POSLEDNJI KOJEG PRIZNAJEM, s kim zborim,

bezlični bole u telesnom tkivu,priđi: ko što u duhu goreh, gorimu tebi; da na tvoju vatru živu pristane, dugo protivilo se drvo,a sad te hranim, tvoj sam plam i sev.Ovdašnju moju blagost svu je shrvoNeovdašnjega pakla gnev.Sav čist, sav lišen budućega planaNa paćenja se lomaču uputih,Znajuć da nema sutrašnjega danaZa ovo srce, gde zaliha ćuti.Ko to neraspoznatljiv gori? Ja?Ne uvlačim ovamo uspomene. O, život, život: Izvan mene.A ja u ognju. Nikog ko me zna.

RUŽO, oh čisto protivrečje, slasti ničiji san da ne budeš ispod tolikihkapaka očnih.