don djui - filosofija vaspitanja

Džon Djui, Vaspitanje i demokratija; Cetinje, 1970; str. 224–231. 1

FILOSOFIJA VASPITANJA

1. Kritički pregled. Mada se ovde bavimo filosofijom vaspitanja, do sada još

nismo dali nikakvu definiciju filosofije, niti smo odreĎeno razmatrali prirodu

filosofije vaspitanja. Ovu temu sada uvodimo kratkim izlaganjem logičkog reda koji

leži u osnovi ranijih razmatranja, i to sa ciljem da istaknemo filosofska pitanja koja

ona sadrže. Kasnije ćemo kratko razmotriti, u uže filosofskom smislu, kako teorije saznanja i morala, koje su obuhvaćene raznim idealima vaspitanja, deluju u praksi.

Ranije glave se logički mogu rastaviti u tri dela.

I. Prva poglavlja posvećena su vaspitanju kao društvenoj potrebi i funkciji.

Njihov je cilj da daju kratak pregled osnovnih crta vaspitanja kao procesa pomoću

koga društvene grupe stalno održavaju svoje postojanje. Pokazano je da je vaspitanje

proces obnavljanja značenja iskustva putem procesa prenošenja koje delomično

slučajno proizlazi iz druženja ili opštenja odraslih sa mladima, a delomično se

ostvaruje namerno da bi se postigao društveni kontinuitet. Videli smo da ovaj proces

pretpostavlja usmeravanje i razvitak kako nezrelog pojedinca tako i grupe u kojoj on živi.

Ovo razmatranje je bilo teoretsko utoliko što nije vodilo posebno računa o

svojstvima dotične društvene grupe – vrsti društva kome je cilj da se ovekoveči putem

vaspitanja. Opšta razmatranja smo zatim pretvorili u posebna primenjujući ih na

društvene grupe koje svesno idu za progresom i teže većoj raznovrsnosti uzajamnih

zajedničkih interesa za razliku od onih grupa koje prosto teže da očuvaju opšte

prihvaćene običaje. Rekli smo da su takva društva kvalitativno demokratska zbog toga

što svojim članovima pružaju veću slobodu, zbog toga što su svesna potrebe da se kod

pojedinaca razvije svesno društveno interesovanje i što se ne oslanjaju prvenstveno na

moć običaja čije dejstvo usmerava jedna viša klasa. Najzad je ona vrsta vaspitanja

koja je pogodna za razvitak jedne demokratske zajednice izričito označena kao merilo dalje, podrobnije analize vaspitanja.

II. Videli smo da ova analiza, zasnovana na demokratskom merilu, obuhvata

ideal stalne rekonstrukcije ili reorganizacije iskustva, i to takve prirode da uvećava

njegovo priznato značenje ili društveni sadržaj kao i sposobnost pojedinca da

usmerava i štiti ovu reorganizaciju (v. Gl. VI–VII).

Ova je razlika zatim iskorišćena da se u opštim potezima predstavi priroda

gradiva i metoda. Ona je takoĎe odredila njihovo jedinstvo pošto je metod u učenju i

nastavi zasnovan na ovoj osnovi samo svesno usmereno kretanje reorganizacije

gradiva iskustva. S ove tačke gledišta razvijena su osnovna načela metoda i nastavnog

gradiva (Gl. XIII–XIV).

III. Izuzev uzgredne kritike koja je bila usmerena na to da izloži načela

snagom suprotstavljanja, ovaj deo rasprave uzeo je kao nešto izvesno i pouzdano

demokratsko merilo i njegovu primenu u sadašnjem društvenom životu. U narednim

glavama (XVII–XXII) smo razmotrili na koji je način danas ograničena njegova

stvarna realizacija. Našli smo da ta ograničenja potiču iz shvatanja da se iskustvo

sastoji iz raznovrsnih podvojenih oblasti, ili interesa, od kojih svaka ima svoju vlastitu

nezavisnu vrednost, gradivo i metod, gde svaka oblast proverava sve ostale

ostvarujući u vaspitanju jednu vrstu „ravnoteže snaga“ kada je svaka od njih na

odgovarajući način povezana sa ostalima. Zatim smo prešli na analizu raznih


pretpostavki koje leže u osnovi ovog podvajanja. U praktičnom pogledu našli smo da

one imaju svoj uzrok u više ili manje oštro odvojenim klasama ili grupama – drugim

rečima, u preprekama koje stoje na putu punom i prilagodljivom uzajamnom dejstvu i

opštenju u društvu. Videli smo da ovaj prekid društvenog kontinuiteta nalazi svoju

duhovnu formulaciju u raznim dualizmima ili antitezama – kao što su rad i dokolica,

praktični i duhovni rad, čovek i priroda, individualnost i društvo, kultura i poziv. U

ovom izlaganju smo zaključili da ova razna pitanja nalaze odgovarajući odraz u

formulacijama koje su nastale u klasičnim filosofskim sistemima, i da one obuhvataju

osnovne filosofske probleme, a to su odnos svesti (ili duha) i materije, tela i svesti,

svesti i sveta, pojedinca i drugih ljudi, itd. Našli smo da je glavna pretpostavka koja

čini osnovu za ova razna podvajanja odvajanje duha od rada i njegovih prirodnih

uslova, telesnih organa, materijalnih sredstava i prirodnih predmeta. Stoga smo

ukazali na jednu filosofiju koja priznaje poreklo, mesto i ulogu duha u radu koji

upravlja sredinom. Tako smo završili naš kružni put i vratili se shvatanjima iz prvog

dela ove knjige: tj. shvatanju o biološkom nadovezivanju ljudskih nagona i impulsa na

delovanje sila u prirodi, o zavisnosti razvoja duha od njegovog učešća u udruženim

delatnostima koje imaju zajednički cilj, o uticaju koji prirodna sredina, zahvaljujući

načinu na koji je koristimo, ima na društvenu sredinu, o potrebi korišćenja razlika u

željama i mišljenju pojedinaca u cilju stalnog razvijanja društva, shvatanju o bitnom

jedinstvu gradiva i metoda, o suštinskoj povezanosti ciljeva i sredstava, i najzad

saznanju da je duh mišljenje koje uočava i proverava smisao ponašanja. Ova

shvatanja su u skladu sa filosofijom koja u inteligenciji vidi svrsishodnu

reorganizaciju gradiva iskustva putem rada a ne slažu se ni sa jednom od pomenutih dualističkih filosofija.

2. Priroda filosofije. Naš dalji zadatak je da izdvojimo i objasnimo pojam

filosofije koji sadrže ova razmatranja. Mi smo već gotovo opisali, mada nismo i

definisali, filosofiju kroz probleme kojima se ona bavi, i istakli smo da ovi problemi

potiču iz sukoba i teškoća društvenog života. Pomenuti problemi, to su pitanja kao što

je pitanje odnosa duha i materije, tela i duše, čovečanstva i fizičkog sveta, pojedinca i

društva, teorije ili znanja i prakse ili rada. Filosofski sistemi koji formulišu ove

probleme beleže glavne crte i teškoće savremene društvene prakse. Oni jasno iznose

šta ljudi na osnovi svojstva svog postojećeg iskustva misle o prirodi, o sebi i o stvarnosti za koju misle da obuhvata ili upravlja i jednim i drugim.

Kao što bismo mogli očekivati, filosofija je uopšte definisana na način koji

obuhvata izvesnu celokupnost, opštost i konačnost kako gradiva tako i metoda. U

pogledu gradiva, filosofija predstavlja pokušaj da se obuhvate – tj. sakupe raznovrsne

pojedinosti iz sveta i života u jedinstvenu celinu koja ih sve u sebi uključuje, a ona će

biti ili jedno jedinstvo, ili će kao kod dualističkih sistema, svesti mnoštvo pojedinosti

na jedan mali broj osnovnih načela. Što se tiče stava filosofa i onih koji prihvataju

njegove zaključke, postoji težnja da se postigne, ukoliko je to moguće, jedno

jedinstveno, dosledno i potpuno shvatanje iskustva. Ovo gledište je izraženo u reči

„filosofija“ – ljubav prema mudrosti. Kad god je filosofija shvatana ozbiljno, uvek se

pretpostavljalo da ona znači sticanje mudrosti koja će uticati na tok života. Treba

obratiti pažnju na činjenicu da su gotovo sve stare filosofske škole predstavljale i

organizovan način života; oni koji su prihvatili njihova načela bili su prinuĎeni da se

ponašaju na izvestan poseban način; obratimo pažnju na blisku povezanost filosofije i

teologije rimokatoličke crkve u srednjem veku, njeno često vezivanje za interese vere i, u slučaju nacionalnih kriza, njeno povezivanje sa političkom borbom.


Ova neposredna i bliska povezanost filosofije sa gledanjem na život očigledno

čini razliku izmeĎu filosofije i prirodnih nauka. Posebne činjenice i naučni zakoni

jasno utiču na ponašanje. Oni ukazuju na ono što treba i ono šta ne treba učiniti, i

obezbeĎuju sredstva za obavljanje posla. Kada nauka nije samo kazivanje o nekoj

otkrivenoj naročitoj činjenici koja se odnosi na svet, nego znači jedan opšti stav

prema njemu, za razliku od posebnih stvari koje treba činiti, onda se ona pretapa u

filosofiju. Jer osnovna sklonost ne predstavlja stav prema ovoj ili onoj stvari, čak ni prema skupu poznatih stvari, već stav prema razlozima koji upravljaju ponašanjem.

Stoga se filosofija ne može definisati prosto sa gledišta gradiva. Iz ovog

razloga, do definicije o pojmovima kao što su opštost, celokupnost i konačnost

najbrže se dospeva ako im se priĎe sa gledišta stava prema svetu koji označavaju. U

doslovnom i kvantitativnom smislu, ovi izrazi se ne odnose na gradivo saznanja pošto

potpunost i konačnost tu ne dolaze u obzir. Sama priroda iskustva, koje je jedan stalan

promenljivi proces to ne dopušta. U nešto manje strogom smislu oni se odnose na

nauku pre nego na filosofiju. Jer, očigledno, ako želimo da saznamo činjenice o svetu

moramo se obratiti matematici, fizici, hemiji, biologiji, antropologiji, istoriji, itd., a ne

filosofiji. Na nauci je da kaže koje su generalizacije o svetu održive, a posebno šta

one predstavljaju. Ali kada pitamo koji stalni stav delovanja prema svetu zahtevaju od nas naučna otkrića, onda pokrećemo filosofsko pitanje.

Sa ove tačke gledišta, „celokupnost“ ne znači beznadan zadatak kvantitativnog

sabiranja. Ona pre znači doslednost načina reakcije s obzirom na mnoštvo dogaĎaja

koji se dešavaju. Doslednost ne znači doslovnu istovetnost, jer pošto se ista stvar ne

dešava dvaput, tačno ponavljanje neke reakcije donekle pretpostavlja rĎavu

prilagoĎenost. Celokupnost znači trajnost, produžavanje ranije radne navike uz njeno

potrebno ponovno prilagoĎavanje kako bi i dalje bila živa, kako bi se razvijala.

Umesto da označava potpunu, gotovu shemu za rad, ona znači ravnotežu u mnoštvu

različitih radnji, tako da svaka uzima značenje od svih drugih radnji i sa svoje strane

im ga daje. Svako ko je prijemčiv i osetljiv za nova zapažanja, svako ko je sposoban

da se koncentriše i odgovorno ih poveže ima utoliko i filosofsku sklonost. Jedno od

raširenih shvatanja filosofije je da je to stav mirnoće i izdržljivosti kad se čovek suoči

sa teškoćama i gubicima; pretpostavlja se čak da je to moć da se podnosi bol bez

vajkanja. Ovo značenje treba pre pripisati uticaju stoičke filosofije nego što u njemu

treba videti odliku filosofije uopšte. Ali ukoliko ono kazuje da je ukupna

karakteristika filosofije moć učenja, ili moć da se izvuče smisao čak i iz neprijatnih

promena iskustva i da ono što je naučeno bude deo sposobnosti da se nastavi sa

učenjem, to značenje ima opravdanja u svakoj teoriji. Slično tumačenje može se

primeniti i na opštost i konačnost filosofije. Ako se uzmu u doslovnom smislu, to su

besmislene pretenzije, one ukazuju na ludilo. Konačnost, meĎutim, ne znači da je

iskustvo završeno ili iscrpeno, nego znači sklonost da se prodre do dubljeg sloja

značenja – da se ide ispod površine i stalno pronalaze veze svakog dogaĎaja ili

predmeta. Na sličan način, filosofski stav je opšti u tom smislu što odbija da bilo šta

primi kao izdvojeno, on pokušava da neku radnju smesti u njen sklop, sklop koji čini

njeno značenje.

Korisno je da se filosofija poveže sa mišljenjem odvojenim od znanja. Znanje,

obrazloženo znanje je nauka; ono predstavlja predmete koji su sreĎeni, rasporeĎeni i

razumno obraĎeni. S druge strane, što se mišljenja tiče, ono gleda u budućnost.

Njegov je uzrok u nesreĎenosti i ono teži da savlada ono što uznemiruje i stvara

nered. Filosofija je mišljenje o onome što od nas zahteva to što znamo, o tome na

kakav stav, kakvu reakciju nas prisiljava. Ona je misao o mogućem, a ne


svedočanstvo o gotovom činu. Prema tome ona je hipotetična kao i celokupno

mišljenje. Ona upućuje na zadatak koji treba obaviti, na nešto što treba ispitati. Njena

vrednost nije u tome što pruža rešenja (do kojih može da se dospe samo u radu) već u

tome što definiše teškoće i predlaže metode koje treba koristiti u radu sa njima.

Filosofija bi skoro mogla da se opiše kao mišljenje koje je postalo svesno sebe, koje je shvatilo svoje mesto, ulogu i vrednost u iskustvu uopšte.

OdreĎenije rečeno, zahtev za „sveobuhvatnim“ stavom potiče otuda što postoji

potreba da se u radu udruže razni suprotni životni interesi. Gde su interesovanja tako

površna da se lako pretapaju jedno u drugo, ili gde nisu dovoljno organizovana da

doĎu u sukob jedna s drugima, tu nema očigledne potrebe za filosofijom. Ali kada se

naučno interesovanje sukobljava sa, recimo, verskim, ili ekonomsko sa naučnim ili

estetskim, ili kada se konzervativna briga da se održi red bori protiv naprednog

interesa za slobodu, ili kada se institucionalizam sudari sa individualnošću, onda

postoji podstrek da se dospe do jednog obuhvatnijeg gledišta sa koga mogu da se

izmire razilaženja i može opet da se povrati doslednost ili kontinuitet iskustva. Često,

pojedinac može ove sukobe da izmiri sam za sebe, jer, polje borbe ciljeva je

ograničeno i pojedinac sam za sebe u grubim potezima može da izmiri suprotnosti.

Takva filosofija domaće proizvodnje je izvorna, a često i adekvatna. Ali ona se ne

pretvara u filosofski sistem. On nastaje kada suprotni zahtevi različitih ideala

ponašanja pogaĎaju zajednicu kao celinu i kada je potreba za ponovnim prilagoĎavanjem opšta.

Ove crte nam objašnjavaju ponešto od onoga što se često prebacuje

filosofskim sistemima – tu je npr. uloga koju u njima igra individualno mišljenje, pa

brojne razlike i protivurečnosti izmeĎu njih, kao i činjenica da se filosofija, naoko,

stalno bavi gotovo istim pitanjima koja su izražena na drugojačiji način. Nema

sumnje, sve ovo je više-manje karakteristično za filosofska učenja kroz istoriju. Ali to

nisu prigovori filosofiji koliko ljudskoj prirodi, pa čak i svetu u kome se našla ljudska

priroda. Ako u životu postoji istinska neizvesnost, onda ona mora naći odraz i u

filosofskim učenjima. Ako postoje različite dijagnoze uzroka neke teškoće i razni

predlozi kako treba da se sa njom suočavamo, to će reći, ako sukob interesa

predstavljaju više-manje razne grupe ljudi, onda mora da postoje i različite suparničke

filosofije. Kada je reč o onom što se desilo, sve što je potrebno da bi se postigla

saglasnost i izvesnost jeste dovoljan stepen očiglednosti. Pojava je sama po sebi

izvesna. Ali kada je reč o onom što je pametno da se uradi u nekoj zamršenoj situaciji,

nužno je raspraviti stvari upravo zato što je i samo ono o čemu se radi još neodreĎeno.

Ne bi se moglo očekivati da će vladajuća klasa koja živi bez teškoća imati istu životnu

filosofiju kao i oni koji se s naporom bore za opstanak. Ako bi imućni i bedni imali

isti osnovni stav prema životu, to bi govorilo ili o neiskrenosti ili o nedostatku

ozbiljnosti. Jedna zajednica koja se bavi industrijskim poslom, aktivna u privredi i

trgovini verovatno neće na isti način videti životne potrebe i mogućnosti kao zemlja

sa visokom estetskom kulturom a malo preduzimljivosti u smislu čisto mehaničkog

korišćenja prirodnih sila. Jedna društvena grupa sa prilično postojanim istorijskim

razvitkom sasvim će različito duhovno reagovati na krizu od one koja je u više

mahova doživela nagle i duboke prekide u svome razvoju. Čak kada bi se radilo i o

istim činjenicama one bi se drugojačije procenjivale. Ali razne vrste iskustva koje

prate razne tipove života onemogućavaju da se jave iste činjenice isto tako kao što

vode i različitoj shemi vrednosti. Što se tiče sličnosti problema, češće je u pitanju

privid nego stvarna činjenica, a dolazi odatle što se stare rasprave iskazuju rečnikom

stvorenim za savremenu problematiku. Ali, s obzirom na neke osnovne stvari, u

životu se opet s vremena na vreme javljaju ista stanja, a ova jedino podležu


promenama koje potiču od promene društvenog sklopa, uključujući tu i razvitak prirodnih nauka.

Činjenica da filosofski problemi niču iz rasprostranjenih i opštih neprilika

društvene prakse je prikrivena jer filosofi postaju posebna klasa koja upotrebljava

stručni jezik koji se razlikuje od rečnika kojim se izražavaju neposredne teškoće. Ali

tamo gde neki sistem stekne veći uticaj, tu se uvek može otkriti njegova veza sa

nekim sukobom interesa koji zahteva da se nešto preduzme da bi se društvo bolje

prilagodilo. Ovde se javlja bliska povezanost izmeĎu filosofije i vaspitanja. U stvari,

vaspitanje pruža povoljnu priliku da se uoči humano značenje filosofskih rasprava

koje se razlikuju od onog čisto stručnog. Onaj ko se bavi „čistom filosofijom“ uvek je

u opasnosti da ih umnogome primi kao pronicljive ili stroge vežbe duha, kao nešto što

su rekli filosofi i što se samo njih tiče. Ali kad se spornim filosofskim pitanjima

prilazi s one strane i onom vrstom duhovne sklonosti kojoj odgovaraju, ih od razlika u

praksi vaspitanja koju izazivaju kada se postupa prema njima, verovatno je da ćemo

ubrzo sagledati životne situacije koje formulišu. Ako neka teorija ne promeni vaspitnu

praksu ona mora da je veštačka. Vaspitno gledište omogućava da čovek sagleda

filosofske probleme, da uoči gde nastaju i gde se razvijaju, gde su odomaćeni, i gde

dolazi do menjanja prakse vaspitanja zavisno od toga da li se oni prihvataju ili odbacuju.

Ako smo spremni da vaspitanje shvatimo kao proces obrazovanja osnovnih

sklonosti, intelektualnih i emocionalnih, sklonosti prema prirodi i ljudima, onda

filosofiju možemo čak definisati kao opštu teoriju vaspitanja. Ako filosofija ne treba

da ostane simbolična ili verbalna, ili sentimentalno zadovoljstvo nekolicine, ili opet

proizvoljna dogma, onda njeno ispitivanje ranijeg iskustva i njen program vrednosti

mora delovati na ponašanje. Javno agitovanje, propaganda, zakonodavna i upravna

delatnost imaju uspeha u ostvarivanju promene sklonosti koju odobrava filosofija, ali

samo u onoj meri u kojoj imaju vaspitnu vrednost – tj. u onoj meri u kojoj menjaju

duhovne i moralne stavove. I u najboljem slučaju, ovakvi su metodi dovedeni u

pitanje činjenicom što se koriste u odnosu na one ljude čije su navike u velikoj meri

već ustaljene, dok vaspitanje mladih ima slobodnije i povoljnije polje delovanja. Sa

druge strane, zadatak vaspitanja se pretvara u stvar iskustva i rutine ako njegove

ciljeve i metode ne oživljava takvo široko sagledanje i razumevanje mesta vaspitanja

u savremenom životu kakvo je filosofija dužna da ostvari.

Pozitivna nauka uvek obuhvata praktično one ciljeve koje zajednica teži da

ostvari. Ako je nauka odvojena od takvih ciljeva sasvim je svejedno da li se njena

otkrića koriste za lečenje ili širenje bolesti, gomilanje sredstava za održavanje života

ili za proizvodnju ratnog materijala kojim se život uništava. Ako jedna od ovih stvari

društvo više zanima nego druga, onda nauka pokazuje put kako da se do nje dospe.

Tako filosofija ima dvojaki zadatak: da kritikuje postojeće ciljeve s obzirom na

postojeće stanje u nauci, ukazujući na vrednosti koje su zastarele pošto čovek

raspolaže novim pomoćnim sredstvima i da ukazuje koje su vrednosti često

sentimentalne prirode pošto nema sredstava da se ostvare; isto tako ona treba da

tumači rezultate pojedinih nauka u pogledu značaja koje imaju za buduće društvene

napore. Nemoguće je da bi ona imala bilo kakvog uspeha u ostvarivanju ovih

zadataka bez odgovarajućih zadataka na polju vaspitanja koji govore o onome što

treba i što ne treba da se uradi. Jer filosofska teorija nema nikakvu Aladinovu lampu

kojom bi mogla da neposredno oživotvori vrednosti koje intelektualno stvara. U

delokrugu mehaničkih veština prirodne nauke se pretvaraju u metode kojima se

upravlja stvarima kako bi se njihova snaga iskoristila u ostvarenju prihvaćenih ciljeva.


Uz pomoć veština koje se koriste u vaspitanju filosofija može roditi metode kojima će

se snage ljudskih bića upotrebiti u skladu sa ozbiljnim i smišljenim shvatanjima

života. Vaspitanje je laboratorija u kojoj razlike koje odreĎuje filosofija postaju stvarne i gde se one proveravaju.

Dovoljno je rečita činjenica što je razvoj evropske filosofije (kod Atinjana)

započeo pod neposrednim pritiskom problema koje je nametala vaspitna praksa.

Ranija istorija filosofije koju su Grci razvili u Maloj Aziji i Italiji, u pogledu obima

tema, pretežno je poglavlje iz istorije prirodnih nauka a ne filosofije u smislu u kome

tu reč danas upotrebljavamo. Njen predmet je bila priroda, a razmišljala je o tome

kako stvari nastaju i kako se menjaju. Kasnije su putujući učitelji, poznati kao sofisti, počeli da rezultate i metode filosofa prirode primenjuju na ljudsko ponašanje.

Kada su sofisti, prva grupa profesionalnih vaspitača u Evropi, učili mladež

vrlini, političkoj veštini, učili je kako se upravlja gradom i domaćinstvom, tada je

filosofija počela da se bavi odnosom pojedinačnog prema opštem, prema nekoj

obuhvatnijoj klasi ili grupi, odnosom čoveka prema prirodi, tradicije prema mišljenju,

znanja prema delanju. Oni su postavili pitanje može li vrlina, priznato savršenstvo

bilo koje vrste, da se nauči? Šta je učenje? Njegova je oblast znanje. Šta je, onda,

znanje? Kako se ono postiže? Putem čula ili vežbanjem neke vrste rada, ili putem

razuma koji je prethodno bio podvrgnut nekoj logičkoj disciplini? Pošto je učenje

sticanje znanja, ono pretpostavlja put od neznanja do mudrosti, od oskudnog do

potpunog, od nedostatka do savršenstva, od nebića do bića, kako to Grci kažu. Kako

je moguć takav prelaz? Da li je promena, nastajanje, razvitak zaista moguć, i ako

jeste, kako? I pod pretpostavkom da imamo odgovor na ta pitanja, koji je odnos izmeĎu nastave, znanja i vrline?

Ovo poslednje pitanje je postavilo problem odnosa razuma i delanja, teorije i

prakse, pošto je jasno da je vrlina u delanju. Nije li saznavanje delatnost razuma,

najplemenitijeg čovekovog svojstva? I prema tome, nije li sama intelektualna

delatnost najviša od svih vrlina, pa u poreĎenju sa njom druželjubivost i graĎanski

život ima samo drugostepenu vrednost? Ili, sa druge strane, da li je hvaljeno

intelektualno znanje nešto više nego prazna i beskorisna obmana koja obeshrabruje

karakter i uništava društvene veze koje spajaju ljude u njihovom zajedničkom životu?

I nije li jedini pravi život, zato što je jedini moralan, onaj koji se odvija u poslušnom

privikavanju uobičajenom životu zajednice? I nije li novo vaspitanje neprijatelj

graĎanskoj vrlini jer ono ističe merila koja su u suprotnosti sa usvojenim tradicijama odreĎene zajednice?

U toku dve ili tri generacije ta pitanja se nisu vezivala za njihovo prvobitno

praktično značenje u odnosu na vaspitanje i o njima se raspravljalo nezavisno, tj. kao

o pitanjima filosofije kao samostalne grane istraživanja. Ali činjenica da je tok

evropske filosofske misli ponikao kao teorija vaspitne prakse ostaje rečit dokaz o

bliskoj vezi filosofije i vaspitanja. „Filosofija vaspitanja“ nije spoljašnje

primenjivanje gotovih ideja na sistem rada koji ima u osnovi drugo poreklo i svrhu: to

je samo izričito sistematsko izlaganje problema obrazovanja pravih duhovnih i

moralnih navika s obzirom na teškoće savremenog društvenog života. Prema tome,

najdublja definicija filosofije koja može da se da jeste da je to teorija vaspitanja u

njenom najopštijem vidu.

Rekonstrukcija filosofije, vaspitanja i društvenih ideala i metoda idu tako ruku

pod ruku. Ako danas postoji potreba rekonstrukcije vaspitanja, ako ova potreba nužno

zahteva da se ponovo razmotre osnovne ideje tradicionalnih filosofskih sistema, onda

to potiče od korenite promene društvenog života koja je uslovljena napretkom nauke,


industrijskom revolucijom i razvojem demokratije. Ovakve praktične promene ne

mogu da se odigraju a da ne zahtevaju odgovarajući preobražaj u vaspitanju i da ne

podstaknu ljude da pitaju koje ideje i ideale sadrže ove društvene promene i kakva

preispitivanja stavova zahtevaju kada su u pitanju ideje i ideali nasleĎeni od starijih i

različitih kultura. Uzgred, kroz celu ovu knjigu, a izrečeno u nekoliko poslednjih

poglavlja bavimo se upravo ovim pitanjima, tj. njihovim uticajem na odnos duha i

tela, teorije i prakse, čoveka i prirode, pojedinca i društva, itd. U našim završnim

poglavljima sažeto ćemo izložiti naša ranija razmatranja, prvo ona koja se odnose na

filosofiju saznanja, pa potom ona koja se odnose na filosofiju morala.

Osvrt. Posle pregleda čiji je bio cilj da istakne filosofske probleme koji su obuhvaćeni ranijim

razmatranjima, filosofija je definisana kao uopštena teorija vaspitanja. Rečeno je da je filosofija oblik

mišljenja, koje, kao i sve mišljenje, potiče od onog što je neizvesno u materijalu iskustva i teži da

dokuči prirodu nejasnog, te da obrazuje hipoteze pomoću kojih bi se ono rasvetlilo i to rešenje

proverilo na delu. Bitna odlika filosofskog mišljenja je da neizvesnosti kojima se ono bavi počivaju u

opštim društvenim uslovima i ciljevima, u sukobu organizovanih interesa i zahtevu ustanova. Pošto se skladno prilagoĎavanje suprotnih težnji može ostvariti samo putem menjanja emocionalnih i

intelektualnih sklonosti, filosofija u isto vreme izričito formuliše razne životne interese i predlaže

gledišta i metode pomoću kojih može da se postigne bolja ravnoteža interesa. Pošto je vaspitanje

proces pomoću koga može da se postigne potrebni preobražaj, tako da ne ostane puka hipoteza o

onome što je poželjno, naše tvrĎenje da je filosofija teorija vaspitanja kao smišljeno rukovoĎene

delatnosti dobija svoje opravdanje.

don djui - filosofija vaspitanja

Documents