Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski fakultet

Odsek za filozofiju

Seminarski rad iz Filozofije prirode 2

Drvo života i panspermija

Student: Mentor:

Nikola Vujadinović Goran Rujević

Novi Sad,

2016.

Apstrakt: Rad koji stoji pred čitaocem pokušava da apstrahuje filozofske osnove određenih

savremenih prirodno-naučnih ideja: ideje drveta života i ideje panspermije. Te osnove i same

su idejne, ali obzirom da su filozofske nisu empirijski izvodive, jer su metafizičke. Ovim je

ocrtana teza rada koju izvođenje treba da dokaže. Naime, radi se o stavu supstancijalnog

jedinstva života koji proističe iz metafizičke pozicije monizma. Novovekovna filozofija locira

se kao rodilište savremene prirodne nauke koja polako preuzima njenu ulogu i zadatak ,

dovršavajući time „kraj filozofije“.

Ključne reči: monizam, supstancija, život, panspermija, drvo života, evolucija

1

Uvod

Opšta odlika ljudskog znanja jeste da se ono vremenom sve više usložnjava. Naša

saznanja postaju sve specifikovanija. Razlog tome – naravno – leži u konstantnom

rasvetljavanju predmetnog polja saznanja uopšte: fenomeni koji iz različitih razloga nisu bili

prepoznati kao fenomeni sada postaju predmeti određenih (pojedinačnih) nauka. Ovaj opšti

proces znanja nije zaobišao ni neposredni predmet tematike našeg rada: život.

„U opštoj istoriji znanja o suštini života pitanje o tome šta je život svođeno je teorijom

kreacionizma na pitanje o njegovom postanku...“1

Najstarije ideje o životu pokazuju se i kao najopštije: život može imati svoje počelo ili

u sebi ili van sebe; ako ga ima u sebi, koje je to počelo?; materija?; a ako ga ima van sebe, šta

ili ko je to počelo?; bog? S druge strane, otkud materija? Je li ona večna ili nastala? Ili, šta je

bog radio pre stvaranja života? Je li prvo stvorio svet? Nije li ovakvo misaono kretanje

karakteristično za početak grčke filozofije kao metafizike, ali i za filozofiju uopšte? Zar

danas ne postavljamo ista ova pitanja koja postavljamo već dva i po milenijuma?

S obzirom na proces usložnjavanja ljudskog znanja s jedne, i konstantnost pitanja na

koja čovek pokušava da da odgovor, s druge strane, u našem radu obratićemo se dvema

savremenim naučnim teorijama, tj. idejama o životu: ideji panspermije i ideji drveta života,

te pokušati da ukažemo na njihovo zajedničko prastaro poreklo. Shodno tome, tematiku

našeg rada direktno ne dotiče dilema da li je život stvoren ili je spontano nastao kao jedan od

stupnjeva (samo)razvoja materije. Teorija panspermije logički, odnosno svojim stepenom

opštosti, sledi tek nakon dileme kreacionizam-evolucionizam2, a ideja drveta života takođe se

može razmatrati nezavisno od bilo kakvog izbora među ovim opcijama. Nas ovde zanima

onaj stav koji logički prethodi obema ovim idejama, stav koji one pretpostavljaju i bez

kojeg bi se obe urušile kao nekonzistentne. To što ovaj stav utemeljuje prirodno-naučne

ideje panspermije i drveta života istovremeno ne znači kako on ima ili može imati empirijsku

potvrdu.

Odnos filozofije i nauke: priroda znanja1 Aćimović, M., Ontologija prirode, Akademska knjiga, Novi Sad, 2009., str. 273.2 Jer šta je bitno kako je život nastao ako samo tvrdimo da je on na zemlju došao od negde drugde?

2

Stav na kome ove naučne ideje počivaju jeste filozofski stav. Ovim se otvara

pitanje odnosa nauke i filozofije. Kako se one – kao različite epistemičke prakse - danas

međusobno odnose?

„...možemo reći da se nepovjerenje prema metanaracijama smatra „postmodernim“. Ono je

zasigurno posljedica napretka znanosti... Zastarjelosti metanarativnog pristupa legitimnosti

[znanja – N. V.] odgovara upravo kriza metafizičke filozofije...“3

Dakle, savremeni istorijski trenutak karakteriše – između ostalog – to što se (naučno)

znanje više ne može legitimisati takozvanim velikim naracijama, to jest filozofijom. Pitanje

legitimiteta znanja za nas trenutno nije bitno, ali pitanje krize filozofskog narativa jeste.

Naime, za ovo „postmoderno stanje“ koje svoje realno osvedočenje ima u krizi filozofije kao

metafizike odgovoran je napredak posebnih nauka. Ovu krizu metafizike prepoznale su sve

velike filozofije dvadesetog veka. Međutim, mi smo utvrdili početak filozofije kao metafizike,

te zaključujemo da je metafizika njen autentični lik. Da li to znači da je došlo do kraja

filozofije? Ako to nije definitivan kraj, možda je to kraj filozofije kakvu tradicionalno

poznajemo i predajom primamo, tako da sada ona preživljava u nekim novim formacijama

znanja?

„Kraj filozofije“ dovodi do toga da sada ostaje jedno „nepopunjeno mesto“ u okviru

ljudskog znanja. Izostaje jedna epistemička praksa koja bi na sebe preuzela ulogu prikupljanja

ili stvaranja metafizičkog „znanja“. Da li se ljudsko saznanje toliko „emancipovalo“,

sekularizovalo te je sada postalo svesno kako se svake „metafizičke potrebe“ mora okanuti?

Šta se dešava sa težnjom za prekoračenjem granica mogućeg iskustva, pa time i granica

mogućeg saznanja, odnosno, granica nauke? „Metafizička potreba“ se – makar to bilo

samo jednim njenim delom – razlila u savremene prirodno-naučne hipoteze, koje se u

zavisnosti od empirijskih istraživanja – ako su ona uopšte moguća - prihvataju ili

odbacuju, u većoj ili manjoj meri; ili, ako empirijska provera – u potpunosti ili

delimično - nije moguća, zadržavaju status privremenih radnih hipoteza koje se potom

mogu razvijati u zaokružene celine, tako što se u hipotetičku bazu teorije integrišu

određena empirijski potvrđena saznanja4. Prilikom ovakvih integracija hipotetička baza se

– naravno - uvek mora sastojati od stavova veće opštosti nego što su stavovi koji se integrišu.

3 Liotar, Ž. F., Postmoderno stanje, Ibis grafika, Zagreb, 2005., str. VI

3

Takođe primećujemo kako u opštoj istoriji ljudskog znanja pretenzije savremene

prirodne nauke na predmetnu sveobuhvatnost postavljaju istu tu prirodnu nauku na

mesto tradicionalnih sistemskih znanja, na mesto (sistemske) filozofije. Da li su se prvo

filozofije pokušavale urediti kao sistemsko znanje, pa je onda to postao i manir nauke –

nebitno je – jer mi uvažavamo Hegelov stav kako je to odlika znanja uopšte: „Pravi oblik u

kome istina egzistira može biti jedino njen naučni sistem... Unutrašnja nužnost da znanje

bude nauka leži u njegovoj prirodi...“5 Zaključujemo da nauka i filozofija danas ne

mogu biti baš toliko udaljene koliko se na prvi pogled čini, s obzirom da obe potiču iz

istog izvorišta mišljenja, te da poseduju identične tendencije.

Ispod površine prividnog pozitivističkog rascepa između filozofije i nauke u 19. veku

– koji se obično u istoriji nauke interpretira kao poslednja kap koja je u jednom sporom i

postepenom procesu konačno prelila čašu – nalazi se samo jedna „rokada“ koja potiče ni

manje ni više do iz same filozofije, a ne nauke, jer pozitivizam je filozofska doktrina. Zato

danas govorimo o jednom jedinstvenom sistemu naučnog znanja filozofije i filozofskog

mišljenja nauke, „gde filozofija naučno zna a nauka filozofski misli, što i stoji kao unutrašnji

zahtev duha ovog dobnog mišljenja sveta“6. Savremene prirodne nauke – tj. prirodna

nauka uopšte – spontano pokušava da preuzme onu ulogu u ljudskom saznanju koja je

tradicionalno bila rezervisana za ono što je poznato pod nazivom metafizika.

U metafizičkom registru bi konkretno stanovište koje prirodna nauka zauzima bilo

okarakterisano kao materijalistička pozicija: duh (ako se postojanje nečeg takvog uopšte

priznaje) jeste najviša funkcija života, a život jeste najviši stupanj razvoja materije. Dakle,

život ima svoje počelo van sebe, a to počelo jeste materija. U istorijsko-filozofskoj vizuri 4 Tako, na primer, u teorijskoj fizici poznajemo koncept „crvotočine“ (wormhole), iako ni jedna nikada nije bila

registrovana, a kamoli empirijski ispitivana. Ono što ovaj koncept održava „živim“ u naučnoj zajednici jeste, s

jedne strane, deskriptivni matematički model koji je kao formalno-logička (ali ne i empirijska!) struktura sigurno

istinit, i s druge strane, skup empirijski potvrđenih naučnih teorija koje ili potvrđuju istinitost delova koncepta

crvotočine ili naznačuju njegovo postojanje (ono što smo mi označili kao „stavovi koji se integrišu u hipotetičku

bazu“).

https://en.wikipedia.org/wiki/Theoretical_physics

https://en.wikipedia.org/wiki/Mathematical_model

https://en.wikipedia.org/wiki/Scientific_theory

https://en.wikipedia.org/wiki/Working_hypothesis

10. 04. 2016.5 Hegel, G. V. F., Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979., str. 3., [kurziv – N. V.]6 Aćimović, M., Ontologija prirode, str. 155. [kurziv: N. V.]

4

savremena prirodna nauka na mesto arche-a postavlja materiju. Tako dolazimo do

pozicije materijalističkog monizma.

Od materijalističkog monizma do stava supstancijalnog jedinstva

života

Stav materijalističkog monizma star je koliko i grčka filozofija (Tales). Prema tome on

nije ništa novo u mišljenju prirode, naprotiv, on je nešto staro, prastaro. Ne tvrdimo – naravno

- kako se neposredne veze mogu primetiti u komunikaciji između savremene prirodne nauke i

antičke filozofije, ali posredne sigurno mogu (recimo Leukipovo i Demokritovo učenje o

atomima kao prvo učenje o korpuskularnoj prirodi materije). Neposredna komunikacija

prirodne nauke ostvaruje se sa modernim periodom kao njenim istinskim rodilištem.

Ovde su filozofski relevantna dva momenta: jedan iz perioda rane modernosti i drugi iz

perioda kasne modernosti.

„Spinoza je prvi konzekventni monist”7, što će reći da je Spinoza prvi novovekovni

mislilac koji je logički bio dosledan stavu monizma. Logičke implikacije stava monizma su

sledeće: ako je sve principijelno jedno, onda je ono i celo, jer je sve; a ako je ono sve, onda je

ono u svakom svom delu - ispod prividne raznovrsnosti – isto, jer sve je jedno; dalje, ako je

sve što jeste jedno, celo i isto, onda bog – kao onaj koji u najvećoj meri jeste (uticaj tradicije

sholastičkog razvijanja Aristotelove episteme tis kao teologije) mora biti samo to jedno, jer

van njega nema ničeg drugog, i jer bog svakako ne može biti deo tog jednog. Tako dolazimo

do stava da je on ono što je najsavršenije, jer kad god se o savršenosti nečega govori mora se

pozivati na njega kao uzor savršenosti – kao samu savršenost – jer sve što jeste u manjoj ili

većoj meri savršeno svoje savršenstvo zahvaljuje njemu kao opštem božanskom poretku (a

kasnije izvođenje će pokazati i kao opštem prirodnom poretku). Nužnost njegovog postojanja

dokazuje se mišljenjem koje je slično misaonom maniru Anselmovog ontološkog dokaza

postojanja boga: „Što god je neka stvar savršenija, ona sve više realiteta u sebi sadrži, ona je

7 Petronijević, B., Istorija novije filozofije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998., str. 151.

Kurziv: N. V.

5

svemoćnija da egzistira”8. Dakle, bog/biće/supstancija/jedno polaže najviše „prava“ na

postojanje. Istom ovom dijalektikom razvijaju se i ostala određenja: beskonačnost,

apsolutnost itd.; kao i stavovi: deus sive natura, stav panteizma itd.

S druge strane, u poznoj modernosti susrećemo se sa filozofskom epohom Nemačkog

klasičnog idealizma. Ovu epohu karakteriše razvijanje filozofije kao monističkog

deduktivnog sistema. Filozofija treba da bude sistem celokupnog znanja, odnosno nauke, a

taj sistem mora se razviti iz jednog elementarnog načela. Pre svega, dakle, treba izvesti sve iz

jednog. Ovakav zahtev nije moguć ako se stvarnost, tj. supstancija (kao ono što

ispunjava predmetno polje svih nauka) posmatra kao nešto što ima dualistički ili

pluralistički karakter. Drugo, načelo mora biti ono što je nezavisno, prvo – apsolutno.

Ovde je razlika između kasnog i ranog Novog veka u tome što je načelo sada u mišljenju, a ne

biću, odnosno u mišljenju koje stoji u identitetu sa bićem. Treće, načelo mora biti

jedinstveno, jer nema elementarnijeg broja od broja 1.

Ovim su utvrđeni i standardi budućeg istraživanja prirode. Naime, sa

monističkog stanovišta priroda može biti ili supstancija ili modalitet supstancije. U oba

slučaja istraživati supstanciju znači istraživati i prirodu. Savremeno prirodno-naučno

razumevanje materije ovim standardima u potpunosti odgovara. Materija je jedna; sve

što u univerzumu postoji jeste ona, odnosno njeni modaliteti; u svakom svom delu ona

poseduje identične karakteristike (te karakteristike izražavaju univerzalni prirodni zakoni);

ona je beskonačna; ona je apsolutna, jer svoje biće zahvaljuje sebi, a sve što jeste zahvaljuje

svoje biće njoj. Dakle, pojam materije stavlja se na mesto filozofskog pojma supstancije. Tom

prilikom isključuju se svi ne-fizički atributi supstacije čime se dovršava redukcija

njenog pojma, tako što se o njoj govori isključivo u značenju hypokeimenon-a.9

Ti ne-fizički atributi supstancije, pa shodno tome i onaj biološki (ali i duhovni,

spiritualistički) apsorbovani su pojmom materije.10 Takvo nešto nije bilo moguće bez

prosvetiteljske ideje progresa i njene artikulacije u nemačkom klasičnom idealizmu, posebno

u obliku Hegelove razvojne dijalektike, što je omogućilo mišljenje razvijanja totaliteta

8 Ibid., str. 1309 O bivstvu se, dakle, ne govori kao o suštini, rodu i biću, već samo kao o podmetu. (Aristotel, Metafizika,

Paideia, Beograd, 2007., str. 244. [1029a])10 Život je nešto nastalo i kao takav pretpostavlja materiju – svoju osnovu. To ne znači da je pojam života svodiv

na pojam materije! To samo znači da je prirodna nauka u aristotelijanskoj potrazi za „večitim supstancijama“

završila sa materijom kao tom supstancijom.

6

modaliteta bivstvovanja iz jedinstvene materijalne osnove. Od Dekarta do Hegela metode

mišljenja postale su metode stvarnosti. Zato je Hegelova apsolutna ideja apsolutna metoda11,

jer bivstvovanje je stavljeno u identitet s mišljenjem. Rana modernost je ovaj projekat koji se

dovršava u Hegelovoj filozofiji anticipirala idejama mathesis universalis, metodo geometrico

i scientia generalis (Dekart, Spinoza, Lajbnic). Upravo ovde leže koreni deskriptivnih

matematičkih modela koji se služe matematičkim, tj. univerzalnim jezikom. Bez ovih jezika

ovi modeli nisu mogući, a bez ovih modela savremena prirodna nauka nije moguća.12 Dakle,

život sada razumevamo kao stupanj u razvoju materije. A ako je materija supstancijalno

jedna, onda i život kao njen razvijeni oblik takođe predstavlja jedno supstancijalno

jedinstvo, jer je metoda razvijanja materije (evolucija) u svakom njenom delu ista. Tako

dolazimo do stava o supstancijalnom jedinstvu života.

11 Hegel, G. V. F., Nauka logike, Tom III, BIGZ, Beograd, 1987., str. 234.-235. i dalje12 Čitalac se o procesu matematizacije nauka opširnije može obavestiti na sledećem mestu: Marciszewski, W.,

"The principle of comprehension as a present-day contribution to mathesis universalis",

http://calculemus.org/pub-libr/as-ref/MUpresent.pdf, 12. 04. 2016.

7

Drvo života

Prirodno-naučna ideja koja izražava supstancijalno jednistvo života na Zemlji

jeste ideja drveta života. „Ono što se najpre zapaža u opštoj naučnoj slici žive prirode jeste

da je svekolika raznolikost prirode, od mikroorganizama, virusa do čoveka, izgrađena na

zajedničkim hemijskim osnovama, i to svođenje koje je nastalo prirodnom selekcijom

pokazuje sveopštu jedinstvenost žive prirode.“13 Naime, „...sva živa bića imaju istu šifru za

čuvanje genetičkih informacija i imaju iste tipove molekula za očuvanje kontinuiteta svoje

biološke vrste. Dakle, to je ono prirodno i po prirodi jedinstvo živog sveta...“14

Naravno, koncept drveta života ne može da stoji samostalno. On ustvari proizlazi iz

mišljenja evolucije, jer procesualnost evolucije jeste razgranatost drveta života. S druge

strane, sa konceptom drveta života ne može se ni stati, jer on provocira postavljanje određenih

pitanja. Tako, na primer, možemo pitati šta čini koren tog drveta života? Naime, razumeli

smo materijalnu osnovu života, razumeli smo supstancijalno jedinstvo života, to da je život

jedan, a sada se susrećemo sa njegovom razvojnom dinamikom (koja je mišljena idejom

evolucije) te se pitamo o onome iz čega taj razvoj proizlazi. Na ovo pitanje porekla koncept

poslednjeg univerzalnog, tj. zajedničkog predaka (Last universal ancestor)15 pokušava da

da odgovor. Međutim, našeg zajedničkog predaka nigde među nama nema. Empirijski se ne

možemo osvedočiti u njegovo postojanje:

„Ono što se sada zna o tadašnjim [„pre oko četiri milijarde godina“, „vreme postanka života“

– N. V.] prirodnim procesima materije nesumnjivo pokazuje da je problem porekla života u

osnovi problem organske hemije, hemije ugljenikovih jedinjenja, i sva živa bića na ovoj

planeti zasnovana su na organskoj hemiji. U početku je to morao biti jedan molekul

[poslednji zajednički predak – N. V.] koji je svojim evoluiranjem obrazovao prvi živi

sistem, ali gotovo je nemoguće naći prve molekularne fosile kako bi se na temelju toga moglo

znati nešto o građi tih prvih živih sistema jer nisu vremenski tako dugo postojane hemijske

veze atoma organskih molekula tih sistema.“16

13 Aćimović, M., Ontologija prirode, str. 366. [kurziv: N. V.]14 Ibid., str. 356. [kurziv: N. V.]15 https://en.wikipedia.org/wiki/Last_universal_ancestor, 13. 04. 2016.16 Aćimović, M., Ontologija prirode, str. 366. [kurziv: N. V.]

8

S druge strane, prirodna selekcija i borba za opstanak morale su da učine svoje: poslednji

zajednički predak je morao da prestane da postoji.

U metafizičkom, tj. filozofskom registru ova ideja izražava sledeće: ono jedno iz

kojeg proizlazi sve, nije jedno među ostalima, niti neko specifično jedno među ostalima,

već jeste ono jedno iz kojeg je sve, tako što je ono samo to koje je samorazvojem sebe

proizvelo u sve. Kako sada besmisleno zvuči to da našeg poslednjeg zajedničkog predaka

nigde među nama nema! Kako je samo bespotrebna potraga za njegovim fosilnim ostatcima!

Kako su prirodna selekcija i borba za opstanak sada neuverljive ideje!

Jer nema (supstancijalne) razlike između nas, odnosno svega živog (a možda i ne

živog!), i „njega“! „Njega“ ne samo da među nama ima, nego je „on“ sve ono živo (a možda i

ne živo) što uopšte jeste! Pa i mi smo razvijeni „on“! Potraga za fosilom nekakvog

mikroorganizma – čak i kada bi bila moguća – samo bi empirijski potvrdila tu formalnu

razliku, tj. razliku u oblicima razvijenog života. Nije „on“ bio nesposoban da se prilagodi

određenim prirodnim uslovima, pa je ustupio mesto onima koji su to mogli, nego je njegov

razvijeni deo nastavio da postoji tamo gde „on“ – u novonastalim uslovima – više nije mogao.

Nije „on“ „izgubio“ od jačih u borbi za opstanak: „on“ je postao jači i prestao da bude slabiji.

Vidimo, dakle, da ideja evolucije zapravo eksploatiše ideju samorazvoja forme,

preciznije, Hegelovu dijalektiku. Prirodna selekcija i borba za život ustvari čine jednu

stranu aufhebung-a, onu ukidajuću, genetski nasledne osobine čine stranu očuvanja, a

sticanje novih osobina čini stranu oplemenjivanja, iskoraka. Sve ove ideje, dakle, čine

različite elemente jedne totalne dijalektike.

Baš zato što se radi o jednoj totalnoj dijalektici ideja slučajnog nastanka života je

problematična. Omnipotencija života u koju smo konstantno empirijski osvedočeni pre će nas

navesti na zaključak o imanentnom, nužnom nastanku života iz materije. Ali materija se

prostire celim univerzumom. Zašto bismo njenu dijalektiku posmatrali samo u okvirima

planete Zemlje: ideja panspermije.

Panspermija

Isti stav pronalazimo i na sledećem mestu:

Kirk, F., Suština života: priroda i poreklo, Klub NT, Beograd, 2001., str. 4.

9

Tu dijalektiku bismo trebali primeniti na celokupan univerzum, jer ne samo da se

materija prostire njegovom celinom, već takođe „..ima dobrih razloga da se veruje da život

nije mogao da nastane na zemlji iz idealnog logičkog redosleda sasvim običnih hemijskih

reakcija“17, a već smo naznačili kako je „svekolika raznolikost prirode izgrađena na

zajedničkim hemijskim osnovama“. Dakle, život na zemlji je „verovatno izuzetno slučajan

događaj“18. Prirodno-naučna ideja koja izražava supstancijalno jednistvo života na višem

nivou opštosti od planete Zemlje jeste ideja pansperimije. „Teorija o panspermiji zapravo

samo premešta upitnost pitanja o poreklu života sa zemaljskih na kosmičke uslove njegovog

nastanka.“19

„Pred kraj prošlog veka sasvim drugačiju ideju o poreklu života imao je švedski fizičar

Arenijus... On je ovu ideju nazvao panspermija, označivši time „seme svuda“.“20

Teorija o panspermiji – naravno - ne stoji u protivrečju sa idejom evolutivnog razvoja

vrsta - naprotiv. Ona je hipotetička teorija o vanzemaljskom poreklu života, ne i o

njegovom zemaljskom razvoju. Prema njoj život nije nastao na Zemlji, već je u svom

primitivnom, elementarnom obliku nekim načinom dospeo u njen neživi habitus. Taj habitus

se, međutim, pokazao veoma plodnim za dalji razvoj života, jer hemijski elementi koji

predstavljaju osnovu organskih jedinjenja, pa time i hemijsku osnovu života uopšte, jesu isti

oni elementi kojih na Zemlji - a i u univerzumu uopšte21 - ima najviše:

„Bitno je primetiti da su oni hemijski elementi od kojih je sagrađen život na Zemlji,

dakle vodonik, kiseonik, ugljenik i azot, zajedno sa helijumom, najviše zastupljeni i u

kosmičkim razmerama, tako da je sasvim neznatna mogućnost da život ne postoji i u

drugim zvezdanim sistemima, i to s različitim modalitetima i načinima nastajanja.“22

Zaključak

17 Aćimović, M., Ontologija prirode, str. 357.18 Ibid., str. 365.19 Ibid., str. 294.20 Kirk, F., Suština života: priroda i poreklo, str. 5.21 Život je imanentan materiji!?22 Aćimović, M., Ontologija prirode, str. 386. [kurziv: N. V.]

10

Naše izvođenje pokazalo je kako novovekovna filozofija subjektivnosti svojim

raspravama o supstanciji prosijava kao osnova savremenih prirodno-naučnih ideja.

Istorija ljudskog znanja jeste jedan dinamičan proces u kome dolazi do najrazličitijih

međusobnih interakcija različitih formacija znanja.23 Obzirom da smo se prilikom izvođenja

naše teze poslužili naučnim idejama drveta života i panspermije, zaključno poglavlje

iskoristićemo da ukažemo na jednu antičku ideju u kojoj se ove dve savremene ideje susreću.

Ideja o semenom, odnosno spermatičkom logosu (logoi spermatikoi, rationes

seminales) ima elemenata kako ideje panspermije tako i ideje drveta života. Ukratko: ta

ideja nastala je u okvirima stoičke filozofije, razvijana potom u neoplatonizmu i konačno u

sholastici. Prema njoj bog (logos) je stvorio različite forme živog – dakle vrste – u obliku

semena. Njima je „posejao“ zemlju, te se njihovim razvojem objašnjava svakodnevno

neposredno iskustvo promenljivosti i raznolikosti živog sveta. Dakle, carstvo života je

stvoreno, ali samo kao mogućnost. Tek svojim razvojem ono je postalo ovakvim kakvim

ga poznajemo. Kako se sa reziduumima sholastike što radikalnije pokušavalo raskrstiti u

periodu prosvetiteljstva – dakle u periodu na koji smo se mi neposredno pozivali kao na

izvorište i odrednicu savremene nauke – ova ideja bila je odbačena.

Međutim, ako pogledamo malo bliže ova ideja, s jedne strane, uključuje ideju o

„zasejanosti“ Zemlje životnim semenima čije poreklo nije zemaljsko, a s druge strane,

ona priznaje evolutivnu dinamiku živog, jer životni razvoj nije predeterminisan i nužan,

već slobodan i potencijalan. Ideja spermatičkog logosa tako miri spor kreacionizma i

evolucionizma: elementarni stadij od kojeg evolucija počinje jeste „nulto stanje“ zadato

od boga. Sa istim stanjem susrećemo se i u Zemaljskoj evoluciji vrsta u scenariju

panspermije, s tim što se ne radi o više specifikovanih već istovrsnih semena. S druge

strane, grananje drveta života počinje ovim stadijumom tako što svaka vrsta predstavlja

drvo za sebe, pa shodno tome o poslednjem zajedničkom predaku– samo uslovno –

možemo govoriti kao o bogu.

Literatura:

23 Ovim se – naravno – otvara jedno novo polje istraživanja. Polje za koje trenutno nema mesta u našem radu.

To, međutim, ne remeti tok našeg izvođenja.

11

- Aćimović, M., Ontologija prirode, Akademska knjiga, Novi Sad, 2009.

- Aristotel, Metafizika, Paideia, Beograd, 2007.

- Hegel, G. V. F., Fenomenologija duha, BIGZ, Beograd, 1979.

- Hegel, G. V. F., Nauka logike, Tom III, BIGZ, Beograd, 1987.

- Kirk, F., Suština života: priroda i poreklo, Klub NT, Beograd, 2001.

- Liotar, Ž. F., Postmoderno stanje, Ibis grafika, Zagreb, 2005.

- Marciszewski, W., "The principle of comprehension as a present-day contribution to

mathesis universalis", http://calculemus.org/pub-libr/as-ref/MUpresent.pdf, 12. 04. 2016.

- Petronijević, B., Istorija novije filozofije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd,

1998.

- https://en.wikipedia.org/wiki/Theoretical_physics

https://en.wikipedia.org/wiki/Mathematical_model

https://en.wikipedia.org/wiki/Scientific_theory

https://en.wikipedia.org/wiki/Working_hypothesis

10. 04. 2016.

https://en.wikipedia.org/wiki/Last_universal_ancestor, 13. 04. 2016.

12

Sadržaj

Uvod..........................................................................................................................................................................1

Odnos filozofije i nauke: priroda znanja...................................................................................................................2

Od materijalističkog monizma do stava supstancijalnog jedinstva života................................................................4

Drvo života................................................................................................................................................................7

Panspermija...............................................................................................................................................................9

Zaključak.................................................................................................................................................................10

Literatura.................................................................................................................................................................11

13