(Miroslav Mirkovic “Svi moji pesnici” ) NESEBIČNI RITUALI| SA MATIĆEM I O MATIĆU |

"Ako mi ruka ne dodiruje hartiju, neću moći da pišem,

ako mi telo ne prianja uz život, neću moći da živim..."

Marko Ristić

Ono što me je vazda zanimalo, što me je neusiljeno kopkalo u šumnoj svakodnevnici Matićeve usmene i pisane reči, nisu bili njegovi "stavovi o tome i tome", njegova lakoća da uđe u "teme dana" ili njegova rasejanost koja neočekivano uvodi u praktično, pravo rešenje, nego jedna prosta, đački shvaćena privatna filozofija na rubu, ili na samom dnu knjiga koje je sačuvao za ponovljena čitanja, a najpre knjiga koje su potpisali Tolstoj i Servantes. O Tolstoju razgovor vodismo celog jednog proleća: opsedala su nas iskustva i iskušenja jednog dobro poznatog klasika, ali, evo gde se pred matićevskom kamerom pokazalo da pisac Rata i mira nije baš bio briljantno pero po duhu i modi svoga vremena. Drugim rečima, u danu objave svoje knjige remeti jedan red, postavlja nove slike i odnose, postaje opasno opsesivan pre nego što se uvrsti u red novih dela. To delo, puno naslućivanja i zrelosti, piše se konkretno, bole od toga prsti, podlaktica, kičma trne, u ušima zuji. Piše se, dakle, i konkretno i mesečarski u isti mah.

O Tolstoju, dakle, početak je uvek kao u prijatnoj školi: odmah se vide i Jasna Poljana, i grofica Sofija, i časopisi koji stižu iz Petrograda i Moskve, i predvečerje, šetnja, a onda ide sve dalje, od romana do novog romana, od sudbine u romanu do sudbine naših brzovekih, smlaćenih, neutaženih, što onda ličnost, recimo Milutina Uskokovića, čini prisutnijom i simboličnijom, pa "razmena ogrtača" pozorišta i filma (Matićev usklik na jednoj generalnoj probi: "Vrata su svuda naokolo, ali gde su brave na njima, gde su, molim vas"?), i najzad jedna sveščica pesama anonimusa nekog, u kome Matić, ljubitelj paradoksa, otkriva više metafizike nego kod "zvaničnih" metafizika naših, ili više života, u bukvalnom smislu reči, no kod svih paradno rumenih pesnika u nas.

Matić u svojoj sobi, Matić na Bagdali, Matić za okruglim stolom u Ženevi, to je jedan pesnik. Malo je i netačno reći: jedan čovek.

Da progovorimo sada o knjizi koja se zove Knjiga rituala, a koja je upravo otimanje od rituala poetskog čina, činodejstvovanja. Ko je slušao Matića na estradili, ili na malom ekranu, morao je da krije čućenje: toliko ovaj pesnik ne zna šta će sa sopstvenom, rođenom, samorodnom pesmom, jer ona je duboki zvuk, čist i oslobođen, kome više sopstvena buka, sopstveni dekor, sopstvene misli i primisli ne znače bezbednost, pribežište, zaklon. Njegova kritička svest i njegova ironija ne kidišu, ne lome i ne razbijaju. U prvi mah sebične, zaljubljene na grani jedne metafore ili obrta, one ubrzo postaju prirodni humani prostor u kome se vidi sve: od noćnih leptira do gubilišta, od lista jasike do pustoši i pepela.

I piše i peva tako Dušan Matić, tajnim nekim plamenom zanet i zaslepljen, ponekad čak ne znajući ni dan ni datum, ni lice koje ga posećuje, ni san koji ga mobiliše. Kao da se lenjo nekako toče iz razgovora koji jenjava na pragu kuće, na uglu ulice, na stepeništu pozorišta, zaiskre, zabruje, poteku i vežu se jedan za drugi svi ti stihovi, da onda, jednom reči, jednom intimnom vešću, izazovu ritam, uzbuđenje, potres, pamćenje. Reči obične, neceremonijalne, kao da su iščupane iz pisama mladića i devojaka kojima je stalo da brzo zavedu red svojih osećanja, reči usmerene, jednostavne, govorne, odjednom buknu da zatim stvarnost jednog bića uvedu u stvarnost bića večnosti, bolje reći večnosti gladne i žedne.

I uvek je na zemlji ta pesma Matićeva, uvek se zemlji vraća. Zemlji kojom hoda, koju preorava, koju naseljava, kojom ratuje i za koju se bori. Repertoar slika, takođe namerno siromašan, ali kao snogu

snimljeni film otkriva opsesiju koja je neumitno lična. I nikada to nije slika zasićena iskustvom, mudrošću, umovanjem, kako se to pogrešno piskaralo povodom Matićevih knjiga eseja i poezije. Matić pruža sigurnost svojoj pesmi obiljem naslućenog i neizrecivog: on neprestano piše komentar svoje nenapisane pesme. On je veliki pesnik upravo u tome što nikada do kraja nije pesnik, što ne piše ni konačna ni sabrana dela, što ne piše ni rodoljubive, ni socijalne, ni ljubavne, ni apstraktne ni konkretne, ni pesimističke ni optimističke pesme. Ni bučne ni stišane pesme. Poređane u slučajnom nizu, nadahnute čas jednostavnom senkom stabla i mlečnom svetlošću primorskog grada u koji se stiže posle duge i zamorne vožnje, a čas izazvane izletom u jedan jedini Malarmeov stih ili u portre Vašeov, u ritual mlade smrti — sve ove pesme su zajednički osvetljene, zajednički okupane tim viškom života, tim viškom tajnog plamena koji Matić ne meri, ne studira niti ranguje, nego ga onako nesebično, od oka i sluha, daje u nepisanom ili ovlaš ispisanom "pečatanom" delu.

Jezik nije ispit efikasnosti, slike nisu zaloga umetnosti, eto jednostavne istine koju obrazuje čitalac sa Matićem pored sebe. Matić vrlo dobro zna granice i ograničenja svakog poleta i svakog čina, pa ipak on u projekciji čak i banalnih dnevnih slika vidi jednu humanu sadržinu koja je lepa i kada uzmiče, kada se povlači. Nijedan list nije ravan drugom listu. Ni mudrost, ni dosada, ni demon...

Prostor i vreme opsedaju Matića ravnopravno. Pravo govoreći, ove opsesije nisu naočite i originalno uzete, ali one pojačavaju svaku matićevsku melodiju, one su gong opomene, veliki notni znak koji surovo utvrđuje jednakost plime i oseke, napretka i zastoja, proleća i jeseni. Nebrigovićevski Matićev odnos prema lepim i ulepšavajućim pojmovima geografije, meteorologije, arheologije, istorije, urbanizma, dovoljno svedoči i razloge i ukus njegove ironije, ali i njegove zagrižene bitke za svaku ljudsku oblast, za svako žiće i biće, za svaku senku, za svaki dah. Dok drugi uživaju da pišu "o ničemu", "o nigdini", Matić, perom otvorene svesti, piše o nečemu što je trajalo, o nekom ko je živeo, bivao, boravio, tu, odmah pored nas.

Neko se večeras neće vratiti u svoju sobu Sat koji ne prestaje da kuca niko neće da čuje Duge, beskrajne misli što su se te noći imale da roje Ostaće zanavek nerođene, čak ni moći neće da se zaborave.

Trgne me tako talas iz tavnina,Iz zasede gde korenje je, izvori gde su. Prelije trave, planine namrgođene, Smešne zvezde, krevet razmešten, reči spremne, Prste na stolu, da večeras ne mogu, pa ne mogu da pišu...

Matića smatraju hermetičnim pesnikom, a on upravo sve što poseduje hoće da otvori, da jasnozrakoj ivici dana i noći ponudi i pokaže, da jednom refleksu doda jednu refleksiju, da jednim kresanjem jednu razgori vatru. Nelogična na prvi pogled, svedena i krta nekako, svaka Matićeva pesma je fragment jedne pesme koju je trebalo da napiše zajednica nadahnutih, da nije tolikim klizanjima života i ponorima smrti desetkovana bila. Ukus smrti, nimalo metafizički ceremonijal. U Knjizi rituala ima nešto od ispovesti smrtnika, samrtnika i mrtvih čiji glasovi ne prestaju da bruje u nama, drugarski, veoma. Pomenuo sam Vašea, koji je tvrdoglavo bio protiv poezije, a sam je esencija njena bio, i na koga Matić svakako misli u svojim Ritualima; ali bilo bi zamorno dugo pomenuti sve one koji su poginuli pred fizičkim i duhovnim očima pesnika Bagdale i Beograda, a koji nisu imali ni punih dvadeset godina. One mlade neprikosnovene mladiće, koji u dugoj povorci, od zbegova 1915. pa do današnje kolone raznobojnih automobila od avalskog druma do savske obale, putuju tim prostorima gde je pesnik nesmireni svedok, očinski zgranut i zanet, prkosan i pogružen, istinski strog prema sebi, svima živima. Nežnost i žestina imaju isti ritam u svakoj Matićevoj knjizi, u Knjizi rituala ponajviše. A taj ukus kritike i ironije, opet podvlačim, nije isključiv, samoljubiv, "praxis-ovski" nadmoćan, nego je intimna brižna bitka da se humanost sačuva na demarkaciji

bivših i budućih mogila:

Ostavili su proleća za sobomI let i laste i osmeh i krilaI vlažne lahore jutra što su tek snivana bilaOstavili su sva naša godišnja doba uostalomMrske su im bile naše umorne klime Mrske močvari mutljag naše magle naše zime Mrski tupi klinci jesenjih kiša što se pri dodiru tla raspadajuKo pokislo perjeNaši snegovi što se brzo u blato pretvaraju U poplave katkad nikad u potop koji prečišćava Nikad da pada sneg koji ne prestaje da pada i koji večno spavaMrski su im oblaci što se progone leno na našem sivom nebuMrsko im naše sunce što nikad nije dovoljno sunce Dosadni nejednaki dani monotone naše mene meseca Pošli su i nisu rekli zbogom

Blistava jednostavnost ovih stihova kao da devalvira ono što je bila nadrealistička besanica Matićeve poezije. Ali ništa opasnije od napora da se Matić izopšti iz nadrealizma i da se u njegovu kasetu pohrane svi njegovi rukopisi od vatre do pepela. Ono što uzbuđuje jesu automatski obrti i zvučne omaške koje prividnoj ispovesti daju zastrašujuću dubinu i primenjenu biblijsku notu. Tek rascvetana neka eksplozija dovoljna je da Matić ponovo poveruje u sve, pa i u poeziju kao ovedeni književni čin. Sposoban za akrobacije rečima, on je odveć obuzet žuborom, tajnim žuborom, dabome, da bi se opirao ili ukrašavao njima. Kao Malarme, ume da sve magle i tajne okruži oreolom, ali kao Tolstoj ume da navuče kabanicu i da ostavi pesmu nezavršenu, da ode na pusto i prazno mesto gde je "prividna smrt starca, prividno rođenje klinca".

Stepenu plastičnosti ovde pomažu i preciozne pesničke dosetke i burleskni zaleti i noćni trenuci lakrdijašenja. Pesnik preobražava stvari i kao da nam mađioničarski iskreno, u trenutku kada završava svoju tačku preobražavanja, otkriva veštinu i napor svoje nežnosti. Ukratko, Matić je zahvatio elemente raznog porekla, inata i pobune, buđenja i snoviđenja, a čak i kada se prerušava ili kada nam govori gorko, na kasni noćni način odaje umetnika snažne brazde i rafinovane staze. Dabome, radoznali čitalac će i u ovoj knjizi naći one prodorne i neprimenjene misli koje bez kontrole i doslednosti u sintaksi i stilu izbijaju iz nadrealističkog manira ili, bolje reći, iz one nadrealističke čistote koju je jedino Dušan Matić sačuvao bez akademizma sa jedne i fanatizma sa druge strane. Čitave stranice su pune uzbudljivih pitanja i magičnih slika koje razmiču prostore snova i uklanjaju ukus improvizacije. Pesnik je ispunio svoju knjigu kao što je ispunio tolike svoje noći. Ako je Knut Hamsun mogao da kaže: "Pišem da bih prekratio vreme...", Dušan Matić, u predahu posle ove knjige, može da tvrdi: "Pišem da bih prekratio nevreme", jer sve ono što je i kao ratove i kao unutrašnje nerede proživeo pogodovalo je njegovom pesničkom fenomenu.

Voleo bih da navedem mnoge odlomke iz ove knjige, ali time bi ozledio njenu otvorenast i njenu iskrenoet. Ona ima sve ono što imaju veliki peonici, pa čak i moć da postižu čudesne zvuke ne služeći se ni jednim instrumentom. To nije knjiga koja se može čitati odjedared, i koja govori samo o bitnim stvarima. Pa ipak, ona govori o jednoj pesničkoj ličnosti koja je svoje noći povezala jednom unutrašnjom svetlošću.

Matićevi rituali puni su ustupaka onom najdubljem nemiru i nesmiraju u nama, a nisu verbalno agresivni da bismo ih računali samo u poeziju i samo u knjigu.

(Novica Petkovic, “Slovenske pcele u Gracanici”, Izabrani eseji, 1982)MATIĆEVO PESNIČKO ISKUSTVO

Ima u našem jeziku jedno lepo poređenje: nalaziti se u nečemu kao crv u jabuci. Dok je izjeda, on se po njoj kreće. Ali ne pitajte crva kako jabuka izgleda! Svi smo mi u maternjem jeziku — crvi u jabuci. Dok se njime služimo, celinu mu ne vidimo, pa čak sebi ne polažemo računa ni o onim rečima koje u govorni niz ulančavamo, niti o pravilima pomoću kojih ih ulančavamo. Jer sve to činimo munjevitom brzinom i s automatizovanom navikom. Pa i maločas je, po navici, za poređenje rečeno da je lepo. Da li se pri tome mislilo na njegovu lepotu? Naravno, ne. Jer se mislilo da je tačno, ili da je dobro, ili da je valjano, ili da je prikladno, odnosno — da je u našem slučaju dobrodošlo. Tako isto, kažemo nešto s čime se naš sagovornik slaže, i on munjevito — odvraća: Lepo! Ni u deliću sekunde ne zapinjemo dvoumeći se šta to znači. Ali se već prevodilac dvoumi. Recimo prevodilac na nama srodan slovenski jezik — ruski. U oba naša primera ne bi bilo lepo prevesti lepo kao krasivo. Za prvi bi se slučaj mogla upotrebiti reč zamečatelno; za drugi pravilno, točno, pa i ladno i sl. Hteli smo, naime, reći da se ruski prevodilac mora svaki put zamisliti kad na ovu našu reč naiđe, jer iz njene okoline mora razabrati koje značenje ili koji značenjski preliv preteže. Suprotno je kod nemačkog prevodioca, jer se on gotovo redovno i gotovo bez osobitog razmišljanja može služiti rečju schön. Lingvisti bi rekli da naša reč lepo i nemačka schön imaju približno istu široku upotrebu, jer sadrže približno iste semantičke činioce, dok ruska krasivo ima užu upotrebu i druge semantičke činioce. Budući da je, istorijski gledano, uticaj išao jednosmerno od nemačkog ka srpskome jeziku, moglo bi se pomisliti da je široka upotreba našega lepo nastala pod uticajem nemačkog jezika. Ali to nije tačno, kao što ne bi bila tačna ni tvrdnja da je ova široka upotreba novijega datuma. Ona, u stvari, zavisi od nečega što je našem današnjem pogledu skriveno — zavisi od jezičkoga pamćenja, koje se kao kolektivna, opštekulturna memorija razlikuje od našega individualnog pamćenja. Treba postojati da bi se moglo koračati, ali pri svakome koračanju ne moramo imati jasnu svest o tome kako je dobro što postojimo. Takva svest odgovara pesničkome (pa i filosofskom), a ne svakidašnjem našem stanju. Tako isto pri običnoj upotrebi jezika ne moramo biti svesni njegove velike, stolećima sabirane memorije, niti nam je potrebno da je aktiviramo. Mi smo — da ponovimo sliku — crvi u toj velikoj jabuci. Ali nisu to isto i pesnici, jer oni posredno ili neposredno aktiviraju jezičku memoriju. Pesnikov rad u jeziku, srećni trenuci kad mu polazi za rukom da uobliči neko svoje viđenje koje će kao nova književna tvorevina zauzeti mesto među postojećim književnim tvorevinama i produžiti da traje s njima, ti trenuci ne bi bili mogući kad se pesnik ne bi hotimično ili nehotično služio sa dva suštinski različna reda obaveštenja: jedan red čine aktuelna, trenutna i individualna obaveštenja; drugi red čine potencijalna obaveštenja, pohranjena u jezičkome sistemu kao najvećoj kelektivnoj i kulturnoj memoriji. I ova se potonja ne izražavaju, nego se u manjoj ili većoj meri dovode u interferenciju sa onima prvim. To je interferencija uzajamnoga pojačavanja, a ne slabljenja: uz to još nije trenutna, nego stalna. Eto zašto se, pored ostalog, iz uspeloga pesnikovog teksta nikada ne mogu iscrpeti sva obaveštenja, svejedno koliko ga puta čitamo. Prva, obična obaveštenja ne treba, dabome, objašnjavati, jer svi znamo šta su ona. Svakodnevno se njima služimo, recimo kad zatražimo čašu vode. Zato ona druga nisu tako jasna, pa smo dužni da o njima nešto kažemo, i to na primeru reči lepo. Šta to jezički sistem pamti što mi ne vidimo a što saodređuje ili dopušta široku upotrebu ove reči? On je naime, memorisao da lepo potiče od lepiti. Lepile su se iz gline korisne, dobre, prikladne i dobrodošle stvari. Lepili su se i zidovi kućni, a glina koja je nalepljena na zid i dandanas se zove lep. Nekada je lepim nazivano ono što je čovek lepljenjem, tj. oblikovanjem pravio, jer je pravio nešto korisno, pa samim time i dobro. Eto zašto i mi danas možemo za sve što je dobro, korisno, prikladno i prihvatljivo reći da je lepo. Prema tome, jedna pradrevna informacija, koja je negda bila aktuelna, prešla je u gramatička pravila upotrebe, u pravila distribucije naše reči lepo. Uključila se u sistem, uvećala je,

obogatila njegovu memoriju.

Na jednome malom primeru pokušali smo letimično da pokažemo kako su u jeziku čak i najformalniji momenti — a to su svakako pravila distribucije ili pak kombinovanja jedinica — krcati informacijama. Ali to nisu obične, nego osobite informacije koje, skupa uzete, čine najduže pamćenje u ukupnoj našoj kulturi. Pesnikov odnos prema jeziku — o kome se tako mnogo i sa tako različnih stanovišta pisalo — zapravo je odnos prema ovoj i ovakvoj memoriji. I pesnici sami i mi koji tumačimo poeziju imamo običaj da kažemo kako se u poeziji oblikuje jezička materija. Ali je ta materija sačinjena sve od samih informacionih naslaga: gornje vidimo i razaznajemo, a donje sežu do u tamna istorijska vremena. Ništa u jeziku nije čista materija; sve je u njemu informacija. Vraćamo se tvrdnji koju smo maločas izrekli: nema poezije bez žive interferencije između dva različna reda informacija, od kojih jedan čine informacije pohranjene u jezičkome sistemu, dok drugi čine aktuelne informacije koje poniču u govornome aktu. U istoriji, odnosno u razvoju poezije, težište se pomera čas ka jednome, čas ka drugom polu. U evropskim je nacionalnim poezijama početkom XX veka takvo jedno pomeranje težišta nagovestila pojava književne avangarde. Pod avangardom razumemo onaj razvojni trenutak kad se književno stvaralaštvo okreće prema samoj instituciji književnosti, ka preispitivanju književnoga izražajnog sistema, sistema književnih konvencija po sebi uzetih. Kao što je poznato, nije svuda isti književni pokret preuzeo ulogu avangarde. U srpskoj je, kao i u francuskoj književnosti, takvu ulogu imao dadaističkonadrealistički pokret. Za njega se sa mnogo valjanih razloga može reći da u krajnjem izvodu i nije književna pojava, nego pre i na prvome mestu pobuna protiv književne, a na drugome protiv kulturne institucije. Dadaistička, pa i nadrealistička pesma, pretežnim svojim delom nastaje na razgrađivanju tradicionalnoga poetskog teksta, ali isto tako i na razgrađivanju običnoga jezičkog teksta. Naš nadrealist Dušan Matić ima jednu, doduše pozniju pesmu, koja u naslovu nosi nadrealistički poklič: "Slomi sve reči"! I nijedan naš nadrealist nije koliko Dušan Matić tako pomno i promišljeno u dugome svom pesničkome veku lomio reči i, znatno više, pomerao i razglabao ustaljene poretke u govornome nizu. Kao marljivi časovničar, Matić je strpljivo rasklapao i sklapao reči, sintagme i rečenice. Mladi pesnik Matić, ponesen avangardnim idejama, analitički razlaže jezičku materiju, svoju umetničku građu ali u njoj ne nalazi i ne aktivira one informacione naslage iz kojih se sva ta materija i sastoji. Navešćemo tri koliko poznata, toliko i izrazita primera. U "Zarnom vlaču" uveliko razgrađuje vekovne fonemske nizove i konstruiše nove, u "Domaćem zadatku" demonstrativno rubricira pesmu na glagolska vremena, lica i oba broja, a svuda stavlja samo jedan oblik — volim (što nam je, kao postupak, i iz francuske avangarde poznato); u pesmi "Godišnja doba" izdvaja, osamostaljuje, odnosno po potrebi domišlja unutarnju ili etimološku formu reči. Ovo su zapravo dobri i ne sasvim ekskluzivni primeri za čistu i u suštini posuvraćenu poetsku konstrukciju, koju je poezija našega veka donela kao novinu. Posuvraćena je ona zato što je okrenuta samome svom jezičkome medijumu, a čista je zato što se bez ostatka svodi na lični akt konstruisanja.

Ali nije, razume se, mladi Matić i sav Matić. Duga je bila njegova književna evolucija. Matić se, doduše, na osobit način menjao: uvek je bio drugačiji i isti, jer je imao retku moć da sva stečena iskustva na svome razvojnom putu sa sobom nosi. Mi znamo da je Matić u početku kao mahom i ostali pesnici njegovoga pokolenja, odbacio tradicionalan stih. Izmiče nam, međutim, pažnji da je time zapravo odbačen stih kao izražajna i formotvorna jedinica. Ona se mora zameniti nekom novom. I čime ju je Matić zamenio? Zamenio ju je sintaksičkim jedinicama kao i neki drugi pesnici. Otuda i dolaze ova mnogobrojna sintaksička ponavljanja po kojima Matićevu pesmu lako i brzo prepoznajemo. Na ova se sintaksička ponavljanja (i paralelizme) može gledati spolja, i tada u njima raspoznajemo retorički postupak što je osobito došlo do izražaja u Matićevoj socijalnoj i na aktuelne teme pisanoj poeziji. Ali se na njih može gledati i iznutra, tj. polazeći od zadatka koji imaju u konstituisanju pesme. Jer, ta su

ponavljanja i zamenila stih kao osnovnu formotvornu jedinicu. Zanimljivo je da se ona po pravilu nalaze na mestima koja čine konstruktivne granice u tekstu. Konstruktivne granice nisu, dabome, ništa drugo do granice raščlanjavanja teksta. Raščlanjavaju tekst u onom smislu u kome čovek mora raščlaniti materiju ako iz nje želi nešto napraviti. Tako još stari grčki retoričari vele da je za čoveka teško i da za njega nije lepo ono što nije raščlanjeno, pa da stoga govorni niz valja pažljivo deliti na periode, kolone i kome.

Kratko rečeno, konstruktivne granice dele tekst na jedinice čijim se ponavljanjem i razmeštajem sam taj tekst sklapa i zatvara u odelitu celinu. Eto zato u Matićevim pesmama "Zamenice smrti", "Doneću ti cveće"; "Ima večeri" i "Teku reke" — a one nisu usamljene — stalno vraćanje i variranje iste sintaksičke jedinice preuzima ulogu koju je u tradicionalnoj pesmi imalo ponavljanje čvrste stihovne i strofične jedinice. Kao primer za prvi slučaj navodimo početak pesme "Ima večeri", a kao primer za drugi slučaj — početak pesme "Teku reke":

(1) Ima večeri koje se ne zaboravljaju.(2) Ima večeri koje su puste kao glečeri.(3) Ima večeri koje su mrtve kao jeza. (Itd.)

(1) Nek teku reke nek teku reke nek teku reke nek nose što nose nisam ovde da prodajem zjala da plačem nad izgubljenim iluzijama nad otvorenim provalijama nisam ruka što piše zadatke koji se dopadaju svima.

2) nek teku reke nek teku reke nek teku rekenek nose muljruža svesti na stolu nek mirno počiva za to vremeu kosi svakoj zvezda će kasno da se javidok stope se dečje tope kroz polja široka kao prvi sneg i stonoga lovi senke pale preko zidai trava raste do iznad njenog čela trava zaborava ili uspomena nije važno

(3) nek teku reke nek teku reke nek teku reke nek spiraju krv (Itd.) Sve je ovo, uostalom, potvrdio i sam pesnik kad je pred kraj života priredio novu verziju stare pesme "Zamenice smrti" (1930). Razlika se svodi na to što je sada pesma podeljena na numerisane odeljke i strofe, a govorni niz je razlomljen na stihove. Granica između strofa povučena je, dabome, samo tamo gde se ponavlja sintaksička jedinica koja počinje veznikom da. A gde je ponavljanje bilo učestalije, ispred ove je jedinice govorni niz obavezno razlomljen na stih. Međutim, ovako nastala pesma ima bar jedan značajan nedostatak, koji je Matiću svakako bio jasniji i koji je Matić svakako bolje osećao nego što možemo mi. Takva pesma nema svoga pravog kraja, jer joj kraj nije programiran u polaznome načelu njene organizacije. Nije slučajno što ovakve Matićeve pesme imaju, s jedne strane, stih s početkom koji je nekad dosledno a nekad povremeno obeležen sintaksičkim ponavljanjima, ali zato uopšte nema obeleženog kraja, pa je stoga njegova dužina proizvoljna i nije formotvorna; s druge strane, ove pesme očito teže da količinski prerastu u malu poemu, i to poemu koja

nije u sebi strože raščlanjena na zatvorenije celine. Čini nam se da je Matić, pored ostalog, i zato u svome dugom pesničkome veku tako predano pomerao, rasklapao, lomio i ponovo sklapao sintaksičke strukture našeg jezika, jer je tragao za drugačijim organizacionim načelom pesme; naime, za onim koje bi programiralo predvidljiv a neodložan kraj, predvidljivo a neodložno zatvaranje teksta. Naravno, takvo zatvaranje teksta na samome kraju nije moguće ako se po istome načelu ne zatvaraju i sve manje a osetne celine iz kojih je tekst sastavljen. Jer mi znamo da je i u najmanjem izdvojivome deliću pesme preslikana struktura celine, i obrnuto. Držimo da je izuzetno zanimljivo ovo Matićevo traganje za novim organizacionim načelom. I to ne samo zato što njegovim pažljivim posmatranjem možemo bolje razumeti i uspešnije objasniti Matićevu poeziju. Verujemo, naime, da se ovde mogu razabrati neki razlozi za to što se u današnjoj poeziji neprekidno osipa tekst i što se retko i s mukom dolazi do formotvornog načela, a i kad se do njega dođe, ispostavlja se da je ili singularno ili privremeno. U ovo se potonje, razume se, ne možemo posebno upuštati, jer bismo se time: odveć udaljili od Matićeve poezije. Ali zato možemo ukazati, a to nam i jeste cilj, da je Matićevo iskustvo i u tom pogledu dragoceno. Zanimljivo je, pre svega, to što se Matić, koji je rano odbacio tradicionalan, tj. metričkoritmički u sebi zatvoren stih, nikada više njemu nije vratio, ali je zato reaktivirao svest o njegovome prisustvu. I učinio je to na jedinstven način u našoj poeziji. Jer niko osim Matića nije tako i toliko reaktivirao svest o granicama stiha i o potencijalnome dvosmernom čitanju između tih granica. Svi mi, naime, znamo da naša svest u govornome lancu za zasebnu jedinicu priznaje samo onu koja osim prepoznatljivoga početka ima i takav kraj, jer se samo tako u svesti može formirati koncept celine. Zato i stih, da bi za našu svest postojao, mora imati prepoznatljiv početak i kraj. Kad to uzmemo u obzir, postaje nam jasno zašto se u tradicionalnome stihu ponavljanja koncentrišu na njegovome početku i kraju. Osim toga, stih ne bi postojao kad ga ne bismo osećali kao prepoznatljivu veličinu koja se ponavlja. A više je nego jasno da je svako ponavljanje u isti mah i vraćanje. Kad, recimo, svog poznanika treći put sretnemo u toku dana, neminovno se vraćamo (u mislima) na prethodna dva slučaja. I pošto znamo da se sve što smo o stihu rekli podjednako odnosi i na one manje metričkoritmičke jedinice od kojih se on sastoji, neće nam biti teško da razaberemo kako u njemu osim kretanja unapred postoji i kretanje unazad, da osim čitanja unapred postoji i čitanje unazad.

Ritmičko kretanje unazad i njime uslovljeno isto takvo čitanje ne čine, razume se, neposredan, nego posredan sadržaj čitalačke svesti: da bismo ih doveli u jasno polje svesti, potreban je izvestan hotimičan napor. Drugim rečima, posredi su stalno prisutne ali potencijalne čitaočeve radnje, stalna ali potencijalna čitaočeva svest. Dušan Matić je ovakvu potencijalnu svest, koju smo stekli čitajući tradicionalan stih, ne samo reaktivirao nego i preveo iz metričkoritmičke sheme u sam govorni niz, u njegov sintaksički poredak. To je postigao u osetnoj težnji da sintaksički poredak u govornome nizu učini izomorfnim sa malopre istaknutom strukturom stiha. Kao što ćemo videti, to nije jednostavan, nego prilično složen postupak, do koga je Matić povremeno dolazio u neumornome preuređivanju sintaksičkih nizova.

Ranije smo rekli da na osnovu sintaksičkih ponavljanja kakva nalazimo u pesmama "Ima večeri" i "Teku reke" lako i brzo prepoznajemo Matićevu poeziju. Ali nju bar isto toliko uspešno a lako prepoznajemo i na osnovu ovakvih stihova:

(1a) gde su granice gde najzad (1b) gde su gdegranice najzad (2a) topole ne bacaju više svoje senke — senke ne bacaju uvis vitke

topole (2b) veče ih je već stopilo pijano opijeno već veče Moglo bi se reći da su u nešto ranijoj Matićevoj poeziji preovladavali sintaksički paralelizmi, dok u njegovoj poznoj poeziji vidljivo pretežu ovakvi dosta neobično uređeni i u prelamanju na stihove čudno varirani govorni nizovi. Nema sumnje da i jedni i drugi čine osnov osobenoga ritma i, znatno više, osobene melodije i melodičnosti Matićeve. Ali dok se paralelizmima lako uočava i tumači dejstvo, dotle se kod ovih potonjih niti uočava niti tumači dejstvo koje imaju, mada je ono zanimljivije i po značaju dalekosežnije. Zanimljivost je, pored ostalog, i u tome što ovu pojavu samo kod ovoga našeg pesnika nalazimo; značajna je pak ona zato što predstavlja tvorno jezgro ili, drugačije rečeno strukturni obrazac prema kome se neke Matićeve pesme organizuju na različnim svojim ravnima, a i u celini se (kompoziciono) sklapaju.

Poći ćemo od onoga što je u četiri navedena primera iz zbirke Munjeviti mir već na prvi pogled uočljivo i zajedničko, ali se verovatno baš zato što je očigledno obično ne primećuje: u obe varijante primera (1) prvi stih na početku i na kraju ima istu reč gde; dve varijante primera (2) takođe imaju na početku i na kraju istu reč — jednom topole, drugi put veče. Ovakvim uokviravanjem bilo delova stiha (polustihova), bilo samog stiha, bilo segmenta pesme (strofe) ili cele pesme — prošarana je, većim svojim delom, Matićeva poezija. Njegovu pak funkciju nije odveć teško otkriti. Pažljivim posmatranjem lako se zapaža da je Matić svoja ispitivanja postepeno usredsređivao na odnos između govornoga i stihovnog niza, a taj se odnos najjače ispoljava na mestima gde se ova dva niza seku. Mesta njihovoga presecanja čine, u stvari, početak i kraj stiha, pa je stoga razumljivo što je Matić svoje, u doslovnome smislu, eksperimente koncentrisao na početku i na kraju stiha. Ovde je on isprobavao različne rezove, između kojih neki idu i posred reči:

(1) Nagnuta nad geografskom kartom(2) Srbije posle (3) Kosova Majka(4) Jugovića zatvara šakom oči ljubi Dam(5) Janovoj(6) Da ne bi gledale

("Al su bila i teža vremena") I mada u Matićevoj poeziji nalazimo pravo obilje ovakvih rezova, ovom se prilikom na njima ne možemo duže zadržavati. Prelazimo na suprotan slučaj, jer i on kod ovoga našeg pesnika postoji: ako je u gornjem primeru stih rezao govorni niz, onda u primeru koji ćemo sada navesti — govorni niz reže stih. Drugim rečima, u gornjem se primeru rezovi nalaze na granicama stiha a posred jezičkih jedinica, a u sledećem se primeru rezovi nalaze na granicama jezičkih jedinica (sintagmi i rečenica) a posred stiha. Ti su rezovi signalizovani velikim slovom:

(1) Ti si I noć I sve čini I svi časi(2) Časi koji su bili Ili koji će tek biti(3) Časi koji su mogli biti Ili će moći biti (4) Ili bili samo snevani Ili biće tek snevani (5) Taj čas jedan jedini I sveobuhvatni

("Taj čas jedan jedini") Postoji, dakle, hotimično i pomno izvedeno prelamanje s obe strane, a njegova je svrha — isticanje obeju granica stiha. U tradicionalnome stihu ove su granice bile određene pomoćnim, metričkoritmičkim

sredstvima; sada tih pomoćnih sredstava nema, pa se pesnik mora služiti preuređivanjem govornoga niza. A budući da su granice osobito vidljive ako su obeležene istim signalom (o tome rečito svedoči već i sam fenomen ritma), Matić katkad i rado s obe strane stiha stavlja istu reč. To se, naravno, podjednako odnosi i na manje, ali i na veće segmente od stiha, kao što pokazuju četiri ranije navedena primera. Ali četiri navedena primera pokazuju još nešto: težnja da se na oba kraja stiha (ili nekog drugog segmenta u pesmi) stavi ista reč u istoj gramatičkoj funkciji — kao što je u primeru (2a) subjekat topole stavljen na oba kraja – dovodi do osobene sintaksičke simetrije i do obrtanja. Drugim rečima, težnja da se sintaksičkim poretkom podjednako istaknu oba kraja stiha neminovno za sobom povlači i težnju da taj poredak bude sačinjen od dve simetrične polovine. U levoj i desnoj polovini prepoznajemo, naravno, tradicionalne polustihove. Međutim, leva i desna polovina, ako su već organizovane po načelu sintaksičke simetrije i ako uz to na svojim spoljnim krajevima treba da imaju istu reč u istoj funkciji, moraju delimično ili potpuno da dovedu svoje simetrične poretke u ogledalski odnos: ono što je početak u jednome biće kraj u drugome, i tako redom. Sada je, izgleda, bar delimice razjašnjeno šta je uopšte navelo Matića — jer sigurno nije samo čista želja za jezičkom igrom — da sklapa govorne nizove prema obrascu koji je krajnje očigledan i elementaran u sledećem stihu iz pesme "Beograd kako ga ponekad vidim":

Raj se ruši Ruši se raj Desna je polovina nastala obrtanjem leve, pa stoga: kad prvu čitamo unazad, dobijamo drugu, a kad drugu čitamo unazad, dobijamo prvu. U suštini, te iste odnose nalazimo i u našem primeru (2). Izdvojeni, ogoljeni odnosi u varijanti (a) i (b) izgledaju ovako:

(a) topole bacaju senke senke bacaju topole (b) veče već stopilo pijano već veče Obrazac je i ovde očigledan i svak ga može proveriti, pa nikakva dalja objašnjenja nisu potrebna. Ali ako sada ovim ogoljenim shemama počnemo da vraćamo izostavljene delove, gotovo da bismo mogli tvrditi kako se na naše oči ponovo rađa i razrasta Matićeva pesma u ponavljanju i variranju istoga strukturnog obrasca. Pesma koja na ovaj način nastaje mora, u načelu, biti muzikalna, jer je po muzičkome načelu i organizovana. Stepen variranja i uvođenja novog "motiva", kao u muzici, menja se od pesme do pesme i nije ograničen. Matićeva izuzetno lepa, i svakako njegova labudova pesma "Preobraženje" takođe je sklopljena upravo na ovaj način. Navešćemo u celini jednu manju pesmu, čiji stihovi iz dveju strofa imaju iste odnose, uključujući i sintaksičku i semantičku ravan; dakle, imaju isti strukturni obrazac:

(1a) šta su htele te reči bez težine (2a) bez tišine(3a) iste a druge(4a) na tragu gde niko nikog ne čeka (1b) šta su mogle te reči bez tišine (2b) bez težine(3b) druge a iste(4b) na pragu gde svako svakog ne prestaje da čeka

("Protokol prolaznosti. br. 2")

 Kao što se i iz dosadašnjih primera može zaključiti, u Matićevoj su poeziji razasuta variranja jednog, da tako kažemo, dubinskoga sintaksičkog obrasca, koji je izomorfan sa ritmičkom strukturom tradicionalnoga stiha. To i jeste novo rešenje; rešenje koje se ne zasniva na još jednome posezanju za tradicionalnim stihom, nego na reaktiviranju elementarne ritmičke strukture njegove i na prenošenju te strukture u sam govorni niz, u sintaksički poredak. Semantika, slikovni sadržaji i uopšte tematika – tek potom dolaze i podvrgavaju se istome elementarnom obrascu. Ali rešenje u Matićevom slučaju nikako ne treba shvatiti i kao konačno rešenje, jer ništa kod njega nije konačno, nego je sve dato gotovo kao slučajno otkriće, koje on povremeno: ispituje i napušta, napušta i ispituje. Osim toga, u Matićevoj pesmi često dolazi do zamenjivanja i ukrštanja različnih planova. Zbog toga se ona može na razne načine čitati, kao na primer ovaj stih iz već pominjane programske (štampana je kurzivom na uvodnom mestu u prvom izdanju zbirke Buđenje materije) pesme "Slomi sve reči":

Razgrni milovanja grane smeha razgrni Prvi momenat koji čitalac u ovome stihu oseti jeste da ga normalno razumeva sve dok ne dođe do reči smeha, jer odmah posle reči grane zapinje. Upravo zato što je zapeo što dalje ne može ići, on počinje da razgleda stih u celini. I tada i primećuje da stih ima jednake krajeve, pa ga može i unazad čitati: razgrni smeha grane. Ali i ovde posle reči grane zapinje. Ovakvo čitanje ne zavisi samo od naše volje, nego uglavnom od sklopa ovoga stiha, koji je pesnik možda nehotično a možda i hotimično učinio dvosmislenim. Nije, naime, signalizovano da li grane pripada levoj ili desnoj simetričnoj polovini (sa ogledalskim obrtanjem), jer su obe tako uređene da možemo čitati razgrni milovanja grane, pa se onda vratimo na početak potonje reči i čitamo grane smeha razgrni. Pošto grane pripada u isti mah obema polovinama, dolazi do pojave koju možemo nazvati "spojena leđa blizanaca". Kad se leđa spoje, lica su nužno u suprotne strane okrenuta. Eto zbog toga čitalac dve polovine Matićevog stiha za trenutak vidi kao suprotno usmerene, mada uopšte ne mora biti svestan da je sve ove radnje doista obavio. Pesnik je mogao, ali nije signalizovao samo jedno čitanje, i time je pojačao ono latentno kretanje i čitanje unazad koje njegov stih sadrži kao nevidljivu struju ispod površine običnoga percipiranja i razumevanja. Signal bi mogao biti jednostavan, u vidu velikoga slova: Razgrni milovanja Grane smeha razgrni Dušan Matić je voleo da pominje muzički termin sinkopa i sinkopiranje. U njegovim pak simetrično organizovanim sintaksičkim porecima često dolazi ili do prividnoga ili do stvarnog stapanja ponekoga njihovog istovetnog dela. To i jeste sintaksička sinkopa. Ona unosi asimetriju u sintaksičku simetriju; u stvari, trebalo bi reći da je ona proizvod onog ogledalskog obrtanja o kome smo već govorili. U celini uzeto, Matićevo dosta neobično uređivanje govornoga niza u pesmi — koje smo samo letimično i nepotpuno uspeli da opišemo na nekoliko primera – ima dalekosežne posledice. Pomenućemo samo neke. Pre svega Matić je ovde pronašao načelo za sklapanje zatvorenih celina: od glasovnih ponavljanja do sintagmatskih i sintaksičkih obrta, i od delova stiha do celoga stiha, strofe i opšte kompozicije pesme. Odnosi elemenata u svakoj od ovih celina teže da se grupišu u obliku asimetrične simetrije. Asimetrična simetrija (dve simetrične polovine sa ogledalskim obrtanjem) viši je i složeniji je oblik organizacije od onoga koji nalazimo u tradicionalnome stihu, jer se ona može pojaviti samo ako podrazumevamo i reaktiviramo ritmičku strukturu ovoga potonjeg, i to u preuređenoj (sintaksičkoj) strukturi samoga govornog niza. Poslednja naša tvrdnja nije, razume se vrednosna; mi samo konstatujemo činjenicu književne evolucije. Osim toga, kada je Matić prvi put dobio ovakav stih (a za evoluciju poezije bilo bi značajno čak i da ga je jedan jedini put dobio), samim time je već dobio jedan izuzetno dinamičan, dezautomatizovan govorni niz. Konfrontiranje — unutar uslovnih a čvrstih granica stiha — dva jednaka sintaksička niza sa obrnutim

poretkom ("Raj se ruši Ruši se raj") može se uzeti samo kao početak koji vodi ka sledećem, zasad najdinamizovanijem tekstu u srpskoj poeziji:

(1.) Ne mogu da imenujem ove modre(2.) Zimogrožljive senke koje ne(3.) Mogu da se slegnu ne mogu da leg (4.) Nu u belu(5.) Ovu svetlost umornu bez sjaja (6.) Dalje se ne sećam Ne(7.) Ne reči se moje ne(8.) Sećaju ne

("Sazvučja")

Gotovo da su svi odnosi između jezičkih jedinica pokrenuti, a i same su jezičke jedinice postale pokretne, jer između stalnoga izricanja i poricanja ništa više nije dato, nego teče i protiče. Prema tome, nije slučajno, nego je zakonito to što je Dušan Matić više no bilo koji savremeni srpski pesnik zaslužan za otkrivanje i aktiviranje golemoga ritmičkomelodijskog potencijala u našem običnome svakidašnjem govoru. Potencijala sastavljenog — kao što smo na početku rekli — sve od samih latentnih informacija, koje je jezik svojim dugim pamćenjem skupljao i koje mi, tek u poeziji, jasno osećamo, ali još ne umemo da ih protumačimo. U tom smislu ni sistem našega jezika nije više za nas, zahvaljujući pesniku, ona na početku pominjana jabuka. Mada delimično i u komađu, jer je poezija Matićeva znatnim svojim delom svedena na ovlašne skice i pokušaje, ipak je pomeren i pokrenut veliki mehanizam jezičke memorije. Put je naslućen i pokazan; na drugim je pesnicima, pa i tumačima poezije, da tim putem idu dalje i sigurnije. Dušan Matić je svakako slutio, a i znao, da svojom na izgled lakom i neobaveznom igrom u jeziku pokatkad povlači skrivene i vrlo duboke niti. Tako je recimo, pesmu „Zapisano oktobra ovog u restoranu kraj Dečana“ hotimično razdelio na dve ravni (što je i u drugim pesmama činio): u zagradi je opisan isečak neposredne, i ružne stvarnosti, a izvan zagrade data je jedna viša i drugačija stvarnost. I takođe je hotimično u središte pesme, kao njeno tvorno jezgro, stavio distih: Blaga linijo vestiBojo blagovesti Blaga vest, blaga linija vesti preslikana je u blagovesti, i obrnuto. Na preslikavanje podstiče cela struktura pesme, a usmereno je tako što se kroz tekst — poput osnovne teme u muzičkoj kompoziciji — stalno provlače linija, vest, boja i pridev blag. Time se u pridevu blag — koji inače znači isto što i mek i blag — pomera i aktivira onaj značenjski sadržaj koji je u ovu našu reč unelo hrišćanstvo, a jezik je to zauvek zapamtio: objava onog što nam s one druge strane dolazi kao stalno i večno u prolaznome. A u suprotno usmerenome preslikavanju to se hrišćansko stalno i večno vezuje za blage, meke i dobre linije visokih Dečana, ispod kojih izmenljiv život ne prestaje da teče. KAD PESNIKU NE OSTANE NIŠTAO MATIĆU, OPET, OPET

"Ako već treba praviti neke hijerarhije", kaže Matić u "Hotelskoj sobi", onda bih na vrhu, ili na dnu, svega postavio tu najprolazniju, naintenzivniju prolaznost. Jedna silna ljubav takozvanog kratkog trajanja, ta najprolaznija ljubav, intenzivnija je, sveobuhvatnija je, za mene, od mlake ljubavi merene aršinom godina. Prva sadrži drugu, a ne obrnuto. Prva je u stanju da ispunjuje svojim dahom sve godine jednog života, i da se prelije preko".

Na putevima koji nas vode ka Matiću, njegovoj Bagdali bez hrasta "što je davno posečen", ili ka njegovim ritualima "za munjeviti mir" ispisali smo pregršt poslovica koje nisu ništa manje i dvosmislice nezavisnog, ali veoma zgranutog matićevskog duha. Bili smo na velikoj maturi kada je do nas doletela njegova krilatica "Roman je velika matura književnosti", kao što smo tek prevalili prvu pomoć čitajući svoje studentske pesme kada smo slušali nezasitu, pravu poruku da je "poezija neprekidna svežina sveta". Dok su drugi napuštali nadrealističke ludorije u ime novih oblika angažovane poezije, Matić je išao za svetiljkama u bekstvu, kako je govorio Tristan Cara. Išao po lišću što se presipa iznad gromada Botaničke bašte, Išao tek zazidanim savskim obalama, Išao da učini podvorenje jednoj predstavi u Ateljeu 212, išao da nađe drugu stranu ulice, kuda ga je već nekoliko puta pozvao, telefonski ili baš tako prosto sa ulice na ulicu još jedan novajlija, Predić ili Drašković. Kadog piše o poeziji, Matić piše i njenu dramu i njenu avanturu: pustinje se moraju naseljavati žuborom i žagorom ili se nikada neće naseliti!     Matićevo pesništvo je blistavo u preciznosti, surovo u jasnoći koja nije bukvarska, logična, kvazigrađanska poetska jasnoća po svaku cenu i za svakog čoveka. U toj biljurnoj, srezanoj jasnoći svake njegove pesme ili glasozvučja ima mešavine snova i pepela, nečeg nerođenog i nečeg završenog, podmirenog i samerljivog, kad vam saopšti da su: "Rasejano i bunovno sedali kraj stolova u senci borja", — on će vam, hitajući za smislom slike i praslike, reći i ovo: "Nije bilo ni kraj ni konca ni stolovima ni borju". Matić misli i peva u dijalektici naizmeničnog, ali bilo bi nepravedno uprostiti ovu raskošnu, nezadrživu naizmeničnost do razlike dobra i zla, plime i oseke, vremena i nevremena. Matić nije predbudući pesnik nego predbudući čitalac svoje pesme. Prednost je, kao što vidite, u tom munjevitom ritualu "predbudućnosti".      Nigde se tako svečano ne dokazuje kao kod Matića, Geteova teza da je pesnik sav od zrelosti u zrelosti poznih godina. Ne voli, ne idealizuje detinjstvo, ni "prvu mladost". Ali, naknadni, lelujavi postupak, čitavo povratno putovanje, kao da se poklapa sa početkom romana Kocka je bačena, gde jedan dečak, dečak u "prvoj mladosti" stoji na suncu. Jedan glas, anoniman, zasenčen, prikriven, zagonetan opominje dečaka da se skloni sa sunčane mete, sa sunčane strane praga. Matić ne objačnjava "prvu mladost", nego želi da je učini jasniju u prasećanjima i prošlosti koja inače "dugo traje".     Detinjstvo nije metafora, ni posebna oblast, ni socijalni azil za pesnika. Bagdala, avalski obrasli brežuljak iznad Kruševca, vidik je "druge mladosti" zrele mladosti. Mlado biće se ne svodi na godine koje izmiču, nego na godine koje ga dotiču. A ono detinjstvo, ono što je istoznažno sa neozbiljnim i nehajnim, kazivaće se nadrealističkim štimungom podsvesnog koje se koleba u komadima poema. "Jedina privlačnost detinjstva i mladosti (prve): zagonetka kako taj neko anonimni, ćoravi, tupi, neki život postaje "ja", koje zna za sebe, kako kamen zna da je kamen. Ili tačnije" zašto kamen koji pada nezna da pada (Spinoza)" — zapisao je Matić u pogovoru knjige Prošlost dugo traje.

Pesnika metafora zavičaja, detinjstva i prve mladosti je namerno nesugestivna: Matić pristaje da mašta kao zagonetna razdelnica odigra svoju "beznačajnu" ulogu. Mašta koja je nepoznata lirizmima do njegovog pesničkog daha, valja da zameni sve "pakete" uspomena i sećanja, maglovitih podataka i haotičnih brojeva. Prošlost odista dugo traje u matićevskoj poetici. Prošlost je sve što nije stiglo da se odene u prošlost, prošlost je sve ono što je u česticama i atomima, na neka nadrealizovana mala vrata, ostalo u našoj nerealizovanoj sadašnjosti. Stvarnost je igračka, igračka ili plačka — tvrdi pesnik "Trajnog plamena". Prošlost je igra koja ne može da se, za pesnika i dvojnika, završi bolje od pata-karte. Prošlost kako je ružna i lepa reč, srž stvarnost i pepeo nestvarnosti, kada je izgovara Matić. Prošlost je i sloboda koja je osvajana, a još neosvojena…     A onda, a onda "između dva otkucaja srca". U velikoj postelji, daleko od mora, od Sredozemlja, od Atlantika, u ljusci jedne bolničke sobe, u usporednom damaranju, u zagasito-marinskom predvečerju kroz prozor je u sobu ušlo malo januarske svetlosti škrte i hladne, kolorit ga je neodoljivo podsetio na nešto čemu večno skandiramo, neobavezno ali obuzeto: More!

     Matićevo More izvesno je samo u geografiji duha. Nema tu aluziju na vreme dolaska i odlaska, ne vide se ostrva i plaže, ne čuju se ribari i deca,  ne kuljaju oči radoznale svetine. More je to pomereno na snimku, kao dvostruki profil deteta koje se meškolji između desetinki sekunde pa fotograf ostavlja slučaju da "završi sliku". Danas svi pišu o moru, i to najčešće gimnazijski i ferijalno, pa takvo more ima ulogu ljubavi, sastanka, poznanstva, dodira, muzike i igre, čula i seksa. Matićevo more kao plućna maramica, iznutra, štiti davno već nepoznate likove i uspomene, ali im daje da dišu u nekom prekobrojnom, luksuznom snu. More zamenjuje Bagdalu, kao što Bagdala zamenjuje čarobni breg. More ima radno vreme sna!

Između Ćuprije i Bagdale

Matić je jedinstven, istovremeno socijalan, metafizičan, nadahnut, racionalan, pod dejstvom dnevnog govora i na visini kristalonog, posvećenog slogana. Iza svake Matićeve pesme osećamo odlučnost ukusa, kao svojevrsnu estetiku koja ne odstupa pred ništavilom, pred bedom ljudskih odnosa, pred nemirom planete, kao i pred neukusom telefonskog poziva ili iščupanih stabala iz drvoreda.     Ukrštajući dečije glasove, glasove nadrealističke derladi i bas-bariton "već na izmaku", ova svakako najpunija, pa prema tome najbliskija, najodanija pesma Dušana Matića, poziva na ponovo čitanje, na skandiranje.

Nek teku reke nek teku reke nek teku rekenek nose što nosenisam ovde da prodajem zjala da plačemnad izgubljenim iluzijamanad otvorenim provalijamanisam ruka što piše zadatke koji se dopadaju svimaNek teku reke nek teku reke nek teku rekenek nose muljruža svesti na stolu nek mirno počiva za to vremeu kosi svakoj zvezda će kasno da se javi…

Kad pesniku ne ostane ništa od dobara i lepote sveta, ostanu samo reke, sa izvorima detinjstva u plovnoj dubini bića. U jednom intervjuu Dušan Matić veli: "Vi, očigledno volite gradove: Novi Sad, Beograd, Pariz, Ćupriju, Veneciju, Kruševac…? Da. Grad je za mene prirodna sredina. Toliko vode ima samo još tamo gde sam se ja rodio, u Ćupriji, gde je Morava jako prisutna. Imam sliku u svom pamćenju da sam vodu prvi put dodirnuo tamo i teoriju kad dečko može da se ne prevrne, a da dodirne, znate, ovako, vodu. Ha, ha," (Zvoni Matićev smeh, dok pokazuje šta bi dečko trebao da učini, a da ne padne u vodu, kad se nagne). I dodaje: "Ja sam, ipak, morao da čučnem!."     Uroš Glovacki je zapisao: "Evo šta mi je pesnik ispričao 18. maja 1978. godine, kada sam ga posetio povodom predstavljanja njegove poezije. Samo peva na Bagdali "tajni plamen" na Slobodištu:

Bagdala je persiska reč — bahdala, što znači izletište, bašta na visini. Na Bagdalu su Turci išli sa svojim ženama da teferiče. Ovo mi je rekao Nafši (mislim da je umro), šahov savetnik za kulturu… Kaže se bahdad, samo to "h" kod nas prelazi u "g". Ja znam Kruševac onaj od ranije, kada je imao pet do šest hiljada stanovnika. Kad se čovek popne na Bagdalu, videla su se na tri crkve tri krsta koja su blistala na suncu. Onaj od Lazarice najviše… Znaš šta je bilo lepo: kad se išlo na Bagdalu pelo se uz ulicu, kaldrmisanu. Tu na jednom uglu bila je kuća doktora Bolte, ta lepa kuća, žuta… Ja o Kruševcu starom znam sve. Roćko i Mija Pavlović su mislili da je Bagdala viša, da je kao Jastrebac. Razočarali su se kad su obišli Bagdalu.     Dugo nisam bio u Kruševcu, ali smo Lela i ja, sa Bucom Mirkovićem, prošli pored njega, sa Bivolja, znaš, mi

smo odmah okrenuli na kasarnu, pa smo, znaš, otišli dalje… Do Župe, aleksandrovačke. Bože, bože, šta rade ovi ljudi naši! Znaš šta, bio sam besan što su srušili hotel. Drag mi je taj hotel. Zvao se "Pariz". Moj otac se stalno premeštao zbog službe i onda smo prve noći u nekom novom gradu provodili u tim hotelima.     Onda, hteli su svojevremeno da krenu spomenik kosovskim junacima. Ja sam rekao da ga ne sklanjaju.

Da nađeš u Gluhom dobu ljubav devojke na kiši, da to koristite na Slobodištu… Ili, kako bi rekao Rajner M. Rilke: "Sedeti, sedeti i gledati tople zrake popodnevnog sunca i znati mnogo, mnogo stvari o negdašnjim devojkama, i — biti pesnik!"     "Iz života čovek može izvući relativno mnogo knjiga, ali iz knjiga tako malo, vrlo malo života", kaže Kafka. Iz Matićeve poezije izvlačimo mnogo života; neki tvrde da toga u njoj nema, ni mnogo, ni malo, čak uopšte. To su oni koji od poezije traže sirovi život, i sami sirovi. Da ga vide i osete kao živu ribu u vodi. Ono što Matićeva poezija nudi, koncentrat je života, profiltriran iskustvom, proveren lucidnošću.

Avantura — to je svakako draga reč Matićeve mladosti, Remboov zavet. Ali ako postoji jedan drugi pesnik koji je u dosluhu s Matićevom zrelošću, rekao bih da je to američki pesnik Vitmen. Amerikanac je uticao i na Apolinera i na .ida, dva Matiću bliska pisca. Ne traži ništa bolje i božanskije od stvarnog života — glasi jedna Vitmenova karakteristična misao koja kao da definiše i Matićev pesnički stav. Ovde, u toj rečenici, kao da su sadržani i Matićevi afiniteti prema .idu, onom iz zemaljskih hrana. "Nije mi dovoljno da pročitam kako je pesak obale mekan, hoću da ga moje bose noge osete. Svako saznanje kome ne predhodi senzacija za mene je nekorisno." Beg u nepoznato, Matić je pretpostavio hrabrom vraćanju životu. On je, uostalom, i u donkihotskoj mladosti svojoj umeo da kaže: "smatram za podlo da mi misao abdicira pred životom (…) Ne vidim obrazac kojim taj život bez obrasca treba primiti: blagom skepsom, mudrim mirenjem sa egzistencijalnom nemoći".     Matić je pesnik koji tvrdi da nema spokoja; da je nemir neodvojiv od bića kao senka od čoveka što je; da je život samo trenutak, tako tužan u nesaznanom prostoru; da je trajanje uporno ali i uzaludno obnavljanje. Ali on to isuviše dobro zna, pa se to saznanje pretvara u spokoj; senka nemira u bogatstvo egzistencije; trenutak života u punoću kojom nam je sve dato, trajanje i obnavljanje u raskošno čudo, svrhu pesničke inspiracije.     Matić nije tip prometejskog pesnika što krade bogovima vatru da bi usrećio ljude. On kao da ne veruje u to usrećivanje uz pomoć spoljnih doprinosa: od vatre do atomskih robota. On je pesnik koji nalazi "tajni plamen" u egzistenciji, u svakom čoveku.

U osluškivanju, na ivici noći koja se prostire odmah iz prvog prozora, sveobuhvatna i frapantna, na domaku tame koja je zatekao vlastiti profil koji se, pomno i predano, prepustio ispitivanju ostataka što se nalazi iz svih koprene, potonji i neugasiv. Ta noć u kojoj je pesnik neprestano, i taj dvojnik koga on zatiče dirljivo zauzetog posmatranjem posigurno sizifovskim, i taj ostatak nekakve prvobitne bezoblične još plazme života, — to je krug koji se, u knjizi Laža i paralaža noći (Nolit, 1962), pomalja određeno i nedvosmisleno.  U stvari, nedvosmisleno je u čitavoj ovoj svesci jedino to i prirodno i neprirodno.     "Pogled mi je uvek tamo gde nisam. Ali ne samo pogled, nego i sloboda. I svaki novi, tek otkriveni vidik je, da tako kažem, vidik slobode. Uvek imam jednako sliku da iskosa gledam kako brodim.       Jedna od najčešćih krilatica kod nas govori zapravo moju rečenicu da je poezija neprekidna svežina sveta. Nebrojeno puta citirana, ova krilatica je namerno ili nenamerno postala poštapalica svih izlaznih, ili baš bezazlenih situacija naše poetike, našeg mraka, naših dilema.     

Jer je poezija nastajala uprkos takozvanim objektivnim situacijama. A valjda i zato što se u sferi slobodne plovidbe najčešće pominje onaj prvobitni sigal. Poziv na putovanje, ako hoćeš. Neke su se rečenice, eto, otele i samoći u kojoj su nastale, odvojile se od mene, prekorevajući me, s vremena na vreme, iznenada. Za sve ono što sam uradio, ali i za sve ono što nisam stigao, nisam mogao, ili jednostavno nisam hteo da uradim."     Još 1927, povodom Javne ptice Milana Dedinca, otvorenim pismom Matić se obratio kulturnoj javnosti, naglasivši: "Ovo malo slobode, ali slobode apsolutne i divlje, mi ćemo znati da branimo do kraja". "Sloboda je tad bila ugrožena… I od terora cerebralne onanije, ne zaboravite. Što se tiče poslednje reči za koju sam tvrdio, tada, i ovde, da će biti naša, mislim i na one koji nastavljaju, koji će razviti plamen, obnavljaju jednog dana naše tad zaboravljene replike, iznalaze pukotine naših raporta, izmišljaju naše drame, na terenu naših stvarnih tagedija.     Izrazito antidogmatski karakter mojih ogleda i intervencija svake vrste, kako mi se čini, inkorporirao sam u testametalnom iskazivanju kao ohrabrenje onima koji dolaze, onom koji će, strog i ironičan, doći posle nas.

Moja Uspavanka za poginule koji nemaju više od dvadeset godina, pisana usred ratne kataklizme, u maju 1942, a najviše recitovana i navođena u našim šezdesetim godinama, meni se nedavno učinila kao reverzibilni, drukčiji konekst svih tih mojih nastojanja, i velikih nada, da će tajni plamen ponovo naići, da će se razbuktati vatra. Ta pesma je i izvesno moje traganje za tim drugim glasom, za sagovornikom ili saputnikom.     … Ja nisam držao pušku, nisam bio ratnik, nisam ispalio nijedan metak, ali smatram da su me ratovi formirali. To je malo paradoksalno, ali je zaista tako. Ratovi stvaraju situacije koje mi možemo da volimo ili ne volimo, ali to vreme otkriva neke vidove ljudske stvarnosti, ukazuje na čoveka i suštinu njegova života. Mislim da čovek tek stavljen u takve situacije pokazuje šta je i ko je! (…) Ja nisam od onih koji odmah posle doručka pišu peto poglavlje sedmog dela svog romana! Spadam u one koji hvataju trenutke koncentracije kratkim beležkama. Ja sam bez kućnog reda u tom smislu…"

Matićeva dela treba ponovo čitati. Nemoguće ih je upamtiti: ona su tako pisana da se odmah dopadnu, polako shvataju i tek naknadno sama sebe objašnjavaju. Za stvarno shvatanje Matića, potrebno je iskustvo, životno i intelektualno; Matić kao da je pisac sa intelektualnim iskustvom od svoje rane mladosti. Ako su neki tekstovi Matićevi iz dvadesetih godina mogli zvučati kao opredeljenje između tada postojećih struja misli i shvatanja književnosti, danas oni izgledaju mnogo samosvojniji. Neobična pojava: nešto što je u prvi mah moglo varljivo da izgleda kao odjek jedne intelektualne klime, kasnije se potvrđuje kao samostalna i samosvojna misao.

Ne znam godinu, ne znam i neću da znam "lišaj trajanja". Prividan zalazak sunca, kao na filmu. Opet Knez Mihailova i Javna tica, i veče razgovora, mrvice sa nekog Okruglog stola, skele nad našim glavama (čija li to zadužbina bi?), i melodija Olivere Vučo iz prodavnice ploča, repići dveju brineta, bezbroj likova i bezbroj Matićevih, bezbroj partija šaha i mojih snova, rukopisi, kao lišće bez ruku, dah sa reke pošto ga je omamio liskun plodova iz Botaničke bašte.     Gde oni stanuju? Zar tamo još? Tamo, da, da iza Botaničke bašte. A nema nigde baštenskih ograda, nigde kao što ih nema ni oko Bagdale, ni Stražilova, ni Novog Mesta.

Knjiga tek što nije pala.U knjigama nije sve rečeno.

Zadržavamo se na danima koji sviću. Konji koji nas neće daleko odvesti. Na pesmi koja nam je na vrhu

jezika. Uskoro će se javiti kukavica u noći, a klovn na dlanu, i to na dlanu dana. Tropi su sve glasniji, u daljini ih kida, kao uoči lovostaja, jedan pesnik kome napamet Matić govori reči: hleb, kora, brašno, pogača, korovljeva mrvica, poskurica, lepinja. Delotvorna poezija prestaje da deluje na svetiljke u Dušanovoj ulici, i samo ću ja još verovati da ljubičasta senka čoveka pada iskosa na potkovičasti stadion kada se, bučni i nedozreli, i čuvajući buku i bes nezrelosti kroz sve parčiće romana i sve pukotine pesama, svojih, u traljama ostavljenih ili traljavo dekorativnih, kada se dakle razilazimo.