1

DRVOPRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA "Osnov za razvoj drvne industrije u Vojvodini bilo je u prvom redu povoljno tržište - velika potrošnja seoskog i gradskog stanovništva, zasnovana na dovoljnoj kupovnoj moći, drva i proizvoda od drveta."1 Mada su sirovine većinom morale da se nabavljaju iz drugih krajeva, Erdelja, Slovenije ili Bosne, ova industrijska grana, koja ni po broju preduzeća, tako ni po količini proizvedene, obrađene robe ni po broju zaposlenih, nije spadala u veće, uspešno je zadovoljavala potrebe vojvođanskog, pa tako i subotičkog tržišta. Jedan od uslova za njeno razvijanje bila je i bogata tradicija zanatske obrade drveta i stručna radna snaga solidnih kvalitata.2 Po vrsti proizvoda u ovoj grupi razlikujemo: parne pilane (kojih i nije bilo uSubotici) 3, pogone za izradu nameštaja, građevinske stolarije, drvene galanterije i sličnog. ( U ovoj grupi uvršteni su i obrađeni i fabrika četaka te pogon za zaštitu drveta od truleži. Prim. aut.)

Drvoprerađivačka industrija u Subotici, kao i u čitavoj Vojvodini, bazirala se na sirovinama koje su nabavljane van ovih teritorija. Zbog toga je bila je izuzetno pogođena uvođenjen novih, viših železničkih tarifa i carinom na uvoz drveta iz inostranstva, koje se primenjuju od 1926. godine. "Stav 29. nove željezničke tarife je potpuno istisnuo iz naše države rumunsko drvo, a povisio vozarinu od dalekih stanica." stoji u dopisu subotičkog "Udruženja trgovaca i industrijalaca" "Trgovačkoj Komori" u Novom Sadu.4 Do tada je u grad uvoženo 3 - 4000 vagona gorivog drveta i 10 000 kubnih metara tesanog drveta. Uz posledice velike ekonomske krize, to će dovesti do slabljenja drvoprerađivačke delatnosti u Subotici. A ona ovde ni do tada nije bila većeg obima; pravih industrijskih karakteristika, dok će u narednom periodu mogućnosti za opstanak na tržištu imati samo zanatske stolarske radionice. U Subotici se drvoprerađivačka industrija razvijala od zanatskih stolarskih radionica, koje su se se proširivale, snabdevale mašinskim pogonom i zapošljavale sve veći broj radnika i tako prelazile u kategoriju - industrije i samo jednog primera da se u startu osniva pravi industrijski pogon - "Hrast a.d.". "HRAST A.D." Ovo akcionarsko društvo je bilo deo grupacije "Ferrum". Osnovano je uz učešće većinskog kapitala tog preduzeća i radilo je upotpunjavanju proizvodnog procesa - obradom drveta i izradom delova od tog materijala, koji su se koristili u popravkama vagona - koje je izvodio "Ferrum". Osnivačkoj skupštini, koja je održana decembra 1923. godine, prisustvovali su sledeći akcionari: Bogdan Dimitrijević i Iso Bogdanović iz Beograda, koji su imali po 211 deonica, dr Eugen Večei (Vecsei) - advokat, sa 60, dr Samuilo Bošan (Boschan) - advokat, sa 88, Stipan Vaci sa 120, Aladar Farkaš sa 100, Cvetko Manojlović - direktor Muzičke škole, sa 20, Dragutin Koloman Štajner (Steiner) - direktor "Ferruma" sa 2000 i advokat koji je zastupao "Ferrum" - Samuilo Bošan, sa 5066

1 Dr inž. Teodor Avramović, Privreda Vojvodine od 1918. do 1929/30 godine, s obzirom na stanje pre Prvog svetskog rata, Novi Sad 1965. st. 190. 2 Registrovanih majstora zanatlija - stolara, bilo je 1927. godine 13, a 1938. - 24. Sa šegrtima i učenicima ukupan broj je bio znatno veći. 3 Aleks. Stanojlović, Milan Damjanović, Industrija Vojvodine, Zagreb 1924, st. 98. Vojvođanske parne pilane, kojih je u to doba bilo 16, nalazile su se pored plovnih puteva, reka Dunava i Tise. 4 IAS, F:235.23.50/1926

2

deonica. Ukupno je emitovano 8000 deonica, nominalne vredosti 25 dinara, što je činilo glavnicu od 200 000 dinara.

Fabrike grupacije Ferum, na karti grada iz 1928. godine O načinu osnivanja firme govori i izveštaj gradskoj "prvostepenoj obrtnoj vlasti - Policijsko kapetanskom zvanju". "Naše su akcije jedino mogli beležiti Ferrum d.d. i njeni akcionari, što su oni i beležili, te tako u našem društvu nema nikavog stranog kapitala. Za članove Upravnog odbora izabrani su: Dragutin Koloman Štajner (Steiner) generalni direktor Ferrum d.d. subotički stanovnik, Slavko D. Pukanac advokat, beogradski stanovnik, Miloš Gavanski privatni činovnik, subotički stanovnik, Ivan Ivandekić inženjer, subotički stanovnik, Aladar Farkaš posednik, subotički stanovnik, Stipan Vaci inženjer, subotički stanovnik i Pavle Ungar veleposednik, svi subotički stanovnici i državljani Kraljevine SHS, Članovi Nadzornog odbora su bili; Joca Ivković apotekat, subotički stanovnik, Marko Protić srpski pravoslavni paroh, subotički stanovnik, Antun Unfogel, činovnik, zagrebački stanovnik i Isidor Ludajić srpski pravoslavni paroh, subotički stanovnik, svi državljani Kraljevine SHS."5 Poslove

5 AJ, F:65.2409.1425.

3

"delovođe" je obavljao mađarski državljanin Ferenc Reh, čije su bile i velike zasluge za tehničko unapređivanje fabrike.6 Delokrug rada deoničkog društva, kako je to upisano pri registraciji, je bio:kupovanje i eksploatacija šuma, kupovanje i prodaja svakovrsnog drveta, izrada građevnog i ostalog materijala, izrada i prodaja raznog nameštaja".7 Zapravo je radilo samo na proizvodnji drvenih delova za vagone, i to isključivo za "Ferrum". Time je poslovni uspeh firme bio direktno vezan za stepen uposlenosti matičnog preduzeća, koji je varirao, i zavisio od Direkcije državnih železnica, koja je naručivala i ugovorala većinu poslova koje je obavljao "Ferrum". Radionice su bile izgrađene tokom 1924. godine, na mestu "Ferrumove" dotadašnje drvare, preko puta od železničke stanice.8 Adresa je glasila Paralelni put br. 50.9 Pogonsku snagu su obezbeđivali elektromotori, snage od 1 do 18 KS. Sirovine su se nabavljale u zemlji. Maksimalni dnevni kapacitet je iznosio do 5 popravljenih vagona.10 Broj zaposlenih radnika se kretao do 32.11

6 Ferenc Reh je bio inženjer po struci. Firma je za njega stalno bila prinuđena tražiti produžavanje dozvole boravka u gradu. U dopisima je to obrazlagala i na ovaj način; "On je tehnički osnivač ove tvornice i njegovo odustvo bi imalo vrlo rđavih posledica po tvornicu." IAS, F: 235.21.510. 7 isto 8 IAS, F:68. II 2162/1950. Pored toga "Hrast a.d." je ima parcelu koja se protezala od Hrastove do Cvijićeve ulice. 9 Nakon rata to je Put Jovana Mikića 13. Vodotoranj preko puta železničke stanice bio je izgrađen za potrebe "Hrast a.d.". Planirana je izgradnja, dobijena je i građevinska dozvola za još dva takva tornja. Toranj je srušen u savezničkom bombardovanju 1944. godine, da bi nakon rata (1946.?) bio ponovo podignut. 10 IAS, F: 47. I 1911/1931 11 Toliko ih je bilo na samom početku rada 1923, svi su bili jugoslovenski državljani, sem Ferenca Reha.

4

Spisak akcionara 1939. godine Od samog početka rada društvo je beležilo gubitke po završnim računima, da bi samo 1927, završilo poslovnu godinu sa dobitkom od 23 291 dinara. Kriza "Ferruma" prouzrokovaće da Upravni odbor deoničkog društva "Hrast", donese 11.4.1929. godine odluku o likvidaciji, koja je obrazložena sledećim rečima: "S obzirom na tu okolnost, da naše preduzeće - usled loših gospodarskih prilika nije toliko uposloneo da bi se moglo samostalno izdržavati, dalje pošto se ni Ferrum d.d. ne nalazi više u tom stanju da i ubuduće finasira naše preduzeće, koje jedva može sa zasluži toliko da bi moglo pokriti svoju režiju,... izričemo likvidaciju."12 Likvidacija nije okončana ni u periodu nakon 1941. godine, kada je u firmo registarskim knjigama dobila ime na mađarskom jezeiku i nov sastav Likvidacionog odbora. Nakon rata nastaviće da radi kao "Gradsko stolarsko četkarsko i bačvarsko preduzeće Hrast" i proizvodiće sitnu drvenu robu, burad i igračke.13 Radionica na Paralelnom putu je bila oštećena za vreme rata i 1946. godine je potpuno srušena. "BRAĆA LENARD"

12 IAS, F: 235.21.510. 13 IAS, F:68. II 2162/1950. U firmo registarskim knjigama Ct IX 56/703, zadnji upisi su iz 1946. godine.

5

Porodica Levinger (Löwinger) Davida, Jevreja, trgovca iz Bogojeva, dolazi 1904. godine u Suboticu i tu se trajno nastanjuje.14 Od te godine David počinje i da plaća porez kao član trgovačke firme Levinger, Krišaber i Špicer. Čitava porodica menja prezime 1918. godine i od tada se prezivaju Lenard (Lénárd). Imali su tri sina, Josipa, Aleksandra i Ernesta15 koji će biti uključeni u porodičnu firmu. Josip je kao najstariji, prvi i krenuo očevim stopama - u poslovne vode. On 1919. godine započinje sa proizvodnjom kvasca, kao vlasnik "Bačke fabrike kvasca" koja se 1923. godine pretvara u deoničko društvo "Bačka, fabrika špirita i kvasca d.d." sa milion dinara osnovnog deoničkog kapitala, podeljenog u 10 000 deonica nominalne vrednosti po 100 dinara.16 Firma je bila registrovana do 1929. godine.17 Pored Josipa koji je ubeležio samo 10 deonica, kao akcionari - osnivači se javljaju i Vladislav Manojlović, javni beležnik, koji je u tom trenutku imao najviše deonica - 3000, Nikola Tabaković, podgradonačelnik18, Milan Damjanović. sekretar "Udruženja trgovaca i industrijalaca", Aleksandar Goldman, dirktor bankarske radnje19,sve javne ličnosti i već potvrđeni privrednici.20 U prvom periodu, kao fabrikakoja gotovo da nije imala konkurenciju u proizvodnji kvasca, beležila je lepe dobitke, o čemu svedoči i podatak da je deonica nominalne vrednosti 100 din. otkupljivana za duplo veću cenu.21 Sa sopstvenim zajedničkim preduzećem, doduše u prvo vreme, samo u zanatskom obimu, braća Lenard se javljaju od 1925. godine. Firma je registrovana pod imenom "Braća Lenard", a obrtnica je izdata pod brojem A 71/1925. Sa radom je započela na adresi - Trg Kralja Tomislava 2, gde se nalazila njihova roditeljska kuća, a gde je u dvorišnom delu dograđena radionica. "Subotička opšta kreditna banka d.d." je te nekretnine procenika na 250 000 dinara, a ugrađene mašine i postrojenja na isto toliku vrednost.22 Mala radionica je bila namenjena za proizvodnju sitne drvene i metalne robe za domaćinstva, koja je nailazila na dobar prijem na lokalnom tržištu. O tome svedoči i izgradnja novih

14 Levinger (Löwinger) David (Vašvar 1860 - Aušvic 1944). Supruga mu je bila subotičanka Etela Klajn (Klein) (r. 1866.) sa kojom se venčao 1889. godine u Subotici. 15 Josip Levinger je rođen u Bogojevu 1890. godine. Za suprugu je uzeo Etela (rođena 1900. u Segedinu) sa kojom se venčao 1927. godine u Subotici. Aleksandar (Bogojevo 1894- Aušvic 1945) je imao ženu Tereziju Krišaber (Subotica 1903 - Aušvic 1944) sa kojom je venčao 1924. godine Ermest je isto rođen u Bogojevu, 1899, a supruga mu je od 1934. godine bila Žofija Volf (Velika Kikinda 1905-Aušvic 1944). IAS, F:68. XII 1518/1948, F:57.2668-2670/1938 16 Pogoni su se nalazili na Senćanskom putu br. 71. 17 IAS, F:47. I 532/1932 18 Nikola Tabaković je rođen u Budimpešti i optiranjem je stekao državljanstvo Kraljevine SHS. Sa ženom Olgom Manojlović je imao dve kćerke - Mariju i Emiliju. Funkcijupodgradonačelnika obavljao je od 1923. do 1924. godine. 19 Aleksandar Goldman je rođen 1882. godine u mestu Galanta (Čehoslovaka). U Subotici boravi od 1912. godine. 20 AJ, F:65.2408.1424 21 isto. Po proračunima iz 1925. godine, koje su podneli neki nezadovoljni sitniji akcionari, među kojima se javlja i Aleksandar Lenard, dnevna zarada firme je iznosila do 6000 dinara. Od 1200 litara melase, cene 2400 din., u procesu prerade se dobijalo 500 kg kvasca koji je imao cenu od 12 500 din. i 100 l. špiritusa cene 1000 din. Stepen zainteresovanosti kapitalista van Subotice, za učešće u ovom deoničkom društvu, pokazuje i sastav Uprave iz 1925. godine, kada su je sačinjavali Vilim Nemec, direktor iz Ljubljane, Ferdo Majer (Mayer), industrijalac iz Zagreba, dr Branko Arko, advokat iz Zabreba te Leopold Susman, direktor iz Zagreba. isto. 22 IAS, F:43.123. Braće Lenard su 1927. godine dobila dozvolu za bescarinski uvos mašine za izradu upruga i bušilica. IAS, F:235.24.46/1927

6

proizvodnih pogona na adresi Tuk ugarnice 1 (nakon izmene kućnih brojeva 101), gde će se od 1936. godine i preseliti proizvodnja. Od tog perioda firma se vodi u evidencijama kao industrijsko preduzeće. Nastavilo je se sličnim asortimanom proizvodnje, metalnom, žičananom, limenom i drvenom robom. Imali su čitav niz proizvoda koji su bili zaštićeni patentima, kao na pr. prskalicu za voće, aparat za brzo zavarivanje špiritusom, rendu za povrće. Pored toga izrađivali su veliki broj predmeta: štipaljke, drvene kutlače, čekiće, oklagije, pralje za veš, drške za pile, vešalice i drugo. Drvo za obradu su nabaljali iz Bosne i Našica. Na odeljenju drvene robe imali su obično polovinu od ukupnog broja zaposlenih radnika. U 1932. godini imali su 44 radnika, 12 stručnih, 2 kancelarijska i 30 nekvalifikovanih. U staroj radionici raspolagali su sa 6 mašina, koje su pokretali elektromotori (5 kom.), ukupne snage 19 KS.23 U novim pogonima, elektromotori će imati već 45 KS. Uporedo sa tim povećavo se i broj zaaposlenih radnika, pa je u 1938. godini dostigao broj od 102.24

Memorandumi firme Braća Lenard Tada su radila sledeća odeljenja: stolarsko, strugarsko, farbarsko, limarsko i bravarsko. Maksimalni kapacitet je iznosio 8 mtc razne robe dnevno. O dobroj prođi njihovih proizvoda svedoči i molba Sreskom načelstvu upućena 1939. godine za odobrenje rada u dve smene, radi zadovoljavanja povećanog broja narudžbina, što im je nadležna vlast i odobrila.25 Kapital firme je te godine procenjen na 1 milion dinara.26 Gotovo robu su plasirali na domaće tržište,sirovine su isto nabavljali većinom u zemlji a samo su bakar uvozili iz Mađarske, kao i aluminijum iz Mađarske i Nemačke.Pred rat dolazi do opadanja proizvodnje, i smanjivanja broja aradnika. tako 1940. godine zapošljavaju 16 bravarskih, 10 stolarskih i 1 fabrbarskog majstora i 5 šegrta. "Braća Lenrad" nastaviće da radi i tokom rata, doduše sa promenjenom vlasničkom strukturom, pošto su vlasnici Jevreji bili prinuđeni27 da prodaju firmu licu mađarske nacionalnosti. Dr Đorđe Šolti, doseljenik iz Budimpešte je prvo postavljen za privremenog komesara fabrike, da bi zatim bio ubeležen kao vlasnik.

23 IAS, F:56.7.502/1935 24 AV,F:126. VIII 5185/1939, F:56.8.229/1937 25 IAS, F:57.3276/1939 26 IAS, F:57. 1987/1939 27 Aleksandar i Ernest Lenard su bili deportovani 1943, Aleksandar je stradao je u logoru Aušvic, dok je Ernest preživeo, vratio se u Suboticu, gde mu je i vraćena radionica na adresi Trg Kralja Tomislava. IAS, F:68. Nacionalizacija, dosije br. 252..

7

I pored tih okolnosti, nakon rata fabrika je konfiskovana28 Odluom Sreskog narodnog suda br. 972/1946 od 23.5.1946. godine i preći će pod nadzor Uprave narodnih dobara, da bi zatim bila uključena u novoformirano preduzeće ("republikanskog značaja") "Palić, tvornica drvene i metalne robe", koje se od 1947. godine fuzioniše u firmu "Zmajevac, industrija metalnih proizvoda". "BRAĆA ŠPICER" Osnivači ove drvoprerađivačke firme su stolari, braća Špicer (Spitzer), Jene (Đeno, Jenö)29 i Bela (Béla)30. Oni potiču iz jeverjske porodice iz Srema. Imali su još dva brata - Đorđa i Hermana, isto stolara po struci, koji su živeli u Somboru odnosno Bajmoku. 31 Jene i Bela, kao stolarski majstori uspevaju 1920. godine da osnuju u Subotici radionicu pod imenom "Bela Špicer i drug". Kao korak u daljem uspešnom razvoju firme, braća odlučuju da 1924. godine pokušaju da utemelje deoničko društvo, u koje oni ulažu svoju radionicu sa opremom. Emitovali su 10 000 deonica nominalne vrednosti 100 dinara po komadu. Pošto su mašine iz radionice procenjene na 276 000, ručni alat na 46 265, materijal i polugotova roba roba na 120 060, a gotova roba na 118 969 dinara, time oni postaju većinski akcionai, sa paketom od 50 600 deonica, i stiču pravo upravljanja, odnosno postavljanja Upravnog odbora. Ostalih deoničara, pretežno Jevreja iz subotičkog privrednog staleža, koji su bili ubeležili manji broj akcija, bilo je još 32. Među njima su bili Bela Vajnhut ( Weinhut Béla) - tvorničar, Karolj Špicer (Spitzer Károly) - građevinar, braća Engler i braća Donat - trgovci.32 Firma se bavila proizvodnjom drvenarije za domaćinstvo- stolica, čiviluka; drvenih igračaka - konjića za ljuljanje, opreme za stoni tenis i saonica; školskog pribora - lenjira i kutija za pera te ornamentalnih artikala. 33 Bila je jedina sa takvim asortimanom proizvoda u Vojvodini. Zapošljavala je do 50 radnika. Ipak nije uspela duže da se održi. Prvi znaci slabijeg poslovanja ispoljavaju se već 1926. godine. Đeno Špicer napušta te godine Suboticu. Tada firma i istupa iz subotičkog "Udruženja trgovaca i industrijalaca". U 1929. godini firma prestaje sa radom i ubeležava gašenje registracije. Braća su u Subotici posedovala nekretnine, kuću čija je vrednost 1929. godine procenjena na 150 000 dinara, a koja je bila kod banke opterećena na istu sumu.34 Po podacime banke, tada su zalihe robe bile u vrednosti 200 000 dinara, 50 000 su iznosila potraživanja a 100 000 dinara dugovanja. Razlozi za prekid rada su visoka carina uvedena za uvoz drveta iz Erdelja i slabe veze sa dobavljačima iz Bosne, te opšta ekonomska kriza.

28 Kao obrazloženje konfiskacije je navedeno da su braća Lenard "privredno sarađivali sa okupatorom i svoju preduzetničku spremu stavljali na raspoloženje, dozvolivši da fabrika i dalje proizvodi predmete koji su jačali ekonomsku snagu i ratni poteencijal neprijatelja." IAS, F:68. XIII 636/1948 29 Jene Špicer je rođen u Staroj Pazovi, 1896. godine 30 Bela Špicer je rođen u Rumi 1898. godine 31 IAS, F:43.123/1927 32 AJ, F:65.2409.1425 33 "Ornamentalni artikli" su bili njihov izvozni proizvod koji je dospeo i na tržište SAD. 34 IAS, F:43.123.

8

Radionica se do 1926. godine nalazila u Jugovićevoj ulici br. 7, a od tada u Badalićevoj ulici br. 5.35 "BRAĆA PLETL" Josip Lasner (Lassner)36 i Liza Stantić su bili osnivači preduzeća koje je ubeleženo u registar Ce VII 22 - 1922. godine. Polje delatnosti je bilo "obrada rudnih roba i izrada mrtvačkih sanduka". Braća Pletl, Antun37 i Josip, kupuju tu firmu 1925. godine, od kada i nosi njihovo ime. Antun je uložio 60% a Josip 40% potrebnog kapitala.38 Preduzeće, koje se nalazilo na adresi Miloša Obilića (i danas ulica nosi to ime, prim. aut.) 26 i pod njihovim vlasništvom će nastaviti da se bavi sa izradom metalnih i drvenih mrtvačkih sanduka. Braća Pletl su pored ove firme imala i "pogrebni zavod" koji je radio na adresi Trg Ćirila i Metoda ( Trg žrtava fašizma) 2.39 Najveći broj zaposlenih radnika je dostizao 50. U 1932. godini bilo ih je samo 25, a proizveli su 600 metalnih i 1300 drvenih mrtvačkih sanduka. Slična je bila situacija i 1939. godine, kada je bilo 27 zaposlenih radnika, koji su ostvarili 35% od maksimalnog godišnjeg kapacetata, proizvevši 500 metalnih i 500 drvenih mrtvačkih sanduka.40 Ovo preduzeće se nalazilo na granici između zanatske radnje i industrijskog postrojenja.

Antun Pletl

35 Gavra Budišin, Fabrika igračaka brće Špicer, Ex Pannonia 1, Subotica 1996, st. 165 - 174. Magacin je izgrađen 1926. godine. IAS, F:47. III 6/1926 36 Josip Aleksandra Lasner je rođen 1880. godine u Alba Juliji (danas Rumunija). Od 1906. do 1911. godine, nalazio se u Subotici, 1911 - 1915. u Budimpešti, 1915 - 1927. opet u Subotici, 1927 - 1931. u Italiji (Garda), 1931 - 1931. ponovo u Subotici, 1932 - 1933 u Beču, a 1933 - 1935. u Zagrebu. IAS, F:68. XII 2126/1948. Nakon rata vraća se u Suboticu i zapošljava u gradskom preduzeću "Jež". 37 Antun Pletl je rođen 1894. godine u Subotici. bvio se trgovinom metalne robe. Šematizam industrije Dunavske banovine, Beograd 1940, st. 100/ 38 IAS, F:43.125. 39 U Subotici je pored registrovanih firmi - pogrebnih zavoda, u 1936. godine postojalo i 8 privatnih pogrebnih udruženja. IAS, F:47.IV 5498/1936. I ova firma braće Pletl je nakon rata prešla u državno vlasništvo. 40 Maksimalni godišnji kapacitet proizvodnje je iznosio 1500 metalnih i 2500 drvenih mrtvačkih sanduka. Kosta Petrović, nav. delo. st. 139.

9

Nakon rata, pošto je utvrđeno da je Antun Pletl bio u redovima mađarske vojske, preduzeće je 1945. godine konfiskovano a zatim preneto u državnu imovinu. Nastaviće da radi u okviru "Državne stolarske radionice".41 "BRAĆA ŠIPOŠ" Začetak ova firma ima u radionici koja je osnovana još 1860. godine. Nakon 1918. godine ona je registrovana kao vlasništvo braće Karla i Lajoša Šipoša. Nalazila se u ulici Oslobođenja ( danas Marksov put) br. 3. Oni su, po izveštaju subotičke "Opšte i kreditne banke d.d." iz 1927. godine, bili vlasnici jedne kuće i "fabrike nameštaja".42 To je zapravo bila mašinska stolarska radionica, koja je imala 15 do 20 radnika, i bavila se izradom drvenih delova za pokućstvo i nameštaja. U 1927. godini, firma je preregistrovana u oblik "javnog trgovačkog društva" i upisana u sudski registar Ct IX 166, pod imenom "Šipoš Karla sinovi". Preregistracija na inokosnu firmu izvršena je 1938. godine (registar Ce VIII 73). Maksimalni godišnji kapacitet je iznosio 200 do 250 garnitura nameštaja. Iz spisa nastalih povodom jednog sudskog spora koji su braća Šipoš vodila sa sopstvenom majkom, saznajemo da su smatrani zanatlijama, bez velikih ekonomskih mogućnosti.43 Ipak i njihovi zaposleni radnici stupali su u štrajkove i tarifne pokrete, da bi se izborili za povećanje nadnica i poboljšali radne uslove.44 Tokom rata preduzeće je demontirano i prenetu u Mađarsku (Új Pest). Mihajlo, sin Karla Šipoša, nastavio je nakon rata porodičnu tradiciju i vodi zanatsku stolarsku radionicu. "SENTI I VIRAG" Stolarska radionica "za umetnički nameštaj, portale i građevinu"45, mada je bila član "Udruženja trgovaca i industrijalaca", po karakteristikama proizvodnje bliža je zanatsvu nego industriji. 41 IAS, F:68. XIII 636/1948. Januara 1945. godine subotičkoj Komandi masta stigao je izveštaj o tome da se nekoliko ruskih vojnika uselilo u taj objeka, provalilo u magacin i radionicu i načinilo štetu na zalihama robe i materijala. IAS, F:68. Nacionalizacija 326. 42 IAS, F:43.122. 43 Pošto ih je 1937. godine majka tužila tražeći da je izdržavaju, oni u svoju odbranu navode da rade samo po porudžbinama, da su samo zanatlije a ne industrijalci, te da nemaju skoro nikakve zarade. I zaista, po presudi su bili obavezni da majci isplaćuju samo 400 dinara mesečno, a ne 1000 koliko je ona zahtevala. IAS, F:57. 3192/1937 44 Izveštaj Gradskog načelstva o jednom štrajku glasi: "Danas pre podne (1.03.1937.) 10 radenica u preduzeću Šipoš Karla stupilo je u štrajk.Razlog štrajku je navodno neudovoljavanje zahtevu radenica u štrajku od strane poslodavca Šipoša, koji se sastoji u tome da su radnice zahtevale otpust jedne radenice zaposlene u istom preduzeću, koju je sindikalna organizacija isključila iz svojih redova, navodno zbog nedostojnog ponašanja". Kasnije iste te godine, od 1. jula, deo radnika, njih 10 od ukupno 20 zaposlenih, štrajkvali su zahtevajući potpisivanje novog kolektivnog ugovora. Krajem godine on još nije bio potpisan, a većina radnika je napustila firmu. Ostalo je samo 3 pomoćnika i 4 šegrta - učenika. IAS, F:57. 4951/1937 45 Tekst iz memoranduma firme, na kome je i podatak da je firma nagrađena i odlikovana zlatnom medaljom i diplomom na privrednoj izložbi " Prvi opšti veliki vašar u Subotici" 1925. godine. Ta manifestacija je priređena u vestibulu Gradske kuće i kasarni 3. konjičkog puka. Organizovao ju je "Savez Gornjobačkih industrijalaca" a neposrednu upravu nad njom je vodio Dušan Manojlović. IAS, F:56.297/1936

10

Vlasnici su posedovali dve kuće (Sudarevićeva 54,56), gde se nalazila radionica i magacin.46 Subotička "Opšta kreditna banka d.d." ih je preporučivala za dobijanje kredita.47 Imali su poslovnu saradnju sa varaždninskom fabrikom nameštaja i stolica "Thonet".

Memorandum firme Senti i Virag iz 1926. godine U teškoće sa naplatom svojih potraživanja ulaze 1929. godine. Tada beleže aktivu od 525 026, a pasivu od 340 136 dinara. Te godine i padaju pod stečaj.48 "CIGLER, KAIĆ I DRUG" Firma pod tim nazivom je radila od 1919. do 1926. godine. Bila je ubeležena u sudki registra CT VII 128, 1.5.1919. godine. Njeni suvlasnici su bili Đula Cigler (Cziegler Gyula), Deže Kaić (Kaits Dezsö) i Andor Volenhajmer (Wollenheimer Ándor). Bavila se proizvodnjom luksuznog nameštaja i građevinske stolarije. Prerađivala je 200 do 300 kubnih metara drveta godišnje. Zapošljavala je do 50 radnika.49 U prvo vreme je radila u dvorištu zgrade Arpada Hitera - Bene Sudarevića 4. Tamp ostaje do 1922. godine, kada biva uništena u požaru. Nakon toga, za radionicu je od Marka Stipića kupljena jednospratna kuća u Segedinskim vinogradima. U 1926. godini, zgrada sa radionicom biva prodata gradskim vlastima, za cenu od 450 000 dinara. Grad je planirao da tamo smesti Oblasnu finansijsku upravu.50 Rad je nastavila u iznajmljenim prostorijama u staroj svilari. U 1928. godini, Dezider Kaić se javlja kao samostalni stolar - zanatlija, sa radionicom u Ostojićevoj ulici br. 8.

46 Dozvolu za podizanje spratne zgrade za radionicu, u Sudarevićevoj 54-56, dobili su 1927, a upotrebnu dozvolu 1928. godine. F:47. III 558/1927 47 IAS, F:43.123. 48 IAS, F:235.37.25/1929 49 Damjanović, nav. delo, st. 104. I u 1924. godini zapošljaval je 50 radnika. IAS,F:235. 20. 497/1924 50 IAS, F:47. XXIV 7/1926

11

Memorandum firme Czigler, Kaič i Drug iz 1925. godine "KAIĆ LAJČO, stolarska radnja" Lajčo Kaić51, stolarski majstor, se javlja 1921. godine kao vlasnik radionice za izradu i popravku čamaca. Ona se nalazila na Paliću, na adresi Kanjiški put br. 30.52

Čamci Lajče Kaića na Paliću (iz ZGM)

Nakon toga registruje i radnju za izradu drvene robe, u Subotici ( Zavojna ulica br. 5). Da je sa tim poslovima imao više uspeha nego sa čmcima, svedoči i to, što je radnja 1937. godine bila uvrštena u industrijske kapacitete. 53 U dopisu "Udruženju industrijalaca, Novi Sad" subotička podružnica tog udruženja, tim povodom je navela:"...obzirim na način proizvodnje, na primenupodele rada, na broj uposlenih radnika, na upotrebljenu motornu snagu, na fabrički karakter cele zgrade preduzeća, dat su svi preduslovi za jedno industrijsko preduzeće."54 Zapošljava je do 30 radnika i raspolagala sa 14

51 Lajčo Kaić (Garešnica (u Hrvatskoj) 1894 - ?) od oca nandora i mati Fani Dani. 52 IAS, F:47. XVII 27/1921 53 IAS, F:56.8.90/1937. 54 isto

12

raznih mašina, koje je pokretalo 7 elektromotora ukupne snage 18 KS.55 Bavila se izradom drvenih dugmadi, dečijih igračka, drvenih potrebšina za domaćinsto i ostale sitne drvene robe. Realizacija proizvodnje je 1936. godine imala sledeće vrednosti: drvena dugmad - 250 000 dinara, dečije igračke - 100 000, ostala roba - 40 000 dinara. Kao zanatska radionica, nastaviće da radi i nakon rata, zadržavši isti asortiman proizvoda. ** Pore navedenih, još dve manje firme su se bavile izradom drvene robe i "drvene vune". Jedna je bila "Glid i Rab", koja se nalazila na adresi Tuk ugarnice 11, a koju je 1932. godine pruzeo Mikša Sabadoš 56 (Szabados, izvorno porodično ime Schlezinger) sa suprugom Šarom57 i registrovao kao "Eksport" (Daničićev put 58)58. Druga je radila pod imenom "Titan" na adresi Željeznička ulica 16, a bila je registrovana kao "tvornica za izradu drvene vune". Njena vlasnica je bila Lea Herman. Obe radnje su kao sirovine koristile jelovo drvo (95%) i prerađivale ga u "drvenu vunu".59

Memorandum firme Titan iz 1933. godine "JENE VAJS, tvornica četaka" Radionicu za izradu četak osnovala je porodica Vajs (Weiss) još 1886. godine. Začetnik tog posla je bio Šandor (Sándor) Vajs, rodom iz Kule, bio je zantlija - četkar. Supruga mu je bila subotičanka Aleksandra Sidonija Grinfeld (Grünfeld). I njihov sin Jene (Jenö) 60 nastaviće porodičnu

55 isto 56 Mikša Sabadoš (1873-1944) 57 Šara Sabadoš, rođena Bek (1879-1944). Supružnici Sabadoš su stradali u Aušvicu. Imenik subotičkih Jevreja žrtava fašističke okupacije 1941-1945, Subotica 1948, st.48. 58 IAS, F:47. I 6439/1934 59 isto 60 Jene Vajs (Subotica 1887-1925)

13

tradiciju. Vajsovi su imali kuću koja se nalazila u I krugu, br. 33161 gde se u prvo vreme nalazila i radionica. Sa proširenjem posla nakon I sv. rata, prilaze i izgradnji nove spratne radionice. Dozvola za podizanje zgrade u Tolstojevoj ulici br. 17 je izdata 1922. godine.62 Iste godine uvoze i mašine iz Nemačke i Austrije63, a iz Beča doalzi i mehaničar Josip Pšibil, koji je radio na njihovom montiranju i održavanju. Jedna zanimljivost je vezana za radnu snagu u ovom preduzeću. U saradnji i uz odobrenje gradskih i državnih vlasti, ono je imalo dozvolu da zapošljava zatvorenike iz subotičkog okružnog zatvora. Ukupan broj radnika se kretao od 120 do 200. Nije na poznato koliko su iznosile njihove nadnice, ali su službenici 1929. godine zarađivali 2000 do 2500 dinara mesečno. Preduzeće je proizvodilo sve verste četaka, a posebno je bilo poznato po onima za mlinove i industriju. Polovinom dvadesetih godina spadalo je u najveće te vrste u čitavoj zemlji. 64 Pored prodaje na domaćem tržištu, veći deo proizvodnje je bio namenjen inostranstvu, izvozio se mahom u Nemačku i Grčku. Nakon rane smrti Jene Vajsa, 1925. godine, vođenje preduzeća je preuzela njegova majka Aleksandra Sidonija65, i registrovala ga na svoje ime (registar A 91, 24346/1926). No, ekonomski polet i dobri rezultati poslovanja iz pređašnjeg perioda, više nisu bili nikada dostignuti. U 1927. godini proizvodnja se odvijala i u prostorijama Okružnog suda.66 Firma 1932. godine pada pod stečaj. "STUBOŠTIT K.D." Firma pod tim imenom je registrovana 1932. godine, u obliku komanditnog društva (sudski registar društvenih firmi Ct XI/908 st. 27.). Kao svrha preduzeća je bilo upisano: "obrađivanje drvenih stubova u svrhu zaštite od truleži i prodaja istih". Tehnologoju za te poslove, i to patentom zaštićenu, imao je unutršnji član firme inženjer elektrotehnike Đorđe Defreševil (George Defrescheville)67. Spoljni članovi su bili Pera Vujković, Lajoš Bek (Beck) i Henrik Levental (Löwnthal) - trgovaci. Osnivački kapital je iznosio 800 000 dinara. Od 1934. godine se kao jedini vlasnik javlja Pera Vujković. Izvršena je i preregistracija na inokosnu firmu (registar Ce VIII 656 st. 46 ). U daljem periodu, preduzeće će pod imenom "Stuboštit, Frescheville & Co." nastaviti da radi, ali više ne u Subotici, nego u Bosni (Zavidovići), sredini bogatijoj sirovinama za tu delatnost - drvenim oblicama. **

61 Nakon prenumerisanja 1921. godine to je Sučićeva ulica. Novo numerisanje kuća grada Subotice, Subotica 1922, st. 12. 62 IAS, F:47. III 62/1922 63 IAS, F:47. XIX 760/1922 64 Stanojlović, nav. delo, st. 107. Tu se iznosi ocena da "...spada u najveća preduzeća ove vrste kod nas." 65 Aleksandra Sidonija Grinfeld ( 1866 - Aušvic 1944) 66 IAS, F:235.24.70/1927 67 Đorđe Defreševil je bio zaposlen u firmi "Subotička električna željeznica i osvetljenje d.d.". Imao je još nekoliko svojih patenata. Izumeo je 1928. godine aparat koji sprečava krađu struje, zatim "betonske košuljice" za električne stubove i druge.

14

U svom bogatom proizvodnom programu, fabrika "Štirak, Samuel Kopp d.d.", imala je kao dopunu svog osnovnog asortimana i izradu amablaže, odnosno buradi. Ona je osnovana 1919. godine, od strane jevrejske porodice Kop (Kopp). Radila je u čitavom međuratnom periodu na adresi Majšanski vinogradi 32, preko puta pogona "Ferruma". U okviru tog preduzeća, postojalo je posebno odeljenje za izradu buradi68, koje je uz primenu mašinske obrade drveta, moglo da dnevno proizvede do 50 buradi.69 Ona su se koristila za ambalažu sopstvenih proizvoda, štirke, čiriza i ostalog. Ukupan broj zaposlenih radnika u fabrici je dostizao 60. Još neke firme koje su se bavile preradom drveta, koristile su uz svoj naziv i atribut - industrija, mada se po karakteristikama svrstavaju u zanatlijske. Takvi su primeri firmi "Fridrih Bahinger, industrija okvira za slike" 70 i "Erdei Balint, industrija kola i karuca"71.

Memorandum firme, 1924.g.

REZIME Ova industrijska grana, koja ni po broju preduzeća, tako ni po količini proizvedene, obrađene robe ni po broju zaposlenih, nije spadala u veće, uspešno je zadovoljavala potrebe vojvođanskog, pa tako i subotičkog tržišta. Jedan od uslova za njeno razvijanje bila je i bogata tradicija zanatske obrade drveta i stručna radna snaga solidnih kvaliteta. Tako se i u Subotici razvijala na osnovama razvijene zanatsko manufakturne proizvodnje. Sva preduzeća sem “Hrasta a.d.” izrasla su upravo na takvim temeljima. Snabdevanje sirovinama se vršilo mahom iz uvoza, pa će povišenje carinskih i železničkih tarifa, od kraja tridesetih godina, uz eskalaciju ekonomske krize, predstavljati velike teškoće za njen dalji napredak. U ovoj industrijskoj grupi, najistaknutiji predstavnici su bile firme: “Hrast a.d.” pogon koji je delovao kao deo grupacije Ferruma, i za njih obavljao izradu drvenih delova za vagone (ušla u

68 U Subotici su 1927. godine bila registrovanana samo dva zanatlije -bačvara, Kriks Josip i Kriks Lajčo. Zanimljivost je da su još 1828. godine postojala isto samo dva bačvara (Emericus Magyarodi i Jos. Ruff). vidi: Stevan Mačković, Zanatlije Subotice u državnom popisu 1828. godine, Ex Pannonia 1, Subotica 1996, st. 41-59. 69 IAS, F: 57.1911/1931 70 Radionica je registrovana 1922. godine, i nalazila se na adresi Bene Sudarevića 34. U 1936. godini na toj adresi je bila prijavljena samo njegova udovica Vita r. Horvat. Nakon rata i ta imovina je konfiskovana Odlukom komisije za konfiskaciju nemačke imovine Kf. 81/1945. 71 Nalazila se na adresi Cara Lazara 19. U 1926. godini je zapošljavala 7 radnika, od toga i jednog stranca, koji je radio kao lakirer. IAS, F:235.22.11.

15

likvidaciju 1929. godine ), zatim “Braća Špicer” koja je imala široki asortiman razne drvene robe za domaćinstvo, igračaka i sportske opreme (ušla u likvidaciju 1929. godine), “Braća Lenard” koja se bavila i izradom limene i druge robe, “Braća Pletl” proizvođači drvenih i metalnih pogebnih sanduka, “Braća Šipoš” tvornica nameštaja, kao i fabrika četaka “Jene Vajs”. U akcionarskom društvu – Hrast, većina akcija je bila u rukama vlasnika jevrejskog porekla, a slična situacija je bila i u pretežnom delu drugih firmi, gde su Jevreji Levinger (Löwinger)- Lenard (Lénárd), Špicer(Spitzer),Vajs (Weiss), bili vlasnici ili većinski akcionari. FAFELDOLGOZÓ IPAR Ez az iparág, függetlenül attól, hogy sem a gyárak számát tekintve, sem az előállított végtermék mennyiségét szem előtt tartva, sem a foglalkoztatottak számát figyelve, nem tartozott a nagyobbak közé – sikeresen ellátta a vajdaságiak és a szabadkaiak szükségleteit is. Fejlődésének egyik feltétele a famegmunkálás gazdag hagyománya, és a szolid képességű szakemberek munkája. Szabadkán is a fejlett kisiparból fejlődött ki a fafeldolgozóipar. Minden ilyen jellegű tevékenységet folytató gyár, a Hrast Rt.-t kivéve, kisipari műhelyből fejlődött tovább. A nyersanyagot főleg külföldről szerezték be, így a 30-as évek végén, a megnövekedett vám- és szállítási illetékek - a gazdasági válság fokozódásával párhuzamosan - alaposan megnehezítették a munkát. Ebben az iparágban a Ferrum csoportosuláshoz tartozó, a vagonok farészeinek kidolgozását végző, 1929-ben felszámolás alá kerülő Hrast Rt. volt a legjelentősebb. Rajta kívül meg kell említeni a különböző faárut gyártó (háztartási kellékek, játékok, sportfelszerelés) Spitzer Testvérek (Braća Špicer) név alatt szereplő gyárat, melyet szintén 1929-ben számoltak fel. A Lénárd Testvérek (Braća Lenard) bádogárut gyártott, a Pletl Testvérek (Braća Pletl) fém- és fakoporsókat készített, a Sipos Testvérek (Braća Šipoš) bútorgyártással foglalkozott, míg a Vajs Jenő kefegyártó volt. A Hrast Rt.-ben a részvények többségének tulajdonosai zsidó származásúak voltak, de ez jellemző a fentemlített, többi fafeldolgozással foglalkozó gyárra is, ahol Löwinger, Lénárd, Spitzer, Weis vagy tulajdonosai voltak a gyáraknak, vagy a részvények legnagyobb része az ő kezükben volt. HOLZINDUSTRIE Nach der Zahl der Betriebe , der Menge der Erzeugnisse und verarbeiteten Produkte und nach der Zahl der angestellten Arbeiter, zählt dieser Industriezweig zu den kleineren in Subotica. Trotzdem konnten die Bedürfnisse des Marktes befriedigt sein. Diese Industrie entwickelte sich dank reicher Tradition im Bereiche der Holzverarbeitung (-handwerks) und sachgemässer Arbeitskraft. Als Grundlage zur Entwicklung der Holzindustrie in Subotica diente die Manufakturproduktion, ausser im Betrieb "Hrast a.d." (Aktiengesellschaft "Die Eiche"). Die Rohstoffbeschaffung durch Export hat eine Erhöhung von Zoll-und Eisenbahngebühren verursacht, was nach den 30-er Jahren neben der Wirtschaftskrise grosse Schwierigkeiten in ihrer weiteren Entwicklung zu Folge hatte. Zu den bedeutendsten Firmen dieser Gruppe zählten: "Hrast a.d." welche als Teil der Ferrum Gruppe Holzbestandteile für Waggons erzeugte (liquidiert im Jahre 1929), weiter "Braća Špicer" (Brüder Spitzer) erzeugte eine grosse Auswahl verschiedener Holzware für Haushalt, von Spielzeug und Sportausrüstung (liquidiert im Jahre 1929.), "Braća Lenard" (Brüder Lenard) erzeugte Blech- und andere Ware, "Braća Pletl" (Brüder Pletl) -Erzeugung von Holz- und Metallsärgen, die Möbelfabrik "Braća Šipoš" und die Bürstenfabrik "Jene

16

Vajs". In der Aktiengesellschaft "Hrast" war der Grossteil der Aktien jüdischer Herkunft, das ist übrigens charakteristisch für die meisten Betriebe wie z.B. in den Firmen wo Löwinger-Lenard, Spitzer,Weiss die Aktionäre waren.