Универзитет у Београду

Филолошки факултет

Катедра за иберијске студије

Група за шпански језик, хиспанске културе и књижевности

Мотиви путовања, пријатељства и љубави у Дон Кихоту

(први део) Мигела де Сервантеса

семинарски рад из Шпанске књижевности 6.

Студент: Руководилац рада:

Маја Галовић, 2011/0573 др Владимир Карановић

Број бодова: ____

У Београду, 30.4.2014.

1

Апстракт. У раду ће бити представљени неки од носећих мотива: мотиви љубави,

пријатељства и путовања у првом делу романа Велеумни племић Дон Кихот од Манче шпанског

писца Мигела де Сервантеса. Они ће бити изложени првенствено кроз примере односа

протагонисте, Дон Кихота, са другим ликовима, а затим и кроз односе протагониста уметнутих

новела у делу и осталих споредних ликова, обухватајући не све, већ најрепрезентативније и

најбитније примере. На тај начин приказаће се како су искоришћени ови мотиви да би се

постигли пародични моменти витешких романа и испитати њихову улогу у току радње,

формирању ликова и њихових односа.

Кључне речи: Дон Кихот, Сервантес, љубав, пријатељство, путовање, мотив.

1. Увод

Свевремено дело Мигела да Сервантеса (Miguel de Cervantes) Велеумни племић

Дон Кихот од Манче објављено је 1605. године (први део), а потом 1615. и други. Од

тада доживело је веома много превода, бројне похвалне епитете, студије и књиге

посвећене његовом изучавању као и титулу узора ,,за једну нову врсту књижевности

коју ми зовемо модерним романом“ (Хајне, 1964: 16). Оно представља централно дело

у његовом опусу и Сервантесов начин да искаже своје ставове обухватајући

најразличитије теме: друштво, књижевност, морал, савест, страст и многе друге које

чине део свакодневице. Због такве широке лепезе, међу омиљеним темама за

проучавање налазе се пародијски моменти, новеле уметнуте у дело, осуда књижевности

и односи између протагонисте витеза и осталих ликова, пре свега Санћа Пансе и

Дулсинеје.

Последња тема значајна је због вештине којом су ликови изграђени и начина на

који се зближавају и повезују. Такве љубави и пријатељства инспирисала су и потоње

уметнике што сведочи о Сервантесовој врлини. Иако нису први ликови штитоноше,

даме, витеза, роба и сл. одишу новином, нису укалупљени на начин на који се то

обично радило и то је оно што читаоца забавља и враћа га књизи.

Због свих горе наведених признања, рад ће обухватити анализу неких од

најважнијих мотива1 који се јављају у првом делу и они ће бити представљени из

неколико перспектива које су кључне за њихово тумачење.

1 Moтив је најмања јединица на коју се могу разложити елементи теме или фабуле неког дела.

(Естебанес Калдерон, 2002: 701)

2

2. Љубав и парови у делу

2.1. Дон Кихот и Дулсинеја – љубав према миту

2.1.1. Витешка љубав и мотив даме

Витешки романи који су претходили Дон Кихоту писани су по шаблонима, где

је витез централни лик у својим авантурама. Оваквог хероја покрећу две ствари: слава и

љубав према дами која му даје снагу (Естебанес Калдерон, 2002: 110). Tа концепција

љубави назива се amor cortés у којој је дама недостижно и савршено биће, а витез њен

подређени којим она влада како жели. (Естебанес Калдерон, 2002: 221). Ову традицију

Сервантес је пренео у свој роман, али ју је и обрадио на свој начин.

2.1.2. Лик Дулсинеје и однос са Дон Кихотом

Како је Дон Кихот сада витез, потребна му је и дама, међутим, ту наилази на

мали, али решив проблем. Данијел Ајзинберг (2003) говори о односу Дон Кихота са

женама: «Las teme y las rechaza, no tiene interés en casarse y sentar cabeza. Prefiere su

fantasía de una mujer perfecta aunque inexistente».2 Дакле, Алонсу Кихану је потребна

Алдонса Лоренсо, али Дон Кихоту – Дулсинеја. Међутим, ко је заправо Дулсинеја? Ако

је дама витезу отелотворење љубави и части, Дулсинеја је ,,одуховљење“ свега тога за

Дон Кихота. Он нема други начин него да направи да од једне обичне сељанке каква је

Алдонса, постане један тако јединствен, а непостојећи лик, једна ,,чудна творевина [...]

духа, синтеза утисака понетих из небројених витешких романа које је прочитао“

(Павловић Самуровић, 1982: 59). Она постаје инспирација за његове поступке, и у том

смислу је «para él, más real que Aldonza Lorenzo»3 (Рајли, 2004: 71). Тако Дон Кихот

постаје заљубљен у мит, али мит који га покреће више од било које стварности што

заправо и јесте одлика људског. Он сваки свој подвиг посвећује њој, сваког пораженог

шаље да јој укаже част (нпр. Бискајца у IX глави) и све подређује њеној вољи. Мигел де

Унамуно (1969: 74) ту његову страст илуструје једним лепим запажањем: ,,Дон Кихот

није отишао у Тобозо да се она у њега заљуби, већ је кренуо у свет да га освоји за њу“.

Међутим, иако на први поглед безнадежно удубљен у своје замисли и машту, он једном

2 ,,Боји их се и одбија их, није заинтересован да се ожени и скраси. Више воли своју маштарију о

савршеној жени, иако она не постоји.“ (Превод: ауторка) 3 ,,за њега, више стварна него Алдонса Лоренсо.“ (Превод: ауторка)

3

приликом у разговору са Санћом истиче да је свестан своје уобразиље кад је његова

изабраница у питању. Он тада дајући примере каже:

«¿Piensas tú que las Amarilis, las Filis, las Silvias, las Dianas, las Galateas, las Fílidas y

otras [...] fueron verdaderamente damas de carne y hueso, y de aquéllos que las celebran y

celebraron? No, por cierto, sino que las más se las fingen, por dar subjeto a sus versos y

porque los tengan por enamorados y por hombres que tienen valor para serlo. Y así,

bástame a mí pensar y creer que la buena de Aldonza Lorenzo es hermosa y honesta; [...]

y yo me hago cuenta que es la más alta princesa del mundo.»4 (Сервантес, 1999)

Дакле, она је пропратни део његовог бића у витешкој одори. Стивен Хачинсон (2004:

77) говори о овој појави не само на нивоу Дон Кихота као лика, већ на нивоу

целокупног дела. По њему, емоције, а поготово заљубљивање, као да ликови

једноставно изаберу и ,,одраде“ га, као што је то било са Дулсинејом. Ипак, не може се

занемарити љубав која, иако према такорећи непостојећој жени, постоји. Постоји у

виду идеала и то је довољно да чини једну лепу, али заправо тужну и неостварену

љубавну причу чији се мотив протеже кроз целу књигу.

2.2. Љубавни парови у уметнутим новелама

2.2.1. Неопрезни радозналац – љубавни троугао

Друга трагична љубавна прича прати три лика из уметнуте новеле Неопрезни

радозналац, Анселма и Лотарија, два пријатеља, и Камилу, Анселмову жену. Због

Анселмових провера да ли би му Камила била верна, она на крају не успева да одоли

Лотарију који је био задужен да оствари те провере. Ни он не буде равнодушан на њу,

тако да, како Станислав Зимић (2003: 81) примећује, Анселмо ствара парадоксалну

ситуацију у којој је у браку којег је заправо сам уништио и који сада, када он у то

верује, није савршен. Љубав Камиле према Лотарију постаје јача него она коју је гајила

према мужу и има као и већина осталих љубавних прича (за разлику од Дон Кихотове)

ту дозу страсти и пожуде и више је световна. Не могавши да издрже своје савести и

тугу, на крају све троје умиру.

4 ,,Зар ти мислиш да оне Амарилде, Филиде, Силвије, Дијане, Галатеје и остале [...] су збиља

биле од пути и кости и љубазнице онима који су их славили и који ће их славити? Зацело нису, него их

само измишљају да би им стихови имали неки предмет и да би људи држали за заљубљене и за људе који

нешто полажу на заљубљеност. И тако, мени је довољно да мислим и верујем да је добра Алдонса

Лоренсо лепа и поштена, [...] па је ја себи замишљам да у свету нема више принцезе од ње.“ (Сервантес,

1988: 198)

4

2.2.2. Заробљени капетан – религија која спаја

У другој уметнутој новели, заробљени капетан упознаје у свом заточеништву у

Алжиру лепу Маварку Сораиду која је спознала хришћанство и има једну жељу – да

оде из исламског света и буде хришћанка. Она тада има само једну љубав и то је љубав

према Богородици, или Лели Маријен, како је она назива. Oна је чиста, узвишена и

мења њен живот у темељу. Та љубав касније је спаја са новом љубављу, заробљеником

са којим ће побећи у Шпанију, мада ће ова религиозна имати превласт над њом до краја

приче. Тако је мотив љубави искоришћен на два плана, плану духовне, религиозне

љубави према богу и овоземаљске према капетану.

2.3. Остали љубавни парови у делу

Сем поменутих прича које заузимају највећи део романа, појављује се још пар

мотива љубави у причама људи на које Дон Кихот и Санћо Панса наилазе током својих

путовања.

Пре свега то су Гристосомо и Марсела где је Сервантесу успело да ,,оживи [...]

стилизовану средину пасторалне идиле“ (Павловић Самуровић, 1982: 51). Гристосомо

је младић који се заљубљује у лепу пастирицу Марселу. Oна га одбија због чега он

умире. Он је, попут Дон Кихота, подојен пастирским романима, био заљубљен у

идеалну пастирицу и пре него што је срео Марселу (Зимић, 2003: 45). Наишавши на

њен презир, његов крај није могао бити другачији него смрт.

Затим наилазимо на компликовану причу о два пара, коју пратимо кроз велики

део романа, Карденију и Лусинди и Фернанду и Доротеји (Микомикони), који у једном

сплету лажи, превара и случајности налазе једни друге. Овај љубавни четвороугао има

срећан крај (за разлику од већине претходних прича) и све лажи и проблеми се

решавају у крчми. Забавни карактер ове приче и вештина којом је испричана

инспирисала је чак и Шекспира да напише The history of Cardenio 1613. године (Рикер,

2003: 162).

Мотив љубави, дакле, Сервантес искоришћава на више места и на другачије

начине. Он му и врло често прибегава, јер је љубав погодна као покретач радње и

инспирација ликовима да делају. Иако је мотив љубави између мушкарца и жене

доминантан, то није и једина врста која се среће. Поред ње јавља се и љубав између

браће, оца и кћерке, два пријатеља, човека и животиње, љубав према књигама, правди и

истини.

5

3. Пријатељство

3.1. Дон Кихот и Санћо – целина сједињена у контрастима

3.1.1. Зашто је потребан Санћо?

Витез и штитоноша су два типизирана лика5 из витешких романа. Сваки витез

има свог штитоношу који му је веран и одан. Тај ,,однос витез и штитоноша

успостављен је већ у Амадису (Амадис и Гандалин, син његовог поочима). И сви

каснији витезови смишљени по узору на Амадиса били су увек праћени од верног

штитоноше“ (Павловић Самуровић, 1982: 46). Иако је витез хијерархијски изнад

коњушара између њих се јавља блискост. Они деле и срећу и несрећу што их зближава.

Дон Кихот је лик који се врло често угледа баш на Амадиса, и у том смислу, Сервантес

је одлучио да му додели Санћа.

Са друге стране, у литератури се често може наићи на још један разлог. Како

Педраса Хименес и Родригес Касерес (1980: 150) наводе, Сервантес је из разлога што је

присуство само једног лика захтевало или чисту акцију или монологе, одлучио да уведе

још једног што је давало више простора и могућности.

3.1.2. Начин обраћања Дон Кихота Санћу

Начин на који се ликови обраћају један другом у делу утиче на нашу перцепцију

њиховог односа. Иако је Дон Кихот витез, а Санћо ,,само“ коњушар, витез не прави ту

разлику када њих двојица разговарају. Он Санћа опомиње само онда када се не понаша

пристојно или у складу са ситуацијом. Када му се обраћа назива га братом,

пријатељом, синком или једноставно драгим Санћом.

Битно је уочити и један моменат када је у питању превод. Наиме, у преводима

Ђорђа Поповића Даничара и Душка Вртунског, Дон Кихот не персира Санћу, већ му се

једноставно обраћа ,,на ти“ што доводи до утиска да су њих двојица блиски. Са друге

стране, Александра Манчић се одлучила да они ипак персирају један другом,

стварајући благу дистанцу која помало одудара од целокупне слике односа између два

лика.

5 То је лик који обухвата унапред дефинисан скуп физичких, психолошких и моралних

особености и који је публици лако препознатљив на основу раније познатог. (Естебанес Калдерон, 2002:

1041)

6

3.1.3. Две супротности које се допуњују

Пре свега, Дон Кихот и Санћо су физички две потпуно супротне слике. Како их

Сервантес описује, први је «de complexión recia, seco de carnes, enjuto de rostro, gran

madrugador y amigo de la caza»6, док је други имао «la barriga grande, el talle corto y las

zancas largas, y por esto se le debió de poner nombre de Panza »7. На први поглед, рекло би

се, једна сасвим смешна и нескладна слика. Ипак, они као такви не само да имају своје

претходнике, већ имају и наследнике. Довољно је само сетити се неких парова из

књижевности и телевизије који подсећају на кихотовски: Џозеф Ендруз и Парсон

Адамс, Шерлок Холмс и доктор Вотсон, Лорел и Харди, па и C3PO и R2D2 (Рајли,

2004: 79). Хајне (1964: 22) их пореди са лордом Бајроном и његовим слугом Флечером.

Са друге стране и њихови карактери су потпуно различити, чак се често

сматрају двема крајностима, супротним половима магнетне игле. Међутим, они баш

као и супротни полови функционишу јако добро заједно, привлаче се. Критика их

пореди на разне начине. За Елену Перкас де Понсети (1975: 630), Дон Кихот значи

неприхватање онога што си, а Санћо обратно, прихватање свега пто га чини баш

таквом особом каква је, док су код Хелмута Хацфелда (1966: 26) представљени као

«contradicción entre Dios y el mundo, el espíritu y la carne, la poesía y la realidad».8 Анхел

Басанта (1985: 93) их наводи као крајњи идеализам и материјализам, док се код

Кољевића jeдан родио да ,,живи умирући“, док други да ,,умре жваћући“ (1988: 7).

Међутим, ма колико они били различити, са сигурношћу се може говорити о

утицају који имају један на другог. Кихотизација Санћа јавља се постепено, он усваја

од господара неке ставове (нпр. и он почиње да верује у причу о Микомикони), али пре

свега мења побуде које га наводе на путовање, то више није само обећано острво већ и

слава. Даље се може говорити и о санћификацији самог Дон Кихота који почиње да

усваја стварност (Мадријага, 1972). Обе почињу у првом, а достижу врхунац у другом

делу романа.

Битно је поменути још један аспект: њих двојица савршено допуњују један

другог. У предговору за једно од издања Дон Кихота Сретен Марић (1998: 8) каже:

,,Једно без другог не иде, један без другог су апстрактни, нестварни. Први да другог

вуче за перчин, други да првог држи на земљи“. Рајли (2004: 79) наводи да их је Кафка

6 ,,снажна састава, мршав, суха лица, велик раноусталац и љубитељ лова.“ (Сервантес, 1988: 21).

7 ,,велики трбух, кратак струк и широка стопала, и зато ће бити да су му дали име Панса“

(Сервантес, 1988: 21). 8 ,,контрадикција у виду Бога и света, духа и тела, поезије и стварности.“ (Превод: ауторка)

7

сматрао једним бићем. То није необично с обзиром на то да њих двојица представљају

крајности црта личности које свако од нас у мањој или већој мери поседује. У том

смислу, могу се посматрати као једно биће, јер кад се саставе дају складност, док су

једно без другог илузије.

Овај тако дубок и сложен однос толико се истраживао да се чак долазило и до

претпоставки о Сервантесовој наводној хомосексуалности.9 У сваком случају, ова два

сапутника су постала мерило за пријатељство, оно са чим се пореде остали.

3.2. Неопрезни радозналац – крах пријатељства

Иако је ова прича већ поменута, треба је обрадити из једног другог аспекта.

Мада је главна нит трагична љубав, сам почетак говори о савршеном пријатељству

Анселма и Лотарија. Чак и овде се понекад додаје потенцијална хомосексуална

конотација, јер су они познати као ,,два пријатеља“ (Рајли, 2004: 103). Иду свуда

заједно, проводе много времена један с другим и чине се нераздвојнима. Лотарио се

труди да на сваки начин помогне Анселму и спречи његову пропаст. Он одбија да га,

иако то Анселмо тада не види, унесрећи тиме што ће га послушати. Ипак, на крају

долази до трагедије.

3.3. Остала пријатељства у делу

Чини се да је Сервантес веома волео ову тему јер се мотив пријатељства врло

често може наћи у делу, макар и не тако очигледно представљен. На пример, Карденио

и Фернандо су такође били пријатељи, док се Фернандо није заљубио у Лусинду. Парох

и берберин покушавају да спасу Дон Кихота лудила и брину за његово здравље. Санћо

и његов кум се такође уважавају и поштују. Може се говорити о пријатељству Дон

Кихота и Росинанта и Санћа и магарца, па чак и ове две животиње које се држе заједно

будући да су осуђене једна на другу. Поготово је изражен однос магарца и Санћа, који

му тепа, тражи га кад га украду од њега и изражава огромну радост када га поново нађе.

9 Види рад: Ајзинберг 2003: D. Eisenberg, «La supuesta homosexualidad de Cervantes», Alicante:

Biblioteca Virtual de Miguel de Cervantes, 2003. <http://www.cervantesvirtual.com/obra-visor/la-supuesta-

homosexualidad-de-cervantes-0/html/ffd77c6e-82b1-11df-acc7-002185ce6064_3.html#I_1_> (20.4.2014).

8

4. Путовање

4.1. Дон Кихот и Санћо - путници луталице

4.1.1. Лик лутајућег витеза

Лик лутајућег витеза (на шп. caballero andante) заснива се на стварним

ликовима, људима који су у XV веку ишли по разним местима на турнире. Тај лик

преточен у књижевни даје особу која иде по далеким егзотичним местима у потрази за

авантурама, све због даме којој тиме доказује своју љубав и покушава да је завреди. На

том путу наилази на нека незаобилазна места (дворци, острва, језера, пећине), углавном

непозната и неоткривена (Естебанес Калдерон, 2002: 617).

Пошто се витез не може бити од куће, протагониста се мора отиснути на пут.

4.1.2. Путовања

Од укупно три изласка која прате Дон Кихота, прва два путовања се одвијају у

првом делу. На прво, он креће сам и оно траје знатно краће од другог, на које полази са

својим коњушаром Санћом.

Прво путовање: Алонсо Кихано одлучује да пође на пут као прави витез у

потрази за пустоловинама. Тај први пут не траје дуго. Оно што знамо је да долази у

крчму, где га крчмар крунише за витеза; даље лутајући спаси Андреса и, након што га

мазгари пребију, сусед га налази и враћа кући.

Друго путовање: Овога пута су два путника, пут траје знатно дуже и носи

много више авантура. Ту срећу ветрењаче и Бискајца, галијаше, роба и Сораиду, Клару

и Луиса, уплићу се у приче о Марсели и Гристосому, Микомикони, Карденију итд.

Санчо наводно стигне и до Тобоса, Дулсинејиног села. Од предела, сем крчме, пролазе

и кроз планине, шуме и ливаде. Путовање се завршава још једном битком, у којој

господар и коњушар, претучени, одлучују да се врате кућама како би извидали ране и

спремили се за наредни, где се завршава први део.

4.1.3. Предели и места

Мада нам Сервантес даје неке топониме (Сијера Морена, Барселона, Тобосо), он

нам не прецизира места којима се крећу Дон Кихот и Санћо. Чак немамо ни конкретно

9

место из кога крећу, само знамо да је то Манћа (Басанта, 2000: 35). Они даље крећу

куда их пут наведе, а да се ни не питају где су. Росинанте је вођа пута, он одлучује куда

се иде: «Subieron a caballo, y sin tomar determinado camino, por ser muy de caballeros

andantes el no tomar ninguno cierto, se pusieron a caminar por donde la voluntad de

Rocinante quiso»10

(Сервантес, 1999). Међутим, за разлику од витешких романа где је

радња у далеким, егзотичним пределима, овде се већина авантура одвија у блиским

крајевима (Басанта, 1999: 35).

Временом су се јавили покушаји да се на основу информација из романа

реконструишу руте путовања и тачна места кроз која пролазе протагонисти. На пример,

Луис Руис де Варгас у свом делу Tierras y lugares de la ruta de “Don Quijote de la

Manchaˮ наводи да је Дон Кихот из Пуебле де Алморадијел, а Гристосомо из

Консуегре (1986: 15-19). На веб страници Националне библиотеке11

може се наћи и

интерактивни садржај који између осталог садржи мапу са уцртаним рутама и

стајалиштима.

На самом крају, сигурно је то да је пут заправо веза која спаја Дон Кихота са

осталим ликовима, мотив згодан да да флуидност радњи и олакша повезивање догађаја.

Најбитнији пут који прелазе Дон Кихот и Санћо јесте пут маште и фантазије, онај који

их чини онаквима какви јесу (Донахју, 2005: 171).

4.2. Путовања у уметнутим новелама

У Неопрезном радозналцу нема посебно изражених мотива путовања. Једино

знамо да се радња одвија у Фиренци и да Анселмо користи путовање као изговор да не

буде код куће у време кад Фернандо извршава његове задатке.

Са друге стране, у Заробљеном капетану је тај мотив доста присутнији. Када

капетан дође у крчму, почиње своју причу говорећи о свим местима које је прошао као

војник. Ту се помињу Ђенова, Милано, Фландрија, Турска, Кипар, Алжир, Цариград и

многи други градови и државе. Наравно, на крају доспева на почетак, у Шпанију

правећи тако круг, попут Дон Кихота и самог Сервантеса.

10

,,Појахаше и не одабравши одређени пут (јер сасвим одговара лутајућим витезовима да се не

бира одређени пут), упутише се даље онамо куда је хтео Росинанте“ (Сервантес, 1988: 155) 11

Види: http://quijote.bne.es/libro.html

10

5. Закључак

На самом крају, немогуће је издвојити један доминантан мотив од набројаних.

Врло су повезани и присутни у делу. Сваки витез има даму и коњушара и мора да лута

у потрази за авантурама како би био достојан дамине љубави. Самим тим ови мотиви

су обавезни да би се Дон Кихот остварио као витез.

Он се на том путу сусреће са свакаквим ликовима и ситуацијама, па пролазећи

заједно са Санћом и добро и лоше, они постају нераздвојни. Тај мотив пријатељства се

протеже током целог дела где смо ми сведоци постепеног зближавања, суживота два

тако различита човека који ипак не могу један без другог. Постају два лика која ће ући

у историју и који ће бити препознатљиви свуда у свету.

Љубав такође не постоји без Дулсинеје, која опет, не постоји без Дон Кихота. То

је потпуно апсурдна љубавна прича, али тако моћна и покретачка да делује стварније

од многих других. Међу свим прелепим дамама, он бира машту, свесну илузију и она

сама му је довољна, за разлику од свих осталих страсних љубавника. Његова љубав

није телесна и такође је свеприсутна, како у делу тако и у његовим мислима.

Мотив путовања је оквир за сва дешавања. Ти путеви су нит која повезује ликове

и догодовштине и у том смислу је неизоставан, поготово што уједно чини део витешког

начина живота. Прво путовање да упознамо Дон Кихота, друго да упознамо све остало.

Сервантес је овде врло вешто од ликова који су пародија на ликове из витешких

романа створио ликове који јесу смешни, али начин на који су повезани и изграђени

нас и ражалошћује. Дон Кихот је оличење жртве за Дулсинеју, правог пријатеља за

Санћа и правог витеза у својој храбрости на том путу. Он је сањалица у окрутном свету

који је изгубио свест о правим вредностима. Не можемо да се не идентификујемо са

њим у неком тренутку, што чини ову књигу литературом погодном за разне периоде

живота појединца, али и књижевности генерално. Дон Кихот можда нема чисту свест,

али има љубав, пријатеља и пут да следи.

11

Библиографија:

• Примарна:

1. Сервантес 1988: М. de Cervantes, Велеумни племић Дон Кихот од Манче, превео:

Ђорђе Поповић, Сарајево: Веселин Маслеша, pp. 13-441.

2. Сервантес 1999: М. de Cervantes, El ingenioso hidalgo Don Quijote de la Mancha,

Alicante: Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes.

<http://www.cervantesvirtual.com/obra-visor/el-ingenioso-hidalgo-don-quijote-de-la-

mancha--0/html/> (22.3.2014)

• Секундарна:

Историје књижевности:

1. Педраса Хименес, Родригес Касерес 1980: F. B. Pedraza Jiménez, M. Rodríguez

Cáceres, Manual de la literatura española, Vol. III Barroco: Introducción, prosa y

poesía, Tafalla: Cénlit Ediciones, pp. 149-156.

Студије:

1. Ајзинберг 2003: D. Eisenberg, Cervantes y Don Quijote, Аlicantе: Biblioteca Virtual

Miguel de Cervantes. <http://www.cervantesvirtual.com/obra-visor/cervantes-y-don-

quijote-0/html/> (9.4.2014).

2. Басанта 1985: А. Basanta (coord.), Don Quijote de la Mancha, Vol. I, Bilbao: Plaza &

Janéz, pp. 91-94.

3. Басанта 2000: А. Basanta, «Introducción», in: M. de Cervantes, El ingenioso hidalgo

Don Quijote de la Mancha, Madrid: Anaya, pp. 35-36.

4. Донахју 2005: D. Donahue, "Liminality and Communitas in the Quijote and the

Novelas ejemplares", in: J. P. Gabriele (coord.), 1605-2005: Don Quixote across the

centuries, Actas del Congreso celebrado en el College of Wooster (Ohio EE.UU) del 7

al 8 de abril de 2005, Madrid: Iberoamericana, pp. 169-179.

5. Зимић 2003: С. Зимић, Los cuentos y las novelas del Quijote, Madrid:

Iberoamericana, pp. 39-95.

6. Koљевић 1988: С. Кољевић, ,,Сервантесов Дон Кихот“, in: М. de Cervantes,

Велеумни племић Дон Кихот од Манче, превео: Ђорђе Поповић, Сарајево:

Веселин Маслеша, pp. 5-9.

12

7. Maдријага 1972: S. de Madriaga, Guía del lector del Quijote, Buenos Aires: Editorial

Sudamericana, 1972 (1926), VII ed, caps. VII y VIII, pp. 127-135, 137-148.

Biblioteca Virtual Miguel de Cervantes,

<http://cvc.cervantes.es/literatura/quijote_antologia/madariaga.htm> (3.4.2014).

8. Maрић 1998: С. Марић, ,,Трагична луда“, in: М. де Сервантес, Оштроумни

племић Дон Кихот од Манче, Vol. I, Београд: Завод за уџбенике и наставна

средства, pp. 7-33.

9. Павловић Самуровић 1982: Љ. Павловић Самуровић, Дон Кихот Мигела де

Сервантеса, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, pp. 46-60.

10. Перкас де Понсети 1975: H. Percas de Ponseti, Cervantes y su concepto del arte,

estudio crítico de algunos aspectos y episodios del «Quijote», Madrid: Editorial

Gredos S. A, pp. 630-637.

11. Рајли 2004: Е. С. Riley, Introducción al «Quijote», traducido por: Enrique Torner

Montoya, Barcelona: Crítica, pp. 78-104.

12. Рикер 2003: М. de Riquer, Para leer a Cervantes, Barcelona: Acantilado, pp. 137,

162.

13. Руис де Варгас 1986: L. Ruiz de Vargas, Tierras y lugares de la ruta de «Don

Quijote de la Mancha», Madrid: Hijos de E. Minuesa, S. L, pp. 11-21.

14. Унамуно 1969: М. de Unamuno, Живот Дон Кихота и Санча Пансе према

роману Мигела Сервантеса Саведре, превео: Гојко Вртунић, Београд: Култура,

pp. 49-75.

15. Хајне 1964: H. Heine, ,,Увод у Дон Кихота“, in: М. де Сервантес, Оштроумни

племић Дон Кихот од Манче, превео: Ђорђе Поповић, Београд, Нолит. pp. 7-26.

16. Хацфелд 1966: H. Hatzfeld, El Quijote como obra de arte del lenguaje, Madrid:

Aguirre, pp. 25-35.

17. Хачинсон 2004: S. Hutchinson, "Affective Dimensions in Don Quijote". Bulletin of

the Cervantes Society of America. Vol. XXIV, Num. 2, pp. 71-91. <http://www.h-

net.org/~cervantes/csa/articf04/hutchinson.pdf> (14.4.2014).

Приручници:

1. Естебанес Калдерон 2002: D. Estébanez Calderón, «Caballeresca», in: Diccionario

de términos literarios. Madrid: Alianza Editorial, pp. 109-112.

−: −, «Cortés. Poesía y amor cortés», in: −, pp. 220-223.

−:−, «Libros de caballerías», in: −, p. 617.

13

−:−, «Motivo», in: −, p. 701.

−:−, «Tipo», in: −, pp. 1041-1042.

14