Antonije Isakovic

Delicevo predavanje

Isakovic je pisao najbolje ratne pripovetke. Rat podrazumeva granicnu situaciju, covek je uvek izmedju zivota i smrti, nasi tzv. partizanski pisci pisali su prozu egzistencijalistickog smera, posmatraju coveka u granicnoj situaciji. Postao je poznat po svojim dvema prvim knjigama pripovedaka "Velika deca" i "Paprat i vatra".

Njegove zbirke pripovedaka povezuje iskustvo blizine smrti.

Najvise nesporazuma izazvale su zbirke pripovedaka pod nazivom "Tren"(1,2,3), po tehnici pripovedanja bliske su skazu. Onaj koji pripoveda, kazuje, podrazumeva postojanje slusaoca. U tom naslovu sadrzi se Isakovicevo shvatanje coveka: Za covekov opstanak na svetu, za covekov zivot na zemlji, narocito za smrt, presudan je tren.

U njegovim pripovetkama o pocetku rata takodje znacajno mesto zauzima tren. "U znaku aprila", rec je o kapitulaciji kraljevske vojkse aprila '41. Prica pocinje slikom voza koji dolazi, daje se perspektiva jedne zene, svetina je zbunjena metezom koji nastaje pred kapitulaciju. U pocetku je opis kompozicije voza koji dolazi, kompozicija je imala svega 5 vagona, svetina koja je cekala voz kao neki spas bila je brojnija.

Viseglasje pokazuje jedan uzas koji se tu zbiva. Pokazuje rasulo, metez. Svetina ima svoje navike i potrebe za zrtvom. Na stanici je covek koji je usamljen i nosi fotoaparat, okvalifikuju ga kao spijuna i odmah odrede nekoliko ljudi da ga ubiju. Svetini je potrebna zrtva, svetini je potrebna krv. Potreban je krivac koji ce biti zrtvovan da bi se zadovoljila nekakva pravda.

Malo posle toga se pojavljuje zena sa cerkom i pita: "Gde mi je muz?" Oni joj kazu da je on "otisao". Svi se razilaze. Ostaje pustos. To je prica o potpuno uzaludnoj i besmislenoj smrti koja se dogadja u casovima apsolutnog rasula.

Niko ne preuzima odgovornost. Nema nikakave utehe, katarze i smisla, to je prosto znak rasula. U prici "Obraz" prica pekar kako je u trenucima okupacije zemlje jedan covek bio potpuno izgubljen, kako nije mogao da shvati da se zemlja ne brani, a pritom nista ne govori. On se prati iz kafane kako koraca sve dokle se nije obesio. Ostaje njegovo samoubistvo kao cin pobune, neprihvatanja okupacije. Naisli su nemacki vojnici i mislili su da je taj srpski vojnik nesto mnogo znacajan i pokopali su ga uz pocasni plotun. Pocasni plotun dosao je paradoksalno od neprijatelja. Ove dve price izvrsne su kao tema.

Isakovic je prvi nas pisac koji je problematizovao ono sto se zove partizanski moral. U prici "Crveni sal" data je atmosfera Igmanskog marsa, ljudi su prokisli, svako nosi opekotine od mraza, ljudi su odeveni slabo, medju njima je jedan mladic koji ima opekotine po vratu. Na prozoru kuce vidi jednu zenu i ugleda crveni sal, mladic pomisli kako mu je potreban, uzeo je taj sal i nastavio, zena je izasla placuci trazeci sal, mladic je streljan. Prica problematizuje taj partizanski moral- ubiti coveka zato sto je uzeo sal u casu kada mu je bio potreban, surovo je. Isakovic je prvi koji govori o besmisloenosti takve zrtve, mlad covek kome je propao vrat je zrtvovan. Poenta je u ovoj zeni koja ga je optuzila za sal, ona se pita: Sta sam ja? Jesam li ja zena? Da li je ona izgubila svoju prirodu elementarnu,prirodu zene kao zastitnice zivota, zene kao majke? Time sto je optuzila mladica nije li dovela u pitanje i svoju sopstvenu prirodu?

Kod Isakovica postoji tendencija ulancavanja prica, najcesce preko likova koji se ponavljju. U pripoveci "Kasika" to su Stanko i Zoca. Stanko je stariji, Zoca je decak. Prica je data iz decje perspektive. Poslati su u selo po kajmak, obojica su gladni, ne smeju usput da uzmu po kasiku kajmaka jer bi to bila povreda partizanskog morala.

Mesec obleskujuci o taj kajmak cini da taj kajmak zastrasujuce privlaci decaka.

Decak umire, saborci dele tak kajmak,Stanko odbacuje svoju kasiku kajmaka jer je kostala zivota njegovog maloga druga.

Isakovic pokazuje nalicje toga morala, njegovu uzaludnost.

Isakovic je smatrao da pripovetka treba biti kratka i da ima dramski naboj, stoga je priblizava dosta drami. Dijalozi su cesti, recenice elipticne, stegnute i kratke. Od pocetka do kraja stvaranja u njegovoj prozi je dominatan motiv erosa, On je negde prikriven, negde ne, negde je krajnje tragican- " Kasika", " Crveni sal". Otvoren je prema lirici i drami, zato su njegove pripovetke hibridne i moguce je njihovo prikazivanje na sceni. Cesto prikazuje ljudsku sudbinu koja se odlucuje u jednom trenutku, stoga se rec TREN javlja kao naslov pripovedaka- Tren 1 i Tren 2. Filozofija trena je i ranije bila prisutna kod njega. U zbirci " U znaku aprila" pripovetke nisu ideoloski obojene, kasnije stvara partizanske pripovetke koje ce se samo ulancavati.

Termin skaz uveo Boris Ejhenbaum ( studija " Kako je naprevljen Gogoljev Sinjel " ). Skaz koristi i B. Ćopić, D.Mihailovic i ima veliku tradiciju u nasoj knjizevnosti, prisutan je u pripovetkama L.Lazarevica, M. Glisica, roman "Milan Narandzic" J. Ignjatovica, S.M. Ljubisa - " Kanjos Macedonovic" . Miroslav Drozda, učenik Jana Mukaržovskog govori o komunikativnoj maski skaza. Smatra da postoji pisac teksta tj. autor, u skazu postoji narator -onaj ciji je glas usmeno kazivanje- tj. kazivač i on o nečemu govori, a to nešto nazivamo predmetom, u tekstu postoji i fiktivni slusalac kao i čitalac koji je poslednji u tom komunkikativnom nizu. Znaci Autor-Fiktivni kazivac-Predmet-Fiktivni slusalac-Čitalac. Najkrace, skaz je iluzija usmenog pripovedanja u pisanom tekstu.