http://dverisrpske.com/sr-CS/glas-naroda/pisma-citalaca/holokaust-nad-srbima-1941-1945.php

Холокауст над Србима 1941-1995

Бранко Марушић

Србија мора да прошири тужбу против Хрватске и на период од 1941. до 1945. године.

Минхен , 27.02.2013

После ослобађајуће пресуде Хашког трибунала хрватским генералима је илузорно очекивати, да ће Међународни суд правде на тужбу Србије против Хрватске због геноцида у току „Олује“ донети за Србију позитивну пресуду. Предлог да се обострано повуку тужбе због геноцида је такође нереалан, јер зашто би Хрвати у новонасталој ситуацији повлачили своју тужбу! Међутим, ни Србија нема разлога да своју тужбу повуче, наравно под условом да оствари првобитну намеру и прошири тужбу и на геноцид над Србима у првој Независној држави Хрватској за време 2. светског рата. Та проширена тужба је и логична, јер је каузална повезаност тог геноцида и грађанских ратова у Хрватској и БиХ 50 година касније очигледна. Геноцид над Србима за време 2. светског рата мора да буде на првом месту тужбе, јер је „Олуја“ заправо завршна етапа усташког подухвата, да се Хрватска „очисти“ од Срба.

При томе се поставља и питање дефинисања геноцида, који као појава све више губи своје првобитно значење. Данас говорити  о геноциду над Јеврејима, Ромима и Србима је у суштини омаловажавање тих невиних жртава, чија је једина кривица била њихова етничка, односно верска припадност. Једини данас адекватан назив за непровоцирану, на државном нивоу организовану, ликвидацију етничких и/или верских група је холокауст! Европа 20. века је доживела два таква холокауста: немачки над Јеврејима и Ромима и хрватски над Србима, Јеврејима и Ромима. Заједничко им је, да су се десила истовремено, у току 2. светског рата. Судбина починилаца и њихових потомака не може да буде различитија. Немци су морали да се интензивно баве темом свога холокауста, па су свесни своје кривице. Касније генерације нису наследиле кривицу, али сносе трајну одговорност. Хрвати и босански муслимани нису били подвргнути том поступку, чак су и награђени: Хрвати територијално, а муслимани су поново постали водећа “нација” у Босни и

Херцеговини, статус који су имали у доба турске и касније аустроугарске окупације. Осим тога су постали и најбројнија “етничка” група у БиХ. Срби, који су преживели холокауст, су као утешну награду добили “Братство и јединство” са њиховим џелатима. Нико не прихвата добровољно кривицу, па то нису учинили ни починиоци холокауста над Србима, а њихови потомци још мање стекли осећај одговорности према потомцима жртава. Логичне последице смо доживели пола века касније.

О том хрватско-муслиманском холокаусту над Србима, који је по бруталности далеко надмашио немачки над Јеврејима и Ромима, је доста писано. Да споменем само три аутора, које другу аутори најчешће цитирају: Хрват Виктор Новак и његово капитално дело “ Magnum Crimen ”, Италијан Карло Фалкони у “ Il silenzio di Pio XII” (Ћутање папе Пија XII.) и Немац Карлхајнц Дешнер у више дела, од којих је најзначајније “ Die Politik der Päpste im 20. Jahrhundert ” (Политика папа у 20. веку). Једно поглавље у том делу носи назив “ Katholische Schlachtfeste in Kroatien oder ‘Das Reich Gotes’” (Католичке кољачке оргије у Хрватској или ‘Царство божије’). Сва три аутора истичу улогу хрватске католичке цркве у покољу православних хришћана, која је од стране Ватикана у најмању руку толерисана! Дешнер важи за најзначајнијег историчара хришћанства. Због врло критичког приказа те историје, у којој злочини (католичке) цркве од инквизиције до холокауста над православним Србима заузимају значајно место, није опште омиљен. Међу његовим многобројним делима је за нас Србе посебно значајан “ Krieg der Religionen ” (Рат религија), најинформативнија историја Срба и њиховог окружења са више од 300 наведених извора. Заједно са коаутором Миланом Петровићем користи хронологију само као костур, а тежиште су историјски догађаји и улога учесника у тим догађајима. Улогу Хрвата и босанских муслимана не улепшавају због “братства и јединства”. Једно поглавље носи назив “Холокауст над Србима”, а период после 2. светског рата: “Титов бољшофашизам”. Ова књига (нажалост још непреведена) би требала да буде обавезна лектира за све Србе, а посебно за политичаре. Познавање сопствене историје је услов за формирање националне свести, која је код Срба у току дуге владавине хрватског комунисте Тита и његових наследника, који још увек воде главну реч, јако закржљала! Будућност народа без развијене националне свести је угрожена. Да би се избегао неспоразум: Национална свест није исто што и национализам, који може да буде и врло негативан, ако се испољава у нетолеранцији других народа. Судбина Срба у окружењу то најбоље потврђује.

Ми смо сведоци не тако малог броја покушаја, да се број српских жртава холокауста драстично умањи или чак да се разлог за њихово погубљење изманипулише. Почетком јуна сам у Београду на телевизији видео документарни филм о атентату на краља Александра. Оригинални снимци су коментарисани на енглеском (титловани на српском). Скоро да нисам могао да верујем ушима и оцима, кад је пред крај филма била реч о новонасталој “Независној држави Хрватској”, у којој су прогоњени и убијани Јевреји, Роми и Срби, који су пружали отпор! Жалосно је да се на српској телевизији приказује такав филм, а да се не скрене пажња на то драстично фалсификовање судбине Срба!

Документовано утврђивање броја српских жртава непосредно после рата је спречено, јер није одговарало Титовој политици “Братства и јединства” на штету жртава, а у корист њихових џелата. Као извор преостају међутим немачки подаци, којима се не може порећи апсолутна поузданост и то из два разлога: пословична педантност Немаца и помањкање и најмање пристрасности у корист Срба! Хитлеров опуномоћеник за Југоисток, по рангу највиши представник Немачке на окупираној територији, Херман Нојбахер у својој књизи успомена “ Sonderauftrag Südost 1940-1945” пише на страни 31: “Das Pravoslavenrezept des Ustaschaführers und Poglavnik (Staatsführesr) Kroatiens, Ante Pavelic, erinnert an Religionskriege blutigsten Andenkens: ‘Ein Drittel muß katholisch werden, ein Drittel muß das Land verlassen, ein Drittel muß sterben!’ Der letzte Programmpunkt wurde durchgeführt. Wenn führende Ustascha-Männer behaupten, daß eine Million pravoslavische Serben (einschließlich der Säuglinge, Kinder, Frauen und Greise) geschlachtet wurden, so ist das nach meiner Meinung eine ruhmredige Übertreibung. Auf Grund der mir zugekommenen Berichte schätze ich die Zahl der wehrlos Abgeschlachteten auf dreiviertel Millionen..“ (Превод: „Рецепт за православце усташког вође и поглавника Хрватске, Анте Павелића, подсећа на верске ратове најкрвавије прошлости: „Трећина мора да се покатоличи, трећина мора да напусти земљу, трећина мора умрети!“ Трећа тачка програма је испуњена. Када водеће усташе тврде, да је милион православних Срба (укључујући одојчад, децу, жене и старце) заклано, то је по мом мишљењу самохвалисаво претеривање. На основу мени поднесених извештаја ценим број беспомоћно покланих на три четвртине милиона.“). На основу ове Нојбахерове изјаве можемо да закључимо: Број српских жртава холокауста не може да буде мањи од 750.000. Пре ће бити већи, јер ни Немци сигурно нису успели да све локалне покоље региструју! И Дешнер се у својој књизи “Политика папа у 20. веку” позива на Нојбахера и цитира његову процену броја жртава. Нојбахерова изјава указује недвосмислено и на религиозни карактер тог холокауста, па се без даљњег може реци, да је то био католичко-муслимански холокауст над православним хришћанима.

Распад Југославије је затекао Србе потпуно неприпремљене. Били су сувише индоктринирани “југословенством”, да би схватили да католичка “браца” већ одавно припремају сецесију уз јаку логистичку помоћ немачке обавештајне службе (БНД). За политичку легализацију сецесије је био одлучујући утицај Ватикана на владе Немачке и осталих западних земаља: Сироти Хрвати и Словенци морају да се ослободе од доминације српских комуниста! У Босни и Херцеговини су улогу мотора преузеле САД од Европе. Аргументација је остала иста. Ова метода извртања истине је дошла до пуног изражаја за време грађанских ратова, који су следили. Да би се пред својом јавношћу оправдало једнострано масовно ангажовање створена је слика о жртвама с једне стране и злочинцима с друге стране. Знамо како су улоге подељене, али очигледно не знамо како да ту слику о нама коригујемо!

Легенда о геноциду у и око Сребренице створена је да би се Србима наметнула хипотека трајне кривице. Срби су изједначени са Немцима, чија је хипотека

холокауст над Јеврејима. Да се тиме ставља знак једнакости између Сребренице и ликвидације 6 милиона Јевреја изгледа да никоме не смета! Жртве из Сребренице су, независно од стварног броја и начина на који су изгубиле живот, жртве грађанског рата, у коме се учесници међусобно убијају на мање или висе “легалан” начин. За разлику од холокауста, где је кривица починилаца неоспорна, у грађанском рату је одговорност за почињене злочине обострана! Ово правило не вази нажалост за моћнике овог света. Они се уплићу у те грађанске ратове, потпирујући их, а често их и изазивају. Уз помоћ медија манипулишу своју јавност, проглашавајући једну страну кривом, а тиме своје ангажовање на страни “жртава” моралном обавезом. Широка јавност је осетљива према жртвама!

Промовисање истине о Сребреници нема зато никаквих шанси на успех док год се Срби не ослободе статуса кривца! При томе Срби располажу једним необоривим адутом: Холокауст над Србима 1941.-1945. Просто је несхватљиво да нико у Србији неће да користи тај адут. Да су оба грађанска рата (у Хрватској и БиХ) последица необрађеног хрватско-муслиманског холокауста над православним Србима је више него очигледно. Широка светска јавност се мора на то подсетити. Али како? Писати о томе није довољно, јер никога не можемо натерати да то чита. Потребни су нам визуелни аргументи. Срби још увек дугују својим жртвама холокауста споменик. Један централни споменик на експонираном месту у Београду се не може игнорисати. Идеалан положај би био преко пута Скупштине, у Пионорском парку. Да се подсетимо: Споменик холокаусту у Берлину је подигнут такође поред зграде немачког парламента. Још неста: Да смо то раније урадили тешко да би се усудили, да нам одузму Косово. Сада можемо бар да постигнемо, да престану да нас уцењују са признањем независности истог!

Бранко Марушић