živela neke stvari se tolerišu. Ali ovde, u visokom društvu, one su neoprostive.

Medlin preblede. - Ne razumem. 0 čemu govorite? - 0 lordu Saterlendu. Ti znaš kakav ga glas bije. Ne

želimo da nas zbog tebe izvrgnu podsmehu. Već smo te upozorili na njega, i g-dja Kroford i ja, a ti i dalje pristaješ na njegovo društvo.

- Mislila sam da je nepristojno da odbijem tako uglednog čoveka kada me pita za ples.

- Ali on te pitao previše puta. A čujem i da ste u medjuvremenu razgovarali po mračnim ćoškovima.

- Nisam sa njim stajala po mračnim ćoškovima - odvrati Medlin malo Ijutito.

- Molim te da me ne prekidaš. Do sada sam imao strpljenja sa tobom. Ali od sada će morati da bude drugačije, ili...

- Ili šta? - Medlin se jedva uzdržavala. Pretpostavljala je odakle vetar duva, ali sada tu ništa nije mogla. Stric je bio izuzetno tvrdoglav čovek, a slušao je samo jednu osobu na svetu, svoju ženu.

- Pa, mislim da je krajnje vreme da se udaš. Devojka koja ima problema sa ponašanjem najlakše se smiri udajom.

- Ja zaista nemam problema sa ponašanjem. Molim vas da sada ne pomenete onog kog sam rekla da ne želim kao muža - poče Medlin sa strepnjom.

- Žao mi je. Mislim da nije red da odbijemo tako uglednog prosca kao što je lord Beri. Nije trebalo uopšte da ga odbijamo i uvredimo. Biće žalosno ako se predomislio. Mislim da od njega nećeš moći da nadješ bolju priliku.

- G-dine Kroford, molim vas, molim vas da mi date još malo vremena. Nemojte me njemu davati. Molim vas! - suze u njenim očima malo pokolebaše Krofordovu čvrstu rešenost. Matori Beri osim uglednog imena i bogatstva zaista nije imao ništa drugo da ponudi mladoj devojci. Svoju Sesiliju mu ne bi dao pa da je dvostruko bogatiji. On popusti. Ipak je ona jedino dete njegovog pokojnog brata.

- Dobro, daću ti još malo vremena. Ali molim te da razmisliš o svemu. I o Saterlendu i o Beriju. Videćeš da je ovo što sam ti rekao samo za tvoje dobro. Nemoj više igrati ni razgovarati sa Saterlendom. A o Berijevoj ponudi još jednom promisli. Teško da ćeš opet dobiti tako dobru priliku.

- Hoću, obećavam. Verujte da nisam učinila ništa što bi vaše i moje ime moglo da osramoti.

- Dobro, dobro. Hajdemo u salu. Vratili su se u salu. G-dja Kroford je blistala, gledajući ih

pobedonosno. Medlin se obuzda i podiže glavu. Niko neće doživeti da vidi njenu nesreću. Sve će stoički podneti.

Muzika je već svirala i počeše da prilaze poznanici. Sesilija ode da igra.

Medlin je stajala sa g-djom Kroford i molila se da Saterlend propusti večerašnji bal. A u isto vreme premirala je od želje da ugleda njegovo lice kad se vrata sale otvore. On je trenutno bio jedina svetla tačka u njenom životu. Osmehnula se gorko. Zaista joj je život jadan kad joj je on, onako mračan, jedina svetla tačka. Onda je, kao dodatak njenim mukama, uočila Berija kako se probija kroz gužvu prema njima.

- Draga moja, dodji da te upoznam sa nekim - pridje joj g-dja Sloun kao neočekivani spasilac. To je bila prijatna starija dama koja ju je stalno upoznavala sa nekim čudnim kandidatima. Ali ovog puta Medlin poslušno podje za njom.

Nećak gospodje Sloun, prijatan, debeljuškasti i proćelav gospodin pozdravi se sa njom i poče nešto da joj priča. Medlin je bila sva uzrujana pa je teško uspevala da ga prati, ali pristade da igra sa njim. U očajanju su joj čudne misli prolazile kroz glavu. Saterlend je nedostižan, to je sasvim jasno. Već joj je dao na znanje da apsolutno nema devojke koja bi ga dovela u iskušenje da se oženi. Tu verovatno svrstava i nju. Beri i njegova prosidba stoje joj nad glavom kao realna opasnost. Da onda počne da traži rešer je na drugoj strani? Da li bi, na primer, za ovog Slouna mogla da se uda? On izgleda prilično zainteresovano za nju. Kad već ne može sa Saterlenda, možda je bolje da se uda za nekog makar prijatnog, nego za matorog Berija, koji je uvek gleda grabežljivim, orlovskim pogledom. Evo, ovaj gospodin Džordž Sloun ne deluje tako opasno kao Beri.

Igrao je prilično nespretno, kao što je i sam bio. Ali ona mu se prijateljski smeškala. Delovao je istinski počašćen što igra sa njom, a stara gospodja Sloun pre toga značajno joj je napomenula da je on prilično imućan, mada pomalo nespretan sa devojkama i da mu treba malo ohrabrenja. Pitala se da li bi i ona, kao i tolike druge devojke koje je znala, mogla da se uda proračunato, bez Ij ubavi.

Kad je posle dva kruga uspeo da se toliko umori da su mu

kapljice znoja klizile niz čelo, ona predloži da se malo osveže. Ostavio ju je pored prozora, žureći da joj donese neko piće. Posmatrala ga je kako se udaljava nespretnim korakom i strepela da se ne oklizne ili saplete na uglačanom podu pred punom salom nemilosrdnih posmatrača.

Odvratila je pogled od njega, kad ispred sebe ugleda crno odelo. Trgla se od iznenadjenja, a krv joj pojuri u glavu. To je bio Saterlend. Opet joj je nečujno prišao. Pokušala je da smiri uzbudjenje koje je u trenutku obuze. Zašto ne može da oseti ovakvo uzbudjenje i u nečijem tudjem prisustvu? Zašto je osudjena da tako nešto oseća samo prema njemu?

- Gospodjice, zaista sam iznenadjen vašim izborom kavaljera za večeras - reče joj on ravnim glasom, ali ona prepozna ironiju. Preletela je pogledom po sali, videvši da njegov nastup nije prošao nezapažen. Ali sada nije marila. On joj je prišao. Sreća zbog toga bila je jača od straha.

- Devojka u mom položaju ne sme da bude mnogo probirljiva - reče ona ne gledajući u njega. Ako želi takve teme, dobiće ih.

- O, skromnost u ovom društvu nije nikakva vrlina. Smatra se priznavanjem sopstvene bezvrednosti - odvrati on malo prezrivo. Uh, večeras je teško podnosila njegov cinizam i podsmeh. Obruč se stezao oko nje, a on nije imao nameru da je spašava.

- To je činjenica na koju me stalno podsećaju. Ne zaboravite da se ja smatram uljezom u vašem cenjenom društvu. I poželjno je da se što pre uklonim, grabeći bilo koju podnošljivu priliku. A priznaćete da je gospodin Sloun mnogo prijatniji od lorda Berija, koji se smatra najpoželjnijim kan-didatom na mojoj listi - odvrati ona malo izazivački.

- Nisam znao da imate listu udvarača - podiže on obrvu, gledajući je iskosa. Ona podiže pogled prema njemu. Za trenutak oseti magnete koji su upijali iz njegovih očiju, pa skrenu pogled.

- Nisam ni ja znala. Ali svaka devojka treba da je ima, zar ne? - večeras se osećala malo luckasto i slobodnije prema njemu. Ko zna šta je čeka sutra. Možda joj je ovo poslednji razgovor sa njim.

- Pa... Jesam li i ja na njoj? - upita on neočekivano. Ona opet podiže pogled prema njemu, dok joj je srce

luđački udaralo. Obuhvatila je njime celu njegovu vitku, zgodnu pojavu, privlačno lice uokvireno tamnom kosom i oči u kojima je mogla da pročita mnogo toga. Osim onog što je za nju bilo najvažnije, da li se on njome samo poigrava, ili...? Kakva su njegova osećanja prema njoj? To nije mogla da proceni u dugim besanim noćima od kako ga je upoznala. Ako je ona za njega samo zabava, zašto joj prebacuje druge udvarače? A ako nije zabava, zašto je izvrgava ogovaranju? I, naročito, zašto je ovako muči? On je sasvim svestan svog imidža noćne, grabežljive ptice od koje treba sklanjati mlade, naivne devojke. I verovatno je svestan da je i za nju neodoljiv, isto tako kao i drugima.

- Ne znam. Da li ste? - pogledala ga je ponovo. Pogledi im se ukrstiše nekoliko trenutaka.

- Zanimljivo pitanje. Da li vi želite da budem? -A da li vi želite da budete? - Vi uvek na pitanje odgovarate pitanjem? - A vi? Da li ste nekada dali direktan odgovor na nečije

pitanje? - Pa, nikad nisam sanjao da ću na bilo kojoj rang-listi biti

iza Berija i Slouna. - Vi nikada ne biste mogli da budete iza njih, po bilo

kakvim merilima - reče ona spustivši pogled. Osećala je kako se on saginje prema njoj. Nadala se samo da nije previše pocrvenela. Kako li se samo usudila da mu kaže tako nešto? Da nije malo preterala? Zar to nije bio otvoren poziv? Šta bi rekao g-din Kroford na ovako nešto kada bi saznao? Da ona skoro otvoreno poziva Saterelenda da se izjasni. Ali nije joj žao. Bolje je da zna. Ne može više da podnese ovu neizvesnost i mučenje. Vreme joj izmiče i ako mu se ne svidja, bolje da joj to odmah da na znanje.

- Zaista? Mislite da bih u nekoj disciplini uspeo da ih nadmašim? - upita on posle nekoliko nepodnošljivih trenutaka, dok su mu uglovi usana podrhtavali od suzdržanog osmeha.

Ona sva buknu. To nije bio odgovor koji je želela da dobije. Zaletela se. Ne treba da se od njega nada nečemu što on nije

kadar da joj da. On zaista nema osećanja. Ni prema kome. A ni prema njoj. Bolje je da se drži Slouna, ako ne želi da joj zapadne Beri, pomislila je obuzdavajući očaj. Saterlend je ipak samo surovi cinik bez ikakve nade da može osetiti naklonost ili Ijubav prema nekome.

- Možda biste i uspeli, ali vi ne želite da se nadmećete sa onima koje prezirete, zar ne? - odvrati ona savladavši se. Niko je neće videti razočaranu i uvredjenu. Naročito ne on.

- Da li biste vi želeli da stanete rame uz rame sa nekim koga prezirete, pa da vas uporedjuju? - odvati on.

- Znate, ja nisam u položaju da biram sa kim će me uporedjivati. I moraću da vas zamolim da mi ne prilazite više. Večeras sam dobila poslednje upozorenje.

- Kakvo upozorenje? - oči su mu se opasno suzile, a ona oseti jezu. On nije bio čovek kome je bilo poželjno stati na put.

- Upozorena sam da ne treba sa vama ni da igram ni da razgovaram. Da ste opasni po ugled svake mlade devojke. A ja osim ugleda nemam ništa više.

- Nisam stekao utisak da ste vi tako uskih malogradjanskih shvatanja.

- I nisam. Ali, vidite, opomenuta sam da ću morati da prihvatim jednu ponudu koja mi nije mila ako ne povedem računa o svom ugledu i ugledu imena kuće u kojoj boravim zahvaljujući tudjoj milosti - reče ona gubeći dah.

On ju je proučavao malo se izmakavši. Oči su mu i dalje bile skupljene, i zaista je delovao opasno kao što su svi govorili. Pitala se kako je uspevala da u njemu vidi nešto više od onoga na šta su je svi upozoravali. Uprkos tome, nije mogla da obuzda treptaje u stomaku čak i dok ju je ovako gledao.

-To vam je rekao vaš velikodušni stric, g—din Kroford? - upita on jedva cedeći reči iz usta. On je zaista čovek nesalomive volje kome ne treba stati na put, pomislila je hiljaditi put. Zašto još uvek oseća da se u njemu krije i nešto toplije i nežnije od toga? Da li je ona jedina budala na svetu koja se tome nada?

- Nije važno. I to nije vaša stvar. Samo vas molim da... - ona udahnu. Nije mogla da prevali preko usana molbu da joj više ne prilazi. Ćutao je, kao da oseća kakva se borba vodi u

njoj. Ponovo joj je prišao sasvim blizu i sagao glavu prema njenoj. Mogla je da oseti njegov dah na svom licu, što je definitivno pomete u čvrstoj rešenosti da mu uspešno odoleva.

- Ako želite da me više ne vidite blizu sebe morate da mi izrazite svoju ličnu želju za time - reče on sasvim tiho, tako tiho da se pitala da li je zaista tako nešto izustio, ili joj se samo pričinilo. - To mora da bude vaša želja, a ne želja vašeg strica ili strine. Ili želja bilo kog drugog iz vaše okoline.

- Ja... - poče ona, ali ostade bez reči kada joj pogled pade na njegovo lice tako blizu svog. Takvu želju nikada ne može da poželi. Gledala ga je upijajući svaki detalj na njegovom licu.

Vreme kao da je stalo. - Da li vi osećate želju da me više ne vidite? Da više

nikada ne razgovarate sa mnom? Ja priznajem da ne bih mogao da se odreknem vašeg prisustva. Vi ste jedini u poslednje vreme sa kim sam mogao da razgovaram o iole normalnim temama, ko me nije ugušio svojim prisustvom i gomilom glupih izjava. Da Ii vi želite da se odreknete toga? - pitao je on opet onim tihim glasom od koga ju je obuzimala drhtavica. Učinilo joj se da sanja, da joj se prividja.

- Ja... Priznajem da ste dobar sagovornik ali... - mucala je. Nije bilo povratka. Ako je dovoljno pametan, u šta nije sumnjala, mogao je da iz njenog pogleda pročita koje su njene stvarne želje. Da je on jedina, najvažnija želja u njenom životu.

- Dobar sagovornik? - nasmeja se on. Pogledala ga je brzo. Mogla je da mu kroz smeh nazre trag

ljutnje. Ali šta je očekivao od nje? Da padne na kolena pred njim i izjavi mu Ijubav? Zar je ovo do sada bilo malo? To tako ne ide. Jeste da je došla sa sela, i tamo nije imala prilike da nauči sve trikove udvaranja, ali pretpostavljala je da se ni u jednom društvu ne očekuje od devojke da prva izjavi Ijubav. A naročito ako nemć nikakve garancije da će nešto slično dobiti za uzvrat. Kao što je ovde već osetila. Otkriva mu svoja osećanja, a on se pretvara da to ne vidi. Zar je to jedino čime se on hrani? Tudjim osećanjima? Možda je sutra neće više poznavati, kao što se dešavalo sa drugim devojkama, ako mu je bio cilj da od nje dobije izjavu Ijubavi?

- Ne znam šta vi očekujete od mene? - sada je ona

zvučala Ijutito. - Zaista mi nije jasno vaše ponašanje, g-dine Saterlend. I sami ste svesni mišljenja koje vlada o vama. Ne možete me osudjivati što vam zameram na vašem suviše... slobodnom ponašanju prema meni - reče ona gutajući knedlu. Nije smatrala da je previše slobodan. Poželela je da su sami na svetu i da mogu da budu zajedno do mile volje, zauvek.

Opet je na lice navukao onu prezrivu masku koju je uvek nosio. Ona je jedina imala privilegiju da ga vidi bez nje, onakvog kakav je zaista. Sada je osetita da sve njene ladje tonu. Dakle, sada i nju prezire, isto kao što prezire ceo malogradjanski svet. I sam joj je rekao kako su mu dosadile mlade devojke koje ga se navodno plaše, a ovamo love svaku mogućnost da mu postave bračnu zamku. Isto kao i njihovi roditelji, koji mu zameraju na ponašanju, ali prate svaki njegov pogled i interesovanje koje bi eventualno mogao da ispolji prema njihovim ćerkama.

- Gospodjice Kroford; izvinite što ste me toliko čekali. Bila je gužva oko stola za posluženje - začu se zadihani Slounov glas.

Ona se prenu, kao iz transa i okrenu se prema njemu. Potpuno je zaboravila na njega, na ceo svet. Njegovo dobrodušno lice bilo je zajapureno od napora. Saterlend joj se cinično nasmeši, podigavši obrvu. Naklonio se, a ona oseti podsmešljivost i prezir u tom pozdravu.

- Draga gospodjice Kroford, ostavljam vas sada u boljem društvu - reče on naklonivši se.

- Kakav čudan čovek - reče Sloun otpijajući iz svoje čaše i gledajući za njim kada se udaljio.

- Da - reče Medlin kroz stisnuto grlo. Još se nije oporavila od razgovora.

— Da li vam je dosadjivao? - upita Sloun nekako sa strahom. Medlin ga pogleda. On sigurno nije bio tip koji bi za devojačku čast izašao sa nekim na dvoboj ili bilo šta slično.

- Ne. To je samo poznanik koji je prišao da se pozdravi. - A, dobro. Pomislio sam da... - poče on opet. Medlin otpi iz čaše, gušeći u sebi pomisao kako gubi i

strpljenje i vreme. Nije volela kad neko ne dovršava rečenice. Nije volela ni da gubi vreme u glupim razgovorima i sa ljudima

koji su je zamarali. Sada ničije društvo nije mogla da podnese. Uto pridje g-dja Kroford, vodeći sa sobom lorda Berija. Kad

ga vide, Medlin samo što se nije zagrcnula. Smeškao joj se, pokušavajući da svom lisičjem izrazu da izgled ljubaznosti.

- Medlin, vidi ko želi da te pozdravi - reče sa blistavim osmehom g-dja Kroford, gledajući je kroz trepavice, a Medlin prisili sebe da se osmehne. - Gospodine Sloun, kako ste? Kako je vaša majka? Da li je još boli koleno? - gdja Kroford uze Slouna pod ruku i odvoji ga na stranu, dok joj je on glupo objašnjavao kako je njegovj majci sada bolje.

Medlin pokuša da se osmehne Beriju koji joj je sada prišao, ali nije joj polazilo za rukom. On kao da nije obraćao pažnju na njeno ustezanje.

- Draga moja gospodjice Medlin, drago mi je što se opet vidimo. Jeste li raspoloženi da odigrate sa mnom narednu igru?

- Pa... ja... ne znam - osvrnula se, ali niotkuda nije bilo pomoći.

Beri uze njenu čašu i spusti je na prozor, pa je povede na podijum za ples; Bio je niži od nje, ali sav kočoperan, svestan svog ugleda i važnosti. Ona podiže glavu. Preguraće i ovo preko glave, kao što je mnogo šta do sada. Ne sme da dozvoli da je obuzme beznadje i očajanje.

Dok su se okretali na podijumu, ona preko njegove glave opazi Saterlenda. Nakrivio je glavu, kao da je pozdravlja, a ona se okrenu na drugu stranu. Ah, šta li je samo zamišljala! Mislila je da će joj izjaviti Ijubav ako ga upozori da će je udati za drugog? Eto kako joj je izjavio Ijubav. Podsmehnuo joj se što će morati da istrpi tudje udvaranje. Toliko mu je malo značila. Moraće ubuduće da bude mnogo opreznija prilikom procenjivanja ljudi. Kako je uopšte došlo do toga da prema njemu oseti bilo šta, kad on to ne zaslužuje?

Nije mogla da se seti kada i zbog čega konkretno je počela da saoseća sa njim i da misli kako je i on, kao i ona, zarobljenik ovih gušećih, lažnih društveni normi. I da on nije neki kriminalac i napasnik koji samo vreba devojke da ih upropasti, jer zaista ni jedan takav primer niko nije mogao da joj navede, nego da je nekako nesrećan i usamljen duboko u svojoj tvrdoj, neprobojnoj ljušturi koju je oko sebe podigao. A

da su cinizam i sarkazam kojim obasipa radoznalce samo njegov način da ih drži dalje od sebe. Kako li je samo uspela da se prevari u svojoj proceni? Nije on ništa od toga. On je, izgleda, zaista samo ono što drugi vide u njemu.

Opet je pogledala prema njemu, ali njega nije bilo na mestu gde je malo- pre stajao.

- Pa, g-djice Kroford, kako vam se svidja London? - upita je lord Beri, smeškajući se 'ukavo.

Ona promrmlja nešto neodredjeno, gledajući okolo šta bi moglo da je spasi njegovog prisustva. Ali niotkuda nije bilo pomoći.

-.Da li ste sutra kod kuće? Voleo bih da vam dodjem u posetu - reče on. Ona se trže na ove njegove reči.

- Sutra? Ne znam... Sutra smo planirale nekoliko poseta. Neću biti kod kuće celog dana.

- G-dja Kroford nije pominjala ništa tako. Ona pomisli kako bi bilo da mu kaže da za njega neće

nikada biti kod kuće, ali znala je da pravila lepog ponašanja tako nešto ne dozvoljavaju.

- Zaista nisam sigurna. Hajde u nedelju, ako dolazite na bal kod Mejsonovih da vidimo da li posle toga može neki dan... - poče ona izokola.

- U nedelju? To je tek za šest dana. - Pa, možda ću sledeće nedelje biti slobodna. Znate šta,

hajde da mi vama dodjemo u posetu. Najavićemo se pre toga, da znate. Budite kod kuće, pa ćemo mi vas posetiti - doseti se ona. Ako ga ubedi da će ona doći njemu, možda se on onda neće žuriti da dolazi.

- Zaista? To bi bilo lepo - reče on. Nije bila sigurna da je zvučao baš ubedjeno. Lukav je on,

mora da je prokljuvio njenu nameru da ga izbegava. Što mu ni najmanje nije smetalo. Bio je toliko siguran da ga niko neće odbiti da nije obraćao pažnju na sitna devojačka nećkanja, kakvim je i ovo njeno izbegavanje smatrao. Sve one sanjaju prinčeve na belom konju, ali ne bi odbile da postanu ledi Beri i žive na visokoj nozi. Uostalom, vreme mu je da ostavi naslednika. Dosta je bećario. Ova mu je devojka baš zapala za oko. Ima nešto u njoj što je odvaja od ostalih. Ima u njoj

materijala za veliku damu, iako je još sirova i nespretna. - U svakom slučaju, do kraja ove nedelje neću biti kod

kuće. Imam ugovorene posete za svaki dan - reče ona rešeno. Neće ga ohrabrivati. Može sebi da dozvoli da bude i gruba, ionako ne želi da prihvati njegovu ponudu.

On se na ovo osmehnu. Pustiće je još malo. Nije sumnjao da će ga Kroford odbiti kada zaista poželi da prekine ovu lakrdiju sa njenim odbijanjem. Čak mu se tako činila još za-nimljivijom. Retko kada mu se pružala prilika da nešto ne dobije još pre nego što izrazi želju, da mora da čeka i da se potrudi. Završili su ples i on je odvede do mesta gde su stajali njeni rodjaci. G-dja Kroford mu se blagonaklono osmehnu, ali Medlin se izvini i udalji. Ne bi mogla da podnese ni sekundu više u njegovom društvu. Izvukla se da mora do ženskih odaja.

Kad se vratila ne zateče na tom mestu nikoga. Ona se tiho povuče u senku. G-din i g-dja Kroford bili su sada zauzeti oko lorda Elnera, na koga su bacili oko za Sesiliju. Sesilija je bila sa njima i svi su se svojski trudili da impresioniraju mladog lorda. Nije bilo opasnosti da sada paze na nju. Imala je malo vremena za sebe. Kad vide Berija kako se mota u blizini, ona izadje ponovo u veliki hol, pazeći da je on ne primeti. I kad bi njeni ro- djaci i primetili daje nema, mislili bi da je još uvek u ženskim odajama ili negde sa Berijem.

Otvorila je prva vrata. To je bio neki mali salon. Bilo joj je drago što u kaminu gori vatra i što je prijatno toplo. Sela je u udobnu fotelju i podvila noge, gledajući u vatru. Nekoliko sveca gorelo je okolo, ali salon je bio u prijatnoj polutami. Slabi zvuci muzike dopirali su iz sale. Ovde će sačekati neko vreme. Veče je pretilo da bude nepodnošljivo dugo, naročito od kada je Beri bio u blizini.

Nije čula tiho otvaranje vrata, i kad se Roderik Saterlend stvorio ispred nje, uzviknula je od iznenadjenja.

- G-djice Kroford, nisam hteo da vas uplašim - reče on, ali u glasu nije mogla da mu oseti žaljenje.

- Iznenadili ste me - brzo je ustala i stala sa druge strane kamina. Šta on radi ovde? I zašto nije izašao, kad je video da je ovde sama? Zar je namer- no došao za njom? Da budu sami? Tišina u sobi bila je više nego opipljiva. Pomislila je kako do

sada nikada zaista nije bila sama u sobi sa njim. Da li su tačne priče o njemu da je nepoželjno biti sa njim u takvoj situaciji? Jedino što je znala je da je užasno interesuje zašto je došao ovamo za njom. I da užasno želi da čuje nešto... nešto što će je spasiti iz ovog bgzna- dja u koje je počela da tone. Bilo kakvu izjavu koja će je vratiti u život. Pa makar to bila i obična laž.

- Vi ste mi zaista večeras demonstrirali listu svojih udvarača. Niste se šalili kada ste rekli da je imate - reče on.

Ništa od strastvenih izjava Ijubavi. Ova njegova izjava odmah je spusti na zemlju. Prvo osećanje iznenadjenja i strepnje poče da zamenjuje povred- jenost i ljutnja.

- Zašto ste mislili da je to neka poruka namenjena vama? I gospodin Sloun i lord Beri sami su odgovorni za svoje želje i ponašanje i sami biraju čije društvo žele.

- A vi, kao mlada dama bez perspektive, morate da ulovite prvu zgodnu priliku koja naidje? Da prihvatite bilo koju povoljnu ponudu? Bez mnogo probiranja?

Sada je bila definitivno ljuta i uvredjena. Kako se samo usudjuje da je vredja!

- To nije uopšte tačno. Lord Beri je već... dobio odgovor od mene, još pre dve nedelje.

Prepoznala je iznenadjenje u njegovom pogledu, mada se trudio da ne oda svoje reakcije.

- Zaista ste ga odbili? On je veoma ugledan... i bogat. - Zamislite, ima i takvih budala koje odbijaju bogate

plemiće - reče ona jetko. - Samo mislim da to nije tema koja treba vas da interesuje.

-Ali ako me ipak interesuje? - Nema potrebe da vas interesuje ko... ovaj... ko se meni

udvara - reče ona i povuče se unazad, zbunjena njegovim tamnim, mirnim pogledom, isto koliko neočekivanom izjavom.

Mada je stajao na mestu, energija koja je izbijala iz njega mogla je da se oseti u vazduhu. Bojala se da je ne usisa u sebe kao magnet. Eto, već je počela da muca. Ruke joj drhte. Još minut, i izjaviće mu Ijubav, moleći ga da je više ne muči, da joj kaže da li uopšte oseća nešto prema njoj.

- Mislite? Da li je to vaša želja da mene ne treba da interesuje tako nešto? - reče on tiho, zakoračivši prema njoj

jedan korak. - Već sam vam rekla šta mislim o vašem načinu

izražavanja. Ne želim da dajem odgovore na vaša večita pitanja. Da li ste vi ikada odgovorili na neko pitanje direktnim odgovorom? - odvrati ona drhtavim glasom.

Sad je stajao tačno ispred nje, da ako bi se samo malo pomerila napred, mogla bi da se nasloni na njegove grudi. Pokušala je da zadrži dah, u želji da utiša izdajničke otkucaje srca. Ako samo malo oslušne, mogao bi da joj čuje srce kako bubnja u grudima. A ono bi mu dalo odgovore na mnoga pitanja koje od nje traži.

- Ako bih vam dao odgovor na to pitanje, da li biste vi meni dali odgovor na moje pitanje? - glas mu je bio kao milovanje, kao topli zagrljaj u koji je očajnički želela da zaroni. Zadnjim ostacima razuma pokušavala je da se otrgne propasti koja joj je pretila.

- Na... koje pitanje? - osetila je kako gubi dah. Pokušala je da spusti pogled, ali oči nisu htele da slušaju.

Upijale su njegovo tamno fice po kome su bljeskali crvenkasti sjajni plamenovi iz kamina. Upijala je taj prizor u polumraku do poslednjeg detalja. On uze njen vreo dlan u svoj, preplićući prste sa njenima i naslanjajući ih na svoje grudi. Nije mogla da odvoji pogled od njih. Uzbudjenje joj je maglilo bistrinu uma, ali istovremeno je bila svesna svake sekunde koja je otkucavala u njegovoj blizini, svakog uzdaha i pokreta koji su se urezivali u njeno srce.

- Da li je to vaša lična želja da mene ne treba da interesuje ko se zanima za vas? - upita je on opet.

Lice mu je bilo sasvim blizu njenog. Ona se odmače, ali iza nje je bio zid kamina. Više od toga nije imala gde. On nasloni drugu ruku iznad njene glave, opet joj se približivši. Ako bi samo malo pomerila glavu prema njemu, mogla je da ga okrzne po obrazu. Ili usnama...

- A... da li vas zanima? - uspela je da promuca, na šta se on tiho nasmeja.

Pogledala ga je. Oči su mu sijale u polumraku. Ličio je na veliku, opasnu divlju mačku koja se sprema da pojede svoj plen. A pre toga želi malo da se poigra sa njim.

- Svaka čast. Saterani ste u ćošak, a ipak imate adute za diskusiju - izgledao je mnogo bolje raspoložen nego večeras u sali.

- Drago mi je da ste dobro raspoloženi. Ali još uvek mi nije jasno zašto ste ovde i šta znači ovaj razgovor - upita ona hrabro.

- Želeo sam da vas pitam da li sam vam nedostajao ovih nekoliko večeri koliko se nismo videli, ali nisam imao prilike.

- Oh... - sva se zbunila. Ovo je zaista nešto neuobičajeno. I njegovo prisustvo i izjave.

- A onda sam hteo da vidim sa kojim svojim udvaračem ste zakazali tajno vidjenje. Da li je u pitanju Sloun ili Beri?

Ona ga pogleda u želji da mu nešto odbrusi, pa vide njegov nasmejani pogled. U trenu se njen bes istopi kad oseti da je samo zadirkuje. Prijatna trema opet je svu obuze. Imao je neoubičajeno blag izraz. U stvari, umirala je od želje da se nasloni na njega i zaroni u njegov zagrljaj. Zauvek.

- Vi ste, gospodine Saterlend, prekršili obećanje koje ste mi malopre dali - reče ona malo isprekidano. Njegov rukav golicao ju je po obrazu i dekoncentrisao do krajnjih granica. On diže obrve.

- Kakvo obećanje? - Da mi nećete prilaziti - proguta ona vazduh. - Oprostite, ali ja se ne sećam da sam vam dao ni takvo,

niti bilo kakvo slično obećanje. Podsetite me, molim vas - zvučao je kao da se odlično oseća, kao da je ovo jedan sasvim normalan i uobičajen razgovor. I situacija isto tako. Nije se pomerio ni promenio ton.

- Nemojte sad da se pravite... Odlično se sećate da smo razgovarali na tu temu večeras - opomenu ga ona, razmišljajući da je hitno potrebno da se izmakne. Ali ostala je na mestu, dopuštajući da je sad njegov rukav miluje po licu, obuzdavajući želju da zatvori oči i prepusti se tom dodiru.

- Jesmo razgovarali, ali ja ne pamtim da sam obećao da vas neću vi- djati. Uopšte nemam nameru da vam obećavam ništa slično ni sada, ni ubuduće. Naprotiv. Imam neodoljivu želju da vas u buduće što češće vi- djam.

- Ja... - gubila je dah. Pogledala je po sobi, tražeći način

da se izvuče iz ove suviše bliske situacije. Nije je držao, rukom je bio naslonjen na zid kamina, ali ona svejedno nije mogla da pobegne od njega. Nije želela, preciznije. Noge kao da su joj bile zale- pljens za pod na tom prokletom mestu gde je mogla da oseti njegov dah pri svakom udisaju. Da oseti njegov muški miris koji je činio da se oseti kao njegov dobrovoljni zarobljenik.

Saterlendove oči biie au sada dva tamna jezera čiju dubinu više nije mogla da izbegava. Zaronila je u njih, nepokušavajući više da pobegne njihovom neodoljivom sjaju. Njegove usne bile su joj pred očima, tako oble i primamljive, da nije mogla da odvoji pogled od njih. Lahor njegovog daha na njenom licu se pojačao kad joj se sasvim približio. Zurila je u njegove usne kao hipnotisana. Rukama je opipavala tople pločice kamina iza sebe, pokušavajući da nadje oslonac, jer oseti kako joj se vrti u glavi.

Kad mu se usne konačno spustiše na njene, ona zaroni u njih kao što žedan čovek naiskap ispija vodu. U jednom neverovatnom i čudesnom trenutku oseti svaki treptaj svog i njegovog tela. Kao da je dobila neko novo čulo, kojim je mogla da oseti i čuje svaku misao u njegovoj glavi, svaku vibraciju u najdaljoj ćeliji njegovog tela.

Odvojio se od nje i pogledao je. Stajala je sklopljenih očiju, u želji da joj se onaj čarobni trenutak ureže u pamćenje do poslednjeg detalja. A onda je otvorila oči.

Njegovo tamno lice, pod crvenkastim plamenovima vatre zračilo je u polumraku. Želela je da misli kako se u njegovim očima nazire neko dublje osećanje za nju, ali onaj osećaj od malopre je prošao. Opet je za nju bio privlačni stranac, za čije misli i odgovore je morala da se bori, da analizira šta je mislio i hteo da kaže i da li ima moć nad njim kao miš u mačjim kandžama.

- Gospodjice Kroford. Medlin... - poče on jedva čujno, ali u tom trenutku vrata se bučno otvoriše i u sobu stupi g. Kroford, njen stric.

- Tako, dakle! Medlin samo što se nije onesvestila. Odjednom se ceo njen

svet sruši kao kula od karata.

- Medlin Kroford, polazi kući. A vi, mladi gospodine, ne prilazite više nikome iz moje porodice.

- G-dine Kroford... - zakorači Saterlend jedan korak prema njemu, ali stric je već bio u hodniku. Medlin proguta knedlu i pogleda u njega. Nije imala snage ništa da kaže, nego požuri prema vratima.

IV

G-dja Kroford je Ijutito ćutala u kočiji za vreme vožnje do kuće. I Sesilija je nadureno gledala kroz prozor, mada je napolju bio mrak i ništa nije moglo da se vidi. A vožnja kao da je večno trajala. Medlin je ćutala u svom uglu, vraćajući u mislima njegov ukus na svojim usnama. Os ećala se tako prazno, a istovremeno i ispunjeno. Šta bi se desilo da nije naišao stric? Najveća sreća.ili patnja za nju?

- Ti, Medlin, dodji u biblioteku. Mi tek treba da razgovaramo - reče stric kada su ušli u kuću.

Pošla je za njim. - Dakle, mlada damo, - poče on - šta si mi ti ono večeras

obećala? Da nećeš ni razgovarati ni igrati sa njim, da ćeš ga izbegavati. A šta sam zatekao malopre? Upravo vas dvoje kako se ljubakate sami u sobi. Zamisli da je naišao neko drugi! Kakav bi to sočan skandal bio! I ovako će procuri- ti - besneo je on. Nikada ga nije videla tako razjarenog. Ustuknula je.

-Ja... - Nisam završio. Odnosno, jesam. Sada idem u klub, gde

ću naći lorda Berija. Neću ni čekati do sutra. Naći ću ga i završiti sa tvojim sramnim ponašanjem. Ako još nije čuo za ovaj skandal, možda će hteti da te uzme 2a ženu.

- G-dine Kroford, nemojte, molim vas... - poče Medlin, ali Kroford je već bio dobro pripremljen i upućen da ne pada više na njene suze. Naročito od kako se svojim očima uverio u njeno nedolično ponašanje.

- Ne, ne. Dosta je. Pružili smo ti dom i utočište, a ti nam tako vraćaš. Izlažeš nas ruglu i sramoti. Šta misliš, kakve će Sesilijine šanse biti da dobije lorda Elnera ako čuje iz kakve

skandalozna porodice potiče? Zato se ovo mora saseći u korenu. Polazi u svoju sobu! A ja idem da rešim situaciju dok je još moguće.

- G-dine Kraford, molim vas! - povika ona za njim, ali vrata su se već zalupila. Umesto njega pojavi se Edvard, glavni batler.

- Gospodjice Medlin, žao mi je ali dobio sam uputstvo da vas otpratim do vaše sobe i postaram se da ostanete g njoj dok se gazda ne vrati.

Ona očajna podje. Dakle, onemogućeno joj je čak i bekstvo. Ali, kuda bi mogla i da pobegne? Nema kuda. Jedna očajnička i bezumna trunka ideje pojavi joj se u glavi, ali odbacila ju je još pre nego što se razvila. Da li bi bilo bolje da pobegne kod Saterlen- da? Kako bi on to primio? Možda bi je vratio kući sa podsmehom? Ili bi je zadržao kao ljubavnicu, bez ikakvih dubljih obećanja? U stvari, njen život je u svcikom slučaju završen. Udaja za Berija ili sramni položaj kome bi se prepustila kada bi sad pobegla kod Saterlenda. Bilo je sasvim svejedno.

Legla je u krevet, jecajući. Dakle, ovo je trenutak kada se njeni snovi završavaju. Od sada pa nadalje, nema više čemu da se nada. Sada je sve gotovo.

V

Trgla se. Da li su se u utihloj kući čula ulazna vrata ili je to sanjala? Pogledala je na sat. Mora da se uspavala, jer je od njenog dolaska u sobu prošlo dosta vremena. Polako se pridigla. Vrata su bila spolja zaključana. Ali kao da u se čuli neki užurbani koraci. Pretrnula je. Oh, da li postoji ikakva, najmanja šansa da Beri nije bio u klubu?

Čuli su se udaljeni glasovi i koraci iz prizemlja, ali po nju niko nije dolazio. Stajala je strepeći pored vrata, činilo se, čitavu večnost, kad konačno začu korake kako se brzo približavaju. To je bio Edvard. Bio je bled.

- Gospodar moli da sidjete. Čekaju vas u biblioteci. Ona pretrnu. Čekaju? Zar je doveo Berija ovamo? Oh, ne

želi da ih vidi, ni jednog od njih. Zastala je. - G-djice Medlin, molim vas da požurite. - Ko je dole sa njim? Beri? - Molim? Ko? Nema nikog osim gospodara i gospodarice.

Ali molim vas, požurite, nešto se strašno dogodilo. Beri nije dole. I nešto se strašno dogodilo. Za nju je

strašno jedino ako se ostvarila stričeva želja da je uda za Berija. Sve ostalo nije. Onda ispada da je za nju povoljno ono što se njima čini strašno? Nova nada probudila se u njoj. Pošla je za Edvardom.

U biblioteci su sedeli stric i strina. On u istom onom odelu od večeras. A ona u kućnoj haljini i sa noćnom kapom na glavi. Izgleda da su već razgovarali, jer uperiše u nju optužujući pogled.

- Šta se desilo? - upita ona, a srce joj poskoči u grudima. Možda je Beri doživeo srčani udar, pa sad nemaju kome da je uvale i otkače se od nje?

- Ti si, prokleta devojko, za sve kriva. Od kako si došla u ovu kuću, znala sam da donosiš samo nevolju i probleme - skoči g-dja Kroford prema njoj, a ona uzmače.

Strina je bila suviše slomljena lošim vestima da bi bila dovoljno besna da se fizički obračunava sa bilo kim, pa se ponovo sruši na sofu, gde je do maločas sedela. Medlin upitno pogleda u strica, ali on je sedeo ne progovarajući.

- Šta je bilo? - upita ona jedva čujno. Da li je ova njihova poražavajuća reakcija dobra ili loša po

nju? Zašto joj već ne kažu šta se desilo? Prišla je i oprezno sela na kraj fotelje preko puta g-dina Kroforda.

- Jeste li našli... lorda Berija? - upita ona jedva procedivši njegovo ime. Stric podiže umorni, optužujući pogled prema njoj i odmahnu glavom.

- Pa, šta je onda bilo, kažite mi?! - Šta ima da ti kaže! Uvalila si nas u bruku do guše! Nije

našao Berija, ali tu je bio Saterlend. Moj muž, naravno, nije hteo ni da razgovara sa njim, ali ovaj ga je izazvao...

- Na dvoboj? - preblede Medlin. - Možda bi bolje bilo da je dvoboj - poče plačno g-dja

Kroford. - Ali još je gore. G.Kroford nije hteo da prihvati ali je

bio izazvan da odigra partiju karata sa njim. Saterlend je bio suviše uporan, kako samo on ume da bude, i izazivao je pred svima. Više se nije krio. Pale su neke... teške reči. Ali dao je ponudu da ti se više neće obratiti ako izgubi. To g.Kroford nije mogao da odbije. Činilo se da je to dobra prilika da se ta sramna situacija završi jednom zauvek. Ali, na nesreću, izgubio je... Sve...

- Šta je izgubio? Šta je bio protivuslov? - Medlin oseti neku jezu. Sve stvari oko kockanja u njoj su budile neizrecivu stravu.

- Sve! Celo imanje. Naravno, g.Kroford je mislio da nema šanse da izgubi. Ali jeste.

-Oh! -Jeste. Sada nemamo ništa. Tvoj... ljubavnik nas je

upropastio. - On nije moj ljubavnik. Samo sam nekoliko puta

razgovarala i plesala sa njim. Vi ste insistirali da to ne sme da se ponovi - pobuni se ona.

- Ćuti sada. Za sve si ti kriva - obrecnu se optužujući g-dja Kroford.

- Dosta! - probudi se g.Kroford. - Ima još nešto... - okrenu se on oklevajući.

Medlin je čekala, osećajući sa strepnjom da to nešto opet ima veze sa njom.

-Ja... ovaj... možda se tako nešto ne bi desilo... ali razumećeš, bio sam nervozan i nestrpljiv i... ovaj... malo sam ga izvredjao, pa tako... On sigurno nije čovek koji bi prešao preko takvog nečega... Ulog je povećan - reče dok je Medlin sedela sklopljenih ruku u krilu i čekala. - Ovaj... on je pristao da preinači rezultat igre, odnosno da nam vrati sve ako ti... odeš kod njega.

- Molim? - Medlin se učini da nije dobro čula. U svakom slučaju nije razumela šta to treba da znači.

- Da ti odeš kod njega - reče ponovo g.Kroford. - Da odem? Kod njega? Kako to mislite? Kao šta... da

odem? Kad? - On ima moju priznanicu. Rekao je da će mi je vratiti

ako ti odeš kod njega i...

- A šta treba tamo da radim? - upita ona bela kao kreč. Cela soba poče da joj se vrti. Tako nešto nije očekivala od njega. Jednu tako nisku ponudu. Kako je mogla da bude tako glupa, a cenila ga je kao pametnog mada neshvaćenog čoveka. Zaboravila je svoje ideje od večeras da sama pobegne kod njega da bi izbegla Berija.

- Ne... ne znam - g.Kroford nije gledao u nju. - Vi ste se dogovorili da me date njemu... kao ljubavnicu?

Da me prodate? - upita ona dok joj je glas dobijao neki visoki ton.

- Čekaj, smiri se. Nije on ništa tako pomenuo. On je... ovaj... bio ljut mojim insistiranjem da se više ne vidjate i... ovaj... uvredama. Sad je njegov zahtev da odeš kod njega tako da može da te vidja do mile volje, onoliko koliko on želi. Tako je rekao. Bio je, ovaj... prilično ljut na mene. U stvari, bio je van sebe od besa i mojih izjava.

Medlin nije mogla ni da zamisli tu scenu. Stric je bio prilično štur na recima i sve je ublažavao, ali ko zna do kakvih je razmera izbio skandal. Do jutra će o tome brujati ceo London.

- Izvinite, ali da niste toliko insistirali da me odvojite od njega, ne znam ni sama zašto, kad se ništa specijalno nije dešavalo - ona malo pocrvene pri sećanju na večerašnji susret u salonu Tausendovih, ali to nije pomenula. - Da nije bilo toga, ne bi došlo do ovoga svega. Ja ne mogu da odem tamo. Ja... Ne želim da neko sa mnom tako manipuliše.

- Ali draga... Moraš da nam pomogneš. Sad sve zavisi od tebe - reče g. Kroford.

Medlin ga nikad nije videla tako blagog i molećivog. G-dja Kroford sedela je skupljenih usana i gledala u stranu. Eh, toliko su je proganjali, terali je da se uda za Berija, a sada su došli u situaciju da je mole.

- Ne mogu. Ne želim. G-dja Kroford se okrenu prema njoj. - Ići ćeš. I to ovog momenta. Uostalom, on je rekao da te

očekuje odmah, još večeras. I tu nema govora. Nemoj sada tu da mi se praviš fina. Sama si dovela do ovoga. Ako ti i nije ljubavnik, sama si ga mamila. Da ti nisi mahnula repom, ne bi

se on ovoliko zainatio, i postao osvetoljubiv, i... - Meri, dosta - pokuša da je umiri g.Kroford, ali nije bilo

pomoći. Ona nastavi. - Jeste, to je sve istina. Zašto si se večeras sastajala sa

njim u salonu gde vas je zatekao Džordž? Hoćeš da kažeš da se tamo nisi ljubakala sa njim? Sada, kada si zamesila, moraš i da razrešiš situaciju. Nećemo svi da ispaštamo zbog tvojih hirova. Žao mi je što će tvoj ugled i reputacija da budu upropašćeni, ali i naši će. Ionako se trač već širi gradom. Išla ti sada ili ne išla, već će sutra ceo London brujati o sramnoj pogodbi. Ionako nemaš više šta da izgubiš. A možeš jedino da dobiješ. Da od njega povratimo tu priznanicu kojom nam vraća imanje... ako bude zadovoljan tobom.

Medlin ustade. Suze su joj se osušile. Pogledala ih je oboje, pa polako izadje iz sobe. Popela se stepenicama u svoju sobu i sela na krevet. Jedva je došla dovde, noge su joj bile kao od olova. Vrata se tiho otvoriše i u sobu tiho udje Sesilija. Prišla joj je i zagrlila je. Medlin se nasloni na nju. Nikada nisu bile naročito bliske, ali sada joj je trebala bilo kakva uteha.

— Medi, tako mi je žao. Ali znaš koliko smo te svi upozoravali na njega. I meni se takodje svidjao, primetila si i sama, ali nisam se usudjivala ni da razgovaram sa njim, a kamoli da se nasamo sastajemo. Koliko god da je zgodan, plašila sam ga se. A eto, vidiš... Ispostavilo se da smo bili u pravu. Medi... Molim te. Zbog mene. Ti si videla koliko on može da bude tvrdoglav i neumoljiv. Spasi me. Spasi nas. A uostalom... valjda ti neće biti toliko odvratan kao Beri. Mislim da ti se ipak svidja. Inače ne bi išla tamo u onu sobu gde vas je otac zatekao - uprkos utešnim recima, Medlin primeti trag ljubomore i... možda likovanja u Sesilijinom glasu. Ovo je sramna situacija.

- Ja tamo nisam otišla kod njega. On je naišao za mnom. Nismo se dogovarali.

- Bez obzira, tata kaže da vas je zatekao... ovaj... u zagrljaju. I da se ti nisi opirala tome.

Medlin oćuta. Možda su svi oni u pravu. Možda je sama izazvala sve ovo. Zašto ih nije poslušala? Lepo su je upozoravali, a i sama je uvidjala koliko je opasno biti u

njegovoj blizini. Ali ona nije mogla da se odupre. Eto dokle je dovela njena lakomost.

Ah, kako se prevarila. Nadala se da je uspela da pronadje i dodirne skriveni deo njegove duše, njegova osećanja, ali ništa od toga. On je na sve odgovorio prizemnim porivom u svoju kuću, u svoju ložnicu. Uprljao je sva osećanja koja je ikada osetila prema njemu. Sve slatke strepnje i nade pale su u vodu pred ovom prostom ponudom. U stvari, zahtevom.

Neko kucnu na vrata i pojavi se bledo Betino lice. - Gospodjice Medlin, ovaj... hoćete li da podjete. Lakej

lorda Saterlenda je dole i čeka vas. Da vas odvede... - ona izgubi glas.

Medlin ustade kao automat i podje. Pitala se da li treba da spakuje nešto, da ponese, ali Beti joj gumu u ruke zavežljaj sa stvarima. Dakle, sve je već rešeno. Već su je spakovali i šalju je k njemu. Kako sve ovo izgleda bizarno i glupo. Pošla je onako kako se zatekla, samo u večerašnjoj haljini sa bala, u kojoj je malopre zaspala.

VI

Ukočeni sluga joj se nakloni i podje ispred nje, trudeći se da je ne pusti iz vida. Uveo ju je u poluosvetljeno predvorje njegove kuće. Ona pomisli kako je čudan njen prvi ulazak u njegovu kuću. Nikada nije mogla ni da sanja da će se ovako odigrati.

- Ovuda, molim. Gospodar vas čeka u bibilioteci. Kad se vrata tiho zatvoriše za njom, u istom momentu

spazi ga kako nestrpljivo šeta ispred kamina. Kad je vide, zastade u pola koraka. Ona podje malo prema njemu, pa stade. Nije znala šta da uradi ni da kaže. Srce joj se steže pri pogledu na njega.

Kako joj se samo dopadao! Pa čak i sada, kad ga prezire iz dna duše, ne može a da ne prizna da je najprivlačniji čovek na svetu.

Ako je i on bio zbunjen, nije to pokazivao. U stvari, nadala se da mu je ova situacija bar delimično neprijatna koliko je

njoj. On joj podje u susret i povede prema kaminu, kao dobar domaćin. Kad je sela na sofu, on se nasloni ispred nje na kamin. Stajao je tako nekoliko trenutaka, a onda se okrenu prema njoj.

- Verovatno vam je čudna cela ova situacija. I ne znam šta su vam od svega rekli'. U stvari... Nema tu šta da se priča. Vaš stric je bio nepodnošljiv. Toliko da sam morao da uvedem preke mere i nekako ga ućutkam.

- Pa ste tražili... mene. - Nije isprva tako bilo. Mislio je da je silan, i da će me

izbaciti iz igre. Povećavao je ulog. Ali je izgubio sve. Što se više trudio da povrati izgubljeno, sve je više padao u dugove. Na kraju je ostao bez ičega. A ja... Priznajem da ni ja u tom momentu nisam bio bistre glave... Kada sam mu ponudio vas kao rešenje, mislio sam da će glatko da odbije. Medjutim, iz njegovog pogleda sam video da se slaže. Možda bih mu vratio imanje i bez dodatnog uslova... vas. Ali nisam mogao da odolim kad je rekao da pristaje. Mada mu ne bih tako lako oprostio. Morao bi malo da šeni predamnom. Suviše je sebi dozvolio, usilio se i samo vredjao. Morao je da dobije kaznu.

- To je, izgleda, neki vaš mračni hobi. Da terate ljude da šene pred vama, da rade ono što se vama svidja - reče ona malo stisnutih usana.

On se okrenu prema njoj i nekoliko trenutaka je proučavao njen ukočeni, poraženi izraz lica. A onda se i njegov izraz promeni. Ono što je do sada ličilo na kakvo-takvo pravdanje i objašnjenje pretvori se u sledjeni, podrugliv osmeh. Krv joj zastade u venama pri pogledu na njegov skamenjeni, tvrdi izraz lica. Ovo je opet bio onaj Saterlend koji je ledio krv u venama, a onom koji je ranije večeras izazvao treptaje u njoj nije bilo ni traga.

-Gospodjice, mislim da je za večeras dosta bilo uzbudjenja. Moj batler će vas otpratiti do sobe. Razgovaraćemo ujutru - završi on hladno.

Stajala je još nekoliko trenutaka u nadi da nije dobro čula, da je sve ovo jedan veliki nesporazum, da će joj se izviniti i poslati je kući. Iz njegovog pogleda ništa nije moglo da se pročita. Stajao je tako na sred biblioteke i ona primeti kako mu

se grče mišići na vilicama. Ustala je polako i pošla za slugom. Kod vrata se osvrnula još jednom i videla kako gleda za njom.

Sluga je odvede na sprat i pokaza jedna od vrata u holu. - Izvolite, ovuda. - Kakva je ovo soba? - upita ona sumnjičavo. Valjda je

nije poslao u svoju? - To je soba za vas. Izvolite - ponovi on još jednom. - A ova ovde? - upita ona istim tonom, pokazujući na

sledeća vrata. - To je soba mladog gospodina - nakloni se sluga i ostade

u tom položaju. Ona brzo udje u svoju sobu i nasloni se na vrata,

osluškujući korake kako se udaljavaju. Tiho je okrenula ključ. Tako. Sada ništa ne znači to što ju je smestio u sobu do svoje. Ako samo nešto pokuša, naići će na zaključana vrata.

Stajala je tako naslonjena na vrata neko vreme. Trebalo joj je da se pribere i počne da shvata šta se desilo. Da je zaista u njegovoj kući, u spavaćoj sobi do njegove!

Osvrnula se. Prema susednoj sobi vodila su još jedna bočna vrata. Ovo su supružinske spavaće sobe. Ona pridje i polako pritisnu bravu. Bila su zaključana. Virnula je u ključaonicu. Do vraga! Ključ je bio u bravi ali sa druge strane!

Brzo je razmišljala. Nije mnogo verovatno da su vrata njegove sobe zaključana. Ako bi brzo otišla tamo i uzela ključ, bila bi bezbedna bar do jutra.

Slaba svetlost sveća osvetljavala je polumračni hodnik. Prišla je vratima njegove sobe i zastala. Ništa se nije čulo. Vrata se lako otvoriše. Provirila je oprezno unutra. On mora da je još dole u prizemlju. Sada je prilika. Ona hitro uskoči u sobu.

Pogled na veliki krevet na sredini sobe udari je kao munja. Soba je bila prilično velika i udobna. Zaneto je stajala kad joj se učini da se ih hodnika nešto čuje. Nije bilo mnogo vremena. Koraci su se jasno čuli i brzo su se približavali. Ona pritrča vratima koja su vodila u njenu sobu. Ključ je bio u bravi.

Neko je zaista dolazio hodnikom. Nije se pitala ko bi to mogao da bude, tako energičan i pun samopouzdanja. Znala je da je on. Ona brzo okrenu ključ i vrata se otvoriše. Šmugnula je u svoju sobu bez osvrtanja baš u momentu kad su se spoljna

vrata njegove sobe otvorila. Ruke su joj drhtale dok je gurala ključ u bravu. Ako samo poželi da je spreči, mogao bi u dva koraka da pridje i odgurne nezaključana vrata. Činilo joj se da je prošla večnost dok je konačno uspela da okrene ključ. Bučno je škljocnuo u bravi. A onda je pritrčala i spoljnim vratima i tu ponovila isto. Stajala je na sred sobe, drhteći i osmatrala čas jedna, čas druga vrata. Ali ništa se ne desi. Niko nije pokušavao da udje, niti se bilo šta čulo. Obe brave ostale su nepomične. Utišala se i osluškivala, naročito da li se nešto čuje iz njegove sobe. Ništa.

Posle nekog vremena drhtavim rukama otkopčala je haljinu i uvukla se u krevet.

Noć kao da je večno trajala. Prevrtala se u krevetu i trzala na svaki šum. Stalno joj je pred oči izlazila ista slika, kako neka tamna prilika otključava vrata i ulazi u njenu sobu. Konačno je zaspala tek negde pred jutro.

VII

Trgla se uplašeno kad začu neki zvuk. Nekoliko trenutaka nije znala gde se nalazi. Bunovno se osvrtala po nepoznatoj sobi, a onda se seti. Dakle, ono ipak nije bio neprijatan san. Ustala je i brzo počela da se oblači. Vatra je zagasla, a kako se zaključala, niko nije mogao da je ponovo upali.

Saterlend je ipak podli, pokvareni gad koji više ne prikriva svoje namere. Šta mu je to trebalo, kad može i bez takvih uslovljavanja da dobije ženu koju poželi. Ko zna, da je onako nastavio... možda bi se i ona prevarila. Lepo je napredovao u njenom zavodjenju, morala je da prizna. Namrštila se. Kako je bila glupa i šlepa. Mamio ju je u svoju mrežu. Možda je počela i da se zaljubljuje u njega. A on je hteo samo nešto tako prizemno što može da dobije i na ulici, za nekoliko novčića.

Nikada nije očekivala da njen promišljeni, strogi stric izgubi sve na tako ružan način. I da još uto umeša i nju. Osećala se prljavo i iskorišćeno, još pre nego što je i počelo. Ovo je gore nego da su je prisilili da se uda za Berija. U stvari, ništa nije gore od Berija. Setila se Sesliijihih reči da će

Saterlenda bolje podneti pošto joj se svidjao. Još uvek se nadala da će se on konačno osvestiti i uvideti

koliko je to sve ponižavajuće i ružno, da će se odobrovoljiti i pustiti je. Zašto nije bio strpljiviji? Možda bi to što želi dobio i bez zahteva, dobrovoljno? Osetila je da je bila dovoljno luda i u njegovoj vlasti za tako nešto. Zašto je to sve pokvario?

Dok je tako razmišljala, već je sišla u prizemlje. Sluga je stajao pored ulazinih vrata, kao da stražari. Ona se kiselo osmehnu. Mislio je na sve, pa čak i na mogućnost da bi joj moglo pasti na pamet i bekstvo. Dakle, ona je ovde njegova zarobljenica.

Nije znala šta da misli o tome. Pored nje se stvori drugi sluga i povede je do jednih vrata. Ništa nije govorio, samo ih otvori i propusti je ispred sebe.

Ona zastade. To je bila lepo osvetljena trpezarija. U čelu stola sedeo je Saterlend i čitao novine. Podiže pogled ka njoj kad je ušla.

- Dobro jutro, gospodjice Kroford. Izvolite na doručak. Mi ovde ne dozvoljavamo da nam gosti sede gladni.

Ona zausti da kaže nešto kako ona ovde nije gost, nego je drži protiv njene volje, ali se obuzda. Ima vremena za rasprave. Ionako je tek jutro. Pokušaće prvo da ga lepo zamoli i objasni mu kako je sve ovo glupo i ružno. Ne sme da ga izaziva, mogao bi da se zainati kao što je uradio sa stricem.

Ona poslušno sede na mesto koje joj je pokazao. Galantno joj je pridržao stolicu. Na stolu je zaista bilo puno jela, ali ona odjednom oseti kako ne bi mogla ni zalogaj da proguta. Bacila je jedan bojažljiv pogled na njega. On je naizgled bezbrižno mazao krišku hleba buterom. Taj prizor odjednom je jako potrese. Prvo što ga prvi put vidi po dnevnom svetlu. Bio je tako mlad, i još lepši nego što ga je zapamtila. A drugo, doručak sa njim činio se kao vrhunac bliskosti. U nekim drugim uslovima, ovo bi bili nezaboravni trenuci. Ona vrhom prstiju otkinu parče hleba i stavi ga u usta. Ali gutanje je teško išlo.

On joj ponudi čaj, pa kad je ona klimnula nasu joj u šolju. Mrljala je još neko vreme po tanjiru, pretvarajući se da

jede. On baci nekoliko letimičnih pogleda iako nije ništa

komentarisao. - Hoćete li da predjemo u biblioteku? - upita je on kad je

završio. Ona odmah ustade. Prešli su u biblioteku. Ponašao se galantno i ugladjeno,

kako nije navikla. Sada je izgledao sasvim mirno i pitomo. Ona prodje pored njega i sede u fotelju koju joj je pokazao.

- Sedite ovde, fotelje su udobnije od sofe. - Hvala, mogla sam i na sofi. - Ne, želim da se moji gosti osećaju udobno u mojoj kući. - Ja nisam ovde gost, da vas podsetim. Ovde sam zbog

jedne vrlo sramne pogodbe, i to protiv svoje volje. - Nema potrebe da me podsećate. Imam odlično

pamćenje. Ona odustade od prepirke. Treba da bude pitoma i lukava

ako želi nešto da postigne. - Dobro. - Zašto ste tako nestrpljivi? Polako, doći ćemo i do toga -

osmehnu se on naglašavajući, a njoj sva krv pojuri u obraze. Kako se samo usudjuje da joj daje takve dvosmislene izjave?

- Nisam ja ni malo nestrpljiva, kao što vidite. Sasvim sam staložena - i dalje se obuzdavala i zadržavala ljubazno smiren ton.

- Zaista, vaša smirenost je zadivljujuća - okrenu se on sa prenaglašenim divljenjem koje je imalo lažni ton. Posmatrao je kao da je prvi put vidi, a ona oseti kako joj gore obrazi pod njegovim proučavajućim pogledom. - Bilo koja druga devojka na vašem mestu ne bi bila tako smirena - nastavi on. - Imala bi neke zahteve, bračne verovatno, ili želju za objašnjenjem, ili histerični napad. A možda bi me molila i da je pustim, jer je žarko zaljubljena u nekog drugog.

Zadnja rečenica ostade da visi u vazduhu kao neko pitanje. Ona ga pogleda.

- Vi odlično znate da nisam zaljubljena ni u koga. I da to nije razlog mog pitanja.

- Baš ni u koga? - nakrivio je glavu, intenzivno je proučavajući.

Ona opet buknu. Ah, kako je lukav, mora da mu oda priznanje. Kada bi radio u policiji ili nekoj tajnoj službi, uspeo

bi da dodje do svih potrebnih informacija i to na sasvim lak i korektan način, samo zahvaljujući svojoj finoj inteligenciji i domišljatosti.

- Ne znam otkuda vam sada takva pitanja. To nema nikakve veze sa mojim boravkom ovde.

- Samo sam se pitao koliko će lista vaših udvarača biti pogodjena vašim odlaskom sa scene.

- Sa kakve scene? - Pa, balska sezona u visokom društvu uvek je

prvenstveno bračno tržište, na kome se javlja ponuda i tražnja za udaju i ženidbu. To je scena na kojoj se često odvijaju prave ljubavne drame.

- Ne znam na šta ciljate - gledala ga je oštro. Nije joj se dopadao pravac njegovog izlaganja.

- Pa, možda će lord Beri biti malo razočaran vašim odlaskom. Ili g. Sloun, ako ste sve karte stavili na njega?

- Vi ste zaista jedan nemoguć čovek - pokuša ona da se naljuti, ali umesto toga poče da se smeje. Da nije mislila da je to kod njega nemoguće, delovalo bi da je ljubomoran.

- Drago mi je da vam je zabavno sa mnom - reče on nekim čudnim tonom, koji još nije imala prilike da čuje od njega.

Bilo joj je drago što se njen napad smeha smirio pre nego što je prešao u histeriju. Mora da tako nešto nije od nje očekivao. E, pokazaće mu ona šta će dobiti. Neće baš sve biti po njegovim pravilima. Najmanje što je u mogućnosti je da mu pruži otpor, koliko god može.

- Možda biste želeli da plačem i molim? I najteže stvari na svetu do sada me nisu slomile, pa neće ni sada.

- A ovo vam baš teško pada? - opet je zvučao čudno. Kao da je napet, iako se trudi da bude opušten. Doduše, i ona se osećala kao mačka pred napad.

- Ne znam šta očekujete? Da skačem od sreće što ste me doveli u ovako ponižavajući položaj? Mislite da ne znam kako ceo London bruji o ovome? Kako ću se sutra pojaviti na ulici?

- Vi ipak vodite računa o tome šta ko kaže - reče on kao da joj prebacuje.

- Ne zanima mene šta će ko reći.

Ja sam živela u selu gde me niko nije prozivao zbog ponašanja. I opet ću verovatno živeti. Ne trebaju mi ni izlasci, ni društvo. Meni je žao što ću se ja lično, iznutra osećati drugačije. I što ću o vama imati drugačije mišljenje.

- Mislite, što će vam ovo lično tako teško pasti? Biće vam neizdrživo mrsko da budete sa mnom? - upita on nekim tamnim glasom.

- Znate vi na šta ja mislim. Ne izvrćite moje reči i njihovo značenje. Niste vi ni najmanje glupi i ograničeni. Vi ste jedan od najinteligentnijih ljudi koje sam upoznala - skrenula je pogled.

- Ah, prelazimo na komplimente! Mislite da ćete uspeti da mi se umilite i da ću vas pustiti, a vašem stricu vratiti imanje? - poče on da se smeje, odmahujući glavom, kao da joj odaje priznanje na ideji.

- Pa, vredelo je pokušati - reče ona sa osmehom, videvši da je sada bolje raspoložen. Sada to odbija, ali ko zna? Možda će uspeti da ga nagovori i ubedi.

Glavno je da više nije onako tmurnog raspoloženja, koje ne uliva nadu. Iako je govorio ležerno, primetila je da je sav napet. Napet zbog njenog prisustva. Srce joj brže zakuca i poče ponovo da joj se zapetljava neko klupko u stomaku pri pogledu na njegovu privlačnu pojavu u punom sjaju na dnevnom svetlu. Ipak je on džentlmen. Da nije, ne bi ovako sami mirno razgovarali u njegovoj kući, gde niko ne bi mogao daje zaštiti.

- I ja mogu da uzvratim kompliment. Vi ste jedina devojka sa kojom sam želeo i mogao da razgovaram u poslednjih nekoliko godina, možda... - birao je reči. - Da, mislim da ste inteligentni. Da niste plitkoumni i površni kao ostale.

- Dobro, zašto ste onda doveli do ovoga? Zar ne vidite kako je ovo ponižavajuće i za vas i za mene.

- Znali ste kakav me glas bije. Zašto se toliko čudite? - upita on protegnuvši se. Zašto je imala utisak da glumi pred njom?

- Znala sam, ali nisam verovala u te priče. - Zašto niste verovali? - ustao je i stao pored kamina.

Činilo se da je postao uznemiren, mada površnom posmatraču

nije tako izgledalo. - Moje ponašanje ni prema vama nije bilo mnogo bolje nego prema drugima. Nisam bio ljubazniji nego prema ostalima.

- Primetila sam to. Ali činilo se... da to nije bez razloga. Da u vama ima neki drugi čovek, povredjen i ljut na ceo svet. U tom slučaju bi vaše ponašanje imalo opravdanje.

- Mislite da nisam onakav kakvim se predstavljam? - upitao je ne gledajući u nju. Nije zvučao iznenadjeno, ali pomislila je da je uspela da pronadje neku njegovu slabu tačku.

- Iskreno, nisam u početku bila siguma. Ali nekako mi se činilo da vas odnekud dobro poznajem. Da u vama prepoznajem neke crte, ne znam kako da objasnim. Vi ste buntovnik, niste zli - nastavi ona meko.

- Otkud znate? Ne možete biti sigurni u to. - Pa, da ste zli, sada ne bismo ovako mirno sedeli i

razgovarali - rece ona jednostavno, a on se okrete i pogleda je. Gledala ga je nekoliko trenutaka, upijajući iz njegovih

očiju neki novi izraz. Izraz otvaranja i ranjivosti, tuge i patnje, koji niko do sada verovatno nije imao prilike da vidi. Dah joj zastade pri pogledu na taj prizor Pred njom iskrsnu on kao mladi dečko, bez imanja i nasledstva, ogorčen i nesrećan. Želela je da uteši nekako tog dečaka, da mu kaže kako će sve biti u redu jednog dana. Da ne postaje osvetoljubiv i ogorčen, da bi tako više naudio sebi nego drugima.

Gledao je tih nekoliko trenutaka, kako mirno sedi i razgovara sa njim, ne plašeći se, čak pronalazeći tajne puteve do njega za koje je smatrao da ih je davno sakrio i uništio. Zaista je zasluživala divljenje. A onda se opet okrenuo od nje i usiljeno nasmejao.

Mogla je da primeti svaku pomisao i osećanje koje je prošlo kroz njega u tih nekoliko trenutaka. Činilo se da joj više od toga neće dozvoliti. Onaj trenutak od malopre je prošao.

- Možda se samo pretvaram, da vas zavaram. Možda sam zaista loš, samo hoću da vas ubedim u suprotno.

- Ne, sigurna sam u to - ona ustade i stade ispred njega, gledajući ga uporno, kao da hoće ponovo da otkrije ono što je malopre u njemu nazrela. Ali on se opet zatvorio u sebi i

navukao je neprobojnu masku na lice. - Vidite kako lepo razgovaramo. Bio sam u pravu, vi ste

sjajan sagovornik. - I vi takodje. Ali ne verujem da ste me samo zbog toga

ovamo doveli - prihvati ona promenu teme. - Nego? - okrenu se on opet prema njoj, a oči mu dobiše

tamniju boju. - Bolje bi vam bilo da te misli izbijete sebi iz glave, ako

ste ih imali - upozori ga ona, i stade iza fotelje. Ne sme da mu bude suviše blizu. Setila se šta je bilo sinoć

kada su stajali kod Tausendovih ispred kamina. Činilo joj se da je od tada prošla čitava večnost. Pametnije je da to na vreme spreči. I zaboravi.

Kada ga je pogledala, oseti toplinu u obrazima. Činilo se da i on razmišlja o istoj sceni. Pogled mu se ublažio, ali i dalje je goreo opasnim sjajem.

- Koje misli? Vi ste ubedjeni da možete da zavirite u moju glavu i da vidite moje misli?

- Nisam ubedjena. Ali šta bi čovek mogao drugo da pomisli kada ste mi onako grubo naredili da se preselim u vašu kuću, ne mareći za moj dobar glas.

On nestrpljivo odmahnu glavom, kao da od nje nije očekivao tako prizemnu primedbu.

- Ozbiljno vam govorim. Vi ste... Imala sam o vama zaista visoko mišljenje sve dok se nije ovo desilo - zastajkivala je birajući reči, pazeći da kaže tačno ono što će biti dovoljno, ni manje, ni više.

- Imali ste visoko mišljenje? Koliko visoko? - Nije to baš tako smešno. Ozbiljno vam kažem: -A sada se to mišljenje promenilo? Razočarali ste se u

mene? - Šta ste očekivali? Ono što neko može da dobije na fin,

kulturan način, udvaranjem i lepim manirima, ne dobija se na silu - pocrvenela je.

- Znači, hoćete da kažete da bi ste pristali na ovako nešto da sam vam se malo udvarao, i da sam pri tome bio dovoljno... uporan i fin?

- Nisam to htela da kažem... Nisam to! Vi uvek izvrćete

moje reči! - naljuti se ona i okrenu se od njega. Eto, uvek to tako završi. Ne trebaju njemu njena osećanja, i juče joj je to dao na znanje. Zašto je onda toliko glupa da mu ih sama nudi?

Kad se ponovo okrenula prema njemu, ustuknu od iznenadjenja, jer je stajao tik iza nje. Izmakla je dva koraka, ali on joj se opet približi.

- Znam šta ste hteli da kažete. Vi ste dobra osoba. Ne znam da li zaslužujem tako nešto s vaše strane. I da li ćete i dalje osećati tako nešto kada me bolje upoznate - uzeo je za ruke, ali ona se odmače.

Njegova ljubaznost bila je opasna jednako kao i njegova blizina. Nije imala poverenja ni u jedno ni u drugo. A u sebe i svoj otpor ponajmanje. Zato je bolje da bude na bezbednoj uda- Ijenosti.

-Ne znam šta ste očekivali. Uvredila me je vaša naredba da vam dodjem ovamo, na noge - reče ona malo drhtavo.

- Dobro, bilo je to malo drsko i nepromišljeno s moje strane. Ali moram da priznam da se nimalo ne kajem.

Ona ostade bez daha na ovu njegovu primedbu. Srce joj brže zalupa, ali brzo se prenu. Ah, ne treba se uzbudjivati na ovakve izjave. To samo dokazuje da je on čovek bez savesti, ubedjivala je sebe, ali uzbudjenje ju je celu obuzelo. I morala je da prizna da uživa u svakoj sekundi svog prisustva u njegovoj kući. Naročito od jutros.

- Ne znam kako da shvatim tu vašu primedbu - reče mu ona bez daha.

- Zadovoljan sam što ste ovde sa mnom. To je ono što san želeo od kako sam vas prvi put sreo.

- Da dodjem na ovaj način u vašu kuću? - Ne izvrćite sada vi ono što ja kažem. Želeo sam da imam

prilike da vas bolje upoznam, da imam mogućnosti i vremena da razgovaram kao što bi svaki normalan čovek voleo da upozna devojku koja ga je zainteresovala.

- Zar to nije moglo na balovima i mestima gde smo se sretali?

- Videli ste i sami kako se taj pokušaj završio. A možda je ovo i bolje. Da to sinoć nisam sprečio, bili biste ledi Beri - pogledao je ispod oka. Ona preblede.

- Šta vi znate o tome? - Više nego što mislite. Uopšte uzev, prilično sam dobro

informisan o svemu, a naročito o stvarima koje me lično dotiču. - A ova vas lično interesuje? - opet je pretrnula od neke

slatke treme. - Da li biste više voleli da ste postali ledi Beri nego što

sada prijateljski ćaskate sa mnom? - upita on malo promenjenim tonom.

- Iz ove perspektive ne vidim neku razliku. - Pa valjda se malo razlikujem od njega - zvučao je

iskreno pogodjeno. - Fizički da, ali situacija nije nešto bolja u vašu korist.

On je bar bio pošten da mi ponudi svoju ruku. A vi... - Ah, vi ste hteli da se udate? Pa što niste odmah rekli da

imate tako dostižan cilj. -Nisam htela da se udajem. Naročito ne za Berija. - Ali imali ste divnu rezervu. Gospodin Sloun je prilika o

kakvoj svaka devojka sanja. - Nemojte da mu se podsmevate. Odlično znate da ste

mnogo zgodniji, pametniji i privlačniji od njega - reče ona hrabro i pogleda ga u oči. Gledao ju je zagonetno, ali ona ne odvrati pogled.

- A vi ipak stajete u njegovu odbranu - zaključi on. - Ne treba napadati čoveka koji nije prisutan i ne može

da se brani - reče ona filozofski. - Da li biste se udali za njega da vas je pitao? - Na to pitanje neću da vam odgovorim jer nisam ni

razmišlala o tome. A po svemu sudeći, nikada neću ni doći u situaciju da ga razmatram posle boravka u vašoj kući - reče ona malo prekorno, ali on se bezbrižno zavali u fotelju.

- Drago mi je zbog toga. Već su počele da me zamaraju te priče o vašim udvaračima.

Ona ga prostreli pogledom. Dakle, on zaista nema ideju o tome u kakav je položaj bacio. Ili još gore, nije ga briga zbog toga. Videvši da je gleda, okrenula je glavu i sela u drugu fotelju kad se iznenada oglasi zvono na vratima. Uplašeno se trgla i pogledala ga. On ustade da doda još neko drvo u vatru kao da se ništa ne dogadja. Možda nije čuo? Nemoguće. Zvono

se opet oglasi, ovog puta duže i upornije. Sva se ukočila od straha, gledajući njegove lenje pokrete pored vatre. Zar ovaj čovek ima tako dobre živce? Ili to sve radi namerno, da nju nervira?

- Gospodjice, ne uzrujavajte se toliko. - Ali. Neko zvoni! - nije htela da doda kako se boji da će je

posetilac zateći u njegovoj kući. Govorkanja su drugo, a sasvim je drugo zaista zateći nekog u kompromitujućoj sceni. I tudjoj kući.

- Ja sam sada za posetioce odsutan na nekoliko dana. Ne bojte se.

- Kako to mislite? - Dao sam izričita uputstva da se vrata nikome ne

otvaraju. Vidite da ipak mislim na vaš dobar glas. Niko ovamo neće ući i zateći vas... Kod najmrskijeg čoveka na svetu.

- Nisam rekla da ste najmrskiji! Samo da vaše ponašanje nije ni malo džentlmentski. Hoćete li me pustiti? Još ima vremena da se isprave greške.

- Neću da vas pustim. Zaboravite na to. Uostalom, vaš stric je saglasan sa vašim boravkom u mojoj kući. Znači, nema za to nikakvih prepreka.

Srce joj je luđački lupalo dok ga je posmatrala. Njegov odgovor nije je toliko iznenadio, koliko je uzbudio. Šta on ipak smera? Tako je smiren i siguran u sebe. Da li je toliko ubedjen da će sve biti kako on želi?

- Zar nam nije lepo? Sedimo kao neki stari bračni par pored kamina i grejemo se. Zaista lud provod - osmehnu se on.

- Kako samo možete! Vi ste čovek bez imalo savesti! Vi... - Priznajem da se nisam rukovodio savešću kada sam ovo

rešio. Rukovodio sam se čistim sebičnim zadovoljstvom. - Uh! - skoči ona iznervirano. - Da znate, nećete tako lako

osetiti to zadovoljstvo sa mnom. Može se desiti i da vam presedne!

- Smirite se. Neće vam faliti dlaka s glave dok ste kod mene u kući. Evo, obećavam, ništa vam se neće desiti što sami ne poželite.

Sumnjičavo ga je odmeravala. Da je ne zavarava, da se opusti, pa da je lakše dobije?

- Vi ste sigurno primetili kako sam vešt kad izbegavam obavezivanja i obećanja, a ovo sam vam dobrovoljno dao. I ponavljam vam još jednom: bezbedni ste ovde, i neće vam se desiti ništa ružno. Odnosno, ništa što sami ne poželite da se desi - naglasio je ponovo. - Ne morate da kradete ključeve i zaključavate se u svojoj sobi - završi on sa osmehom.

Ona ostade otvorenih usta. Dakle, sinoć mu je ipak za malo umakla! Ali nije pošao za njom. Čak nije ni prišao vratima, iako ju je verovatno i video i čuo kako se zaključava. Ponovo je sela, gledajući ga ispod oka. lako je to sve primetio, prihvata veoma dobro. Čak mu je možda i zabavno.

-Smirite se. Niko vas neće napasti. Sedite da lepo razgovaramo.

Ona se nasloni, pokušavajući da izgleda smireno. - Dobro. O čemu hoćete da razgovaramo? - pitala se

koliko je vremena prošlo. Mora da je već podne, a ona ništa nije postigla. I dalje je u njegovoj kući. Nema nameru da je pusti, čak je zadovoljan što je postigao cilj da je tu dovede.

Najgore od svega je što se ona polako privikava i na kuću i na njega. I na svoje prisustvo ovde. Postaje joj sve udobnije ovde kod njega. Prosto joj se i ne ide. Kao da je ovako nešto oduvek želela. To je zaista zastrašujuća pomisao. Kada ga sluša i gleda ovako smirenog i pristojnog, čini se da u svemu ovome nema ničeg nedoličnog.

- Na primer, hteo sam da vas pitam šta mislite o životu na selu? - reče on prekrstivši noge.

Ona proguta knedlu pri pogledu na njegovu pojavu zavaljenu u udobnu fotelju. Brzo odvrati pogled od tog prizora.

- Moram da priznam da sam ja navikla na takav život i da se meni svidja.

- Ne svidja vam se London? -Ne. - Zašto? - I sami ste jednom rekli da je svet pun zlobe, ljubomore i

gluposti. Eto, mislim da nigde nema svega toga toliko kao ovde. Zar se ne slažete sa mnom?

- U pravu ste. Rekao sam to jednom. Drago mi je da se sećate šta ja govorim.

- Nemojte da mislite da je to nešto specijalno. Zapamtila sam jer se slažem sa vama.

- Neću se uobraziti zbog vašeg pamćenja, ne brinite se. Odmah se ogradjujete, kao da ste rekli nešto neprimereno.

- Rekla sam ja više neprimerenih stvari - promrmlja ona, a on je pogleda. - Zašto me pitate o životu na selu? Hoćete li da kupite neko imanje i da se preselite iz Londona?

- U stvari, već sam kupio jesenas. Sada su mi tamo majstori, preuredjuju ga. Biće uskoro gotovo.

- Zaista?! - njegov odgovor potpuno ju je zatekao. - Zašto me onda pitate, ako ste već odlučili da se tamo preselite?

- Samo sam hteo da saznam šta žene više vole, London ili selo.

- Pitate onako, uopšteno, ili vas interesuje neki konkretan slučaj? - opet upita ona, dok joj se neka zebnja uvlačila u srce.

- Pa, i generalno, a i konkretno. - Ne znam ja šta druge žene misle o tome. Ne verujem da

bi neka rodjena Londončanka volela da živi u selu. Kako ste vi to mislili, da umaknete devojkama koje se interesuju za vas! - nasmeja se ona nervozno, pokušavajući da se našali.

- Ja sam mislio da se tamo preselim oženjen. - Planirate da se oženite? - upita ona gubeći glas.

Strepnja od njegovog odgovora ostavila ju je bez daha. - Da. Planiram to već neko vreme. Dosadilo mi je ovde. - Pa... jeste li imali neku... odabranicu na umu? - Još nisam nikog zaprosio, ako ste na to mislili. Ali

razmišljam o tome. Nije nastavio. Možda je želeo da ga pita kog ima na umu?

Ma koliko izgarala od želje da sazna odgovor na to pitanje, nije imala snage da ga prevali preko usana. Tako njegova rečenica ostade da visi u vazduhu, a ona ništa ne reče. Ako želi, sam će joj reći. A ako ona nije ta... Opet joj neka crna klešta stegoše srce. On planira da se ženi, a nju dovodi u kuću da ga zabavlja. Kako samo može. Pa, da, ona nije ni dovoljno bogata ni ugledna da bi mu postala žena. Ali za zabavu je dobra, mislila je više ojadjeno nego ogorčeno.

Da joj se noge nisu odsekle, ustala bi i odsečno

odmarširala gore u svoju sobu, kad već ne može napolje. Ovako ostade da sedi gde se zatekla, trudeći se da se ne raspadne od tuge i strepnje. Tišina se razlivala po sobi dok su se senke izduživale. Dan je u ovo doba godine najkraći.

Ćutali su. Ona pomisli kako joj ovo ćutanje više prija od reči koje zadaju bol. Nije joj tišina bila neprijatna. Tišina je tešila i ublažavala izrečeno. A polumrak u koji je soba tonula davao je sigurnost da se neutešna tuga sa njenog lica neće primetiti.

- Jeste li gladni? - upita je on tiho, kao da neće da remeti mir. Ona odmahnu glavom. Kasno su doručkovali. Iako tada skoro ništa nije okusila, onaj grč u stomaku sprečavao je da oseti glad. Uostalom, vreme za ručak odavno je prošlo. Uskoro će večera. Zadrhtala je.

Ustao je. Gledala ga je kako opet prilazi vatri i ubacuje drva, razgrćući žar. Kako samo ima lake i spretne pokrete. Čak i najbanalnije potpirivanje vatre izgleda neodoljivo kad on to radi. Pitala se koliko je daleko zaglibila u svojim osećanjima prema njemu.

Kada se okrenuo prema njoj, nije mogla da odvrati pogled od njega kako se pridiže i prilazi joj. Gledala je raširenih očiju kako je uzima za ruku i prinosi usnama. Kao da je munja udarila kada su mu usne dodirnule njene prste. Istrgla je ruku i obrisala je iza sebe o suknju. On se osmehnu.

Imao je blag izraz, i nije se činio ljut zbog njenog nepoverenja. Sva njena ljutnja i tuga istopila se u dve sekunde koje je proveo ispred nje. Kako može neko ovako dečački blagog izgleda da radi i govori stvari koje povredjuju ljude?

Zagledala se u njega kao da hoće da pronikne kroz njegovu kožu, organe, sve do srca i duše i vidi šta se zapravo tamo krije. Andjeo ili djavo? Ili ni on sam to ne može da proceni?

- Ne bojte se - reče on blago. - Ne bojim se, samo... - nije mogla da nastavi. - Odlično. Hoćete li da sada večeramo? Jeste li gladni? - Pa, mogli bi. - Verujte, imam najbolju kuvaricu na svetu. - Verujem vam.Vi ste čovek koji će nekako uspeti da

dobije sve najbolje - reče ona.

- Trudim se - odvrati on, kad vide da to nije rekla prebacujući.

Prešli su u trpezariju. Sto je već bio postavljen, sa svećama na sredini, dok je ostatak prostorije bio u mraku. Ona zadrhta kad vide kako to intimno i romantično izgleda. Pogledala ga je malo oklevajući, ali on kao da nije primetio njenu zbunjenost. Pridržao joj je stolicu desno od sebe, a on je seo u čelo stola, kao jutros.

- Kako vam se svidja? - Ukusno je. Zaista imate dobru kuvaricu. - Veoma sam sujetan na svoju osobinu da volim i

dobijam samo najbolje. Od kada sam nasledio imanje i postao bogat, to mi polazi za rukom neočekivano lako. Biti bogat je najcenjenija ljudska lična osobina - reče on pomalo gorko.

- Niko ne zna gde ste, zapravo, živeli dok niste dobili nasledstvo - reče ona, pogledavši ga ispod oka.

-I ne mora svako da zna - reče on kratko, a ona ostade malo razočarana. Nadala se da će joj reći bar neki detalj. - Pričajte mi malo o sebi. Znam da ste živeli na selu, da vam je otac bio paroh, a majka umrla pre nekoliko godina - umesto objašnjenja, postavljao je pitanja.

- Sećate se svega što sam vam rekla o sebi. - Rekao sam vam da imam odlično pamćenje. A i izvore

informacija. Na primer, znam da vam je omiljena boja žuta, a roze ne podnosite. Da ste imali psa po imenu Dodo...

-Oh! Otkud sve to znate? - zapanji se ona. -Kažem vam da imam svoje izvore - reče on zagonetno. - Ali kako? Zašto ste sve to saznali o meni? Da li ste vi

ovako nešto planirali od početka? - upita ona optužujući. - Nisam mislio da će baš ovako ispasti. Ali želeo sam da

saznam nešto više o vama. Od kako sam vas prvi put video, bio sam zainteresovan.

- Misim da je to bilo na balu kod Smitsonovih - reče ona prisećajući se.

- Tada sam uredio da se upoznamo. Ali video sam vas veče pre toga u pozorištu. Bili ste sa rodjacima u loži sa leve strane. Ne verujem da ste me zapazili.

- Tada ste me videli? Ali.... ja se toga ne sećam.

- Imali ste žutu haljinu i delovali ozbiljno i zamišljeno. Takvo lice ne vidja se često uveče kada svi izlaze da se lepo provedu. Razmišljao sam o razlogu za vašu zamišljenost. A onda se raspitao o vama. Rekli su mi da ste ostali bez oca i da ste malo pre toga došli da živite kod rodjaka.

- Da. Došla sam desetak dana pre toga. Bio je to jedan od prvih mojih izlazaka u društvo. Sećam se kako sam mislila da bi otac voleo da vidi tu predstavu... Bio je veliki zaljubljenik u kulturu, u pozorište, operu, knjigu... A završio je u selu, obilazeći siromašne, bolesne parohijane u blatnjavim čizmama, sa starom ragom upregnutom u taljige - reče ona, odlutavši daleko na sever, u mesto gde je provela ceo svoj život. — Mislim da zaista nisam bila previše dobro raspoložena to veče. Sesilija me nekoliko puta opomenula da se nasmešim. Ona je uvek tako bezbrižna.

- Nisam vas samo ja zapazio to veče. Primetio sam još nekoliko zainteresovanih pogleda.

- Oh, ne verujem. Nisam ja prilika koja će zainteresovati ljude. Siromašna rodjaka sa sela, koja ne zna velegradske manire i nema pojma šta je u modi, a šta totalno demode - nas-meja se ona kratko.

- Niko im nije kriv što ne umeju da procene pravu vrednost - reče on sipajući vino u čaše.

Ona ga pogleda. Zašto je to rekao? I u šta se to pretvara ova večera? Romantične sveće, priča

oko upoznavanja... Da ne misli on da će je tako lakše zavesti? I pam joj je rekao da će se desiti samo ono što ona sama poželi. Možda baš tako nešto pokušava. A što je najgore, prilično mu dobro ide.

- A vi umete da procenite? On je pogleda. Šta se to u trenutku desilo da ona opet ode

u defanzivu? Ničim je očiglednim nije naljutio. - Mislim da materijalne vrednosti nisu ono što čini

čoveka zaista vrednim. Nečija prava vrednost nalazi se iznutra, u duši i srcu.

Zagledala se u njega, ne verujući da je upravo on od svih tako nešto izustio.

- Šta je bilo? Videli ste djavola kako se krsti? - nasmeja

se on njenom pogledu, a ona se trže. - Ne... nego... nisam očekivala da tako nešto čujem baš

od vas. - Mislili ste da sam opasni demon, koga se treba kloniti? - Ne baš demon, ali imate vi u sebi neku crtu, ogradu,

koja brani drugim ljudima pristup do vas. Nije vas lako> upoznati i proceniti.

- Priznajem da ste u pravu. A ljudi uglavnom i ne zaslužuju da im se dozvoli pristup. Većina je gomila sujetnih, naduvenih, glupih budala koje procenjuju čoveka po imenu i novcu. Ako se time zadovoljavaju, dalje im ne treba.

- Po čemu ste zaključili da ja zaslužujem pažnju? - upita ona tiho. Ćutao je, gledajući u čašu.

- Ne znam - pogledao je. - Možda vi znate odgovor na to pitanje? - zagledao joj se u oči, a ona zadrhta od tog pogleda. Zaboravila je i šta je pitao, i sve oko sebe. Samo je zaranjala u njegove tamne oči. I on u njene.

Nisu imali pojma koliko je dugo ta čarolija trajala, ni šta ju je prekinulo. Odmakla se i pogledala u tanjir. I on je nastavio da jede. Pitala se šta se ovo dešava sa njima? On je čovek koji ima toliko slojeva u sebi. Koji je od njih onaj pravi? Kako će to proceniti? Da li je sve ovo iskreno? Ili... ili je ovo gluma da bi lakše postigao cilj?

Kad je ponovo pogledao u nju, oči su mu imale neki drugačiji, blaži i tamniji sjaj. Nije se više bojala. Osećala se kao da ovde pripada oduvek. I nije je više bilo briga šta se dešava van ove kuće, ni šta ko o njoj ili njemu misli. Svidjalo joj se ovde, u njegovom društvu. Neće razmišljati o tome šta je do ovoga dovelo, ni šta će posle biti. On je, ispod svih grubih, opasnih i problematičnih slojeva, ipak dobar čovek. I sigurno je neće namerno povrediti. Dao joj je to na znanje više puta, na različite načine. A ona je umela da prepozna poruku.

Podigla je čašu. I on svoju. Kuckanje stakla odjeknulo je u trpezariji kao kucanje njenog srca.

- Moj otac je bio stariji brat - poče on nekoliko trenutaka kasnije, bez uvoda i ne gledajući u nju. - Ali zaljubio se u pogrešnu ženu, koja nije bila po volji porodici. On je bio uporan ipak se njome oženio. Ali bio je kažnjen za neposlušnost.

Razbaštinjen je nepovratno, imanje je pripalo mladjem bratu. A moji roditelji, a kasnije i ja i sestra, morali smo da se zadovoljim veoma skromnim životom Roditelji su bili prilično nepraktični, nisu umeli da zarade i steknu bogatstvo. Živeli smo samo od Ijubavi i one malo što bi zaradili dajući časove. Otac je postao učitelj, a majka mu je pomagala. Sestra je umrla kad je imala 14 godina. Sećam je se dobro. Bila je starija od mene dve godine, i obožavao sam je. Tada se prvi put srušio moj svet. Ubrzo su umrli i otac i majka. Posle toga, nekim čudom, moja baka se smilovala na mene i smestila me u školu, u internat. Tako da sam, uprkos svemu, dobio dobro obrazovanje. Ko zna iz kog razloga, nisam o tome tada razmišljao. Sada mi se čini da se već bojala da će stric ostati bez naslednika, kako je i bilo, i da ću na kraju ja ispasti naslednik imanja. A malo je neprikladno da za naslednika dodje neki musavi, bedni, nepismeni probisvet koji je morao da se bavi ko zna čime pre toga? Ovako, bar sam stekao obrazovanje. Kasnije sam morao da se ipak bavim raznim poslovima. Ne žalim se na taj period.

Samo mi je žao što sam tako rano ostao sam, što bar neko od porodice nije ostao da oseti olakšanje zbog nestanka materijalnih briga. Bar, da je moja sestra ostala živa. Dao bih joj dobar miraz, mogla bi da se uda za kog poželi...

Slušala ga je bez daha, bojeći se i da se pomeri. Dakle, nije se prevarila. Imao je on u sebi tugu i patnju koju je ona prepoznala. Nije pogrešila. Kad je videla da neće nastaviti, poklopi njegovu ruku svojom.

- Ispada da smo nas dvoje slični. Moj otac je, doduše, bio mladji brat, nije se nikad ni nadao bogatstvu. Ali oženio se siromašnom devojkom i tako svima nama odredio sudbinu. I ja sam sada sama. Ne mogu da računam na svoje proračunate rodjake.

- Zaista. Suviše su vas se olako odrekli i prepustili vam težak zadatak. Vi ste nešto kao lepa devojka iz bajki koju su odredili za žrtvu da je pojede surovi zmaj.

Ona se nasmeja i povuče ruku. Ali već se u vazduhu osetila promena raspoloženja.

- Vi niste surovi zmaj.

- Čini vam se. Pola Londona bi se zaklelo da jesam. I da svoju ćerku ni mrtvu ne bi poslali u moju jazbinu.

Osmeh joj se ugasi na usnama. Opet su se nekako vratili na staru temu. On oseti da nije to trebalo da pomene, ali već je bilo kasno.

- Hoćete li da se vratimo u biblioteku? Tamo nam je večeras najzanimljiviji provod. Ili imate neku drugu želju?

- Ne, idemo u biblioteku - reče ona brzo. Šta je mislio pod drugom željom? Šta bi drugo mogli da rade, ovako sami u njegovoj kući? Pošla je ispred njega da ne primeti njenu zabunu.

Prešli su u biblioteku. Činilo se da je od njihovog izlaska odatle, pre oko sat i po, prošlo mnogo više. Kao da se mnogo toga dogodilo u medjuvremenu, a ne samo jedna tiha večera udvoje.

VIII

Prišla je vatri jer ju je obuzimala drhtavica. On ubaci nekoliko cepanica, a onda se uspravi i stade pored nje. Posle onog razgovora za večerom osećala je da su postali mnogo bliži. To što joj se poverio, ispričao nešto što nikome do sada nije, činilo je da se izmedju njih uklone mnoge barijere. Svakim delićem tela osećala ga je pored sebe, baš kao sinoć u malom salonu na balu. Opet je, kao tada, osetila njegovu neodoljivu, magnetsku privlačnost.

Poslednjim atomima snage odmakla se korak od njega, lako je nije dodirnuo, osetila je kako krv pulsira u njemu. Sam njegov pogled činio je da se oseti zarobljenom.

- Nemojte - reče ona, dok joj je srce kucalo samo za njega.

- Ništa ne radim - sagao je glavu prema njoj, a ona se okrenu na drugu stranu.

- O, radite. Nemojte, molim vas. Ja nisam vaša igračka - reče ona i nekako se otrže želji da mu padne na grudi.

- Ja sam uvek bio pažljiv prema svojim igračkama. Nikada ih nisam lomio i uništavao - reče on tiho.

Ona se naglo izmače i okrenu mu ledja, naslanjajući se na visoki naslon stolice u uglu. Nije želela da vidi koliko ju je njegov odgovor zaboleo. Ali kao za pakost, on pridje iza nje. Nije htela da se okrene, ali osećala je.svaku vibraciju iz njega. Stao je sasvim blizu nje, a ona saže glavu. Nije imala snage da pobegne. Na svoj užas, oseti njegov laki dodir po svom vratu. Vrhovima prstiju letimice je hvatao paperjaste pramenove koji su ispali iz ukosnica.

- Znate li da se u nekim kulturama vrat smatra najzavodljivijim delom ženskog tela - šapnu on na samo njeno uho.

Osetila je njegov vreli dah na svom obrazu. Pomerila je glavu, ali to samo učini da mu oslobodi pristup do sebe. Osetila je njegove usne na ivici obraza i na vratu. Zatvorila je oči. Rukama je obuhvatio naslon stolice ispred nje, zarobljavajući je rukama ispred sebe. Ali nije imala ni snagu ni volju za bežanjem. Samo se bez glasa prepuštala njegovim poljupcima. Svakim dodirom osećala je kako se uzdiže, kako lebdi u nekom bestežinskom prostoru, kako na svetu ne postoji više ništa osim njih dvoje, njegovih ruku i usana i njenog vrata i obraza koji ga sa radošću očekuju.

Nije više mogla da izdrži uzbudjenje i okrenula se prema njemu. Upio je njene sjajne, tamne oči u svoje nekoliko trenutaka, pre nego što je spustio usne na njene. Nije više bila svesna ničega. Ni njegovih ruku oko sebe, ni svojih oko njegovog vrata. Samo pulsirajuće energije koja se iz usana širila celim telom, ispunjavala i sobu i ceo svet i činila da nestanu i vreme i prostor.

Kad je iznenada začula upornu i glasnu zvonjavu na vratima prenula se i postala svesna situacije. I svoje razbarušenosti, i malo raskopčane i izgužvane haljine i lupanja svog srca. Pogledala ga je. Košulja mu je bila raskopčana, kosa razbarušena. Da li je moguće da je ona to uradila? Oči su mu bile crne kao noć, ruke i dalje na njenim ledjima.

- Znači, vaše mišljenje je da londonska devojka ne bi mogla da živi na seoskom imanju? - upita on neočekivano, kao da nastavlja neki razgovor od malopre.

Ona se trže, odvajajući se od njega. Odjednom joj se

razbistri u glavi. On nije njen. Čak i u ovakvim trenucima ne može da odoli da je ne podseti na to. Zašto je to rekao? Baš sada, da sve pokvari? Je li to namerno? Odgurnula ga je, pokušavajući da popravi haljinu.

- Da li bi vam bilo žao da se oženim nekom drugom? - upita on ponovo. Ona naslepo zakorači nekoliko koraka unazad, udarivši u ivicu stola, netremice ga gledajući. Stajao je na mestu i gledao je. Zašto je tako gleda? Zašto je ovako muči?

Odmahnula je glavom. On zakorači prema njoj, ali ona se otrže i potrča prema vratima. Kako je izmakla njegovoj blizini snaga joj se povratila. Otvorila je teška vrata biblioteke i istrčala u hodnik. U nekoliko trenutaka bila je u svojoj sobi i okretala ključ u bravi.

Nije mogla da zaustavi ridanje. Pala je na krevet, gušeći se u suzama. Utišala je jecaje kad začu kucanje na vratima. Neće mu dozvoliti da čuje koliko je njeno očajanje.

- Medlin! Otvorite! - začu se njegov glas iz hodnika. Ona se sasvim umiri, dok je bezglasno grcala. - Otvorite - reče on blažim glasom. Ona ne odgovori. Zalupao je ponovo. - Medlin, otvorite ili ću razvaliti vrata! - povika on nekim drugačijim glasom.

Pretrnula je od boje tog glasa, ali istog trena opomenu sebe šta joj je dole u biblioteci priredio svojom primedbom. On nju ne voli. Samo želi malo zabave. On želi da je pokori, da zagospodari i njenim osećanjima i telom. Dosadno mu je u njegovom bogataškom, besposličarskom životu, pa mu sada treba malo razonode. Zašto je za to odabrao baš nju? Može da lupa na vrata do sutra, neće mu otvoriti.

- Medlin, molim vas otvorite. Imamo još da razgovaramo. Mora da je naslonio glavu tik uz vrata. Ležala je obamrla

na krevetu. Da li će razvaliti vrata? Osetila je kako gubi snagu pri pomisli na tako nešto. Zar se zaista ne bi ljutila kad bi on razvalio vrata da dodje do nje? Osluškivala je još neko vreme njegove molbe i zahteve, lupanje, a onda se sve utiša.

Ona oprezno ustade. Oslušnula je. Sa druge strane nije bilo nikakvog šuma. Opa polako dodade nekoliko cepanica u vatru, pa se vrati u krevet onako obučena.

IX

Trgla se. Učini joj se kao da je nešto čula. Onda shvati da se uspavala. Sveća je dogorevala i već je u sobi bio polumrak. Samo su je slabi plamičci iz vatre obasjavali. Uspavala se. Ko zna koliko je sati. Mora da je već uveliko noć. Polako je prišla vratima koja su vodila u njegovu sobu. Kako je imala želju da ih otvori i zaviri tamo! Da li je tamo? Da li je legao?

Ništa se nije čulo. Ona poče da korača po sobi obgrlivši se oko mišica. U

sećanju joj izroniše slike iz biblioteke. Zatvorila je oči, prisećajući se njegovih poljubaca i milovanja. Poče brže da korača, a onda naglo stade. Šta ona to radi? Ne može da se zaustavi. Već je polako okrenula ključ. A onda se konačno reši i polako pritisnu kvaku.

Vrata se lako otvoriše. Puna uzbudjene treme, ona ih gurnu i kroči u njegovu sobu.

Bila je prazna. Saznanje da je njegova soba u ovo doba noći prazna nije

joj doprlo do mozga još nekoliko trenutaka. Zurila je u njegov razmešten krevet. Gde je? Da li je u kući, ili je možda izašao, razočaran što nije postigao šta je hteo? Ona se brzo vrati u svoju sobu i za sobom okrete ključ, odmahujući glavom.’ Kakav je on to čovek? Da li će je sasvim izludeti? Legla je u krevet onako obučena.

Kad je počelo da sviće, ona ustade i naloži vatru. Umila se i presvukla. Da li će ga zateći u trpezariji kao juče? Ili je ko zna gde? Možda se budi u nečijem tudjem krevetu, kad nije mogao u njenom?

Sišla je na vrhovima prstiju i polako otvorila vrata trpezarije. I ona je bila prazna. Doduše, sto je bio postavljen za doručak, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa.

Stala je pored prozora i gledala u tmurno, sivo jutro. Tako se i ona osećala.

Uto se vrata otvoriše i on kroči unutra. Pitala se da li su ostali tragovi noćašnjeg plača na njoj.

- Dobro jutro, gospodjice Kroford. Rano ste ustali jutros - reče on.

-I vi takodje. - Ja uvek ustajem rano. To mi je stara navika. Kako ste

spavali? - upita je on, a njoj se učini da je to neka provokacija. - Dobro, hvala. A vi? - Ja takodje. -Ali ne u svom krevetu - ne izdrža ona. On podiže glavu na njen optužujući ton. Ušla je sluškinja

noseći vruć čaj i doručak. Sačekali su da izadje. Onda se on okrenu ka njoj, pozivajući je da sedne za sto. Ona nadureno pridje i sede. I on sede na svoje mesto, pa joj se tek onda obrati.

- Vi ste veoma dobro obavešteni o tome da ja nisam proveo noć u svom krevetu. Kako znate to?

Njegovo priznanje potpuno je porazi. Znači, ne krije da nije bio noćas u svojoj sobi. Ćutala je, gledajući u svoj tanjir. On uze jedno parče kobasice i jedno jaje i spusti u njen tanjir. Progutala je pljuvačku, pokušavajući da zadrži suze. Kako može da bude tako pažljiv, a ujedno i takav gad?

- Ako priznate da ste ulazili u moju sobu i tako saznali da nisam tamo, reći ću vam gde sam bio - reče on kao da je začikava.

Ona uze jedan zalogaj. Nije mu odgovorila. - Dobro. Reći ću vam. Znate, nemam ja samo taj krevet

za spavanje. Imam još jedan u svojoj radnoj sobi. Ona ga pogleda ispod oka. Bio je smiren, čak lepo

raspoložen. Mislila je da će biti besan, uvredjen posle onog bezuspešnog lupanja po njenim vratima od sinoć.

- Zašto ste tamo ... ovaj... spavali? - upita ga tiho. - Kako zašto? Pa, zar sam posle svega mogao da legnem u

svoj krevet znajući da me od vas deli samo jedan zid? I jedna vrata zaključana sa vaše strane.

Ona saže glavu. Opet joj pred oči izadje njegovo strastveno lupanje na vratima.

- A ja sam obećao nešto. Tog obećanja se moram pridržavati - završi on.

Raspoloženje joj se malo popravilo. Nije uvredjen i ljut otišao nekoj drugoj. Bio je tu sve vreme, pokušavajući da se stiša. Obećao je da se neće desiti ništa što ona ne želi. A ona je

zaključavanjem jasno pokazala šta misli o tome. Jeli su neko vreme u tišini. Sada je imala bolji apetit nego

juče. Po dnevnom svetlu aveti od sinoć kao da su nestajale. Možda je sve ono bilo malo preterano? Možda je nešto od toga samo sanjala?

Kad je ustala od stola, on joj pridrža stolicu. Okrenula se prema njemu. Pogled mu je bio neobično blag. Kao da je hteo nešto da joj kaže, a nije umeo da se izrazi. Zastala je, gledajući ga u oči. On uze njenu ruku i prinese je usnama. Poljubio ju je u zglavak, baš tamo gde je izdajnički otkucavalo bilo, a ona sva zadrhta.

- Sad moram da izadjem. Zadržaću se neko vreme napolju. Molim vas da budete dobra devojčica i ne zadajete mojoj posluzi probleme, jer imaju jasna naredjenja od mene. Kad se vratim, razgovaraćemo o svemu - reče on nežno.

Nije mogla da veruje. Čovek sa hiljadu raspoloženja. Zašto da bude zarobljena od strane baš jednog takvog čoveka? Zar je ona najsrećnija na svetu?

X

Sedela je u bibilioteci. Osećanja su joj bila sva zbrkana. Ovde su juče i sinoć sedeli. Stala je opet uz stolicu, prisećajući se njegovih poljubaca. 0 čemu to želi da razgovara sa njom?

Začula je neku lupu iz hodnika. Prišla je i tiho provirila. Sluge su bile zauzete iznošenjem nekih kovčega. Šta je ovo? Da ne planira da ode? Mora da su ovo njegove stvari. Kuda ide? Na svoje imanje? I šta će sa njom?

Kad je tiho zatvorila vrata i okrenula se, samo što nije vrisnula od iznenadjenja. Iza nje je stajala gospodja Kroford, njena strina.

- Gospodjo Kroford! Kako ste ušli ovamo? - upita ona stišavajući glas.

- Svi su zauzeti u holu. Ušla sam na zadnja vrata. Nije bilo teško - reče ova nestrpljivo.

Medlin odjednom pocrvene pri pomisli na to kako se sve ovo čini gledano sa strane. Ona mirno, čak nestrpljivo sedi

čekajući ga da se vrati, odomaćena u njegovoj kući. - Dakle, vidim da si uspešno izvršila svoj zadatak - reče

g-dja Kroford zajedljivo, odmeravajući je od glave do pete. Medlin sva pocrvene.

- Kako to mislite? - Pa, mora da si se dobro pokazala. Saterlend je jutros

došao i vratio priznanicu g-dinu Krofordu. Izgledao je prilično zadovoljan. Za to imamo jedino tebi da zahvalimo - reče ona otrovno.

- Vratio je? Ali... ja nisam ništa... Ništa se nije desilo medju nama - mucala je Medlin, shvatajući i sama kako to njeno pravdanje zvuči neubedljivo. - Je li nešto rekao? - upita trudeći se da sakrije n?du i neočekivano osećanje zadovoljstva i sreće. Nije ništa dobio od nje a ipak je vratio priznanicu. Zar to nije dovoljno da ga prikaže u sasvim drugom svetlu?

- Nije bilo potrebe da bilo šta kaže. Sav je sijao i izgledao vrlo zadovoljan - reče opet ova.

- Verujte mi da ništa medju nama nije bilo. Ovaj... on je bio pravi džentlmen i ponašao se prema meni sa... ovaj, punim poštovanjem - reče Medlin dok su joj se oči punile suzama pod kritičnim pogledom stroge posetiteljke.

- Odlično - zaključi ona, ne mnogo ubedjena u ono što čuje. - To je za tebe poslednja nada u spas, ako je to zaista tačno. Ali šta još uvek radiš ovde? Zar ne čuješ da je vratio priznanicu? Zar te toliko opčinio da ćeš ostati tu kao njegova ljubavnica bez posebne potrebe? Tvoj zadatak je završen.

-Ali... kuda ću? Šta će sada biti sa mnom? - upita Medlin sa teskobom. Odjednom se pred njom razjapi ogromna crna praznina života daleko od njega.

- Podji sa mnom. Sluge su zauzete u holu, a zadnja vrata nisu zaključana. Jedini spas je da te otpremimo kod mojih rodjaka na sever. Daleko od grešnih iskušenja. Zar ne vidiš da si na ivici propasti? Ako i nije ništa bilo, kao što tvrdiš, zar će tako biti doveka, ako ostaneš u njegovoj kući? Sada više nema potrebe. Još nije kasno da se izbegne sramota. Polazi za mnom.

Roderik Saterlend udje polako u hol. Kuća je bila uobičajeno tiha. On se nasmeši. Kakva je to devojka!

Nije znao ni kako ni zašto se tako prikrala i uvukla u

njegove misli i osećanja. Njeni otvoreni, oštroumni odgovori impresionirali su ga od samog početka njihovog poznanstva. Sijala je kao zvezda u kaljuzi licemer- ja, prizemnih apetita i ambicija tog "visokog” društva koje je toliko prezirao i koje se usudilo da odbaci njegove roditelje kada nisu hteli da postu-paju po njegovim pravilima.

Uživao je ovih godinu i nešto dana terajući inat svim tim čistuncima svojim neprimerenim i čudnim ponašanjem. Osudjivali su ga, ali nisu mogli da ga odbace. Sada je bio njihov. Bogatstvo otvara i ona vrata koja do juče nisu postojala. Ali sada više nije osećao takvo zadovoljstvo u tome. Samo tešku usamljenost i prazninu. Dok u njegov život nije ušla ona.

Odmah ju je zapazio. Njena prirodnost i ozbiljnost bili su za njega pravo osveženje. Bio je dugo sumnjičav, tražio neku grešku u njoj, bojao se da je nije pogrešno procenio, da je i ona površna i plitka kao druge. Ali sada je sasvim siguran. Uz to se čini da i ona prema njemu oseća isto što i on prema njoj.

Ah, kako ju je samo mučio. A ona je sve podnela. Zaista je vredna divljenja. Samo je ona, od svih, pokazala dovoljno strpljenja i snage da vidi kakav je zaista, da istrpi njegove ćudi i promene raspoloženja, a da to ne promeni njeno mišljenje ili osećanja prema njemu. Neće je više tako mučiti. Nagradiće je svom ljubavlju koja u njemu raste kao bujica, preplaviće je njome još danas. Kako li će se samo iznenaditi.

Ušao je u biblioteku obuzdavajući nestrpljenje. Stegao je kutijicu sa prstenom u džepu. Dosta je bilo glupog ponašanja. Venčaće se i otići na imanje. Takav cvet ne treba da propada ovde u trulom Londonu. Treba ga vratiti u prirodu, gde se najbolje oseća.

I gde će je on imati samo za sebe. Biblioteka je bila prazna. Nešto ga ubode u srce. Gde je?

Da nije u trpezariji? Brzo je ušao, već se hladeći od pomisli koje su ga obuzimale.

- Entoni! Hauarde! - viknu on da se sva kuća orila. Kad se obojica slugu stvoriše na vratima, bledi i pognutih

glava, on odmah shvati. - Gde je ona? Zar vam nisam izričito rekao da pazite na

nju!

- Gospodine... ovaj... zadnja vrata nisu bila zaključana. A mi smo bili zauzeti iznošenjem prtljaga, kao što ste nam rekli.

-Ah, prokletnici! Kako ste mogli da budete tako glupi! Pobegla vam je ispred nosa!

On poče da šeta po sobi, besan kao ris. Kuda je mogla da ode? Naglo je zastao, prišavši prozoru. Na to pitanje postoji samo jedan odgovor.

Tako je jako lupao i zvonio na vrata prvog suseda, da je mislio da će vrata popustiti.

- Otvorite! Znam da ste tu! Otvorite, ili ćete zažaliti što postojite! - vikao je razjareno.

Iz unutrašnjosti Krofordove kuće čulo se šuškanje i uplašeno komešanje, a onda se vrata konačno otvoriše. Nije sačekao da ga propuste, nego ih odgurnuo i upade u hol. Na kraju hola stajala je gospodja Kroford, bleda ali prkosno podignute brade.

- Gde je ona? - Ne znam o čemu govorite, gospodine - reče trudeći se da

naglasi svoje dostojanstvo u odnosu na njegovu jarost. - Znate vi dobro, gospodjo. I odmah ćete mi reći gde ste je

sakrili. Je li ovde u kući? Pretražiću je od tavana do podruma ako treba, ali za vas je bolje da mi odmah kažete.

- Ne smete ovako upadati u tudje kuće. Zvaću policiju. Oni znaju kako treba sa nasilnicima - zasikta ona ljutito.

- Odlično. Zovite ih slobodno. Ali verujte mi na reč - unese joj se on u lice opasno tihim glasom - da će do večeras ceo London brujati o tome kako je vaša kći najzaslužnija za vraćanje porodičnog imanja.

- Ne biste se usudili! Moja Sesilija nema ništa sa vama! Ne biste lagali o tome... - preblede ona.

- Sa posebnim zadovoljstvom ću posmatrati kako se trač širi Londonom. Nemam potrebu ništa nikome da govorim. Dovoljno bi bilo da ja samo značajno odbijem da komen- tarišem govorkanja i tu je kraj vaše mezimice.

- Ucenjivaču prokleti! Reći ću vam gde je vaša mala kur... - Da se niste usudili da to izgovorite, inače ćete zažaliti

što ste se rodili! - zareža on, a ona odmah ućuta. - Ovo je poslednji put da ste je ikada pomenuli!!!

- I neću je više pominjati, prokleta bila - reče ona kroz zube, jedva suzdržavajući bes. - Reći ću vam gde je.

- Bolje po vas. Nemojte slučajno da me slažete, inače... - Idite dodjavola i vi i ona. Ne mogu da prežalim dan kada

je kročila u ovu kuću, prokletnica!

XII

Medlin zagnjuri glavu u jastuk. Ako ništa drugo, bar su joj dali udobnu sobu u ovoj gostionici. Bilo joj je sasvim svejedno kad su joj rekli da se kočija pokvarila, ali će joj zato dati udobnu sobu do sutra, kada treba da prodje sledeća. Sasvim je ravnodušno prihvatila objašnjenje, ne tražeći detalje ni razloge. Od kada je izašla iz njegove kuće, njen svet se srušio, sada je to znala. Bilo joj je svejedno da li će noć provesti u ovoj gostionici ili u sledećoj. Više ništa nije važno.

G-dja Kroford ubedila je da je ovako najbolje, pošto je on otišao da se po klubovima hvali svojim uspehom. Da se skloni od sveta, da sakrije svoju tugu i sramotu, to je sad bio jedini njen bedni cilj, tako joj je rekla. Kao da je to važno. Rodjaci g-dje Kroford već su obavešteni o njenom dolasku, i pružiće joj gostoprimstvo dok god bude trebalo.

Ali nije važno da li je ovde, u nekoj gostionici u sred Engleske, ili u nečijoj kući sklonjena, kad nije u njegovoj, sa njim. Suza skliznu i kapnu na jastuk. Zatvorila je oči.

Možda je i bolje što se kočija pokvarila. Još nije stigla tamo gde je pošla i otpočela novi život. Još može da razmišlja o prethodnom. I o njemu. Kako je on reagovao kad je video da je nema? Da li ju je tražio? Da li mu je bilo žao, ili je bio besan? Ili mu je sasvim svejedno?

Još jedna suza skliznu na jastuk. Tako joj nedostaje da je boli celo telo. Kad kažu da čovek može da se razboli od Ijubavi, to mora da je tačno. Evo, ona se oseća bolesno, slomljeno.

Umorna je, nema snage da se pomeri, ni da ustane da večera. Doduše, nema ni apetita, ali i to joj je svejedno.

Začu se tiho kucanje na vratima. To mora da sluga opet donosi drva za vatru ili večeru. Vrata nisu zaključana.

Čulo se tiho otvaranje i zatvaranje. Neko je stajao kod vrata. Njoj iznenada srce jako zalupa.

Podigla je glavu i osvrnula se. Na vratima je stajao Saterlend, bled i u nastojanju da se

stiša. Ona se pridiže na krevetu. On! - Kako... kako ste me našli? - upita ona konačno došavši

do daha. Stala je pored kreveta i gledala ga širom otvorenih očiju.

On polako kroči prema njoj. Na bledom licu sijale su crne oči.

- Nije bilo teško. Kao ni da platim da te ovde zadrže pod nekim izgovorom dok ne stignem - rekao je tiho. lako su mu reči delovale obično, izgledao je skoro isto tako uzbudjen koliko je i ona bila.

Ona brzo obrisa lice. Još su se na njemu videli tragovi suza. Prišao je nekoliko koraka koliko su ga delili od nje. Nije mogla da odvoji oči od njegovih. Kad su je iznenada obujmile njegove ruke, zaronila je u njegovo naručje, udišući njegov miris, dok ju je stezao u zagrljaju, kao da se boji da je opet na izgubi. Bilo je ovo kao povratak kući posle dugog lutanja.

Grlila ga je, dok su joj suze klizile niz obraze. Došao je za njom, našao ju je! To je jedino važno. Ne bi je tražio da je ne želi pored sebe. Da je ne voli.

I njegov zagrljaj govorio je da je prošao kroz veliku patnju odvajanja. Polako se smirivala. Njegovo naručje delovalo je utešno i umirujuće.

- Kad sam danas video da te nema, mislio sam da ću umreti na licu mesta - reče on.

Ona podiže pogled i spusti dlan na njegov obraz. Odvajanje i ovaj susret porušili su sve granice medju njima. Sad ga je dodirivala i grlila bez premišljanja i bojazni.

I on je bio drugačiji. Nije više na njegovom licu bilo ni traga one arogancije, ni one surove, krute maske koju je stalno nosio. Sad je to bilo samo blago lice mladog čoveka, sa koga se polako povlačila uznemirenost i briga koje su ustupale mesto tihoj sreći. Lice kakvo je ona uvek zamišljala da se krije iza onog koje je drugima pokazivao. Sada je znala da je bila u pravu. On je dobar i voli je.

- Hoćeš li mi ikada oprostiti? - upita on tiho, ljubeći je u kosu i čelo.

- Oprostiti, šta? - uzdahnu ona udišući njegov miris. - Bio sam apsolutno nemoguć. Video sam koliko te

mučim, ali nisam mogao da prestanem. Pogledala ga je. Da ne sanja ovo? Dojurio je čak ovamo za

njom i još ovako pokajnički raspoložen. - Zašto si me tako mučio? – pitala ga je izmedju

poljubaca. - To je bilo jače od mene. Ne znam ni sam. Zavoleo sam

te, ali sam se plašio svojih osećanja. Sve mi se činilo da treba proveriti tvoja osećanja prema meni, tvoje strpljenje. Da možda imaš pogrešno mišljenje o meni, da misliš da sam bolji nego što zaista jesam. Da ćeš se razočarati kad saznaš kako sam u stvari loš. Želeo sam da vidim hoćeš li me hteti i kad vidiš kakav sam u stvari. A ja ne bih podneo tvoj prezir i nedostatak Ijubavi. Zato sam stalno pomerao granice tvoje tolerancije. Želeo sam da vidim dokle ćeš me voleti, koliko ćeš moći da podneseš moje loše osobine. Oprosti mi, molim te. Sad vidiš kako sam bezobziran, nemilosrdan, užasan. Svi koji su te upozoravali na mene bili su u pravu. Trebalo je da im veruješ. Nisi smela da pomisliš da u meni ima nešto više od toga.

- Ljubavi, od prvog trenutka sam znala da ima. - Ja sam jedan težak, užasan, naporan čovek. Sa mnom

nije lako živeti, a još je teže trpeti moja loša raspoloženja. Razumeću ako me više... ne želiš. Ako ne želiš da se udaš za mene.

Ona se nasmeja kroz suze. - Kakva je ovo prosidba? - Medlin! Toliko te volim da sam lud od straha. Eto, sada

sam ti priznao. Bojim se svoje ljubavi prema tebi. Bojim se i tvoje Ijubavi. Užasavam se pomisli da će jednog dana prestati. Da ćeš prestati da me voliš.

- Ćuti! - zagrlila ga je, naslanjajući opet glavu na njegove grudi, a on je steže u jak, očajnički zagrljaj. - Volim te, i nikad neću prestati. Tako sam srećna.

- Bićeš moja uprkos svemu? Zaista hoćeš? Ja sam najsrećniji čovek na svetu. Ne znam kako sam samo zaslužio

takvu sreću da me ti voliš. Ja to nisam zaslužio. Samo ti još nisi svesna toga.

- Možda ja ne zaslužujem da me ti voliš - osmehnula se. Da li je ovo stvarnost ili san? Ko je mogao da se nada ovakvoj sreći?

- Ne, ti si najbolja, najmudrija žena na svetu. Nikada nisam sreo takvu snagu karaktera, takvu snagu volje kao što je tvoja. Obožavam te. Ovih nekoliko sati koliko je trebalo da te nadjem bilo je kao večnost. Izludeo sam od brige. Nisam znao u kakvom si raspoloženju otišla. Da li još uvek imaš osećanja prema meni. A ti... ti si divna!

-Zar si tako ocenio ovakvu plačljivicu? - nasmeši se ona, opet otirući tragove suza.

- Jesi, jaka si. Niko ne bi izdržao ono što si ti. Šta sam ti sve rekao i uradio... - uzdahnuo je. - Ne znam da li smem da se nadam da ćeš mi jednog dana oprostiti.

- Misliš li na one izjave o tvojoj ženidbi? - upita ona gledajući ga ispod oka.

- O, ne podsećaj me na to! Ne znam ni sam zašto sam to radio! Kao da je neki djavo ušao u mene i nije mi dozvoljavao da ti samo jednostavno pridjem i preklinjem te da se udaš za mene. Da ti priznam da kad uveče izadjem na neki dosadni bal vrebam samo tvoje kretanje i poglede. Da mislim samo na tebe, da ti namerno prilazim i uznemiravam te, da ti se namećem i pokušavam da te navedem da se zaljubiš u mene. Da ludim od ljubomore kad igraš sa nekim drugim, da se bojim kako će ti se neko drugi više dopasti, kako ćeš zaključiti da je svako bolji i ljubazniji od mene, koji te muči do besvesti.

- Mislim da te poznajem mnogo bolje nego što očekuješ. Nisam iznenadjena, samo sam srećna što sam bila u pravu, što sam te dobro procenila. I što će od sada sve biti drugačije.

- Hoćeš li me usrećiti i udati se za mene? - upitao je, ljubeći je u kosu.

Sada bi imala priliku da mu malo vrati za svu onu patnju koju je doživela od njega! Ali nema srca za to. Suviše ga voli. Muškarci ne mogu da izdrže ni stoti delić onoga što mogu žene.

Obgrlila ga je oko struka. Sagao se prema njoj, proučavajući joj lice. Ona zavuče ruke ispod njegovog kaputa i

nasloni glcvu na njegove grudi. Ruke mu se sklopiše oko nje. Sagnuo se ka njenom licu. Dočekala je njegove usne prvi put potpuno sigurna u ono što će se desiti. Otkad želi ovo!

Poljubac nije bio dovoljan. Podigla je njegovu košulju na ledjima i zavukla ruke ispod nje. Njegov uzdah dao joj je odgovor na neizrečeno pitanje, kolika je zaista njena moć nad njim. Skoro ista kao njegova nad njom, pomislila je.

Zatvorio je oči prepuštajući se njenim rukama. Ona zastade, pa uhvati njegov kaput za revere i smače ga sa njegovih ramena. Otvorio je oči i zagledao se nekoliko trenutaka u nju, a onda izvukao ruke iz rukava. Sad je bio samo u košulji. Ona poče da razvezuje komplikovani čvor njegove marame. Razvezao ju je sam i bacio na pod. Dalje joj stid nije dozvoljavao. Ali pogledom mu je rekla ono što je osećala. Bila je samo njegova.

Okrenula mu je ledja, naslanjajući se na njega, usne su mu bile na njenom vratu, i sa svakim otkopčanim dugmetom, sve niže duž kičme. Kad haljina i korset padoše na pod, okrenula se ponovo prema njemu. Poljubac je govorio više od reči.

- Medi, želim da se venčamo. Da budem pravi džentlmen - šapnu on, ali ona se uvuče ispod pokrivača, praveći mu mesto pored sebe.

- Rekao si da će biti kako ja želim. Dodji ovamo. On brzo baci košulju i pantalone. Zaista je dah zastajao od

njegove pojave. Koža mu je bljeskala na treperavoj svetlosti rasplamsale vatre. Legao je pored nje, a ona baci pokrivač na njegova ledja.

-Ne želim da se prehladiš - prošaputala je privijajući se uz njega.

- Ne mogu da opišem koliko te volim - obasuo je poljupcima.

Ona zatvori oči. Sada više ne mora da sanja o ovome. Stvarnost je mnogo lepša i uzbudljivija nego bilo koji san.

Bila je u pravu. Iza one grozne maske arogantnog, ciničnog gospodičića krio se pravi dragulj. Kako su se lepo uklapali, mislila je srećno, prateći njegove pokrete. Strpljivo i nežno ju je vodio u najtajnije i najdivnije vrtloge sreće i zadovoljstva, a ona

je bila odličan saputnik.

XIII

Zaspala je sklupčana u njegovom naručju. Probudili su je njegove ruke i poljupci. Još je bio mrak.

- Mmm, nekome sinoć nije bilo dosta - promrmljala je našavši ga ispod pokrivača.

- Meni se čini da je to slučaj i sa tobom - prigušeno se nasmejao i privukao je sebi. Toliko toga treba nadoknaditi.

Zora je lenjo virila kroz prozor kada su se oni napokon sklupčali jedno kraj drugog.

- Idemo danas na moje imanje. Tamo ćemo se venčati. Ne želim da se vraćamo u London - reče on ljubeći je u čelo.

- Za tamo si se pakovao juče? - Nasmeši se ona. - Oprosti što ti ništa nisam rekao. Želeo sam da te

iznenadim kad se vratim. Išao sam prvo do Krofordovih da odnesem priznanicu. Ne treba mi tudje imanje. Imam i više nego što sam ikada sanjao da ću imati. A posle sam otišao do grada u kupovinu.

- Šta si kupovao? - Ne bi poverovala šta sam sve naručio za tebe. Mora da

su one prodavačice pomislile da sam poludeo. Ali najvažniji je prsten - on htede da ustane, ali ona ga povuče nazad.

- To može da sačeka. Kao i putovanje nazad. Ima dovoljno vremena. Neću da te pustim.

- Imaš li još neko iznenadjenje za mene? - nasmejano upita.

- Videćeš - osmehnula se. - Još mi nisi odgovorila na jučerašnje pitanje - doseti se

on. Ona se okrenu u stranu da sakrije osmeh. - Šta je bilo? Hajde, reci mi. Nećeš valjda da me odbiješ

posle svega ovoga? Ali u tom momentu ulovi njen osmeh. -Ah, ti si jedna nevaljalica! Hoćeš da mi vratiš! - Zaslužio si! - nasmeja se ona. - Gle ti nju! Možeš da kažeš i da nećeš da se udaš za

mene, ali to neću priznati kao odgovor. Ti znaš da sam ja poznat po tome što uvek dobijem ono što želim. Želim tebe, tako da ti nema spasa, gospodjo Saterlend.

- Još uvek nisam g-dja Saterlend - nasmejala se. - Bolje bi bilo da počneš da se privikavaš na svoje novo

ime, jer ćeš ga uskoro dobiti. Moja si i ne puštam te od sebe. Sad sam te zarobio zauvek.

- Misliš da se plašim toga? - začikavala ga je. - Pokazaću ti malo čega treba da se plašiš - dobaci on pre

nego što zaroni ispod pokrivača. Medlin se zakikota. Posle nekoliko trenutaka već je

zaboravila na smeh. Obuzimao ju je zanos u njegovim rukama. Trebalo je nadoknaditi toliko toga propuštenog.

(Kraj)