Филолошки факултет Универзитета у Београду

Семинарски рад из Дијалекатских текстова

Претерити у „Доротеју“ Добрила Ненадића

ментор: студент:Михаило Шћепановић Јасмина Јанковић 2011/0002

Београд, 2014. године

Садржај

1. Увод................................................................................................................3

2. Претеритална времена..................................................................................4

2.1. Перфекат...................................................................................................5

2.2. Аорист.......................................................................................................6

2.3. Имперфекат...............................................................................................7

2.4. Плусквамперфекат...................................................................................8

3. Закључак........................................................................................................9

4. Литература...................................................................................................10

2

1. Увод

Добрило Ненадић је рођен 1940. године у селу Вигошту код Ариља. У Пожеги је

завршио Средњу пољопривредну школу а у Београду Пољопривредни факултет.

Данас живи и ради у Ариљу.

Први Ненадићев роман је био „Доротеј“ (1977), а након тога су следели романи:

„Киша“ (1979), „Врева“ (1981), Поплава“ (1982), „ Статист“ (1983), „Дивље звезде“

(1985,1987), „Роман о Обилићу“ (1990), „Поларна светлост“ (1995), „Деспот и жртва“

(1998), „Хермелин“ (2006).

„Доротеј“ је добио високе оцене и од књижевне критике и од читалачке публике.

Народна библиотека Србије га је наградила као најчитанију књигу 1977. године. У

овом роману писац је приказао борбу за власт и положаје у средњовековној Србији

као и не тако идеализован живот у жупама и манастирима. По његовом сценарију

снимљен је и филм „Доротеј“.

Говор Ариља, одакле је аутор овог романа, припада новоштокавским говорима

источнохерцеговачког типа. Ариље је градско насеље које се налази у Златиборском

округу. Асим Пецо када говори о ијекавским говорима у западној Србији, као

подтипу источнохерцеговачког, наводи границу коју је дао Милош Московљевић у

свом раду „ Данашња граница екавског и ијекавског изговора у Србији“-

„планинским билом Гучево-Барања-Јагодња-Сокопске планине-Медведник-Повлен-

Маљен, затим вододелницом између река Скрапежа и Каменице... до Каблара и

Овчара где прелази Западну Мораву, па се опет хвата планинског била Јелица-

Чемерно, а после иде Ибром“1. Он такође наводи како се у новије време граница

доста померила и да ијекавизам све више постаје говорна особина сеоског

становништва. Сходно томе, важно је истаћи како је у „Доротеју“ заступљена чисто

екавска замена јата.

1 Асим Пецо, Преглед српскохрватских дијалеката, 1989:125

3

2. Претеритална времена

Када се већ глаголским временима одређује везаност радње или стања, односно

особина збивања, за три временска периода- прошлост, садашњост и будућност,

Стевановић се пита чему онда употреба аориста, имперфекта и плусквамперфекта

када се њима не може означити ниједно друго време које би било ван ова три периода,

„ шта је то опет што употребу ових облика условљава, тј. шта је то што ти облици као

глаголска времена означавају, другим речима какву функцију имају“2.

Сва ова времена, означавајући радњу, стање или збивање, представљају у

семантичком смислу синониме, иако се семантички и стилски разликују. Стевановић

их назива претериталним временима ( претерит ( лат. preateritum ) – општи термин

који одговара свим временима за прошлост ).

Мој задатак је да на примеру романа „Доротеј“ Добрила Ненадића истражим

различиту заступљеност ових глаголских облика. На тридесет насумично изабраних

страница ( 182-212 ) романа, пронашла сам 338 облика перфекта, 34 аориста, свега 4

плусквамперфекта и ниједан облик имперфекта. Ово јасно показује доминацију

перфекта као основног облика за означавање прошлости, као и знатно мању употребу

осталих облика.

Како је овај роман формулисан у облику приповедања различитих ликова о

догађајима у манастиру и околини, тако је и било за очекивати употреба ових облика.

Поред перфекта и аориста, доминантан је и приповедачки презент.

2.1. Перфекат2 Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик, II Синтакса, (1979:574)

4

Перфекат је, поред презента глаголски облик који се највише употребљава у

текстовима и као такав све више истискује из употребе остала претеритална времена.

Према Стевановићу, у значењу перфекта имамо две компоненте, од којих је прва

означавање радње која се вршила или извршила у прошлости, а друга резултат

вршења односно извршења те радње. Гради се од енклитичког облика презента

помоћног глагола јесам и радног глаголског придева који се мења.

„Кришом сам гледао грбавог Димитрија док је Макарије говорио.(стр. 193) –Имао је

стас, лепоту, снагу. Али није имао стрпљења. Није хтео да чека.(236) – Гледао сам из

дана у дан како ми умиру људи. Ране су им се распадале, а ми нисмо знали како да им

помогнемо.“(186)

Веома често се користи тзв. крњи перфекат односно посебан облик перфекта без

помоћног глагола. Најчешће је то релативни перфекат, јавља се у приповедању,

означавајући извршене радње, стања или збивања у прошлости, посебно одређене

према времену саопштавања о њима.

„Срицао је реч по реч, мењао, дотеривао, глачао.(стр. 188) – Од првог дана радио је

једно те исто: сушио траве и лечио њима болесне људе.(195) – Постајао је све јачи.

Звиждао је, хујао, ударао о зидове, савијао дрвеће.(203) – Жестио се игуман, псовао,

млатарао рукама.(245)“

Такође, у трећем лицу једнине свих врста глагола с повратном речцом СЕ,

формално нема помоћног глагола ЈЕ.

„ Он се узјогунио, говорећи да је болестан толико да га ноге уопште не држе.

Жалио се на вртоглавицу, на грчеве у трбуху и пробаде у костима. (127) –

Неуништиво здраво блаженство глупости језерило се у њиховим угаслим очима и зар

се ту нешто могло учинити. (197)

5

2.2. Аорист

Аорист је такође једно од претериталних времена. Временски употребљен, он

означава радње које су се вршиле односно извршиле у прошлости, или у времену

говорења о тој радњи. Гради се од инфинитивне основе на коју се додају двојаки

наставци.

У новије време, нешто се мање употребљава него што је то раније био случај.

Источнохерцеговачки дијалекат још увек релативно чува овај облик, нарочито у

књижевном језику, али се може чути и разговору. Ивић тврди да је аорист „ у употреби

на скоро целој територији овог дијалекта а у већини говора чак и у врло широкој

употреби“3. Међутим, ако се и јавља, то је искуључиво код перфективних одн. свршених

глагола. Аорист имперфективних глагола се врло мало употребљава, чак и у

приповедању, а поготово у разговорном језику.

У „ Доротеју“ се овај облик јавља релативно често, али знатно слабије у односу на

перфекат него што је то раније био случај.

„ Потом се окрену и рече да му је потребна млака вода. (стр. 19) - Кад рекох да сам

отуд, он се прво обрадова, а затим збуни..Рече да се упутио онамо по заповести

епископа моравичког Евсовија. Упита ме и за нашег игумана Макарија. Одговорих да је

игуман тешко болесетан. (56) – Рекох некима да би ваљало звати Доротеја. Они

одбише... Али игуман је на самрти, рекох. Ако је на самрти, нико му не може помоћи, па

ни твој Доротеј, одговорише. Зашто мој, упитах. (208)- Уместо да се сви баце на

врата, не би ли их некако затворили, многи клекоше на под и почеше да се моле. (204)

3 Павле Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика, увод и штокавско наречје (1985:137)

6

3. Имперфекат

У својој основној, временској служби, имперфекат означава радњу, стање или

збивање, који су се вршили у одређено време у прошлости. Добија се додавањем

наставака на окрњену презентску основу имперфективних глагола.

Имперфекат је облик који се данас у више наших народних говора скоро да не

употребљава. Стевановић истиче да се ово глаголско време никад углавном не

појављује као „облик с којим се напоредо у истој служби не употребљава које друго

претеритално време“4. То ишчезавање, па и тотално губљење, могуће је зато што он у

својој основној служби означава напоредност радње у прошлости, па тако има исту

вредност као и приповедачки презент. Павле Ивић за заступљеност овог облика у

источнохерцеговачком дијалекту каже да „ долази углавном у јужнијим и источнијим

говорима, па и у сарајевској зони; даље на северу он је, изгледа, редак или је,штавише,

ишчезао потпуно“5.

Обзиром на говор Ненадићевог краја, сасвим је разумљиво одсуство имперфекта.

Иако у насумично одабраних тридесет страна нисам пронашла ниједан облик,

пажљивије читајући наишла сам на свега два примера- оба су у трећем лицу једнине

глагола бити. С тим у вези ваља истаћи да је глагол бити донекле и једини глагол чији

се имперфекат може чути у свакодневном говору.6

„ Кад је госпођа отерала и кад то сазнадосмо по повратку са војне против

разбојника из Усаме, отворише нам се очи. Но беше касно. (стр. 35) – Брзо је

млатарао рукама, стезао зубе, режао, цептао од беса, ниједна му псовка не беше

довољно погрдна и стално је све више сиктао.“

4 Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик, II Синтакса (1979:658)5 Павле Ивић, Дијалектологија српскохрватског језика, увод и штокавско наречје (1985:137)6 Како сам пореклом из Пожеге, која се налази поред Ариља, као карактеристику нашег говора, доста заступљену, могу истаћи употребу имперфекта у виду израза штано то беше, коно то беше, гдено то беше, који се релативно често могу чути у свакодневном разговору.

7

2.3. Плусвамперфекат

Плусквамперфекат је глаголско време којим се означава радња која се извршила у

прошлости пре неке друге радње означене такође неким претериталним временом, или

означава стање настало иза извршене радње а истовремено са прошлом ситуацијом која

се приказује.

Може се градити на два начина – од имперфекта помоћног глагола бити и радног ( и

трпног) глаголског придева глагола који се мења ( је био певао ) и од перфекта помоћног

глагола бити и радног ( и трпног ) глаголског придева ( бејаше/беше певао).

Иако се јавља чешће од имперфекта, у савременом језику је ретка појава. Ако се и

јавља то је искључиво у конструкцији са перфектом помоћног глагола бити.

У језику Добрила Ненадића је слабо заступљен. Неки од малобројних примера:

„ Он је тада некуда био отишао у потрази за храном. ( стр. 14) – Значи ли то да сам до

сада био погрешно лечен? (20) – Рана се била разбуктала. (21) - Лила је досадна киша,

магла се већ у предвечерје била дигла из долине. (132) - Зачас је Дадара био пробуђен.

(132) – Сто поред левог био је одређен за нас. (185) – У цик зоре, суђење је било

завршено. (197) – Ветар је већ био побеснео. ( 202) – Стајала је на четири дирека који су

до земље били отрули. (204)“

8

3. Закључак

„ Доротеј“, као уосталом и цео књижевни опус Добрила Ненадића, је написан

новоштокавским, источнохерцеговачким дијалектом. Нема великих одступања од

норме српског стандардног језика. Једина новина је потискивање (и)јекавске замене

јата, која у овим крајевима постаје све више говорна особина сеоског становништва.

Што се тиче претериталних времена, ситуација је такође идентична као и у

савременом језику. Перфекат је основно време којим се означава прошлост и као

такво настоји да истисне употребу осталих времена. Аорист се и даље јавља, у нешто

слабијем проценту него што је то раније био случај, постаје карактеристика

књижевног језика као приповедачка техника, али је жив и у раговорима мештана.

Плусквамперфекат је фази ишчезавања, може се срести у ретким случајевима и то

једино у облику перфекта помоћног глагола бити и радног глаголског придева глагола

који се мења. Имперфекат је скоро потпуно ишчезао, његову функцију преузима

приповедачки презент. Једини облик који се донекле употребљава је треће лице

једнине глагола бити- беше.

9

4. Литература

Ивић 1985: Ивић, Павле. Дијалектологија српскохрватског језика, Увод и

штокавско наречје. Матица српска, Београд

Ненадић 2007: Ненадић, Добрило. Доротеј. Жиравац, Пожега

Пецо 1989: Пецо, Асим. Преглед српскохрватских дијалеката, Научна књига,

Београд

Станојчић, Поповић 2004: Станојчић, Живојин. Поповић, Љубомир.

Граматика српског језика. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд

Стевановић 1979: Стевановић, Михаило. Савремени српскохрватски језик II,

Синтакса. Народна књига, Београд

10