draža-smrt duža od života- feljton večernjih novosti

7/31/2019 Draža-smrt duža od života- feljton Večernjih novosti

http://slidepdf.com/reader/full/draza-smrt-duza-od-zivota-feljton-vecernjih-novosti 1/135

Generala niko nećePero Simić | 20. jun 2012.

Dražu su svi ostavili na cedilu: i Englezi, i kralj, i narod, i deca. Na početku rata Josipu Brozu poštedeo život



http://www.novosti.rs/upload/images/2012/06/20n/feljton-draza.jpg



Dragoljub - Draža Mihailović

GENERAL Dragoljub Mihailović bio je jedinstvena ličnost u istoriji bivše Jugoslavije i Balkana,možda i cele Evrope.

Bio je prvi vođa pokreta otpora u Evropi, čiju su glavu nemački nacisti ucenili već 1941, ali i prvi i jedini antifašista koji je osuđen za kolaboraciju sa fašistima.



Nemci su 1943. godine za njegovu glavu nudili 100.000 rajhsmaraka u zlatu, a njegovi glavnisaveznici, Englezi, su ga te iste godine pustiti niz vodu. I optužili da šuruje sa svojim nacističkimdželatima.

Bio je glavna uzdanica jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu, a ona je prva posle Englezadigla ruke od njega.

Sve vreme Drugog svetskog rata čuvao je i obraz i tron poslednjeg jugoslovenskog kralja, a ufinišu tog rata kralj ga je izdao, pozivajući sve pristalice generala Dragoljuba Mihailovića da pređu



na stranu njegovog nepomirljivog ratnog protivnika, vođe jugoslovenskih komunista Josipa BrozaTita.

Na početku rata taj čovek je Titu poštedeo život, a Titov režim ga je na kraju rata osudio na smrt, anjegove posmrtne ostatke tako dobro sakrio da se ni danas ne zna gde je i kako likvidiran.

Ubijen je zbog saradnje sa nacistima, a SAD su tog istog čoveka dve godine posle njegovogstreljanja odlikovale za borbu protiv Adolfa Hitlera.



Pred njegovo streljanje komunisti su mu ubili sina, a preostalo dvoje dece prešlo je na Titovustranu i odreklo ga se pre nego što je bio poražen na bojnom polju.

Sin je bio nemilosrdan:

- Želim da sperem ljagu koja je pala na mene izdajničkim radom moga oca.

Ćerka je tražila čak i očevu glavu:



- Moramo zaboraviti i naše najbliže; moramo ih izvesti pred sud da odgovaraju za svoja dela.

Kad je izgubio sve što je imao, general Dragoljub Mihailović se odrekao i samog sebe:

- Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali svetski vihor razneo je mene i moj rad.

Ko je stvarno bio taj čovek, šta je zaista hteo, šta započeo, zašto je sudbina prema njemu bila takosurova?



Rođen je u Ivanjici, koja je krajem 19. i početkom 20. veka bila sinonim za zabit. Verovalo se da je pred ovom varošicom, koja svoje ime duguje hiljadama iva u koje je bila obrasla, i sam bog rekaolaku noć. Zbog toga se i govorilo:

- Ivanjico, i bogu si teška.

KNJIGA - U PETAK FELJTON je napravljen na osnovu najnovije biografije DražeMihailovića, koja će se u petak pojaviti na kioscima u Beogradu, a od subote i širomSrbije.



U istom horoskopskom znaku kao i Dragoljub rođeni su i slikarka Olja Ivanjicki i pisci MešaSelimović, Desanka Maksimović i Laza Lazarević, ali i Mihailovićeva zla kob Josip Broz Tito.

Bez oca je ostao već sa navršene dve godine, a bez majke kad je imao sedam godina. Brigu onjihovo troje dece preuzeo je stric, očev brat Vladimir, veterinarski major Kraljeve garde uBeogradu.

Pet godina po dolasku u Beograd umrla mu je sestra Milica. Druga sestra, Jelica, imala je višesreće, završila je arhitekturu i postala jedna od prvih srpskih žena arhitekata.



Osnovnu školu na Vračaru završio je 1904. godine s odličnim uspehom, prva tri razreda gimnazije pohađao je u Trećoj muškoj, a preostala tri u Drugoj muškoj gimnaziji.

Gimnaziju je završio sa vrlo dobrim uspehom, a najviše ocene, petice, imao je iz zemljopisa imatematike, a u završnom, petom razredu bio je vrlo dobar iz veronauke, istorije, prirodnih nauka,srpskog, nemačkog, francuskog i latinskog. Vladanje je bilo dobro ili primerno, vrednoća pohvalna.



Jedan od školskih drugova bio mu je i kasniji srpski knez Pavle Karađorđević, s kojim će seDragoljub Mihailović na dramatičan način razići 1941. godine.

Po završetku gimnazije, juna 1910. godine, primljen je u Nižu školu Vojne akademije u Beogradu.

Već posle šest meseci od polaska u školu unapređen je u čin pitomca-kaplara, a godinu i po danakasnije, 1. septembra 1912, u čin pitomca-podnarednika.

Čim je postao podnarednik, umesto na treću godinu Akademije, krenuo je u Prvi balkanski rat.



Prvo vatreno krštenje, s promenljivom srećom, imao je 9. oktobra 1912. godine na Javoru, poredondašnje srpsko-turske granice.

Prvi nalet Turaka njegovi saborci su izdržali, pred drugim su se "povili", a u trećem su odstupali.Dva dana kasnije, Turci su predali Sjenicu, a posle nekoliko dana i Novu Varoš, Prijepolje, Priboj iPljevlja.

Posle proterivanja Turaka iz zapadne Srbije, Mihailovićev puk je novembra 1912. krenuo naKosovo i Metohiju, gde je izbila oružana pobuna. Kosmetski Arnauti, kako su se tada zvali



Medalje preko nišana

Pero Simić | 21. jun 2012.

Boreći se jedan protiv drugog 1914. i Draža I Broz zaradili odlikovanja. Mihailović teško ranjen u borbi protiv Bugara 1916. godine



http://www.novosti.rs/upload/images/2012/06/21n/FELJTON-DRAZA.jpg



Dragoljub Draža Mihailović

U jesen 1914. zapadna Srbija je bila sva u plamenu. Pisar srpske vojske 23. oktobra dočaravaatmosferu austrougarske "Kaznene ekspedicije" na položajima u okolini Krupnja:

- Nije bilo kvadratnog metra u koji nije udarilo zrno.

U takvim okolnostima Mihailović hrabrošću skreće pažnju na sebe, pa u dnevniku njegovog bataljona čitamo:



- Pešadijski potporučnik, vodnik Treće čete Prvog bataljona Dragoljub Mihailović: u borbi hladan, priseban, naročito 24. i 25. oktobra na Kostajniku (kod Krupnja) i 7. novembra (na obližnjoj koti)Plamomištu, gde je ostao na položaju iako mu je bataljon odstupio. Predlog: zlatna medalja zahrabrost.

Na još većim iskušenjima bio je njegov kolega na suprotnoj strani, Josip Broz. Titov brat Stjepan je svedočio:

- U Srbiji su već u prvim borbama izginula desetorica Kumrovčana.



Mihailović je, braneći Srbiju, bio uspešniji od Broza. Beč je Broza odlikovao srebrnom, a BeogradMihailovića zlatnom medaljom za hrabrost.

PROMOCIJA U PETAK Knjiga DRAŽA - SMRT DUŽA OD ŽIVOTA, na osnovu koje jenapravljen ovaj feljton, u petak će biti promovisana u Beogradu. Na promociji ćegovoriti akademik Matija Bećković, urednik Petar Arbutina i autor Pero Simić, koga suhrvatski i slovenački novinari i istoričari 2009. proglasili "najboljim poznavateljem Titau svetu" i "najvećim svetskim titologom".



Tih dana Skupština Kraljevine Srbije je u Nišu obelodanila glavni ratni cilj Srbije. Pored odbraneotadžbine, srpska vlada i poslanici tražili su od svoje vojske i "oslobađanje sve naše neslobodne(austrougarske) braće Srba, Hrvata i Slovenaca" i stvaranje zajedničke države sa Hrvatima iSlovencima.

Osam dana posle donošenja Niške deklaracije sazvali su tajnu sednicu. Narodna skupština Srbije podržala je Pašićevu vladu da "produži borbu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko-hrvatsko-slovenačkog naroda po cenu žrtava neophodnih za obezbeđenje životnih interesa našeg naroda"!



Kalkulacija srpske vlade da će objavljivanje njenog glavnog ratnog cilja osokoliti austrougarskeHrvate, muslimane, Srbe i Slovence da masovno otkažu poslušnost Beču i da pređu na stranuSrbije, doživela je fijasko.

- U ovome strašnom ratu najgori su bili Sloveni iz Austrije - sa nevericom je početkom 1915. pisao beogradski list "Pijemont".

Od 20.000 austrougarskih oficira, podoficira i vojnika - većinom južnoslovenske nacionalnosti -zarobljenih 1914. u Kolubarskoj bici, na srpsku stranu prešlo je samo 450 Srba i 22 Hrvata.



Uz mržnju koju je raspirivala protiv Srbije, Austrija je primenila i posebnu taktiku ratovanja:

- Srbi su raspoređivani najčešće u prve borbene linije austrijske vojske, a iza njih Hrvati i Mađari.Svaki onaj ko bi oklevao sa otvaranjem vatre na svoju braću ili, pak, pucao uvis, bio bi otpozadiubijen.

Za austrijske interese najsrčanije su se borili pripadnici Drugog bosanskohercegovačkod puka. Njihovim borcima dodeljene su 42, a drugi pukovi carske vojske uspeli su da osvoje tek po sedamdo 10 zlatnih medalja za hrabrost.



Srbija je izneverene nade u solidarnost austrijskih Slovena teško prihvatala, još teže razumevala:

- U tome leži najveća tragika ovog rata za sve nas Južne Slovene, naročito za nas Srbe - pisao je jedan srpski intelektualac.

Tragedija Srbije bila je još veća zbog megalomanskih zahteva njenog vođstva, koji su se ponajvišeočitovali 1915, kada su Englezi već počeli da dele teritoriju Austrougarske.



Želeći da Bugarsku odvoje od Beča i Berlina, Rusija je od Srbije tražili da Bugarskoj ustupi deloveMakedonije, južno od linije Kriva Palanka - Veles - Ohrid, nudeći joj Bosnu i Hercegovinu, širiizlaz na Jadransko more, delove Banata i Srema, slobodni prolaz do Soluna i "teritorije (Albanije)koje osiguravaju dodir Srbije i Grčke".

Novi predlog Srbiji Englezi su, u dogovoru sa Rusima i Francuzima, uputili 16. avgusta 1915.godine. Za ustupanje Makedonije Bugarskoj, Srbiji su ponuđene velike kompenzacije: Bosna iHercegovina, Srem, Bačka, deo jadranske obale od Ploča do 10 kilometara južno od Cavtata,



severna Albanija i Slavonija. Pašić i regent su i to odbili, pravdajući se da bi to bilo suprotno Niškoj deklaraciji i proklamovanim ratnim ciljevima Srbije o stvaranju Jugoslavije.

Dragoljub Mihailović i njegovi ratni drugovi nisu ništa znali o ovim diplomatskim igrama. Njima je, posle napuštanja zemlje i kataklizmičnog povlačenja kroz Albaniju, pretila opasnost od potpunog uništenja. Pored dela ratobornih Albanaca, srpskoj vojsci su povlačenje otežavali iItalijani, koji su Albaniju proglasili zonom svojih "životnih interesa".



Potpuni slom je izbegnut tek kad se prestolonaslednik Aleksandar požalio ruskom caru NikolajuDrugom, koji je Englezima i Francuzima zapretio da će raskinuti savez sa njima ako srpska vojskane bude spasena.

Posle povlačenja preko Albanije, oporavka na Krfu i obuke u Halkidikiju, Draža Mihailović jeseptembra 1916. teško ranjen u desno rame u borbama sa Bugarima. Lečio se u Vojnoj bolnici uSolunu, ali je posle izlečenja odbio predlog lekara da služi u pozadini i opet krenuo na prvu borbenu liniju. Sačuvao je i duh. Kad su mu domaćini ponudili da kod njih svrati ako ikad dođe uSolun, odgovorio je:



- Posetiću vas čim drugi put budem ranjen.

Naredne godine Mihailović je dobio engleski Vojni krst, početkom 1918. odlikovan je Ordenom belog orla četvrtog stepena, a mitraljesko odeljenje, kojim je komandovao, uskoro je dobilo Zlatnumedalju za hrabrost.

Septembra 1918. unapređen je u čin poručnika, a prilikom proboja Solunskoj fronta toliko seistakao u jednoj borbi s Bugarima da ga je zvanično pohvalio i komandant Druge srpske armijeStepa Stepanović.



Cena pobede Srbije u ovom ratu bila je poražavajuća: izgubila je četvrtinu celokupnogstanovništva!

Zatvor zbog zdravicePero Simić | 22. jun 2012.

Posle incidenta u kafani, kažnjen zatvorom i izbačen iz garde. Sprovodnik voza sa mrtvim kraljemAleksandrom



http://www.novosti.rs/upload/images/2012/06/22n/FELJTON-DRAZA-KARTON.jpg



Oficirski karton Draže Mihailovića

Oslobađanjem Srbije, u jesen 1918, za poručnika Mihailovića rat nije bio završen. Još preoslobođenja Beograda, treći put krenuo je prema Kosovu i Metohiji. Za razliku od arnautske pobune 1913. i povlačenja srpske vojske 1915, ovog puta je u ove nemirne krajeve ušao prekoMakedonije, a Kosmet je napustio početkom 1919.



Sa svojim Prvim jugoslovenskim pukom otišao je u Skoplje, u kojem je ostao od aprila doseptembra 1919, kada je kao najbolji oficir u puku predložen za premeštaj u Kraljevu gardu uBeogradu.

Kad se posle osmogodišnjeg ratovanja vratio u Beograd, verovatno ni slutio nije da će se uKraljevoj gardi skrasiti samo četiri meseca. Iznenadnom prestanku službe u gardi prethodio jeincident koji se nekoliko trenutaka pred novu 1920. desio u beogradskoj kafani "Sloboda" uMasarikovoj ulici, u strogom centru prestonice.



Kaznu je dobro podneo, jer ga je komandant Skopskog pešadijskog puka ubrzo uzeo za svogađutanta, tri meseca kasnije odlikovan je novom Zlatnom medaljom za hrabrost, avgusta 1920.odobrena mu je ženidba, a u jesen te godine unapređen je u kapetana druge klase.

Za životnu saputnicu odabrao je Jelicu Branković, ćerku nekadašnjeg pešadijskog pukovnikaJevrema Brankovića, sestru svog klasnog druga Borivoja Brankovića.



Prvo dete, sina Branka, Dragoljub i Jelica dobijaju 1921. u Skoplju. I druga prinova bila je muška,ali je Ljubivoje umro kao beba. Treći sin, Vojislav, dolazi na svet 1924, dve godine kasnije i ćerkaGordana.

IZDANJE NA SLOVENAČKOM Već prvog dana po izlasku iz štampe, knjiga DRAŽA -SMRT DUŽA OD ŽIVOTA izazvala je interesovanje i nekih stranih izdavača. Ljubljanskiizdavač "Orbis" izrazo je želju da je prevede na slovenački jezik. "Orbis" je nedavnoobjavio i Simićevu knjigu "Tito - tajna veka", a pre nekoliko dana i dopunjenonemačko izdanje Titove biografije, koju su 2009. prvo objavile "Novosti".



U proleće 1921. kapetan Mihailović se prijavio za Višu školu Vojne akademije u Beogradu, u leto je premešten u Sarajevo, a 1. oktobra, kad je počela nastava u Vojnoj akademiji, vratio se uBeograd.

Te godine Mihailović je odlikovan Albanskom spomenicom, iduće je unapređen u čin kapetana prve klase, a 1923. završio je Višu školu Vojne akademije. Školovanje je okončao sa odličnimuspehom - kao šesti u rangu od 37 srpskih i dva češka polaznika.



- Dragane, što si se ti više od mene udaljavao, to mi je sve teže bilo. Zar nisi mogao ostati kodtvoje male Jelene, koja bi kraj tebe ležala, ljubila tvoja mala usta, tvoje lepe oči, milovala te pokosi i onda te umornog uspavljivala na svojim nagim grudima.

Po povratku s Kosmeta, Mihailović je postavljen za pomoćnika načelnika štaba Kraljeve garde, početkom 1928. odlikovan je Ordenom Svetog Save četvrtog stepena, a dve godine kasnijeunapređen je u čin generalštabnog potpukovnika.



U prvoj polovini 1930. Mihailović je upućen u Francusku, na šestomesečno usavršavanje jezika iupoznavanje sa francuskom vojskom, a po povratku iz Pariza postavljen je za vršioca dužnostinačelnika štaba Komande Kraljeve garde.

Dve godine kasnije postao je komandant Trećeg bataljona Pešadijskog puka garde. Te godineodlikovan je i Ordenom jugoslovenske krune četvrtog stepena, a naredne, 1933, vraća se za vršiocadužnosti načelnika štaba Kraljeve garde.



- A šta ste vi, Hrvati, koji ste ga ubili došli vođe? Majku vam hrvatsku, ustašku!

Mihailović je naredio popovima da prekinu molitvu i da voz odmah krene prema Zagrebu.

Vojsci preti rasulo!Pero Simić | 23. jun 2012.

Tri godine posle marsejskog atentata na kralja Aleksandra, Dragoljub Mihailović se bavio prevratničkim idejama



zoni, obišao je nedavno i Ormož. Primio je deputacije lokalnih vlasti, a posetio je i šefa nemačkemesne organizacije Kulturbund.

- Ban je priredio i ručak, gde je pored naznačenih lokalnih struktura bio i jedan istaknuti Nemac,koji je prethodno javno proslavljao Hitlerov rođendan. Ovakav inspekcioni put sa ciljem podizanjanacionalne svesti i morala kod našeg stanovništva naišao je kod celokupnog naroda na opštuosudu, a Nemcima će svakako dobro poslužiti u njihove svrhe.



Aprila 1939. Mihailović je postavljen za načelnika štaba za utvrđivanje jugoslovenske granice prema Austriji i Mađarskoj, ali na novoj dužnosti ostao je samo četiri meseca.

Prema njegovom svedočenju, smenjen je „po traženju klerikalca bana Natlačena, pod izgovoromda sam zaoštrio odnose sa Nemcima“.

Pred povlačenje iz Ljubljane, Mihailović je Generalštabu Vojske Jugoslavije skrenuo pažnju na„sve jači uticaj Berlina i Rima na Hrvate i Slovence“ i na „petokolonašku ulogu folksdojčera uSloveniji i ustaša u Hrvatskoj“.



- Radi toga po šumama i planinama treba najhitnije da se izgrade četnička slagališta oružja,municije i konzervirane hrane.

Predlagao je da se četničkom, odnosno gerilskom ratovanju da ne samo taktička već i strategijskauloga „u okviru sveopšte savezničke strategije“.

Smatrao je da teritoriju Jugoslavije, kao „vojišnu četničku prostoriju, treba strategijski povezati saostalim savezničkim vojištima“, a da bi „na početku rata preimućstvo trebalo dati obaveštajnojslužbi“.



Posle Mihailovićevog demarša, general Nedić je izdao naredbu kojom je zabranio da se u vojsci pišu izveštaji „pesimistične sadržine o vrlo rđavom stanju političkih prilika u pojedinim mestima i pokrajinama“.

Tada su i između Beograda i Zagreba sve češće letele otrovne strelice. Kamen spoticanja bila jeideja o stvaranju Banovine Hrvatske. Posebno težnja vodećih hrvatskih političara da u njen sastavuključe ne samo sve teritorije Hrvatske na kojima su Srbi predstavljali većinu već i više od polovine Bosne i Hercegovine.



Kad su strasti došle do usijanja iz Beograda je Hrvatima poručivano:

- Gde god je Srba - tu je Srbija, od Subotice do dalmatinskog Kosova kraj Šibenika, i od Sušaka(Rijeke) do Đevđelije, a iz Zagreba je odgovarano:

- Srbi smrde i ovaj smrad šire kamo god dođu. Taj smrad treba uništiti, pa bilo ciklonizacijom(proterivanjem) ili deratizacijom (trovanjem).



Jugoslavijom nisu bili zadovoljni ni Crnogorci, koji su imali samo četiri od 327 poslanika jugoslovenske Skupštine. Čulo se u Srpskom kulturnom klubu:

- Zar je pravo da sva crnogorska plemena, koja su vodila borbu za oslobođenje preko dva vijeka, biraju jednog poslanika, sva hercegovačka plemena u granicama Crne Gore jednog, a brđanska jednog i po poslanika, kao nekakvi srezovi Čazma, Đakovo, Apatin, Ivanec, Alibunar, Našice idrugi, za koje se dosad nije ni čulo.



Sa decom u Šumadiji ratnih godina

Ni krajem 1940, nekoliko meseci pred napad nacista na Jugoslaviju, Dragoljub Mihailović nije biozadovoljan pripremama zemlje za odbranu.

Te godine Mihailović je uspostavio čvrste veze sa budućim jugoslovenskim pučistima:

- U leto 1940. godine povezao sam se sa Borom Mirkovićem, komandantom Jugoslovenskogratnog vazduhoplovstva, jer me je baš on pozvao zajedno sa Žarkom Popovićem, mojim



- Odgovorih kratko: „Ja, Dražo!“ Na to će on ljutito: „Možete raditi sa mnom šta god hoćete, ali jaživ Nemcima ne idem!“

Nekoliko meseci kasnije, od sredine februara 1941, u Beogradu se odvijala najveća drama od postanka Jugoslavije. U Austriji i Nemačkoj su tih dana, na Hitlerovo insistiranje, boravili predsednik jugoslovenske vlade Dragiša Cvetković i ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković. Britanski premijer Vinston Čerčil pisao je:



- Ministri su se potišteni vratili u Beograd. Pristupanje Jugoslavije Osovini (Berlin-Rim) moglo birazbesneti Srbiju. Borba protiv Nemačke mogla bi dovesti do sukoba u pogledu lojalnosti uHrvatskoj.

Razgovorima nisu bili zadovoljni ni Nemci, u šta nas uverava i Ratni dnevnik Vrhovne komandeVermahta:

- 14. februar. Bezuspešni pregovori Hitlera sa jugoslovenskim predsednikom vlade Cvetkovićem iministrom spoljnih poslova Cincar-Markovićem u vezi sa pristupom Jugoslavije Trojnom paktu.



Na mukama na kojima se našao - da li da odbaci predlog za pristupanje paktu i time rizikuje rat sa Nemačkom, ili da pokuša izdejstvovati što povoljnije uslove za nevoljno priključivanje paktu -knez Pavle je pokucao na vrata svojih engleskih prijatelja. Britanskog poslanika u Beogradu pitao je koliku i kakvu pomoć bi Englezi pružili Jugoslaviji u slučaju nemačkog napada. Poslanik nijeništa obećao, Hitler je pojačavao pritisak, knez Pavle je manevrisao petnaestak dana, a onda jemorao da ode kod nacističkog vođe.

Situacija je bila bezizlazna:



U takvoj situaciji hrvatski i slovenački članovi jugoslovenske vlade tražili su da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu:

- Mi Hrvati - govorio je potpredsednik jugoslovenske vlade Vladimir Maček - ćemo prvi stradati jer smo najbliži i u ravnici, dok se Srbi mogu povući u planine i krenuti prema Solunu. Kako moguobjasniti Hrvatima da ih uvlačimo u rat kad im Nemci čak ne traže nikakav ustupak?

Mačeku se pridružio i slovenački političar Fran Kulovec, a dilemu pred kojom se napisao knezPavle je opisao rečima:



obaveštajcima. Na osnovu tih susreta, ser Aleksandar Glen napravio je i zaokruženi profil buntovnog jugoslovenskog pukovnika:

- Častan, ozbiljan, dobro obavešten, uz to i pažljiv slušalac. Izražavao se lepo, a otkrio sam i širinunjegovih pogleda, pri čemu je bio privržen celoj Jugoslaviji a ne samo nekoj uskogrudoj, srpskojhegemoniji.

Svi pokušaji kneza Pavla da Jugoslaviju poštedi ratnih razaranja ubrzo su pali u vodu. Britanci sanešto više od 100.000 funti finansirali puč u Beogradu, na kome je smrt pobedila život:



Sva tri puta zahtev je odbijen, pa je Andrić nemački napad na Jugoslaviju aprila 1941. dočekao uBerlinu.

Defile pete kolonePero Simić | 25. jun 2012.



http://www.novosti.rs/upload/images/2012/06/25n/feljton.jpg



Traži se "vođa odmetnika"

POLA godine pred Hitlerov napad na Jugoslaviju, CK KPJ je od svojih članova tražio da pojačaju petokolonaški rad u vojsci - da sabotiraju pripreme zemlje za odbranu, da podstiču pobune uvojsci, a komunistima-vojnicima naloženo je da se u svojim vojnim jedinicama "bore za politička prava i slobode", da od svojih komandi zahtevaju da ih puštaju na "redovna odsustva, naročito zavrijeme neodložnih poljoprivrednih radova".



U vojsci je zavladao haos, a izdajstava je bilo na svakom koraku, pa je Jugoslavija pala kao kula odkarata.

U vojsku nacističko-fašističke Nezavisne Države Hrvatske prešli su - 31 general, 228 pukovnika,245 potpukovnika, 254 majora, 1.005 kapetana i 417 poručnika Jugoslovenske kraljevske vojske.

Pre kapitulacije Jugoslavije pukovnik Mihailović je uspeo da uguši ustašku pobunu u Derventi, a s Nemcima i ustašama vodio je borbu i u okolini Bosanskog Broda i Doboja.



TRAGIČAN BILANS BILANS preuranjenog ustanka četnika i partizana bio je sumoran:dok nisu ugušili ustanak u Srbiji, do 5. decembra 1941. Nemci su imali 203 poginula i378 ranjenih. Ipak, gubici ustanika bili su 17 puta veći - ubijena su 3.562 borca, agubici civilnog srpskog stanovništva bili su 55 puta veći od nemačkih i iznosili su11.522. ljudi.



Tri dana posle kapitulacije Jugoslavije, dvadesetak dana pre nego što je Mihailović stigao naRavnu goru, jedan mali četnički odred u selu Donji Dobrić kod Loznice izveo je prvu akciju protiv Nemaca. Napao je pripadnike 60. nemačke divizije koji su pretresali selo i oduzimali oružje. Oonome što se desilo, komandant nacističke divizije odmah je izvestio komandanta 12. nemačkearmije:

- Pre dolaska divizije, dana 21. aprila, pri pretresanju mesta Dobrić, pružen je otpor, pri tom je jedan potporučnik poginuo, a potporučnik i narednik su ranjeni. Odmazda za ovo bila je spaljivanjesela Dobrić.



Četnici i partizani zajedno su blokirali i desetak dana držali pod opsadom Valjevo, zajedno su upalii u Kruševac, a najžešće okršaje s Nemcima vodili su u Šapcu.

Četnici su oslobodili i Petrovac na Mlavi, Majdanpek, Žagubicu i Boljevac, a u zapadnoj Srbiji, štosami, što s partizanima, Nemce su isterali iz Užica, Požege, Čačka i Gornjeg Milanovca.

Nemci su počeli da vrše odmazde koje nisu primenjivali ni u jednom delu Evrope. Za svakogubijenog nemačkog vojnika ili folksdojčera treba streljati stotinu, za svakog ranjenog 50zarobljenika ili talaca.



Srpski političar iz Hrvatske Adam Pribićević pisao je da se "položaj Srba bitno razlikuje od položaja ma kog okupiranog naroda, jer Srbi nemaju posla samo sa dva okupatora, već i sa nizomsusednih naroda, koji veruju da njihov interes traži slabljenje, propadanje, čak i istrebljenje Srba".

- To su Bugari, Mađari, Arnauti i Hrvati - konstatovao je on i postavljao pitanje šta su Srbi dobili preuranjenim ustankom:

- Kažu, oprana je (ustankom) čast. A zašto Srbi da peru po tu cenu čast, kada je neće po tu cenu da peru Česi, Poljaci, Francuzi, Belgijanci, Holanđani, Danci, Norvežani.



- Četnici na pokušaj muslimana i katolika da istrebe Srbe iz Bosne i Hercegovine odgovaraju sadaistom merom prema njima, u želji da se Bosna jednom za svagda etnografski i verski što potpunijeočisti radi mirnijeg života budućih pokoljenja. Neka ih četnici istrebljuju gde ih stignu pred sobom,ne u pozadini - stoji u jednom dokumentu četničke komande istočne Bosne.

Mihailović je od potčinjenih najpre tražio da se četnici ne svete hrvatskoj i muslimanskoj deci iženama, a potom je zahtevao da prema muslimanima vode pomirljiviju politiku. O pokušaju



pomirenja sa muslimanima tad mu je pisao bosanski četnički komandant Dobroslav Jevđević, kojiu ovom poslu sarađivao sa hercegovačkim četničkim vođom Petrom Baćovićem:

- I Baćović i ja i u Drežnici i u Konjicu u prisustvu sve vojske i muslimanskih prvaka održali smogovore u kojima je izložena naša nova linija prema poštenim muslimanima, što je trupudiscipliniralo, a među muslimanima izazvalo ogromno oduševljenje.



Tako je u Bosni i Hercegovini formirana muslimanska nacionalna vojna organizacija koja jesaopštila da su "ustaški zlikovci uzrok svega zla u našem narodu", osuđujući "sve muslimanskeotpadnike koji su pristupili ustaškom pokretu".

Jevđević se žalio Mihailoviću da teško kontroliše svoje borce, koji su se na muslimane "strašnoostrvili". Naveo je da su gatački četnici pobili "stotinjak nedužnih muslimana, među kojima i jednog koji je spasao desetine Srba", a da su prilikom napada na Foču ubijena i "dva najboljasrpska prijatelja".



- U operacijama oko Bugojna uspeo sam da zaštitim muslimanski živalj. Pošto je ovo poznatoustaško mesto i iz ovih krajeva regrutovane su ustaše koje su prošle godine izvršile pokolj srpskogživlja u Hercegovini, nisam bio u mogućnosti da sprečim naše četnike, koji su većinom biliHercegovci, da izvrše odmazdu i pokolj katolika - ustaša. U ovim operacijama poklato je i ubijeno2.500 Hrvata. Žene i deca nisu ubijani.

Koliko je ustaški teror u Bosni bio veliki, možda najbolje ilustruje ponuda koju su četnici istočneBosne 1942. predali Nemcima. U njoj je pisalo da su četnici spremni da budu lojalni premanacistima samo ako im oni obezbede da "na teritoriji Bosne i Hercegovine potpuno utihnu sve



ustaške postrojbe i svi razni domobranski zdrugovi, te da Hrvatsko domobranstvo bude direktno podvrgnuto nemačkoj komandi".

Posle osvajanja Foče, Baćović je krenuo prema zapadnoj Hercegovini i Dalmaciji. Hvalio se da jeiza sebe ostavio pustoš:

- Kod Makarske izbili na more. Sedamnaest ustaških sela spaljeno. Devet stotina ustaša ubijeno. Nekoliko katoličkih sveštenika živo odrano. Prvi put od sloma (1941) poboli srpsku zastavu umore i klicali kralju i Draži Mihailoviću.



General Mihailović je u to vreme već uveliko sumnjao u tačnost izveštaja svojih komandanata, paim je uputio strogo poverljivu naredbu kojom je zabranio da mu šalju "netačne i lažne izveštaje" ida negativne pojave u vojsci "uguše u korenu".

Sukobi između četnika i partizana u Crnoj Gori tada su ličili na istragu poturica. Mihailović se u teokršaje nije mešao, verovatno zbog toga što nije imao direktnu komandu nad crnogorskimčetnicima, a Tito je krajem februara 1942. svojim crnogorskim snagama naredio:

- Sada se sva oštrica vašega oružja mora okomiti na likvidiranje tih četničkih snaga.



Deset dana kasnije izdao im je novu naredbu:

- Vi morate pribjeći i represalijama protiv četnika. Morate paliti izvjesne kuće okorjelih zlikovaca irazbojnika, a obavezno sve kuće četničkih vođa i kolovođa. Sva njihova imanja treba konfiskovati.

Tito je imao rešenje i za one koji nisu bili voljni da se bore sa četnicima:

- Sve dezertere razoružati, a glavne vođe i paničare na licu mjesta strijeljati.



Mihailovićev pokret tad je objavio dokument "Mi smo nosioci revolucije", u kojem se zalagao zaizgradnju "države socijalne pravde, poštenja i časti", za "radikalno rešenje agrarnog pitanja","sprečavanje bogaćenja, ograničenje privatnog kapitala i kontrolu svih bogatstava za najmanjetrideset godina unazad". Predviđali su i "isterivanje svih manjina" iz te države i "kažnjavanje svihkrivaca za propast Jugoslavije". Od "ministara i političara uopšte, đenerala i špijuna" do "lopova isabotera".

Čerčilu Broz bliži Pero Simić | 27. jun 2012.



http://www.novosti.rs/upload/images/2012/06/27n/feljton-31.jpg



Građani pozdravljaju četnike 1944.

KAD su britanski mediji sredinom 1943. odbili da objave nemačku ucenu za njegovu glavu,general Mihailović nije izdržao: "Da nije Nemaca, Englezi bi bili najgori narod. Za Engleze je ovoAfrika, a mi crnci."

Septembra 1942. nemački general u Zagrebu Glez fon Horstenau predložio je Hitleru da Nemci u NDH počnu saradnju sa četnicima "koji bi se mogli upotrebiti da na svom području postanu organireda".



Hitler je na taj predlog negativno odgovorio, govoreći da mu se "čini veoma opasnim da sečetnicima pruži podrška":

- Četnici su, pre svega, srpski patrioti, koji zastupaju velikosrpsku misao. Time bismo hranilizmiju, koja će jednoga dana da poraste.

Hitlerov ministar spoljnih poslova Joakim fon Ribentrop je krajem 1942. govorio da suMihailovićevi četnici "opasniji od komunista", a nemački general Vilhelm Kajtel bio jenajradikalniji:



- Srpski zaverenici moraju biti sprženi.

Te godine o Mihailoviću je slično govorio i Titov pomoćnik Edvard Kardelj, koji je lideru mladihkomunista Jugoslavije Ivi Loli Ribaru napisao:

- Dražu moramo zaista tući svim sredstvima.



Krajem te godine ratni dnevnik Vermahta gotovo svakodnevno je beležio likvidacije pristalicaDraže Mihailovića. Recimo, 2. decembra streljano 12, 4. decembra - osam, narednog dana - 20, 7.decembra - 11, 11. decembra - 11, 12. decembra - 26, 16. decembra - 60, 27. decembra - 250...

Te godine Amerikanci su generala Mihailovića, njegovog američkog kolegu Daglasa Mekartura isovjetskog maršala Semjona Timošenka proglasili vojskovođama godine.

Američki i britanski mediji su ga kovali u zvezde.



Pisali su da je "jedan od najslavnijih vojskovođa Drugog svetskog rata", nazivali ga"jugoslovenskim orlom", "tigrom koji upućuje opomenu nacistima da stoje na rubu vulkana","velikim simbolom hiljada neznanih ljudi", "junakom iz romana", "nekom vrstom De Gola","legendom koja će živeti toliko dugo koliko se bude pominjao Drugi svetski rat".

Tvrdili su da je "oštar trn u nacističkom telu", "jedan od najslavnijih vojskovođa Drugog svetskograta", a da su njegovi borci "najbolji ratnici u Evropi".



Američka vojska je 1942. održala i jedan vojni čas posvećen generalu Mihailoviću i njegovim borcima, a isto je učinilo i ministarstvo vojske SAD, koje je preko radija održalo čas u slavusrpskog generala.

Dve velike američke filmske kuće snimile su film "Četnici", posvećen Draži Mihailoviću injegovim "neustrašivim četnicima".

Obrt je nastupio već početkom 1943, kada je "Dejli vorker", list američke Komunističke partije,objavio da je Mihailović prekršio sporazum sa Titom, a ne obrnuto. Državni podsekretar SAD



Samner Vels uzeo je četničkog komandanta u zaštitu, izjavljujući da američka vlada "ima puno poverenje u patriotizam generala Draže Mihailovića" i da gaji "divljenje za njegovu junačku borbu,koja pomaže ujedinjene narode".

RANO ZA POVRATAK Krajem 1943. Čerčil je kralju Petru u Kairu predložio da kreneu Jugoslaviju: Kralj: Treba li odmah da idem? Čerčil: Ne, ne odmah, jer bi tako Tito biokompromitovan. Idite za šest meseci.



Kampanju protiv generala Mihailovića nastavili su prokomunistički hrvatski i srpski listovi uKanadi, a prema prvim procenama u diplomatskim krugovima u Vašingtonu, ovi napadi su"dovođeni u vezu sa ruskim pretenzijama u Evropi".

Na Mihailovićevo iznenađenje, u njegovu diskreditaciju uključio se i Radio London, koji ga jeoptuživao za kolaboraciju sa fašistima. Generalova reakcija bila je impulsivna - svim svojim pristalicama zabranio je da slušaju londonsku radio-stanicu:

- Englezi su obični trgovci ljudskim mesom...



- Za Engleze je ovo Afrika, a mi crnci.

Mihailovića je ozlojedilo što su Englezi samo Srbe pozivali da uludo ginu, a što su Francuzima,Belgijancima, Norvežanima, Dancima i drugim okupiranim narodima preko Radio Londona poručivali da se "organizuju i da prihvate borbe, ali tek kad se savezničke vojske iskrcaju nanjihovu teritoriju".

U to vreme general Mihailović pokušavao je da disciplinuje i svoju heterogenu vojsku:



- Nijedno ubistvo u cilju čišćenja ili ma u kom drugom cilju više ne vršiti bez presude nadležnog i propisno obrazloženog prekog vojnog suda.

Sredinom 1943. Nemci su samo jednog dana, 29. juna, "zbog sabotaža i prepada, koji su u poslednje vreme izvršeni u Srbiji, u znak odmazde streljali 605 četnika Draže Mihailovića".

Nekoliko dana kasnije, njegovi nesporazumi sa Englezima dostigli su vrhunac. Radio London, i britanska štampa cenzurisali su odluku Nemaca da Mihailovićevu i Titovu glavu ucene na po



100.000 zlatnih nemačkih maraka. Ucena za Mihailovića je prećutana, dok je ona za Titaobjavljena na sva zvona.

Krajem te godine, pred sastanak u Teheranu, Čerčil je Josifu Visarionoviču Staljinu, zbogsovjetske supremacije u ovom ratu, odškrinuo vrata Jugoslavije. Kad mu je njegov izaslanik u jugoslovenskom partizanskom štabu, Ficroj Maklejn, skrenuo pažnju da su Titovi najbliži saradnici"zadrti komunisti" i da će Jugoslavija postati sovjetski prirepak, britanski premijer ga je pitao:

- Da li nameravate da živite u Jugoslaviji posle rata?



Maklejn: Ne, gospodine.

Čerčil: Ni ja.

Takav rasplet ratnih zbivanja u Jugoslaviji Mihailović i njegovi najbliži saradnici naslućivali su još početkom septembra 1941. Tada je Mihailovićev izaslanik, pukovnik Branislav Pantić, na prvomsastanku sa vodećim srpskim komunistima rekao:



- Slom Hitlera je neizbežan. Sovjeti će odneti pobedu. Mi smo svesni da posle toga ovde dolaziruska vojska, koja će uspostaviti red i sovjetizirati zemlju. No u krajnjem slučaju, moglo bi sedesiti da dođe i vojska njene saveznice - Engleske. Sve zavisi od njihovog dogovora.

Sovjeti biraju TitaPero Simić | 28. jun 2012.

Za dovođenje Broza na vlast, Rusi angažovali 414.000 boraca



U zatvorskoj ćeliji

KRAJEM 1943, kad su Englezi žrtvovali generala Mihailovića, britanska vlada nije imala nikakvihdilema o prilikama u Jugoslaviji. O tome joj je početkom decembra Ralf Stivenson, njenambasador pri jugoslovenskoj izbegličkoj vladi u Londonu, javljao:

- Treba podvući da Mihailović sigurno drži u rukama celu Srbiju, jedan deo Bosne i Hercegovine iCrne Gore, dopirući do Jadrana u Dalmaciji pa i do Slovenije.



Zapadni saveznici su posebno dobro poznavali prilike u Srbiji, koje su ih ponajviše interesovale:

- Može se reći - dodaje Stivenson - da danas nema nijednog čoveka u Srbiji, pa čak ni među onimakoji služe okupatorima i njegovim pomagačima, koji nije fanatično odan Mihailoviću. Ovo semože reći u izvesnoj meri i za izvestan deo Srba komunista, izuzev vodećih ličnosti i članova partizanskih štabova.

- Svaki pokušaj komunista da prodru bliže Beogradu - podseća Stivenson - doživeo je neuspeh,razbivši se o žestoki otpor Mihailovićevih trupa.



Iste informacije Englezima su stizale čak i iz Titovog Vrhovnog štaba:

- Javno mnjenje u Srbiji potpuno je na strani Mihailovića - javljao je u London Čarls Armstrong,šef engleske vojne misije u Titovom štabu.

Englezi su dobro znali i da Mihailović nije saradnik okupatora, za šta ga je sumnjičilakomunistička propaganda. O tome im je referisao ambasador Stivenson:



- Sve partizanske optužbe da je Mihailović fašista i da sarađuje sa okupatorima potpuno suneosnovane, a potiču isključivo iz nastojanja da partizani ocrne Mihailovića kod srpskogstanovništva i onemoguće ga kada dođe momenat da se uzme vlast u zemlji.

To su verifikovali i zaplenjeni nemački dokumenti iz kojih se videlo da su "nemački pokušaji da preko bivših generalovih saradnika uspostave dodir sa njime uvek propadali".

I Englezi i Amerikanci su tad znali i da je general Mihailović i te 1943. bio jedna od važnih preokupacija Adolfa Hitlera.



AGENT MOSKVE Malo je poznat podatak da je ban Hrvatske banovine Ivan Šubašić,koji je od sredine 1944. zastupao interese kralja Petra u pregovorima sa Titom, bioklasični sovjetski agent. Još 1942. u SAD ga je za moskovskog obaveštajca zavrbovaošef sovjetske rezidenture Vasilij Zarubin, koji je Šubašiću dodelio agenturno imeSeres. Pored Šubašića, Zarubin je tada za sovjetsku tajnu službu pridobio i jednog odnajvažnijih članova kraljevske jugoslovenske vlade Savu Kosanovića, čije jekonspirativno ime bilo Kolo.



- Naš osnovni zadatak u vojnim operacijama 1943. godine na Neretvi i Sutjesci, po Hitlerovomnajstrožem naređenju bilo je hvatanje živog generala Draže Mihailovića i 35.000 četnika -zabeležio je Hitlerov general Aleksandar fon Ler.

Pravo stanje stvari znali su i Amerikanci, o čemu najbolje svedoči izveštaj Roberta Makdauela,šefa poslednje američke vojne misije u štabu generala Mihailovića:



- Koliko sam ja lično mogao da primetim, a to je u skladu sa mišljenjem odgovornih američkih i britanskih oficira, očigledno je da je većina seljaka i intelektualaca u Srbiji ne samo poštovala već ivolela generala Mihailovića.

U takvim okolnostima u jesen 1944. došlo je sovjetske intervencije na Srbiju. Malo je poznato da je u Titovom dovođenju Tita na vlast u Beogradu učestvovalo čak 414.000 sovjetskih vojnika. A još manje da je Tito za ovu ključnu ratnu operaciju uspeo da odvoji samo 26.000 boraca iz raznihdelova Jugoslavije i tek oko 15.000 pristalica iz svojih jedinica u samoj Srbiji.



Titova propaganda je krajem te godine činila sve da Mihailovića, posle svetske, kompromituje i udomaćoj javnosti. General je na sve to odgovarao iz Bosne u koju se sklonio:

- Ja sam svoju ličnu sudbinu izjednačio sa sudbinom nacionalno-demokratskog naroda uJugoslaviji.

- Imajući stalno pred očima njegove napore za ostvarenjem njegovih težnji, ja sam ga poveo i podnajtežim okolnostima vodio ga i vodiću ga doživotno samo jednim putem: u slobodu ili smrt.



- Ugovore sa okupatorima, najvećim neprijateljima našeg slobodarsko-demokratskog naroda,nisam nikada pravio. U ovu istinu mogu se danas lako uveriti naši demokratski saveznici.

- Uostalom, da sam ja pravio ma kakve ugovore sa okupatorima, sigurno se ne bi moglo dogoditida talijanska armija, prilikom svoje kapitulacije, preda svoje oružje na okupiranoj teritoriji Titovim pristalicama.

U zaključnim analizama Ratnog dnevnika Vermahta za 1944. godinu, Nemci su formulisali nekeod završnih ocena o generalu Mihailoviću i njegovom pokretu:



- Na vojnom polju protiv četnika nismo postigli odlučujuće uspehe.

- Za razliku od vojnih akcija, daleko uspešnije su bile naše policijske mere, jer nam je polazilo zarukom da uhapsimo pristalice Draže Mihailovića u gradovima Srbije, a posebno u Beogradu.

- Na taj način pohvatali smo njegove važne ljude. Deo pohapšenih četnika, nakon što ih je našvojni sud osudio na smrt, bio je streljan ili su bili prebačeni u Nemačku.



- Naše represalije protiv stanovništva pokazale su se kao uspešne, jer je Draža ubrzo najstroženaredio da se vode akcije protiv okupatora. Titov pokret, međutim, bio je potpuno neosetljiv narepresalije koje smo vršili prema civilnom srpskom stanovništvu.

- Mihailović je dugo razmišljao da li je na prvom mestu opasnost od Nemaca ili od komunista.Postepeno je došao do zaključka da su mu komunisti ipak neprijatelj broj jedan.

Ratni dnevnik Vermahta prokomentarisao je i rasplet bitke za Srbiju:



- Ruske trupe su zavladale Beogradom. Tako je Titu "oslobodiocu" tek uz pomoć Rusa uspelo dazavlada Srbijom i Beogradom. Pre toga pokušao je sam, bezuspešno, tri puta da uđe u Srbiju: u jesen 1943, u martu/aprilu 1944. i u julu/avgustu 1944.

Jedina dilema vlasti Pero Simić | 29. jun 2012.

Presuda je jasna, samo je način egzekucije neizvestan



Poslednji dani

PREMA jednom izveštaju engleskih obaveštajaca, koji se sada u Srbiji prvi put objavljuje, agentiUdbe primenili su prema generalu Mihailoviću specijalni sistem za iznuđivanje priznanja:

- Stavljen je u sobu Ozne za mučenje i tu je zadržan 74 časa.

- Njegovi jauci su se čuli u mnogim delovima zgrade.



- Za vreme "ispitivanja" potpredsednik (jugoslovenske) vlade Edvard Kardelj dva puta je posetiozgradu (centralu Udbe u Beogradu).

Prema ovom dokumentu, ovaj sistem mučenja smislili su šefovi beogradske i zagrebačke policije,Lazić i Bedeković, "raniji Mihailovićevi prijatelji".

Mučenja su bila jeziva:



- Zna se samo za dva čoveka da su uspela da izdrže (mučenja) - da odbiju da govore. To su bili jedan Pavelićev pomoćnik i jedan makedonski kurir VMRO.

- Obojica su (posle torture) umrli.

- Mihailović se odupirao do poslednje neopisive torture (ne može biti napisano - primedba prevodioca sa engleskog jezika).

- Tada je progovorio. Odnet je natrag u svoju ćeliju go i sasvim izmenjenog lika.



- Sada je na lečenju radi oporavka da bi se mogao pojaviti na suđenju.

- Rečeno mu je da će ako bude povukao jednu reč iz svoje (iznuđene) izjave ponovo pretrpeti ovamučenja.

Tri meseca pre suđenja generalu Mihailoviću jugoslovenski ministar finansija Sreten Žujović jedopisniku Rojtersa u Beogradu rekao da suđenje predstavlja "tehničko pitanje". I da će se na njemuodlučivati: "da li ga treba obesiti ili streljati".



I prepiska koja je uoči suđenja vođena između Tita i Aleksandra Rankovića, koji su se tada nalaziliu Moskvi, i Edvarda Kardelja i Milovana Đilasa, koji su bili u Beogradu, pokazuje da je proces bio politički, a ne sudski. Iz depeša, pisanih na ruskom jeziku, vidi se kako je politički montiran proces: Kardelj i Đilas tri puta vršili "političke korekcije" u optužnici, pa je ona tri puta menjana i prerađivana.

Amerikanci su ponudili da se na procesu pojave njihovi vojni izaslanici u Mihailovićevom štabu, akada su Tito i njegovi saradnici to odbili, u državi Njujork je organizovan paralelni proces, nakome se pojavilo 27 svedoka. Po završetku suđenja, koje je trajalo šest dana, Istražna komisija



američkog Komiteta za pravedno suđenje Draži Mihailoviću napisala je svoj izveštaj i prosledilaga u Beograd:

- Pred komisiju nije iznet nijedan dokaz na osnovu koga bi se moglo zaključiti da je bilo saradnjeizmeđu generala Mihailovića i sila Osovine.

- Ne samo da se može izvesti zaključak da nije bilo saradnje između generala Mihailovića i silaOsovine, već se može ustanoviti da je general Mihailović sa svojim ljudima nastavio borbu protiv



Nemaca i protiv Italijana čak i pošto su saveznici prestali da mu šalju vojnu opremu i svoju pomoć preneli isključivo na maršala Tita.

- U slučaju da je saradnje bilo, američko vojno osoblje koje je svedočilo pred komisijom bi se u touverilo, jer je bilo u odličnom položaju da se u to uveri, a dužnost mu je bila da o svakoj takvoj pojavi izveštava svoje štabove.

Pukovnik Robert Makdauel, šef poslednje američke vojne misije kod generala Mihailovića dodao je izveštaju komisije i svoj komentar:



- General Mihailović, poznat još pre rata kao ogorčeni antinacista, bio se potpuno posvetio zadatkuda Nemce i njihove satelite istera iz Jugoslavije. Što u tome nije više uspeo treba pripisatiokolnostima koje su bile izvan njegovog domašaja, a naročito građanskom ratu koji je jugoslovenska komunistička partija potpirivala.

Među dokazima koji su korišćeni na suđenju bilo je mnoštvo krajnje problematičnih dokumenata,koji su pripisivani generalu Mihailoviću i mnogim njegovim komandantima. Neka od njih uopštenisu bila potpisana, neka su otkucana na pisaćim mašinama sa latiničnim slovima, a neka su,



umesto originalnih pečata Mihailovićeve Vrhovne komande ili pojedinih četničkih komandanata,overena žigovima Vojnog tužilaštva Titove vojske!

Čak većina dokumenata koje je koristio tužilac, nisu bili originali, već prepisi. Imena veštaka, kojisu prepise "sravnjivali" sa originalima, bila su ispisana samo inicijalima, a nijedan od takoaranžiranih dokumenata nije potpisan, a kamoli overen.



Petnaest godina kasnije, u leto 1961. godine, Slobodan Penezić Krcun, organizator hapšenja isuđenja generalu Mihailoviću je u trpezariji Titove vile na Zlatiboru svom mladom saradniku, pravniku Milivoju Draškoviću, u najvećem poverenju rekao:

- Među nama u srpskom i jugoslovenskom rukovodstvu došle su do izražaja suštinske razlike o pravoj političkoj ulozi Draže Mihailovića. Postoje dve teze o ulozi Mihailovića koje se ne moguizmiriti. Po jednoj, Draža je, prosto uzeto, bio kvisling i tu više nema šta da se doda. Po drugommišljenju, koje i ja delim, Draža je bio vođa kontrarevolucije, a mi smo izvodili revoluciju. Draža je mrzeo Nemce kao i ja!

draža-smrt duža od života- feljton večernjih novosti

Documents