dusan baranin - golaći (zeka buljubaša) lat.pdf

8/17/2019 Dusan Baranin - Golaći (Zeka Buljubaša) lat.pdf

1/185


2/185

2

Dušan Baranin

GOLAĆI(ZEKA BULJUBAŠA)

By


3/185

3

PRVI DEO


4/185

4

I

Kad je doznao šta se sve dešavalo u Domanima od gneva su seZeku stezale pesnice. Razdražen hteo je odmah da pojuri tamo.Nekoliko puta se odlučivao da uđe kod Adem-bega. Zatim se pribrao.Napojio je konja i predao ga seizu u konjušnicu. Strpao je kupljenedarove u torbu. Osetivši da se smirio, odlučno uđe u odžakliju. Adem-beg je sedeo podvijenih nogu na šiljtetu. Pio je kafu i šarenimtrešnjevakom pušio duvan. Nije se začudio kad je ugledao Zeka.Dobroćudnim, skoro očinskim pogledom merio ga je uzduž i popreko.

— Nešto si hteo? — Da odem do mojih u selo, — odgovori mu Zeko. Adem-beg se

osmehnu, napuni usta duvanskim dimom. Zeka to još više zbuni. Na licumu se javila zbrka gneva i stida.

— Biva, nje se nisi uželeo? — Jesam, — prevali Zeko odebljalim jezikom.Adem-beg je voleo Zeka više nego ma koga drugog momka. , Voleo

ga je što je pouzdan, smeo i odlučan. Ponešto i zbog toga što je znao dase njegov najmlađi sin Jusuf sprijateljio i pobratimio s Vlahom. Nije mu tou početku bilo po volji, a posle svršenog čina, prema Zeku je osećaonešto rodbinsko. Kao razuman i iskusan čovek, Adem-beg je znao,mladost je puna nemira i snova i težnja za podvizima. To mu natera tuguu srce. Setio se kako su to bili zlatni dani. Pogleda Zeka i reče:

— De, de, ne stidi se! Nije sramota biti mlad i voleti. Pogotovo neonakvu lepoticu. Nego da znaš. Dok si ti bio na poslu u Dubrovniku,Hasan Anadolčević pokušao je da otme Ikoniju. Ona, junak-žena,

zgrabi sekiru. I da se nije desio tu knez Nikola, od njega se ne bi štaimalo ukopati... — Psina, — vrisnu Zeko. — Ne žesti se, mladiću! Baš je dobro što se to desilo. Ubi ga tvoja

Ikonija gluvim barutom. Sad od sramote ni u kavu ne sme da izađemeđu Turke. Džumbus se stvarao s njime ovih dana u čaršiji. Čimpomoli nos na ulicu, za njime pristanu deca i manitovi pa viču: „Hasane,pozdravila te Ikonija". To je gore, moj sinko, nego poginuti.

— Hvala ti, beže, ali ne dao bog da se sretnemo, — viknu Zeko.

Adem-beg je znao preku i silovitu prirodu svoga momka. Iako ga jevoleo, nije mu bilo po volji da jedan Srbin, makar to bio i Zeko, tako


5/185

5

otvoreno ispoljava svoja osećanja. Zato podiže glas i skoro zapovedničkireče:

— Pođi iz ovih stopa u selo. I odmah se oženi njome. Neću zbogtebe i te žene da stalno dolazim u sukob s čaršijom. Ostaćeš mesec

dana. Posle ću doći tamo da se s Ljubinkom dogovorim gde da tesmestim da Anadolčevićima za izvesno vreme ne budeš na očima.Zeko je nastojao da zaguši u sebi srdžbu. Ćutao je. Adem-beg se

maši rukom za kesu. Odbroja nešto novca i pružajući ga Zeku reče: — Ovo je moj dar da provedeš svadbu. Zaslužio si i više svojim

radom i poštenjem. Pozdravi Ljubinka i put pod noge. Jedno zapamti,razminjuj se s Turcima. Naše je ovo carstvo.

Uzbuđenom Zeku drhtalo je srce dok je primao od bega dar.Kad se našao u svojoj momačkoj sobi, izvadio je iz nedara kesu i

stavio u nju dobijeni novac. Ono mučno predose

ćanje nikako ga nijenapuštalo. Ne znajući šta radi, oproba noktom kremen na kuburi, pa je

gurnu s leve strane u silav. Zakopča gunj. Uze torbu i odmah okrenu putDomača.

Išao je žurno kao da ga nevidljiva sila vuče što pre da stigne. U tojnaglosti i žurbi zaboravio je da se pozdravi sa pobratimom Jusufom.Nebo se utapalo u sunčane ponore. Blag vetrić doletao je s Volujaka iticao mu smrknuto lice. Bio je već prevalio pola puta kad ču iza leđakonjski topot. Za njim je galopu jurio Jusuf. Još izdaleka mu doviknu:

— Zar tako pobratime? Okrenuo si kući, a sa mnom sa nepozdravi?

— Oprosti mi, pobratime! Bio sam ljut, pa sam zaborav Znaš i samda je Hasan ponovo hteo da otme Ikoniju?

Poljubiše se i krenuše zajedno napred. Usput je Jusuf da razvedripobratima pričao kako je, dok je Zeko bio u Dubrovniku, provodio vreme.Zatim ga je ispitivao šta je uzeo svojima za dar. Naposletku reče:

— Babo mi reče da ćeš se ženiti! — Nije mi baš do toga. Ali bolje i to nego da stalno strepim za nju,

— odgovori mu Zeko. U sebi je mislio: „Zašto me ne ostavi već jednom?

Iako mi je pobratim, kao Tur čin ne može da shvati moju muku. Njemusve ide potaman. Ja sam rob i sluga. To više ne mogu da podnesem.Bolje bi bilo da sam onoga dana nogu slomio nego što sam pošao uNevesinje."

— Doći ću ti na svadbu, pobratime, i doneti dar. Videćeš. Sadaneću da ti kažem šta, ali ću te iznenaditi!

Jusuf je na sve moguće načine nastojao da odobrovolji Zeka. Znao je — bora na Zekovu čelu ne sluti na dobro.

Pred selom, i u času kad su hteli da se pozdrave i raziđu, Zeko u

Domane, a Jusuf natrag u Nevesinje, začu se ženski vapaj. Neko jezvao u pomoć. Zeko oslušnu. Baci torbu i reče Jusufu:


6/185

6

— Sačekaj me, pobratime, da vidim ko to zapomaže!U nekoliko vuč jih skokova preskoči potok i dolinu. Uskoči u leskovo

grmlje. Brzo se probio kroz šumarak prema proplanku gde je bio pašnjakpokojnog Miloša Radulovića. Kad je video Tur čina kako za ruku vodi

Ikoniju i pred sobom tera njenu kravu, nešto ga srdito i zlobno ščepa zasrce. Oseti ozdo od petnih žila i sa vrha glave navirao je bes i cela gazahvatao. Gledao je kako Tur čin vuče Ikoniju. Ona se otimala i iz glasa jaukala. Setio se i nasrtanja Hasana Anadolčevića na njega, svihponiženja i uvreda koje su Turci izvršavali nad Srbima. Cepteo je unavreloj groznici srdžbe. Pred očima mu se mutilo.

Utajio se uz bukvu i pripustio Tur čina da mu priđe na dohvat ruke.Prepoznao je u njemu starijeg Hasanovog brata Mujagu. To još višezapeni u njemu krv. Sada je osećao jedino potrebu da se sveti. Skočio je

i jednim zamahom loža prerezao Mujagi grkljan. Dok je preklani umirao,prepoznao je Zeka i hteo da izvuče iz silava kuburu. Drugi Zekov udaracpreduhitri ga.

U prvom momentu Ikonija nije mogla da se snađe. Grlila je Zeka,plakala i htela nešto da mu kaže. Oblivala ga je suzama. Zatim se naglouplašila kad je pogledala mrtvog Mujagu. Zajecala je.

— Ne boj se! Ja sam tu, — reče Zeko. — Šta učini? Sve će selo Turci poklati. Bolje bi bilo da si mene ubio! — I bez ovoga nama više ovde nema opstanka. Prihvati kravu! Goni

je kući i kaži ocu šta sam učinio. Bežite prema Volujaku. Odatle ćemoprema Podrinju i Srbiji. Ja ću vas stići. Tamo me na putu čeka Jusuf Adem-begov.

— Ne veruj mu. Ubiće te. Tur čin je. Ne idi! — vikala je Ikonija. — Moram ići. Neću da ostanem nečovek u njegovim očima. Idi i

mene ne čekajte. Ja ću vas stići! — reče Zeko i brzo se otkide od Ikonije.


7/185

7

II

Dok se ovo dešavalo, Jusuf je uznemireno čekao pobratima.Taman se bio odlučio da pođe i potraži ga, a iz šumarka se pojavi Zeko.Lice mu je bilo bledo, oči zamućene. Usne su mu od bola podrhtavale. Udesnoj ruci još je držao krvav nož. Kad ugleda pobratima, saže se te nožobrisa o travu i vrati u korice.

— Šta se tamo dogodilo? — upita Jusuf. — Ja ubih Tur čina, pobratime, — odgovori mu Zeko. — Koga? — uzdrhtalim glasom pitao je Jusuf. — Mujagu Anadolca. Bio je ugrabio Ikoniju.Jusuf je znao koliko Zeko voli Ikoniju. Njemu kao nevinu i čistu

mladići, jasno je bilo šta znači takva ljubav i da je on na Zekovu mestu,uradio bi to isto. Ali je u isto vreme znao, da je Zeko kao Srbinprekoračio nedozvoljenu granicu. Ubio je Tur čina. Njemu brata u veri iAlahu. Šta da uradi? U njemu se borila ljubav prema drugu i pobratimu iosećanje Tur čina. Izdati Zeka, značilo je izdati u njemu svoju krv,

pobratimstvo i pljunuti na obraz Bašagića. Isto tako nije mogao da izdani svoje carstvo i veru. Nešto mučno, gorko kao otrovni jed, ispunilo ga je cela. Morao je pošto poto da se smiri i pribere. O svemu dobro darazmisli.

I Zeki je odmah postalo jasno, čim je na Jusufovu licu video zabunu,ono ranije poverenje između njih Mujaginom smr ću je raskinuto. Zato jeodmah promenio svoj raniji plan da ode u selo. Okrenuo je prematorinama na planini. Jusuf ga je ćutke i sustopice pratio. Ni reči nisuprogovorili ni jedan drugoga pogledali. Seli su i gledali kako se niz doline

lagano prema Domanima privlači suton.Ćutke su razvršili naviljak sena i legli da se odmore. Jusuf celu noć

nije mogao da zaspe. Razmišljao je i stalno se prevrtao. Sećao se priča iuzdaha svoga pobratima kad mu se poveravao o svojoj ljubavi premaIkoniji. Zatim je proklinjao proroka i Alaha, što su među ljude unelizabunu i stvorili razne vere. „Kako je sve to nezgodno. I zašto da mi jepreči taj napasnik i pijandura, Mujaga Anadolac, od Zeka?" Ništapametno nije mogao da smisli. Tek ispred zore, prevaren od sna, zaspa.

Zeko je osećao da mu pobratim ne spava. Pokušavao je da shvati

njegovu muku. Osuđivao je sebe što je bio nagao. Mogao je Mujaguisprebijati da mu posle život ne valja ni dve pare. Ubio ga je i


8/185

8

neprijatnosti izložio sve svoje, među koje je spadao Jusuf i njegov otacAdem-beg. U momentima ga je zahvatala sumnja. „Možda pobratimneko zlo smišlja." Zato je stalno nastojao da ostane budan i na oprezu.Odlučio se čim svane, oprostiće se od Jusufa, pozdraviće Adem-bega i

reći mu da odlazi u hajduke. „Oni su prema meni bili ljudi i ja se morampošteno s njima rastati", zaključio je na kraju.

Kad su ustali, prvi se pribra Jusuf i reče:

— Ja sam noćas stalno razmišljao, pobratime, o onome što si jučeuradio. — Ni ja, pobratime, nisam sklopio oka. Mislio sam o tome šta ti

razmišljaš, — odgovori mu Zeko. — Znaš šta, pobratime? — Šta? — upita ga Zeko. — Ti si Srbin i moj pobratim. Neću i ne mogu da te izdam Turcima.

Okaljao bih svoj obraz. Isto tako, ne mogu ni da pređem preko toga štosi ubio Tur čina. To mi moja turska vera ne dozvoljava. Zato sam smislio

šta da radimo! — Reci, pobratime! Ja pristajem na sve što ti kažeš.


9/185

9

— Ti imaš kuburu. A imam je i ja. Obadvojica smo dobri nišandžije.Podelićemo megdan.

— Pristajem, — odgovori Zeko, osećajući da ga već podilazi zebnjapo telu, jer mu se nije htelo pucati na pobratima i Adem-begovog sika.

Prvo su se zagrlili i tri puta poljubili. Zatim odbrojaše pedeset korakarastojanja. Stadoše jedan prema drugome. Obojica su izvadili iz silavakubure. Još su se jednom pogledali.

— Pucaj, pobratime, — viknu Jusuf. — Tvoje je da prvi pucaš, — reče Zeko, jer se još nadao da Jusuf

neće pucati i da će se rastati u ljubavi.Jusuf diže kuburu. Nanišani Zeka u glavu. Okide. Puška grmnu.

Kuršum okrznu vrh šubare na Zekovoj glavi. — E, sada je tvoj red, pobratime, — viknu Jusuf.

Zeko je dugo oklevao. Nije mu se pucalo. Zatim naglo diže kuburu.Opali je u vis preko Jusufa. — Zašto oi tamo pucao? — upita Jusuf. — To je moja stvar, — odgovori mu srdito Zeko. — Nisi hteo da me ubiješ? — Odlazi, pobratime! Ja idem u hajduke. Pozdravi Adem-bega. Kaži

mu sve kako je bilo!Jusuf je dugo petljao dok je zauzdao konja. Zatim se izobličena

lica od bola okrenu prema Zeku i reče: — Od sada više nismo pobratimi! — Nismo, — odgovori mu Zeko.


10/185

10

III

Dok se sve to događalo između Zeka i Jusufa, Ikonija je dotr čalaGligorijevića kući. Ispričala je šta je Zeko uradio. Ljubinko se odmahodlučio šta da radi. Naredio je Marku da trkne do kuće kneza Nikole.Ništa da mu ne kazuje. Ali da ga pozove da odmah dođe. Zatim jeJovanki, Milanu i Ikoniji naredio sve vrednije stvari da pakuju u vreću ikovčege kako bi, čim se smrkne, bili spremni za bežanje.

Knez nije slutio o čemu se radi. Ali je pohitao Ljubinkovoj kući.Zateče nered i odmah mu posta jasno da se nešto krupno moralodogoditi. Ljubinko mu sve ispriča. Knez Nikola malaksalo sede nacepalo. Časak je oborene glave razmišljao. Zatim se trgao, pogledaoLjubinka i rekao:

— Beži, kukala ti majka! To sitnog mala ćemo ti razuzeti i isplatiti.Volove, jednu-dve krave poteraj. Ja ću Turcima reći da si pobegao prekoSomine za Crnu Goru. A savetovao bih te da bežiš Posavini. Tamo uSemberiji i Mačvi ima mnogo naših ljudi.

Uskoro je celo selo saznalo za nemio događaj. Stariji ljudi seprenevoljiše s Ljubinkom. Žene su šapatom kukale i proklinjale Zeka.Mladi ljudi, devojke i neveste, izmicali su u šumu i planinu da se uklone,u slučaju da se Turci odluče da na selu iskale zbog Zeka svoju osvetu.

Sitnu Ljubinkovu i Ikonijinu stoku seljaci su razuzeli. Dali im. za njupo nešto novca ili odela. Volove je Ljubinko promenio za konje. Čim jezvezda sela na nebo, bio je gotov. Natovario je što se moglo dići i rekaošapatom knezu:

— Ako slučajno naiđe Zeko, kaži mu da sam krenuo preko Vučeva i

Čelebića za Podrinje.Jovanka je ječala. Ikonija i Zekove sestre, oblivene suzama, pripolasku su poljubile rodni prag i zavijajući bolno krenule za Markom iMilanom. Ljubinko je zadugo obilazio oko kuće. Činilo mu se da je neštozaboravio. Gde god je bacio oko, svuda ga je nešto blisko i prisno zvalosebi. Osećao je strašan bol što ga je zavijao u stomaku i grudima. Kusatipas Zeljov pušten s lanca, išao je snuždeno za njime. Dizao je glavu ibolno cvilio.

Ljubinku udariše suze. Pogleda Zeljova i reče:

— Hajdemo, verni prijatelju!


11/185

11

IV

Kad je Zeko zašao u šumu, činilo mj se da još čuje bat kopitaJusufova konja. Osećao se užasno osamljen. Izgubio je roditelje iIkoniju, pobratima i prevario Adem-begovu nadu. Ubio je Tur čina. Znao je da ga odasvuda vreba opasnost. Imao je da bira da se odmetne uhajduke ili da traži utočište kod Crnogoraca.

Misli se kao plamene munje ukrstiše u njegovom mozgu. „Sudbinase zlom okomila na mene. Podla i nemilosrdna. Dala mi je ogromnusnagu, zdravu pamet, pa se ne mogu pomiriti da budem unižen i rob."Voleo je kao i svaki normalan čovek svoj zavičaj. Ljuti hercegovački krš injegovu bedu. Izrastao je iz njega kao bor čoji odoleva burama. Znao jeda ga tuđina neće ničim boljim dočekati. „Sve što je dobro, lepo i korisnougrabili su Turci. Pravo gospodara sastoji se u tome, sva dobrazemaljska da služe njima. Red i zakone, po kojima se živi i umire, radi,pati i posr će, gospodar uvek podešava tako da je njemu dobro. Turci suoni koji su gore. Sve što je dobro i lepo njihovo je. Srbima preostaje

samo robovski lanac, patnja i uniženje."To sećanje na bedni položaj budi u Zeku tugu i očajanje. Svako

vrelo nade je ugušeno. U srcu zjapi ledena pustoš. Sve je postalobesmisleno. Tu više nema njegovog oca, majke, braće i sestara. Nije tuviše ni Ikonija. Tu gde je osetio prvu radost, video sunce. Uzbuđivao setrepetom zvezda, sjajem mesečine, sada je pusto i mrtvo! „O, bože,zašto si tako svirep? Zar je zemlja tesna da ne može primiti na sebe jednog čoveka, koji ništa drugo ne traži sem da bude poštovan? Da muse dozvoli da druge poštuje i svoje voli? Zašto je tako? Čim se čoveč je

srce rascveta, odmah se na njega ustremi sve zlo da ga sprži i uništi.Nepravedan si, o gospode", — jeknu Zeko. Pokušavao je iz sebe daotera stihiju zlih misli i gorkih osećanja.

Išao je. Tamna se šuma dizala od zemlje do neba pred njim. Zalazio je u zelene dvore čestara. Osećao onaj prohladni, senoviti dah vlage itišine. Debele bukve, kilavi hrastovi, vite jasike i ustreptale breze su gasusretale. Taj čudni svet, koji je jedan drugoga pritešnjavao, izgledao mu je negostoljubiv i sumoran. Tek gore na vrhu brega kad se našao međustarim žbunastim klekovima, po kojima je jutarnje sunce tkalo zlatne

šare, učinilo mu se da je daleko od ljudi i njihovog zla. Odatle je mogaoda posmatra selo. Nije više onakvo kao što je bilo u danima njegove


12/185

12

sreće dok je živeo u očevu domu i voleo Ikoniju. Kuće su i dalje svaka nasvom mestu. Iz njih se dizao dim kroz komine i peo pravo u modro,sunčano nebo. Ali polje oko sela izgledalo je pusto. Ni ka pasištu nijebilo stoke i čobana. Neki čudni muk lebdeo je kao nevidljivi veo iznad

Domana, što je značilo da su se ljudi bojali odmazde od Turaka. Sklonilisu se u šumu i planinu, računajući s pravom: ko izbegne prvome besu, jevtinije će posle proći.

Opet su se javile u njemu zle slutnje i crne misli. „Šta li je bilo socem i ukućanima? Da li su pobegli? Je li Ikonija pošla s njima? Šta supreduzeli Turci kad su saznali za Mujagu Anadolčevića? Kako je sve toprimio Adem-beg?"

A kad se dan razbuktao i planina uplovila u luku sunčanog podneva,savladao ga je san. Ležao je nepomično i spavao kao da je obamro.

Trgao se tek kad je osetio na ramenu dodir nečije ruke. Sko

čio je i mašiose za kuburu u silavu. Još se nije bio razabrao od iznenađenja i bunila,

kad mu oštro i prekorno zabubnja u ušima glas kneza Nikole. — De, de smiri se! Treba da razgovaramo!Zeko sumnjičavo osmotri okolinu. Pogleda kneza i upita ga: — Otkud si doznao da sam ovde? — Videli su te čobani jutros kad si posle pucanja na Jusufa ušao u

šumu. Pošao sam da te tražim i našao. Ne boj se. Nemam nameru da teizdam i zlo da ti učinim. Hoću samo da ti kažem očevu poruku i mojsavet, — reče knez Nikola i sede.

— Verujem ti, kneže! I poslušaću te! — odgovori Zeko, jer se zaistaosećao izgubljen i bespomoćan.

— Prvo i prvo, treba da znaš, Ljubinko je još sinoć umakao nekudaprema Podrinju. Ići će preko Vučeva. Naumio je da se nastani uSemberiji ili Mačvi. Zna te krajeve. Tamo ima dosta naših zemljaka. Snjima je pošla i Ikonija. Tebi su poručili da ideš za njima.

— Iz ovih ću stopa da krenem, — odgovori Zeko. — Ostani tu da ti donesem nešto brašnjenika. Još ti i ovo mogu da

kažem. Dolazili su Bašagića momci, — reče knez.

— Tražili su me? — Nisu. Adem-beg je poručio da se seljaci ne plaše. Mislio je da je

tu Ljubinko. Hteo je da ga savetuje da beži. A i tebe nije zaboravio.Poručio je, bogom nek ti je prosto s njegove strane, čovek si i junak...

Zeku srce uzdrhta od radosti. Bilo mu je istinski drago što je Adem-beg ostao do kraja čovek.

— Imaš li šta od oružja? — upita knez. — Imam. Nisam najbolje sa džebanom, — odgovori Zeko. — Doneću ti ja tuce fišeka i brašnjenik, — reče knez i brzo iščeznu

u šumu.Zeko se odjedanput uznemiri. Sve što je knez ispričao izgledalo mu


13/185

13

je neverovatno. Bojao se da nije nevolja prisilila kneza i selo da gaizdaju. Za svaki slučaj premesti se.

Uskoro se pojavi knez. Nosio je o ramenu torbu i zverao oko sebe.Zeko mu se javi. Samo su časak ćutali. Uzevši od kneza brašnjenik,

Zeko ga zagrli i reče: — Zbogom kneže! Po zlu me ne pominji! — Srećan ti put, sokole! Čuvaj se. Nevesinjski Turci će te i na

zvezdi tražiti.Zeko je još jednom zagrlio kneza. Brzo se otrgao i zakoračio u

šumu prema Volujaku. Mlad mesec visio je iznad ćutljivog drveća.


14/185

14

V

Negde pozadi u tamnoj noći ostali su Domani. Gore na nebu sudrhtale zvezde. Zeko je ulazio sve dublje u šumu. Zvezde i šumor granaizgledali su mu jedini glasnici života. Pusta i mukla divlja noć osamljenučoveku u planini je strašna. Puteljak je uzan. Krivuda i noga se stalnospotiče preko žila i drveća. Pokatkad se skrka suvarak i odjekne u tišinikao pucanj. Jeziv prizvuk straha rađa se u grudima. Zeko se osećaoubog, malen i osamljen, prepušten u ruke tajanstvenoj sili, čije ćudi nijepoznavao.

Tako se kreće možda samo vuk posle uspešnog bega od hajkeŽurilo mu se i činilo, ako zastane, potera će ga stići. Iznova će otpočetiono od čega je morao pobeći. Osećao je da se zemljište naglo uzdiže.Išao je sve uzbrdicom. Sredinom je tekao bučan planinski potok. Naproplanku je bilo mnogo izvaljenih bukava a pod nogama je osećaotravu. Tišina je bujala kao tuga u njemu. Mesečina se razlivala niz travukao mleko.

Srndać, oprezan stražar, stajao je više potoka, a desetak srna pilo je vodu. Dvoje-troje srnčadi nemirno je skakutalo. Kad se iz šumskogčestara pomolio Zeko, začuđeno su ga pogledali. Jelen je razdraženoonjušio nozdrvama vazduh i uznemireno podigao glavu. Oči su muborbeno sjale. Zviznuo je na nozdrve i sačekao da srne ugalopiraju ušumski čestar. Zeku je bilo prijatno od toga susreta, jer sada je znao dapored njega u šumi i planini ima još živih stvorova.

Zastao je i samo se časak predomišljao. Zatim je nenadno osetioumor i potrebu da predahne. Nije znao ni gde se nalazi. Desno od njega

uzdizao se Volujak. Pred njime se kao ogromna, crna i tajanstvenasenka ocrtavalo šumovito Vučevo. Negde dole u kazanu noći čuo sešum neobuzdane Planinske reke u koju se bučno survavao potok. Teksad mu je postalo jasno, levo je morala biti Drina.

Seo je uz izvaljenu bukvu. Odmarao se. Očima koje su žmirkalegledao je u vrhove drveća. Šuma se grlila sa mesečinom. Tamne očinoći već su uzimale bledilo zore, što se oprezno šunjala niz glečerskestrmine. I tuga u Zeku nije više bila kao ranije oštra i nepodnošljiva. San iumor su već grlili njegovo telo. Naslonio je glavu na bukvu i osetio da se

brzo gasi u njemu svest.Iz sna ga je trglo neko brundanje. Čula se cika, lomljava i tutanj.


15/185

15

Prenuo se naglo kao čovek nemirne savesti. Protrljao je oči. Ceo jeproplanak plivao u bujici sunčane svetlosti. Na potoku je krdo divljihsvinja pilo vodu. Dva stara vepra, ogromnih očnjaka i nakostrešenihčekinja, delili su megdan. Krmače, sprasne ili sa mladuncima, stajale su

okolo njih. Posmatrale su bespoštednu borbu mužjaka.Kad se Zeko uspravio da posmatra, svinje osetiše prisustvoneželjena gosta. Ludačkim galopom jurnuše u šumu.

Za potok su znale sve životinje i zveri. Svi živi stvorovi šume tu sugasili žeđ. Dolazili su tu vuci, smeli i bez straha, jer su znali da senemaju koga bojati. Prikradale su se i lije, a skakutavo dotr čavali sivizečići, brzo lokali vodu i uzdignutim ušima lovili glasove opasnosti.Došunjali bi se i jazavci. Sletali tetrebovi. Naposletku se pojavila mečkasa dvoje mladunčadi. Išla je tromo, gegajući se. Zastajkivala je i samo s

vremena na vreme bacala nehajno pogled i žmirkajući osmatralaproplanak. Mečići su brzo pritr čali potoku. Dugo i žudno su lokali vodu.

Tek kad su se napili mladunci, majka je prišla i zadugo lokala. Jezik joj jebleštao na suncu kao plamen. Kada je ispunila bokove vodom, okrenuse i polako krenu pravo prema Zeku.

Njega spopade strah. Bila je golema zverka. U svome krupnom telui smirenom pouzdanju nosila je ogromnu snagu i ulivala strah svimaživotinjama šume. Ispred nje se sve sklanjalo. Kad Zeko vide da će neprimećujući nagaziti ga i razljućena napasti, trže kuburu i brzo se povučeustranu da joj oslobodi put.

Ona ga primeti i stade. Samo časak ga je gledala začuđeno. Zatimse uspravi va zadnje noge. Mumlajući lagano pođe prema njemu. Zekooseti kako ga je obujmio užasan strah. Kosa mu se uspravi na glavi. Dane dadne povod zveri da Jurne na njega, nije bežao, samo je uzmicaonatraške. Ruka sa kuburom je drhtala. Kad mečka uvide da joj protivnikuzmiče, zastade žmirkajući od sunca. Pažljivo je pratila ovaki Zekovpokret. Zatim je dugo stajala kao da se predomišljala hoće li navaliti.Naposletku nešto muklo smumla i naglo pođe u suprotnom pravcu,odvodeći svoje uplašene mladunce.

Zeko je dugo i oprezno promatrao šumski čestar gde se sklonilamečka. Zatim je sišao do potoka. Umio se i napio vode. Potom je seo iuzeo iz torbe sira i hleba da se potkrepi.

Što je dan više osvajao, šuma je postajala sve bučnija i veselija.Javljali su se horovi ptica. Negde je kliktao razbojnik kobac. Detlić jeoštro kljunom dubio stablo. Čuo se i gugut golubova, gakanje vrana. Upotoku se praćakale pastrmke. Po cvetovima su zujali insekti. Sve jevrilo od nemira mrkoputih, divljih pčela. Jedna dugorepa veverica je brzosjurila niz bukvu. Pritr čala je potoku, loknula nekoliko puta vodu i ponovo

se našla na grani bukve. Promatrala je začuđeno i radoznalo Zeka. Potravi su užurbano jurili mravi i raznobojne bube. Cvetovi su otvorili svoje


16/185

16

krunice i nepoštedno nudili slatki nektar. Sve je bujalo i radovalo sesuncu i životu." Svima je bilo mesta i niko nije mnogo obraćao pažnju nasuseda. To pokrenu u Zeku nemirne misli. Oseti se srećan što sve tomože da gleda i prošaputa: „Život je lep i u društvu zverova".


17/185

17

VI

Na putu Zeko je izbegavao drumove i turska naselja. Obično jenoćivao sam u šumi. Već se i u snu navikao da poznaje hod zveri, šapattrava i šum drveća, dah vetra i glasove životinja.

Hranom se snabdevao kod čobana.Na Čelebićima je ostao čitavu nedelju dana da se odmori i promeni

obuću, koja mu je usled napornog hoda preko planina već potpunopropala. Iz priča starca, kod koga je počinuo, doznao je da je tuda prenedelju dana prošla jedna srpska porodica. Po opisu, bili su to njegovi.Bio je to prvi trag i prva srećna vest. Odmah mu je postalo lakše na dušikad je doznao da su srećno dotle prebrodili sve opasnosti. Nešto široko,svetlo i veliko ga ispuni. Zagrli starca i poveri mu svoju nevolju. Deda ješmrkao:

— Mnogo našega sveta propada od nekrsta. Samo ja ne mogunikako da shvatim koga vraga ljudi traže po župama i dolinama? Uplanini je, brate, slobodno. Turci zaziru da dolaze.

— Kad bismo se svi sabili u planine, Turci bi za nama došli ovde danas potčine i opogane, — odgovori mu Zeko.

— Od mene su šipak dobili! Sedamdeset mi je godina. Nikadnikome harač i miriju nisam dao. Jedino kad se namine koji kaluđer daprosi za manastir, dam mu runo vune ili oku voska. Za mene ne postojivezir u Travniku, a ni car u Stambolu. Nahranim hajduka i putnika. To mi je dužnost.

Zeko je prečao okrominom opanke. Nastojao je da prišije podloguna rupe gde su mu prsti propadali. Starac ga je gledao. Nabra

nakostrešene obrve i zovnu sina. — Sazuj tvoje opanke! — Zašto, babo? — Podaj ih njemu. Vidiš da je na muci i obosio. — Daću mu ih, — reče momak.Izu svoje nove opanke i dade ih Zeku. — A mogao bi ostati ovde kod mene. Imam pet stotina ovaca,

tridesetoro goveda i desetoro konja. Trnke ne umem ni izbrojati. Rodi mi ječam, heljda i proso. Sejem krompir. Dao bih ti i unuku, — predloži mu

deda. — Hvala ti! Moja me sudbina dalje goni. Još nisam sve račune s


18/185

18

Turcima svršio, — odgovori Zeko. — Idi! Imaš pravo! Svaki čovek ide za svojom zvezdom. Ona ga

vuče za sobom. Samo upamti. Bude li ti kad trebalo da se odmoriš iglavu skloniš, seti se mene. Uvek ćeš naći krov nad glavom i koru hleba,

— reče starac i poljubi ga u čelo.Na putu po selima, gde je god kod Srba svraćao, svuda je srdačnopriman. Nikad ga niko nije pitao zbog čega beži i zašto ide sporednimputevima. Svi su znali da se često mora na silu odgovoriti silom. Srbi nebeže od dobra, već od ljute nevolje i nasilja turskog. Razumevali su da jeosveta sveta i da tada ne preostaje ništa drugo već menjanje imena iboravka.

Kod Rudog na Drini Zeko se pridružio karavanu kiridžija, koji su išliiz Taslidže po robu u Višegrad. Oni su mu takođe ispričali da su pre

deset dana videli jednu srpsku porodicu, koja je otišla prema Semberiji.Na konaku uz vatru Zeko se poveri vođi karavana. Ispričao mu je sve štose dogodilo s njime. Zamoli ga da mu pomogne da pronađe svoje. Bio jeto krupan, okošt i medveđe snage čovek. Rodom je Plevljak. Tvrd isilovit čovek. Nije se bojao ni Turaka ni hajduka. Pesnicom je, kaosekirom, obaljivao vola. Zvao se Gile. Kiridžije su ga nazivale Galonja.Kad je doznao sve od Zeka, odmerio ga je i rekao:

— U Višegradu imam prijatelja, koji trguje drvenom građom. Njegovise splavovi spuštaju Drinom i Savom do Mitrovice, Zemuna i Beograda.Poznaje unakrst Bosnu i Srbiju. Njegovom pomoću lako ćeš doznati zasvoje. Mlad si i zdrav. Neko vreme moći ćeš da radiš kod njega. Neće tibiti na odmet da koju paru metneš u pas.

— Kako ću da radim i živim u Višegradu? Ubio sam Tur čina! — rečeZeko.

— Ono da ti pravo kažem, ja sam ih svojom rukom desetak poslaona onaj svet. Rob ima uvek pravo da ubije svog gospodara. Samo testvari treba mudro raditi. A gde god ti se pruži prilika, uništavaj prokletigad. Njega i onako ima suviše, — reče Galonja, cereći se prijateljski naZeka.

— Ima i među Turcima dobrih ljudi, — odgovori mu Zeko. — Dobrima bog dao upokoj u carstvu nebeskom. Vidi se da te nisu

još dobro ugrizli za srce. Samo, snaći ćeš se. Osećam ti još sada vuč jidah iz usta. Klaćeš ti njih, sokole, kao jaganjce.

U Višegradu je Zeko zajedno s kiridžijama počinuo u hanu. Osećaose kao u mišolovci. Nije mu prijalo jelo. Jedino je željno pio kafu i pušio.Tome se uz Jusufa navikao još u Nevesinju. Kad se umio, zamolio jeGalonju da mu podreže kosu. Doterao je malo i odelo. Ničim više nijepodsećao na onoga Zeka iz Nevesinja. Preplanuo od sunca, očvrsnuo

od puta i izmršao, podsećao je na splavara. Sada je bio momčina začitavu glavu veći i od najkrupnijeg čoveka, širokih ramena, jaka žilava


19/185

19

vrata, s okoštim licem, na kome su se već osećali tragovi patnje iumnosti. Jedino su mu i sada oči ostale vedre i modre kao nebo iznadHercegovine.

Sve do podne je očekivao da će se nešto dogoditi. Kiridžije su išle i

svršavale poslove. Zeko je dugo gledao ćupriju i Drinu. Oko podnekiridžije počeše u han da donose robu. Usput su motali vruće somune.Nudili su i Zeka. Kad su se svi okupili, pođoše na pekaru i svaki je pojeooku pečene bravetine. Pre nego što su navalili na meso, popili su tribardaka rakije. Tek kad su se dobro najeli, Galonja dade znak Zeku i njihdvojica krenuše čaršijom.

Gurali su se kroz uzmuvanu svetinu. Zatim su zašli u sokake gde sustanovali Srbi. Naposletku su ušli u jednu prostranu avliju, gde je međuvelikim orasima bila ukrivena kuća. U hladovini na ćilimčetu, prekrštenih

nogu, sedeo je krupan i podgojenčovek, strogog lika i dostojanstvenaizgleda. On nečim potseti Zeka na Adem-bega. Lecnuo se i pomislio da

je izdan od Galonje. Opipa prikrivenu kuburu u pasu.Prilazeći čoveku, koji je sedeo na ćilimčetu, Galonja se prijateljski

osmehnu: — Mitre, pogledaj kakvog ti momka dovodim.Mitar leno podiže oči. Brzo i radoznalo osmotri Zeka. — Prvo sedite!Galonja se savi i poljubi Mitra u obraz. Zatim sede desne strane

njega na ćilim i pokaza Zeku da sedne levo. Zeko je pričučnuo, jer se jošosećao uznemiren i nije mogao da se pribere. Čovek, koga su zatekli uavliji, nekako mu se ni sam ne znajući zašto mnogo sviđao.

— Jeste li za kafu ili rakiju? — upita Mitar. — Ja sam uvek za oboje. Duvan ne dvojim od časti, — šalio se

Galonja.Mitar udari dlanom o dlan. Iz kuće istr ča tankovijasta lepa devojka.

Pletenice su je kao bičevi šibale po plećima. U očima joj je bleštalaradost života. Bio je to onaj iskričavi sjaj sunca u krunici cveta, koja se još nije razvila. Devojče je Mitrova ćerka Mara, Otac joj naredi da

gostima iznese kafu, čibuke i rakiju. I dok je Zeko pratio plahe pokretedevojke, Mitar ga je oštro i radoznalo posmatrao sa strane. Zatimpogleda Galonju i reče:

— Biće da je nekome smrsio konce? — Turcima đavo ne da mira, — odgovori Galonja, milujući toplo

pogledom Zeka. — Ako, ako, ne smeta! — odgovori Mitar i zaštitnički se osmehnu.


20/185

20

VII

Tako se Zeko zaposlio kod Mitra Popare građevinskog trgovca, koji je rodom bio iz Bileća. U mladosti je bio zidar. Nasilje tursko otrglo ga jeiz rodnog kraja. U početku je radio kao majstor. Zidao je kuće i ćuprije poPodrinju. Zatim se oženio trgovačkom ćerkom iz Višegrada. Podigao jekuću i odao se trgovini sa građevinskim materijalom. Poduzimao jesvaku izgradnju. Docnije je otpočeo da splavovima spušta građu doBosanske Rače i Mitrovice. Kad se obogatio, trgovao je još medom,maslom i rogatom stokom. Iz Austrije je donosio alate, oružje, svilu ičohu. Vremenom je uspeo da postane jedan od najbogatijih ljudi učaršiji. Bio je cenjen kako kod Srba tako i kod Turaka. Nije bilo žitelja ugradu kome u nevolji Mitar nije pomogao.

Zeko je u početku sekao balvane. Kad nabujaju potoci i rečice, smomcima ih je spuštao do Drine i Višegrada. Snažan i okretan, uspeo jeda brzo zauzme prvo mesto među Mitrovim splavarima i capunašima. Akao pismen čovek često je zamenjivao gazdu prilikom predaje zaptije.

Večito na Drini i u društvu splavara, naučio se dobro da pliva i roni.U početku se plašio vode. Ali kad upozna njene divlje ćudi i nauči da ihsavlađuje, zavole Drinu. Ono neshvatljivo, ludo i nesavladivo što je usebi nosila mahnita reka, posta mu drago i prisno. Tu na njoj, napajao jedušu njenom hukom. Slušao je kako silovito i neobuzdano bije okamenite obale i nosi u sebi nešto prkosno i nepokorno. Zeku se činiloda mu je ona najbliži drug i prijatelj. Blagodareći njoj bilo mu je mogućeda se upozna i približi splavarima. To su zaista bili čudni i smeli momci,nepokorni, hrabri i svojeglavi kao reka od koje su živeli. Kao prijatelji oni

su bili veliki i nezamenjivi. Kao neprijatelji strašni i nemilosrdni. Zavolelisu ga odmah. U Među svim splavarima najviše mu je zapao za okoPetronije Šišo, veoma snažan momak, visok i lep čovek, podšišanekose. Po kosi je dobio i nadimak. Bio je koščatog lica i oštro povučenihcrta. Oči su mu bile krupne, sive, sa nečim što se u njima prikrivalo.Glavu je držao kao mlad i rasr đen lav. Lako je prelazio iz sumornog ilirazdražljivog raspoloženja u veselost do obesti Nikad se nikoga nijebojao. Čak i zaptije su mimo njega prolazile, samo da nemaju s njimenikakva posla. Pored srpskog jezika znao je turski i arnautski. Od

rodbine nije imao nikoga. Vidajići su mu posle Svištovskog mira ubilioca. Njega i sestru odveli su u Zvornik. Sestru su potur čili i zatvorili u


21/185

21

harem. Njega su držali u štali kod seiza. Lišena muža i dece, majka muse bacila u Drinu i utopila.

Do dvadesete godine živeo je među Turcima. Tu se uz njih navikaolovu, kafi i duvanu. Polako je zaboravljao na bol za ocem i majkom.

Uskoro je na sebe privukao pažnju Selim-begove sestre. Ljubav nijeznala za veru i približila je Petronija i Ajšu. Jedne noći zateče ih Selim-beg u bašti kod šedrvana. Nasrnu da ga ubije. Petronije ga preteče irani. Preko ranjena brata poljubi Ajšu i pobeže. Promenio je odelo ipodšišao kosu. Nekoliko godina radio je kao kiridžija. Pošto se svezaboravilo, stupio je kao splavar kod Mitra Popare.

I ostali splavari su bili silni momci, velike snage i vesela srca. Reka,sunce, priroda i rad očeličili su ih. Za njih nije bilo ništa nemoguće. Željesu nosili na dlanovima. Umeli su da vole i da mrze. Čaršija i Turci

opraštali su im sve nastranosti, jer se niko nije usuđivao da se zameriMitrovim splavarima, koji su za pasom nosili kame, a na ramenima

capune. U vreme poplava postajali su junaci. Priskakali su svakome upomoć bez obzira na veru i bogatstvo. A u doba letnjih žega oko njih suse muvala deca cele čaršije učeći se plivanju.

Višegrad je u to vreme bio živa bogata kasaba na karavanskomputu od Carigrada do Bosne i obratno; često su kroz njega prolazilecarske paše, činovnici i strani poslanici iz Evrope za Carigrad. Kroznjega se kretala i ogromna evropska, kontinentalna trgovina, koju jekopnenim putem preko Bosne usmerio Napoleon da onemogućienglesku blokadu Francuske sa istokom. Zbog svega toga u Višegradu je tih godina cvetala trgovina. Sticali su se poslovni ljudi iz cele Bosne iSrbije. U gradu se mnogo zidalo. Novac je sve više postajao ona velika isvemoguća snaga, koja je i zaostalu, surovu tursku upravu primoravalada vodi računa o redu i zavadi. Ali uz miran i poslovan svet višegradskobogatstvo privlačilo je sebi nemirni svet avanturista, bekrija i turskihbesposličara, koji su žudeli za udobnostima i obesnim životom.

Te pijanice, beskućnici i ogolele janičarske age provodili su dane upiću i tražeći zgodnu priliku da napadnu hrišćanske trgovce kako bi im

ucenom digli novac, koji su posle trošili na piće, propale žene, cigane ičočeke. Taj ološ koga je u grad splavilo nemirno vreme, iz dana u danpostajao je velika briga poslovnog sveta i carskih vlasti. Naročito kad suSrbijom zavladali dahije i janičari.

Oličenje te napasti postao je Ćosavi Sinan, rodom iz nekog sela odSjenice. U Višegrad je došao kao gonič Mitrovih volova, kupljenih. poBioru za trgovinu sa Austrijom. Zadivljen bogatstvom i lepotom turskogživota u Višegradu, nije hteo da se vrati u svoje zapušteno i siromašnoselo. U početku se zaposlio kao amalin i proživeo nekoliko godina kao

vredan i čuvaran čovek. Svaku zarađenu paru pretvarao je u dukate iostavljao u pas. Jednoga dana sa ušteđevinom pošao je natrag u svoj


22/185

22

zavičaj i doterao stotinu volova i prodao ih Mitru. Trgovina mu seosladila. Posle toga dojavljivao je i po pet stotina volova. Tek kad je učaršiji kupio par če zemlje i podigao zidanu kuću, naglo je počeo da semenja. Sa Mitrom je i dalje održavao trgovačke i prijateljske veze. Ali

jednom prilikom, dok su njih dvojica sedeli u dvorištu i pili kafu, sasvimslučajno sa đugumom u ruci prođe na bunar po vodu Mara. Sinan, kada je video devojku, nije umeo s nje da skine pogled dok nije ušla ponovou kuću. Posle toga dugo je ćutao i gledajući mimo Mitra, rekao je: pušio.Ispred samog polaska, gledajući mimo Mitra, rekao je:

— Mitre, veliki smo prijatelji. Bilo bi jazuk da to prijateljstvo kvarimo.Nego da ti meni daš tvoju Maru?

Mitrovo lice planulo je kao žar. U očima mu je suknuo gnjev, usnese iskrivile, a obrve susrele u povijama. Dugo je i kao kobac pretećim

pogledom netremice gledao Sinana pravo u oči. Zatim je uzdrhtalimglasom viknuo:

— Arnautska psino! Da mi nisi u kući, glavu bih ti skinuo, — rekao jei spustio ruku na silav. — Napolje! Da se ne grešim pred bogom iljudima!

Sinan je izašao uzmičući ispred razjarenog Mitra, ali mu je sasokaka dobacio:

— Vala, krmče, ili će moja biti, ili se ja, a može biti i ti, nećemonanositi glave!

Od toga dana Sinan se manuo svakog posla. Išao je po hanovima.Pio je i nikad nikome ništa nije plaćao. Kad bi handžija zatražio novac,pogledao bi ga zakrvavljenim očima i odgovorio:

— Piši u tefter! Kad mi car pošalje ajluk, što branim din od krsta, sveću pošteno platiti.

A pazarnim danima umutio bi se među trgovce i više pretnjom negodobrom voljom iznuđivao zajam. Katkad je zauzimao busiju pored puta iod seljaka ubirao maltarinu. Tako mu je neprestano ćemer s dukatimadebljao. Ponekad bi se izgubio neznano kuda po mesec-dva. Vraćao sepreodeven u čohu i okićen sve boljim oružjem. Među Srbima i Turcima

se pričalo da sačekuje strane putnike i trgovce, te ih pljačka i ucenjuje.Od svoje je kuće napravio pravu tvr đavu sa puškarnicama. Okolo nje sedizala zidana avlija. U štali je hranio tri čistokrvna paripa. Međutrgovcima se pronela vest da je na putu između Sjenice i Pazara presreosarajevske hadžije. Opljačkao ih je, a zatim pobio.

A kad je čuo da su vlast u Beogradu uzele dahije, stalno sepripremao da ode i pridruži im se. U pijanom stanju hvalio se da ćeugrabiti Mitrovu Maru i s njom pobeći u Beograd.

Ćosavi Sinan je jedino izbegavao svaki dodir i svađu sa splavarima.

Samo je jednom imao priliku da se iznenada sretne s Petronijem. Mitar je poslom bio pošao do Šapca i ostavio Petronija da noćiva i čuva kuću


23/185

23

dok se vrati. Turci obavestiše Sinana o Mitrovom odlasku. U pijanomstanju nagovoriše ga da pođe i ugrabi Vlahinju. Umesto Mare na kapijiga susrete Petronije. Samo časak su se merili pogledima. Sinan potomtrže handžar da njime saseče Petronija. Petronije ga preduhitri i povali

na zemlju. Ote mu handžar. Prelomi ga. Zatim mu iz silava izvadiobadve kubure. Popljuva ih da ne mogu opaliti i izbaci na sokak. Poštoga je dobro izmesio kolenima, izgurao ga je na ulicu i zamandalio vrata.

Od toga dana Sinan se umirio. Prestao je da pije i preti. Svima je jasno bilo da se priprema na osvetu.

I čaršija ga je podbadala na to. Nije mogao s mirom ući u han a damu se Turci ne podsmehnu. Kao da ga nisu primećivali, hvalili suPetronija. Pričali su kako su čuli od popa Jova da je Mitar odlučio dasvoju mezimicu dadne bećaru za ženu.

— Ih, ih, jazuka, onakva lepotica njemu da pripadne, — rekao bi,podmigujući, neko od Turaka. — Dina mi da nije na nju bacio oko Sinan, ja bih je ugrabio, —

dodao bi drugi. — Bilo bi nas dosta da je grabimo, ali valja stisnuti petlju. Oni

Mitrovi splavari su vuci. Petronije bi zaklao pola čaršije zubima. Sakrilime bože i da pomislim na to, — rekao bi Smajo kasapin.

Sve je to kao mora davilo Sinana. Posle onoga susreta i sukoba saPetronijem, potpuno se izmenio. Činilo mu se da u svetu nije sve baškako treba i na svome mestu. I Alah nije pravičan. Nekome je daobogatstvo, lepotu, zemlju, slavu i žene. A eto njega je svega lišio. Uprkoste proklete sudbine i Alaha, bio se odlučio da jednom prilikom negdesusretne Petronija i ubije ga. Ali je pre toga hteo ma na koji način da sedokopa Mare.

Prošla je već i puna godina dana otkako je u Višegradu došao Zeko.Sukob Petronija i Sinana približio je Zeku i Petronija. Njih dvojica se nisuviše rastajali. Često su se međusobno dogovarali da na neki načinsmaknu Sinana.

Nastupilo je leto. Zasušilo je i izgledalo je da će godina biti nerodna.

Bio je sparan dan i mirisalo je na oluju. Crvena magla ležala je nadrekom. Lišće na drveću je klonulo i potamnelo. Nebo je prekrila siva izloslutna tmina. Sve okolo Višegrada i po bregovima izgledalo je kao uzagušenom plamenu, koji nešto sprečava da se razbukti. Ljudi, koji suse vrzmali čaršijom, dobijali su nestvaran i uznemiren izgled. Crvenaopna oblaka se često parala zlatnim sevom munje. Odjedanput je si-lovito negde u bregovima zagrmelo. Gromovi su zatim učestali. Izgledalo je da se tamo na planinama rušilo nebo. Zatamneo se još jače horizont.A niz bregove je silazila zavesa kiše. Čuo se potmuo jek. Negde je među

klisurama nešto besno urlalo. Odmah je svima postalo jasno da mestokiše dolazi grad i oluja.


24/185

24

Petronije je ležao pod nadstrešnicom više reke, gde je bilostovarište Mitrove građe. Zeko, razdrman iznenadnim dolaskom bure,sedeo je na jednom balvanu i gledao kako se kiša sve brže primičenjima i u prašinu zavejanoj kasabi. Odjedanput mu upade u oči

konjanik.. Bežao je od kiše puteljkom uz reku da ugrabi i skloni se kodnjih. To ga zainteresova. Pratio ga je pogledom dok ne zamače izatopola.

Prve kapi strelovito probiše zaparu i otpočeše da šibaju zemlju iklonulo lišće. To prisili Zeka te ustade i zađe pod nadstrešnicom. Sededo Petronijeve glave, koji je ćutljiv i neraspoložen vremenom buljiorazdraženo, jer je znao, nabujaće voda i odneti balvane. I taman kad seZeko spremao da č započne razgovor, pred nadstrešnicu izgalopira nakonju Ćosavi Sinan. Lice mu je bilo podbulo od pića, gnevno i zlobno

razdraženo. Odmah se moglo videti da je došao s nekom namerom i dabez zla neće proći. Brzo je i prezrivo pogledao Zeka. Zatim se okrenuoPetroniju i viknuo:

— Dede, Vlasi, konja mi prihvatite!Zeko se namršti i pogleda mimo Sinana. Petronije ga zagleda ležeći

i prezrivo odgovori: — Sjaši, balijo, sam, ili na miru prolazi! — Konja mi prihvati, krmski sine!Petronije se polako podiže. On i Sinan gledali su se zverskim

očima. Iz zenica je obostrano šikljala mržnja. — Nećeš? — upita Sinan. — Neću, — odgovori Petronije.Toga časa je ustao Zeko. Lice mu je imalo iskrivljen izraz

neukroćene zveri, koja je iz trenutka u trenutak postajala sverazdraženija. Za ovu godinu dana kako je u Višegradu gledao životTuraka, njihovo gospodstvo, silu i zlo koje su činili Srbima, postajao jesve nestrpljiviji. Teško je mogao da se savlada kad ga zahvati bes. Sadaga je pored besa zahvatila i žudnja za osvetom.

— Šta hoćeš, kučku ti majku! — viknu Zeko.

— Psi, psi! — ciknu Sinan i ruka mu pođe silavu i kuburi.Ali ruka mu još nije bila pala na držak kubure kad ga je Zeko uhvatio

levom rukom za per čin, desnom za desnu ruku i svalio s konja nazemlju. Priskoči mu u pomoć i Petronije. Stegao ga rukama za grlo.Stezali su svom snagom. Sinanove su oči prvo buljile. U njima se javljaobezumni, neshvatljivi strah. Zatim su belele i gasile se, kao sveća kojabrzo dogoreva. Krkljanje u grlu trajalo je dugo. Lice je postajalo modro izačuđeno...

Kiša s olujom je provalila. Sve se zatamnelo kao da je na zemlju

pala poslednja noć i kao da se približava smak sveta. Između oblaka izemlje spustila se šištava vodena zavesa provaljenog oblaka i besnog


25/185

25

vetra. To i nije bila kiša niti olujom naterani pljusak, već prolom vode. Niz jaruge s bregova jurili su mutni, nabujali potoci, čitave reke. Sve što jebujica prihvatala nosila je, lomila i uništavala.

Mrtav, ucakljenih očiju i iskeženih zuba, nauznak je ležao Sinan!

Petronije pogleda Zeka i reče: — Ovaj Tur čin je crkao kao pas! — Takvu je smrt i zaslužio. Nego šta ćemo s njime? — Bacićemo ga u vodu, — odgovori Petronije. — Odaće nas konj. — Ne brini. Ti povedi konja, a ja ću poneti njega, — reče Petronije i

podiže udavljenog Sinana. Kada ga prinese obali, baci ga u nabujalureku.

Zeko privede konja, koji je uznemireno strigao ušima i drhtao telom,a uznevereno gledao reku.

— Još bliže ga privede obronku!Zeko dovuče konja do same ivice. Petronije mu priđe s gornje

strane i viknu: — Kad ga ja udarim pesnicom među uši, ti ga gurni u maticu!Zeko se namesti. Držao je konja za stremen sedla kao da će ga

uzjahati. Petronije stište šaku i silovito udari životinju. Konj posrnu na


26/185

26

prednje noge i zatetura se. Pokuša da se ponovo uspravi. Zeko gasilovito gurnu sa strane i on polete glavačke u maticu.

Oluja i kiša su iz časa u čas postajale sve jače Tutnjali su gromovi.Reka je nadolazila i užasno besnela. Bujica je s bregova zapanjeno jurila

jarugama. Sve se pokrenulo u prirodi. Konj zahvaćen maticom u početku je pokušao da se bori. Nekoliko puta je doplivao do obale. Ali ga jeponovo još silnije zahvatala vodena stihija. Naposletku podleže i nestadega u mutnim talasima.

Do ispred same noći besnela je kiša i oluja. Poplava je zahvatilanjive i livade i oko reke napravila ogromnu štetu. Jedan deo varošinastrada. Utopilo se nekoliko ljudi i mnogo životinja. Tek četvrtog danadeca, koja su se igrala kraj Rzave, iznenada su među rakljama vrbenabasala na udavljenog Sinana. Na njemu nisu našli pas s dukatima. To

je izazvalo podozrenje Turaka da se nije slučajno utopio.


27/185

27

VIII

U toku toga leta nekoliko turskih siledžija je progutala Drina. Turci,a još više Srbi, čudom su se čudili kako to da odjedanput, čim se nekorazulari, i otpočne da besni, vrši nasilja i zlom dodija ljudima, iznenadamu pukne zla pogibija. Nikad se takvi ljudi ranije nisu davili u Drini.Besneli su i kad bi preterali meru, ginuli su od puške ili noža. Pri čalo se izuckalo svašta o tim davljenjima. Jedni su tvrdili da višegradski muselimSmail-beg, poznat kao miran i trpeljiv čovek, ali lukav kao zmija,iskorišćava mrak i bez buke zavodi red i opravdava vezirovo poverenje.Drugi su šapatom dokazivali da su trgovci doneli odluku nikome da nedozvole nered, A to što su rešili, njihove pare sprovode. Oni koji su umelioštrije da vide i bolje se domisle, otpočeše da proturaju glasove kako suu ta davljenja umešani Mitrovi splavari. A najviše su pomišljali na Zeka iPetronija.

Šapat čaršije nije mogao ostati nepoznat Mitru i ljudima njemunaklonjenim. Pogotovu ne i zbog toga što su se zaptije sve češće motale

oko njegovog mlina i stovarišta zapije. Uvek su iznalazili poneki izgovor da dnevno navrate po nekoliko puta. Zeko i Petronije osetiše da zaptiješunjajući se noću motre na njih iz senovitih mesta. Spremni na svepočeše da se dogovaraju kako da izmaknu iz čaršije i odu u hajduke.Misao o hajdukovanju još ih je više zahvatila kad se poče međusplavarima otvorenije pričati da se u Srbiji protivu dahija podigla buna.

I Mitar je opreznim njuhom vešta i poslovna čoveka osetio šta radeZeko i Petronije. Shvatio je da ga to može stajati glave i imanja. On jeimao oči da vidi šta se u pomr čini radi, a uši da čuje šta pod zemljom

raste. Zabrinu se. Jedne večeri koncem jula pozva ih kod sebe na kafu imeze. Služila ih je Mara. Kad devojka ode da iznese bardak rakije, Mitar se osmehnu i reče:

— Vas dvojica ste oćoravili! — Kako to? — upita začuđeno Petronije. — Radite iza mojih leđa stvari, koje mogu da naškode imanju i

životu svih Srba u ovoj čaršiji. Znate li da zaptije motre na vas? — Odavno, — odgovori Zeko. — Kad je tako, smirite se i sačekajte bolje vreme za osvetu!

— Kome sečeka i trpi, mi mu ne branimo. A da znaš, mi smosaibije naših glava, — povrati mu ljutito Zeko.


28/185

28

— E, de, de ti! Srce ti je uvek na iskraju. Pametan čovek nikad od jedne nevolje ne pravi tri. Mi smo robovi. Turci su nam gospodari.Prignječeni uvek se dovija kako da svali onoga što ga pritiskuje. Tako jeto otkako je sveta i veka. Zemlja ne da use. Na nebo ne možemo. Ostaje

nam još samo lukavošću da se rvemo s Turcima. Nego za sve ima isvoje određeno vreme. I dva dobra junaka ništa neće postići ako sezaleću i glavom udaraju u duvar. Eto, sokole moj, po kasabi se ve ćuveliko priča da ste vas dvojica udavili Ćosavog Sinana i bacili ga uDrinu. Svašta se još priča. A gde trava mrda nešto živo ima.

— A šta ti misliš? — upita Petronije. — Mislim da vas dvojica sutra krenete desetak splavova niz Drinu.

Ići ćemo do Mitrovice. Možda i do Zemuna. Ja ću na konju i sa čobanimakopnom. Sačekaću vas u Bosanskoj Rači. Uz to i za Zeku imam radosnu

vest. StojanČ

upić mi je pri

čao da se jedna srpska porodica izHercegovine naselila kod Broca u Semberiji. Čini mi se biće to tvoji.

— Kako i gde da nađem toga Stojana? — goreći od nestrpljenjaupita Zeko.

— U Radovincima, ako se ne bije s Turcima. I tamo je već počelo.Raspitaj se kod seljaka. Zna ga cela Mačva, — odgovori Mitar.

— Koliko momaka da povedemo? — upita. Petronije. — Za svaki splav po dva momka, baška vas dvojica. Samo usput

budite na oprezu. Vreme js mutno. Turci su izgubili i poslednji gramrazuma. Šume su pune hajduka. Kako se čuje, Bećir-paša ništa nijeuspeo u smirenju raje. Turci su neveseli. Samo što ne ujedaju zubima.Biće bolje da im za izvesno vreme niste na očima.


29/185

29

IX

Još u toku noći Zeko i Petronije spremili su sve što je potrebno zaput. Splavari su klamfama utvrdili balvane. Namestili su sove i vesla,pripremili hranu. U ranu zoru deset splavara otisnulo se od obale izaplivalo niz Drinu. Razdragani splavari, što su više odmicali niz vodu,postajali su sve vedriji i smireniji.

Zeko je bio ispunjen velikom nadom. Činilo mu se, protekla je čitavavečnost od dana kad je poslednji put video svoje. Već su mu u sećanjubledele uspomene i zamagljivali se dragi likovi. Jedino je jasan, živ ioštar bio Ikonijin lik. Svetleo je u njemu kao vuč je oko u snežnom mraku.Ona je svuda živela u njemu. Pratila ga je. Iskrsavala u njegovimsećanjima i mislima. Mila i onakva kaku je poslednji put video i izljubio,kad joj je doneo poklon iz Dubrovnika. Navala sećanja toliko je zanelaZeka da nije mogao ni reč da progovori sa Petronijem, koji je krmaniosplavom.

Promicali su besnom i razigranom vodom između brda, pored šuma

i kamenitih litica. Jurili su maticom, upadali u kolovrate, brzake i vrludaliizmeđu podvodnih stena, nastojeći da izbegnu zapenjene padove istrmovite vodene busije. Na svakom koraku čekala ih je opasnost danalete na stene, razbiju splavove i potope se. I samo velika, upornasnaga i veština na vodi uspevala je da savlađuju neukrotivu stihiju Drine.

A gore iznad njih, oslonjeno na bikovske bokove bregova, modrilose čivitasto nebo. Sve je izgledalo obavijeno modrikasto-svilenomatmosferom, koja se upletena zlatnom penom sunca povlačila iznadbregova i planina. Oblaci su se valjali pučinom. I utrkivali se u pokretu s

njima. Iza njih su ostajale sunčane planine. Tamo napred ocrtavala seklisura, kroz koju je nadirao vetar. Žuboru vode pridružila se jeka šume.Iznad kanjona kružili su orlovi. Iz lugova se čulo kliktanje jastrebova.Drina se valjala pritešnjena kamenim obalama. Penila se i gr čila. Uujedala je gnevno kamen. Bukovi su klokotali. Zekova misao ronila je posećanju. Video je roditelje, Domaće, braću i Ikoniju, sebe i sve što sedogodilo.

Pred kućom se pojavio knez Nikola. — Jesi li na domu, Ljubinko? Svi su poskakali na noge.

Jela, Kosara i Vidosava, sestre mu, uspremiše kuću. Jovanka,majka, mu, zgrabi metlu i pobrisa mrve. Braća Marko i Milan ustadoše.


30/185

30

Svi su se u kući začas spremili da predusretnu kneza i ukažu mupoštovanje. Ljubinko, kao glava porodice, priđe vratima.

— Uđi, kneže, na lulu duvana. Naći će se i kafa da je popijemo... — Neka nam iznesu stolovake napolje. Treba nešto s tobom da se

porazgovaram, — doviknu mu knez.Ljubinku nije mila kneževa poseta. Knez nikad badava ne dolaziseljačkoj kući. Biće da je u pitanju harač ili neki kuluk. Možda i spahijapre vremena traži trećinu? A može biti, neko ga je nešto opanjkao kodTuraka? Ovo nekoliko zadnjih godina, posle Svištovskog mira, Turci suse strašno ispizmili na Srbe. U svemu traže povod zl silu i bes. Neusprežu se ni od skidanja glava. Otimaju sve što im zapne za oko. Zlo sesvuda uvrežilo. Život nije više život, već mučilište i stalna strepnja zaglavu i obraz.

Zadnje dve godine i hajduci su se umnožili. Pune su ih planine. Nasvim putevima su busije. Ponekad upadnu u Hercegovinu i uskočke četeiz Crne Gore. Sačekaju Turke, svete raju od zulumćara, dignu plen iponovo umaknu natrag. Po selima su hajdučki i uskočki jataci. Sve sezaplelo i zamrsilo. Niko nikome više ne veruje. Živi se u strahu. Ne znase kome je gore, raji ili Turcima. Svi nešto iščekuju. Osećaju da senegde nešto kreće, sprema u potaji. Svakome se čini da mu život visi okoncu. Sa strepnjom se uveče leže, uznemireno se ustaje. O svemutome je mislio Ljubinko i požurio da predusretne kneza i dozna o čemuse radi.

Dok je Ljubinko pozdravljao kneza i ispitao ga o zdravlju, dotle susinovi izneli stolovake i namestili ih pred kućom pod takišu punu žutih,zrelih plodova. Tek kad je knez Nikola seo, momci su mu prišli ruci. Svutrojicu je radoznalo odmerio pogledom. Setno se osmehnuo. A u sebi jepomislio: „Ova tri Ljubinkova vuka navući će mi nesreću na selo. Snageimaju previše. Ne znaju šta će s njom. Na kraju krajeva, ili će u hajdukešta će se vezati sa Crnogorcima. Moja će glava, hteo ja ili ne, otići podtursku sablju."

I Ljubinko je ispreka i radoznalo pogledao zamišljenog kneza.

Njemu je već potpuno bilo jasno, nešto se radi o njegovoj deci, jer jebolje nego iko drugi u selu poznavao lukavog i opreznog kneza Nikolu.Dvadeset godina mosti on dlakom između raje i Turaka. Uspeva da seodrži na čelu sela. „Neka se malo stari lisac izduva. I onako znam,nikakvo mi dobro ne donosi," — zaključi Ljubinko i potegnu iz džepaduvankesu. Napuni svoju lulu, a zatim je pruži knezu:

— Zapali! Bez duvana, kneže, nema ni razgovora. Ovogodišnji je,ali takav da ga ni Stočevići nemaju u svojim baštama.

Dok je knez punio lulu, izašla je iz kuće Jovanka. Prišla kneževoj

ruci. On joj ne dade ruku. Ispita se i reče: — Mator si ti da ljubiš ruku.


31/185

31

— Šta ću, kneže, kad nemam odmene? Marko neće da se ženi.Midan i Zeko su još deca.

— Ni uši svoje nemam čime da hranim, kamoli ženu, — dočeka jepodrugljivo Marko.

Knez se osmehnu ironično. Podiže oči i ponovo pogledom odmeriLjubinkove sinove koji su sedeli jedan do drugoga na lediniku. Pogledmu se najduže zadrža na Zeku. Tek pošto se još jednom osmehnuo iodbio nekoliko dimova iz čibuka, reče Jovanki:

— Uskoro će te Zekova nevesta odmeniti.Zeko se trže kao ošinut bičem. Marko pogleda Milana. Munu ga

laktom pod rebra. Nasmeja se i viknu: — Jeste, balavac se zaćorio u Ikoniju. Milan zagrli Zeka i reče: — Ja ću mome Zelenku deverovati.

— Pusti me, — viknu goropadno Zeko.Iako je Zeko najmlađi, tek je punio osamnaestu godinu, oba bratanadmašivao je snagom i uzrastom. Njegova lepota zadivljavala je ljude ižene u selu. U modrim očima, boje hercegovačkog neba, ogledalo sesamopouzdanje. U rvanju i bacanju kamena niko među seoskimmomcima nije mogao da se meri s njime. I među koscima uvek je išaoiza kozbaše. Sa motikom i ralom u ruci teško je ko mogao da se s njimeponese. Znao je da peva uz gusle. Od popa Mitra naučio je da piše ičita. Bila je to retkost među Srbima. Zato ga je knez Nikola za sve vremedok je skupljao harač vodio sa sobom da mu zapisuje posebno carsko, aposebno spahijsko davanje. Zbog toga, i pored mladosti, ljudi su gaprizivali i poštovali. Devojke po selu ludovale su za njim. Ljubinku jeZeko bio dika i ponos. I kad god se razljutio na Marka i Milana, uvek ih jeprekoravao njime. Volela su ga i braća. A majka Jovanka bdela je nadnjim kao da je jedinac. Zato je i sada odmah pohitala da ga uzme uzaštitu:

— Ostavi se, kneže, šale! Zeko mi je još grešno dete. — Ne šalim se, Jovanka! Dobra nema, sestro, dok je Turaka na

zemlji. Eto, juče moradoh do muselima u Nevesinje. Izrezili me i

ispsovali zbog carske mirije, te ti ja onako jadan svratih kod Leksa u han.Naručih kafu da dođem sebi. Taman sam otsrknuo iz fildžana i potegaodva dima iz čibuka kad se na vratima pojavi Hasan Anadolčević. Leksopreblede. Nije umeo da nađe posla rukama. Treptao je od straha. Jabome skočih i napravih mu tri temena, kao da se glavom pojavioSulejman-paša Skopljak. Hasan me odmeri pogledom i upita:

„Jesi li ti domanski knez?" — Jesam, čestiti aga, odgovorih. „A znašli ti more, krmče, ko sam ja?" — Znam, Sunce naše i carski sin. „Kako mi je ime?" upita. — Ti si, Tur čine, Hasan Anadolčević. Junak i delija kome

nema premca među Turcima i Srbima u Hercegovini...Tu knez načini predah. Pogleda Ljubinka i onda se oštro okomi


32/185

32

očima na Zeka. Zatim uzdahnu i produži: — „Pridodaj, Vlaše, nema mi ravna junaka ni u Karadagu." —

Pridodajem, Anadolčeviću, rekoh mu. „Dobro, dobro, krmče. Ali upamti još i ovo što ću ti reći. Svedok će nam biti ova krepala kokoška." Tu

pokaza na Leksa. „U tvome selu živi udovica Ikonija?" Nemadoh kuda irekoh: biće, biće da živi! „Oko nje se vrzma neko pašče LjubinkaGligorijevića? Zeko, kako li ga vabite?" — Krsta mi, Tur čine, ja o tomeništa ne znam...

Ponovo je knez prekinuo pričanje i promatrao Zeku. Uočivši da semladić naježio od besa, još ga oštrije pogleda i nastavi:

— Dina mi, Vlaše, znaćeš, ako te osučem ovom kamdžijom! Zaštosi knez i vlast, već sve da znaš što se u selu događa? Eto zbog toga te ipotražih: Zapamti! A reci i ocu toga vašeg Zelenka, neka odbije sina od

Ikonije. Treba da znate! Njegova glava je jevtinija nego mostarskalubenica. Ako ne posluša, dugo je, beli, neće nositi na ramenima! Ti, akone učiniš što treba kao vlast, dobro pričuvaj tu zrelu tikvurinu. Neće tiništa pomoći, što se ulaguješ oko Čengića, Ljubovića i Bašagića. Ima, jedan ne bio, Turaka i bez njih još na Hercegovini, koji hata jašu i sabljupašu, a služe dinu i Stambolu...

Slušajući kneževo pričanje, Ljubinku se u mislima vrzmala slikaHasana Anadolčevića. Silovit Tur čin, dvadesetpetogodišnjak, snažan,bikovskog vrata i izrazite glave. Teška i pomućena pogleda, koji se odaopiću i ženama. Izazivao je svuda svađe i u pijanstvu upadao u srpskasela te nasrtao ženama na obraz i uzimao sve što mu zapne za oko.Usled toga se oglasio među Turcima. Imao je još dva starija brata.Takođe prznice i nasilnike. Najstariji, Mujaga, bimbaša je i stalno zavreme ratnih pohoda prati Suljeman-pašu Skopljaka. To je, u neku ruku,hrabrilo Anadolčeviće da ne zarezuju mnogo nevesinjskog muselima.

Prošlog proleća Hasan je iznenada upao s pratnjom u Domane.Pošto je pojeo kod kneza cicvaru, uzjahao je konja i turoban krenuo zaNevesinje. Na putu je susreo Miloša Radulovića sa ženom Ikonijom,dovedenom s jeseni. Tek je imala sedamnaest godina. Kneževa je

sinovica. Otac ju je udao mladu bojeći se da je Turci ne zagledaju i otmuzbog lepote. Čim je Hasan video njene crne oči, tanak struk i nabujalusnagu, nešto se u njemu zbrkalo. Stajao je zadivljen i zbunjen sve dok jeMiloš sa Ikonijom prošao. Zatim. se naglo otreznio. Gurnuo je konjamamuzom u bok i sustigao Miloša. Isprečio se pred njega i upitao:

— Je li ovo tvoja devojka, Vlaše? — To mi je žena, Tur čine, — odgovorio je Miloš sluteći zlo. — Ovakvi insan nije za tebe, krmče, — viknu Hasan i posegnu

rukom da ugrabi Ikoniju.

Miloš uskoči između žene i Hasana. — Prolazi s mirom, Tur čine! Radulovići uvek glavu za obraz daju!


33/185

33

Hasan se samo časak predomišljao. Zatim je trgao kamdžiju iuzmahnuo te oplete njome nekoliko puta po glavi Miloša. To razbesneMiloša, trže prikrivenu kuburu i opali je na Hasana. Puška planu, Hasanpade. Turci iz pratnje ubiše Miloša. Ranjenog Hasana su odneli u

Nevesinje i lečili nekoliko nedelja od zadobijene rane.Ikonija je pobegla kući i nastavila da živi sama. Miloš nije imaonikog od rodbine, osim brata koji je već nekoliko godina prebegao uCrnu Goru i tamo četovao sa uskocima.

Tako se zapleo čvor i kraj mu se više nije mogao sagledati.

Ikonija je svojom lepotom i vladanjem zadobila svu pažnju sela.

Mnogo je momaka za njome uzdisalo. Prosili su je mlađi udovci želeći dase ožene njome, iako su se time izlagali velikoj opasnosti, jer su znali dase Anadolčevići neće dati šale odbiti od onoga našto su oko bacili.Međutim, i kod nje se odnekud javio prkos. Htela je pošto poto na nekinačin da osveti Miloša. Zbog toga nije htela da se udaje dok to ne uradi.Nastojala je da u kući, na imanju, održi sve onako kako je i bilo dok je ondomaćinovao. U tome ju je i selo pomagalo. Naročito kuća LjubinkaGligorijevića.

To je u početku i približilo Zeku i Ikoniju. Priskakao joj je u pomoć

kad je oranje, kosidba i vršidba. Blizina je učinila svoje. Vremenom su sezaljubili jedno u drugo i krili to od celog sveta. Nikad jedno drugome ni


34/185

34

reči nisu rekli. Međutim, tri stvari se nikad od sveta ne daju sakriti: ljubav,novac i svrab. Naročito kad se njih dvoje počeše da traže pogledom.Stvar je već uzela takvu razmeru da nisu mogli jedan dan propustiti dase ne sastanu i malo razgovaraju. To je bila ona čista ljubav. Srce je

puno slatkog nemira. Treperi kao brezov list. Život je prepun nade,snova i očekivanja. Ikonija je znala šta je ljubav. Upoznala je i bol. AliZeko je to prvi put doživljavao. Srce mu se stezalo od radosti misleći naIkoniju. Na dnu te radosti svetlelo je nešto kao zvezda. Dosta mu je da jevidi, čuje njen glas, ozari se na njenom osmehu i očima.

I na tu čistinu snova, slatke žudnje i radosti, odjedanput se iznenadanadneo crn, tučan oblak u obliku pobesnelog Hasana Anadolčevića.Zeko je uzdrhtao. Ne od straha, već od srdžbe. I odmah je u sebiodlučio. Dok je živ, neće je taći gadna i prljava Tur činova ruka. Otseći će

svaku ruku koja posegne za Ikonijom. Nemir ga je zahvatao sve dublje i jače. U srcu je buknuo plamen. Glava mu je bila prepuna misli. U žižizenica je sukljao zeleni sjaj, oštar i preteći kao rez handžara.

Knezu Nikoli ne umače taj blesak u Zekovim očima. Posta mu jasno. Takao je vuka u ranu. Bez zla i krvi neće se moći proći. Nju jesudbina ožalostila... A žalost je sestra ljubavi. Utešila se naslanjajući sena ovoga mladog džina. „I de ti sad razmrsi tu gužvu" — pomisli knezkoji je tražio u mislima put i način da smiri Zeka. A u neku ruku da skines vrata i pobesnelog Tur čina. Hteo je namerno da ublaži ono što je ranijeizazvao. Prijateljski je pogledao Zeka. To beše pogled neobično dobar.Pratio ga je i osmeh. Širok i mio. Mio kao kod probuđenog deteta na kojičovek mora da odgovori samo osmehom.

— Gore glavu, Zeko! Ako sam rekao, nisam posekao! Naše je kakoda smislimo i otresemo se Tur čina, — dodade knez.

I Ljubinka je uzvitlala srdžba. Odjedanput je u njemu planula vrela inepomirljiva hajdučka krv. Otac mu je bio deset godina hajduk. A iLjubinko je za sve vreme austrisko-rusko-turskog rata hajdukovao poBosni. Smirio se tek posle Svištovskog mira i amnestije. Nikako nije hteoniti mogao da shvati kneževo ulagivanje Turcima, iako je pouzdano znao

da knez održava veze sa uskocima iz Crne Gore. Na vrhu jezika mu jeostala teška reč. Zamalo da mu je tresne u lice. Zbog toga mu se smrkločelo i srele obrve u povijama. A dole u duši raslo je nešto preteći, jer jeZeko njegova krv. Pročitao je u njegovu pogledu, neće se dati lakoslomiti i uplašiti!

Jovanka je srcem majke naslućivala da zlo dolazi. U pitanju je njennajmiliji sin, mezimče Zeko, koji je svačim podsećao na pokojnog jojbrata Novaka, koji je dvadeset godina hajdukovao po Hercegovini.Uskakao je i u Crnu Goru. Otuda se vraćao s četom. Pre tri godine

ranjen je pao Turcima u ruke. Nabili su ga na kolac u Mostaru. Zato štose to zlo šunjalo i privlačilo njenoj kući, htela je da bar pred knezom


35/185

35

razbije svaku sumnju oko Zeka. — Moj Zeko je mlad, kneže! — Eh, sestro, zar dušmanin razabira? Uradićemo i smisliti nešto, —

požuri se i odgovori knez, nabra strmo, vuč je čelo i zaćuta.


36/185

36

X

Škripe splavarska vesla. Petronije krmani i peva. Sa drugihsplavova ga dozivaju i upozoravaju na podvodno stenje. Drina, besna izapenjena, gr či se kao nabrekla mišica. Zeko je zamišljeno potonuo.Ceo se događaj odvijao brzo i do najmanjih sitnica u njegovoj svesti...

Još su Ljubinko i knez Nikola smišljali plan kako da preko hajdukasmaknu Hasana Anadolčevića kad se putem od Nevesinja ukaza grupakonjanika. To ih u prvi mah zbuni. Ljubinko pogleda sinove. Nikome ništane reče. Diže se i uđe u kuću. Uze prikrivenu kuburu. Oproba joj noktomkremen i brzo je gurnu pod gunj. Izađe otvrdla lica i sede na pređašnjemesto.

Svi su ćutali. Nestrpljivo su iščekivali da vide ko to može biti.Tek kad su konjanici skrenuli od puta prema Ljubinkovoj kući,

prepoznaše u prvom jahaču Adem-bega Bašagića, domanskog spahiju,Od svih svojih kmetova najviše je cenio i najčešće se svraćaoLjubinkovoj kući. Nešto nerazumljivo i protivurečno privlačilo je ta dva

čoveka. Adem-beg je kod Ljubinka cenio junaštvo i otvoren, hajdučkikarakter. Ljubinko kod Adem-bega ono što nisu imali drugi Turci. Datureč uvek je držao. Nije se razmetao. Izbegavao je nasilje.

Uz Čengiće, Stočeviće i Ljuboviće, Bašagića porodica spadala jemeđu ono nekoliko turskih kolenovića, koji nisu mnogo marili zatravničkog vezira. U tim porodicama se sačuvala tradicija da svojeporeklo vode od srednjevekovnog srpskog plemstva. I sada, kad su zbogprimanja muslimanske vere postali Turci, stalno su nastojali da se držena visini i ne rade ono što čine Anadolci i fukara od skora potur čena.

Bašagićima je nevesinjski muselim na begovskim skupštinama na nogeustajao. Pomicao se da im napravi mesto na divanu.Porodica Bašagića se naročito uzdigla od kada je na njeno čelo

stao Adem-beg, čovek visok, snažan i lep, izrazite pameti i otmenogdržanja. Moglo mu je biti nešto oko pedeset i dve godine. Nečimsmirenim i razboritim, odskakao je od ostalih hercegovačkih begova.Umeo je da se uzdrži od besnih izliva gneva, mirno da saslušaprotivnika. Voleo je besne konje, lov, kićeno oružje i odelo. Iznad svega je cenio novac. Znao je njegovu silnu moć i zato se odao trgovini. Svaku

je nepravdu i nasilje osuđivao. Štitio je sirotinju i neja

č svih vera. Svojekmetove branio je od pustahija. Nije se libio u razgovoru, a naročito kad


37/185

37

je dobre volje, pomenuti i svoje srpsko poreklo.Bogatstvo i moć svoje kuće Adem-beg je uzdigao trgovinom. Svake

jeseni skupljao je na hiljade jalovih ovaca i ovnova, dželepe volova ikonja, čitave karavane natovarene maslom, voskom, medom i kožama.

Sve je to pod snažnom, oružanom pratnjom gonio za Dubrovnik, Zadar ili Risan na prodaju. Širom Hercegovine, do Sarajeva u Bosni i doTaslidže u Sandžaku, poznavao je glasite stočare među Turcima iSrbima. Kupovao je od njih sve što su imali za prodaju. Isto tako kodnjega su se snabdevali robom mali trgovci iz deset palanaka. Njegovamoć među Turcima i rajom zasnivala se u nevidljivoj mreži novca, koji jepočeo da igra veliku ulogu u životu i moći. Čak i surovi Sulejman-paša unovčanim neprilikama obraćao se za pozajmice Adem-begu. Zato su gaprikriveno mrzeli svi begovi. A carski činovnici su mu se ulagivali, i u

svemu izlazili mu u susret.Njemu je bilo glavno da svuda vlada mir, da su putevi sigurni i rajazadovoljna. Zbog toga je branio nasilnicima da ulaze u njegova sela. Tuzabranu održavao je snagom, jer je uvek držao po pedeset naoružanihljudi. Većinom biarskih Arnauta ili Srba. Jedino gde je ostajao krut inemilosrdan, bilo je u časovima kad se dizala vojska u rat na Crnogorce.

U tim pohodima Adem-beg je lično uzimao učešća. O svom troškuvodio je tabor vojske. Iako ga guslar i pesma nisu pevali kao pašuMiljevinu, svi hercegovački Turci znali su da je na hatu i sa sabljom uruci, pri jurišima i sudarima sa Crnogorcima, uvek bio među prvima. Istotako znali su i to da ranjena Crnogorca nikad nije hteo poseći, jer je uprotivniku cenio čoveka i poštovao junaka.

Kad su knez Nikola i Ljubinko u konjaniku prepoznali Adem-bega,laknu im — znali su da dolazi poslom i da neće biti nasilja. U isto vremeoba pomisliše, — njegovom pomoću će uspeti na neki način da skinu svrata i sa sela Andolčeviće.

Begova konja prihvati Marko. Priveza ga za plot i natače muzobnicu. Ostali Turci iz pratnje uradiše to sami sa svojim konjima.Ljubinko i knez Nikola usrdno dočekaše Adem-bega i odmah ga

posadiše u stolac. Jovanka iznese za ostale Turke tronošce, ukazujućisvima pažnju i poštovanje.

Časak je vladala tišina. Niko se nije usuđivao da zapodene razgovor dok beg ne zapali i dobije kafu. Momak mu je punio lulu, Jovanka iznesetakum. Nasu u fildžan kafu i dodajući je Adem-begu reče:

— Na svome si! Naš gost i gospodar! Posluži se i dobro si namdošao!

Adem-beg prihvati fildžan. Otsrknu i reče: — Vala, Jovanka, poslaću ti oku kafe, kad je ovako majstorski

kuvaš.Kad je Adem-beg popio i treći fildžan kafe, odobrovolji se i


38/185

38

pogledavši Ljubinka, upita: — Koji ti je od sinova Zeko? — Onaj s leve strane, — odgovori Ljubinko. — Mašala, mašala, kršan momak!

— Još je grešno dete. Tek mi je napunio osamnaest godina, — rečeJovanka. — Je li istina da čita i piše bolje od popa Mitra? — Istina je, beže, — odgovori ponosito Ljubinko. — E, baš meni treba takav momak. Mato mi je već obnevideo.

Starost je, Ljubinko, rugoba za čoveka. Zato i svratih do tebe. Čuo samza Zeka. Bolje je da uzmem tvoje dete, nego da pisara tražim uLatinluku.

— Boljega i sigurnijega, čestiti ago, nećeš naći. U njega ćeš se moći

pouzdati kao u svoju ruku. Ljubinkuće opet od toga biti vajdica. Otanak je sa malom i zemljom. Na vratu mu čitav oblak dece, — reče knez.

Adem-beg odmeri još jednom preko čibuka Zeka. Osmehnu se ireče knezu:

— Uzeću ga, kneže! Još godinu dana da ti je ostao u selu, otišao biu hajduke.

— Ne bi, čestiti aga! Ljubinko je miran i radan čovek! — Bi, more! Među Turcima ima svakojakih napasnika. Ovakav delija

ne može dozvoliti nikome da ga jaše. Gligorijevića je to krv. Čuo sam jada se oko vašeg sela vrzmaju Anadolčevići. Bacili su oko na neku ženu iZeka. Samo sam im ja poručio. Sa mnom će imati posla, ako dirnu ipašče mojih kmetova, — izjavi Adem-beg.

— E, bog ti pomogao, — viknu Jovanka i priđe begovoj ruci. — Ne dam ti ruku, dina mi! Ja Ljubinkovu kuću poštujem baš zato

što je junak i ne savija glavu pred svakom r đom. A ti, kneže, osetiš li mašta sumnjivo, odmah me obavesti!

— I od moje ti strane hvala, beže! — viknu radosno knez. Dok jeAdem-beg zalučivao od seljaka ovnove, momci su ih obeležavali bojom.Zeko je ugrabio priliku da trkne do Ikonije. Zatekao je svečano obučenu

gde sedi u voćnjaku pokraj kuće. Lepu glavu je oborila na prsa i potonulau misli. Na licu joj se odražavala tuga. Oči su joj nujene i vlažne odisplakanih suza.

Zeko preskoči u jednom zaletu plot. Priđe i sede pored nje. Zagrli je. — Zašto si plakala? — Bilo mi je teško... — Setila si se njega? — Ne! On je sada sve bleđi i dalek kao mesec. Nego, tako... — Reci! Naljutiću se! Da nije uvraćao jutros kod tebe knez Nikola?

— Jeste. — I?


39/185

39

— Nagovarao me da se udam. — Za koga? — Ko me prvi zaprosi. Samo da se manem tebe, jer Anadolčevići

prete da te ubiju.

— A ti si pristala? — Nisam! Oterala sam kneza. Htela sam da čujem šta ćeš ti reći? — Ja ću pre poginuti, nego te drugome pustiti. Samo i kod mene je

velika nevolja. Otac me dao Adem-begu u službu. — Ostavljaš me? — Ne. Ja ću raditi kod Adem-bega i često ovamo dolaziti da te

vidim. Čim se malo potkožim i nešto imadnem u džepu, odmah ću sevratiti u selo i oženiti s tobom.

Ikonija zagrli Zeka. Prvi put ga je poljubila. Ona je iz plahovitih

Zekovih pokreta i vatrenih pogleda osetila da joj govori istinu. Iskustvomžene, znala je, Zeko je voli. Njegova je ljubav čista. Zahvatila ga je dokorena i nema sile na svetu pred kojom će pokleknuti i ostaviti nju. Tu uzZeka i slušajući njegove vatrene izlive, zaboravljala je na svoju samoću, jad i Miloša, koji joj je sada u sećanjima izgledao kao daleka i beživotnasenka. Sada joj je bilo jasno. I nju je ljubav kao oluja zahvatila. Zeko jeumeo mladićkom čežnjom i nevinošću da osvoji njeno srce,

— Čekaću te, mili! Tebe jedinog imam na svetu! — reče Ikonija izagnjuri mu glavu u nedra.

— Mila, — prošaputa Zeko ljubeći je.Još jednom joj se zagleda u oči. Naglo je zagrli i kao vetar se otrže

od nje i pojuri kući. Snaga je u njemu kiptela kao bes. Prvi put je danaspoljubio njene usne, žudne usne. Nešto neshvatljivo, lepo i drago kiptelo je u celom njegovom telu. To je sada nosio u sebi kao seme lepote isreće. Činilo mu se da je ceo svet prekrasan i da u njemu nema višegospodara i ponižene raje, sile i poniznosti, rugobe i nasilja. Još su muusne gorele od njenog poljupca i ruke drhtale od vrele žudnje. U glavimu je bilo mutno od sreće i nade. Srce je hrlilo samo njoj i otimalo se daostane tu. Zato je posle svakih sto koraka tr čanja zastajkivao. Okretao

se da je ponovo vidi i domahne joj rukom.Tek pošto je zamakao u dolinu ispod voćnjaka, samo začas se setio

majke, oca, braće i sestara. Voleo je i njih. Bio je spreman uvek da svojmladi život dadne za njih. Ali ono što je danas osetio prema Ikoniji, činilomu se da je nadmašilo sve. Odjedanput mu, ni sam ne znajući zašto,posta teško. Otići, značilo je izgubiti ih sve. Njih drage, mile i rođene! Tu je i selo. Poznat mu je i mio svaki trn i kamen. Sve mu je danas biloobasjano posebnom svetlošću, prisno i priraslo za srce, mamilo mupogled i budilo slatka osećanja. Biti daleko od Ikonije, majke, braće i

rođenog krova, značilo je biti sam. Prognan i lišen onoga što je najveće inajdraže u životu.


40/185

40

Usporio je korake. Osetio je rađanje tuge. Nešto ga je toplo peklo uočima. „Ne, ne smem biti slabić", prekoreo je samog sebe, Od Domlnado Nevesinja nema više od sata hoda na konju. Na krilima zaljubljenogsrca ni toliko. „Moram poći tamo", šaputao je. „Tamo su Turci. Biće sve

novo i sigurno ću nešto naučiti. Zaradiću i nešto novca. Vratiću se u seloojačan i sazidati kuću." Pri pomisli da će tada Ikonija stalno biti uz njega,uzdrhta od radosti.

Setio se svih onih priča o Adem-begu i njegovim poslovima. Znači,ići će u primorje i Latinluk. Sada je već gorio od želje da sve to vidi iupozna. Posle će u selu pričati. Zbijaće se krug radoznalih ljudi, žena,mladića i devojaka. Odmah je stvorio u svesti sliku. Ikonija će ga slušatipostiđena. Sedi u prikrajku. Sva se upiljila očima u njega. Lice joj jerumeno od stida i ljubavi. „Moram poći", prošaputa odlučno. Zatim seseti Turaka. Mrzeo ih je, užasno i nepodnošljivo. Gadilo mu se što ćemorati da živi s njima. Iz zbrke izroni siloviti lik Anadolčevića. Gledao ga je podsmešljivo. »Nadugo i zverski mu se cerio u lice. To sećanjeponovo probudi u njemu još jaču mržnju. Misao mu se ote za onim što ječuo o Crnogorcima i uskočkim četama. „Ako dođe do nevolje, mogu itamo", ubeđivao je sebe. „Uzeću Ikoniju i kao na krilima preleteti sureplanine. Tamo su ljudi koji žive od borbe i osvete..."

Pred kućom zateče oca, majku i braću. Sve je bilo spremno da


41/185

41

pođe. Oca i majku je poljubio u ruku. Dugo je grlio Milana. Utr čao je ukuću i zagrlio je sestre, koje nisu zbog prisustva Turaka smele da izađunapolje. Uzevši iz majčine ruke torbu, dade znak Marku da ga isprati.

Išli su pedesetak koraka ćutke. Zatim Zeko stade. Bilo mu je teško.

Osećao je ako ovako dalje produži da ne govori, zaplakaće. Istoga časau njemu se javi ono tvrdo, Gligorijevića. Pogleda Marka u oči i reče: — Jedno ću te zamoliti! — Reci! Ne ustručavaj se, — zamoli ga Marko, jer je i njega težinom

pritiskivao rastanak sa bratom. — Pripazi na nju.Marko se osmehnu, pa mu odvrati: — Ne brini. Čuvaćemo je od Turaka i u svemu joj pomagati. Ti budi

obazriv. Ideš među Turke. A njima nije verovati. Gledaj da nabaviš nešto

oružja. Ako mogneš i za mene jedan pištolj.Zagrlili su se i poljubili. Marko je ostao da stoji sve dok se Zeko nijepriključio Adem-begovoj pratnji…


42/185

42

XI

Sećanje je sve življe. Čini mi se da se juče dogodilo. Drina huči kaonezasita neman. Splavovi klize maticom. Zeko je u sećanjima i ništa nevidi oko sebe što se događa...

— E, hej! Drži desno, — viče Petronije.Splavari prenose sa jednog na drugi splav opomenu. Voda se u

belim bukovima ruši preko okomitih stena. Peni se, tutnji i sručuje uvirove. Zeko se prenu kao iz sna. Prihvatio je veslo. Zasekao njime umaticu. Petronije krmom skreće splav prema desnoj obali gde voda tečemirnije. Oštar skok niz buk matice. Veštinom Petronijevog manevrisanjasplav je ponovo na sredini reke. Klizi lagano. Petronije se okrenuo iorlovskim pogledom posmatrao kako se spuštaju ostali splavovi.

Sve je kako treba. Splavovi su ponovo na odstojanju i plovesredinom reke. Voda je brza, ali teče dosta mirno. Ugodno je sedeti nasplavovima i promatrati radoznalim okom kako promiču lepote predela.Splavari su zapevali. Zeko se nalaktio i napreže sluh da prati moma čku

pesmu. Nije ni osetio kako se ponovo mislima vratio u prošlost. Sećanje je sve življe.

U jari jesenjeg sunca pliva kasaba. Sve je obamrlo u slatkoj tišinilenosti. Po kafanama sede Turci. Piju kafu i puše duvan. Zamoreni su odpreteranog jela, dosadna života i uživanja. Jedino može da ih oživinapad Crnogoraca ili hajdučke akcije na haračlije i vojničke karavane.Sve je njihovo što srce želi i oko ugleda. Još samo da nije hajduka iCrnogoraca, slatko bi bilo turkovanje. Jedino nemir u tu tišinu unosi igradece. Mlađa se igraju klisa. Starija hajduka i Turaka. Ulenjene zaptije

umešaju se u deč ju igru samo kad čaršijom zazvižde iz praćakakamenice.Isto je tako mladež unosila ponešto živosti i u tursku lenost. Oni što

su se zamomčili iskupljali su se svakoga dana na poljanče niže Adem-begova konaka. Bacali su tu kamena s ramena, rvali se, nadmetali uskoku s mesta i iz zatrke. Gađali iz kubura nišan. A kad hodža otpoji jaciju i lagano se u mahale ušunja suton, oni pođu da ašikuju sokacima.Odjekuje prigušeni zvon šargija i pesma sevdalinki. Po baščamadozrevaju takiše. Na kapijama uzdišu turske devojke. U kavanama sečuje pesma

čočeka i udaranje defova. To be

ćari i pijanice ubijaju vremebekrijanjem. A raspusnim životom sablažnjuju kasabu.


43/185

43

Ugodno je i slatko turkovanje.Ponekad, naročito pazarnim danima, u kasabu uvrvi i raja iz okolnih

sela i sa planina. Seljaci su doterali na pazar stoku, mrs i voće. Prodajusvoje proizvode i kod Turaka kupuju so, suđe i alat za domaćinstvo. Raja

se tu među Turcima oseća skrušena, ponizna i uplašena, i jedva čeka dašto pre svrši posao i pobegne u svoja sela i planine. Katkad se desi dasejmani i haračlije sateraju u lancima povezane ljude iz mnogih sela.Teško je to gledati. Dronjavi, čupavi, izbijeni i od sramote i poniženjaogluveli Srbi, tromo koračaju kroz čaršiju. Sa ćepenaka Turci imdobacuju uvrede. Uvek se nađe i kakav bezdušnik među Turcima, kojizgrabi kamen ili što mu prvo padne pod ruku pa time udara bespomoćneljude.

Zeko je to gledao i duboko u sebi preživljavao. Činilo mu se, jedino

što ostaje Srbinu, jeste da mrzi Turke i smišlja kako da im se štosvirepije osveti. Njega nije moglo da uteši ni to što je od dolaska uAdem-begovu službu pošteđen svih neprilika koje mogu zadesiti Srbina.Znao je da pripada onima koji su raja, koji nemaju nikakva prava i kojesvaki Tur čin može da ponižava i vređa.

Jedina uteha u tome životu bila je što se među Adem-begovimmomcima pored Turaka nalazilo i nekoliko Srba. Turci su služili kao seizii posluga u kući, kafedžije i čibuklije. Srbi su bili čobani, kiridžije, pčelari ioružana pratnja. Među svima koji su tu radili, naročito se svojim uticajemna Adem-bega isticao pisar Mato. Vodio je sve trgovačke poslove,Svuda je išao s begom i često zajedno s njime sedeo u bašti kodšedrvana i pio kafu. Za njega je odmah do Adem-begova konakapodignuta ugodna kuća u kojoj mu je bila pisarnica i gde je stanovao.

Matu je bilo oko šezdeset godina. Držao se dobro i uspravno.Pripadao je onoj vrsti nemirnih ljudi, koji su često menjali mesta izanimanja. Imao je oštre, sive oči, koje brzo i lako prodiru u ljude iotkrivaju u njima sve. Njega su se svi momci više bojali nego Adem-bega. Još više Turci nego Srbi. Nikad nije dva puta jednu naredbuponovio. Dovoljno je bilo da pogleda ma koga od posluge i kratko i

odsečno da zapovedi. Kod njega su na savet dolazili svi trgovci izNevesinja bez obzira na veru. Primao ih je dostojanstveno i savetovaou poslovima.

Nosio se skoro kao i Adem-beg. Samo je pištolj malko dublje držaopod gunjem. Uvek mu je na mangalu virukao kavenjak i kraj stola stajaood oke bardačić pun vina. Pušio je čibukom duvan.

Kad je Adem-beg doveo Zeka i predao ga Matu, sedajući ustolovak, reče:

— Doveo sam, Mato, ovo momče da ti pomaže!

Mato pozadugo nije dizao glavu i produžio je mirno da neštosračunava. Zatim poturi orlovsko pero i brzo upre oči u Zeka. Iz sivih,


44/185

44

čađavih zenica zirkalo je nešto ledeno i oštro kao šilo. Žute, skoro mač jezenice oštro su izbole zbunjenog mladića. Zatim se u njima javilo neštokao mutn

dusan baranin - golaći (zeka buljubaša) lat.pdf

Documents