Džin Volf, SENKA MUČITELJAPreveo Aleksandar B. Nedeljković

1. VASKRSNUĆE I SMRTMoguće je da sam već tada imao neko predosećanje o svojoj budućnosti. Ta

zaključana i zarđala kapija koja je stajala ispred nas, kroz čije su kopljaste šiljke pramenovirečne magle išli kao po planinskim stazicama, ostaje sada u mom umu kao simbol mogaizgnanstva. Zato sam ovaj izveštaj o njemu počeo događajima posle našeg plivanja, tokomkojeg je tako malo nedostajalo pa da se ja, mučiteljski šegrt Severijan, udavim.

"Stražar je otišao." To je moj prijatelj Rohe rekao Droteu, koji je i sam maločas videokako stražar odlazi.

Dečak Eata neodlučno predloži da pođemo okolo. Jedan uzmah njegove tanke, pegaveruke ukazao je ka hiljadama koraka dužine zida koji se protezao preko sirotinjskog naselja inastavljao uz brdo sve do samog tvrđavskog zida Citadele. Bilo je to pešačenje koje ću ja ipreduzeti, jednog dana, mnogo kasnije.

"A da pokušamo da uđemo kroz kapiju tvrđave, a bez propusnice? Oni bi javilimajstoru Gerlousu."

"Ali zašto bi stražar otišao?""Nije važno zašto." Drote zadrma kapiju. "Eata, vidi da li možeš da se provučeš

između šipki."Drote nam je bio kapetan, pa Eata progura jednu ruku i jednu nogu između uspravnih

gvozdenih šipki; međutim odmah se videlo da nema nade da i ostatkom tela prođe."Ide neko", šapnu Rohe. Drote cimnu Eatu i izvuče ga odatle.Pogledao sam niz ulicu. Fenjeri su se njihali tamo, među maglom utišanim zvucima

koraka i glasova. Ja bih bežao, ali me Rohe zadrža, govoreći: "Čekaj, vidim koplja.""Da l' misliš da se to straža vraća?"Odmahnuo je glavom. "Previše ih ima.""Bar dvanaest ljudi", reče Drote.Još mokri od Đola, čekali smo. U nekom sporednom, povučenom prostoru mog uma,

mi i sad stojimo i drhtimo tamo. Baš kao što sve ono što izgleda neuništivo ima težnju kasopstvenom uništenju, tako i momenti koji u trenutku događanja izgledaju najprolaznijidobijaju kasnije svoje obnovljeno postojanje - ne samo u mom pamćenju (iz kojeg, prikonačnom polaganju računa, nije izgubljeno baš ništa) nego i u lupanju mog srca i uuspravljanju vlasi kose na mojoj glavi, tako da su to svaki put novi momenti, baš kao što senaš Komonvelt nanovo uspostavlja svakog jutra u oštrim tonovima svojih truba.

Ti ljudi nisu bili u oklopima, što sam ubrzo video pri bolešljivo žutom svetlu njihovihfenjera; ali su imali koplja, kao što je Drote rekao, a takođe motke i sekire. Njihov vođa imaoje dugački dvosekli nož zadenut za pojas. Ono što me je još više interesovalo bio je masivniključ okačen o kanap oko njegovog vrata; izgledao je kao da bi mogao odgovarati bravi tekapije.

Mali Eata se nervozno vrpoljio, a vođa nas ugleda i diže fenjer iznad glave. "Mićekamo da uđemo, gudmane", doviknu Drote. Iako višeg rasta nego taj vođa, Drote je natamnom licu imao izraz poniznosti i poštovanja.

"Ne pre zore", reče vođa grubo. "Vi, momci, bolje da idete kući.""Gudmane, trebalo je stražar da nas pusti unutra, ali nije tu.""Nećete noćas ući." Vođa je stavio šaku na dršku noža, pa tek onda prišao još korak

bliže. Na tren sam se uplašio da zna ko smo.Drote se malo odmače, a mi takođe, tako da smo ostali iza Drotea. "Ko ste vi,

gudmane? Niste vojnici.""Mi smo dobrovoljci", reče jedan od njih. "Dolazimo da štitimo svoje mrtve."

"Onda možete da nas pustite unutra."Vođa je bio okrenuo leđa. "Ne puštamo mi nikoga unutra, sem same sebe." Njegov

ključ zacvile u bravi i kapija se, škripeći, otvori ka unutra. Eata, pre nego što ga je iko mogaozaustaviti, projuri kroz kapiju. Neko opsova, a vođa i još dvojica dadoše se u trk za Eatom, alion bejaše previše hitar za njih. Videsmo njegovu kosu boje kučine i njegovu košulju sazakrpama, kako krivudavo jure između utonulih sirotinjskih grobova, a onda iščezavaju ugustišu statua, na izdignutijem terenu. Drote pokuša da ga sledi, ali ga dvojica zgrabiše zaruke.

"Moramo ga naći. Nećemo vam pokrasti vaše mrtve.""Onda zašto hoćete da uđete?" upita jedan dobrovoljac."Da skupljamo trave", reče mu Drote. Mi smo lekarski galipoti. Zar ne želite da se

bolesnici leče?"Dobrovoljac se zablenu u njega. Onaj s ključem ispustio je fenjer kad je potrčao za

Eatom, tako da su ostale samo dve svetiljke. U njihovom mutnom svetlu taj dobrovoljac jeizgledao priglupo i nevino; pretpostavljam da je bio nekakav fizički radnik.

Drote nastavi: "Sigurno znate da neke lekovite trave, da bi imale najveću vrednost,moraju biti iščupane iz grobnog tla pri svetlosti mesečine. Uskoro će mraz, pa će sve bitiuništeno, a našim gospodarima su potrebne zalihe za zimu. Trojica gospodara su uredila da minoćas uđemo, a ja sam onog dečka pozajmio od njegovog oca da mi pomogne."

"Nemate u šta da stavljate lekovite trave."Još se divim Droteu zbog onog što je tada uradio. Rekao je: "Treba da ih vezujemo u

snopiće da se suše." Zatim je, bez i najmanjeg oklevanja, izvukao komad najobičnijeg kanapiz džepa.

"A, razumem", reče taj dobrovoljac. Lepo se videlo da ne razume. Rohe i ja smoprilazili, malo po malo, kapiji.

A Drote se udalji jedan korak od kapije. "Ako nećete da nas pustite da skupljamotrave, onda je bolje da odemo. Ne verujem da bismo sad ikako mogli naći onog dečka tamo."

"Nećete nikud. Moramo ga izvesti napolje.""Pa, dobro", reče Drote nevoljno i mi prođosmo kroz kapiju, a volonteri za nama.

Izvesni mistici tvrde da je stvarni svet sazdan dejstvom ljudskog uma, zato što postupamo uskladu sa veštačkim kategorijama u koje smeštamo stvari, i to stvari koje su nediferencirane islabije od naših reči za njih. Ja sam te noći, intuitivno, shvatao to načelo, dok sam slušao kakoposlednji dobrovoljac zatvara kapiju iza nas.

Jedan čovek, koji dotad nije progovarao, reče: "Idem ja da pazim na moju majku. Većsmo suviše vremena izgubili. Dosad su mogli da je odnesu ligu daleko."

Nekoliko drugih progunđaše reči saglasnosti s ovim i grupa poče da se razilazi, pričemu jedan fenjer pođe levo, a drugi desno. Mi krenusmo srednjom stazom (uvek smo njomeišli kad smo se vraćali do srušenog dela citadelskog zida) zajedno sa preostalimdobrovoljcima.

Moja je priroda, moja radost i moje prokletstvo da ne zaboravljam ništa. Svaki zveketlanca i fijuk vetra, svaki prizor, mirisi i ukus, ostaje bez promena u mom umu, pa, iako znamda to nije kod svakoga tako, ja ni zamisliti ne mogu kako bi bilo da je drugačije, kao da ječovek nešto prespavao, iako nije prespavao, nego je reč samo o doživljaju od pre izvesnog,dužeg, vremena. Sad se preda mnom uzdižu oni koraci, malobrojni, koje tada načinismo poizbeljenoj stazi: bilo je hladno i sve hladnije; svetla nikakvog nismo imali, a magla je počelaozbiljno da se valja sa Đola. Nekoliko ptica, dotad mirnih na granama borova i čempresa,poče nelagodno da leprša od drveta do drveta. Sećam se osećaja na mojim šakama dok samtrljao jednu o drugu, pamtim i fenjer kako se njiše među nadgrobnim pločama na izvesnojudaljenosti, kao i to kako je magla izvukla iz moje košulje miris rečne vode, pamtim prodorni

miris zemlje nedavno prekopavane. Tog dana malo je nedostajalo da umrem, udavljen, međuspletenim korenjem; a te noći stupio sam u svet odraslih muškaraca.

Prolomio se pucanj, pojava koju ja nikada ranije nisam iskusio, sevnula je žestokaenergija i rascepila tamu kao klin, koji se zatim sklopio uz zvuk poput groma. Negde se jedanspomenik bučno srušio. Onda tišina... u kojoj kao da se sve oko mene rastvorilo. Potrčasmo.Ljudi su se dernjali, daleko. Čuo sam da je zazvečao čelik po kamenu, kao da je neko tresnuohalebardom po spomeniku. Jurnuo sam stazom koja mi je bila (ili mi se tad tako učinilo)sasvim nepoznata. Bejaše kao traka polomljene kosti, široka taman dovoljno da dvojica njomeidu naporedo, a silazila je, zavojito, u jednu travnatu udolinu. U onoj magli nisam video ništaosim tamnih masa spomenika s obe strane. Onda staza - iznenada, kao da ju je neko cimnuo -nestade ispod mojih nogu; verovatno sam prevideo neki zaokret. Izvio sam se da izbegnemjedan obelisk koji kao da je iskočio iz tla ispred mene i sledećeg trena sam se sudario sanekim čovekom u crnom kaputu.

Bio je stamen kao neko stablo; sudar me je oborio s nogu i ostavio bez daha. Čuo samga kako mrmlja kletve, a onda tihi fijuk nekog oružja kojim je zamahnuo. Drugi glas se javi:"Šta bi?"

"Neko je naleteo na mene. Sad ga nema, ko god da je bio."Ležao sam nepomično.Neka žena reče: "Upali svetiljku." Njen glas je bio kao gugutanje goluba, ali je

sadržavao i hitnost.Onaj na koga sam naleteo odgovori joj: "Stuštili bi se na nas kao čopor divljih pasa,

madam.""To će se ionako uskoro dogoditi - Vodalus je pucao. Mora biti da si čuo.""To će, verovatnije, da ih zadrži na odstojanju."Izgovarajući reči na način za koji tada, zbog svoga neiskustva, nisam znao da je odlika

klase uzvišenih, onaj čovek koji je prvi progovorio ponovo se oglasi: "Kamo sreće da ganisam doneo. Ne bi trebalo da nam bude potreban protiv ljudi ove vrste." Sad mi je bio mnogobliži i ja ga, koji trenutak kasnije, ugledah kroz maglu, čoveka visokog, vitkog, bez šešira,kako stoji pored onog težeg na koga sam natrčao. Treća prilika, zaogrnuta crnim, bila je, posvemu sudeći, ta žena. Izgubivši vazduh, izgubio sam i snagu udova, ali sam uspeo da seotkotrljam iza osnovice jedne statue, a čim sam se našao, tamo, u sigurnosti, odmah samizvirio da ove ljude opet osmotrim.

Oči su mi se već navikle na tamu. Razabrao sam lice te žene, lice srcastog oblika, iuočio da je gotovo isto onoliko visoka i vitka kao muškarac koga je nazvala imenom Vodalus.Onaj teški je nestao, ali ga čuh kako govori: "Još konopca." Po njegovom glasu primećivalose da je samo korak-dva udaljen od tačke gde sam ja čučao, a ipak, nestao je kao voda sipanau bunar. Onda videh kako se nešto crno (to je morao biti središnji, izdignuti deo njegovogšešira) pomiče blizu stopala vitkog čoveka, i shvatih da se maltene baš takva stvar dogodila snjim - tu je postojala rupa, a on se našao u rupi.

Žena upita: "U kakvom je stanju ona?""Sveža kao cvet, madam. Jedva da ima ikakvog smrada na njoj, ništa zbog čega bi se

trebalo zabrinjavati." Žustrije nego što bih verovao da je moguće, iskočio je iz rupe. "A sadmi dajte jedan kraj, a Vi uzmite drugi, kneže, i iščupaćemo je kao šargarepu."

Žena reče nešto što mi izmače, a vitki joj odvrati: "Nisi morala da dolaziš, Tea. Šta bimislili ostali, ako ja ne bih ništa rizikovao?" On i teški potegoše, stenjući, i ja videh kako senešto belo pojavljuje pred njihovim nogama. Sagnuli su se da to dignu. A onda se, kao da ihje neki amšaspand dotakao svojim zračećim čarobnim štapom, magla zakovitla i razmače,propuštajući zrak zelene mesečine na njih. Imali su leš neke žene. Njena kosa, nekad crna, sadje bila umršena oko njenog modrog lica; obučena je bila u dugačku haljinu od neke bledetkanine.

"Vidite li", reče teški, "kao što vam rekoh, kneže i madam, u devetnaest slučajeva oddvadeset tu nema nikakvih teškoća. Sad treba samo da je prebacimo preko zida."

Tek što je to izgovorio, začuh nečiju viku. Trojica volontera dolazila su stazom, prekoivice udoline. "Zadržite ih, kneže", zareža teški, nabacujući leš sebi na rame. "Ja ću sepobrinuti za ovo i odvesti gospođu u bezbednost."

"Uzmi ovo", reče Vodalus. Dade mu pištolj, od koga se mesečina odbijala kao odogledala.

Teški se zablenu u pištolj. "Nikad to nisam upotrebio, kneže...""Uzmi, može ti trebati." Vodalus se saže, a onda se uspravi držeći nešto što je ličilo na

tamni štap. Začu se zveket metala po drvetu i ukaza se, namesto štapa, blistava, uzana oštrica.On viknu: "Branite se!"

Golubica kao da je za trenutak imala vlast nad arktoterijumom: uzela je pištolj iz šaketeškoga, a zatim oni zajedno uzmakoše u maglu.

Trojica dobrovoljaca su oklevala. Sad pođe jedan levo, a drugi desno, kao da bi napalis tri strane. Čovek u sredini (i dalje na beloj stazi od polomljenih kostiju) imao je koplje, ajedan od druge dvojice, sekiru.

Treći je bio upravo onaj vođa s kojim je Drote na kapiji razgovarao. "Ko si ti?" dobacion Vodalusu, "i kakva ti je to vlast Erebusova dala pravo da dolaziš ovde i radiš tako nešto?"

Vodalus nije odgovorio, ali je vrh njegovog mača gledao sad u jednog, sad u drugog,kao oko.

Promuklim glasom vođa reče: "Sad svi zajedno i biće naš." Ali nastupali su oklevajući,i pre nego što su stigli do njega, Vodalus skoči napred. Video sam sev njegove oštrice u slabojsvetlosti i čuo njeno trenje o vrh kratkog koplja - metalno suljanje, kao da čelična zmija klizipreko gvozdenog brvna. Kopljanik dreknu i odskoči; Vodalus takođe skoči unazad (mislimzato što se plašio da će mu ona dvojica zaći za leđa), a onda kao da izgubi ravnotežu i pade.

Sve se to odigralo u mraku u magli. Ja sam pomno gledao, ali ti ljudi su bili uglavnomsamo senke među senkama - kao što je maločas bila žena sa licem u obliku srca. Ipak, bio samganut nečim. Možda mi se učinilo, zato što je Vodalus bio spreman da pogine da bi njuzaštitio, da je ona i meni dragocena; svakako je ta njegova spremnost pobudila u meniodređenu meru divljenja prema njemu. Mnogo sam puta od tada, stojeći na klimavoj platformina trgu nekog pijačnog grada, sa Terminus Estom nepomičnim ispred mene i sa budnimprestupnikom u klečećem položaju pred mojim nogama, slušajući kako šišti šapat gomilepune mržnje prema meni, osećajući, štaviše, jednu daleko nedobrodošliju stvar, naimedivljenje onih koji nalaze prljavu radost u tuđem bolu i tuđoj smrti, pomislio na Vodalusapokraj groba i zatim uzdigao svoju oštricu napola zamišljajući da će ona, kad se sjuri nadole,zadati udarac u korist Vodalusa.

Kao što rekoh, spotakao se. Mislim da je u tom trenu čitav moj život bio nauskolebanim tasovima vage zajedno sa njegovim.

Ona dvojica sa strane jurnuše na njega, ali on svoje oružje nije bio ispustio. Videhkako blistava oštrica seva nagore, iako je Vodalus još ležao na tlu. Pamtim da sam tadpomislio kako bi fino bilo imati takav mač na dan kad Drote postane kapetan šegrta, kao i toda sam u mislima načinio poređenje između Vodalusa i sebe.

Sekiraš, prema kome je Vodalus načinio ubodni zamah, uzmače; onaj drugi zamahnudugačkim nožem. Ja sam, dotad, već bio na nogama, i posmatrao bitku preko ramena jednogkalcedonskog anđela; video sam kako nož promašuje, koliko za širinu palca, Vodalusa, koji seizvio na drugu stranu, i kako se zariva do drške u zemlju. Vodalus tad zamahnu da posečevođu, ali bio je suviše blizu za mač tolike dužine. A vođa, umesto da uzmakne, ostavi svojeoružje i dograbi Vodalusa kao rvač. Bili su na samom rubu otvorenog groba - pretpostavljamda se Vodalus bio spotakao o iskopanu zemlju.

Drugi dobrovoljac je digao sekiru, ali je potom stao da okleva. Njegov vođa bio mu jebliži nego Vodalus; on poče zaobilaziti, da bi dobio slobodan prostor za udarac, i tako sekrećući, dođe na manje od jednog koraka udaljenja od mesta gde sam se ja skrivao. Dok setako premeštao, videh kako Vodalus čupa nož iz zemlje i zariva ga vođi u grlo. Sekira se dižeda udari; a ja, ja je zgrabih za držalju tačno ispod ušica, maltene čistim refleksom, i nađoh seodjednom u borbi, ritnuh, udarih.

Sasvim iznenada, bilo je završeno. Mrtav je ležao onaj volonter čije se krvavo oružjenalazilo u mojim rukama. Dobrovoljački vođa grčio se pred našim nogama. Kopljanik jenestao, a njegovo koplje je ležalo, bezopasno, poprečno preko staze. Vodalus dohvati crni štapkoji je nedaleko ležao na travi i ugura mač u njega kao u korice. "Ko si ti?"

"Severijan. Mučitelj sam. Ili, tačnije, ja sam šegrt mučitelja, kneže. Član redaTragalaca za istinom i pokajanjem." Duboko sam udahnuo.

"Vodalarijus sam", odvrati on. "Jedan od hiljada takvih čijeg postojanja vi nistesvesni." A bila je to reč koju jedva da sam ikad dotad i čuo.

"Evo." On mi položi nešto na dlan: novčić, malen i tako gladak da je izgledao nauljen.Ostadoh, stežući tu paricu, pokraj raskopanog groba, gledajući kako Vodalus krupnimkoracima odlazi. Znatno pre no što je stigao do ruba udoline, progutala ga je magla, a onda je,nekoliko trenutaka potom, srebrnasti leteći čamac, oštar kao strelica, zavrištao iznad groblja.

Nož je bio, nekako, ispao iz vrata mrtvog vođe. Možda ga je on sam, u agoniji,izvukao. Dok sam se saginjao da uzmem nož, primetio sam da mi je novčić još u šaci i strpaoga u džep.

Mi mislimo da smo ti koji izmišljaju simbole. Istina glasi da simboli izmišljaju nas; mismo njihove tvorevine, oblikuju nas njihove tvrde, definišuće ivice. Kad vojnici polažuzakletvu, svaki dobije po jedan komad metalnog novca, i to asimus, sa urezanim profilomautarha. Primajući taj novčić oni prihvataju i naročite dužnosti i terete vojničkog života - odtog časa su vojnici, mada možda još ništa ne znaju o rukovanju oružjem. Ja to tada nisamznao, ali velika je greška zamišljati da moramo biti svesni takvih stvari da bi one uticale nanas; zapravo, zamišljati to znači verovati u najbezvredniju, najpraznoverniju vrstu magije.Jedino nesuđeni mag veruje u delotvornost čistog znanja; a racionalni ljudi znaju da stvari ilidelaju same po sebi, ili uopšte ne delaju.

Tako ja, dok mi je taj novčić upadao u džep, nisam znao ništa o dogmama pokretakome je Vodalus bio na čelu, ali sam ih ubrzo sve doznao, jer su bile u vazduhu. SaVodalusom, mrzeo sam autarhiju, iako pojma nisam imao šta bi moglo mesto nje bitiuspostavljeno. Sa Vodalusom sam prezirao uzvišene koji nikako da se dignu na ustanak protivautarha i koji vezuju svoje najlepše kćeri za njega dajući ih u ceremonijalno konkubinatstvo.Sa Vodalusom sam prezirao narod što je tako nedisciplinovan i lišen zajedničkog cilja. A odonih ideala koje je pokušao da mi usadi majstor Malrubius (koji je zapovedao šegrtima kadsam bio dečak) i koje je posle nastojao da mi prenese i majstor Palaemon, prihvatio sam samojednu: odanost toj gildi. U ovom pogledu nisam nimalo grešio - bilo je, kao što sam i osećao,savršeno izvodljivo da služim Vodalusu, a ostajem torturist. Eto, tako sam započeo svojedugo putovanje koje se završilo mojim slučajnim uletanjem u presto.

2. SEVERIJANPamćenje me pritiska. Pošto sam odgajen među mučiteljima, nikad nisam upoznao

svoju majku niti oca. Ništa više nisu znali o svojim roditeljima ni drugi šegrti, braća moja. Svremena na vreme, a naročito kad zima dugo potraje, poneki jadni siromah dođe na mrtvačkavrata, galameći, nadajući se da bi mogao biti primljen u našu drevnu gildu. Često takviuvesele Brata portira pričajući na kakve će muke rado da udaraju druge ljude, samo da bi, kaonagradu, dobili toplotu i hranu; biva i da donesu neku životinju kao primer svog rada.

Svakog takvog odbijemo. Tradicija iz naših dana slave, koji su bili pre ove sadašnjedegenerisane epohe, i pre one pre toga, i pre one još ranije, tradicije iz jedne epohe čiji nazivsad jedva da pamte i učenjaci, zabranjuju regrutovanje takvih ljudi. Čak i u doba o komepišem, kad se gilda smanjila na dva majstora i manje od dvadeset kalfi, te tradicije su sepoštovale.

Od svoje prve uspomene, pa do sad, pamtim sve. Ta prva uspomena jeste kako samslagao šljunak u gomilicu, u Starom dvorištu. Ono se prostire južno i zapadno od Veštičjegdvorca i odvojeno je od Velikog dvora. Već tada je tvrđavski zid, u čijoj odbrani bi, navodno,naše bratstvo trebalo da učestvuje, bio u ruševnom stanju, sa velikom prazninom izmeđuCrvene kule i Medveda, a ja sam se tamo pentrao po oborenim blokovima nerastopivog sivogmetala i gledao prostranstvo nekropolisa koji se spušta niz tu stranu citadelskog brega.

Kad sam bio nešto stariji, nekropolis mi je postao igralište. Krivudavim stazamatamošnjim išle su patrole tokom dana, ali stražari su ponajviše pazili na one svežije grobove,na nižem terenu, a, sem toga, kako su znali da mi pripadamo mučiteljima, retko kad su imalimnogo volje da se bakću oko nas i da nas isteruju iz naših vrebališta u grupama čempresovihstabala.

Priča se da je naš nekroplis najstariji u Nesusu. Sasvim je izvesno da to nije istina, paipak, postojanje takve neistine svedoči o istinskoj drevnosti, mada autarsi ovde nisusahranjivani čak ni kad je Citadela bila njihovo glavno uporište i mada su slavne porodice -tada kao i sada - radije sahranjivale svoje dugonoge i dugoruke mrtve u kriptama na svojomimanjima. Međutim, gradski armigeri i optimati rado su se opredeljivali za najviše obronke,blizu zida Citadele; siromašnjiji obični građani sahranjivani su niže i sve niže, a nanajudaljenijem i najnižem terenu, koji se graničio sa naseljima duž obale Đola, sahranjivani sugrnčari. Kao dečak retko kad sam sam odlazio daleko, ili upola tako daleko.

Uvek smo išli trojica - Drote, Rohe i ja. Kasnije i Eata, sledeći po starosti međušegrtima. Nijedan od nas nije rođen među mučiteljima, jer se niko nikad ni ne rađa međumučiteljima. Priča se da je u drevnim vremenima bilo u našem esnafu i muškaraca i žena i dasu im se rađali i sinovi i kćeri, odgajani da uđu u misterije, kao što se sad čini međuproizvođačima svetiljki, među zlatarima i u mnogim drugim esnafima. Ali Imar MaltenePravedni je, uviđajući koliko su žene surove i kako često prekoračuju one kazne koje je onodređivao, naredio da među mučiteljima ne sme više biti žena.

Od tog doba naši se redovi popunjavaju isključivo decom onih koji nam dopadnu šaka.U našoj Matahinskoj kuli ima jedna gvozdena poluga koja viri iz brodskog zida na visiniprepona odraslog čoveka. Mušku decu dovoljno malu da mogu uspravno stajati ispod tepoluge gajimo kao svoju; a ako nam bude poslata žena u odmakloj trudonći, otvaramo je i akoonda beba vuče dah, zapošljavamo negovateljicu ako je ta beba muško. Ako je žensko, damoje vešticama. Tako to ide još od dana Imarovih, a ti su dani zaboravljeni pre mnogo stotinagodina.

Tako niko od nas ne zna svoje poreklo. Svako bi bio od uzvišenih kad bi mogao, ačinjenica je da mnoge osobe visokog roda bivaju predate nama. Kao dečak svako od nas jepravio neke svoje pretpostavke i svaki bez izuzetka je pokušao da pita o tome stariju bratiju, ito starije među kalfama, iako nam oni, zaključani svako u svoju gorčinu, nisu govorilipraktično ništa. Eata je nacrtao grb jednog od velikih severnih klanova, verujući da iz teporodice potiče, na plafonu iznad svog ležaja, one godine o kojoj govorim.

Što se mene tiče, ja sam još pre toga prihvatio, kao svoj grb, nešto što je bilougravirano u bronzi iznad ulaza u jedan mauzolej. U tom grbu su bili: vodoskok, koji se dižeiz neke vode; iznad vodoskoka leteći brod, a ispod vodoskoka ruža. Ulaz je bio davnoprovaljen, a na podu su ostala dva prazna mrtvačka sanduka. Još tri sanduka, za menepreteška da ih pomaknem ali netaknuta, čekala su na policama duž jednog zida. Privlačnosttome mestu nisu davali ni zatvoreni, a ni otvoreni mrtvački sanduci, mada sam u ovom

drugom ponekad ležao odmarajući se na izbledelim ostacima mekane podloge. Privlačno jebilo zato što je prostorija bila tako malena, njeni zidovi tako debeli, prozor samo jedan, malen,sa jednom šipkom, a neverna vrata (tako masivna i teška) večito odškrinuta.

Kroz prozor i vrata mogao sam gledati, neprimećen, sav blistav život drveća, žbunja itrave napolju. Ptičice konopljarke i zečevi, koji se na moj dolazak davahu u bekstvo, nisu memogli ni namirisati ni čuti dok sam bio unutra. Posmatrao sam vranu olujašicu kako gradisvoje gnezdo i gaji svoje mladunce dva lakta daleko od mog lica. Gledao sam kako prolazikasom lisica, dignute četke; a jedom je i ona gigantska lisica, viša od svih osim najvišihlovačkih pasa, koju ljudi nazivaju grivastim vukom, prošla, u sumrak, trčeći dugimskokovima; išla je za nekim svojim neznanim poslom iz porušenih južnih kvartova. Jednakarakara me je štitila letucajući i progoneći otrovnice, a soko je sa vrha bora dizao krila kavetru.

Dovoljan je trenutak da se opišu te stvari koje sam ja posmatrao tako dugo. Ni čitavjedan saros, koji traje osamnaest godina, ne bi mi bio dovoljno dug da zabeležim šta su sve tiprizori značili meni, dronjavom dečaku šegrtu. Dve misli (maltene jednake snovima) opsedalesu me i činile te prizore beskrajno dragocenim. Prva je bila misao da će u nekom ne mnogoudaljenom vremenu, stati samo vreme... i da će ti šareni dani, koji su toliko dugo bili izvlačenijedan za drugim kao mađioničareve povezane marame, najzad naći svoj kraj, a zlovoljnosunce se ugasiti. Druga bejaše misao da negde postoji neko čudesno svetlo - nekad sam gazamišljao kao sveću, nekad kao baklju - koje izaziva pojavu života u svakom predmetu nakoji padne, tako da list otkinut od žbuna ispruži nožice i tanušne pipaljke, a grubi smeđi žbunotvori crne oči i pobegne uz drvo.

Ipak je pokatkad, naročito u dremljivim satima oko podneva, bilo malo šta da se vidi.Tada bih se nanovo okretao grbu nad vratima i pitao se kakve veze imaju brod, ruža ivodoskok sa mnom i zurio u pogrebnu bronzanu masku koju sam bio našao, očistio i stavio ujedan ugao. Taj mrtvac je ležao potpuno opružen, a njegove oči sa teškim kapcima bile susklopljene. U svetlosti koja je probadala maleni prozor, razgledao sam njegovo lice irazmišljao o mom sopstvenom, koje sam video u poliranom metalu. Moj ravni nos, dubokoutonule oči i upali obrazi veoma su nalikovali na njegove, pa sam čeznuo da saznam da li jeimao tamnu kosu kao ja.

Zimi sam retko odlazio u nekropolis, ali leti su mi taj provaljeni mauzolej, a i drugimauzoleji, davali mesta za posmatranje i za odmor u hladovini. Dolazili su i Drote, Rohe iEata, mada ih nijednom nisam odveo do mog najomiljenijeg skloništa; znao sam da i oniimaju svoja tajna mesta. Kad smo bili zajedno, retko smo zalazili u grobove. Umesto toga,pravili smo od štapova mačeve i vodili bitke u kojima je bilo i jurnjave, ili smo bacali šišarkena vojnike, ili smo na zemljanoj površini novih grobova crtali kvadrate i igrali se piljaka,"dame" pomoću kamenčića ili "konopaca i puževa".

Zabavljali smo se i u lavirintu koji je bio deo Citadele i plivali u velikoj cisterni ispodDvorca sa zvonom. Tamo je bilo hladno i vlažno čak i leti, pod zaobljenim svodom, pokrajkružnog jezera beskrajno duboke, mračne vode. Ali zato zimi jedva da je bilo iole hladnije, ataj rezervoar je imao i jednu vrhunsku prednost: bio je, naime, zabranjen, tako da smo mogli,krijući se divno, da skliznemo u njega, iako se za nas mislilo da smo na nekom drugom mestu,i da svoje buktije ne palimo dok iza sebe ne zatvorimo okrugla vrata sa rebrastim ojačanjima.A onda, kad poskoče plamenovi upaljenog katrana, kako zaplešu naše senke po tim vlažnimzidovima!

Kao što pomenuh, naše mesto za plivanje bilo je u Đolu, koji krivuda kroz Nesus kaovelika, umorna zmija. Kad otopli, mi u grupi krenemo, kroz nekropolis, tamo - prvo poredstarih, veličanstvenih grobnica koje su najbliže zidu Citadele, onda pored taštih optimatskihposmrtnih kuća, zatim kroz kamenu šumu običnih spomenika (trudeći se da izgledamoprepuni poštovanja dok prolazimo pored robusnih stražara koji se naslanjaju na svoja koplja).

Najzad preko običnih, golih humki koje označavaju da su tu zakopani siromašni ljudi i koje seposle prve kiše snize i pretvore u barice.

Na najnižem rubu ovog grada stajala je ona gvozdena kapija koju sam već opisao.Kroz nju su unošena tela namenjena za grnčarsko polje. Dok smo prolazili kroz te rđajućevratnice, osećali smo, tek tad, da smo stvarno izašli iz Citadele i time nesumnjivo prekršilipravila koja bi trebalo da određuju naše kretanje. Verovali smo (ili glumili da verujemo) daćemo biti stavljeni na muke ako nas starija braća otkriju u ovom prekršaju; a istina je bila dabismo samo dobili batine - tolika je dobrota tih mučitelja koje sam kasnije izdao.

Veću opasnost su za nas predstavljali su stanovnici mnogospratnih stambenih zgradazbijenih s obe strane grozno prljave ulice kojom smo prolazili. Ponekad pomišljam da je ovagilda istrajala tako dugo upravo zbog toga što služi kao fokus koji privlači mržnju naroda nasebe, te je odvlači od autarha, uzvišenih i vojske, pa čak u izvesnoj meri i od bledihdegenerika koji ponekad, sa udaljenih zvezda, dolaze da posete Urt.

Isto ono predosećanje koje je omogućavalo stražarima da znaju ko smo, obaveštavaloje, izgleda, i stanovnike tih solitera; ponekad su sa prozora viših spratova sipali pomije na nas,a ljutito gunđanje nas je pratilo. Međutim, strah iz koga je ta mržnja proisticala takođe nas ještitio. Nikakvo stvarno nasilje nije preduzimano protiv nas, a jednom ili dvaput, kad seraščulo da je neki tiranski divljegrobaš ili neki korupcionaš izručen našoj gildi, dovikivali sunam sugestije kako da ga uništimo - većinom vulgarne, velikim delom neizvodljive.

Na mestu gde smo plivali, Đol je svoje prirodne obale izgubio još pre više stotinagodina. Sad se sastojao od prostranstva - dva lanca širokog - plavih nenufara, zarobljenogizmeđu kamenih zidova. Stepeništa namenjena za pristajanje čamaca vodila su do reke nanekoliko mesta; po toplom danu, na svakom takvom nizu stepenika držala se po jedna bandaod deset do petnaest svađalački raspoloženih mladića. Nas četvorica nismo imali snagupotrebnu da oteramo te grupe, ali oni nam nisu mogli (ili bar nisu hteli) onemogućiti pristup,mada bi svaka grupa kojoj bismo odlučili da se pridružimo sipala pretnje na nas dok smoprilazili i upućivala razne izazove kad bismo se već našli mađu njima. Međutim, ubrzo bi sesvi članovi te grupe razišli, tako da smo ostajali jedini posednici tog stepeništa sve dosledećeg dana za plivanje.

Odabrao sam da sve ovo opišem sada zato što nikada više nisam otišao tamo posleonog dana kad sam spasao Vodalusa. Drote i Rohe su verovali da sam se ja to plašio da ćenam u povratku biti ulaz zaključan. Mislim da je Eata pogodio pravi razlog - dečaci, pre negošto se suviše primaknu muškom dobu, često imaju pronicljivost maltene kao žene. Zbognenufara nisam išao.

Meni groblje nikad nije izgledalo kao grad mrtvih; znam da u tamošnjim purpurnimružama (kojih se drugi ljudi toliko užasavaju) sklonište nalaze stotine malih životinja i ptica.Pogubljenja kojima sam prisustvovao i koja sam toliko puta izvršavao nisu ništa drugo dojedan zanat, izvođenje na klanicu ljudskih bića koja su najčešće manje nevina i manje vrednaod stoke. A kad o svojoj sopstvenoj smrti razmišljam, ili o smrti nekoga ko je bio dobarprema meni, ili čak o smrti sunca, u moj um uplovi slika biljke nenufar, sa sjajnim, bledimlišćem i azurnim cvetovima. Ispod cveta i ispod lišća nalazi se crno korenje, fino i jako kaokosa, koje seže dole, u mračnu vodu.

Mi momci nismo te biljke uopšte ozbiljno shvatali. Pljuskali smo i plutali između njih,odgurivali smo ih, prenebregavali smo ih. Njihov parfem je uspevao da se do neke meresuprotstavi gadnom smradu vode. Onog dana koji se završio mojim spasavanjem Vodalusazaronio sam pod guste ploveće busene tog cveća kao i hiljadu puta ranije.

Izronio nisam. Nekako sam dospeo u područje gde je korenje bilo daleko gušće negošto sam ga ikad ranije naišao. Uhvatilo me je stotinu mreža odjednom. Oči su mi bileotvorene, ali ništa nisam mogao da vidim - samo crnu paučinu korenja. Plivao sam i osećao dase samo moje ruke i noge kreću među milionima tih finih niti, a telo ne. Grabio sam ih punim

šakama i kidao, i pokidavši ih ostajao jednako nepokreran kao i dotad. Imao sam utisak da mise pluća dižu u grlo da me uguše i da onda prsnu, sama od sebe, u vodu. Želja da uvučem dah,da usisam tamni, hladni fluid kojim sam bio okružen, bejaše neizdrživa.

Nisam više znao u kom pravcu je površina, niti sam više bio svestan vode kao vode.Snaga je napustila moje udove. Nisam se više plašio, mada sam znao da umirem ili da samveć mrtav. Začulo se jako, vrlo neprijatno zvonjenje u mojim ušima i počele su vizije.

Budio nas je majstor Malrubius, onaj koji je umro pre nekoliko godina, lupajući pobrodskom zidu kašikom: to je bio taj zvuk, to metalno treštanje. Ostao sam da ležim na svomležaju nemoćan da se dignem, dok su Drote, Rohe i mlađi momci već svi poustajali i,zevajući, petljali da nađu svoju odeću. Ogrtač majstora Malrubiusa bio je zabačen unazad;video sam labavu kožu na njegovim prsima i stomaku, gde je vreme uništilo i mišiće imasnoću. Trougao dlaka se tu video, siv kao plesan. Pokušao sam da ga pozovem, da mukažem da sam budan, ali nisam mogao da načinim nikakav zvuk. On poče da hoda dužbrodskog kabinskog zida, još lupajući po njemu kašikom. Posle izvesnog vremena, koje mi sečinilo veoma dugo, stigao je do okruglog prozora, sagnuo se, nagnuo se kroz njega napolje.Znao sam da me traži u starom dvorištu dole.

A ipak, nije mogao videti dovoljno daleko. Ja sam bio u jednoj od ćelija ispod sobe zasaslušanja. Tu sam ležao na leđima i gledao gore, u sivu tavanicu. Jedna je žena plakala, ali jaje nisam mogao videti i bio sam manje svestan njenih jecaja nego zvonjave, zvonjave,zvonjave te kašike. Tama se sklopila preko mene, ali iz te tame iziđe lice jedne žene, ogromnopoput zelenog lica meseca. Nije ona bila ta koja je plakala - jecanje sam i dalje čuo, a ovo liceje bilo neuznemireno i uistinu ispunjeno onom vrstom lepote koja jedva da dopušta ikakavizraz. Njene ruke su se pružale ka meni, a ja se odjednom pretvorih u ono ptiče koje samgodinu dana pre toga uzeo iz gnezda u nadi da ću ga pripitomiti da stoji na mom prstu, jer,šake su joj bile dugačke, svaka ponaosob, kao oni mrtvački sanduci u kojima sam se ponekadodmarao u mom tajnom mauzoleju. Zgrabile su me, povukle me nagore, pa me bacile dole,udalj od njenog lica i od tog zvuka jecanja, dole u tamu gde sam najzad tresnuo u nešto za štasam mislio da je blato na dnu i kroz njega prsnuo u svet svetlosti oivičen crnim.

Pa ipak, disati ne mogah. Nisam više imao tu želju, a moja prsa se više nisu pokretalasama od sebe. Klizio sam kroz vodu, ne znajući kako. (Docnije sam saznao da me je Drotevukao za kosu.) Odjednom, ležao sam na hladnom, ljigavom kamenju, a u usta su mi disaliRohe, pa Drote, pa opet Rohe. Bio sam omotan očima, kao što čoveka omotaju oni ponovljeniobrasci u kaleidoskopu, i mislio da to neki poremećaj u mome gledanju umnožava Eatine oči.

Konačno sam uzmakao od Rohea i ispovraćao velike količine crne vode. Posle togabilo mi je bolje. Mogao sam se držati u sedećem položaju i opet disati, mada na sakat način,mogao sam, iako bez snage i premda drhtavih šaka, opet da pokrećem ruke. Te oči oko menepripadale su stvarnim ljudima, stanovnicima obalskih stambenih zgrada. Jedna žena je donelazdelu nekog vrućeg pića - nisam bio siguran da li je to supa ili čaj, samo sam znao da peče daje pomalo slano i da miriše na dim. Glumio sam da to pijem, a kasnije sam utvrdio da imammale opekotine na usnama i jeziku.

"Jesi ti to namerno radio?" upita Drote. "Kako si izišao?"Odmahnuo sam glavom.Neko u gomili reče: "Izleteo je iz vode pravo uvis!"Rohe mi pomože da smirim šaku. "Mislili smo da ćeš izroniti na nekom drugom

mestu. Da se šališ sa nama."Rekoh: "Video sam Malrubiusa."Jedan starac, čamdžija, ako je suditi po njegovoj odeći uprljanoj katranom, dohvati

Rohea za rame. "Ko je to?""Majstor, nekada je zapovedao šegrtima. Mrtav je.""Nije žena?" Stari je držao Rohea, ali gledao u mene.

"Ne, ne", reče mu Rohe. "Nema žena u našem cehu."Iako je piće bilo vrelo, a dan topao, meni je bilo hladno. Jedan od mladića sa kojima

smo se ponekad sukobljavali donese neko prašnjavo ćebe i ja se umotah u to; ali još tolikovremena je prošlo dok sam opet imao dovoljno snage da hodam, pa smo do kapije nekropolisastigli tek kad je statua Noći na vrhu svratišta na suprotnoj obali bila majušna crna crtica nasunčevom polju plamena, a sama kapija stajala zatvorena i zaključana.

3. AUTARHOVO LICETek oko podne sledećeg dana setih se da pogledam novčić dobijen od Vodalusa. Pošto

smo u trpezariji poslužili kalfe kao i obično, pa doručkovali, sreli smo se sa majstoromPalaemonom u našoj učionici i posle kratkog pripremnog predavanja pošli za njim na niženivoe, da razgledamo šta je prošle noći urađeno.

Ali možda je bolje da, pre nego što nastavim pisanje o tim događajima, objasnim malopodrobnije prirodu naše Matahinske kule. Ona se nalazi blizu zadnje, zapadne strane Citadele.U prizemlju su radne sobe naših majstora, u kojima se obavljaju savetovanja sa funkcionerimaiz sudstva i sa šefovima drugih gildi. Iznad toga je naša zajednička soba, koja se svojomzadnjom stranom oslanja o kuhinju. Na spratu iznad je trpezarija, koja nam služi ne samo datu obedujemo nego i kao sala za sastanke. Iznad trpezarije su privatne sobice majstora, kojihje, u boljim danima, bio daleko veći broj. Na sledećem spratu smeštene su kalfenske kabine,iznad njih šegrtska spavaonica i učionica, a onda serija raznih tavana i napuštenih kabina.Blizu samog vrha je artiljerijska dvorana; oružje koje je u njoj preostalo povereno je nama,bratiji ovog ceha, da ga opslužujemo u slučaju da neko napadne Citadelu.

Pravi posao naše gilde obavlja se ispod svega toga. Odmah ispod nivoa tla leži soba zasaslušanja; ispod nje, te samim tim i izvan kule kao takve (jer, ta komora za saslušanja bila je,nekada, propulziona komora za celo to ustrojstvo), proteže se lavirint zvani ublijeta. Tupostoje tri upotrebljiva sprata podzemlja; do njih vodi središnji stepenišni bunar. Ćelije sujednostavne, suve i čiste, a od nameštaja imaju mali sto, stolicu i uzani ležaj pričvršćen zasredinu poda.

Svetiljke u ovoj ublijeti od one su prastare vrste za koju se kaže da gori večno, iako suse neke ugasile. U sumraku tih hodnika, moja osećanja tog jutra ne bejahu sumorna, negoradosna - tu ću raditi kad postanem kalfa, tu ću upražnjavati prastaru veštinu i podići se u rangmajstora, tu ću postaviti temelje za vraćanje naše gilde njenoj pređašnjoj slavi. Činilo se dame sam vazduh tog mesta obavija kao ćebe zagrejano pred nekom vatrom čistoga mirisa.

Zaustavili smo se pred vratima jedne ćelije, a kalfa koji je bio na dužnosti začangrljaključem po bravi. Unutra, klijentkinja diže glavu, šireći silno svoje tamne oči. MajstorPalaemon imao je na sebi ogrtač oivičen u samurovinu i kadifenu masku koja odgovaranjegovom rangu; uplašile su je, pretpostavljam, te stvari, ili ispupčeni optički aparat koji jemajstoru omogućavao da gleda. Nije ništa rekla, a sa naše strane se, naravno, niko nije njojobratio.

"Ovde", počeo je majstor Palaemon svojim najsuvljim tonom, "imamo nešto izvanrutine sudskog kažnjavanja i ujedno nešto što dobro ilustruje modernu tehniku. Klijentkinja jepodvrgnuta saslušavanju prošle večeri - moguće je da su je neki od vas čuli. Pre mučenja datojoj je dvadeset minima tinkture, a posle mučenja još deset. Ta doza bila je samo delimičnouspešna u smislu sprečavanja šoka i gubitka svesti, pa je procedura prekinuta posle oguljenjadesne noge, kao što ćete videti." On pokretom dade znak Droteu, koji poče da odmotavazavoje.

"Polučizma?" upita Rohe."Ne, cela čizma. Ova osoba bila je kućna pomoćnica, a majstor Gerlous kaže da je

iskustvom utvrdio da one imaju jaku kožu. U ovom slučaju pokazalo se da je u pravu.Napravljen je jednostavni kružni zasek ispod kolena, a onda je njegova ivica zahvaćena sa

osam hvataljki. Pažljivim radom majstora Gerlousa i Odoa, Menasa i Eigila sljušteno je sveod kolena pa do nožnih prstiju bez dalje pomoći noža."

Okupili smo se oko Drotea; mlađi momci su se gurali bliže i glumili da znaju na kojeelemente treba obratiti pažnju. Sve arterije i sve glavne vene bile su netaknute, ali je krv ipaktekla, i to sporim, opštim naviranjem. Pomogao sam Droteu da namesti nove zavoje.

Upravo kad smo se spremali da pođemo, žena reče: "Ne znam. Samo, o, zar mi neverujete da vam ne bih kazala, kad bih zala? Ona je otišla sa Vodalusom Šumcem, ne znamgde." Napolju sam, glumeći neznanje, zapitao majstora Palaemona ko je taj Šumac Vodalus.

"Koliko puta sam ti rekao da ne čuješ ništa što govori klijent podvrgnut saslušanju?""Mnogo puta, gospodaru.""Ali uzalud. Uskoro će doći dan maskiranja, pa će Drote i Rohe biti kalfe, a ti kapetan

šegrta. Hoćeš li takav primer da daješ dečacima?""Ne, gospodaru."Iza starčevih leđa, Drote mi dobaci pogled koji je značio da on zna mnogo o Vodalusu

i da će mi to pričati u pogodno vreme."Nekad je kalfama naše gilde bio oduziman sluh. Hoćeš li da se ti dani vrate? Izvadi

ruke iz džepova kad razgovaram s tobom, Severijane."Stavio sam ih u džepove jer sam znao da će time njegov bes biti skrenut, ali, vadeći ih,

uvideh da sam unutra pipkao onaj novčić koji sam od Vodalusa dobio prethodne noći. Poštoje u mom pamćenju strava bitke bila bliža, zaboravio sam ga; a sad sam bio ispunjenočajničkom željom da ga pogledam - ali to nije bilo moguće, pred blistavim sočivom majstoraPalaemona fiksiranim na mene.

"Kad klijent govori, Severijane, ti ne čuješ ništa. Baš ništa. Pomišljaj na miševe, čijecijukanje ne prenosi nikakvo značenje ljudima."

Žmirnuo sam da pokažem da, eto, pomišljam na miševe.Tokom celog dugog, zamornog puta uz stepenište, do naše učionice, osećao sam bolnu

želju da bacim pogled na tanki metalni disk koji sam stiskao između prstiju; ali sam znao daće, učinim li to, mladić iza mene (sticajem okolnosti, jedan od mlađih šegrta, Eusignius) toprimetiti. U učionici, gde je majstor Palaemon zujao nad desetodnevnim mrtvacem, novčić jebio kao komadić žara, a ja se nisam usuđivao da ga pogledam.

Tek po podne sam se našao u osami, tako što sam se sakrio u ruševine tvrđavskogzida, među blistave mahovine; onda sam, držeći pesnicu podignutu u zrak sunca, jedno vremeoklevao, jer sam se plašio da će razočarenje, kad najzad vidim novčić, biti jače nego što mogupodneti.

Ne zbog nekog mog marenja za njegovu vrednost. Iako sam već bio odrastao čovek,tako malo novca sam u dotadašnjem životu dobio, da bi mi ma koji novčić izgledao kaobogatstvo. Posredi je više bila činjenica da je taj novčić (u tom času još tako tajanstven, alibez mnogo izgleda da će dugo takav ostati) bio jedina moja veza sa Vodalusom, divnomženom pod kapuljačom i teškim čovekom koji je bio zamahnuo svojom lopatom na mene -jedini moj plen iz te bitke pokraj otvorenog groba. Jedini život meni poznat bio je život ugildi, a sad mi se činio bedan poput moje dronjave košulje u poređenju sa sevomaristokratovog mača i sa odjecima pucnja među nadgrobnim kamenovima. I sve bi to moglonestati kad otvorim šaku.

Na kraju sam, ispivši do samog dna čašu prijatnog strahovanja, pogledao. Bio je tozlatni hrisos i ja opet sklopih ruku, plašeći se da sam loše video, da je to samo bronzanioričok; neko vreme mi prođe u čekanju da opet nakupim hrabrost.

Tad sam prvi put u svome veku dodirnuo komadić zlata. Već sam bio popriličnooričoka video, čak i imao nekoliko u svom posedu. Srebrne asimuse video sam, samo za tren,jednom ili dvaput. Ali postojanje hrisosa bilo mi je poznato samo na onaj isti mutni način kao

i postojanje sveta izvan moga grada Nesusa, odnosno postojanje, osim našeg kontinenta,drugih kontinenata, na severu, na istoku i na zapadu.

Na ovom novčiću bilo je lice za koje sam u prvi mah pomislio da je žensko - krunisanažena, ni stara ni mlada, ali tiha i savršena, u žutom metalu. Najzad sam okrenuo i drugu stranumoga blaga, a tad mi je stvarno stao dah: utisnut na poleđini bio je baš onakav leteći brodkakav sam gledao na grbu iznad ulaza u moj tajni mauzolej. To se činilo neobjašnjivo - tolikoneobjašnjivo da se u to vreme nisam ni trudio da išta nagađam u vezi s tim, sasvim siguran dabi svako nagađanje bilo besplodno. Samo sam stavio novčić u džep i vratio se, obuzet nekomvrstom transa, u društvo moje šegrtske bratije.

Nije dolazilo u obzir da taj novčić stalno nosim sa sobom. Čim se ukazala prva prilika,odšunjao sam se u nekropolis, sam, i potražio svoj mauzolej. Tog dana su se atmosferskeprilike promenile - gurao sam se kroz potpuno mokro žbunje, gacao po dugačkoj, matorojtravi koja je već počela polegati kao zimu. Kad sam stigao do svog skloništa, to više nije bilaona letnja pećina puna primamljive svežine, nego ledena klopka u kojoj sam osećao prisutnostneprijatelja previše neodređenih da bi im se mogla dati imena, prisutnost Vodalusovihprotivnika koji su sigurno već saznali da sam ja njegov zakleti podržavalac; pa čim ja unutrastupim, jurnuće napred da zatvore crna vrata na nedavno podmazanim šarkama. Dabome dasam znao da su to gluposti. A ipak, znao sam da ima i istine u tome, da ja to osećam njihovublizinu u vremenu. Kroz koji mesec ili godinu mogao bih stići do tačke gde me oni čekaju;jer, kad sam onom sekirom zamahnuo, opredelio sam se za borbu, a to nije običaj mučitelja.

U podu je postojao, maltene u podnožju moje pogrebne bronze, jedan labav kamen.Izvadio sam ga, stavio hrisos pod njega, pa ispevušio jednu vračku koju sam naučio nekolikogodina pre toga od Rohea, nekoliko stihova koji je trebalo da učine skrivene predmetebezbednim:

Gde te stavim, leži tu,ne daj da te drugi zna,tvoju tajnu čuvam svusamo, samo ja.

Ovde budi, nemoj ići,drugom želja zalud sva,svak te mora zaobićidok ne dođem opet ja.

Da bi vračka bila stvarno delotvorna, čovek mora da hoda u krug oko te tačke u ponoć,noseći mrtvačku sveću, ali ja se na tu pomisao počeh smejati - podsetila me je na Droteoveizmišljotine o čupanju lekovitog bilja iz grobova u ponoć - tako da sam odlučio da se oslonimsamo na stihove, iako sam, ne bez izvesnog zaprepašćenja, otkrio da sam sad dovoljno star dase ovakvih mađija ne stidim.

Dani su proticali, a uspomena na moju posetu mauzoleju ostajala je dovoljnoživopisna, tako da nisam kretao u novi pohod da se uverim da je moje blago bezbedno, iakosam na mahove želeo da to učinim. Onda dođe prvi sneg, pretvarajući ruševine tvrđavskogzida u gotovo nesavladivo klizavu prepreku, a dobro znani nekropolis u čudnu divljinuvarljivih humki, gde su spomenici iznenada postali preveliki pod svojim ogrtačima od novogsnega, ali gde je drveće i žbunje, istim takvim ogrtačima, prignječeno na polovinu normalneveličine.

Priroda šegrtskog statusa u našem cehu takva je da je u početku lako biti šegrt, alipotom, dok se šegrt približava odraslom dobu, tereti postaju sve teži i teži. Najmanji dečaci nerade baš ništa. Sa šest punih godina, kad rad počinje, u početku imaju samo da trčkaju uz i niz

stepenice Matahinske kule noseći poruke; mali šegra, ponosan što mu je to povereno, jedva ida oseća napor. Međutim, proticanjem vremena, njegov rad postaje sve tegobniji. Dužnosti gavode ga u druge delove Citadele - do vojske u tvrđavskom zidu, gde doznaje da vojni šegrtiimaju doboše i trube (one obične i one dugačke, zvane "ofikleide") i čizme i ponekad zlatastoukrašene oklope; do kule "Medved", gde vidi kako dečaci, ne stariji od njega, uče daupravljaju divnim borbenim životinjama svih vrsta, a to su između ostalih ogromni psi"mastifi", čija je glava velika kao lavlja i ptice dijatrime, više od čoveka, čiji se kljunovioblažu čelikom; ide šegrt i do stotinu drugih takvih mesta, gde po prvi put dozna da njegovugildu mrze i preziru čak i oni (uistinu, ponajviše oni) koji se njenim uslugama koriste. Jošmalo, pa počinje ribanje i kuhinjski rad. Samo, Brat kuvar obavlja one kuvarske poslove kojimogu biti zanimljivi ili prijatni, a šegrtu ostaje da ljušti povrće, poslužuje kalfe i nosibeskonačne nizove naslaganih poslužavnika dole u ublijetu.

Ja to tada nisam znao, ali, bližilo se, u tom mom šegrtskom životu, za koji sam pamtioda mi je uvek samo postajao sve teži i teži, vreme preokreta, posle koga će biti manje teških idosadnih poslova, a više prijatnih stvari. U godini pre nego što će postati kalfa, stariji šegrtuglavnom nadgleda rad mlađih od sebe. Njegova ishrana, pa čak i njegova odeća sepoboljšavaju. Mlađe kalfe počinju prema njemu da se ophode maltene kao prema sebiravnom, a daje mu se, iznad svega, i ohrabrujući teret odgovornosti, zadovoljstvo da zapovedai da pazi da zapoveđeno bude i izvršeno.

Kad ga unaprede, postao je odrastao čovek. Ne radi više nikakav posao osim onog zakoji je školovan; i slobodan je da izlazi iz Citadele kad obavi svoje dužnosti, a za tu razonodudobija i znatne sume novca. Ako se on, pre ili kasnije, uzdigne i do zvanja majstora (a za tučast potrebni su potvrdni glasovi svih živih majstora), imaće pravo da bira samo one poslovekoji ga zanimaju ili zabavljaju, kao i da upravlja poslovima same gilde.

Ali morate shvatiti da sam ja te godine, o kojoj sada pišem, godine u kojoj sam spasaoživot Vodalusu, bio neupućen u sve to. Usled nailaska zime (tako su mi rekli) prekinuta jesezona ratovanja na severu, pa su se autarh i njegovi doglavnici i savetnici vratili u svojasedišta delilaca pravde. "Zato", objašnjavao mi je Rohe, "sad imamo toliko novih klijenata. Ijoš će ih doći... desetine, možda stotine. Možda ćemo morati da ponovo otvorimo četvrtinivo." Mahnuo je pegavom šakom da pokaže da je, bar on, spreman da učini sve što budepotrebno.

"Je li on ovde?" pitao sam. "Autarh? Ovde u Citadeli? U Velikom dvoru?""Naravno da nije. Ako bi on ikad došao, ti bi to znao, zar ne? Bile bi parade, pa

inspekcije, i svašta bi se dešavalo. Ima ovde apartman za njega, al' ta vrata nisu otvarana stogodina. On će biti u skrivenoj palati - u Kući Apsoluta - negde severno od grada."

"Zar ne znaš gde?"Roheovo držanje postade odbrambeno. "Ne može se kazati gde je, zato što tamo nema

ničega sem same Kuće Apsoluta. Ona je tamo gde je. Na severu, s druge strane reke.""Izvan Zida?"Nasmešio se mom neznanju. "Daleko izvan Zida. Nekoliko nedelja hoda. Naravno,

autarh bi mogao za trenutak da stigne letećim čamcem dovde ako bi želeo. Na Zastavnu kulu -tu bi se leteći čamac spustio."

Ali naši novi klijenti nisu dolazili letilicama. Oni manje važni stizali su u kolonama odpo deset do dvadeset muškaraca i žena; bili su vezani lancima oko vrata i jedni za druge.Čuvali su ih dimarhi, prekaljeni vojnici u oklopima, koji su izgledali kao da su napravljeni zaupotrebu i upotrebljavani. Svaki klijent nosio je po jedan bakarni cilindar, u kome bi trebaloda se nalaze njegovi, ili njeni, papiri, pa prema tome i njegova, ili njena, sudbina. Svi su oniodlamali pečate i, jakako, čitali ono unutra; potom su neki uništavali svoje papire, a neki ihrazmenjivali sa drugima. Oni koji stignu bez papira, ostaju zatočeni sve dok ne dođe nekanova naredba o njihovoj sudbini; a to u većini slučajeva znači - doživotno. A ko je razmenio

papire sa nekim drugim, razmenio je i sudbinu; pa bude pušten ili zadržan, mučen ili smaknut,umesto nekog drugog.

Oni važniji stizali su u oklopnim kočijama. Ta vozila su imala čelične strane i rešetkena prozorima, ne toliko da spreče bekstva, već više da onemoguće akciju spasavanja spolja, ičim je prvo takvo zatutnjalo oko istočne strane Veštičje kule i ušlo u Staro dvorište, kroz celugildu su krenule glasine o junačkim probojima koje Vodalus navodno smišlja ili ih je ranijeizvodio. Jer, sve moje kolege šegrti, i većina kalfi, verovali su da se među tim klijentimanalazi mnogo Vodalusovih doglavnika, drugara i saveznika. Ja nisam imao volju da ma komeod takvih klijenata pomažem da beži, jer bi to donelo sramotu gildi što, koliko god bio odanVodalusu i vodalusovcima, nisam mogao prihvatiti; a bekstvo, uostalom, ne bi ni uspelo. Alija sam se nadao da ću ljudima koje sam smatrao svojim ratnim drugovima obezbediti onemale pogodnosti koje su bile u okvirima mojih moći: dodatnu hranu ukradenu saposlužavnika manje zaslužnih klijenata i, ponekad, parčence mesa prokrijumčareno izkuhinje.

Jednog dana, dok je napolju hujao vetar, ukaza mi se prilika da saznam ko su tiklijenti. Ribao sam patos u radnoj sobi majstora Gerlousa, kad njega pozvaše na nekudužnost; otišao je, ostavljajući na svom stolu hrpu dosjea, tek stiglih. Ka njima sam pohitaočim su vrata tresnula za Gerlousom i uspeo da na preskok pročitam većinu pre nego što samna stepeništu opet začuo njegov teški korak. Ni jedan jedini - niko - od tih zatvorenika čijesam papire pročitao nije bio pristaša Vodalusov. Bili su to trgovci koji su pokušali da zgrnubogatstvo na robi koja je bila potrebna vojsci, ili soldatuše koje su uhodile za Ascijance, našlose i nekoliko gnusnih civilnih zločinaca. Ništa drugo.

Kad sam izišao da prospem kofu u kameni slivnik u Starom dvorištu, video sam da tustoji oklopna kočija sa dugogrivom zapregom životinja koje su širile oko sebe vodenu paru itopotale, dok su stražari nosili šlemove oivičene krznom. Stražari su pokorno prihvatili naševrčeve kuvanog vina. Uhvatio sam ime Vodalus u vazduhu, ali u tom trenutku činilo se dasam ga jedino ja čuo i odjednom me je uhvatilo osećanje da je Vodalus bio samo jedaneidolon, slika umom načinjena; eidolon koji je moja mašta stvorila od one magle; a da jesamo onaj čovek koga sam ubio njegovom sopstvenom sekirom bio stvaran. Poleteše mi ulice, kao lišće vetrom poneto, oni dosjei koje sam maločas na brzinu prelistavao.

U tom trenutku zabune shvatio sam, po prvi put, da sam do neke mere lud. Moglo bi setvrditi da je to bio najmučniji trenutak mog života. Često sam lagao majstore Gerlousa iPalaemona, i majstora Malrubiusa dok je bio živ, lagao sam Drotea zato što je bio kapetan,Rohea zato što je bio stariji i jači od mene, a Eatu i druge manje šegrte zato što sam hteo dapostignem da me cene. Sada više nisam mogao biti siguran da me moj sopstveni um ne laže;sve moje neistine sad su se okretale protiv mene, tako da ja, koji pamtim sve, nisam mogaobiti siguran da li su moje uspomene išta više od snova. Pamtio sam Vodalusovo lice namesečini; ali još ranije sam imao želju da ga vidim. Zapamtio sam Vodalusov glas kako mi seobraća, ali davno pre toga sam čeznuo da ga čujem, kao i da čujem glas one žene.

Jedne ledene noći, odšunjao sam se do mauzoleja i opet izvadio onaj hrisos. Izlizano,smireno, androgino lice na prednjoj strani nije bilo Vodalusovo.

4. TRISKELEGurao sam štap uz jedan zaleđen slivnički kanal, što mi je bila kazna za neki sitan

prekršaj, i tad sam ga našao na mestu gde čuvari Medved-kule bacaju svoje smeće, iskidanatela životinja ubijenih tokom vežbanja. Naša gilda zakopava svoje mrtve pokraj zida, a svojeklijente u donjim zonama nekropolisa, ali ovi iz Medveda ostavljaju svoje da ih neko drugiodnese. Među tim mrtvima, on je bio najmanji.

Postoje susreti koji ne promene ništa. Urt okreće staro lice ka suncu, koje svojimsjajem obasipa njegove snegove; a sneg svetluca i iskriči se sve dok vrh svake ledenice koja

visi sa raširenih bedema na kulama ne počne da liči na Kandžu pomiritelja, dragulj najvrednijiod svih. Tada svako osim najmudrijih poveruje da će sneg morati da se otopi i ustupi mestonekom produženom letu posle leta.

Ne dogodi se ništa slično. Raj potraje jednu, ili dve smene straže, a onda senke stanuda plave kako se razvodnjeno mleko opruža po snegu, koji se premešta i pleše mamuzanistočnim vetrom. Dođe noć i sve je kao što je i bilo.

Moje pronalaženje Triskelea bilo je takvo. Imao sam osećaj da je moglo, i trebalo, dapromeni sve, ali pokazalo se da je to samo epizoda koja je potrajala nekoliko meseci, a kad sezavršila, a on otišao, nikakvih promena nije bilo, još je jedna zima prošla, još jedan praznikSvete Katarine došao. Kamo sreće da mogu da vam prenesem koliko je jadno izgledao, kadsam ga dodirnuo, i koliko vedro.

Ležao je na boku, prekriven krvlju. Na hladnoći je ta krv bila tvrda kao katran i jošblistavo crvena, hladnoćom očuvana. Prišao sam mu i stavio šaku na njegovu glavu - ne znamzašto. Izgledao je mrtav kao i svi ostali, ali je tad otvorio jedno oko i njime zakolutao ka menii u tom jednom oku se videlo pouzdanje da su najgore nevolje okončane - ja sam svoj deouradio, kao da je to oko govorilo, i ja sam izdržao, i sve sam dao što sam mogao dati; a sad jered na tebe, da postupiš prema meni onako kako ti je dužnost.

Da je bilo leto, mislim da bih ga ostavio da skonča. Ali već neko vreme nisam nijednuživu životinju imao priliku da vidim - čak ni tilakodona, žderača smeća. Opet sam gapogladio, a on mi je liznuo šaku, i posle toga nije bilo moguće napustiti ga.

Podigao sam ga (i iznenadio se koliko je težak), a onda sam se osvrnuo pokušavajućida smislim kuda bih s njim. U našoj spavaonici njega bi otkrili pre nego što sveća izgori zaširinu jednog prsta, znao sam. Citadela je ogromna i ogromno zamršena, sa mnoštvom slaboposećivanih soba i hodnika u svojim kulama, u zgradama koje su podignute između kula i ugalerijama iskopanim ispod toga. Ipak se nisam mogao dosetiti nijednog takvog mesta dokoga bih mogao stići, a da uz put ne budem pet-šest puta primećen, pa sam na kraju preneo tujadnu zver u stanište naše gilde.

Onda sam ga morao proneti pored kalfe koji je stražario na početku stepeništa kojevodi dole, ka podrumskim spratovima sa ćelijama. Prva moja zamisao bila je da ga stavim ukorpu u kojoj smo nosili čistu posteljinu za klijente. Bio je dan menjanja posteljine i rublja, pabi bilo lako proći jedanput više nego što je stvarno potrebno; činilo se da su izgledi da kalfa-stražar nešto primeti minimalni, ali, to bi značilo čekati duže od jedne stražarske smene da seoprana posteljina osuši, a zatim rizikovati da brat koji stražari na trećem spratu podruma, ikoji bi me video kako silazim na napušteni četvrti, počne da postavlja pitanja.

Umesto toga, ostavio sam psa da leži u sobi za saslušanja - bio je odveć slab da sepokrene - i ponudio se da zamenim stražara na početku rampe. On je oduševljeno prihvatiopriliku da se oslobodi dužnosti i predao mi svoj širokosečivni karnificijalni mač (koji, poteoriji, ne bi trebalo da dodirujem) i svoj fuliginski ogrtač (koji je meni bilo zabranjenooblačiti, iako sam već bio viši rastom nego većina kalfi), tako da bi iz daljine izgledalo da jena straži isti čovek. Obukoh ogrtač, ali čim taj drugar ode, ostavih mač uspravno u ugao idonesoh mog psa. Svi ogrtači naše gilde su prostrani, a ovaj je bio i prostraniji od većine, zatošto je brat koji ga je nosio bio nešto krupnije građe. Osim toga, čađavocrna boja "fuligin",uistinu crnja od crne, divno poništava sve nabore, preklope i ispupčenja, čini ih, zapravo,nevidljivim: oko nailazi samo na bezličnu crninu. Sa kapuljačom navučenom na glavu moraosam izgledati kalfama za njihovim stolovima na podzemnim nivoima (ako su uopšte gledalika stepeništu i videli me) kao brat malo deblji od većine koji silazi na niže spratove. Čak nistražar na trećem nivou, gde klijenti koji su sasvim izgubili razum urlaju i tresu lance, nijemogao videti ništa neobično u činjenici da neki drugi kalfa silazi na četvrti nivo za koji segovorkalo da će biti ponovo osposobljen - niti u činjenici da šegrt hita niz stepenište kojim se

maločas popeo jedan kalfa: pa, sumnje nema, stariji je nešto tamo zaboravio pa poslao mlađegda to donese.

Četvrti nivo nije izgledao odveć upečatljivo. Otprilike polovina starih svetiljki još jegorela, ali je u hodniku tokom vremena curilo blato, sad već debelo kao šaka. Jedan radni stojoš je stajao tamo gde su ga ostavili pre, možda, dvesta godina; drvo bejaše skroz istrunulo ičitav se sto raspao od prvog dodira.

A ipak ovde voda nikad nije dospela visoko; opredelio sam se za udaljeniji deohodnika, a tamo čak ni blata nije bilo. Položio sam svog psa na jedan klijentski ležaj i očistioga što sam najbolje mogao, sunđerima koje sam doneo iz komore za saslušanja.

Ispod skorene krvi, njegovo je krzno bilo kratko, kruto, žutomrko. Patrljak njegovogodsečenog repa bio je tako kratak da je imao više u širinu nego u dužinu. Uši - odrezanegotovo sasvim, tako da su ostali samo kruti šiljci kraći nego moj palac od vrha do prvogzglavka. U toj poslednjoj borbi razderana su mu prsa. Tu sam video njegove široke mišićekoji su izgledali kao pospane zmije-daviteljke u bledoj crvenoj boji. Njegova prednja desnanoga bila je uništena - u gornjem delu, smrvljena do pulpe. Odsekao sam je pošto sam prsazašio najbolje što sam umeo, ali je počela ponovo da krvari. Našao sam arteriju, podvezao je,onda navukao kožu na to mesto (kao što nas je učio majstor Palaemon) da bi se dobio uredanpatrljak.

Triskele mi je s vremena na vreme lizao ruku dok sam radio, a kad sam završioposlednji bod iglom i koncem, počeo je polako da liže to mesto, kao da je on medved pa damože lizanjem da postigne da mu izraste nova noga. Triskeleove vilice bile su velike kao kodarktotera, a očnjaci dugi kao moj kažiprst, ali su mu desni bile bele; u tim vilicama sada nijebilo više snage nego u šaci nekog kostura. Njegove su oči bile žute i sadržavale su izvesnukoličinu čistog ludila.

Te večeri razmenio sam dužnosti sa klincem koji je trebalo da odnese klijentimahranu. Uvek se pojavljivao višak poslužavnika, zato što su neki klijenti odbijali da jedu, a jasad odnesoh dva takva poslužavnika dole, Triskeleu, pitajući se da li je još živ.

Bio je živ. Nekako se spustio sa kreveta gde sam ga bio ostavio i otpuzio - ustati nijemogao - do ivice blata, gde se bilo nakupilo nešto vode. Popio je jednu zdelu supe, ali kadsam pokušao da ga hranim hlebom, uvideo sam da ne može dovoljno da ga sažvaće da bi gaprogutao; zato sam namočio hleb u drugoj zdeli supe i tako mu ga davao, a kad je nestalo ihleba i supe, sipao sam u tu istu činiju vode, ponovo i ponovo, dok ne ostadoše oba vrčaprazna.

Kad sam se opružio po mom ležaju, gotovo na vrhu naše kule, pričinilo mi se da čujemnjegovo mukotrpno disanje. Nekoliko puta sam se pridizao u sedeći položaj i osluškivao;svaki put je taj zvuk postepeno nestajao, samo da bi se opet vratio čim legnem i ostanem nekovreme u ležećem položaju. Možda je to bilo samo lupanje srca. Da sam ga našao godinu ilidve godine ranije, za mene bi bio božanstvo. Ispričao bi Droteu i ostalima, pa bi Triskele biobožanstvo za sve nas. A sada sam znao istinu o njemu, znao sam da je samo jedna nesrećnaživotinja, a ipak ga nisam mogao pustiti da umre, jer bih time pogazio vezu poverenja kojusam imao uspostavljenu s nečim u meni. Čovek sam postao (ako sam uopšte postao) pre takokratkog vremena; ne bih mogao podneti pomisao da je taj čovek, u koga sam se pretvorio,toliko različit od onog dečaka koji sam bio. Pamtio sam svaki tren svoje prošlosti, svakuzalutalu misao i sliku, svaki san. Pa kako tu prošlost da uništim? Uzdigao sam šake i nastojaoda ih gledam - znao sam da mi se na nadlanicama sad jasno ističu vene. A kada se vene ističu,onda si čovek.

U snu, siđoh opet do četvrtog nivoa ubijanja i nađoh tamo jedng ogromnog prijatelja izčijih čeljusti je kapalo. On mi se obrati.

Sledećeg jutra opet sam poslužio klijente i opet ukrao hranu da bih je poneo dole psu,mada sam se nadao da je mrtav. Nije bio mrtav. Digao je njušku i kao da mi se iscerio, ustima

tako širokim da se činilo da bi se njegova glava mogla razići na dve polovine; ali nije pokušaoda ustane. Nahranio sam ga, a kad sam se spremao da pođem, pomislih u kakvom je jadnomstanju. Zavisi od mene! Nekad je bio visoko cenjen; treneri su ga uvežbavali kao što trkačevežbaju za trku; hodao je u gordosti, sa tim svojim ogromnim prsima, širokim poput ljudskih,i sa nogama poput stubova. A sad živi kao duh. Čak i samo njegovo ime sprano je njegovomkrvlju.

Kad sam imao slobodnog vremena, posećivao sam Medveđu kulu i sprijateljivao se,koliko sam najbolje mogao, s tamošnjim rukovaocima zveri. Oni imaju sopstvenu gildu, koja,iako je manje vredna od naše, ima mnogo čudnih znanja i običaja. Našao sam da su ti običaji,do zapanjujućeg stepena, slični našima, mada u njihov arkanum, dabome, nisam mogaoprodreti. Kod njih, prilikom uzdizanja u rang majstora, kandidat stoji pod jednom metalnomrešetkom po kojoj hoda krvareći bik; u jednom trenutku u životu svaki brat se oženi lavicomili medvedicom, posle čega izbegava ljudske žene.

Sve ovo samo govori da između njih i životinja koje oni izvode u arenu postoji vezaveoma slična onoj između nas i naših klijenata. Kasnija putovanja odvela su me veoma dalekood naše kule, ali sam svuda nailazio na obrazac naše gilde ponovljen bez razmišljanja (kao štose slika ponavlja u ogledalu oca Inirea u Kući Apsoluta) u udruženjima svih mogućih zvanja,tako da su svi oni mučitelji kao i mi. Lovina je lovcu kao klijent nama; isto su kupci trgovcu;neprijatelji Komonvelta vojniku; vladani vladaocima; muškarci ženama. Svako voli no štouništava.

Nedelju dana pošto sam ga odneo dole, nađoh samo Triskelove šepave otiske šapa ublatu. Bio je otišao, ali sam ja krenuo za njim, siguran da bi mi neko od kalfi kazao da jekojim slučajem Triskele otišao uz rampu. Uskoro su me ti otisci doveli do jednih uzanih vrataiza kojih je počinjao pravi kovitlac neosvetljenih hodnika za čije postojanje do sada nisamuopšte znao. U mraku mu više nisam mogao pratiti trag, ali sam ipak pošao dalje, pomišljajućida bi on u tom ustajalom vazduhu mogao da oseti moj miris i da pođe ka meni. Uskoro samzalutao i produžio napred prosto zato što nisam znao kako bih se vratio.

Nema načina da procenim starost tih tunela. Imam utisak (mada teško mogu reći zbogčega) da su stariji od Citadele iznad njih, iako je ona tako drevna. Citadela je nama preostalasa samog završetka one epohe u kojoj su ljudi još imali želju da lete, da stižu do novih sunaca,da ne ostaju kod ovog Urtovog sunca; tada su sredstva, potrebna za takve letove, već nestajalakao vatre koje se gase. Iako je to veoma davna prošlost, iz koje jedva da pamtimo ijedno ime,ipak znamo da je postojala. A pre nje mora biti da je postojalo neko drugo vreme, vremeukopavanja, vreme bušenja mračnih tunela, sada potpuno zaboravljeno.

Bilo kako bilo, mene je tamo uhvatio strah. Trčao sam - povremeno i natrčavao nazidove - i najzad ugledao tačkicu bledog dnevnog svetla; kroz jednu rupu, jedva dovoljnu daprođu moja glava i ramena, nekako se ispentrah napolje.

Našao sam se na šakama i kolenima, na ledom pokrivenom pijedestalu jednog od onihstarih, facetovanih brojčanika čije mnogobrojne facete pokazuju svaka drugo vreme. Ovajbrojčanik se nagnuo u stranu, nesumnjivo zbog toga što su mrazevi ovih kasnijih epoha,ulazeći u tunel, izdigli temelje; ostao je pod takvim uglom da bih sam sebi mogao služiti i kaostub sunčanog časovnika, ocrtavajući na neobeleženom snegu tiho promicanje kratkogzimskog dana.

Prostor oko tog brojčanika bio je, leti, bašta, ali ne nalik na naš nekropolis sa svojimpoludivljim drvećem i talasastim livadama. Ovde su cvetale ruže posađene u ćupove širokihotvora koji su stajali na pločniku od kamenih kocki. Statue zveri bile su postavljene leđimaokrenute ka četiri dvorska zida, pogleda uprtog ka nagnutom brojčaniku: ogromnebarilambde; arktoteri, kraljevi među medvedima; oklopljeni kliptodonti; smilodonti saočnjacima koji su zaista nalik na sablje. Sve je to sad bilo zaprašeno snegom. Potražio samtragove Triskelea, ali on tu nije bio.

Zidovi dvora imali su visoke, uzane prozore. Kroz njih nisam video nikakvu svetlostniti pokret. Kopljaste kule Citadele dizale su se svuda unaokolo, tako da sam znao da nisam iznje otišao - štaviše, činilo se da sam blizu sedišta Citadele, gde nikada ranije nisam bio.Tresući se od hladnoće, prišao sam najbližim vratima i zalupao po njima. Imao sam osećanjeda bih mogao večno lutati kroz te tunele dole i nikad ne naći novi izlaz na površinu, pa sam serešio da, ako treba, i razbijem neki od tih prozora, radije nego da opet siđem u tunel. Iznutrase ništa nije čulo, iako sam pesnicom uporno lupao po pločama tih vrata.

Osećanje da vas neko posmatra ne može se stvarno opisati. Čuo sam ljude kakogovore da je to nešto kao bockanje na potiljku, ili čak utisak da neke oči plove po mraku, alini jedno ni drugo nije tačno, bar ne u mom slučaju. Pre je to nešto kao nelagodnost bez izvora,praćena osećanjem da se ne smem okrenuti, jer ako se okrenem, ispašću budala što samreagovao na jednu neosnovanu intuiciju. Naravno da se čovek na kraju ipak okrene. Učiniosam to, s nejasnim utiskom da me je neko pratio i sad izašao kroz istu onu rupu u podnožjubrojčanika.

Umesto toga video sam neku mladu ženu umotanu u krzna kako stoji ispred jednihvrata na suprotnoj strani ovog unutrašnjeg dvorišta. Mahnuo sam joj i krenuo ka njoj (žurno,jer mi je bilo toliko hladno). Onda je i ona pošla ka meni, pa smo se sreli na udaljenijoj stranibrojčanika. Pitala je ko sam i šta ću tu, a ja sam odgovarao najbolje što sam mogao. Licezaokruženo njenom krznenom kapuljačom bejaše izvrsno oblikovano, a sama ta kapuljača, injen kaput i krznom oivičene čizme, bejahu mekanog i bogatog izgleda; zato sam,razgovarajući s njom, bio jadno svestan svoje košulje s zakrpama, svojih pantalona sazakrpama i svojih blatnjavih nogu.

Zvala se Valerija. "Vašeg psa ovde nemamo", reče. "Možete potražiti ako mi neverujete."

"Nisam ni mislio da je kod vas. Samo želim da se vratim tamo gde pripadam, u kuluMatahin, a da ne moram da ponovo ulazim dole."

"Veoma ste hrabri. Ja sam tu rupu videla još kao devojčica, ali se nikad nisam usudilada siđem u nju."

"Ja bih rado ušao", rekoh. "Mislim, tu, unutra."Otvorila je vrata kroz koja je izišla i povela me u jednu sobu gde su zidovi bili

prekriveni tapiserijama, a prastare, krute stolice izgledale učvršćene za svoja mesta kao statueu sleđenom dvorištu. Uz jedan zid bilo je dvorište gde se dimila nekakva vatrica. Priđosmo joji Valerija skide kaput, a ja raširih šake ka toploti.

"Zar nije bilo hladno u tunelima?""Ne tako hladno kao napolju. Sem toga, trčao sam, a nije bilo vetra.""Vidim. Baš čudno da im izlaz bude u Atrijumu vremena." Izgledala je mlađa od

mene, ali s nekim kvalitetom drevnosti u toj njenoj metalom oivičenoj haljini i u seni njenecrne kose, usled čega je delovala starija nego majstor Palaemont: žiteljka nekih zaboravljenihjučerašnjica.

"Kako zovete tu baštu? Atrijum vremena? Zbog onih brojčanika, pretpostavljam.""Ne, brojčanici su tu uneti zato što smo to mesto tako zvali. Volite li mrtve jezike? Na

brojčanicima su motoi. Lux dei vitae viam monstrat, to znači 'Zrak novog sunca obasjavastazu života'. Felicibus brevis, miseris hora longa. 'Ljudi dugo čekaju sreću.' Aspice utaspiciar."

Morao sam joj kazati, postiđen donekle, da ne znam nijedan jezik osim tog kojimrazgovaramo, a i taj skromno.

Otišao sam tek pošto smo, pričajući, proveli celu jednu smenu straže, ili duže. U ovimkulama stanovala je njena porodica. Prvo su čekali da, zajedno sa autarhom njihove ere,odlete sa Urta; kasnije su čekali zato što se nije imalo šta činiti do čekati. Mnoge su dvorjane

dali Citadeli, ali poslednji od njih je umro pre nekoliko pokolenja; sad su siromašni, a njihovesu kule u ruševinama. Valerija nikada nije stupila nogom na gornje spratove.

"Neke od kula su izgrađene jače nego druge", rekao sam. "Veštičja kula je takođepropala iznutra."

"Zar stvarno postoji takvo mesto? Dadilja mi je o njemu pričala kad sam bila mala - dame plaši - ali ja sam mislila da je to samo priča. Navodno je postojala i neka Kula mučenja,gde svi koji uđu umiru na mukama."

Rekao sam joj da je taj deo izmišljen."Slavni dani ovih kula meni još više liče na predanje", reče ona. "Niko moje krvi sad

ne nosi mač protiv neprijatelja Komonvelta, niti stoji kao talac za nas kod Orhidejskogizvora."

"Može se desiti da neka od vaših sestara bude pozvana uskoro", uzvratio sam, neželeći, iz nekog razloga, da razmišljam o mogućnosti da ode ona sama.

"Ja sam sve sestre koje sad uzgajamo", odgovori ona na to. "I svi sinovi."Jedna stara sluškinja nam donese čaj i male, tvrde kolače. Ne pravi čaj, nego mate sa

severa, koji ponekad dajemo klijentima zato što je tako jeftin.Valerija se osmehnula. "Vidite, našli ste neku udobnost ovde. Brinete se za svog

jadnog psa zato što je sakat. Ali možda je i on našao gostoprimstvo. Vi ga volite, pa ga, dakle,može i neko drugi voleti. Vi ga volite, pa, dakle, možete voleti i nekog drugog."

Složio sam se s tim, ali sam tajno pomislio da nikad neću imati drugog psa, a tako je ibilo.

Triskelea posle toga nisam video pet-šest dana. Onda, jednoga dana, dok sam nosiopismo na bedeme Citadele, on u skokovima dođe do mene. Naučio je da trči sa samo jednomprednjom nogom, kao što akrobat nauči da stoji na jednoj ruci na ukrašenoj lopti.

Posle toga viđao sam ga još po jednom ili dvaput svakog meseca dokle god je snegtrajao. Nikad nisam saznao koga je Triskele našao, ko ga je hranio i za njega se brinuo; alivolim da pomišljam da je to bio neko ko je Triskelea u proleće poveo sa sobom, možda nasever do šatorskih gradova i vojnih pohoda kroz planine.

5. ČISTAČ SLIKA I DRUGIPraznik Svete Katarine za našu gildu je najveći dan, to je svetkovina koja nas vraća

našem nasledstvu, to je dan kad kalfe postaju majstori (ako to ikad postanu), a šegrti postajukalfe. Ostaviću opis tih ceremonija za kasnije kad bude prilika da opišem svoje unapređenje;ali u godini o kojoj sada pišem, godini bitke pokraj groba, unapređeni su Drote i Rohe, takoda ja ostadoh da budem kapetan šegrta.

Puna težina te službe nije me počela pritiskati do pred kraj ceremonije. Sedeo sam uruševnoj kapeli, uživao u živopisnom obredu i bio samo uzgredno svestan (na isti onajprijatan način na koji sam iščekivao i gozbu) da ću biti najstariji među šegrtima kad se stvarsasvim završi.

Malo po malo, međutim, zahvatilo me je osećanje uznemirenosti. Bio sam jadnoraspoložen još pre nego što sam shvatio da više nisam razdragan; pogurio sam se pod teretomodgovornosti pre nego što sam sasvim razumeo da je sada na meni. Prisetio sam se koliko jeDrote morao da se namuči da održi disciplinu među nama. Sad ću ja morati isto, ali beznjegove snage, i bez ikoga ko bi meni bio ono što je Rohe njemu bio - poručnik jednako star.Kad su se završni napevi skršili u gromki finale, a majstori Gerlous i Palaemon sa svojimmaskama sa zlatnim linijama prošli laganim koracima kroz vrata i kad su stare kalfe digle naramena Drotea i Rohea, nove kalfe (a njih dvojica već su zavlačila ruke u svoje konjaničketorbice, okačene o opasač, da nađu petarde koje će napolju ispaljivati), već sam imaopripravnu odlučnost i, čak, skicu plana.

Trebalo je da mi, šegrti, poslužujemo na gozbi, a pre toga da skinemo srazmerno čistui novu odeću koju su nam dali za ceremoniju. Kad je pukla i poslednja petarda i kad sumatrozi, čineći svoj godišnji gest prijateljstva, provalili nebesa jednim hicem najtežegartiljerijskog oruđa u Velikom dvoru, naterao sam svoje potčinjene - koji su već počinjali, ilimi se bar tako čiilo, da mi dobacuju odbojne poglede - da hitro krenu u našu spavaonicu; ondasam zatvorio vrata i gurnuo jedan ležaj na njih.

Eata je bio najstariji posle mene i bili smo (srećom po mene) u tako prijateljskimodnosima u prošlosti, da ništa nije posumnjao dok nije bilo prekasno za delotvoran otpor.Šćepao sam ga za gušu, lupio njegovom glavom nekoliko puta o brodski kabinski zid, a ondaga ritnuo po nogama tako da je izgubio oslonac. "E sad", rekoh, "da li ćeš biti moj pomoćnik?Odgovaraj!"

Nije mogao da govori, ali je klimnuo glavom."Dobro. Ja ću Timona. Ti sledećeg najvećeg."U roku od sto dahova (i to vrlo brzo disanih) momke smo našutirali tako da su se

pokorili. Tek tri nedelje posle toga pojavili su se prvi slučajevi neposlušnosti prema meni, pa itad nije bilo masovne pobune nego samo pojedinačnih slučajeva simuliranja bolesti.

Kao kapetan šegrta imao sam nova zaduženja, ali i više slobode nego ikad ranije. Jasam bio taj koji je morao paziti da kalfe na dužnosti dobijaju toplu hranu, ja sam nadziraodečake koji su mukotrpno nosili hrpe poslužavnika namenjene našim klijentima. U kuhinjisam gonio svoje podređene na posao, a u učionici im pomagao u učenju; mene su slali dalekočešće nego ikad pre da nosim poruke u daleke delove Citadele i da čak, u nekim malimrazmerama, vodim poslove u ime gilde. Tako upoznah sve glavne putanje i mnoge retkoposećivane zakutke - žitnice sa visokim komorama i demonskim mačkama; bedeme šibanevetrom koji se nadnose nad gangrenozna sirotinjska naselja i pinakoteke. Ove poslednjepočinju od jedne velike dvorane koja umesto tavanice ima cigleni svod u koji su usečeniprozori; pod je tu od kamenih ploča preko kojih su razbacani tepisi. Duž zida postoji nizmračnih lukova od kojih počinju pinakoteke, nizovi soba čiji su zidovi obloženi - kao i zidovivelike dvorane - bezbrojnim slikama.

Mnoge od tih slika bejahu tako stare i počađavele da nisam mogao razabrati štaprikazuju, a bilo je i drugih čije značenje nisam shvatao - igračica sa krilima nalik na pijavice,žena koja ćuti, steže kamu u rukama i sedi ispod posmrtne maske. Kad sam, jednoga dana,prešao najmanje dve lige pešačeći između tih zagonetnih slika, nabasao sam na jednog dedicukoji je čučao navrh visokih merdevina. Hteo sam da ga pitam kojim putem ću dalje, aliizgledao je toliko obuzet svojim poslom da ga nisam hteo uznemiriti, pa sam oklevao.

Slika koju je čistio prikazivala je jednog oklopnika kako stoji u pejsažu potpunepustoši. Nenaoružan, ali sa motkom na kojoj je neka čudnovata, kruta zastava. Vizir njegovogšlema - sav zlatan, bez proreza za gledanje i disanje; uglačan toliko da mu se na površini, kaou ogledalu, vidi ta mrtva pustinja, ništa više.

Ovaj ratnik s nekog mrtvog sveta duboko me je dirnuo, mada nisam mogao reći zbogčega, pa čak ni koje sam to osećanje, zapravo, iskusio. Na neki mutan način poželeo sam daskinem tu sliku sa zida i ponesem je - ne u naš nekropolis, nego u jednu od onih planinskihšuma čiji izgled je naš nekropolis odražavao (to sam još tad shvatio) na idealizovan, ali iosakaćen način. Trebalo je da ta slika nađe mesto među drvećem, da donjom ivicom svograma počiva na mladoj travi.

"...i tako", reče jedan glas iza mene, "svi su pobegli. Vodulas je, vidiš, dobio ono pošta je došao."

"Ti", odsečno će drugi. "Šta ćeš ti tu?"Okrenuo sam se i video dvojicu armigera u blistavoj odeći udešenoj da liči na odeću

aristokrata u najvećoj meri do koje su se armigeri u tom pogledu usuđivali ići. Rekoh: "Imamporuku za arhivara" i podigoh kovertu.

"Vrlo dobro", reče taj oklopnički paž koji mi se obratio. "Znaš li mesto arhive?""Upravo sam se spremao da pitam, gospodine.""Onda ti nisi pravi kurir za takvo pismo, zar ne? Daj to ovamo, a ja ću dati nekom

pažu.""Ne mogu, gospodine. Dužnost je moja da ga uručim."Drugi armiger reče: "Nije potrebno da budeš tako oštar prema ovom mladom čoveku,

Raho.""Ti ne znaš šta je on, a?""A ti znaš?"Čovek po imenu Raho klimnu glavom. "Iz kog si ti dela ove Citadele, glasniče?""Iz kule Matahin. Majstor Gerlous me je poslao arhivaru."Lice onog drugog armigera se zateže. "Ti si, dakle, mučitelj.""Tek učenik, gospodine.""Onda se ne čudim što moj prijatelj želi da te nema na vidiku. Produži ovom galerijom

do trećih vrata, zaokreni i produži oko sto koraka, popni se stepeništem do drugog odmorišta iidi hodnikom na jug do dvokrilnih vrata na kraju."

"Hvala vam", rekoh i zakoračih u pravcu koji mi je on pokazao."Čekaj malo. Ako pođeš sad, moraćemo te gledati."Raho reče: "Pa, ja bih radije da on bude ispred nas nego iza nas."Svejedno, sačekao sam, oslanjajući se rukom na jedan krak merdevina, da njih dvojica

zađu za ugao.Kao jedan od onih poluduhovnih prijatelja koji nam se u snu obraćaju iz oblaka, stari

reče: "Znači, torturist, a? Znaš li da nikad nisam otišao do vas." Pogled njegovih očiju bio jenejak, podsećao me je na pogled onih kornjača koje smo ponekad plašili po obalama Đola;njegov nos i vrh njegove vilice praktično su se susretali u jednoj tački.

"Bog će dati da vas nikad ne vidim tamo", rekoh učtivo."A nemam se čega bojati sad. Šta biste vi mogli sa čovekom kao što sam ja? Srce bi

mi stalo ovako!" Ispustio je sunđer u kofu i pokušao da pucne mokrim prstima, ali tu nikakavzvuk nije nastao. "Ali znam gde je. Iza Veštičije kule. Tačno?"

"Jest", rekoh ja, malčice iznenađen da su veštice poznatije nego mi."Tako sam i mislio. Samo niko nikad ne priča o tome. Ljut si zbog tih armigera i ne

krivim te za to. Ali treba da znaš kako je njima. Oni treba da budu kao uzvišeni, ali nisuuzvišeni. Plaše se da će umreti, plaše se da će nekog povrediti i plaše se da postupaju kaouzvišeni. Nije im lako."

"Njih treba ukinuti", rekoh. "Vodalus bi sve to oterao na posao u kamenolome. Oni susamo zaostatak iz neke prošle ere - šta uopšte mogu korisno da učine na ovom svetu?"

Stari nagnu glavu na jednu stranu. "Je li, a od kakve su koristi oni bili na početku?Znaš li?"

Kad sam prizna da ne znam, dedica siđe sa merdevina kao kakav stari majmun,sačinjen - tako je izgledalo - samo od ruku, nogu i namreškanog vrata; šake su mu biledugačke kao moja stopala, prsti kvrgavi, prošarani plavim venama. "Ja sam Rudesind, kustos.Pretpostavljam da poznaješ starog Ultana? Ne, naravno ne. Jer da ga poznaješ, znao bi i putdo biblioteke."

Rekoh: "Nikad ranije nisam bio u ovom delu Citadele.""Nikad ovde? Pa ovo je najbolji deo. Slikarstvo, muzika i knjige. Imamo ovde jednog

Fehina gde se vide tri devojke što oblače četvrtu u cveće koje izgleda tako stvarno daočekuješ da pčele izlete iz njega. I jednog Kvartiljozu, takođe. Nije više popularan,Kvartiljoza, nije, inače ga ne bismo imali ovde. Ali taj je bio, na dan kad se rodio, bolji crtačnego ova pljuckala i kapala za kojima su kupci danas ludi. Mi dobijamo, vidiš, ono što KućaApostola neće. To će reći, dobijamo stare, a one su, uglavnom, i najbolje. Dođu prljave zato

što su tako dugo bile okačene, a ja ih očistim. Ponekad ih i po drugi put čistim ako su ovdedugo okačene. Fehina imamo ovde. Istina je! Ili, evo, vidi ovu. Dopada ti se?"

Izgledalo je bezbedno potvrdno odgovoriti."E treći put joj je. Kad sam bio početnik, šegrtovao sam kod starog Brenvolodera i on

me je naučio kako se čisti. Za primer je upotrebio ovu sliku, jer, kazao je, ova ništa ne vredi.Počeo je ovde dole u uglu. Kad je uradio otprilike koliko se može jednom šakom pokriti,predao ju je meni i ja sam dovršio. Drugi put sam je očistio dok je moja žena bila još živa. Ato će biti posle rođenja naše druge kćeri. Nije bila nešto jako tamna, ali bile su me pritisleneke misli i želeo sam nešto da radim. Danas mi je palo na pamet da je opet očistim. A i treba- vidiš kako se lepo prosvetljava? Evo tvog plavog Urta, opet se diže iza njegovog ramena,svež kao autarhova riba."

Tokom sveg tog vremena ime Vodalusovo odzvanjalo je u mom uhu. Bio sam sasvimsiguran da je stari sišao s merdevina samo zato što sam ga izgovorio; zato sam želeo da gapitam o Vodalusu. Ali, koliko god da sam se trudio, nikako nisam uspevao da navedemrazgovor na tu stranu. Kad je moje ćutanje potrajalo jedan tren predugo i kad sam se pobojaoda će kustos poći opet uz merdevine i nastaviti da čisti, uspeo sam da kažem: "Je li onoMesec? Meni je rečeno da je plodniji."

"Jeste, sad jeste. Ovo je slikano pre nego što su na njemu sproveli navodnjavanje.Vidiš tu sivozelenu boju? U tim vremenima nju bi video kad bi digao pogled ka Mesecu. A nezelenu kao sad. Nije izgledao ni tako veliki kao sad zato što nije bio tako blizu - tako jegovorio stari Brenvoloder. Sad tamo raste dovoljno drveća da se sakrije i Nilamon, kao štoljudi u šali kažu."

Ugrabio sam priliku. "Ili da se sakrije Vodalus."Rudesind se zacereka. "E da, ili on, istina je. Tamo kod tebe mora biti da trljaju ruke

čekajući ga. Da li imate nešto posebno u planu?"Ako je gilda imala ikakva posebna mučenja za određene pojedince, ja o tome ništa

nisam znao; ali trudio sam se da izgledam mudro, pa rekoh: "Smislićemo nešto.""Valjda ćete. A maločas mi se učinilo da si mu naklonjen. Ipak, moraćete da sačekate

ako se sakrio u šume Lune." Rudesind diže pogled ka toj slici, očigledno joj se diveći, a ondase okrete meni. "Zaboravljam. Ti hoćeš kod našeg majstora Ultana. Vrati se do svoda ispodkoga si upravo prošao."

"Znam put", rekoh. "Armiger mi je rekao."Stari kustos oduva ta uputstva u vetar jednim naletom svog kiselog daha. "To što ti je

on rekao odvelo bi te samo do čitaonice. Odatle bi ti bila potrebna još jedna smena vremenada stigneš do Ultana ako bi uopšte i uspeo. Ne, vrati se do onog svoda. Prođi i produži sve dokraja one velike sale koja se tamo nalazi, pa niz stepenice. Naići ćeš na zaključana vrata -lupaj jako sve dok te neko ne pusti unutra. To je dno magacina knjiga i tu Ultan ima radnusobu."

Pošto me je Rudesind gledao, postupio sam po njegovim upustvima, iako mi se nijedopalo ono o zaključanim vratima, niti mi se sviđalo silaženje stepeništem, što jenagoveštavalo da bih se mogao približiti onim drevnim tunelima gde sam zalutao tražećiTriskelea.

Sve u svemu, imao sam manje samopouzdanja nego kad sam bio u meni boljepoznatim delovima Citadele. Kasnije sam saznao da Citadela, zbog svoje veličine, ispunjavastrahopoštovanjem strance koji joj dođu u posetu; ali ona je samo trunka u gradu koji se okonje širi, a mi koji smo odrasli unutar sivog tvrđavskog zida Citadele i naučili nazive imeđusobne odnose onih stotinak orijentira koji su potrebni da se čovek u njoj snađe, osećamo,već zbog toga, nelagodnost kad se nađemo izvan poznatih područja.

Tako je bilo i sa mnom dok sam zalazio pod svod na koji mi je starac ukazao. Kao idrugi svodovi, bio je od tupe cigle crvenkaste boje, ali podržan na dva stuba na čijim su

kapitelima bila lica spavača; nađoh da su te ćutljive usne blede, a sklopljene oči strašnije negomaske užasnog bola naslikane na metalu naše kule.

U sobi u kojoj sam se obreo na svakoj slici bila je naslikana po jedna, ili nekoliko, ilimnogo knjiga; neki put su knjige na slici bile istaknute, a ponekad sam morao da proučavamsliku izvesno vreme da bih primetio ugao kjige koji viri iz džepa na suknji neke žene ili da bihshvatio da neki čudno izrađeni kalem sadrži reči namotane poput konca.

Stepenište je bilo uzano, strmo i bez rukodržača; takođe je bilo zavojito uvijeno, pasam, sišavši niz prvih tridesetak stepenika, već ostao gotovo sasvim bez svetlosti iz sobe iznadmene. Najzad sam bio prisiljen da idem sa ispruženim rukama ispred sebe i da pipanjemtražim put da ne bih tresnuo glavom o vrata.

Ali vrata nikad ne napipah. Umesto toga, nastupi kraj stepeništa (zamalo da padnem uzamahu silaženja sa nepostojećeg poslednjeg stepenika) i meni ostade samo da tražim putpreko neravnog poda, oprobavajući nogama, u potpunoj tami.

"Ko je to tamo?" pozva jedan glas. Čudnovata mu je bila rezonanca, kao da zvonizvono u pećini.

6. GOSPODAR KUSTOSA"Ko je to tamo? odjekivalo je u tami. Najhrabrije što sam mogao, odgovorih: "Neko sa

porukom.""Onda, da čujem."Moje su se oči najzad navikavale na pomrčinu, pa sam uspevao mutno da razaznam

jedan veoma visoki oblik koji se pokretao među tamnim, neravnim, još višim oblicima. "To jepismo, gospodine", odgovorio sam. "Jeste li vi majstor Ultan, kustos?"

"Niko drugi." Stao je pred mene. Ono za šta sam u prvi mah pomislio da je beličastaodeća, bila je, činilo se sad, brada koja mu se otegla gotovo do pojasa. Bio sam već visokkoliko i mnogi koji se nazivaju uzvišenima, to jest aristokratima, ali on je bio za glavu i poviši od mene, pravi uzvišeni.

"U tom slučaju, izvolite, gospodine", rekoh ja i pružih mu pismo.Nije ga uzeo. "Čiji si šegrt?" Opet kao da sam čuo bronzu i sasvim iznenada me zanese

osećanje da smo i on i ja mrtvi, da je mrak oko nas grobno zemljište koje se natiskuje kanašim očima, grobno zemljište kroz koje nas zvono zove da obožavamo u svetilištima,neznanim, koja pod zemljom možda postoje. Ona modra žena, koju sam video kako je izvlačeiz groba, uzdiže se ispred mene tako živopisno da mi se učini da vidim njeno lice u gotovosvetlećoj belini prilike koja je progovorila. "Čiji šegrt?" upita ponovo.

"Ničiji. Ovaj, ja sam šegrt gilde, naše. Majstor Gerlous me šalje, gospodine. MajstorPalaemon poučava, najviše, nas šegrte."

"Ali gramatici vas ne uči." Veoma sporo, ruka visokog čoveka poče tražiti put kapismu.

"A, uči, i gramatici." Osećao sam se kao derište u razgovoru sa ovim čovekom koji jeveć bio star kada sam se ja rodio. "Majstor Palaemon kaže da moramo biti sposobni dačitamo, pišemo i računamo zato što, kad u svoje vreme budemo majstori, moramo slati pismai primati uputstva iz dvorova, kao i pisati beleške i voditi finansije."

"Ovakva", reče mutna prilika ispred mene svečanim tonom. "Ovakva pisma.""Da, gospodine. Baš takva.""A šta veli ovo pismo?""Ne znam. Zapečaćeno je, gospodine.""Ako ga otvorim - (začuh kako krti vosak puca pod njegovim prstima) - da li ćeš mi ga

pročitati?""Mrak je ovde, gospodine", rekoh neodlučno.

"Onda će nam biti potreban Sajbi. Izvini." U mraku sam jedva nazirao da mi okrećeleđa i sastavlja šake oko usta kao trubu. Saj-bi! Saj-bi! Ime je stalo da odjekuje kroz mračnehodnike koje sam osećao oko sebe; gvozdeni jezik zvona kao da je udarao sad po jednoj, sadpo drugoj strani odjekujuće bronze.

Odazva se glas iz daljine. Neko vreme čekali smo u tišini.Najzad sam ugledao svetlost kako dolazi uzanom uličicom čiji su zidovi bili (tako je

izgledalo) od neravnog kamena i sasvim okomiti. Prilazila je - petokraki svećnjak u rucizdepastog, vrlo uspravnog muškarca od oko četrdeset godina, sa ravnim, bledim licem.Bradonja pored mene reče: "Eto tebe najzad, Sajbi. Jesi li doneo svetlo?"

"Da, gospodaru. Ko je ovo?""Kurir sa pismom." Pomalo ceremonijalnim tonom majstor Ultan mi reče: "Ovo je moj

šegrt Sajbi. Mi, kustosi, takođe imamo gildu, u kojoj smo mi, bibliotekari, jedno odeljenje. Jasam ovde jedini majstor bibliotekarstva, a naš je običaj da šegrte dodeljujemo svojim starijimčlanovima. Sajbi je moj već nekoliko godina."

Rekoh Sajbiju da mi je čast da ga sretnem i zapitah, pomalo stidljivo, koji je danpraznik kustosa - pitanje koje je, nesumnjivo, bilo izazvano mojom pomišlju da je mnogotakvih dana moralo proći bez unapređenja Sajbija u kalfu.

"Prošao je već", reče majstor Ultan. Govoreći to, pogledao je ka meni i ja pri svetlostisveća videh da su mu oči boje razvodnjenog mleka. "Dolazi u rano proleće. To je jedan divandan. Iz drveća tada počinje da raste novo lišće, u većini godina."

Nije bilo drveća u Velikom dvoru, ali ja klimnuh glavom; onda, shvatajući da me onne može videti, rekoh: "Da, tada je divno, sa blagim povetarcima."

"Baš tako. Ti si mladić koji shvata stvari kao ja." Spustio mi je šaku na rame - nisammogao da ne primetim da su mu prsti mrki od prašine. "A takav je i Sajbi. On će biti glavnibibliotekar kad mene ne bude. Imamo mi, kustosi, procesiju, znaš. Niz ulicu Jubar. On tadahoda pored mene, a obojica smo u sivim odeždama. Koja je boja tvoje gilde?"

"Fuligin", rekoh mu. "Boja tamnija od crne.""Za drveće koje se tamo nalazi - javore i hrastove, sikomore i dakfute - priča se da je

najstarje na Urtu. Ono širi svoju senku s obe strane ulice Jubar, a ima ga još i na šetalištimabliže središtu. Trgovci iziđu na vrata svojih radnji da vide te staromodne kustose, znaš, aknjižari i antikvari nas, naravno, oduševljeno pozdravljaju. Pretpostavljam da smo jedan odzanimljivih prolećnih prizora u Nesusu, na naš mali način."

"Mora biti da je veoma upečatljivo", rekoh."I jeste, i jeste. I u katedrali je veoma fino, kad do nje stignemo. Upale velike grupe

najtanjih sveća i bude kao da sunce sija na neko noćno more. Tu su i sveće u plavom staklukoje treba da simbolizuje Kandžu. Optočeni svetlošću, obavimo svoje ceremonije predvisokim oltarom. Kaži mi, ide li tvoja gilda u katedralu?"

Objasnio sam mu da mi koristimo katedralu koja se nalazi ovde u Citadeli i ujednoizrazio iznenađenje što bibliotekari i drugi kustosi izlaze van njenih zidina.

"To je naše pravo, vidiš. Izlazi i sama biblioteka - zar ne, Sajbi?""Uistinu islazi, majstore." Sajbi je imao visoko, četvrtasto čelo sa koga je kosa, koja je

već postajala seda, uveliko odstupala. Zato mu je lice izgledalo maleno i malčice bebasto; bilomi je jasno kako Ultan, koji preko tog lica sigurno ponekad pređe prstima kao i majstorPalaemon ponekad preko mog, još može imati utisak da je Sajbi maltene dečak.

"Vi ste, dakle, u bliskom dodiru sa odgovarajućim bibliotekama u gradu", rekoh.Stari se pogladi po bradi. "U najbližem, jer mi smo oni. Ova biblioteka je gradska

biblioteka i, što se toga tiče, ujedno biblioteka Kuće Apsoluta. I mnogih drugih.""Mislite li time da kažete da je rulji iz grada dopušteno da ulazi u Citadelu da bi

koristila vašu biblioteku?"

"Ne", reče Ultan. "Mislim da kažem da se sama biblioteka pruža dalje od zidinaCitadele. A rekao bih da to i nije jedina institucija ovde za koju to važi. Otud sadržina ovenaše tvrđave toliko prevazilazi, obimom, zapreminu svoje posude."

Govoreći, dohvatio me je za rame i mi pođosmo jednim od dugačkih, uzanih prolazaizmeđu visokih polica sa knjigama. Sajbi je išao za nama držrći svećnjak visoko - da biosvetlio sebi, više nego meni, rekao bih, ali zahvaljujući tome ipak sam video dovoljno dobroda se ne sudaram sa tamnim hrastovim policama pokraj kojih smo išli. "Tvoje oči još nisuizneverile", reče majstor Ultan posle nekog vremena. "Nazireš li uopšte kraj ovog prolaza?"

"Ne, gospodine", rekoh, i to je bila istina. Dokle god je sjaj sveće dopirao, video sesamo red za redom knjiga, od poda do visoke tavanice. Neke od polica bile su u neredu, nekesređene; na dva-tri mesta video sam dokaze da su svojevremeno pacovi pravili sebi gnezdameđu knjigama, premeštali ih da dobiju udobne dvospratne i trospratne domove za sebe irazmazivali izmet po koricama da bi iscrtali grube znake svog govora.

Ali knjiga je uvek bilo još i još: pružali su se redovi njihovih kičmi ukoričenih u telećukožu, u maroken, u koričarsko platno, u hartiju i u stotinu drugih tvari koje nisam mogaoprepoznati; na nekim kičmama knjige bleskala su slova u zlatotisku, druge su imale crnaslova, na nekima su bile papirne etikete tako stare i požutele da su poprimile mrku bojumrtvog lišća.

"Trag mastila nema kraja", reče mi majstor Ultan. "Tako je, bar, kazao jedan mudarčovek. Živeo je davno - šta bi on rekao kad bi nas mogao sada videti. A jedan drugi je rekao:'Čovek će život dati da jednu zbirku knjiga prelista', ali voleo bih da vidim tog čoveka koji bimogao ovu zbirku da prelista, ma o kojoj temi bila reč."

"Gledao sam korice", odgovorih, osećajući se pomalo budalasto."Baš imaš sreće. A ipak, drago mi je. Ja ih više ne mogu videti, ali pamtim kakvo mi je

zadovoljstvo nekad bilo da ih gledam. To je bilo onda kada sam tek postao majstorbibliotekarstva. Mislim da mi je tad bilo oko pedeset. Bio sam šegrt, znaš, mnogo, mnogogodina."

"Je li tako bilo, gospodine?""Uistinu jeste. Moj majstor bio je Gerbold i decenijama je izgledalo da nikad neće

umreti. Meni se vukla godina za godinom, sporo, i sve to vreme sam čitao - mislim da je maloko ikad toliko čitao. Počeo sam, kao i većina mladih ljudi, čitajući one knjige u kojima samnlazio zadovoljstvo. Ali našao sam da se, vremenom, to polje zadovoljstva sužavalo, tako dasam najzad većinu svojih sati provodio tragajući za knjigama koje će me zanimati. Onda samza sebe razradio plan studiranja i pratio razne opskurne nauke, jednu po jednu, od osvitaljudskog znanja pa sve do sadašnjosti. Najzad sam iscrpeo čak i to, pa sam onda krenuo odvelikog sanduka od ebonovine, što stoji u središtu jedne sobe koju mi u biblioteci čuvamo većtri stotine godina i to, navodno, 'do povratka autarha Sulpicijusa' (i u koju, zbog toga, nikonikad ne ulazi), i čitao kružno, u sve širim krugovima od te tačke, sledećih petnaest godina,često završavajući po dve knige za jedan dan."

Iza nas Sajbi promrmlja: "Čudesno, gospodine." Naslućivao sam da je on tu pričuslušao mnogo puta.

"Onda me je neželjeni događaj zgrabio za revere kaputa. Umro je majstor Gerbold.Trideset godina ranije bio sam idealno pripremljen, na osnovu svojih sklonosti, svogobrazovanja, mladosti, porodičnih veza i ambicija da ga nasledim. A u času kad sam gastvarno nasledio, nije bilo čoveka manje podobnog za to mesto od mene. Tako dugo samčekao da ništa više nisam shvatao sem čekanja, a moj um se gušio pod teretom nekorisnihčinjenica. Međutim, prisilio sam sebe da preuzmem komandu i provodio sam više sati dnevnonego što bih mogao očekivati da ti sad poveruješ - u pokušajima da se prisetim onih planova imaksima koje sam toliko godina ranije pripremao za doba kad konačno dođem na vlast."

Zastao je, a ja sam znao da opet roni kroz um prostraniji i tamniji čak i od ove velikebiblioteke. "Ali moja stara navika da čitam još me je držala. Gubio sam dane, pa čak i nedelje,na knjigama, umesto da razmišljam o tome kako će dejstvovati ustanova koja je od meneočekivala rukovođenje. Onda je, iznenadno kao dar časovnika, nastupio preokret, zgrabila meje nova strast i isterala staru. Sigurno si već pogodio koja."

Rekoh mu da nisam."Sedeo sam i čitao - ili mislio da čitam - u onom prozoru koji je mehurasto izbočen

napolje, na četrdeset devetom spratu, iz koga se može gledati dole u... zaboravih, Sajbi. U štase može gledati dole sa tog prozora?"

"U dvorište majstora za tapaciranje nameštaja, gospodine.""Da, sad se toga sećam - taj mali kvadrat zelenog i smeđeg. Mislim da oni tu suše

ruzmarin i da ga posle stavljaju u jastuke. Sedeo sam, kao što rekoh, tamo, nekolikostražaskih smena neprekidno, i odjednom shvatio da više ne čitam. Neko vreme posle toga,nikako da se dosetim šta sam onda radio ako čitao nisam. Pri svakom pokušaju samo samuspevao da mislim na izvesne mirise, teksture i boje koje kao da nisu imale nikakve veze masa čim što se pominjalo u knjizi koja mi je još bila u rukama. Konačno sam uvideo da je nečitam, već je posmatram kao fizički predmet. Crveno, koje sam pamtio, poticalo je od trakeušivene za gornji platneni deo poveza i namenjene da čovek označi do kog mesta je u čitanjustigao. Tekstura koja mi je još golicala prste bila je tekstura hartije na kojoj su tu knjiguštampali. Taj miris u mojim nozdrvama bio je miris stare štavljene kože u kojoj su jošpostojali tragovi brezovog ulja. I tek tad kad sam sagledao knjige kao objekte, počeo sam dashvatam i staranje o njima."

Njegov stisak na mom ramenu se pojača. "Imamo mi ovde knjiga ukoričenih u kožukrakena i zveri tako davno izumrlih da naučnici koji se bave njihovim proučavajem smatraju,bar većina, da više ni jedan jedini nefosilizovani primerak takvih bića ne postoji. Imamoknjige potpuno ukoričene u metal, i to u nepoznate legure, a i knjige čije su korice gustopokrivene dragim kamenjem. Knjige imamo koje su umetnute u sandučiće od parfimisanogdrveta donetog preko nezamislivih provalija između planeta - knjige koje su dvostrukodragocenije zato što ih niko na Urtu ne zna čitati.

Knjige imamo čiji je papir dobijen splitanjem takvih biljnih vlakana da iz njih cureneobični alkaloidi, tako da čitalac, okrećuću stranice, nesvesno bude odvučen u bizarnapriviđenja i himerične snove. Pa knjige čije stranice uopšte nisu od hartije, već su oddelikatnih listića belog žada, ili slonovače, ili školjke; knjige, isto tako, čiji su listovi sasušenolišće neznanih biljaka. I knjige koje oku uopšte ne izgledaju kao knjige, imamo: svitke i pločei snimke na stotinu različitih supstanci. Ovde postoji i jedna kristalna kocka - mada ti više nemogu reći gde - ne veća od tvog palca do prvog zglavka, koja u sebi ima više knjiga nego celaova biblioteka. Mada bi je neka bludnica mogla okačiti sebi na jedno uvo kao ukras, nema nacelom ovom svetu dovoljno knjiga da budu protivteža za drugo uvo. Sve sam to doznao i svojživot posvetio njihovom zaštićivanju.

Sedam godina sam se time bavio; i onda, upravo kad su bili rešeni hitni, a površniproblemi čuvanja i kad smo bili na domaku da počnemo prvi opšti pregled ove biblioteke odosnivanja njenog, moje oči su počele da se gase u svojim dupljama. Onaj koji mi je dao sveknjige da ih čuvam oslepeo me je zato da bi znao kome su čuvari povereni na čuvanje."

"Ako ne možete pročitati pismo koje sam doneo, gospodine", "biće mi drago da vamga pročitam."

"U pravu si", prgunđa majstor Ultan. "Ja zaboravio. Pročitaće Sajbi - on dobro čita.Evo, Sajbi."

Ja sam mu držao svećnjak, a Sajbi je razmotao pucketavi pergament, uzdigao ga kaoda drži kakav proglas i počeo da čita; nas trojica smo stajali u malenom krugu svetlosti sveća,a sve te knjige natiskivale su se oko nas.

"Od majstora Gerlousa, u Redu tragalaca za istinom i pokajanjem...""Šta?" reče majstor Ultan. "Jesi li ti mučitelj, mladi čoveče?"Rekoh mu da jesam, a onda nastade čutanje tako dugo da Sajbi poče čitati iz početka.

"Od majstora Gerlousa, u Redu tragalaca za...""Čekaj", reče Ultan. Sajbi opet prestade; ja sam stajao kao i dotad, držao svetlo i

osećao kako mi se krv penje u obraze. Najzad majstor Ultan opet progovori, glasom sasvimčinjeničnim - kao kad mi je rekao maločas da Sajbi dobro čita. "Ja se više praktično ne sećamkako su me primili u našu gildu. Pretpostavljam da ti je dobro poznat postupak kojimregrutujemo svoje članstvo?"

Priznadoh da nije."U svakoj biblioteci, po jednom drevnom rešenju, postoji soba rezervisana za decu. Tu

se drže knjige sa šarenim slikama kakve decu oduševljavaju i sa ponekom jednostavnompričom o pustolovinama i čudesnim stvarima. Mnoga deca dolaze u takve sobe i dokle godostaju u njihovim okvirima za njih nismo zainteresovani baš nimalo."

Zastao je. Iako nisam mogao da razaznam nikakav izraz na njegovom licu, stekao samutisak da se plaši da će svojim predstojećim rečima zadati Sajbiju bol.

"S vremena na vreme, međutim, neki bibliotekar primeti jedno usamljeno dete, još unežnim gdinama, koje počinje da luta iz dečije sobe... i najzad je sasvim ostavi. Takvo detekonačno pronađe na nekoj niskoj i zabačenoj polici Zlatnu knjigu. Tu knjigu ti nikad nisivideo, a nikad i nećeš, jer sad više nisi u godinama kada se ona može videti."

"Mora biti da je veoma lepa", rekoh."I jeste, i jeste. Ako me pamćenje ne vara, ukoričena je u crno kruto platno, na hrbatu

znatno istrošeno. Nekoliko tabaka hoće da ispadne, a neke slike su izvađene i odnete. Ali to jeknjiga izuzetne lepote. Kamo sreće da je ja mogu opet naći; to bih želeo, bez obzira na to štosu za mene sve knjige sad zatvorene.

Dete, kao što rekoh, posle nekog vremena pronađe Zlatnu knjigu. Onda dođubibliotekari - kao vampiri, kaže neko, ali, drugi kažu kao vilinske kume i kumovi na krštenju.Porazgovaraju s tim detetom i ono im se pridruži. Od tog časa, bez obzira na to gde se detenalazilo, uvek je u biblioteci, a roditelji ga uskoro ne znaju. Pretpostavljam da je stvar manje-više ista kod mučitelja."

"Mi uzimamo onu decu koja nam padnu u ruke", rekao sam, "ako su veoma mlada.""I mi", progunđa stari Ultan. "Prema tome, nemamo mnogo prava da vas osuđujemo.

Čitaj dalje, Sajbi.""Od majstora Gerlousa, u Redu tragalaca za istinom i pokajanjem, arhivaru Citadele:

pozdrav, brate.Voljom dvora čuvamo uzvišenu osobu, dvorkinju Teklu, i po daljoj volji dvora,

hoćemo da pružimo dvorkinji Tekli u njenom zatočenju one udobnosti koje nisu onstranrazumnog i predostrožnog. Da bi ona mogla utrošiti trenutke koji joj preostaju dok ne nastupinjeno vreme kod nas - ili, kao što mi je ona predložila da kažem, dok srce Autarhovo, čijablagost ne zna ni za zidove ni za mora, ne omekša prema njoj, za šta se ona moli - dvorkinjaod vas traži, u skladu sa službom vašom, da obezbedite za nju izvesne knjige, i to sledeće..."

"Te naslove možeš preskočiti, Sajbi", reče Ultan. "Koliko ih ima?""Četiri, gospodine.""Onda problema nema. Nastavi.""Za ovu uslugu, arhivaru, veoma smo vam zahvalni. Potpis, Gerlous, majstor Časnog

reda, koji se obično gildom mučitelja naziva.""Na toj listi, Sajbi, koju je majstor Gerlous poslao, da li su ti neki naslovi poznati?""Tri, gospodine.""Vrlo dobro. Donesi ih, molim te. A koji je četvrti?""Knjiga o čudima Urta i neba , gospodine."

"Sve bolje i bolje - ima jedan primerak ni dva lanca daleko odavde. Kad budeš imaotvoje tri knjige, možeš nas sresti na vratima kroz koja je ovaj mladi čovek, koga smo, bojimse, već predugo zadržali, ušao u spremište."

Pokušao sam da vratim svećnjak Sajbiju, ali mi on znakom pokaza da ga zadržim iotkasa uzanim prolazom između polica. Ultan je već išao u suprotnom smeru, koracimapouzdanim kao da ima vid. "Pamtim je dobro", reče on. "Ukoričena je u smeđu kordovskukožu, ivice su sve pozlaćene, unutra postoje Gvinokove gravure, ručno tonirane. Nalazi se natrećoj polici od poda, a naslonjena je na jedno folio-izdanje u zelenom platnu - uveren sam daje to Bleitmeikovo delo Životi sedamnaest megaterijanaca.

Prvenstveno da bi on znao da ga nisam napustio (mada je svojim oštrim sluhomnesumnjivo hvatao zvuk mojih koraka iza sebe), zapitah: "A šta je u njoj, gospodine? Mislim,u toj knjizi o Urtu i nebu."

"Pa, zar ne znaš da se bibliotekarima takva pitanja ne postavljaju?" reče on. "Mi se,mladi čoveče, bavimo knjigama kao knjigama, a ne onim što u njima piše."

Uhvatio sam šaljivi ton u njegovim rečima. "Ja mislim da vi znate sadržinu svakeknjige ovde, gospodine."

"To bi teško moglo biti. Ali, Čuda Urta i neba bila su standardno delo pre tri-četiristotine godina. Tu je prepričana većina dobro znanih predanja iz davnina. Meni jenajzanimljivije predanje o istoričarima, koja priča o vremenima kad su se iza svake legendemogli naći tragovi poluzaboravljenih činjenica. Uviđaš taj paradoks, pretpostavljam. Da li jesamo predanje tada postojalo? A ako nije, kako je nastalo?"

"A zar tu nema ogromnih zmija, gospodine, ili letećih žena?""Da, ima", odgovori majstor Ultan, saginjući se. "Ali ne u predanju o istoričarima." On

likujući diže jednu knjižicu ukoričenu u štavljenu kožu koja se ljuštila. "Baci pogled na ovo,mladi čoveče, i vidi da li sam uzeo pravu."

Morao sam da spustim svećnjak na pod i čučnem pokraj njega. Knjiga u mojimšakama bila je tako stara, kruta i memljiva da se činilo nemoguće da ju je iko otvarao uproteklih sto godina, ali naslovna strana potvrdila je starčevo hvalisanje. Podnaslov jesaopštavao: "Iz štampanih izvora sakupljena zbirka opštih tajni tako starih da se s vremenomznačenje njihovo zaboravilo."

"Dakle", upita majstpr Ultan, "jesam li ili nisam bio u pravu?"Otvorio sam knjigu nasumce i pročitao: "...a tim sredstvima se mogla slika izgravirati

tako vešto da celina njena, ako se uništi, može biti opet dobijena iz samo jednog malog dela, ataj malen deo može bilo koji deo biti."

Pretpostavljam da me je ta reč "izgravirat" podsetila na događaje čiji sam bio svedokone noći kad sam dobio hrisos. "Majstore", odgovorih, "vi ste fenomenalni."

"Nisam, ali, retko grešim.""Vi ćete mi, ponajpre od svih ljudi, oprostiti kad vam kažem da sam zastao na trenutak

da pročitam nekoliko redaka iz ove knjige. Majstore, znate za žderače leševa, sigurno. Čuosam priče da oni, jedući meso mrtvih, i uzimajući uz to neki farmakon, dobijaju mogućnost daponovo proživljavaju živote svojih žrtava."

"Nemudro je previše znati o takvim radnjama", progunđa arhivar, "mada, kadpomislim na učestvovanje u umu nekog istoričara kao što je bio Loman... ili Hermas..."Tokom svojih godina slepoće, mora biti da je zaboravio kako ogoljeno naša lica moguotkrivati naša najdublja osećanja. Pri svetlosti tih sveća video sam da se njegovo lice grči utakvoj agoniji čežnje, da sam se, iz pristojnosti, okrenuo na drugu stranu; a njegov glas jeostao smiren kao kakvo svečano zvono. "Ali, koliko sam ja čitao, tačno je to što si rekao,mada se u ovom trenutku ne mogu prisetiti da knjiga koju držiš govori o tome."

"Majstore", rekoh, "dajem vam svoju reč da nikad ne bih sumnjičio vas za tako nešto.Ali recite mi ovo - pretpostavimo da dvoje ljudi zajednički opljačkaju jedan grob i da jedan

uzme kao svoj deo desnu ruku, a drugi levu. Da li onaj koji pojede desnu dobija samopolovinu života mrtvačevog, a onaj drugi drugu polovinu? A ako je tako, šta ako bi došaotreći i pojeo jedno stopalo?"

"Šteta što si mučitelj", reče Ultan. "Mogao si biti filozof. Ne, koliko ja razumem tuopaku temu, svaki će dobiti ceo život."

"Onda je celi život čovekov u njegovoj levici, ali i desnici isto tako. A da li i u svakomprstu?"

"Mislim da svaki učesnik mora pojesti više od jednog velikog zalogaja da bi poduhvatuspeo. Ali pretpostavljam da je, bar u teoriji, tako kao što si rekao. Čitav život je u svakomprstu."

Uveliko smo se vraćali putem kojim smo došli. Pošto je prolaz bio preuzak da se idenaporedo, nosio sam svećnjak ispred Ultana, tako da bi neki neznanac, videći nas, sigurnopomislio da mu osvetljavam put. "Ali, majstore", rekoh, "kako to može biti? Po istoj logici,život se mora nalaziti i u svakom međuzglavčanom odeljku svakog prsta, a to, sigurno, nijemoguće."

"Koliko je veliki ljudski život?" upita Ultan."Nije mi poznato, ali, zar nije veći od toga?""Ti ga gledaš sa početka i očekuješ mnogo. Ja ga se, sa završetka prisećam i znam

kako je malo bilo. Pretpostavljam da iz tog razloga oni bezumnici koji proždiru tela žele više.Dozvoli mi da te upitam ovo - znaš li da sin često upadljivo liči na oca?"

"Da, čuo sam da se to priča. I verujem da jeste tako", odgovorih. Nisam, pri tom,mogao izbeći pomisao na svoje roditelje koje nikad neću znati.

"Onda je moguće, saglasićeš se, pošto svaki sin može ličiti na svog oca, da jedno liceizdrži tokom mnogo pokolenja. Naime, ako sin liči na oca, a njegov sin na njega, a sin togsina takođe, onda će četvrti u toj liniji, praunuk, ličiti na svog pradedu."

"Da", rekoh ja."A ipak se seme svih njih nalazilo u jednom dramu lepljive tečnosti. Ako nisu svi došli

odatle, onda odakle su došli?"Ništa mu nisam na to umeo odgovoriti, pa zbunjeno hodah dalje, sve dok ne stigosmo

do onih vrata kroz koja sam bio ušao u ovaj najniži sprat velike biblioteke. Tu sretosmoSajbija koji je nosio one druge knjige pomenute u pismu majstora Gerlousa. Uzeh knjige odSajbija, oprostih se od majstora Ultana i vrlo rado napustih zagušljivu atmosferu bibliotečkihzaliha. Na gornje spratove tog mesta išao sam još nekoliko puta, ali u taj podrum, grobusličan, nisam nikada više kročio, niti poželeo da stupim.

Jedna od tri knjige koju je Sajbi doneo bila je velika poput gornje ploče nekog malogstola, lakat široka, gotovo pola hvata visoka; po grbu utisnutom u safijanske koricepretpostavio sam da je to istorija neke otmene stare porodice. Druge su bile mnogo manje.Jedna zelena knjiga jedva veća od moje šake i ne deblja od mog malog prsta bila je, činilo se,molitvenik i sadržavala je mnogo emajliranih slika asketskih pantokratora i hipostatora sacrnim oreolima i odeždama nalik na drago kamenje. Zastao sam da ih malo razgledam,učestvovao sam malo: zaboravljena bašta puna zimskog sunčanog sjaja i u njoj suvivodoskok.

Pre nego što sam stigao i da otvorim preostale dve, osetio sam onaj pritisak vremenakoji je možda najpouzdaniji pokazatelj da smo ostavili detinjstvo za sobom. Već sam sezadržao, na običnom zadatku, duže od dve stražarske smene, i bližio se sumrak. Pokupio samte knjige i pohitao svojim putem, da bih uskoro sreo, mada to tada nisam znao, svoju sudbinui najzad sebe u dvorkinji Tekli.

7. IZDAJNICA

Već je bilo vreme da odnesem hranu kalfama na dužnosti u ublijeti. Drote je biozadužen za prvi nivo, a njemu sam poslednjem odneo hranu zato što sam želeo da popričam snjim pre nego što se vratim gore. Uistinu, u mojoj glavi je još sve plivalo od mislipodstaknutih mojom posetom arhivaru, pa sam ih želeo preneti Droteu.

Nije bio na vidiku. Spustio sam na njegov sto poslužavnik i te četiri knjige i reskoviknuo njegovo ime. Sledećeg trenutka odazvao mi se iz jedne od bližih ćelija. Otrčao samtamo i pogledao kroz rešetkasti prozor u vratima, postavljen na visinu očiju; na ležaju je bilaopružena klijentkinja, žena četrdesetih godina, sasvim propalog izgleda. Drote je bio nagnutnad njom, a na podu je bilo krvi.

Bio je odveć zauzet da okrene glavu: "Jesi li to ti, Severijane?""Da. Tu ti je večera i tu su knjige za dvorkinju Teklu. Mogu li štogod da pomognem?""Biće joj dobro. Pokidala zavoje, mislila da iskrvari do smrti, ali sam je uhvatio na

vreme. O'š mi ostaviš poslužavnik na stolu? A mog'o bi i da ćušneš hranu svim ostalima,umesto mene, ako imaš koji trenutak."

Oklevao sam. Po pravilima, šegrti ne dolaze u dodir sa onima koji su dati gildi načuvanje.

"Idi, idi. Samo treba da guraš poslužavnike kroz proreze.""I knjige sam doneo.""Gurni i njih kroz prorez."Još jedan trenutak sam ga posmatrao kako se naginje nad modru ženu na ležaju; onda

sam se okrenuo, našao neraspodeljene poslužavnike i počeo da činim to što je zatražio.Većina klijenata u ćelijama bila je još dovoljno jaka da ustane i prihvati hranu koju sam imdodavao. Neki tu snagu nisu imali, pa sam njihove poslužavnike stavljao pred njihova vratada ih Drote kasnije unese. Bilo je nekoliko žena aristokratskog izgleda, ali nijedna za koju bise moglo pretpostaviti da je dvorkinja Tekla, novopridošla uzvišena prema kojoj smo morali -bar zasad - postupati sa poštovanjem.

Kao što je trebalo da pretpostavim, bila je u poslednjoj ćeliji. Na pod je bio postavljentepih, pored uobičajenog nameštaja - ležaja, stolice i stočića; umesto uobičajenih dronjaka,imala je na sebi belu kućnu haljinu sa širokim rukavima. Krajevi tih rukava i donji rub haljinebili su sada žalosno uprljani, ali je haljina ipak zadržavala neki dah elegancije stran menikoliko i toj ćeliji. Kad sam prvi put ugledao Teklu, vezla je pri svetlosti sveće pojačanesrebrnim reflektorom; ali mora biti da je osetila moj pogled na sebi. Sad bi mi prijalo dakažem da na njenom licu nije bilo straha, ali to ne bi bilo istina. Na tom licu je postojao užas,ali kontrolisan gotovo do nevidljivosti.

"Ništa, ništa", rekoh ja. "Hranu sam vam doneo."Klimnula je glavom i zahvalila mi se, pa ustala i prišla vratima. Bila je čak i viša nego

što sam očekivao, maltene previsoka da bi u toj ćeliji mogla stajati uspravno. Njeno me jelice, iako trouglasto pre nego srcasto, podsetilo na onu ženu koja je u nekropolisu bila uzVodalusa. Možda zbog njenih krupnih ljubičastih očiju, sa kapcima osenčenim plavombojom; možda zbog crne kose koja je, obrazujući "V" duboko niz čelo, podsećala nakapuljaču ogrtača. Ma koji da je bio razlog, tek - ja sam nju odmah zavoleo. Bar u onoj merizavoleo, koliko to može jedan glupavi dečak. Ali pošto sam bio samo glupavi dečak, nisamznao da sam je zavoleo.

Njena bela šaka, hladna, malčice vlažna i nemoguće uzana, dotače moju dok je odmene preuzimala poslužavnik. "To je obična hrana", rekoh joj. "Mislim da možete dobiti ineku bolju ako zatražite."

"Ne nosiš masku", reče ona. "Tvoje lice je prvo ljudsko lice koje sam ovde videla.""Ja sam samo šegrt. Tek sledeće godine dobijam masku."Osmehnula se i meni je u tom času bilo kao onda kad sam iz Atrijuma vremena prešao

u toplu prostoriju i dobio hranu. Imala je uzane, veoma bele zube u širokim ustima; a njene

oči, svako oko duboko kao ona cisterna ispod Dvorca sa zvonom, sa tim su osmehomzablistale.

"Oprostite", rekoh. "Nisam vas čuo."Uz novi osmeh, nagnula je svoju divnu glavu na jednu stranu. "Rekla sam ti koliko

sam srećna što ti vidim lice i pitala sam da li ćeš mi ubuduće ti donositi hranu i šta je ovo štosi mi doneo."

"Ne, ne. Neću biti ja. Samo danas, zato što je Drote zauzet." Pokušao sam da seprisetim šta je dobila za jelo (već je bila stavila poslužavnik na svoj stočić, a ja kroz rešetke tomesto nisam mogao videti). I nisam se mogao setiti, iako mi je mozak praktično pucao odnapora. Najzad, sakato rekoh: "Verovatno bi bilo bolje da to pojedete. Ali mislim da možetedobiti bolju hranu ako zatražite od Drotea."

"Pa i poješću. Ljudi mi uvek daju komplimente da sam vitka, ali, veruj, jedem kaogrozovuk." Uzela je poslužavnik i pružila ga ka meni, kao da je svesna da mi je potrebnavelika pomoć da bih razrešio tajnu njegove sadržine.

"To zeleno, to su komadi praziluka, dvorkinjo", rekoh. "Ono smeđe je sočivo. A ono jehleb."

"Dvorkinjo? Ne moraš biti tako formalan. Ti si moj tamničar i ti me možeš nazvatikako god želiš." Bilo je veselja u tim dubokim očima sada.

"Nemam želju da vas vređam", rekoh. "Da li bi vam bilo više po volji da vas zovemnekako drugačije?"

"Zovi me Tekla - to mi je ime. Titule su za formalne prilike, imena za neformalne, aovo ako nije neformalno, nije ništa. Ali pretpostavljam da će biti veoma formalno kad budemprimala svoju kaznu?"

"Obično i jeste, za uzvišene.""Valjda će i egzarh doći, ako ga pustite da uđe. Sav u skerletnim zakrpama. I još

nekolicina ljudi - možda Starosta Egino. Da li si siguran da je ovo hleb?" Ćušnula ga jedugačkim prstom, tako belim da mi je za tren pala na um pomisao da bi ga hleb mogaouprljati.

"Jeste", rekoh. "Nema sumnje da je dvorkinja ranije jela hleb?""Ovakak ne." Dohvatila je tu škrtu krišku i raskomadala je zubima, brzo i čisto. "Ali

nije loš. Kažeš da će mi doneti bolju hranu ako zatražim?""Mislim da hoće, dvorkinjo.""Tekla. Zatražila sam knjige - pre dva dana kad sam došla. Ali ih nisam dobila.""Imam ih", rekao sam. "Tu su." Otrčao sam nazad do Droteovog stola, doneo ih i

progurao najmanju krz prorez."O, divno! Ima li ih još?""Još tri." Prođe i smeđa knjiga kroz prorez, ali preostale dve, ona zelena i ono folio-

izdanje sa grbom na korici, bejahu preširoke. "Drote će kasnije otvoriti vaša vrata i daće vamih", rekoh.

"Pa zar ne možeš ti? Užasno je gledati kroz ovo i videti ih, a ne moći ih dodirnuti.""Ja ne bi trebalo čak ni da vas hranim. Morao bi to Drote.""Ali ti me jesi hranio. Sem toga, ti si ih doneo. Zar nije trebalo i da mi ih daš?"Mogao sam se raspravljati samo nejako, jer sam znao da je ona u načelu u pravu. To

pravilo da šegrti ne rade u ublijeti uvedeno je da bi se sprečila begstva; a ja sam znao da ovamršava žena, iako toliko visoka, nikako ne bi mogla da me savlada, a i u slučaju da mesavlada ne bi mogla da iziđe bez sukoba sa stražom. Otišao sam do vrata ćelije gde je Drote idalje naporno radio oko klijentkinje koja je pokušala samoubistvo i vratio sam se sa njegovimključevima.

Stojeći pred njom, sa vratima njene ćelije zatvorenim i zaključanim iza mene, osetihda ne mogu ni reč da prozborim. Knjige stavih na njen sto pokraj čančeta za sveću,

poslužavnika sa hranom i vrča vode; jedva se našlo mesta i za knjige. Kad je to bilo učinjeno,stao sam i čekao, svestan da treba da odem, ali nemoćan da krenem.

"Zar nećeš sesti?"Seo sam na njen ležaj, prepuštajući stolicu njoj."Da su ovo moje odaje u Kući Apsoluta, mogla bih ti ponuditi veću udobnost. Na

žalost, nijednom nisi došao u posetu dok sam bila tamo."Odmahnuo sam glavom."Ovde nemam šta da ti ponudim za osveženje osim ovoga. Voliš praziluk?""Neću ja to jesti, dvorkinjo. Uskoro ću dobiti svoju večeru, a ovde jedva da ima

dovoljno za vas.""Istina." Ona dohvati jedan praziluk i, kao da ne zna šta bi drugo s njim, baci ga niz

grlo kao kad šarlatan guta zmiju otrovnicu. "A šta ćeš dobiti?""Praziluk, sočivo, hleb i ovčetinu.""Aha, znači torturisti dobijaju ovčetinu - u tome je razlika. A kako se zoveš, majstore

mučiteljstva?""Severijan. Neće to pomoći, dvorkinjo. Niti će činiti ikakvu razliku."Nasmešila se: "Šta neće pomoći?""Sprijateljivanje sa mnom. Ja ti ne bih mogao dati slobodu. A ne bih to ni hteo - pa čak

i kad ne bih imao drugih prijatelja na svetu.""Nisam ni mislila da bi mogao, Severijane.""Onda zašto se trudiš da razgovaraš sa mnom?"Uzdahnula je, a iz njenog lica nestala je sva radost, kao kad sunce ode sa onog kamena

gde je prosjak hteo da se ogreje. "A koga drugog imam za razgovor, Severijane? Može biti daću razgovarati sa tobom neko vreme, nekoliko dana ili nedelja, a onda umreti. Znam šta misliš- da ja, kad bih sad bila u mojim odajama, ne bih nikad pristala nijedan pogled da potrošim natebe. Ali grešiš. Čovek ne može razgovarati sa svakim, zato što ima tako mnogo svakih, alijedan dan pre nego što sam odvedena, pričala sam neko vreme sa čovekom koji mi jepridržavao konja. Razgovarala sam s njim, vidiš, zato što sam morala da čekam, a on je kazaonešto što me je zainteresovalo."

"Mene više nećeš videti. Drote će ti donositi hranu.""A ne ti? Pitaj ga da te pusti da ti donosiš." Dohvatila je moje šake svojima. Njene su

bile kao led."Pokušaću", rekoh."Pokušaj. Svakako pokušaj. Reci mu da tražim bolju hranu od ove i da tražim da me ti

poslužuješ - čekaj, zatražiću to ja sama. Ko je njemu starešina?""Majstor Gerlous.""Reći ću onom drugom - Drote, zar ne? - da hoću sa njim da razgovaram. U pravu si,

moraće oni to da ispune. Autarh bi me mogao pustiti... oni to ne znaju." Njene oči sevnuše."Reći ću Droteu da želiš da ga vidiš kad ne bude zauzet", rekoh i ustadoh."Čekaj. Zar me nećeš pitati zašto sam ovde?""Znam zašto si ovde", rekoh, zatvarajući vrata za sobom. "Da budeš mučena, kad dođe

vreme, kao i ostali." Bilo je surovo kazati tako nešto, a ja sam to kazao onako, bezrazmišljanja, kao što mladi ponekad čine - samo zato što mi je palo na pamet. A ipak, istinitoje bilo, i bio sam na neki način zadovoljan, dok sam okretao ključ u bravi, što sam to kazao.

Mi smo i ranije imali uzvišene za klijente, i to često. Većina je, po dolasku, donekleuviđala u kakvoj je situaciji, kao što je sad uviđala i dvorkinja Tekla. Ali kad prođe nekolikodana a niko ih ne muči, probuđena nada sruši im pamet i onda počnu da pričaju o oslobađanju- kako će, navodno, njihovi prijatelji i rodbina preduzeti sve da ih izbave i šta će raditi kadopet budu na slobodi.

Jedan je spremao plan da se povuče na svoje imanje i da više uopšte ne opterećujeautarhov dvor svojim prisustvom. Drugi je iskazivao rešenost da se dobrovoljno javi dapredvodi odred landsknehta, kopljanika-plaćenika, na severu. Tad su kalfe na dužnosti uublijeti slušale priče o lovačkim psima, o dalekim vresištima i o seoskim igrama, u drugim,nepoznatim krajevima, koje se igraju ispod drveća neupamćeno ogromne starosti. Žene su,većinom, bile realističnije, ali su i one, vremenom, počinjale da pričaju o svojim ljubavnicimakoji su na visokim položajima u društvu; i kako ti ljubavnici (iako odbačeni pre više meseci iligodina) nikad ne bi njih ostavili na cedilu; zatim su dolazile priče o rađanju dece ili usvajanjusiročadi. Znali smo: kad ta deca koja se nikad neće roditi dobiju imena, ubrzo potom doći ćena red nova odeća koju treba obući na dan izlaska na slobodu, a tom prilikom spaliti staru;one su pričale o bojama, o smišljanju neke nove mode ili o oživljavanju neke stare.

A na kraju dođe čas, muškarcima i ženama podjednako, kad se umesto kalfe sahranom pojavi majstor Gerlous, a oko njega trojica ili četvorica kalfi i možda fulgurator,palilac. Želeo sam da poštedim dvorkinju Teklu od takvih nada, ako je to bilo moguće.Okačio sam Drotove ključeve na njihov uobičajeni ekser u zidu, a onda sam mu, prolazećipored ćelije u kojoj je on sad brisao krv sa poda, saopštio da dvorkinja želi da razgovara snjim.

Dva dana kasnije pozvan sam pred majstora Gerlousa. Očekivao sam da ću stajati, kaošto šegrti obično čine, sa rukama iza leđa, pred njegovim stolom; ali on mi je rekao dasednem, zatim skinuo svoju zlatom prošaranu masku i nagnuo se prema meni na način koji jenagoveštavao savetovanje dvojice prijatelja o nekom zajedničkom problemu.

"Pre jedno nedelju dana, ili nešto manje, poslah te do arhivara", reče on.Klimnuo sam glavom."Kad si doneo knjige, isporučio si ih, koliko shvatam, klijentkinji ti lično. Je li tako?"Objasnio sam šta je bilo."Ničeg lošeg nema u tome. Ne bih želeo da pomisliš da ću te ja sad kažnjavati

prekorednim zaduženjima zbog toga, ili čak narediti da te saviju preko stolice. Ti, još malo, paćeš biti kalfa - a ja kad sam bio u tvojim godinama, još su me terali da okrećem alternator.Stvar je, vidiš, Severijane, u tome, što je ova klijentkinja iz visokog društva." On snizi glas dorapavog šapata. "Sa vrlo visokim vezama."

Rekao sam da to shvatam."Ne samo iz armigerske porodice. Nego, visokog roda." Okrenuo se, preturao neko

vreme po neurednim policama iza svoje stolice i izvukao jednu podeblju knjigu. "Imaš liikakvu predstavu o tome koliko uzvišenih porodica sada postoji? Ovo su spiskovi samo onihkoje još traju. Kompendijum svih izumrlih morao bi, valjda, imati razmere enciklopedije.Nekoliko tih porodica ugasio sam ja lično."

Nasmejao se, a ja sam se nasmejao s njim."Svakoj porodici ovde je dato otprilike po pola strane. Ima sedam stotina četrdeset šest

stranica."Klimnuo sam glavom da pokažem da sam ovo razumeo."Većina njih nema nikoga na dvoru - nemaju toliko para, ili se boje da pošalju ikog.

To su one male porodice. One veće moraju imati nekog: autarh želi konkubinu koju će moćida zgrabi ako oni počnu nešto da brljaju. E, sad, autarh ne može igrati kadril sa pet stotinažena. Sa možda dvadeset, da. Ostale pričaju jedna s drugom i plešu, a njega viđaju jednommesečno i to ne bliže od jednog lanca udaljenosti."

Zapitao sam (nastojeći da mi glas ostane miran) da li autarh stvarno vodi u krevet tekonkubine.

Majstor Gerlous prevrte očima i poteže, ogromnom šakom, svoju vilicu. "E, pa,pristojnosti radi, imaju oni te kaibitke, zovu ih i žene u senci, to su obične devojke kojeizgledaju kao dvorkinje. Ne znam gde ih nalaze, ali, dužnost im je da posluže kao zamena za

prave. Naravno, nisu toliko visoke." Tiho se nasmejao. "A pošto rade u horizontali, ondavisina valjda nije bitna. Ali priča se i to da ponekad zamena ispadne obrnuto. Umestokaibitke, gospodarica obavi posao. Ali ovaj sadašnji autarh, čije je svako delo, mogu reći,slađe nego med, u ustima ove časne gilde, i nemoj da ti se desi da to zaboraviš - rekoh, zanjega se nagađa, i više nego nagađa, da ni sa jednom jedinom od njih nije imao tozadovoljstvo."

Plima olakšanja ispuni moje srce. "Nisam to znao. Veoma zanimljivo, gospodaru."Jednim naklonom glave majstor Gerlous je potvrdio da, doista, jeste zanimljivo; onda

je spleo prste povrh svoga trbuha. "Jednoga dana može se dogoditi da održavanje reda u ovojgildi bude tvoj posao. Biće potrebno da znaš takve stvari. Kad sam bio u tvojim godinama -ili, rekao bih, malčice mlađi - ponekad sam se zanosio da sam po krvi aristokrata. Neki od nassu to stvarno i bili, znaš."

Palo mi je na um, i to ne po prvi put, da majstori Gerlous i Palaemon moraju znatiporeklo svih šegrta i svih mlađih kalfi zato što su lično oni odobrili njihov prijem.

"Da li ja jesam, ili nisam, ne mogu reći. Imam telesnu građu jahača, rekao bih, a povisini sam nešto iznad proseka uprkos teškog detinjstva. Jer bilo je teže, mnogo teže, prečetrdeset godina, mogu ti reći."

"To mi je rečeno, majstore."Uzdahnuo je, stvarajući sipljiv znak kakav se ponekad začuje kad čovek sedne na

kožni jastuk. "Ali, proticanjem vremena, shvatio sam da je Inkreator, odabirajući me zakarijeru u našoj gildi, dejstvovao u moju korist. Nema sumnje da sam stekao zasluge uprethodnom životu, kao što sam, nadam se, stekao i u ovom."

Majstor Garlous je zaćutao i zagledao se (tako je meni izgledalo) u hrpu papira nasvom stolu: sudska uputstva, dosjei klijenata. Najzad, kad sam se već spremao da pitam ima liišta više da mi kaže, on reče: "Tokom svih mojih godina nijednom nisam video da član gildebude podvrgnut mučenju. A članova je bilo, pa, nekoliko stotina."

Saopštio sam dobro znanu mudrost da je bolje biti žaba krastača sakrivena ispodkamena nego leptir zgnječen tim kamenom.

"Mi iz ove gilde smo nešto više od krastače, uveren sam. Ali trebalo je da dodam da,iako sam video pet stotina ili više uzvišenih u našim ćelijama, nikad, do sada, nisam imao podsvojom upravom članicu tog užeg kruga konkubina koje su autarhu najbliže."

"Dvorkinja Tekla je tom krugu pripadala? Vaše reči to nagoveštavaju, majstore."Sumorno je klimnuo glavom. "Ne bi to bilo tako rđavo kad bi nju trebalo odmah baciti

na muke, ali nije tako. Može to biti tek kroz nekoliko godina. Ili nikad.""Vi smatrate da bi ona mogla biti oslobođena, majstore?""Ona je pion u autarhovoj igri sa Vodalusom - čak i ja znam toliko. Njena sestra,

dvorkinja Tea, pobegla je iz Kuće Apsoluta i postala Vodalusova dragana. Oni će se pogađatipomoću Tekle, bar neko vreme, i dok to traje, moramo lepo s njom. Ali ne preterano lepo."

"Vidim", rekoh. Bilo mi je vrlo nezgodno što ne znam šta je dvorkinja Tekla kazalaDroteu i šta je on preneo Gerlousu.

"Zatražila je bolju hranu i ja sam sredio da to dobije. Zatražila je i društvo, a kad smojoj rekli da posete nisu dozvoljene, navaljivala je da joj bar jedan od nas povremeno pravidruštvo."

Majstor Gerlous je zastao da obriše, rubom ogrtača, svetlucavo lice. Rekao sam:"Razumem." Bilo je prilično sigurno da zaista razumem šta sledi.

"Pošto je videla tvoje lice, zatražila je tebe. Rekao sam joj da ćeš sedeti uz nju dokobeduje. Ne tražim tvoju saglasnost - ne samo što moraš slušati moja uputstva nego i zato štoznam da si odan. Ono što tražim jeste da paziš da ne izazoveš njeno nezadovoljstvo, ali nipreterano zadovoljstvo."

"Trudiću se najbolje što mogu." Iznenadio sam se razabravši koliko mi je glas čvrst.Majstor Gerlous se nasmešio kao da sam mu olakšao nevolju. "Imaš ti dobru glavu,

Severijane, iako ti je još mlada. Jesi li ikad bio sa ženom?"U našim međusobnim šegrtskim pričama važio je običaj da o tome izmišljamo slavne

priče, ali sad nisam bio u društvu šegrta, te odmahnuh glavom."Nikad kod veštica nisi prešao? Možda je i bolje što nisi. One su mene uzele na prvo

poučavanje toplom poslu, ali nisam siguran da bih im poslao još jednog takvog kakav sam bioja. Međutim, izgledi su da dvorkinja hoće da joj neko greje krevet. Ti joj to ne smeš ispuniti.Njena trudnoća ne bi bila obična - mogla bi doneti odlaganje mučenja i bruku za gildu. Pratišme?"

Klimnuo sam glavom."Dečake tvojih godina muči nemir. Odrediću nekoga da te povede na mesto gde se

takve boljke brzo leče.""Kako vi želite, majstore.""Šta? Ti mi se ne zahvaljuješ?""Hvala vam, majstore", rekoh.Od svih ljudi koje sam ikada upoznao Gerlous je bio jedan od najsloženijih, zato što je

bio složen čovek koji se trudi da izgleda jednostavan. I to ne na osnovu zamisli jednostavnog,nego na osnovu zamisli složenog čoveka o jednostavnosti. Baš kao što se dvorjanin formira unešto briljantno i zapetljano, na pola puta između majstora plesa i diplomate, sa trunčicomubice ako zatreba, tako je i majstor Gerlous oblikovao sebe u ono tupo stvorenje koje nižidvorjanin, pursuivant, očekuje da vidi kad pozove šefa naše gilde, iako je to jedino što pravimučitelj ne može biti. Taj napor se primećivao; iako je svaki deo Gerlousa bio kako treba,nijedan deo se nije sa ostalima uklapao. Pio je mnogo i patio od košmarnih snova, ali sukošmari dolazili upravo posle pića, kao da je vino, umesto da zakatanči vrata njegovog uma,ta vrata naglo otvaralo i ostavljalo ga da se tetura kroz poslednje sate noći trudeći se da uhvatiprvi nagoveštaj sunca koje još nije ni blizu, sunca koje bi prognalo utvare iz njegove velikekabine i omogućilo mu da se obuče i pošalje kalfe na njihove zadatke. Peo se ponekad na vrhnaše kule, iznad topova, i tamo čekao, pričajući sam sa sobom i zureći kroz staklo, za koje sepriča da je tvrđe od kremena, da ugleda praskozorje. Bio je to jedini čovek u našoj gildi - neizuzimajući ni majstora Palaemona - koji se nije plašio tamošnjih energija niti onih nevidljivihusta koja se ponekad obrate ljudima, a ponekad jedna drugima, u drugim kulama i dvorcima.Voleo je muziku, ali ju je pratio lupajući po rukonaslonu svoje stolice i nogom po podu, i tobaš najžešće kad je slušao onu vrstu muzike koju je najviše voleo, a čiji su ritmovi odveć finiza ma kakvu pravilnu kadencu. Jeo je previše, ali i preterano retko; čitao je kad je mislio da toniko neće primetiti; posećivao je neke naše klijente, pa i one na trećem nivou, da bi s njimarazgovarao o stvarima koje su za nas, koji smo iz hodnika prisluškivali, ostajale nerazumljive.Njegove oči su bacale vatru, bile su blistavije nego oči ijedne žene. Izvesne sasvim običnereči izgovarao je pogrešno: ožarniti, salfinks, memarandum. Ne umem vam dobro iskazatikoliko je loše izgledao kad sam se, nedavno, vratio u Citadelu, koliko loše izgleda sad.

8. KONVERZACIONALISTSledećeg dan sam, po prvi put, odneo Tekli ručak. Tokom jedne smene ostao sam uz

nju, a kroz prorez na vratima ćelije često me je osmatrao Drote. Igrali smo igre reči, u čemu jeona bila daleko umešnija od mene, a posle nekog vremena počeli smo da pričamo o stvarimakoje, navodno, javljaju oni koji su se vratili iz mrtvih; ona je o tome iznela ono što je pročitalau najmanjoj od donetih knjiga, naime - ne samo prihvaćena gledišta hierofonata nego i razneekscentrične i jeretičke teorije.

"Kad budem na slobodi", reče ona, "osnovaću svoju sopstvenu sektu. Svakome ću rećida je tu reč o mudrosti koja mi je otkrivena dok sam boravila među mučiteljima. To će ljudislušati."

Pitao sam je kakva će njena učenja biti."Da ne postoje agatodaimoni - dobri duhovi, niti život posle smrti. Da se um u smrti

gasi kao u snu, samo još više.""Ali šta ćeš reći, ko ti je to otkrio?"Odmahnula je glavom, a onda oslonila šiljasti vrh svoje vilice na jednu šaku - poza

koja je omogućavala da joj divno dođe do izražaja graciozna linija vrata. "To još nisamodlučila. Možda anđeo od leda. Ili duh. Šta misliš da je od te dvojice bolje?"

"Zar tu nema neke protivurečnosti?""Pa baš i ima." Njen glas bio je bogat od zadovoljstva koje joj je to pitanje dalo. "Ali u

toj protivurečnosti ležaće privlačnost nove vere. Ne može se osnovati nova teologija naNičemu, a ništa nije tako pouzdan temelj kao protivurečnost. Razmisli o velikim uspesimaprošlosti - proglase da je neko njihovo božanstvo gospodar svih vaseljena, ali da je ipakpotrebno da ga brane babe, kao da je neko dete koje se uplašilo od kokoši. Ili da ona vlast,koja nikog ne kažnjava dok još ima mogućnosti da se krivac popravi, posle kazni svakog kadviše nema nikakvih izgleda da će se iko popraviti."

Rekoh: "Te stvari su odveć složene za mene.""Ne, nisu. Rekla bih da si inteligentan kao i većina mladih ljudi. Ali vi, mučitelji,

pretpostavljam, nemate nikakvu religiju. Da li vas teraju da se zakunete da nećete bitireligiozni?"

"Ni u kom slučaju. Imamo svoju nebesku zaštitnicu i poštujemo praznike, kao i svakadruga gilda."

"Mi nemamo", reče ona. Za trenutak, kao da su je povukle misli o tome. "To samogilde imaju, znaš, i vojska, koja je takođe jedna vrsta gilde. Mislim da bi nam bilo bolje kadbismo to imali. Ipak, svi ti dani posta i noći bdenja pretvorili su se u predstave, u prilike da senosi nova odeća. Da li ti se dopada ovo?" Ustala je i pružila ruke da pokaže uprljanu haljinu.

"Vrlo je lepa", odvažih se da kažem. "Taj vez, i to kako su našiveni toliki sitni biseri.""To je jedina stvar koju ovde imam - u tome sam bila kad sam povedena. Za večeru je,

zapravo. Za vreme posle kasnog popodneva, a pre početka noći."Rekao sam da sam siguran da će majstor Gerlous urediti da joj se donese još haljina,

ako ona to zatraži."Zatražila sam već i on kaže da je poslao neke ljude u Kuću Apsoluta da mi donesu, ali

da nisu mogli ništa da nađu, što znači da Kuća Apsoluta pokušava da glumi da ja ne postojim.Ipak, moguće je da je sva moja odeća poslata u naš dvorac na severu, ili u jednu od naših vila.On će reći svom sekretaru da im piše za to."

"Znaš li koga je poslao?" upitah. "Kuća Apsoluta mora biti velika bar kao našaCitadela, pa valjda niko ne može da je promaši."

"Naprotiv, vrlo se lako promaši. Ne vidi se, pa je moguće da dođeš do nje i ne znaš dasi došao, osim uz mnogo sreće. Sem toga, pošto su drumovi zatvoreni, njima je dovoljnosamo da kažu svojim uhoda da neku određenu grupu putnika treba uputiti u pogrešnompravcu, a uhode oni imaju svuda."

Zaustio sam da pitam kako može biti nevidljiva Kuća Apsoluta (koju sam oduvekzamišljao kao džinovsku palatu sa blistavim kulama i zasvođenim dvoranama); ali Tekla jeveć razmišljala o nečem sasvim drugom, gladeći narukvicu koja je imala oblik krakena čiji suse pipci spleli oko njene bele ruke, a čije su oči bile kabošon-smaragdi - ovalni, ne rezani ufacete. "Dopustili su mi da zadržim ovo. Velike je vrednosti. Platina, ne srebro. Stvarno sambila iznenađena."

"Ovde nema nikog ko bi mogao biti podmićen."

"Moglo bi se prodati u Nesusu i kupiti odeća. Da li je iko od mojih prijatelja pokušaoda me vidi? Znaš li to, Severijane?"

Odmahnuo sam glavom. "Ne bi bili pušteni unutra.""To razumem, ali neko bi mogao pokušati. Znaš li da većina ljudi u Kući Apsoluta ne

zna za postojanje ovog mesta? Vidim da mi ne veruješ.""Misliš, ne znaju da postoji Citadela?""Naravno da znaju za Citadelu. Neki njeni delovi su otvoreni za svakoga, a, uostalom,

ne možeš ne videti kule ako siđeš u južni deo živog grada, svejedno s koje si strane Đola."Pljesnula je po metalnom zidu svoje ćelije. "Za ovo ne znaju - ili bi, bar, veliki deo njihporicao da ovo mesto još postoji."

Velika, velika dvorkinja je bila, a ja nešto gore od roba (mislim, u očima običnognaroda, koji ne može stvarno da razume zaduženja naše gilde). Pa ipak, kad je vreme isteklo iDrote kucnuo po odzvanjajućim vratima, ja sam bio taj koji je ustao i izišao iz ćelije i uskorose popeo u čisti večernji vazduh, a Tekla je ostala unutra, da sluša ječanje i vrištanje drugih.(Iako je njena ćelija bila prilično udaljena od stepenišnog bunara, smeh sa trećeg nivoa mogaose čuti kad nije bilo nikog da s njom razgovara.)

U našoj spavaonici te večeri pitao sam da li iko zna imena onih kalfi koje je majstorGerlous poslao da potraže Kuću Apsoluta. Niko nije znao, ali je moje pitanje izazvalo živuraspravu. Iako niko od dečaka nije to mesto video, pa čak ni razgovarao ni sa kim ko jeste,ipak je svaki čuo priče. Većina ih je bila o basnoslovnom bogatstvu - zlatne ploče, svilenaćebad ispod sedla, takve stvari. Najzanimljiviji su bili opisi autarha, koji bi morao bitinekakvo čudovište da bi se u sve to uklopio; visok kad stoji, običnog rasta kad sedi, star,mlad, žena obučena u muško i tako to. Još fantastičnije su bile priče o njegovom veziru,slavnom Ocu Inireu, koji je izgledao kao majmun i bio najstariji čovek na svetu.

Tek što smo počeli valjano da razmenjujemo priče o čudesima, neko zakuca na vrata.Najmlađi ih otvori i ja ugledah Rohea - obučenog ne u fuliginske čakšire i ogrtač kao što je topropisano pravilima gilde, nego u obične, mada nove i moderne, pantalone, košulju i kaput.Mahnuo mi je rukom, a kad sam došao do vrata da razgovaram s njim, naznačio je da treba dapođem za njim.

Kad smo stepeništem otišli malo dalje, on reče: "Bojim se da sam uplašio onog klinca.Ne zna ko sam."

"Ne zna, u toj odeći", rekoh. "Setio bi se kad bi te video u onoj tvojoj nekadašnjojodeći."

To mu je prijalo, pa se nasmejao. "Znaš, tako je čudno bilo osećanje morati zakucatina ta vrata. Danas je, koji? Osamnaesti. Nije još ni tri meseca prošlo. Kako ti ide?"

"Prilično dobro.""Izgleda da si pritegao bandu. Eata ti je pomoćnik, a? Neće postati kalfa još četiri

godine, znači biće kapetan tri godine posle tebe. Iskustvo će mu dobro doći i sad mi je žao štoti nisi imao više iskustva pre nego što si bio primoran da uzmeš tu dužnost. Ja sam ti stajao naputu, ali nisam nimalo razmišljao o tome tada."

"Rohe, kuda idemo.""Pa, prvo idemo dole u moju kabinu da te obučemo. Da li se raduješ što ćeš i ti postati

kalfa, Severijane?"Te poslednje reči je samo bacio preko ramena dok je dumbarao niz stepenice ispred

mene i nije čekao nikakav odgovor.Moj kostim uglavnom je bio kao njegov, samo drugih boja. Bili su tu ogrtači i kape za

nas dvojicu. "Ovo će ti dobro doći", reče on dok sam to oblačio. "Napolju je zima, počinje isneg." Dao mi je i jednu maramu i rekao mi da skinem svoje iznošene cipele i obujem parčizama.

"To su kalfenske", pobunio sam se. "Ne mogu ih nositi."

"Ma, hajde. Svako nosi crne čizme. Niko neće primetiti. Da li ti odgovaraju?"Bile su prevelike, pa me je naterao da obujem par njegovih čarapa preko mojih."Nego, pare bi trebalo da budu kod mene, ali pošto uvek postoji mogućnost da se

razdvojimo, bolje je da i ti imaš nekoliko asimusa." Izručio je novčiće u moj dlan. "Spreman?Idemo. Rado bih se vratio na vreme da malo i odspavam, ako bude moguće."

Izišli smo iz kule i umotani u čudnovatu odeću prošli oko Veštčje kule, da bismo izbilina nadsvođenu putanju koja vodi pored Martela do dvora koji nazivamo Razbijenim. Rohe jetačno rekao: počinjao je da pada sneg, perjaste pahuljice velike kao kraj mog palca koje su sekroz vazduh prosejavale tako sporo da se činilo da mora biti da su već godinama tako padale.Vetra nije bilo, pa smo čuli kako naše čizme krckaju probijajući se kroz novu, tanku maskudobro znanog sveta.

"Imaš sreće", reče mi Rohe. "Ne znam kako si ovo izveo, ali, hvala ti.""Izveo šta?""Izlazak u Ehopraksiju i da tamo obojica dobijemo po jednu žensku. Znam da znaš -

majstor Gerlous mi je rekao da je tebe već obavestio.""To sam bio zaboravio, a sem toga, nisam bio siguran da on to misli ozbiljno. Je l'

ćemo mi peške? Mora biti da je daleko.""Nije toliko daleko koliko ti verovatno zamišljaš, ali, kao što rekoh, para imamo. Kod

Gorke kapije će čekati fijakeri. Uvek ih tamo ima - ljudi stalno dolaze i odlaze, mada čovek,kad se zavuče u naše ćoše, ne bi pomislio da je tako."

Čisto radi razgovora, rekoh mu ono što je dvorkinja Tekla tvrdila: da mnogi ljudi uKući Apsoluta ne znaju za naše postojanje.

"Siguran sam da je tako. Dok te odgajaju u esnafu, čini ti se da je on središte sveta. Alikad malo odrasteš - takvo je bilo moje iskustvo, a znam da se na tebe mogu osloniti da ne širišprepričavanja o tome - nešto ti malčice pukne u glavi i ti otkriješ da tvoja gilda ipak nijeuporišna tačka vaseljene, nego samo jedan dobro plaćeni, neomiljeni posao u koji si slučajnoupao."

Kao što je Rohe predvideo, tamo su bile i kočije, ukupno tri. Čekale su pokrajRazbijenog dvora. Jedna je bila aristokratska, sa naslikanim grbovima na vratima i sapalfrenijerima u kitnjastim livrejama, dok su druge dve bile obični fijakeri, mali i neukrašeni.Kočijaši su se, sa svojim niskim krznenim kapama, zgurili oko vatrice koju su naložili nakaldrmi. Viđena iz daljine, kroz sneg što pada, izgledala je kao da nije veća od iskre.

Rohe mahnu rukom i viknu i jedan kočijaš uskoči u svoje sedište, pucnu bičem idoveze se, tandrčući, nama u susret. Kad smo se našli unutra, upitah Rohea da li ovaj zna kosmo, a Rohe reče: "Mi smo dvojica optimata koji su imali neka posla u Citadeli, a sad polazeu Ehopraksiju na jedno veče zadovoljstva. To je sve što on zna i što treba da zna."

Zapitao sam se da li je Rohe u ovoj vrsti zadovoljstava mnogo iskusniji od mene. Tonije izgledalo verovatno. U nadi da ću otkriti da li je već išao do našeg odredišta, zapitah gagde je Ehopraksija.

"U kvartu Algedonik. Čuo si za njega?"Klimnuh glavom i rekoh da je majstor Palaemon jednom rekao da je to jedan od

najstarijih delova grada."Nije baš. Ima delova, dalje na jugu, koji su još stariji, gde žive samo omofagisti,

žderači sirovog mesa. Citadela se nekada nalazila na severu od Nesusa, na izvesnojudaljenosti. Da li si to znao?"

Odmahnuo sam glavom."Grad stalno puzi uz reku. Armigeri i optimati žele čistiju vodu - ne za piće, nego za

svoje ribnjake, za kupanje i vožnju čamcima. Sem toga, svako ko stanuje previše blizu morauvek je donekle sumnjiv. Zato najniži delovi, gde je voda najgora, bivaju potpuno napušteni.

Na kraju ih napusti i zakon, a ko ostane, plaši se da naloži vatru zbog onog što bi dim mogaoprivući."

Gledao sam kroz prozor. Bili smo već prošli kroz jednu kapiju, meni nepoznatu,projurivši pored straže sa šlemovima; ali još smo se nalazili u Citadeli i spuštali se tesnacemizmeđu dva reda prozora koji su bili zatvoreni kapcima.

"Kad si kalfa, možeš u grad kad god hoćeš, pod uslovom da nisi na dužnosti."To sam, dabome, već znao; ali zapitah Rohea da li mu to prija."Ne baš da prija... ja sam išao samo dvaput, istinu da ti kažem. Nije prijatno, ali je

zanimljivo. Znaju ko si, dabome.""Rekao si da vozač ne zna.""Pa, on verovatno ne zna. Ti vozači idu po celom Nesusu. On bi mogao stanovati ma

gde i u Citadelu ne zalaziti češće od jednom godišnje. Ali meštani znaju. Vojnici pričaju.Uvek znaju i uvek pričaju, to svako kaže. Oni kad izlaze, mogu da nose svoje uniforme."

"Svi ovi prozori su mračni. Ne verujem da u ovom delu Citadele iko stanuje.""Sve se smanjuje. Tu niko ne može nešto naročito izmeniti. Manje hrane znači i manje

naroda, sve dok ne dođe Novo sunce."I pored hladnoće, u fijakeru mi je bilo zagušljivo. "Je l' još ima daleko da se ide?"

upitah.Rohe se tiho nasmejao. "Neizbežno je da budeš nervozan.""Nisam nervozan.""I te kako jesi. Samo, ne dozvoli da te to uznemirava. To je prirodna stvar. Mislim,

nemoj da te nervira činjenica da jesi nervozan, ako razumeš što hoću da kažem.""Sasvim sam miran.""Može stvar i na brzinu, ako tako hoćeš. Sa tom ženom ne moraš ni da razgovaraš, ako

nećeš. Nju baš briga. Naravno, razgovaraće, ako ti tako želiš. Ti plaćaš - u ovom slučaju, japlaćam, ali načelo je isto. Ona će ti ispunjavati želje, u razumnim okvirima. Ako je udaraš ilivezuješ, naplatiće ti više."

"Je l' im to neko radi?""Pa, znaš, amateri. Ne verujem da bi ti to hteo, niti iko iz gilde to radi, sem ako se

napije." Zastade na trenutak. "A te žene krše zakon, pa prema tome, ne mogu da se žale."Naš fijaker, proklizavajući na zastrašujući način u stranu, izlete iz tog tesnaca i jurnu

kroz drugi, još uži, koji je krivudao ka istoku.

9. KUĆA AZURANaše odredište bejaše jedno od onih akrecionih zdanja kakva se viđaju u starijim

delovima grada (i, koliko znam, samo tu), kod kojih je doziđivanjem raznih dodataka ispojnih prolaza postignuto da se zgrade, prvobitno zasebne, spoje u konfuznu masu uglova,krila, raznih arhitektonskih stilova, sa kulama i šiljcima tamo gde su prvobitni graditelji imaliu vidu samo obične krovove. Ovde je sneg padao jače - ili je možda, samo, nastavio da padadok smo se mi vozili. Opkolio je visoki trem bezobličnim belim hrpama, ublažio je i pomutiooblike ulaza, pretvorio prozorske pragove u jastuke, maskirao i zaogrnuo drvene karijatidekoje su podržavale krov i obećao, činilo se, tišinu, bezbednost i tajnost.

U nižim prozorima videla su se mutna žuta svetla. Gornji spratovi bili su mračni. Ipored snežnih nanosa neko je unutra, nesumnjivo, čuo naše korake. Velika stara vrata, ne višeu najboljem stanju, otvoriše se razmahom ka unutra, pre nego što je Rohe stigao da zakuca.Ušli smo i našli se u uzanoj sobici nalik na kutiju za čuvanje dragog kamenja: zidovi i plafonpokriveni plavim satenom koji je unakrsnim šivenjem razdeljen na jastučiće. Osoba koja nasje pustila unutra imala je cipele sa debelim đonovima i žuti ogrtač; kratka, bela kosa togdrugara bila je zaglađena unatrag sa širokog okruglog čela iznad lica koje nije imalo ni braduni bore. Dok sam, na ulazu, prolazio pored njega, shvatio sam da u njegove oči gledam onako

kako bih gledao kroz neki prozor. Te oči su stvarno mogle biti i staklene, toliko su bile bezkapilara, toliko su uglačano izgledale - kao nebo letnje suše.

"Baš vam je sreća naklonjena", reče on i pruži nam po jedan pehar. "Nikog nema semvas."

Rohe progovori: "Siguran sam da se devojke osećaju usamljeno.""Tako je. Vi se smešite... Vidim da mi ne verujete, ali tako je. One se žale kad u njihov

dvor dođe previše sveta, ali su i tužne kad ne dođe niko. Svaka će noćas pokušati da vasočara. Videćete. Žele da se hvale, kad vi odete, da ste izabrali njih. Osim toga, obojica steprivlačni mladići." On zastade i, mada bez zurenja, ipak se nekako pomnije zagleda u Rohea."Vi ste bili ovde i ranije, zar ne? Pamtim vašu crvenu kosu i jarki ten. Daleko na jugu, uuzanim zemljama, divljaci slikaju duha vatre, koji mnogo liči na vas. A vaš prijatelj ima liceuzvišenoga... što moje mlade žene najviše vole. Vidim zašto ste ga doveli ovamo." Njegovglas je mogao biti muški tenor ili ženski kontraalt.

Otvoriše se druga vrata. Imala su vitražni umetak sa prikazom Iskušenja. Uđosmo ujednu salu koja je izgledala (jednim delom, nesumnjivo, i zbog tesnoće prethodne sobe) većanego što bi ta zgrada, s obzirom na svoju zapreminu, mogla sadržati. Visoka tavanica bila jeukrašena nečim nalik na belu svilu, tako da se dobijao utisak paviljona. Duž dva zida bile sukolonade - ali lažne, jer su tobožnji stubovi bili samo poluokružni pilastri pribijeni uz plavoobojenu površinu, dok je arhitrav bio samo reljef; ali sve dok smo ostajali blizu središta,dejstvo je bilo upečatljivo i gotovo savršeno.

Na udaljenijem kraju ove sale, nasuprot prozora, nalazila se stolica sa visokimnaslonom, nalik na presto. Tu naš domaćin sede i skoro istog trenutka začu se zvon negde uunutrašnjosti zgrade. Rohe i ja smo, na dve manje stolice, čekali ćuteći, dok su jasni odjecitog odzvona zamirali. Spolja se ništa nije čulo, a ipak sam osećao padanje snega. Moje vino jeobećavalo da će hladnoći onemogućiti da priđe bliže; još nekoliko gutljaja i ja ugledah dnovrča. Bilo mi je kao da čekam početak neke ceremonije u ruševnoj kapeli, ali, u isti mah,manje stvarno i više ozbiljno.

"Dvorkinja Barbea", najavi naš domaćin.Ušla je jedna visoka žena. Takvo je elegantno držanje imala, uz tako lepu i smelu

odeću, da sam tek posle nekoliko trenutaka shvatio da ne može imati više od sedamnaestgodina. Lice ovalno, savršeno, oči vodeno bistre, nos malen i prav, majušna usta, takoobojena da izgledaju još manja. Kosa joj je bila toliko bliska glačanom zlatu, da je, maltene,mogla biti i perika od zlatnih žičica.

Zauzela je pozu korak-dva ispred nas i počela polako da se okreće, prolazeći krozstotinu gracioznih stavova. Do tog vremena još nisam video profesionalnu plesačicu; neverujem da sam i do danas video ijednu tako lepu. Ne mogu opisati šta sam tada osetio doksam je gledao u toj čudnoj dvorani.

"Sve dvorske lepotice su ovde, za vas", reče naš domaćin. "Ovde, u Kući azura, gde sunoću doletele sa zlatnih zidova da se rasipaju u vašem zadovoljstvu."

Onako napola hipnotisan, pomislio sam da on te fantastične tvrdnje iznosi ozbiljno.Rekoh: "Pa, to sigurno nije istina."

"Došli ste radi zadovoljstva, zar ne? Ako jedan san doprinosi da vam bude lepše, zaštoga osporavati?" Sve to vreme devojka sa zlatnom kosom izvodila je svoj spori ples bezmuzičke pratnje.

Trenuci su se prelivali jedan u drugi."Da li vam se dopada?" upita naš domaćin. "Da li birate nju?"Malo je nedostajalo da ja kažem - tačnije da viknem, jer sam osećao da je sve ono u

meni što je ikada čeznulo za ženom, čeznulo tada - da biram nju. Pre nego što sam uspeo dadođem do daha, Rohe reče: "Da vidimo još neku." Devojka odjednom prekide ples, nakloni seka nama i iziđe iz dvorane.

"Možete uzeti i po dve, ili više, znate. Posebno, ili zajedno. Imamo neke veomaprostrane krevete." Opet se otvoriše vrata. "Dvorkinja Gracija."

Iako je ova devojka bila veoma različita, po mnogo čemu me je podsećala na"dvorkinju Barbeu" koja se pojavila pre nje. Kosa joj je bila bela kao one pahulje koje supromicale ispred prozora; zbog te kose, njeno mladalačko lice izgledalo je još mlađe, a tamanten još tamniji. Imala je (ili se činilo da ima) veće grudi i prostranije kukove. A ipak samosećao da je maltene moguće da je to ista žena, da je promenila odeću i periku i zaprašila licekozmetikom u onih nekoliko sekundi između izlaska prve i ulaska druge. Bilo je tobesmisleno, ali je u tome postojao i tračak istine, kao i u mnogim drugim besmislicama. Biloje u očima obe te žene, u izrazima oko njihovih usta, u njihovom držanju i u fluidnostinjihovih pokreta nešto što je bilo jedno isto. Setio sam se nečega što sam negde drugde video(nisam se mogao setiti gde), ali je ovo ipak bilo novo, a ja sam osećao da je ono drugo, onokoje sam ranije upoznao, bolje.

"Ovo će meni odgovarati", reče Rohe. "A sad moramo naći nešto za mog prijateljaovde." Tamna devojka, koja nije plesala kao prva nego je samo stajala, smešila se vrlo malo,izvodila naklone i okretala se u sredini sale, sada dopusti svome osmehu da se malčice proširi,priđe Roheu, sede na rukonaslon njegove stolice i poče nešto da mu šapuće.

Kad se vrata otvoriše po treći put, naš domaćin reče: "Dvorkinja Tekla."Izgledalo je da je stvarno ona, baš onakva kakvu sam zapamtio - da je pobegla na neki

način koji nisam mogao ni naslutiti. Na kraju mi je razum, pre nego posmatranje, saopštio dagrešim. Ne znam koje bih razlike primetio kad bi njih dve stale jedna pored druge, mada jeova, svakako, bila nešto nižeg rasta.

"Dakle, ovu želite", reče naš domaćin. Nisam se sećao da sam išta rekao.Rohe, sa kožnom kesom, iskorači napred, saopštavajući da će on platiti za obojicu.

Posmatrao sam novčiće dok ih je vadio, čekajući da vidim sjaj hrisosa. Nije toga bilo - većsamo nekoliko asimusa.

Ta "dvorkinja Tekla" mi dotače šaku. Njen miris bio je jači od jedva primetnogparfema prave Tekle; ipak, to je bio isti miris koji me je navodio na pomisao o ruži koja gori."Hodi", reče ona.

Pođoh za njom. Neki hodnik je tamo bio, mutno osvetljen i ne odveć čist; zatim uzanostepenište. Zapitao sam je koliko je dvorkinja ovde, a ona stade i pogleda me odozgo, iskosa.U njenom licu postojalo je nešto što je moglo biti zadovoljena taština, ili ljubav, ili ononejasno osećanje koje iskusimo kad se neko takmičenje pretvori u izvođenje. "Večeras, vrlomalo. Zbog snega. Ja sam došla sankama, sa Gracijom."

Klimnuo sam glavom. Pomislih da jako dobro znam da je ona došla samo iz jedne odokolnih opakih uličica, najverovatnije peške, sa šalom preko kose i sa starim cipelama krozkoje zadire hladnoća. Ipak nađoh da njene reči imaju više smisla nego stvarnost: osetio samoznojene vrance kako se jure kroz sneg što je padao brže nego što bi ijedna mašina mogla,osetio sam fijuk vetra, a unutra mlade, divne, raskalašne žene umotane u samurovinu i risovokrzno, tamno spram crvenih kadifenih jastuka.

"Zar nećeš doći?"Već je bila maltene na vrhu stepeništa i izvan vidika. Neko joj se tamo obrati

nazivajući je svojom "najdražom sestrom" i kad "Tekla" ode još koji stepenik nagore, videhda je to neka žena veoma slična onoj koja je bila sa Vodalusom, onoj sa srcolikim licem icrnom kapuljačom. Ta žena nije obratila nikakvu pažnju na mene i, čim sam joj se sklonio sputa, pohitala je niz stepenište.

"Sad vidiš šta si mogao da dobiješ da si samo pričekao da iziđe još jedna." Osmehkakav sam naučio da viđam na drugom mestu vrebao je u uglu usana moje drolje.

"Ja bih ipak tebe odabrao."

"E to je stvarno zabavno - ma, hajde, hajde sa mnom, nećeš valjda stajati u tompromajnom hodniku zauvek. Zadržao si savršeno nepromenjeno lice, ali su ti se oči prevrtalekao kod teleta. Zgodna je ona, zar ne."

Ta žena slična Tekli otvorila je vrata i već smo bili u jednoj malenoj spavaćoj sobi saogromnim krevetom. Sa plafona je, okačena o posrebreni lanac, visila hladna kadionica;visoki stativ sa svetiljkom ružičastog abažura nalazio se u jednom uglu. Bio je tu i jedanmajušni sto za oblačenje, sa ogledalom, i jedan uzani orman za odeću, a mi smo jedva imaliprostora i da se pomaknemo.

"Da li bi voleo da me skineš?"Klimnuo sam glavom i posegnuo ka njoj."Onda te upozoravam da moraš pažljivo sa mojojm odećom." Okrenula mi je leđa.

"Ovo se zakopčava na leđima. Počni s vrha, od zadnje strane mog vrata. Ako se uzbudiš panešto pocepaš, on će te naterati da to i platiš - nemoj posle kazati da ti nije bilo rečeno."

Moji prsti nađoše malenu kopču i otkopčaše je. "A ja bih pomislio, dvorkinjo Teklo,da ti imaš odeće u izobilju."

"Imam. Ali zar misliš da bih želela da se vratim u Kuću Apsoluta u pocepanojhaljini?"

"Sigurno ovde imaš i drugih.""Imam nekoliko, ali ovde ne mogu da držim mnogo toga. Neko mi odnosi stvari kad

nisam tu."Tkanina između mojih prstiju, koja je izgledala tako sjajno i bogato u kolonadnoj

plavoj sali dole, bila je tanka i jeftina. "Nema kadife, pretpostavljam", rekoh, otkačinjućisledeću kukicu. "Nema samurovog krzna, ni dijamanata."

"Naravno da nema."Odmakao sam se jedan korak od nje. (I leđima se maltene naslonio na vrata.) Ni traga

od Tekle nije bilo u njoj. Sve je to bila samo slučajna srodnost, podudarnost nekih gestova isličnost odeće. Stajao sam u hladnoj sobici i gledao vrat i gola pleća neke mlade sirotice čijisu roditelji, možda, zahvalno primili svoj deo Roheovog škrtog srebra i pravili se da ne znajugde njihova kćer provodi čitavu noć.

"Nisi ti dvorkinja Tekla", rekoh. "Šta ću ja ovde s tobom?"Sigurno je u moj glas ušlo više nego što sam nameravao. Okrenula se da me pogleda, a

tanušna tkanina njene odeće skliznula joj je sa grudi. Video sam kako strah preleće prekonjenog lica kao zrak iz nekog ogledala; sigurno je u ovakvu situaciju zapadala i ranije i lošeprolazila. "Ja jesam Tekla", reče ona. "Ako ti želiš da to budem."

Digao sam ruku, a ona je hitro dodala: "Ima ovde ko da me zaštiti. Dovoljno je davrisnem. Možeš me lupiti jednom, ali nećeš moći dvaput."

"Nema", rekoh joj."Ima, ima. Trojica.""Nema nikog. Ceo ovaj sprat je prazan i hladan - zar misliš da nisam primetio kakva je

tišina? Rohe i njegova devojka su ostali dole i on je možda dobio bolju sobu zato što je on tajkoji plaća. Žena koju smo videli na vrhu stepeništa odlazila je i htela je prvo da popriča stobom. Vidi." Obuhvatio sam je oko struka i podigao u vazduh. "Vrišti. Neće niko doći."Ćutala je. Ispustio sam je na krevet i trenutak kasnije seo pored nje.

"Ljut si što nisam Tekla. Ali mogla sam da budem Tekla za tebe. Mogu i sad." Smaklaje čudni kaput sa mojih leđa i on pade. "Veoma si jak."

"Nisam." Znao sam da su neki od dečaka, koji su me se plašili, već jači od mene."Vrlo jak. Zar nisi dovoljno jak da savladaš stvarnost, čak ni za kratko vreme?""Šta ti to znači?"

"Slabi veruju u ono što im je nametnuto. Jaki veruju u ono što žele i iznuđuju da topostane stvarno. Šta je autarh, ako ne čovek koji veruje da je baš on autarh i snagom svojevolje navodi ostale da to veruju?"

"Nisi dvorkinja Tekla", rekoh joj."Ali zar ne uviđaš, nije ni ona. Prava dvorkinja Tekla, za koju ne verujem da si je ikad

video... ne, vidim da tu grešim. Zar si bio u Kući Apsoluta?"Njene šake, male i tople, pritiskale su moju desnu šaku. Odmahnuo sam glavom."Ponekad klijent kaže da je bio. Uvek mi je zadovoljstvo da ih slušam kad to govore.""A da li su neki i bili? Zaista bili?"Slegnula je ramenima. "Počela sam ti govoriti da ni dvorkinja Tekla nije dvorkinja

Tekla. Nije ona Tekla kakva u tvom umu postoji, a tebi je samo do takve stalo. A nisam ni ja.U čemu je, onda, razlika između nas?"

"Valjda nema razlike."Dok sam se skidao, rekao sam: "Ipak, svi se trudimo da otkrijemo šta je stvarno. Zbog

čega? Možda nas privlači teocentar. Hierofanti kažu da je samo on istinit."Počela je da ljubi moje butine, znajući da je pobedila. "Da li si stvarno spreman da ga

nađeš? Moraš biti pod zaštitom naklonosti, ne zaboravi. Inače ćeš biti predat mučiteljima. Ato ti se ne bi dopalo."

"Ne bi", rekoh ja i uzeh je među šake.

10. POSLEDNJA GODINAMislim da je majstor Gerlous imao ideju da ja budem često vođen u tu kuću da me

Tekla ne bi suviše privlačila. A desilo se to da sam ja dopustio Roheu da te pare stavlja udžep: nikad više nisam otišao. Bol je bio previše prijatan, zadovoljstvo previše bolno; tako dasam se bojao da posle izvesnog vremena ja više neću prepoznati vlastiti um.

Osim toga, pre nego što smo Rohe i ja otišli iz te kuće, belokosi čovek je (uhvativšimoj pogled) izvukao iz grudnog dela svoje odežde nešto za šta mi se u prvom trenutku učiniloda je nekakva ikona, ali sam brzo video da je zlatna bočica u obliku falusa. I nasmešio se, a tajme je smeh uplašio zato što u sebi nije sadržavao ništa sem prijateljstva.

Prošlo je nekoliko dana dok sam uspeo da oslobodim svoje misli o Tekli izvesnihutisaka što su pripadale lažnoj Tekli koja me je uvela u anakreontske zabave i ispunjenjamuškaraca i žena. Moglo je to imati čak i dejstvo suprotno od onog koje je majstor Gerlousželeo, mada ne verujem da je imalo. Mislim da nikad nisam bio manje sklon da volim tunesretnu ženu nego tad kad su u mom pamćenju bile sveže uspomene na moje slobodnouživanje u njoj; što sam jasnije uviđao neistinitost lažne Tekle, to sam dublje osećao želju dase približim pravoj, a kroz pravu me je privlačio (mada toga, tada, jedva da sam bio svestan)svet drevnog znanja i povlastica koji je ona predstavljala.

Knjige koje sam joj doneo postadoše moj univerzitet, a ona moja proročica. Nisamobrazovan čovek - od majstora Palaemona sam naučio tek nešto više od čitanja, pisanja iračunanja i nekoliko činjenica o fizičkom svetu i o rekvizitama naše misterije. Ako suobrazovani ljudi ponekad pomislili da sam ja, ako ne njima ravan, onda bar čovek čijegdruštva ne treba da se stide, to je samo zahvaljujući Tekli: onoj Tekli koja ostaje u mompamćenju i živi u meni - i zahvaljujući korišćenju te četiri knjige.

Šta smo zajedno čitali i šta smo u vezi s tim jedno drugome pričali, neću reći: inajmanji delić toga istrošio bi ovu kratku noć do kraja. Cele te zime, dok se sneg beleo uStarom dvorištu, peo sam se iz ublijete kao iz sna, a onda primećivao svoje tragove i svojusenku na snegu. Tekla je tugovala te zime, ali je ipak oduševljeno pričala sa mnom o tajnamaprošlosti, o pretpostavkama vezanim za više sfere i o grbovima i istorijama heroja koji suumrli pre mnogo milenijuma.

Proleće dođe i sa prolećem, purpurno isprugani, belo istačkani ljiljani nekropolisa.Donosio sam joj ih, a ona mi govoraše da je i moja brada iskočila kao oni i da bi trebalo da miobrazi budu plaviji nego kod običnih ljudi, a sledećeg dana se izvinjavala i tvrdila da već ijesu plaviji. Zbog toplijeg vremena i (čini mi se) zbog cveća koje sam joj donosio, ohrabrilase. Kad smo pratili crte na insignijama starih kuća, progovarala je o svojim prijateljima kojisu bili istog društvenog nivoa kao ona, o njihovim dobrim i lošim brakovima i kako je ta i tamenjala svoju budućnost za jednu ruševnu tvrđavu zato što ju je videla u snovima; pa kako jedruga s kojom se ona igrala lutkama dok su bile deca sad gospodarica toliko hiljadakvadratnih liga. "A moraće da dođe i novi autarh, možda i nova autarhija, jednog dana, znaš,Severijane. Stvari se mogu dugo nastavljati po starom. Ali ne mogu večno."

"Ne znam mnogo o dvoru, dvorkinjo.""Što manje znaš srećniji ćeš biti." Zastala je i grickala belim zubima delikatno svijenu

donju usnu. "Kad se moja majka porađala, naredila je slugama da je odnesu do VodoskokaVatike, koji ima moć da otkriva šta će se dogoditi. Vodoskok je predskazao da ću ja sesti natron. Tea mi je uvek na tome zavidela. Međutim, autarh... "

"Da?""Bolje da ne pričam suviše. Autarh nije kao drugi ljudi. Šta god ja da pričam ponekad,

istina je da na celome Urtu ne postoji drugi čovek kao što je on.""To znam.""Onda ti je to dovoljno. Evo, vidi", reče, dižući smeđu knjigu. "Ovde piše: 'Misao je

Talelausa Velikog da demokratija' - to znači narod - 'želi da bude pod vlašću neke silenadmoćne u odnosu na demokratiju samu; a Ijeriksa Mudroga je misao da zajednica svih nećenikad dopustiti da na visoki položaj dođe neko različit od njih. Tome uprkos, za svakogautarha se kaže da je savršeni gospodar.'"

Nisam razumeo, pa sam oćutao."Niko, zapravo, ne zna šta će autarh učiniti. Sve se na kraju svodi na to. Niti šta će

Otac Inire učiniti. Kad sam prvi put došla na dvor, rečeno mi je da Otac Inire zaista usmeravapolitiku Komonvelta. Posle dve godine mog boravka tamo, jedan čovek na veoma visokompoložaju - ne mogu ti ni kazati njegovo ime - rekao mi je da autarh vlada bez obzira na to štose nekima u Kući Apsoluta čini da Otac Inire ima vlast. A prošle godine mi je jedna žena, učije se mišljenje pouzdajem mnogo više nego u mišljenje ma kog muškarca, kazala, udubokom poverenju, da je, zapravo, svejedno koji od njih dvojice ima vlast, jer su obojicanedokučivi kao pelagijske dubine i da ako jedan odlučuje dok mesec postaje puniji, a drugikad vetar dune sa istoka, niko, u svakom slučaju, ne primećuje razliku. Mislila sam da je tomudar savet, sve dok nisam shvatila da to ona samo ponavlja nešto što sam ja rekla njoj polagodine ranije." Tekla je zaćutala, opružena po uzanom krevetu, tamne kose rasute po jastuku.

"Ako ništa drugo", rekao sam joj, "dobro si činila što si se oslanjala na mišljenje težene. Jer, ona je svoja mišljenja zasnivala na pouzdanom izvoru."

Kao da me nije čula, promrmljala je: "Ali istina je takva, Severijane. Niko ne zna štaće ta dvojica učiniti. Ja bih mogla biti oslobođena sutra. To je sasvim moguće. Oni sad većmoraju znati da sam ovde. Ne gledaj me tako. Moji prijatelji će razgovarati sa Ocem Inireom.Možda će me neko čak pomenuti autarhu. Ti znaš zašto su me uzeli, zar ne?"

"Nešto oko tvoje sestre.""Moja polusestra Tea je sa Vodalusom. Kažu da mu je dragana, a ja mislim da je to

veoma verovatno.Setio sam se one lepotice navrh stepeništa u Kući azura i rekao: "Mislim da sam

jednom video tvoju polusestru. Bilo je to u nekropolisu. S njom je bio jedan uzvišeni koji jenosio štap-mač i izgledao veoma zgodan. Rekao mi je da je on Vodalus. Ta žena je imala liceu obliku srca i glas koji me je navodio da pomišljam na golubove. Da li je to bila ona?"

"Valjda jeste. Oni žele da ona izda njega da bi spasla mene, a ja znam da ona to nećeučiniti. A kad to otkriju, što da me ne puste?"

Počeo sam da pričam o nečem drugom, a ona se posle nekog vremena nasmejala irekla: "Toliko si intelektualan, Severijane. Kad postaneš kalfa, bićeš najpametniji mučitelj uistoriji... grozna pomisao."

"Imao sam utisak da ti prijaju takvi razgovori, dvorkinjo.""Samo sad, zato što ne mogu napolje. Možda će te ovo šokirati: kad sam bila slobodna,

retko sam posvećivala vreme metafizici. Umesto toga, išla sam na ples i u lov na pekarije sapardinskim lovačkim psima. Ovu učenost, kojoj se diviš, stekla sam još kao devojčica, doksam sedela pred mojim tutorom, pod pretnjom šibe."

"Nije potrebno da pričamo o takvim stvarima, dvorkinjo, ako više voliš da nepričamo."

Ustala je i zabila ruke u sredinu buketa koji sam joj ubrao. "Cvetovi su bolja teologijanego folio-izdanja, Severijane. Da li je lepo u nekropolisu, tamo gde si ovo našao? Ne donosišmi sa grobova cveće, a? Već isečeno cveće koje je neko doneo?"

"Ne. Ovo je davno zasađeno. Svake godine niče nanovo."Na prorezu u vratima Drote je rekao: "Vreme da se krene" i ja sam ustao."Da li misliš da postoji mogućnost da je ponovo vidiš? Dvorkinju Teu, moju sestru?""Ne verujem, dvorkinjo.""Ako je vidiš, Severijane, hoćeš li joj reći o meni? Možda nisu uspeli da stupe u vezu s

njom. Nećeš činiti nikakvo izdajstvo - radićeš autarhov posao.""Reći ću joj, dvorkinjo." Već sam zakoračio kroz vrata."Neće ona Vodalusa izdati, to znam, ali je moguć neki kompromis."Drote je zatvorio vrata, a ja sam okrenuo ključ. Mojoj pažnji nije promakla činjenica

da Tekla nije pitala kako se moglo desiti da njena sestra i Vodalus dođu u naše drevno - i odljudi kao što su njih dve, zaboravljeno - groblje. Hodnik je, sa svojim redovima metalnih vratai sa zidovima koji su se od hladnoće orosili vlagom, izgledao mračan, posle svetiljke u ćeliji.Drote je počeo da pripoveda o pohodu koju su on i Rohe preduzeli: naime, otišli su prekoĐola da vide jednu jamu sa lavovima; kroz zvuk njegovog glasa čuo sam Teklu kako tihodobacuje: "Podseti je kako smo zašivale Džozefinu lutku."

Ljiljani su svenuli kao i svake godine, a umesto njih su nikle tamne ruže smrti iprocvale. Nasekao sam nekoliko i odneo ih Tekli, crnkastopurpurne sa trunčicama rumeneboje. Nasmešila se i odrecitovala:

"Ovde leži Rozakoja je volela da se voza.Diže se miris, druže,al' ne miriše na ruže."

"Ako ti ovaj miris smeta, dvorkinjo...""Ni najmanje, baš je sladak. Samo sam citirala nešto što je moja baba imala običaj da

kaže. Ta Roza je kao devojka bila na lošem glasu, govorila mi je baba, i kad je umrla, sva sudeca izvikivala tu recitaciju. A ja naslućujem da je to zapravo mnogo starija pesma i da seizgubila u vremenu, kao što se izgube počeci svih dobrih i svih loših stvari. Kaže se damuškarci osećaju želju za ženama, Severijane. Zašto onda preziru ženu koju dobiju?"

"Ne verujem da svi preziru, dvorkinjo.""Ta lepotica Roza davala je sebe i zato je toliko ismevana da je poruga dospela i do

mojih ušiju, iako su se njeni snovi odavno pretvorili u prah zajedno sa njenom glatkom puti.Dođi ovamo i sedi do mene."

Postupio sam kako mi je rečeno, a ona je glatko uvukla šake pod iskrzani donji rubmoje košulje i svukla mi košulju preko glave. Usprotivio sam se, ali i uvideo da nemam snageda se oduprem.

"Čega se stidiš? Nemaš dojke koje bi sakrivao. Nikad nisam videla tako belu kožu uskladu sa tako tamnom kosom... Smatraš li da je moja koža bela?"

"Veoma bela, dvorkinjo.""I drugi tako misle, ali je tamna pored tvoje. Moraćeš da bežiš od sunca kad budeš

mučitelj, Severijane. Dobijaćeš grozne opekotine."Svoju kosu, koju je tako često raspuštala, danas je vezala oko glave, kao tamni oreol.

Nikad nije više ličila na svoju polusestru Teu i ja osetih takvu želju za njom da mi se učini daizlivam svoju krv po podu i da sa svakim stiskom svoga srca postajem slabiji i bližinesvestici.

"Zbog čega lupaš po mojim vratima?" Njen osmeh mi je kazivao da zna."Moram da idem.""Onda pre odlaska obuci tu košulju - ne želiš da te tvoj prijatelj vidi takvog."Te noći, iako sam znao da je uzaludno, otišao sam u nekropolis i proveo nekoliko

smena lutajući između tihih kuća mrtvih. Vratio sam se i sledeće noći, i sledeće, ali me četvrtenoći Rohe povede u grad, a tamo u nekoj pijanačkoj jazbini začuh kako neko priča da jeVodalus daleko na severu i da tamo, iz svojih skrovišta u mrazom stegnutim šumama, napadanaselja.

Dani su prolazili. Tekla je sad bila potpuno ubeđena da, pošto je držana u bezbednostitako dugo, nikad neće biti izvedena na mučenje, pa je zatražila od Drotea da joj donesematerijal za pisanje i crtanje i, koristeći ih, počela je da planira vilu koju je nameravala dapodigne na južnoj obali jezera Diuturne; za taj predeo se priča da je najudaljeniji, ali i najlepšideo Komonvelta. Ja sam izvodio grupe šegrta na plivanje, smatrajući da je to moja dužnost,iako u dubokoj vodi nikad nisam mogao zaroniti bez straha.

A onda, sa prividnom iznenadnošću, naiđe vreme odveć hladno za plivanje; jednogjutra na izlizanoj kaldrmi Starog dvorišta zaiskričio je mraz, a u vreme ručka na našimtanjirima pojavila se sveža svinjetina, siguran znak da je hladnoća dospela do bregova ispodgrada. Majstori Gerlous i Palaemon me pozvaše kod sebe.

Majstor Gerlous reče: "Sa nekoliko strana smo dobili dobre izveštaje o tebi,Severijane, a sada se tvome šegrtovanju sasvim primakao kraj."

Maltene šapatom, majstor Palaemon je dodao: "Tvoje dečaštvo je iza tebe, tvojemuževno doba je pred tobom." U njegovom glasu se osećala naklonost.

"Upravo tako", nastavi majstor Gerlous. "Bliži se svečanost naše zaštitnice.Pretpostavljam da si o tome razmišljao?"

Klimnuh glavom. "Eata će biti kapetan posle mene.""A ti?"Nisam shvatio šta se time hoće reći; uviđajući to, majstor Palaemon blagim glasom

dodade: "Šta ćeš ti biti, Severijane? Mučitelj? Gildu možeš i da napustiš, znaš, ako to želiš."Rekao sam mu čvrsto - i tonom kao da sam pomalo šokiran takvom mišlju - da na to

nisam nijednom ni pomislio. Ovo je bila laž. Znao sam, kao što svi šegrti znaju, da čovek niječvrsto i konačno član gilde dok se, punoletan, slobodno ne izjasni za to. Osim toga, naš samesnaf ne samo voleo nego i mrzeo - ne zbog bola nanošenog klijentima među kojima ponekadmora biti i nevinih i koji svakako često dobijaju kazne daleko iznad onog što bi biloopravdano njihovom krivicom; nego zato što mi se činilo da je gilda nedelotvorna, da ništa nepostiže i da služi jednoj vlasti koja ne samo da ništa ne postiže nego je i udaljena. Ne znamkako bolje da izrazim svoja osećanja prema gildi nego da kažem ovo: mrzeo sam je što me jeizgladnjivala i ponižavala, a voleo sam je zato što mi je bila dom, i mrzeo sam je i voleo što jebila primer staroga, i što je bila slaba, i prividno neuništiva.

Naravno da ništa od toga nisam izneo majstoru Palaemonu, mada sam možda mogao,da majstor Gerlous nije bio prisutan. Ipak je izgledalo neverovatno da će moja izjavaodanosti, koju sam izgovarao obučen u dronjke, biti shvaćena ozbiljno; ali, shvatiše jeozbiljno.

"Bez obzira na to da li si razmišljao da nas napustiš, ili nisi", reče mi majstorPalaemon, "ta mogućnost ti je otvorena. Mnogi bi rekli da će samo budala odslužiti sve teškegodine šegrtovanja, a onda, kad šegrtovanje prođe, odbiti da postane kalfa svoje gilde. Ali ti,ako želiš, možeš to da učiniš."

"A kuda bih pošao?" To je bio pravi razlog moga ostajanja, iako im nisam mogao takoreći. Bilo mi je poznato da ogromni svet leži izvan zidova Citadele - uistinu, izvan zidovanaše kule. Ali nisam mogao ni da zamislim da bi se za mene ikada našlo ikakvo mesto u tomsvetu. Suočen sa izborom između robovanja i slobode u praznini, dodao sam: "U našoj gildisam odgajen", plašeći se da bi njih dvojica mogla odgovoriti na moje pitanje.

"Jeste", reče majstor Gerlous svojim najformalnijim načinom. "Ali još nisi mučitelj.Nisi obukao fuligin."

Ruka majstora Palaemona, suva i zbrčkana kao ruka mumije, poče pipati, sve dok nenađe moju šaku. "Među onima koji stupaju u religiju kaže se: 'Gledanje nikad ne prestaje'. Tose ne odnosi samo na znanje, nego i na njihovu krizmu, čiji je beleg nevidljiv, pa prema tomei neizbrisiv. Našu krizmu, znaš."

Opet sam klimnuo glavom."Ona se može sprati još manje nego njihova. Ako bi ti sad otišao, ljudi bi samo

odgovorili: 'Njega su mučitelji odgajili'. Ali kad budeš primljen u mučitelje, govoriće: 'On jemučitelj.' Možeš tada krenuti za plugom ili za dobošem, ali ćeš i dalje čuti: 'On je mučitelj'.Da li to shvataš?"

"Ništa drugo ne želim da čujem.""To je dobro", reče majstor Gerlous i njih dvojica se iznenada, istovremeno,

osmehnuše, pri čemu je majstor Palaemon pokazao svojih nekoliko starih, krivih zuba, amajstor Gerlous svoje četvrtaste žute zube, slične zubima mrtve kljusine. "Onda je vreme da tiobjasnimo konačnu tajnu." (Evo i sad, dok pišem, jasno čujem kako je on te reči naglasio.)"Jer, bilo bi poželjno da o njoj porazmisliš pre ceremonije."

Onda su mi on i majstor Palaemon objasnili tu tajnu koja leži u srcu gilde i koja je jošsvetija zbog toga što nije nikakvom liturgijom slavljena i što leži gola u krilu Pankreatora.

Ujedno su od mene uzeli zakletvu da je nikad nikom neću otkriti osim - kao oni -čoveku kome neposredno predstoji ulazak u misterije gilde. Kasnije sam prekršio tu zakletvu,kao i mnoge druge.

11. GOZBADan naše zaštitnice pada potkraj jeseni. Tad se veselimo: kalfe u procesiji izvode ples

sa mačevima, fantastičan, sa mnogo skokova; majstori osvetle oronulu kapelu u Velikomdvoru sa hiljadu naparfimisanih sveća; i spremimo gozbu.

U ovoj gildi obeležavanje našeg praznika se računa ili kao uzvišeno (tom prilikomneki kalfa postaje majstor), ili kao manje (u kom bar jedan šegrt postaje kalfa), ili kaonajmanje (kad se nijedno uzdizanje u rangu ne događa). Pošto se nijedan kalfa nije uzdigao doranga majstora - nikakvo čudo, jer takva uzdignuća su ređa od decenija - ceremonija mogmaskiranja bila je manje slavlje.

Ipak su uložene nedelje truda u pripreme. Čuo sam priču da unutar kruga citadelskihzidina rade pripadnici čak sto trideset pet gildi. Neke od tih gildi (kao što smo videli međukustosima) previše su malobrojne da bi dan svoga zaštitnika proslavljale u kapeli, te se zatomoraju pridruživati svojoj bratiji u gradu. Oni brojniji se trude da proslave sa najvećommogućom pompom, da bi podigli svoj ugled. Tako čine vojnici na Hadrijanov dan, matrozi na

Barbarin dan, veštice na Megin dan i mnogi drugi. Besplatnim deljenjem hrane i pića,slikovitim povorkama i raznim čudesima, trude se da privuku na svoju proslavu što veći brojnečlanova.

Kod mučitelja nije tako. Nijedan nečlan nije seo sa nama za gozbu Svete Katarine većviše od tri stotine godina; pre mnogo vremena je jedan (ako je priča istinita) poručnik gardeskupio hrabrost, opklade radi, da dođe. Ima mnogo dokonih priča o tome šta mu se ondadogodilo - na primer, da smo mu dali stolicu od usijanog gvožđa i prinudili ga da na njoj sediza našim stolom. Nijedna od tih priča nije istinita. Po starim zakonima našeg esnafa, poželelismo mu dobrodošlicu i dobro ga ugostili; ali, pošto nismo, preko mesa i Katarinine torte,pričali o bolovima koje zadajemo, niti izmišljali nove načine mučenja, niti proklinjali one čijetelo cepamo što prebrzo umiru, on se sve više i više brinuo, zamišljajući da ga uljuljkujemo uosećaj bezbednosti samo da bismo ga kasnije uvukli u neku zamku. Misleći to, jeo je malo, apio mnogo, pa je posle gozbe, vraćajući se u svoje boravište, pao i udario glavom na takavnačin da je ostao, doživotno, bez razuma, a obuzet velikim bolovima. Na kraju je stavio cevsopstvenog oružja sebi u usta, ali mi tu nismo bili ništa krivi.

Niko sem mučitelja, dakle, ne dolazi u tu kapelu na dan Svete Katarine. A ipak, svakegodine (znajući da ćemo biti posmatrani sa visokih prozora) obavljamo pripreme kao i drugegilde, čak i veličanstvenije. Pred kapelom, naša vina gore kao dragulji u svetlosti sto buktinja;naša pečenja se puše i valjaju u barama masnog soka, sa izvrnutim pečenim limunastimočima; vodene svinje kapibare i zamorci aguti, namešteni da stoje kao živi i da izgledaju kaoda se pentraju, čak zaogrnuti krznima ispod kojih se pečeni kokosov orah meša sa njihovomsopstvenom odranom kožom, poziraju na čitavim gredama od šunke i brdima sveže pečenoghleba.

Naši majstori, kojih je, kad sam ja unapređen u kalfu, bilo samo dvojica, stižu uzatvorenim stolicama-nosiljkama, čije su zavese ispletene od cveća, a onda izlaze i hodaju potepisima od obojenog peska koji prikazuju slike iz tradicije naše gilde i koji nastaju tako štokalfe, danima, mukotrpno, slažu zrno po zrno peska raznih boja samo da bi majstori svojimstopalima, iz jednog prolaska, sve uništili.

U kapeli čekaju jedna devojka, jedan veliki točak sa klinovima i jedan mač. Taj točakmi je dobro znan, zato što sam kao šegrt nekoliko puta pomagao kad smo ga sastavljali, aonda opet rasklapali. Spremište mu beše navrh kule, ispod same artiljerijske prostorije, i tu jeležao kad nije bio u upotrebi. Mač je, sa korak-dva rastojanja, izgledao kao pravi dželatskimač za odsecanje glava, ali bio je, zapravo, samo komad drveta uglavljen u jednu starudržalju i ulepšan blistavom folijom.

O devojci ništa vam ne mogu kazati. Kad sam bio vrlo mlad, nisam se ni pitao ko je; tosu najranije gozbe kojih se sećam. Kad sam bio malo stariji i kad je Gildas (koji je, u godini ukojoj pišem, odavno već bio kalfa) bio na dužnosti kapetana šegrta, pomišljao sam da bi onamogla biti jedna od veštica. Kad postadoh još godinu stariji, uvideh da takvo nepoštovanje nebi bilo dopušteno.

Možda je to bila sluškinja iz nekog udaljenog dela Citadele. Možda je bila žiteljkagrada koja je pristajala, zbog dobiti ili zbog neke stare veze s našom gildom, da igra tu ulogu -ne znam. Samo znam da je prilikom svake svetkovine ona čekala na svom mestu, i to, kolikosam mogao oceniti, neizmenjena. Visoka i vitka je bila, iako ne tako visoka niti tako vitka kaoTekla, tena tamnog, očiju tamnih, kose gavranski crne. Nigde drugde nisam video lice kaonjeno, lice nalik na jezerce čiste vode usred šume.

Njeno je bilo da stoji između točka i mača dok nam majstor Palaemon (kao stariji odnaša dva majstora) priča o osnivanju gilde i o našim prethodnicima u godinama pre dolaskaleda - taj deo se menjao iz godine u godinu, jer je on, u svojoj učenosti, menjao priču. Bez rečije stajala i tad, i potom, dok smo pevali "Strašnu himnu", himnu naše gilde, koju šegrti moraju

znati napamet, ali koja se peva samo tog jednog dana u godini. Takođe je ćutke stajala doksmo se mi spuštali na kolena, među polomljenim crkvenim klupama, i molili.

Onda su majstor Gerlous i majstor Palaemon, uz pomoć nekolicine starijih kalfi,otpočinjali predanje o njoj. Ponekad je govorio samo jedan. Ponekad su govorili, u ritmičkimnapevima, svi zajedno. Ponekad su govorila dvojica, ali sa različitim dejstvima, a ostali za tovreme svirali u flaute načinjene rezbarenjem butnih kostiju, ili u trožične rebek-violine kojevrište kao čovek.

Kad bi došli do onog mesta u pripovesti gde Maksentius izriče presudu našojzaštitnici, četvorica maskiranih kalfa bi jurnula napred da je zgrabe. Iako dotad tiha i smirena,sad se opirala, bacakala, vrištala. A dok su je nosili ka točku, on je počinjao prividno da sezamućuje i menja. U svetlosti sveća, prvo se pričinjavalo da one zmije na njemu, zeleni pitonisa glavama od dragulja skerletne, limun-žute i bele boje, počinju da se uvijaju. Onda seispostavljalo da to nisu zmije nego cvetovi, i to pupoljci ruža. Kad bi se devica našla na korakod njih, cvetovi su se otvarali (bili su napravljeni od hartije i sakriveni, što sam ja dobro znao,u pojedinim odeljcima točka). Glumeći strah, kalfe bi ustuknule; ali bi ih naratori, Gerlous,Palaemon i drugi, govoreći zajedno kao Maksentius, podsticali da nastave.

Na tom mestu sam ja, još bez maske i obučen kao kalfa, zakoračio napred i rekao: "Odotpora koristi nema. Bićeš na točku polomljena, ali nećemo ničim drugim tvoje dostojanstvopogaziti."

Devojka nije odgovorila, samo je ispružila ruku i dodirnula točak koji se istog trenaraspao na komade i, lišen svih svojih ruža, sručio, uz veliku buku, na pod.

"Odrežite joj glavu", zatražio je Maksentius, a ja sam se prihvatio mača. Bio je veomatežak.

Kleknula je pred mene. "Ti si savetnica Sveznanja", rekao sam. "Iako te moram ubiti,molim te da život moj poštediš."

Po prvi put je devojka progovorila: "Udari i ne boj se."Uzdigao sam mač. Pamtim kako sam se za trenutak uplašio da ću se preturiti od

njegove težine.Kad se u svojim razmišljanjima vraćam na ta vremena, prvo se tog trenutka setim; od

njega moram da krenem, unatrag ili napred, ako želim više da dozovem u sećanje. Čini mi seda u svom pamćenju zauvek stojim tako, u sivoj košulji i dronjavim čakširama, sa oštricomdignutom iznad glave. Dok je dižem, šegrt sam; a kad ona jurne dole, kalfa sam u Redutragalaca za istinom i pokajanjem.

Naše je pravilo da dželat mora stajati između svoje žrtve i izvora svetlosti; devojčinaglava je ležala u senci, na panju. Znao sam da udarac mača neće naneti nikakvu ozledu - jerću ga ja skrenuti u stranu i time staviti u dejstvo jedan domišljati mehanizam koji izdiževoštanu glavu zalivenu krvlju, dok devojka svoju prekriva komadom fuliginskog platna. Ipak,oklevao sam da udarim.

Opet je progovorila s poda, pokraj mojih nogu, glasom koji kao da mi je odzvanjao uušima: "Udari i ne boj se." Sa onoliko snage koliko sam mogao sakupiti tresnuh lažnomoštricom. Na tren mi se učinilo da oštrica prolazi kroz nešto što joj pruža otpor, a onda jegrunula u panj, koji se raspolutio. Devojčina glava se, sva krvava, stumbala prema bratiji kojaju je iščekivala. Majstor Gerlous je podiže za kosu i poče u dlan leve ruke prikupljati krv.

"Ovom krizmom, našom", reče on, "pomazujem te, Severijane, da budeš naš bratzauvek." Njegov kažiprst iscrta znak po mome čelu.

"Tako neka bude", rekoše majstor Gerlous i sve kalfe sem mene.Devojka je tad ustala. Dok sam je gledao, znao sam da je njena glava samo sakrivena

platnom; ali, izgledalo je da tamo ničeg nema. Osećao sam vrtoglavicu i zamor.Uzela je voštanu glavu od majstora Gerlousa i glumeći da je vraća sebi na ramena,

istovremeno je, nekim veštim trikom, zamotavala u platno fuliganske boje; sledećeg trenutka

je stajala pred nama zračna i cela. Kleknuo sam pred nju, a drugi su se povukli.

Digla je mač kojim sam joj ja samo koji čas ranije odsekao glavu; sad je oštrica bilakrvava od dodira sa voskom. "Mučiteljima pripadaš", reče ona. Osetio sam dodir mača pojednom, zatim po drugom ramenu, onda su mi, odjednom, žustre ruke navlačile gildaškumasku na lice i dizale me. Pre nego što sam dobro shvatio šta se dešava, našao sam se naplećima dvojice kalfi - tek kasnije sam saznao da su to bili Drote i Rohe, mada je trebaloodmah da pogodim. Poneli su me procesionom putanjom kroz sredinu kapele, uz klicanje iviku svih ostalih.

Tek što smo se našli napolju, petarde počeše da prašte oko naših nogu, pa čak i okonaših ušiju, "torpeda" počeše da pogađaju hiljadama godina stare zidine kapele, a rakete,crvene, zelene i žute, da se odapinju u vazduh. Top iz Velikog dvora procepi noć.

Sva ona vrla mesa koja sam već opisao nalazila su se na stolovima u dvoru; sedeo samizmeđu dvojice majstora, pio premnogo (za mene je, oduvek, i vrlo malo bilo premnogo) islušao kako mi nazdravljaju i kliču. Šta je bilo sa onom devojkom, ne znam. Nikada više jenisam video.

Pojma nemam kako sam stigao do kreveta. Oni koji mnogo piju kažu mi da ponekadzaborave sve što se u kasnijem delu noći zbiva, pa se, prema tome, tako i meni moglo desiti.Ali, pošto ja nikad ništa ne zaboravljam (i, ako mogu bar jednom priznati istinu, mada ćeizgledati da se hvališem, ne razumem šta drugi misle kad kažu zaboraviti, jer meni se čini dasve što mi se dogodi postaje deo moga bića), pretpostavljam da je verovatnije da sam zaspao ibio prenet do kreveta.

Bilo kako bilo, probudio sam se ne u dobro poznatoj prostoriji sa niskom tavanicom -našoj spavaonici, nego u jednoj kabini tako maloj da je imala veću visinu nego širinu,kalfenskoj kabini, i to, pošto sam bio najmlađi kalfa, u najmanje poželjnoj od svih kabina unašoj kuli; bila je udobna, ali ne veća od ćelije i nije imala brodsko okno prema spoljašnjemsvetu.

Krevet kao da se bacakao ispod mene. Zgrabio sam njegove ivice i digao se u sedećipoložaj i on se smirio; no čim je moja glava dotakla jastuk, njihanje je opet počelo. Imao samosećaj da sam sasvim budan - a zatim, opet, da sam sasvim budan, ali da sam prethodnogtrenutka spavao. Bio sam svestan da se u toj kabinici nalazi, osim mene, još neko; pomišljaosam, ne mogu objasniti zašto, da je to ona mlada žena koja je odigrala ulogu naše zaštitnice.

Opet sam se, na uzbacakanom krevetu, digao u sedeći položaj. Mutna svetlost cedilase ispod vratiju: nigde nikog.

Čim opet legoh, prostorija se ispuni Teklinim parfemom. Znači, došla je ona lažnaTekla iz Kuće azura. Iskočih iz postelje i, praktično u padu, otvorih vrata. Nikog nije bilo uhodniku.

Nokšir je čekao ispod kreveta; izvukoh ga i izbljuvah se u njega. Skupa mesa plovilasu po mešavini vina i žuči. To doživeh kao neku izdaju, kao da, izbacujući iz sebe sve što mije gilda te noći dala izbacujem i gildu samu. Klečao sam pored kreveta, kašljući i jecajući; ikonačno, pošto sam obrisao usta, legao sam još jednom.

Sigurno je da sam tada zaspao. Video sam kapelu, ali to više nije bila ona ruševinakoju sam poznavao. Krov joj je bio ceo, visok i prav, s njega su visile svetiljke rubinske boje.Unutra su klupe bile cele i uglačane do sjaja; drevni kameni oltar bio je zaogrnut zlatnimplatnom. Iza oltara se dizao predivni mozaik plave boje, ali prazan, kao da je odnekud otrgnuti na taj svijeni zid prilepljen komad neba bez oblaka i bez zvezda.

Tamo sam krenuo, kroz međusedišni prolaz, i sa iznenađenjem uvideo da je to nebodaleko svetlije boje nego pravo nebo, čije plavetnilo je, i po najsunčanijem danu, blisko crnojboji. Ali koliko je samo ovo nebo bilo lepše! Trnci su me prolazili od oduševljenja dok samga gledao. Činilo mi se da plovim kroz vazduh ponet tom lepotom, plovim i gledam dole, ka

oltaru, dole u pehar grimiznog vina, dole na hleb pravljen bez kvasca i na antički nož.Osmehnuo sam se...

I probudio. U snu sam čuo korake napolju, u hodniku, i znao da ih prepoznajem, iakone mogu baš tog trenutka da se setim čiji su. Borio sam se i uspeo da te zvuke vratim: nisu bililjudski koraci, nego samo tapkanje nekih mekih stopala, i jedva čujno grebanje.

I ponovo sam to začuo, tako tiho da sam neko vreme verovao da mešam pamćenje istvarnost; ali bila je stvarnost, nešto je polako dolazilo hodnikom i polako se udaljavalo. Većsamo podizanje glave donelo mi je talas mučnine; pustih da mi glava opet padne na jastuk, asebi kazah da se mene ništa ne tiče ko se to šetka tamo-amo. Onaj parfem je nestao, i ja sam,iako zahvaćen mučninom u stomaku, osećao da više nemam razloga da se plašim nestvarnosti- bio sam vraćen u svet čvrstih predmeta i obične svetlosti. Moja su se vrata malčice otvorila imajstor Malrubius je virnuo unutra da se uveri da je sve u redu sa mnom. Mahnuo sam mu ion ih je zatvorio. Tek posle nekog vremena sam se prisetio da je on umro još dok sam biodečak.

12. IZDAJNIKNarednog dana bolela me je glava i nije mi bilo dobro. Ali sam (po drevnoj tradiciji)

oslobođen čišćenja Starog dvorišta i kapele; i zato sam (pošto je većina braće otišla tamo)morao na posao u ublijetu. Jutarnji mir u hodnicima me je, bar prvih nekoliko trenutaka,smirivao. Onda siđoše, topoćući nogama, šegrti (među njima i dečak Eata, ne više tako mali,sa natečenom usnom i iskricom trijumfa u očima) donoseći doručak za klijente - pretežnohladne parčiće mesa, spasene iz ruševine gozbe. Morao sam nekolicini klijenata daobjašnjavam da je ovo jedini dan u godini kad dobijaju meso, a ujedno sam svima redomtumačio da neće biti nikakvih mučenja danas; dan praznika i dan posle praznika izuzeti su odmučenja, koje se odlaže čak i ako nečija presuda zahteva da bude izvršeno baš tad. DvorkinjaTekla je još spavala. Nisam je budio, nego sam otključao njenu ćeliju i na sto joj stavio hranu.

Sredinom jutra začuo sam opet korake. Izišao sam na stepenišno odmorište i videodvojicu vojnika katafrakta, jednog anagnosta koji je čitao molitve, majstora Gerlousa i jednumladu ženu. Majstor Gerlous je zapitao imam li praznu ćeliju i ja počeh da opisujem koje susve prazne.

"Onda povedi ovu zatvorenicu. Već sam potpisao za nju."Klimnuo sam glavom i dohvatio tu ženu za mišicu; katafrakti je pustiše i okrenuše se

kao srebrni automati.Kitnjastost njenog satenskog kostima (sad u izvesnoj meri zaprljanog i pocepanog)

pokazivala je da je optimatkinja. Armigeta bi nosila finije tkanine jednostavnijeg kroja, anijedna iz siromašnijih klasa se ne bi mogla tako dobro obući. Anagnost je pokušao da pođeza nama dvoma, ali mu majstor Gerlous ne dade. Čuo sam čelikom okovane čizme tih vojnikana stepeništu.

"Kad će me...?" Uzlazni ton tog pitanja sadržavao je stravu."Voditi u sobu za saslušanja?"Prigrlila je moju ruku kao da sam joj otac ili ljubavnik."A hoće li?""Da, gospođo.""Kako znate?""Odvedu svakog ko ovde dođe, gospođo.""Svakog? Zar niko nikad ne bude pušten?""Poneko bude.""Znači, mogla bih i ja biti puštena, zar ne?" Ton nade u njenom glasu podsetio me je

na cvet koji raste u senci."Ta mogućnost postoji, ali je veoma mala."

"Zar ne želite da znate šta sam uradila?""Ne", rekoh. Slučaj je hteo da ćelija do Tekline bude prazna; jedan trenutak sam se

dvoumio da li tu da smestim ovu ženu. Pravila bi joj društvo (njih dve bi mogle razgovaratikroz proreze na svojim vratima), ali će pitanja te žene i zvuci otvaranja i zatvaranja ćelijeprobuditi Teklu. Odlučio sam ipak da tako učinim - smatrao sam da će njihovo budućedruženje biti dovoljna, i više nego dovoljna, nadoknada za sadašnji mali gubitak sna.

"Bila sam verenica jednog oficira i otkrila sam da drži naložnicu. Pošto nije hteo da jese odrekne, platila sam nekim momcima da zapale njenu kolibu. Izgubila je jedan perjanikrevet, nekoliko komada nameštaja i nešto malo odeće. Zar je to zločin zbog koga bi menetrebalo udarati na muke?"

"Ne znam, gospođo.""Moje ime je Marselina. A vaše?"Dok sam okretao ključ njene ćelije, premišljao sam da li treba da joj odgovorim. U

svakom slučaju bi joj kazala Tekla, koju sam već čuo kako se meškolji. "Severijan", rekoh."I vi zarađujete svoj hleb lomeći kosti. Mora biti da zbog toga lepo sanjate noću."Tekline oči, veoma razmaknute i duboke kao bunari, bile su na prorezu njenih vrata.

"Ko je to sa tobom, Severijane?""Nova zatvorenica, dvorkinjo.""Žena? Znam da je žena - čula sam joj glas. Iz Kuće Apsoluta?""Ne, dvorkinjo." Ne znajući koliko bi vremena moglo proći dok njih dve dobiju novu

priliku da jedna drugu vide, povukao sam Marselinu tako da stane pred vrata Tekline ćelije."Još jedna žena. Zar to nije neuobičajeno? Koliko žena imate, Severijane?""Osam, na ovom nivou, sada, dvorkinjo.""Čini mi se da bi trebalo da imate, često, i veći broj.""Retko više od četiri, dvorkinjo."Marselina upita: "Koliko ću dugo morati da ostanem ovde?""Ne dugo. Malo njih ovde ostane dugo, madam."Tekla, sa nezdravom ozbiljnošću, reče: "Ja ću, vidite, biti puštena. On to zna."Nova klijentkinja naše gilde pogleda, sa uvećanim zanimanjem, ono što se od Tekle

moglo videti. "Da li ćete zaista biti uskoro oslobođeni, dvorkinjo?""On to zna. Nosio je na poštu moja pisma - zar nisi, Severijane? A ovih poslednjih

nekoliko dana se opraštao od mene. On je, zaista, dečko prilično sladak, na svoj način."Rekoh: "Sada morate ući, gospođo. Razgovor možete nastaviti, ako želite."Tek kad sam klijentima odneo i ručak, stigla mi je smena. Na stepeništu me je sreo

Drote i preporučio mi da idem u krevet."To je zbog maske", rekoh mu. "Nisi navik'o da me vidiš s maskom.""Dovoljno je što ti vidim oči. Zar ne možeš i ti da prepoznaš svakog brata po očima i

odmah da vidiš da li je ljut ili oran za šalu? Ti si - za leganje u krevet."Rekao sam mu da moram prvo da obavim nešto i otišao u radnu sobu majstora

Gerlousa. Kao što sam se i nadao, bio je odsutan, a ja sam među papirima na njegovomradnom stolu našao ono za šta sam, na neki način koji ne mogu objasniti, znao da će biti tamo:naređenje za mučenje Tekle.

Posle toga nisam mogao na spavanje, nego sam otišao (poslednji put, mada to tadnisam znao) do one grobnice u kojoj sam se kao dečak igrao. Pogrebna bronza starogaristokrate bila je potamnela zbog nedostatka glačanja, a kroz poluotvorena vrata doleteo jejoš poneki list; nikakvih drugih promena nije bilo. Jednom sam pričao Tekli o tom mestu i sadsam zamislio da je ona sa mnom. Pobegla - uz moju pomoć; i sa mojim obećanjem da je ovdeneće niko naći i da ću joj donositi hranu, a kad potera popusti, da ću joj obezbediti da se ukrcana neku trgovačku dau-lađicu, kojom će ona moći neprimećena da otputuje niz meandre Đola,do delte i do mora.

Da sam bio heroj poput onih o kojima smo čitali u starim romansama, već te večeri bihje oslobodio, savladavši ili drogiravši braću na straži. Ali nisam to bio, niti sam imao ikakvedroge, niti ikakvo oružje opasnije od jednog noža uzetog iz kuhinje.

Ali, ako treba da se sazna istina, između jezgra mog bića i kretanja u takav očajničkipokušaj bile su se isprečile one reči koje sam tog jutra čuo - tog prvog jutra posle mogunapređenja. Dvorkinja Tekla je kazala da sam "dečko prilično sladak" i neki već sazreli deomene je znao da bih, čak i u slučaju da u tako nemogućim okolnostima postignem uspeh,ostao dečko prilično sladak. U to vreme, mislio sam da je takva stvar važna.

Sledećeg jutra majstor Gerlous mi je naredio da mu asistiram u izvođenju tog kinjenja.Rohe pođe s nama.

Njenu ćeliju sam ja otključao. U prvi mah nije razumela zašto smo došli i pitala me jeda li joj je došla poseta ili će biti oslobođena.

Dok smo stigli do svog odredišta, znala je. Mnogi muškarci padnu u nesvest, ali onanije. Majstor Gerlous je ljubazno upita da li bi želela da čuje objašnjenje o raznimmehanizmima. "Mislite, o onima koje ćete primeniti?" U njenom glasu se čuo drhtaj, ali nejak.

"Ne, ne, ja to ne bih. Samo o neobičnim mašinama koje ćemo videti u prolazu. Nekesu poprilično stare, većina se praktično nikad i ne koristi."

Tekla je pogledala oko sebe pre nego što je odgovorila. Soba za saslušanje - našaradna soba - nije podeljena u pregrade, nego je zapravo jedna neprekinuta dvorana u kojoj,kao stubovi, stoje cevi drevnih motora; zakrčena je mnoštvom alatki naše misterije. "Onakojoj ću ja biti podvrgnuta - je li i ona stara?"

"Od svih najdrevnija", uzvrati majstor Gerlous. Čekao je da Tekla još nešto kaže, alipošto je ćutala, nastavio je da opisuje. "Ovaj 'dečji zmaj' vam je sigurno poznat - svak zanjega zna. A iza njega, tamo... ako stanete ovde, videćete bolje... nalazi se jedna stvar kojuzovemo 'aparatus'. Trebalo bi da bude sposobna da ureže slova ma koje poruke na teloklijenta, ali retko kad je u upotrebljivom stanju. Vidim da gledate stari stub. To je zaista samoono što i izgleda da je, naime, stub za koji se vežu ruke, a kraj njega je korbač sa trinaestrepova - sredstvo za prevaspitivanje. Nekada je to stajalo u Starom dvorištu, ali su se vešticebunile, pa nas je kastelan naterao da to premestimo ovde. To se dogodilo pre oko stotinugodina."

"Ko su veštice?""Bojim se da sad nemamo vremena da zalazimo u to. Može vam Severijan to pričati,

kad opet budete u svojoj ćeliji."Pogledala me je kao da hoće da kaže "Da li ću se stvarno, pre ili kasnije, vratiti tamo?"

a ja sam iskoristio priliku, pošto sam bio sa suprotne strane stuba u odnosu na majstoraGerlousa i stisnuo njenu ledenu šaku.

"A iza toga...""Čekajte. Mogu li da biram? Ima li ikakvog načina da vas ubedim da... učinite jednu

stvar, a ne drugu?" Njen glas je još bio hrabar, ali sada slabiji.Gerlous odmahnu glavom. "Mi na to ne možemo nimalo da utičemo, dvorkinjo. A ne

možete ni vi. Izvršimo presude koje nam stignu, ne učinimo ni manje ni više od onog što namse naredi, ne dolazi u obzir da nešto menjamo." On nelagodno pročisti grlo. "Mislim da jesledeća sprava zanimljiva. Zovemo je Alovinova ogrlica. Klijent bude stavljen u tu fotelju ivezan, a ovo jastuče se prisloni uz njegovu grudnu kost. Posle toga, kad god on udahnevazduh, lanac se zategne još malo, tako da što više diše, sve manje vazduha može da uzme.Teorijski, to bi se moglo nastaviti zauvek, uz vrlo plitko disanje i vrlo mala zatezanja."

"Kakav užas. A šta je ono iza? One zapetljane žice i ona velika staklena lopta iznadstola?"

"A", reče majstor Gerlous. "Tu spravu zovemo 'revolucionarka'. Osoba legne ovde. Pa,izvolite, dvorkinjo?"

Tokom jednog dugog trenutka Tekla je lebdela u položaju u kom se zatekla. Bila jeviša rastom nego iko od nas, ali sa tim užasnim strahom na licu njena visina više nije delovalaupečatljivo.

"Ako ne legnete", nastavi majstor Gerlous, "naše kalfe će vas morati silom položiti. Tovam se ne bi dopalo, dvorkinjo."

Tekla prošapta: "A ja sam mislila da ćete mi ih pokazati sve.""Samo do ovog mesta, dvorkinjo. Bolje je da um klijenta bude nečim zabavljen. A sad

lezite, molim. Neću više moliti."Legla je odmah, brzo i graciozno, onako kako se, u svojoj ćeliji, pred mojim očima,

često opružala po krevetu. I kaiševi koje Rohe i ja pritegosmo oko nje bejahu tako stari iispucali da sam se pitao hoće li izdržati.

Trebalo je sad odmotati kablove s jednog kraja dvorane za ispitivanja do drugog ipodesiti reostate i magnetske pojačivače. Svetičjkice iz drevnih vremena sijalu su kao krvavocrvene oči na kontrolnoj ploči, a zujanje nalik na pesmu nekog divovskog insekta ispunilo jecelu salu. Prastari motor ove kule opet je, na minut-dva, vraćen u život. Jedan kabl bio jerazlabavljen, pa su iskre plave kao zapaljena rakija plesale oko njegovog bronzanog utičnogmesta.

"Munja", reče majstor Gerlous zabijajući taj kabel čvrsto u utičnicu. "Ima jedna drugareč za to, ali, ne mogu da se setim. U svakom slučaju, ova revolucionarka radi pomoću munje.Naravno, ne u smislu da vas sad udari grom, dvorkinjo. Ali, munja je ono što revolucionarkupokreće."

"Severijane", nastavi on, "guraj tvoju ručku nagore dok ova igla ne dođe dovde." Jedannamotaj, koji je bio hladan kao zmija kad sam ga, maločas, dodirnuo, sad je već bio topao.

"A šta ona čini?""Ne bih to umeo opisati, dvorkinjo. A, sem toga, znate, nikad mi to nisu uradili."

Gerlousova šaka dotače jedno okruglo dugme na kontrolnoj ploči i Tekla se nađe okupanaonom belom svetlošću koja oduzima boju svemu na šta padne. Zavrištala je; ja sam vrištanjaslušao celoga života, ali ovo je bio najgori vrisak, mada ne najglasniji; činilo se da traje i traje,kao škripanje kolskog točka.

Nije bila u nesvesti kad se bela svetlost ugasila. Oči su joj bile otvorene, zagledane uvisinu; ali izgledalo je da ne vidi moju ruku, niti oseća njen dodir. Disala je plitko i ubrzano.

Rohe zapita: "Hoćemo li čekati da se osposobi za hodanje?" Video sam da razmišljakako će nezgodna za nošenje biti žena tolike visine.

"Nosite je odmah", reče majstor Gerlous. Izvukosmo nosila.Kad sam završio i sve druge svoje poslove, došao sam u njenu ćeliju da je vidim. Tad

je već bila sasvim pri svesti, ali nije mogla da stoji. "Trebalo bi da te mrzim", reče mi.Morao sam da se naginjem nad nju da bih te reči uhvatio. "Ne bunim se", rekoh."Ali te ne mrzim. Ne zato što si to baš ti... ako bih mrzela svog poslednjeg prijatelja,

šta bi mi ostalo?"Na to se nije imalo šta reći, pa ništa i nisam rekao."Znaš li kako je bilo? Tek posle dugog vremena sam postala sposobna da mislim o

tome."Njena desna šaka je puzila nagore, ka njenim očima. Dohvatio sam i silom vratio tu

šaku nazad."Učinilo mi se da vidim svog najgoreg neprijatelja, demona nekakvog. A on je bio ja."Ispod kose joj je išla krv. Omotao sam joj glavu čistim lanenim zavojem, iako sam

znao da neće dugo tu ostati. Oko njenih prstiju bile su upetljane tamne, kovrdžave vlasi kose.

"Od tada, ne vladam svojim rukama... savladam ih samo ako razmišljam o njima, akoznam šta čine. Ali to je tako teško, brzo se zamorim." Okrenula je glavu na jednu stranu iispljunula krv. "Ugrizam se. Ujedam svoje obraze iznutra i jezik i usne. Jednom su moje šakepokušale da me udave i mislila sam dobro je, sad ću umreti. Ali samo sam se onesvestila, aone mora biti da su izgubile snagu, jer probudila sam se. To radi kao ona mašina, zar ne?"

"Kao Alovinova ogrlica", rekoh."Ali još gore. Sad moje šake pokušavaju da me oslepe, da mi otkinu očne kapke. Da li

ću biti slepa?""Bićeš", rekoh."Koliko vremena imam do smrti?""Možda mesec dana. Ono u tebi što te mrzi slabiće zajedno sa tobom. Revolucionarka

je to biće dozvala u život, ali njegova energija je tvoja energija, a na kraju ćete umretizajedno."

"Severijane...""Da?""Vidim", reče ona. Zatim :"To je stvar iz Erebusa, iz Abaje, pratilac koji meni

odgovara. Vodalus..."Nagnuh se bliže, ali ne uspeh da čujem. Najzad rekoh: "Pokušao sam da te spasem.

Želeo sam. Ukrao sam nož i proveo noć iščekujući priliku. Ali zatvorenike iz ćelija smeizvoditi samo majstor; morao bih da ubijam..."

"Svoje prijatelje.""Da, moje prijatelje."Opet krenuše njene šake, kao i mlazić krvi iz njenih usta. "Hoćeš li mi doneti nož?""Imam ga ovde", rekoh izvlačeći ga ispod ogrtača. Bio je to najobičniji kuhinjski nož

sa oštricom dugom oko jedan pedalj."Izgleda oštar.""Jeste oštar", rekoh. "Znam kako se neguje oštrica; naoštrio sam ga pažljivo." To su

bile moje poslednje reči njoj. Stavio sam nož u njenu desnu šaku i izišao.Znao sam da će ga njena volja neko vreme zadržavati. Jedna misao se vraćala hiljadu

puta: mogao bih opet da uđem u njenu ćeliju, da joj oduzmem nož, i niko ne bi saznao.Mogao bih da odživim ceo svoj život u gildi.

Ako se iz njenog grla začulo krkljanje, ja to čuo nisam; ali posle podužeg vremena,koje sam proveo zureći u vrata njene ćelije, krivudava grimiznocrvena rečica je ispuzala ispodnjih. Otišao sam tada do majstora Gerlousa i saopštio mu šta sam učinio.

13. LIKTOR TRAKSASledećih deset dana živeo sam klijentskim životom, u jednoj ćeliji na gornjem nivou

ublijete (uistinu, nedaleko od one ćelije koja je bila Teklina). Da na gildu ne bi pala optužbada sam uhapšen mimo zakona, vrata su ostala otključana; ali pred njima su, u hodniku, stajaladvojica kalfi sa mačevima i ja nijednom nisam napustio ćeliju osim drugog dana, nakratko,kad sam doveden pred majstora Palaemona da ponovim svoju priču. To mi je bilo, ako hoćete,suđenje. Preostalih osam dana gilda je razmišljala kako da me kazni.

Priča se da vreme ima neobičnu moć da činjenice očuva na taj način što naše laži izprošlosti pretvori u istine. To se desilo meni. Ranije sam lagao govoreći da volim gildu - i dane želim ništa drugo do da ostanem u njenom zagrljaju. Sad otkrih da su se te laži pretvorile uistinu. Život kalfe i čak život šegrta izgledali su mi beskonačno privlačni. Ne samo zbog togašto sam bio siguran da ću umreti, nego privlačni sami po sebi, zato što sam ih izgubio. Sadsam gledao bratiju sa tačke gledanja klijenta i sagledavao ih kao moćne ljude, aktivne činioceu jednoj neprijateljskoj, gotovo savršenoj mašini.

Pošto sam znao da je moj slučaj beznadežan, posmatrao sam na samome sebi istinitostjedne pouke koju sam, još kao dete, dobio od majstora Malrubiusa: da je nada psihološkimehanizam koji dejstvuje bez obzira na spoljašnju stvarnost. Bio sam mlad i prikladnohranjen; dopuštalo mi se da spavam; iz tih razloga, ja sam se nadao. Mnogo puta sam, i u snu iu budnom stanju, sanjao da će, trenutak pre izvršenja smrtne kazne nada mnom, naićiVodalus. I to ne sam, kakvog sam ga video u borbi na groblju, nego na čelu jedne vojske kojaće zbrisati vekovnu trulež i omogućiti nam da ponovo postanemo gospodari zvezda. Čestosam pomišljao da čujem kako hodnicima odzvanjaju koraci te vojske; dešavalo mi se daprinesem svoju sveću malenome prorezu na vratima zato što mi se priviđalo lice Vodalusovo,napolju, u mraku.

Kao što rekoh, smatrao sam da ću biti ubijen. Pitanje koje me je najviše opsedalotokom tih spornih dana glasilo je - kako. Sve mučiteljske veštine već bejah izučio; a sad samrazmišljao o njima - sagledavao jednu po jednu, kao što su nas učili, ili sve odjednom,otkrovenje u oblasti bola. Živeti dan za danom u ćeliji ispod zemlje i misliti o mučenju, već jemučenje.

Jedanaestog dana poveden sam pred majstora Palaemona. Opet su moje oči videlecrvenu svetlost sunca, opet sam udahnuo onaj vlažni vetar koji, ako je zima, javlja da jeproleće na domaku. Ali, o, koliko me je koštalo da prođem pored otvorenih vrata kule i bacimpogled napolje i vidim, u tvrđavskom zidu, vrata za leševe i Brata nosača kako dokono stojikraj njih.

Radna soba majstora Palaemona izgledala mi je veoma velika kad sam u nju ušao iveoma dragocena - kao da su te prašnjave knjige i hartije moje. Zatražio je da sednem. Nijebio maskiran i izgledao je stariji no što sam ga pamtio. "Raspravljali smo o tvom slučaju",reče. "Majstor Gerlous i ja. Morali smo sve da otkrijemo drugim kalfama, pa čak i šegrtima.Bolje je da znaju istinu. Većina je saglasna da zaslužuješ smrt."

Čekao je da nešto kažem na to, ali ja ništa nisam rekao."A ipak, mnogo toga je rečeno i u tvoju odbranu. Nekoliko kalfi je u poverenju tražilo

od mene, a i od majstora Gerlousa, da ti se dozvoli da umreš bez bola."Ne mogu reći zašto, ali, tad mi se učinilo da je od bitnog značaja da saznam koliko

takvih prijatelja imam, te to zapitah."Više od dvojice i više od trojice. Tačan broj nije važan. Smatraš li da zaslužuješ da

umreš bolno?""Od revolucionarke", rekoh ja, nadajući se da, ako zatražim baš tu smrt kao uslugu, od

njih upravo nju neću dobiti."Da, to bi bilo prikladno. Ali..."Tu je zastao. Minuo je taj trenutak, pa sledeći. Muva sa leđima bronzane boje, prva

takva muva novog leta, zazuja na okruglom prozoru. Želeo sam da je zgnječim, da je uhvatimpa pustim, da povičem na majstora Palaemona da progovori već jednom, da pobegnem iz tesobe; ali ništa od svega toga nisam mogao učiniti. Umesto svih tih stvari, samo sam sedeo nastaroj drvenoj stolici pokraj njegovog radnog stola, osećajući da sam već mrtav, ali da mi jošpredstoji umiranje.

"Ne možemo te ubiti, vidiš. Imao sam ogromne teškoće da ubedim Gerlousa u to, alitako jeste. Ako te ubijemo bez sudskog rešenja, nismo ništa bolji od tebe: ti si izneverio nas,ali mi bismo izneverili zakon. Sem toga, doveli bismo gildu u jednu opasnost koja nikad ne biminula - neki inkvizitor bi to nazvao ubistvom."

Čekao je moj komentar i ja rekoh: "Ali za ono što sam ja učinio...""Kazna bi bila pravedna. Dabome. Ipak, mi, po zakonu, nemamo pravo da svojom

odlukom oduzmemo život ma kome. Oni koji to pravo imaju, ljubomorno ga čuvaju, i u pravusu. Ako bismo pošli kod njih, sigurno je kakva bi osuda usledila. Ali tim odlaskom ugledgilde bio bi javno i nepovratno ukaljan. Poverenje u nas koje sad postoji bilo bi velikim delom

uništeno, i to zauvek uništeno. Mogli bismo sa pouzdanjem očekivati da će naš rad ubudućnosti nadgledati neki drugi ljudi. A da li bi tebi bilo prijatno da vidiš da naše klijentečuva vojska, Severijane?"

Pred mene se uzdiže ona vizija koju sam imao u Đolu, kad sam bio onako blizudavljenju, privlačeći me (kao i onda) potmulo, ali snažno. "Radije ću izvršiti samoubistvo",rekoh. "Glumiću da plivam i umreću na sredini reke, daleko od pomoći."

Senka jednog kiselog osmeha pređe preko oronulog majstora Palaemona. "Drago mi ješto si to ponudio samo meni. Majstor Gerlous bi uživao preko svake mere u ukazivanju načinjenicu da bar još mesec dana mora proći dok plivanje postane iole uverljiva mogućnost."

"Iskren sam. Tražio sam bezbolnu smrt, ali smrt, a ne nastavak života.""Čak i da je sredina leta, to što predlažeš ne bi se smelo dozvoliti. Ipak bi inkvizitor

mogao da zaključi da smo tvoju smrt namestili. Srećom po tebe, složili smo se da primenimojedno rešenje koje donosi daleko manje krivice. Znaš li išta o stanju poslova naše misterije ugradovima po unutrašnjosti?"

Odmahnuh glavom."Ona tamo slabo stoji", nastavi on. "Naša gilda nema nijednu podružnicu, nego deluje

samo u ovom jednom gradu, u Nesusu - samo ovde, u Citadeli. Manji gradovi imaju samo pojednog dželata, karnifeksa, koji vrši pogubljenja i ona mučenja koja tamošnji sudski organiodrede. Takvog čoveka baš svi mrze i svi ga se boje. Razumeš li to?"

"Taj položaj ", rekoh, "previsok je za mene." Govorio sam bez laži; u tom času samdaleko više prezirao sebe nego gildu. Od toga dana, često sam se tih reči sećao, iako su bilesamo moje, i u njima nalazio utehu koja mi je pomagala u mnogim teškim trenucima.

"Postoji jedan grad koji se zove Traks, a zovu ga i 'grad soba bez prozora'", nastavimajstor Palaemon. "Tamošnji arhon - ime mu je Abdiesus - obratio se pismom Kući Apsoluta.Jedan od tamošnjih maršala preneo je to pismo kastelanu, od koga sam ga dobio ja. Njima je,tamo u Traksu, silno potreban izvršilac ove vrste koju opisah. U prošlosti su davalipomilovanje nekom osuđeniku uz uslov da on prihvati to naimenovanje. A sad je u gradu iselu sve trulo od izdajstva, pa, pošto takav položaj podrazumeva i neku meru poverenja, nisuskloni da ponovo postupe na isti način."

Rekoh: "Razumem.""Već su dva puta, u prošlosti, članovi ove gilde slati u provincijske gradove, mada

letopisi ne kažu da li je to bilo pod ovakvim okolnostima. Svejedno, ta dva slučaja pružajunam presedan i izlaz iz lavirinta. Ti ćeš otići u Traks Severijane. Pripremio sam pismo koje ćete predstaviti arhonu i njegovim magistrima. U njemu stoji da si u našoj misteriji visokokvalifikovan. Za takvu varoš to neće biti laž.

Klimnuh glavom već pomiren sa onim što ću raditi. A ipak, dok sam tu sedeo,održavajući bezizražajno lice kalfe čija je jedina želja da posluša, u meni se razbuktavao novistid. Nije bio onako vruć kao stid što sam obrukao svoju gildu, ali je, zato, bio svežiji, te je iboleo više, jer se na njega još nisam navikao kao na onaj prethodni. Bio je zbog sledećeg:osećao sam radost - moja stopala su već čeznula za osećajem trave, moje oči za nepoznatimprizorima, moja pluća za novim, čistim vazduhom dalekih, nenastanjenih prostora.

Upitao sam majstora Palaemona gde bi se grad Traks mogao nalaziti."Niz Đol", reče on. "Blizu mora." Onda se naglo zaustavio, kao što to starci umeju, i

rekao: "Ne, ne, o čemu ja to razmišljam? Uz Đol, dabome", pa su, za mene, tog trenutkaiščezle stotine liga marširajućih talasa, pesak i morske ptice sa svojim kričanjem. MajstorPalaemon uze jednu kartu iz ormana i razmota je za mene; onda se nad njom naginjao,zgurivao, sve dok ono sočivo pomoću koga je obično gledao takve stvari nije maltene dotaklopergament. "Evo", reče i pokaza mi jednu tačku na rubu mlade reke, kod donjih slapova. "Kadbi imao para, mogao bi lađom. Ovako ćeš morati pešice."

"Razumem", rekao sam; iako sam imao u vidu ono tanko parče zlata koje mi je daoVodalus, sada bezbedno u svom skrovištu, znao sam da se ne mogu poslužiti njegovomnovčanom vrednošću, ma kolika ona bila. Ako je volja gilde da me izbaci sa samo onolikopara koliko se može očekivati da jedan mladi kalfa ima, onda ja i iz predostrožnosti i zbogčasti tako moram ići.

A ipak sam znao da to nije pošteno. Da nisam na trenutak ugledao onu ženu sasrcolikim licem i zaradio taj zlatni novčić, više je nego moguće da nikad ne bih odneo nožTekli i izgubio mesto u gildi. U izvesnom smislu, tim novčićem kupljen je moj život.

Pa, dobro - ostaviću svoj stari život iza sebe..."Severijane!" uzviknu majstor Palaemon. "Ne slušaš me. Na našim časovima nikad

nisi bio nepažljiv đak.""Izvinjavam se. Razmišljao sam o mnoštvu stvari.""U to ne sumnjam." Po prvi put se stvarno osmehnuo, pa je, na tren, ličio na onog

nakadašnjeg majstora Palaemona iz mog detinjstva. "Ali davao sam ti tako dobre savete zaput. Sad ćeš morati da kreneš bez njih. Ali ti bi ih, nesumnjivo, ionako sasvim smetnuo s uma.Znaš za drumove?"

"Znam da se njima ne sme ići. Ništa drugo.""Zatvorio ih je autarh Marutas. To se desilo u vreme kad sam ja bio tvojih godina.

Putovanja su podsticala na pobunu, a sem toga, on je želeo da sva roba ulazi u grad i iz gradaizlazi rekom, gde se može lako oporezovati. Taj zakon je ostao na snazi i, koliko čujem, nasvakih pedeset liga iskopan je po jedan redut. Ipak, drumovi ostaju. Iako nisu u dobromstanju, priča se da noću neki ljudi njima putuju."

"A, tako", rekoh. Putovanje po tim drumovima, bez obzira na to da li su zatvoreni iline, moglo bi da bude lakše nego putovanje, zakonom dopušteno, kroz goru i polje.

"Ne verujem da razumeš. Namera mi je da te upozorim da ne ideš njima. Jer podrumovima patroliraju stražari kojima je dopušteno da opljačkaju tela onih koje ubiju inaređenje da ubiju svakog ko se na drumu zatekne, pa, prema tome, nisu mnogo skloni dapitaju imaš li neko opravdanje."

"Razumem", rekoh mu, pitajući se u sebi kako je on doznao toliko o putovanjima."E, dobro. Od ovog dana polovina je već potrošena. Ako to želiš, možeš prespavati

ovde večeras, pa otići ujutro.""Prespavati u svojoj ćeliji, mislite."Klimnuo je glavom. Iako sam znao da jedva može videti moje lice, osećao sam da u

njemu postoji nešto što me proučava."Onda ću otići sada." Pokušao sam da se dosetim šta, zapravo, treba da obavim pre

nego što našoj kuli zauvek okrenem leđa; ništa mi nije padalo na pamet, ali se činilo dasvakako nečeg mora biti. "Mogu li dobiti jednu smenu vremena da se pripremim? Kad tovreme istekne, odlazim."

"To se može bez teškoća odobriti. Ali želim da, pre odlaska, još jednom dođeš ovamo- imam nešto da ti dam. Hoćeš li doći?"

"Naravno, gospodaru, ako vi tako želite.""I, Severijane, budi oprezan. U gildi ima mnogo onih koji su ti prijatelji - koji bi

najviše voleli da se ovo nije dogodilo. Ali postoje i oni drugi, koji smatraju da si zloupotrebionaše poverenje i da zaslužuješ muke i smrt."

"Hvala vam, majstore", rekoh. "Ta druga grupa je u pravu."Ono malo stvari što sam imao u svom vlasništvu bilo je već u mojoj ćeliji. Smotao

sam sve to u jedan zavežljaj i otkrio da je tako malen da ga mogu strpati u jahačku torbicukoja mi je visila o opasaču. Pokrenut ljubavlju i žalošću za onim što sam nekada bio, odoh uTeklinu ćeliju.

Još je bila prazna. Teklina krv oribana je s poda, ali se u metal urezala široka, tamnamrlja rđe nastala od krvi. Teklina odeća i kozmetika takođe su bili uklonjeni. Ostale su onečetiri knjige, koje sam joj odneo godinu dana pre toga, i uz njih još nekoliko knjiga. Nisamodoleo iskušenju da uzmem jednu; kad u biblioteci ima toliko knjiga, ništa bibliotekarimaneće škoditi da ostanu bez jedne. Tek kad sam pružio ruku, shvatio sam da ne znam koju bihuzeo. Knjiga sa grbovima bila je najlepša, ali prevelika za nošenje po vangradskim predelima.Knjižica teologije bila je najmanja, a smeđa knjiga jedva nešto veća od nje. Na kraju samuzeo tu smeđu sa pričama iz iščezlih svetova.

Popeo sam se tada stepeništima naše kule, pored magacina, do artiljernice, gde suopsadni topovi mirovali u svojim kolevkama načinjenim od čiste snage. Onda, još više, doprostorije čija je tavanica stakleni krov i gde postoje sivi zastori i čudno izobličene fotelje; pauz vitke merdevine, tako da sam najzad stao na same klizave providne ploče, naterujućisvojim dolaskom gavrane da odlete i raspu se po nebu kao mrvice čađi; naša dugačka, uzanazastava od fuligina, sa dva šiljka na kraju, talasala se i praskala na vetru, na motki iznad mojeglave.

Ispod mene, Staro dvorište izgledalo je malo, čak tesno, ali beskonačno udobno idomaće. Prolom u tvrđavskom zidu bio je veći nego što sam do tog trenutka zamišljao, ali su,levo i desno od njega, Crvena kula i Medveđa kula još stajale uspravno i snažno. Veštičjakula, našoj najbliža, bila je vitka, tamna, visoka; vetar mi na trenutak dobaci odlomaknjihovog divljeg smejanja i ja osetih onaj stari strah, iako smo mi, mučitelji, uvek bili unajprijateljskijim odnosima sa vešticama, sestrama našim.

Iza zida tvrđave, veliki nekropolis se spuštao, dugačkom neravnom kosinom, premaĐolu, čije sam vode nazirao između polutrulih zgrada na rečnim obalama. A s one strane tegrdne vode, okrugla kupola karavan-saraja izgledala je kao da nije veća od kakvog oblutka,dok je okolni grad ličio na prostranstvo raznobojnog peska po kome su gazili neki davnimajstori mučitelji.

Videh jednu čajku, sa visokim, oštrim pramcem i istom takvom krmom i sa istrbljenimjedrom, kako odmiče ka jugu, tamnom rečnom maticom; pa je i bez svoje volje pratih nekovreme na njenom putu - ka delti i močvarama i, najzad, do bleskavog mora gde ogromna zverAbaja, doneta sa nekih udaljenijih obala Vaseljene u predglacijalnim danima, čeka, valjajućise, da dođe trenutak da ona i njen rod prožderu kontinente.

Onda sam ostavio sve misli o jugu i o južnim, ledom zagušenim morima i okrenuo seka severu, ka planinama i gornjem toku reke. Dugo sam (ne znam ni sam koliko dugo, madasam zapazio da je sunce na drugom mestu kad sam opet obratio pažnju na njegov položaj)gledao ka severu. Te planine sam mogao samo zamisliti, ne stvarno i videti: jer video samsamo zatalasano prostranstvo grada sačinjeno od milion krovova. Ali, istinu da kažem,polovinu vidika mi je zaklanjao Dvorac sa zvonom, njegovi veliki srebrni stubovi i tornjevioko njega. Samo, ja za taj dvorac nisam nimalo mario, nisam ga, uistinu, ni primećivao. Naseveru su i Kuća Apsoluta i slapovi i Traks, grad soba bez prozora. I široke stepe su ležale naseveru i stotinu besputnih šuma i gnjile džungle na onoj liniji koja opasuje ovu planetu okostruka.

Razmišljao sam o svim tim stvarima dok nisam od razmišljanja napola izludeo, a ondasam sišao, otišao opet u radnu sobu majstora Palaemona i saopštio mu da sam spreman zapolazak.

14. TERMINUS EST"Imam poklon za tebe", reče majstor Palaemon. "Uzevši u obzir tvoju mladost i snagu,

mislim da ti neće biti suviše težak.""Ne zaslužujem nikakve poklone."

"Tako je. Ali moraš se prisetiti, Severijane, da poklon, ako je zaslužen, nije poklon,nego je plaćanje. Jedini pravi pokloni su pokloni poput ovog koji sada primaš. Ne mogu da tioprostim ono što si počinio, ali ni da zaboravim šta si bio. Od kada se majstor Gerlousuzdigao do kalfe, nisam imao boljeg učenika od tebe." Ustao je i otišao krutim koracima dojednog udubljenja u zidu, a onda sam začuo kako tamo kaže: "Ah, još mi nije pretežak."

Podizao je nešto tako tamno da je okolnim senkama bilo progutano. Rekao sam:"Dopustite da vam pomognem, majstore."

"Nema potrebe, nema potrebe. Lako se diže, težak je kad se spušta. To je znak da jedobar."

Položio je na sto jedan sanduk crn kao noć, dugačak maltene koliko mrtvački sanduk,ali mnogo uži, sa srebrnim kopčama; dok ih je otvarao, zvonile su kao zvonca.

"Neću ti dati ovaj sanduk koji bi ti samo smetao. Dajem ti mač, kaniju koja treba da gaštiti dok putuješ i remen."

Mač se našao u mojim rukama pre nego što sam u potpunosti shvatio šta dobijam. Bioje uvučen, praktično do jabuke od balčaka, u kaniju od samurovine. Svukao sam kaniju (bilaje mekana kao kožna rukavica) i ugledao oštricu.

Neću vam dodijavati katalogom vrlina i lepota tog mača; trebalo bi da ga sami vidite idržite da biste ga pravilno ocenili. Opako sečivo, jedan el dugačko, sa pravouglim vrhom kaošto kod mača treba da bude. S jedne strane muška oštrica, s druge ženska oštrica, obesposobne da raseku dlaku uzduž; takve su bile do na pedalj od rukoštitnika, koji je bio oddebelog srebra sa po jednom izrezbarenom glavom na svakom kraju. Drška od oniksauvezanog srebrnim trakama, dva pedlja dugačka, sa opalom na kraju. U ovaj mač umetničkitrud je obilato uložen; ali svrha je umetnosti da učini privlačnim i značajnim one stvari kojebez nje ne bi takve bile, pa, prema tome, umetnost ovom maču nije imala šta dati. RečiTerminus Est bile su ugravirane, čudnovatim i divnim slovima, na sečivo, a ja sam, posleodlaska iz Atrijuma vremena, proučio drevne jezike u dovoljnoj meri da bih sad znao da tedve reči znače Ovo je crta razdvajanja .

"Naoštren je valjano, to ti jemčim", reče majstor Palaemon, videći da palcemoprobavam mušku oštricu. "U interesu onih ljudi koji budu tebi predavani potrudi se da takavi ostane. Moje pitanje glasi, nije li ova ubojita sprava previše masivna drugarica za tebe.Uzdigni je, pa vidi."

Terminus Est sam dohvatio na isti način kao onaj lažni mač prilikom mogunapređenja, pazeći da ne tresnem po plafonu. Mač se počeo pomicati kao da sam se rvao sazmijom.

"Nemaš teškoća?""Ne, gospodaru. Ali ova sprava se počela uvijati dok sam je podizao.""U kičmi njenog sečiva postoji jedan kanal kojim protiče reka hidrargiruma - metala

koji je teži od gvožđa, ali tečan kao voda. Zato se njegovo težište pomiče ka rukama kad jevrh sečiva okrenut gore, odnosno ka vrhu kad je okrenut nadole. Mnogo puta ćeš morati dačekaš završetak neke poslednje molitve, ili signal dat rukom od strane nekog kvestora. Tvojmač ne sme da klone niti da zadrhti... ali, sve to već znaš. Nije potrebno da ti govorim datreba da poštuješ ovakav instrument. Neka Mojre budu dobre volje prema tebi, Severijane."

Uzeo sam belegiju i oštraći kamen iz džepa u kaniji mača, ubacio je u svoju jahačkutorbicu, onda ispresavijao pismo koje mi je majstor dao za arhona grada Traksa, zamotaopismo u komadić nauljane svile i predao ga maču na čuvanje. Onda otidoh do majstoraPalaemona.

S tim mojim širokim sečivom okačenim oko levog ramena izišao sam kroz mrtvačkavrata u vetrovit vrt groblja. Na najnižoj kapiji, onoj koja je najbliža reci, stražar me jepropustio ne pitajući me ništa, ali dobacujući mi mnogo čudnih pogleda, i ja se počehpovlačiti uzanim uličicama ka Obalskoj, ulici koja ide duž samog Đola.

Sad moram napisati nešto zbog čega se još i sada stidim, čak i posle svega što sedogodilo. Smene vremena koje su proticale tog popodneva bile su najsrećnije u mom životu.Sva moja stara mržnja prema gildi je iščezla, tako da je ostala samo moja ljubav prema njoj,prema majstoru Palaemonu, prema mojoj braći, pa čak i prema šegrtima, moja ljubav prematradiciji i starim običajima gilde, ljubav koja nikad nije sasvim umrla. Napuštao sam sve testvari koje sam voleo, a prethodno sam ih toliko obrukao. Trebalo je da plačem.

Plakao nisam. Nešto u meni poletelo je nebu pod oblake, a kad je moj ogrtač, podudarom vetra, počeo da se vijori iza mene nalik na krila, osećao sam se kao da bih mogaostvarno poleteti. Nama je zabranjeno da se osmehujemo u prisustvu ma koga osim našihmajstora, braće, klijenata i šegrta. Masku nisam želeo da nosim, ali sam morao da navučemkapuljaču i pognem glavu da mi ne bi neki prolaznik video lice. Pomišljao sam tada, netačno,da se više nikad neću vratiti u Citadelu i našu kulu; ali sam i verovao, takođe pogrešno, da ćedoći još mnogo takvih dana, i osmehivao se.

U svom neznanju, zamišljao sam da ću pre mraka ostaviti grad iza sebe i da ću moćida spavam u srazmernoj bezbednosti ispod nekog drveta. A dogodilo se to da nisam ni iz tihstarijih i siromašnijih delova grada izišao pre nego što se zapad uzdigao da pokrije sunce.Zatražiti gostoprimstvo u nekoj od naherenih kućerina duž ulice Obalske ili potražiti odmor unekom kutku, značilo bi prizvati sebi smrt. Zato sam gazio teškim hodom dalje, ispod zvezdakojima je vetar dodao blistavost, ne više mučitelj u očima onih malobrojnih koji su prolazilimimo mene, nego samo sumorno obučeni putnik s tamnom paterisom o ramenu.

S vremena na vreme promicali su brodovi, klizeći kroz korovom zagušenu vodu, avetar je izvlačio muziku iz njihovih jedara i konopaca. Oni sirotniji nisu pokazivali nikakvasvetla i izgledali su kao jedva nešto više od plovećeg otpada; ali nekoliko puta video sam iraskošne talameguse sa svetiljkama raspoređenim duž pramca i krme da bi se videle ivicepozlaćenog izgleda. Te lađe držale su se sredine reke, plašeći se da bi ih neko mogao napasti,a ipak sam čuo pesmu njihovih lađara preko voda:

Haj'mo! braćo, veslajmo,mat'ca je protiv nas.Hajmo, braćo, veslajmo,Bog je uz nas.

Hajmo, braćo, veslajmo,vetar je protiv nas.Hajmo, braćo, veslajmo,Bog je uz nas.

I tako dalje. Čak i kad su te svetiljke bile samo iskrice, milju ili više uzvodno, zvuk jedolazio na vetru. Kao što sam kasnije video, oni dok pevaju refren potežu dršku vesla ka sebi,a sa naizmenično pevanim frazama odguruju je od sebe - i tako iz smene u smenu vremenaveslaju rekom.

Kad se već činilo da mora uskoro doći dan, videh na širokoj crnoj traci reke jednuliniji iskrica koja nije poticala ni od kakvih brodova; bile su to nepomične vatre poređane uniz od jedne obale prema drugoj. Bejaše to most, i ja, posle dugog potucanja po mraku, stigohdo njega. Ostavljajući pljuskave jezičke reke, popeh se jednim nizom polomljenih stepenica izObalske u uzdignutiju ulicu koja je išla na most i na taj način odjednom postadoh glumac ujednoj novoj sceni.

Koliko je ranije Obalska bila u dubokoj tami, toliko je sad ovaj most bio u jakojsvetlosti. Na svakih desetak koraka stajali su stubovi, naizmenično viši i niži, sa buktinjama; ana svakih stotinak koraka male kule nalik na tvrđavice priključene na obe ivice mosta,

tvrđavice čiji su stražarski prozori blistali kao vatromet. Kočije sa fenjerima hitale su mostomtandrčući, a ljudi koji su, gurajući se, išli pešačkom stazom imali su, u većini slučajeva, uzsebe paževe s fenjerima, ili fenjere u sopstvenim rukama. Bilo je tu i dosta vendora, koji su naposlužavnicima okačenim o vrat imali raznoraznu robu i nudili je i hvalili dernjajući se; ieksterna koji su brbljivo razgovarali na nekim grubim jezicima; i prosjaka koji su izlagalipogledima svoje zagađene rane, ili pokušavali da svirkaju u frulice i ofikleide, ili štipali svojudecu da bi plakala.

Priznajem da me je sve to veoma zanimalo, iako mi je vaspitanjem koje sam stekaobilo zabranjeno da piljim u takve stvari. Sa kapuljačom navučenom duboko preko glave ipogleda uprtog odlučno napred, prolazio sam kroz gomilu kao da sam prema njoj sasvimravnodušan; ali osećao sam da se moj umor, bar privremeno, rastopio, a moji su koracipostali, rekao bih, i duži i brži upravo zato što sam priželjkivao da se na mostu zadržim.

U kulicama nisu stražarili gradski pozornici, nego peltasti, policajci sa poluoklopom iprovidnim štitom. Bio sam na domaku zapadne obale, kad dvojica takvih iskoračiše ipreprečiše mi put svojim bleštavim kopljima. "Ozbiljan je zločin nositi taj kostim u koji si seti maskirao. Ako spremaš neku šalu ili dosetku, zbog nje dovodiš sebe u opasnost."

Rekoh: "Imam pravo da nosim odeždu moje gilde.""Ti to ozbiljno tvrdiš da si dželat, a? Je l' ti to što nosiš mač?""Mač jeste, ali dželat nisam. Ja sam kalfa u Redu tragalaca za istinom i pokajanjem."Nastupilo je ćutanje. Stotinak ljudi nas je okružilo tokom tih nekoliko trenutaka

potrebnih da oni postave svoja pitanja i da im ja odgovorim. Videh kako onaj peltast koji nijeništa rekao baca pogled ka drugome, kao da hoće reći ovaj to ozbiljno, a zatim sledećimpogledom obuhvata gomilu.

"Hajde unutra. Lohagor želi da razgovara s tobom."Kod uzanih vrata su sačekali, a ja sam ušao prvi. Kulica je u tom svom delu,

prizemlju, imala samo jednu sobicu, sa jednim stolom i nekoliko stolica, ali i malenostepenište veoma ishabano prolaženjem nogu u čizmama. Njime sam se popeo na sprat, atamo je, za jednim visokim radnim stolom, sedeo čovek u prsnom oklopu i nešto pisao. Mojiuhvatitelji došli su stepenicama za mnom, a kad smo sva trojica stajali pred lohagorom, onajpeltast koji je i ranije govorio reče: "To je taj."

"Znam", odgovori lohagor, njihov komandant, ne dižući pogled."Kaže da je kalfa gilde mučitelja."Jedan trenutak je pero, koje je do tada glatko klizilo, mirovalo. "Ni pomišljao nisam da

ću tako nešto ikad naći izvan stranica neke knjige, ali, usuđujem se reći, on ne govori ništaviše od istine."

"Pa, onda, je l' da ga pustimo?" upita vojnik."Ne baš odmah."Sad lohagor obrisa to ptičje pero od mastila, posu peskom pismo oko kojeg se trudio i

diže pogled ka nama. Ja rekoh: "Vaši podređeni su me zaustavili zato što su posumnjali umoje pravo na ovaj ogrtač koji nosim."

"Oni su vas zaustavili zato što sam ja tako naredio, a ja sam naredio zato što ste, premaizveštaju istočnih kula, stvarali uznemirenje. Ako ste pripadnik gilde torturista - za koju sam,iskreno ću reći, pretpostavljao da je reformama odavno ukinuta - onda ste život proveli u...Kako se ono zove?"

"Kula Matahin."Opet je pucnuo prstima, izgledajući i dobro raspoložen i kao da ga nešto muči.

"Mislim, ono mesto gde vaša kula stoji.""Citadela."

"Da-bome, Stara Citadela. Nalazi se, ako dobro pamtim, istočno od reke, i to na samojsevernoj ivici Algedonskog kvarta. Vodili su me tamo da vidim tamnicu kada sam bio kadet.Koliko puta ste izlazili u grad?"

Pomislio sam na naše plivačke ekspedicije i rekoh: "Često.""Ovako obučeni?"Odmahnuo sam glavom."Ako ćete to raditi, skinite tu kapuljaču s glave. Ovako vam samo vidim vrh nosa kako

mrda levo-desno. Lohagor skliznu sa stolice i odšeta do prozora s koga je imao pogled namost. "Šta mislite, koliko ljudi živi u Nesusu?"

"O tome nikakvu predstavu nemam.""A nemam ni ja, mučitelju. Niti iko drugi. Propali su svi pokušaji da ih prebrojimo i

svi pokušaji da ih sistematski oporezujemo. Grad raste i menja se svake noći kao natpisikredom na zidovima. Dešava se da neki pametnjakovići po mraku dignu kaldrmu sa ulice i odtoga dignu kuću nasred ulice i izjave da su vlasnici tog zemljišta - da li ste to znali? UzvišeniTalarikan, čije se ludilo ispoljavalo u vidu strasnog zanimanja za najniže vidove ljudskogpostojanja, tvrdio je da osoba koje žive proždirući otpad drugih ima dve velike hiljade. Daima deset hiljada akrobata-prosjaka, od kojih su gotovo polovina žene. Da bismo, ako prisvakom našem udisanju vazduha po jedan siromah skoči sa ograde ovog mosta, živeli večno,jer ovaj grad ljude uzgaja i lomi brže nego što dišemo. U takvoj rulji nema alternative miru.Uznemiravanja se ne mogu dopustiti, jer se ne mogu ni ugasiti. Pratite šta govorim?"

"Postoji alternativa, a to je red. Ali, da; dok se to ne postigne, razumem vas."Lohagor uzdahnu i okrenu se da se suoči sa mnom. "Ako bar to razumete, dobro je.

Biće, dakle, potrebno da nabavite uobičajeniju odeću.""U Citadelu se ne mogu vraćati.""Onda se noćas sklonite sa vidika, a sutra kupite nešto. Imate li novca?"Imam malčice.""Dobro. Kupite nešto. Ili ukradite, ili skinite odeću sa sledećeg nesretnika koga

skratite pomoću te stvari. Ja bih vam rado dao jednog od mojih momaka da vas odvede dokrčme, ali to bi značilo da bi ljudi još više zurili i šaputali. Na reci je bilo nekih nevolja, paljudi tamo prepričavaju, i ovako, previše avetinjskih priča. A sad vetar popušta i stiže magla -što će uticati da stvari budu još gore. Kuda ste se zaputili?"

"Naimenovan sam da idem u grad Traks."Onaj peltast koji je ranije govorio reče: "Da li mu verujete, lohagore? Nije pokazao

nikakav dokaz da je to što tvrdi."Lohagor se opet zagleda kroz prozor, a sada i ja videh konce izmaglice žućkaste boje.

"Ako ne možeš da upotrebiš glavu, upotrebi nos", reče mu. "Koji su mirisi ušli s njim?"Peltast se nesigurno nasmešio."Gvožđe koje rđa, hladan znoj, sagnjila krv. Varalica bi mirisao na novi tekstil, ili na

dronjke uzete iz nekog sanduka. Ako se ubrzo ne probudiš i ne prioneš na svoj posao,Petronakse, naći ćeš se na severu u borbi sa Ascijantima."

Peltast reče: "Ali, lohagore..." i prostreli me pogledom takve mržnje, da sam pomislioda bi taj mogao pokušati da mi učini nešto nažao kad iziđem iz kulice.

"Pokaži ovom momku da si stvarno član mučiteljske gilde."Peltast je bio opušten, tako da to nije bilo osobito teško. Desnom rukom sam odgurnuo

njegov štit u stranu, levom stopalom sam nagazio njegovo desno, a onda sam žestokopritisnuo onaj nerv u njegovom vratu koji izaziva grčeve.

15. BOLDANDERSGrad koji se nalazio na zapadnom kraju tog mosta veoma se razlikovao od onoga iz

koga sam došao. U početku su postojale buktinje na uglovima i gotovo isto onoliko dolaženja

i odlaženja kočija i teretnih kola koliko i na mostu samom. Pre odlaska iz stražarske kulicepitao sam lohagora gde bih mogao provesti osatak noći; a sada sam, osećajući umor koji me jesamo nakratko napustio, pešačio dalje, pogledom tražeći firmu neke krčme.

Posle nekog vremena mrak kao da se počeo zgušnjavati sa svakim mojim daljimkorakom, a na nekom uglu sam, verovatno, i skrenuo na pogrešnu stranu. Ne želeći da sevraćam natrag, nastojao sam da idem manje-više ka severu i tešio sam se pomišlju da me, iakosam možda zalutao, svaki korak nosi brže Traksu. Najzad otkrih jednu malenu krčmu.Nikakvu firmu nisam video, a možda je nije ni bilo, ali sam osetio miris kuvanja hrane i čuozveckanje čašica, pa sam ušao, otvarajući naglim razmahom vrata i sručio se u jednu starustolicu koja se našla blizu vrata, ne obraćajući mnogo pažnju na to gde sam ušao i u kakvosam društvo dospeo.

Kad sam tu sedeći proveo dovoljno vremena da povratim dah i kada sam poželeo nekomesto gde bih mogao da izujem čizme (mada još ni približno nisam bio spreman da ustanem ipočnem da ga tražim), trojica koja su dotad pila u jednom uglu ustadoše i odoše; a jedanstarac koji je, pretpostavljam, video da ja neću dobro uticati na njegov posao, priđe i zapitame šta želim. Rekoh mu da mi je potrebna soba.

"Nemamo."Rekoh: "E baš dobro - jer ni ja nemam para da platim.""Onda morate otići."Odmahnuo sam glavom. "Još ne. Suviše sam umoran." (Druge kalfe su mi pričale

kako su primenjivale taj trik u gradu.)"Vi ste dželat, je l' tako? Vi im odsecate glave.""Donesite mi dve od tih riba čiji miris osećam i ostaće vam samo glave.""Mogu ja da pozovem gradsku stražu. Oni će vas izbaciti."Znao sam, po tonu njegovog glasa, da ne veruje u to što govori, pa sam mu rekao da

izvoli i pozove ih, ali da u međuvremenu donese ribu; otišao je gunđajući. Onda sam seouspravnije, sa Terminus Estom (morao sam ga skinuti s ramena da bih seo) uspravnim izmeđukolena. Još petorica ljudi je sedela sa mnom u toj prostoriji, ali nijedan nije hteo da ukrstipogled sa mojim, a dvojica uskoro odoše.

Stari se vrati sa jednom ribicom, koja je krepala na kriški grubog hleba, i rekao:"Pojedite ovo i idite."

Stajao je tu i gledao me kako jedem. Kad sam završio tu svoju večeru, pitao sam gdebih mogao da prenoćim.

"Soba nemamo. Rekao sam vam."Da je neka palata sa otvorenim vratima stajala pola lanca daleko, ne verujem da bih

smogao snage da iziđem iz te krčme i pređem u nju. Rekao sam: "Spavaću ovde, u ovojstolici. Ionako nije verovatno da ćete noćas imati više mušterija."

"Sačekajte", reče on i ostavi me. Čuo sam ga, onda, kako razgovara sa nekom ženom udrugoj sobi.

Kad sam se probudio, drmao me je za rame. "Jeste li voljni da spavate sa još dvojicomu istom krevetu?"

"Sa kojom dvojicom?""Optimati su obojica, kunem vam se. Vrlo fini ljudi, putuju zajedno."Ona žena u kuhinji povika nešto što nisam razumeo."Jeste li čuli to?" nastavi starac. "Jedan od njih čak nije još ni došao. S obzirom na to

koje je sad doba noći, svi su izgledi da neće ni doći. Znači, bićete samo dvojica.""Ako su njih dvojica zakupila spavaću sobu...""Neće se oni buniti, obećavam da neće. Istina je, karnifekse, to da oni kasne u

plaćanju. Tri noći su ovde, a tek su platili za prvu."

Znači, trebalo je da ja poslužim kao saopštenje o izbacivanju. To me nije mnogouznemirilo, činilo se da mi otvara i jednu lepu mogućnost: ako taj koji tu noćas spava ode,ostaće soba samo meni. Podigao sam se nekako na noge i pošao za starim uz jedno krivostepenište.

Soba u koju smo ušli nije bila zaključana, ali je u njoj bilo mračno kao u grobu. Čuosam teško disanje. "Gudmane!" viknu dedica, zaboravljajući da se malopre kleo da su tadvojica optimati. "Kako se ono zoveš? Boldi? Boldanders? Doveo sam ti društvo. Ako nećešda platiš kiriju, moraš da primaš stanare."

Odgovora nije bilo."Evo, majstore dželatstva", reče mi dedica. "Osvetliću vam." Stade duvati u komadić

truda koji se najzad razgore dovoljno da upali jedan patrljak sveće.Soba je bila skučena i bez ikakvog nameštaja sem jednog kreveta. U njemu je spavao,

ležeći na boku, leđima okrenut ka nama, sa nogama skupljenim nagore, najkrupniji čovekkoga sam ikada video - čovek za koga bi se mirne duše moglo reći da je div.

"Zar se nećeš probuditi, gudmane Boldandersu, da vidiš ko će ti biti sustanar?"Želeo sam da legnem, pa rekoh starcu da nas ostavi. Pobunio se, ali ja ga izgurah iz

sobe, a čim on ode, sedoh na nezauzetu stranu kreveta i izuh čizme i čarape. Slabo svetlosveće potvrdilo je da mi je iskočilo nekoliko plikova. Skinuo sam ogrtač i raširio ga prekoistrošenog krevetskog prekrivača. Još jedan trenutak sam razmišljao da li da skinem opasač ipantalone, ili da spavam u njima; obazrivost i umor su mi, zajedno, nalagali ovo drugo, aprimetio sam i to da je taj džin, koliko se moglo videti, sasvim obučen. Sa osećanjemneizrecivog umora i olakšanja, duvanjem sam ugasio sveću i legao da provedem svoju prvunoć izvan Matahinske kule - prvu, bar, koje sam se mogao setiti.

"Nikad."Taj ton je bio tako dubok i rezonantan (maltene kao najdublje note orgulja) da u prvi

mah nisam bio siguran šta je značila ta izgovorena reč, pa čak ni da li je to uopšte bila reč.Promumlao sam: "Šta si rek'o?"

"Boldanders.""Znam - kazao mi je krčmar. Ja sam Severijan." Ležao sam na leđima, a Terminus Est

(koji sam, radi čuvanja od krađe, uneo u krevet) bio je između nas dvojice. U mraku nisammogao znati da li se moj sustanar okrenuo licem prema meni ili nije, mada sam bio siguran dabih osetio ma kakvo kretanje tako ogromnog tela.

"Ti - beži.""A, znači čuo si nas kad smo ušli. Mislio sam da si spavao."Moje usne su se uobličile da kažu da nisam dželat, nego kalfa mučiteljske gilde. Onda

sam se setio svoje bruke i činjenice da su oni iz Traksa tražili dželata, te rekoh: "Jeste, jasečem glave, ali ne treba da me se plašiš. Radim ono što me hrane da radim."

"Znači, sutra.""Da, sutra će biti dovoljno vremena da se sretnemo i popričamo."A potom sam sanjao, mada je moguće da su i te Boldandersove reči bile san. Međutim,

ne verujem da su bile, a ako i jesu, bile su deo nekog drugačijeg sna.Sedeo sam kao jahač na nekom velikom stvorenju sa kožnatim krilima, pod nebom

koje se nisko spustilo. Bili smo tačno u ravnoteži između rebrasto raspoređenih oblaka isumračnog tla i klizili niz jedan breg vazduha. Činilo mi se da moja moćna letačica mašesamo malo, ili možda nimalo, krajevima svojih dugačkih krila u kojima su joj bili i prsti.Umiruće sunce bilo je pred nama i izgledalo je da se krećemo istom brzinom kao i Urt, jersunce se nepomično održavalo na obzorju, iako smo leteli sve dalje i dalje.

Najzad sam primetio promenu na tlu i u prvi mah pomislio da sad nadlećemo pustinju.Nisam video, čak ni u daljinama, ni gradove, ni farme, ni šume, ni polja, već samo ravnupustoš, boje pocrnelog purpura, bez ikakvih crta, maltene statičnu. To je zapazila i moja

kožnokrila, ili je možda uhvatila neki miris iz vazduha. Osetio sam kako se gvozdeni mišićizatežu ispod mene, a krila jako zamahnuše tri puta uzastopno.

Purpurna pustoš imala je i bele mrvice na sebi. Posle nekog vremena uvideo sam da jeto nekretanje bilo privid, opsena proistekla iz jedoobraznosti - ta površina bila je svuda ista,ali svuda u pokretu - more - svetska reka Uroborus - kolevka u kojoj Urt leži.

Tada sam prvi put pogledao iza sebe i video kako noć guta celu zemlju ljudskog roda.Kad je progutana sasvim i kad je svud ispod nas bila samo pustoš ustalasane vode, kad

više ničeg drugog nije bilo, zver okrete glavu da me osmotri. Njen kljun bio je kljun ibisa, anjeno lice veštičje; na glavi je imala visoku krestu od kosti. Na tren smo se gledali i učinilo mise da znam njenu misao: Ti sanjaš; ali kad bi se probudio iz svog budnog stanja, ja bih bila tu.

Kretanje joj se promenilo kao kad mornari okrenu malu obalsku lađu, pod punimjedrima, da prihvati vetar pod uglom suprotnim od dotadašnjeg. Vrh jednog krila je potonuo,vrh drugog se uperio ka nebesima, a ja počeh da grabim rukama po krljuštavoj koži, ali sestrmoglavih ka moru.

I tresnuh, i taj sudar sa morskom površinom, taj šok me probudi. Trzao sam se usvakom zglavku tela; začuo sam kako div mrmori nešto u snu. Promrmljah nešto, manje-višena isti način, i opipah rukom da se uverim da mač još leži uz mene, pa opet zaspah.

Voda se sklopila iznad mene, ali nisam se udavio. Imao sam osećanje da bih mogaodisati vodu, ali nisam disao. Sve se tako jasno videlo, da mi se činilo da padam kroz prazninuprozračniju od vazduha.

U daljini su se uzdizali neki veliki oblaci - neke stvari stotinama puta veće od čoveka.Neke od tih stvari kao da su bili brodovi, a neke oblaci; jedna, glava bez tela; jedna, telo sastotinu glava. Plava izmaglica ih je delimično zaklonila, ali zato uhledah ispod sebe zemljupeska, izrezbarenu strujama. I palatu, veću od naše Citadele, ali u ruševinama - dvorane lišenekrovova baš kao i bašte; kroz palatu su se kretale ogromne prilike, bele kao da su leprozne.

Još bliže sam padao, a one su okrenule lica uvis, ka meni, lica nalik na ono koje samjednom video ispod Đola; žene su to bile, nage, sa kosom zelenom poput morske pene i saočima od korala. Smejući se, gledale su moj pad, a njihov smeh se u mehurićima uzdizao kameni. Zubi su im bili beli i šiljati, svaki drugačiji kao prsti.

Padao sam bliže. Njihove ruke uzvinule su se do mene, milovale me kao što majkagladi svoje dete. Vrhovi palate sadržavali su sunđere, morske anemone, kao i bezbroj drugihdivota kojima nisam mogao odrediti imena. Te velike žene kružile su oko mene, a ja sam prednjima bio samo lutka. "Ko ste?" pitao sam. "I šta ovde radite?"

"Neveste smo Abajine. Njegove dragane i slađane, igračke i valentine. Zemlja nas nijemogla držati. Naša su prsa kao ovnovi za probijanje tvrđavskih kapija, naše butine bi polomileleđa bikovima. Ovde se hranimo, ploveći i rastući, dok ne postanemo dovoljno velike da sesparujemo sa Abajom, koji će jednoga dana prožderati kontinente."

"A ko sam ja?"Tad su se nasmejale sve zajedno, a njihov smeh bio je kao valjanje okeanskog talasa

po plaži od stakla. "Pokazaćemo ti", rekoše. "Pokazaćemo ti!" Uzeše me, jedna za jednu, adruga za drugu ruku, kao kad dve sestre šetaju dete treće sestre, pa me podigoše i zaploviše samnom kroz vrt. Između prstiju na šakama imale su kožice za plivanje, a svaki prst im je biodugačak kao moja ruka od ramena do lakta.

Zastale su i počele tonuti kroz vodu kao kad karavele tonu; onda njihova stopala imoja dodirnuše žalo. Pred nama je bio neki nizak zid, a navrh zida stajala je mala pozornicazaklonjena zavesom, nalik na one koje mi koristimo za razonođivanje dece.

Komešanje vode koje smo izazvali bilo je, činilo se, i razlog što se pozorišna zavesa,veličine maramice, zatalasala. Zanjihala se, zalepršala i počela se povlačiti u stranu, kao da jepoteže neka nevidljiva ruka. Na pozornici se naglo pojavi majušna prilika čoveka od štapova.Njegove ruke i noge bile su grančice na kojima su se još videli i zeleni pupoljčići i kora. Za

telo je imao četvrt pedlja grane, debele kao moj palac, a glava mu je bila čvor čiji su zavojitioblici tvorili njegove oči i usta. Nosio je motku (kojoj je preteći izmahivao ka nama) i kretaose kao da je živ.

Dok je drveni čovek neko vreme skakutao ka nama i lupkao oružjem po majušnojpozornici da pokaže kako je žestok, pojavi se i prilika dečaka sa mačem. Koliko je prvamarioneta bila grubo izrađena, toliko je ova druga delovala fino dovršena - moglo je to bitipravo dete svedeno na razmere miša.

Obojica su nam se poklonila, a onda su te dve male prilike otpočele borbu. Drveni jefantastično skakao i, činilo se, ispunjavao pozornicu udarcima svoje batine; a dečko je plesaokao trunka prašine u sunčanom zraku da to izbegne i povremeno se bacao ka drvenome ne bili ga posekao svojom oštricom ne većom od čiode.

Najzad drvena prilika pade. Dečko joj priđe krupnim koracima kao da hoće da jojnagazi na prst; ali pre nego što je dospeo to da učini, drvena figura otplovi sa pozornice i dižese, uz mlitavo i lenjo okretanje, kroz vodu; najzad nestade sa vidika, ostavljajući iza sebedečaka, budžu i mač - oba oružja slomljena. Pričinilo mi se da čujem (nema sumnje da je tozapravo bilo škripanje kolskih točkova na ulici napolju) svečane tonove fanfara-igračaka.

Probudio sam se zato što je u sobu ušao neko treći. Bejaše to neki omanji, energičničovek plamenocrvene kose, obučen dobro i čak kicoški. Videći da sam budan, on naglimpokretom raskrili drvene kapke kojima je prozor do tog časa bio zatvoren i crveni sjaj suncapoteče unutra.

"Moj ortak", reče on, "uvek čvrsto spava. Niste ogluveli od njegovog hrkanja?""Spavao sam i ja kako treba", rekoh mu. "Ako je hrkao, ja to nisam čuo."Ovo kao da se dopalo malome čoveku, koji, osmehujući se, otkri popriličan broj

zlatnih zuba. "Hrče on. Hrče da se sav Urt trese, to vam jemčim. Sreća je vaša što ste se ipakodmorili." Pružio mi je svoju delikatnu, dobro odnegovanu ruku. "Ja sa doktor Talos."

"Kalfa Severijan." Zbacio sam tanke pokrivače i ustao da tu šaku prihvatim."U crnom ste, vidim. Koja je to gilda?"To je fuligin, boja mučitelja.""Ah!" Nagnuo je glavu na jednu stranu kao drozd i počeo skakutati unaokolo da me

vidi iz raznih uglova. "Visok ste vi momak - e, stvarno je šteta - ali sva ta čađasta odeća,veoma upečatljivo."

"Nalazimo da je praktična", rekoh. "Ublijeta je prljavo mesto, a na fuliginu se mrlje odkrvi ne vide."

"Imate smisla za humor! Izvrsno! Ja da vam kažem: malo šta čoveku donosi takvudobit kao humor. Humor privuče gomilu. Humor je i umiri, humor smiri pune jaslice dece.Humor te diže i humor te spušta, a asimuse privlači kao magnet."

Imao sam samo neodređenu predstavu o čemu on to priča, ali, videći da je dobroraspoložen, odvažih se da kažem: "Nadam se da vam nisam bio na smetnji? Gazda je rekao daspavam ovde, a u krevetu je bilo mesta za još jednu osobu."

"Ne, ma ne, ni najmanje! Nisam se ja ni vratio - našao sam bolje mesto da provedemnoć. Spavam veoma malo, mogu vam eto i to reći, štaviše vrlo se lako budim. Ali noć mi jeispala fino, to je bila jedna odlična noć. A kud ćete vi krenuti jutros, optimate?"

Stao sam da pipam ispod kreveta tražeći čizme. "Pa, valjda ću prvo da potražim nekidoručak. Potom ću van grada, ka severu."

"Krasno! Ni ne sumnjam da će mom ortaku doručak doći izvrsno - kolosalno će mudoći. A putujemo na sever. Posle izvanredno uspešne turneje po gradu, znate. Sad se vraćamokući. Igrali smo niz istočnu obalu, pa uz zapadnu. Može biti da ćemo se, na putu ka severu,zaustaviti u Kući Apsoluta. To je, znate, u ovoj profesiji glavni san. Igrati u autarhovoj palati.Ili, vratiti se iz nje, ako ste u njoj zaigrali. Puni šeširi hrisosa."

"Sreo sam bar jednu osobu, ako ne i više, koja je sanjala da se tamo vrati."

"Nemojte praviti tako tužno lice - pričaćete mi, obavezno, o tom čoveku jednoga dana.Al' sad, ako mislimo na doručak da idemo - Boldanders! Diž' se! Hajde, Boldanders, hajde!Ustaj!" Otplesao je do uznožja kreveta i dohvatio džina za skočni zglob jednog stopala."Boldanders! Ne hvatajte ga za rame, optimate!" (Ni najmanji pokret u tom smislu nisam bioučinio.) "Ponekad počne da mlatara rukama. BOLDANDERS!"

Div je promrmljao nešto i pokrenuo se."Novi dan, Boldanders! Još si živ! Vreme je da se jede i ide u klozet i vodi ljubav - sve

to! Diži se, inače nikada nećemo stići do kuće!"Nije bilo nikakvog znaka da ga je div čuo. Izgledalo je da je ono malopređašnje

mrmorenje bilo samo protivljenje izrečeno kroz san, ili samrtni ropac. Dr Talos dograbi,oberučke, prljavu ćebad i smače je s kreveta.

Sad je grdno veliki oblik njegovog ortaka ležao otkriven pogledu. Taj je drugar biočak i viši nego što sam pretpostavljao, predugačak za krevet čak i u ovom položaju - sakolenima privučenim gotovo do vrha vilice. Pleća su mu bila visoka, zgurena, a široka čitavel. Lice mu nisam mogao videti, bilo je zariveno u jastuk. Na vratu i oko ušiju imao je nekečudne ožiljke.

"Boldanders!"Kosa mu je bila proseda i, bez obzira na gostioničarevu tobožnju grešku, veoma gusta."Boldanders! Izvinite, optimate, ali mogu li pozajmiti taj mač?""Ne", rekoh. "Ne možete.""Ma, neću ja da ga ubijem ni ma šta slično. Samo da ga šljapim pljoštimice.Odmahnuo sam glavom, a dr Talos, videći da sam nepopustljiv, poče da traži po sobi.

"Štap sam ostavio u prizemlju. Grozan običaj, maznuće ga neko. Treba da naučim dahramljem, stvarno treba. Ovde baš ničeg nema."

Jurnuo je napolje i trenutak kasnije se vratio noseći jedan šetački štap od gvozdenogdrveta sa loptastom pozlaćenom jabukom na gornjem kraju, za držanje. "E sad! Boldanders!"Udarci počeše da padaju po divovim širokim leđima kao one krupne kišne kapi koje padajupre početka grmljavinske oluje.

Sasvim iznenada, div se diže u sedeći položaj. "Budan sam, doktore." Njegovo licebilo je prostrano i grubo, ali i osećajno i tužno. "Jesi li odlučio da me najzad ubiješ?"

"O čemu pričaš, Boldanders? A, misliš na ovog optimata ovde. On ti neće učiniti ništanažao - delio je postelju s tobom, a sad će nam praviti društvo na doručku."

"Spavao je ovde, doktore?"Dr Talos i ja klimnusmo glavama."Onda znam odakle su se uzdigli oni moji snovi."Još zasićen prizorom ogromnih žena ispod monstrumovih mora, zapitao sam šta je to

sanjao, iako sam ga se pomalo pribojavao."Pećine, negde ispod, sa kamenim zubima s kojih kaplje krv... otkinute i raskomadane

ruke koje leže na stazama od peska i bića koja tresu lance u mraku." Sedeo je na ivici krevetai čistio jednim velikim prstom razmaknute, iznenađujuće sitne zube.

Dr Talos reče: "Hajdete, obojica. Ako hoćemo danas da jedemo i pričamo i uradimoišta - moramo, vidite, početi. Ima mnogo da se kaže i mnogo da se učini."

Boldanders pljunu u ugao.

16. PRODAVNICA KRPATokom tog pešačenja kroz ulice još dremljivog Nesusa po prvi put me je celom

snagom ščepao onaj moj jad koji će me kasnije tako često opsedati. Dok sam bio zatvorenik unašoj ublijeti, jad je bio otupljen ogromnošću onog što sam učinio i ogromnošću kazne zakoju sam bio siguran da ću je iz ruku majstora Gerlousa ubrzo dobiti. Juče, kad sam opružiokorake niz Obalsku ulicu, jad je bio odagnan radostima slobode i bolovima izgnanstva. A sad

mi se učinilo da na celom svetu ne postoji nijedna činjenica izvan činjenice Tekline smrti.Svaka zakrpa mraka među senkama podsećala me je na Teklinu kosu; svako svetlucanjebeline, na njenu kožu. Sa naporom sam se suzdržavao da ne jurnem natrag u Citadelu i nepogledam da li Tekla, možda, još i sad sedi u svojoj ćeliji i čita pri sjaju one srebrne svetiljke.

Nađosmo jedan kafić čiji su stolovi bili raspoređeni duž ruba ulice. Još je bilo takorano da je saobraćaj bio slab. Na uglu je ležao mrtav čovek (udavljen, rekao bih, komadomlambrikenske tkanine; i danas postoje neki koji se tom veštinom služe). Dr Talos mu pretresedžepove, ali ostade praznih šaka.

"E, dobro", reče on. "Moramo razmišljati. Moramo smisliti neki plan."Jedna kelnerica nam donese vrčeve moke i Boldanders gurnu jedan vrč ka doktoru,

koji promeša moku kažiprstom."Prijatelju Severijane, možda bi trebalo da osvetlim naš položaj. Boldanders - on je

moj jedini pacijent - i ja dolazimo iz jedne oblasti blizu jezera Diuturne. Naša kuća jeizgorela, pa, pošto nam je bila potrebna neznatna sumica novca da je popravimo, odlučili smoda se uputimo u svet. Moj prijatelj je čovek zapanjujuće snage. Ja sakupim gomilu, on polominekoliko komada drveta i podigne desetoricu odjednom, onda ja prodajem svoje lekove. Nijebaš mnogo, kazaćete vi. Ali to nije sve. Imam ja i jedan pozorišni komad, a sakupili smo iopremu. Kad su okolnosti povoljne, on i ja glumimo izvesne scene, pa čak i pozovemopojedine gledaoce da se uključe. Dakle, prijatelju, kažete da idete ka severu, a po vašojpostelji od noćas zaključujem da niste pri parama. Mogu li predložiti jedan zajedničkipoduhvat?"

Boldanders, koji kao da je razumeo samo prvi deo govora svog sadruga, reče: "Nijesasvim uništena. Zidovi su od kamena, vrlo debeli. Neki svodovi su ostali."

"Sasvim tačno. Planiramo obnavljanje te drage nam starine. Ali, evo u kakvoj smonedoumici - sada smo na polovini povratne etape naše turneje, a kapital koji smo sakupili jošje daleko od dovoljnog. Ja predlažem..."

Kelnerica, mršava mlada žena raščupane kose, dođe i donese činiju kaše zaBoldandersa, hleb i voće za mene i kolač za dr Talosa. "Baš privlačna devojka!" uzviknu on.

Osmehnula mu se."Možete li sesti? Mi smo vam, izgleda, jedine mušterije."Bacila je pogled u pravcu kuhinje, slegnula ramenima i privukla jednu stolicu."Možda će vam prijati parče ovoga - isuviše ću biti zauzet pričanjem, pa neću moći da

žvaćem nešto tako suvo. A uzmite i gutljaj moke, ako vam ne smeta da pijete posle mene."Ona reče: "Čovek bi pomislio da će nas gazda pustiti da jedemo džabe, je li tako? Ali

ne da. Sve nam naplaćuje po punoj ceni.""A! Znači vi niste gazdina kćerka. Plašio sam se da jeste. Ili njegova supruga. Kako je

dopustio da takav cvet ostane neubran?""Ovde radim tek oko mesec dana. One pare koje ljudi ostave na stolu jedina su mi

zarada. Eto, recimo, vas trojica. Ako mi ništa ne ostavite, značiće to, da sam vas usluživala zadžabe."

"Upravo tako, upravo tako! Ali, šta sa ovim? Šta ako pokušamo da ti damo jedanraskošan poklon, a ti odbiješ?" To govoreći, dr Talos se nagnuo prema njoj i meni pade na umda njegovo lice nije samo lice lisice (poređenje koje je, možda, bilo odveć lako načiniti, zbognjegovih nakostrešenih crvenkastih obrva i oštrog nosa, što je odmah nagoveštavalo lisičijiizgled), nego lice punjene lisice. Čuo sam da ljudi koji za život zarađuju kopajući zemlju kažuda baš nigde ne postoji teren na kome bi se mogao iskopati jarak, a da pri tom ne iskopaš ikrhotine prošlosti. Gde god se ašov zabode u zemlju, otkrije neki polomljeni pločnik ilizarđali metal; a naučnici pišu da pesak one vrste koju umetnici nazivaju polihromim (zato štosu sa belinom tog peska pomešane i trunčice svih boja) zapravo i nije pesak, nego da je tostaklo iz prošlosti, smrvljeno u prah zato što se eonima tumbalo u hučnom moru. Pa, ako

postoje slojevi stvarnosti ispod one koju vidimo, kao što postoje slojevi istorije ispod tla pokome gazimo, onda je, u jednoj od tih dubljih stvarnosti, lice dr Talosa lisičja maska nanekom zidu; zato sam bio zapanjen kad sam video kako se to lice sada okreće i savija ka tojženi i u tim pokretima postiže, senkama na obrvama i nosu, privid izražajnosti i misaonosti izapanjujuću, realističnu živost. Da li bi odbila, pitao ju je on opet, a ja se stresoh kao da sebudim.

"Šta hoćeš da kažeš?" želela je ta žena da zna. "Jedan od vas je karnifeks. Pričaš li opoklonu smrti? Autarh, čije pore blistaju sjajnije nego same zvezde, štiti živote svojihpodanika."

"Poklon smrti? O, ne!" Dr Talos se nasmejao. "Ne, draga moja, taj si imala celogživota. On, takođe. Ne možemo glumiti da ti dajemo nešto što je već tvoje. Dar koji ti nudimoje lepota, a takođe slava i bogatstvo koje iz lepote proističu."

"Ako prodajete nešto, ja para nemam uopšte.""Da prodajemo? Ne, baš ništa! Naprotiv, nudimo ti novo zaposlenje. Ja sam

taumaturg, a ovi optimati su glumci. Zar nikad nisi poželela da se popneš na pozornicu?""Odmah sam videla da čudno izgledate vas trojica.""Nama je potreban neko da bude naivka. To mesto možeš ti da zauzmeš, ako hoćeš.

Ali moraš poći s nama odmah sad - nemamo vremena za gubljenje, niti ćemo više zalaziti uovaj kraj."

"Ako postanem glumica, neću zbog toga postati lepa.""Ja ću te učiniti lepom zato što si nam potrebna kao glumica. To je jedna od mojih

moći." On ustade. "Sad, il' nikad. Ideš li?"Ustade i konobarica, još gledajući u njegovo lice. "Moram u svoju sobu...""A šta poseduješ, sem šljokica? Ja ti moram nabaciti glamur, naučiti te tvom tekstu,

sve to za jedan dan. Čekati neću.""Daj mi pare za vaš doručak, pa ću mu reći da odlazim.""Koješta! Kao članica naše družine, moraš da doprinosiš očuvanju fondova koji su

nam potrebni za tvoje kostime. A da i ne pominjem da si pojela moj kolač. Plati ga sama."Jedan tren je oklevala. Boldanders reče: "Možeš imati poverenja u njega. Naš direktor

ima neki svoj način gledanja na svet, ali laže manje nego što ljudi misle."Taj duboki, spori glas kao da joj je ulio više pouzdanja. "Važi", reče ona. "Idem."Kroz koji minut, nas četvoro smo bili već nekoliko ulica daleko i hodali pokraj

prodavnica koje su, većinom, još bile zatvorene kapcima. Kad smo odmakli, dr Talos objavi:"A sad, dragi moji prijatelji, moramo da se razdvojimo. Ja ću posvetiti svoje vremepoboljšavanju odlika ove silfe. Boldanders, ti moraš da izvučeš našu montažnu pozornicu iostalu opremu iz krčme gde ste ti i Severijan proveli noć - pouzdajem se da u tome nećešimati teškoća. Severijane, glumićemo, verujem, na Ktesifonovom krstu. Znate li to mesto?"

Klimnuo sam glavom, iako pojma nisam imao gde bi to moglo biti. Istina je bila danisam imao nameru da se i dalje družim sa njima.

Sad, dok je dr Talos odlazio hitrim koracima, a kelnerica kaskala za njim, nađoh sesam sa Boldandersom na pustoj ulici. U želji da i on ode zapitah ga kud namerava da krene.Više je to nalikovalo na razgovor sa spomenikom nego sa čovekom.

"Ima jedan park blizu reke gde čovek može da spava po ceo dan, ali noću ne. Kad sebude smračilo, probudiću se i pokupiću naše stvari."

"Meni se ne spava. Ja ću malo da razgledam grad.""Onda, vidimo se na Ktesifontovom krstu."Iz nekog razloga imao sam osećaj da on zna šta stvarno nameravam. "Da", rekoh.

"Svakako."Njegove oči bile su tupe kao oči vola, dok se okretao da pođe svojim dugim, teškim

koracima prema Đolu. Pošto je park u koji se Boldanders uputio ležao istočno, a dr Talos

odveo malu na zapad, ja odlučih da pešačim ka severu i tako nastavim svoj put ka Traksu,gradu besprozornih soba.

Svud oko mene i dalje je bio Nesus koji zovu i "grad što ne može propasti", grad ukome sam proveo čitav svoj život, iako sam od njega tako malo video. Hodao sam jednomširokom avenijom koja je bila popločana kremenom i nisam znao, niti mario, da li je to u ovojčetvrti glavna ili sporedna ulica. S obe strane bile su uzdignute staze za pešake, a treća takvabila je u sredini i služila je da razdvaja saobraćaj usmeren ka severu od onog usmerenog kajugu.

S leve i desne strane građevine su, činilo se, iznikle iz tla kao žito suviše gustozasađeno, tako da su se međusobno gurale za mesto; a kakve su to zgrade bile - nijedna velikakao Veliki dvor, niti približno tako stara; niti je ijedna, rekao bih, imala zidove kao naša kula,metalne, pet koraka debele; a ipak, u Citadeli nije bilo ničeg što bi se sa ovim zgradamamoglo porediti u pogledu raznobojnosti i izvornosti zamisli, ničeg tako novog i fantastičnogkao što je bilo svako od ovih zdanja ponaosob, iako okruženo stotinama drugih. U skladu samodom koja je vladala u nekim delovima grada, gotovo svaka od tih zgrada imala je nasvojim nižim spratovima prodavnice, iako zgrade nisu pravljene da služe prodaji, nego dabudu saborne zgrade pojedinih gildi, bazilike, arene, konzervatorijumi, trezori, bogomolje,arteli, ludnice, proizvodne radionice, hramovi pojedinih manjih sekti, manastirski i studentskidomovi, lazareti, mlinovi, restorani, mrtvačnice, klanice i saloni za zabave. Njihovaarhitektura odražavala je ne samo te njihove svrhe, nego i hiljadu suprotnih ukusa. Ka nebu suse uznosile kulice i minareta; umirujuće su izgledale lanterne, kupole i rotunde; stepeništastrma kao merdevine vodila su uz okomite, gole zidove; a balkoni su optakali mnoga pročelja,štitili ih, davali stanovima parterni i privatni izgled, zaklanjajući ih s prednje strane malenimzasadima limuna i nara.

Divio sam se tim visećim vrtovima usred šume ružičastog i belog mermera, crvenogsardoniksa i plavosivih, kremastih i crnih cigala, kao i zelenih, žutih i tirskih purpurnihpločica, kad me prizor jednog landsknehta koji je stražario na ulazu u neku kasarnu podseti naobećanje koje sam dao onom oficiru peltasta prethodne noći. Pošto sam imao vrlo malo para ibio svestan da će mi zatrebati noću toplina mog gildaškog ogrtača, činilo mi se da je najboljiplan da kupim prostrani ogrtač od nekog jeftinog materijala i da ga obučem preko gildaškog.Prodavnice su se počele otvarati, ali u onima koje su nudile odeću video sam samo robu kojamom naumu nije odgovarala i koja je, uz to, bila još i preskupa za mene.

Tad mi još nije bila pala na um ideja da se, pre stizanja u Traks, bavim svojomprofesijom; a i da sam se toga dosetio, odustao bih istog trenutka, jer sam pretpostavljao da jepotražnja za uslugama mučitelja tako mala da nemam ozbiljnih izgleda da nađem poslodavce.Zamišljao sam, ukratko, da će ona tri asimusa i nekoliko oričoka i aesa u mome džepu moratida me nose sve do Traksa; ni slutio nisam koliki će mi honorari biti ponuđeni. Zato sam zuriou balmakane i surtute, u dolame i koporane od padovske svile, u matelazu i stotinu drugihskupocenih tkanina, ne ulazeći uopšte u radnje gde su se takve stvari prodavale niti, čak,zastajući da ih pažljivije razgledam.

Ubrzo je moja pažnja bila zavedena drugim vrstama robe. Iako o tome tada nisamimao pojma, hiljade plaćenika se upravo opremalo za letnji pohod. Na prodaju su bili izloženiblistavi vojnički ogrtači, ćebad za ispod sedla, zatim sama sedla i to sa oklopnim jabukama dabi se zaštitila bedra, zatim crvene tragačke kape, duga keten-koplja, lepeze od srebrne folije zasignalizaciju, lukovi savijeni unazad, pa na oba kraja opet unapred, kakve koristi konjica;strele u tobolcima od deset i dvadeset komada, futrole za lukove napravljene od kuvaneštavljene kože sa zlatastim nitima i komadićima sedefa i štitnici za strelce koji štite levi ručnizglavak od tetive luka. Dok sam gledao sve to, sećao sam se šta mi je, pre mog maskiranja,majstor Palaemon govorio o polasku za dobošem; iako sam prema matrozima iz naše Citadele

osećao izvestan prezir, činilo mi se, sad, da čujem dugi štropot njihovih bubnjeva koji ihpozivaju na paradu i blistavi izazov upućen pomoću fanfara sa njihovih bedema.

Upravo kad sam, smeten svim ovim, sasvim zaboravio šta tražim, jedna vitka žena odoko dvadeset ili možda malčice više od dvadeset godina iziđe iz jedne od tamnih radnji daotključa rešetke. Na sebi je imala paunastu brokatnu haljinu, zapanjujuće bogatu i zapanjujućeiscepanu, i dok sam je gledao, sunce je dodirnulo jednu poterotinu taman ispod njenog strukai pretvorilo kožu, koja se tamo videla, u najbleđe zlato.

Ne mogu da objasnim žudnju koju sam osetio za njom tog trenutka i nastavio daosećam kasnije. Znao sam mnogo žena, a ova je, od svih njih, bila valjda najmanje lepa -manje graciozna od one koju sam najviše voleo, manje sladostrasnog izgleda nego druga, sadaleko manje kraljevskog nego što je u svome izgledu imala Tekla. Prosečne visine, kratkognosa, širokih jagodičnih kostiju i sa onim izduženim smeđim očima koje često idu uz takvejagodice. Gledao sam je kako diže rešetke i voleo je ljubavlju smrtno žestokom, ali, ipak, neozbiljnom.

Naravno, prišao sam joj. Nisam joj se mogao odupreti ništa više no što bih se mogaoodupreti slepoj grabljivosti Urta kad bih se otkotrljao preko ruba neke litice. Nisam znao štabih joj kazao; plašio sam se da će ona, videći moj ogrtač od fuligina i moj mač, užasnutoustuknuti. Međutim, ona se osmehnula, činilo se da se divi mome izgledu. Trenutak kasnije,pošto nisam ništa rekao, pitala me je šta želim; a ja sam je pitao da li zna gde bih mogaokupiti ogrtač.

"Jeste li sigurni da vam treba?" Glas joj je bio dublji nego što sam očekivao. "Većimate tako divan ogrtač. Smem li da pipnem?"

"Samo izvolite. Ako želite."Dohvatila je rub i blago protrljala fuligin između dlanova. "Ovakvo crno nisam nikad

videla - toliko je crno da nabore u njemu ne vidiš. Izgleda kao da mi je ruka iščezla. A tajmač. Je li to opal?"

"Da li biste želeli i mač da pogledate?""Ne, ne. Uopšte ne. Ali ako stvarno hoćete ogrtač..." Pokretom ruke pokazala je ka

izlogu i ja videh da je pun polovnih odevnih predmeta svake vrste, đelaba, ogrtača sakapuljačama, košulja, ženskih dugačkih haljina i tako dalje. "Veoma jeftino. Cene su zaistarazumne. Ako samo uđete, sigurna sam da ćete naći to što tražite." Ušao sam kroz vrata nakojima su zazvečala neka zvonca, ali ta mlada žena nije ušla za mnom, iako sam se toliko živonadao da će to učiniti.

Unutrašnjost je bila sumračna, ali, čim sam pogledao oko sebe bilo mi je jasno zašto tuženu moj izgled nije uznemirio. Čovek koji je stajao iza tezge izgledao je strašnije nego ijedanmučitelj. Njegovo lice bilo je lice lobanje ili maltene takvo, sa tamnim jamama umesto očiju,smežuranim obrazima i ustima bez usana. Da se nije pomakao i progovorio ne bih uopšteverovao da je živ čovek, nego bih mislio da je to leš postavljen uspravno iza pulta u skladu samorbidnom željom nekog bivšeg vlasnika.

17. IZAZOVAli jeste se pokrenuo, naime, kad sam ušao, okrenuo se da me pogleda; i jeste

progovorio. "Veoma fino. Da, veoma fino. Vaš ogrtač, optimate - mogu li ga pogledati?"Prišao sam mu, hodajući preko poda od izlizanih, neravnih pločica. Jedan zrak crvene

sunčeve svetlosti, u kojoj su vrvele i rojile se trunčice prašine, stajao je, krut kao sečivo,između nas dvojice.

"Vaš ogrtač, optimate." Poduhvatio sam svoj ogrtač i pružio mu ga levom rukom, a onpoče pipati tkaninu gotovo isto onako kao mlada žena maločas, napolju. "Da, veoma je fino.Meko. Kao vuna, a ipak mekše, mnogo mekše. Neka mešavina lana i vune od lame? A boja,divno. Mučiteljski ogrtač. Čovek ne može verovati da su ogrtači pravih mučitelja bili i upola

tako fini, ali, šta vredi sporiti se sa ovakvim tekstilom?" Hitro se provukao ispod tezge ipojavio se na mojoj strani, držeći u šaci neke krpe. "Mogu li pogledati vaš mač? Obećavam daću biti izuzetno pažljiv."

Izvukao sam Terminus Est i položio ga na te krpe. Zgurio se nad njim, ne dodirujućiga, ne govoreći ni reči. Dotad su se moje oči već privikle na polumrak ove prodavnice, pa samprimetio usku crnu traku koja se iz njegove kose, iznad ušiju, pružala napred koliko za širinujednog prsta. "Vi nosite masku", rekoh.

"Tri hrisosa. Za mač. I još jedan za ogrtač.""Nisam došao ovde da prodajem", rekoh. "Skinite je.""Ako tako želite. U redu, četiri hrisosa za taj mač." Uzdigao je šake i mrtvačka glava

pade u njih. Njegovo pravo lice pocrnelo od sunca i sa širokim jagodičnim kostima, upadljivoje ličilo na lice one mlade žene koju sam video napolju.

"Želim da kupim ogrtač.""Pet hrisosa za ovo. I to je, apsolutno, moja poslednja ponuda. Moraćete mi dati jedan

dan vremena da prikupim novac.""Rekoh li vam da ovaj mač nije za prodaju." Dohvatio sam Terminus Est i uvukao ga

opet u kanije."Šest." Pružajući ruku preko pulta, dohvatio me je za mišicu ruke. "To je više nego što

vredi. Čujte, ovo vam je poslednja prilika. Ozbiljno govorim. Šest.""Došao sam da kupim ogrtač. Vaša sestra, jer, pretpostavljam da je to, rekla mi je da

ćete ga imati i to po razumnoj ceni."Uzdahnuo je. "U redu, prodaću vam ogrtač. Hoćete li mi prvo reći otkud vam taj

mač?""Dobio sam ga od majstora naše gilde." Videh kako preko njegovog lica preleće

treptaj nekog izraza koji nisam mogao sasvim da razaznam i zapitah: "Ne verujete mi?""Verujem vam, u tome je i jeste problem. Šta ste vi, zapravo?""Mučiteljski kalfa. Retko prelazimo na ovu stranu reke i retko idemo ovako daleko na

sever. Ali da li ste stvarno toliko iznenađeni?"Klimnuo je glavom. "To vam je kao da sretnete pticu koja odnosi dušu - psihopompa.

Mogu li pitati zašto ste u ovoj gradskoj četvrti?""Možete, ali to je poslednje pitanje na koje ću odgovoriti. Idem u Traks da tamo

preuzmem jednu dužnost.""Hvala vam", reče on. "Neću se više nametati pitanjima. A stvarno i ne moram. Dakle,

pošto ćete želeti da iznenadite svoje prijatelje u trenutku kad skinete ogrtač - jesam lipogodio? - on treba da bude takve boje da čini kontrast sa vašom odeždom. Bela boja bimogla dobro poslužiti, ali i ona je prilično dramatična, a sem toga, užasno je teško održavatije čistu. Kako bi vam odgovarala tamnosmeđa?"

"Trake koje su držale vašu masku", rekoh. "Još su tu?"Teglio je neke kutije iza tezge, stavljao ih na pod i nije mi ništa odgovorio. Trenutak-

dva kasnije prekide nas zvuk zvonca iznad ulaznih vrata. Nova mušterija bejaše neki mladićčije je lice bilo skriveno izgraviranim, pripijenim šlemom; vizir šlema činili su rogovi,okrenuti nadole i međusobno spleteni. Na sebi je imao oklop od lakirane štavljene kože; naprsnom delu tog oklopa lepršala je zlatna himera sa praznim, piljećim licem ludakinje.

"Izvolite, hiparše." Prodavac je ispustio kutije da bi se mogao udvorički nakloniti."Kako vam mogu pomoći?"

Šaka u oklopnoj rukavici pružila se ka meni, sa prstima stisnutim kao da će mi datinovčić.

"Uzmite to", reče prodavac preplašenim šapatom. "Šta god da je."

Pružio sam šaku i prihvatio na dlan jednu svetlucavu crnu semenku veliku kao zrnosuvog grožđa. Čuo sam kako je prodavac užasnuto jeknuo; figura u oklopu se okrete i iziđenapolje.

Kad je hiparh otišao, ostavio sam semenku na pult. Prodavac ciknu: "Ne pokušavajteto meni da predate!" i uzmače korak-dva.

"A šta je to?""Ne znate? Kamen averna. Čime ste to uvredili jednog oficira Domaćih trupa?""Ničim. Zašto mi je ovo dao?""Izazvao vas je. Na dvoboj.""Na monomahiju? Nemoguće. Ne spadam u boračke klase."Njegovo sleganje ramena kazalo je više no što bi reči mogle. "Moraćete se boriti, inače

će oni srediti da vas neko ubije. Jedino pitanje je da li ste tog hiparha zaista uvredili ili se nekivisoki zvaničnik u Kući Apsoluta nalazi iza ovoga."

Sa istom onom jasnoćom s kojom sam video prodavca, ugledah ispred sebe i Vodalusana groblju kako stoji ne uzmičući pred trojicom stražara-volontera; iako mi je sva obazrivostgovorila da odbacim taj kamen averna od sebe i da pobegnem iz grada, nisam tako mogaopostupiti. Neko je - možda lično autarh ili senoviti Otac Inire - saznao istinu o Teklinoj smrti isad je nastojao da me uništi, a da ne osramoti moju gildu. Pa, dobro; ja ću se boriti. Akoodnesem pobedu, taj neko će možda promeniti mišljenje; ako budem ubijen, to će biti pravda iništa više. I dalje misleći na Vodalusovu uzanu oštricu, rekoh: "Ja od svih mačeva razumemsamo ovaj jedan."

"Ma nećete se mačevima boriti - zapravo, bilo bi najbolje da ovaj mač ostavite kodkuće."

"Apsolutno ne."Opet je uzdahnuo. "Vidim da ništa ne znate o ovim stvarima, a ipak, u suton ćete se

boriti za svoj život. Pa, dobro, mušterija ste mi, a ja mušteriju još nikad nisam napustio. Hteliste ogrtač. Evo." Ode u zadnji deo radnje, a onda opet dođe ka meni, donoseći jedan odevnipredmet u boji uvelog lišća. "Probajte ovaj. Biće četiri oričoka, ako vam odgovara veličina."

Ogrtač toliko veliki i udoban morao mi je dobro stajati, sem ako bi bio u ogromnojmeri prekratak ili predugačak. Cena mi se činila previsoka, ali platio sam i obukao ga;učinivši to, primakao se još za jedan korak sudbini koju se taj dan trudio da mi nametne,sudbini da postanem glumac. A istina je bila da sam već bio učesnik, i ne znajući to, unekoliko drama.

"E, sada", reče prodavac, "ja moram da ostanem ovde da pazim na stvari, ali poslaćumoju sestru da vam pomogne da nabavite jedan avern. Ona je na Sangvinarno polje išla često,pa bi možda mogla i da vam objasni osnovne stvari o borbama koje se tamo vode pomoćuaverna."

"Da li je neko pominjao mene?" Ona mlada žena koju sam video ispred radnje pojavise sad iz jedne od mračnih magacinskih prostorija u zadnjem delu radnje. Sa tim prćastimnosićem i čudno iskošenim očima, toliko je ličila na brata da sam bio siguran da su blizanci,ali ta kombinacija vitkog stasa i istančanih crta lica, koja je kod njega izgledala neskladno,kod nje je bila neodoljivo privlačna. Mora biti da je tada njen brat njoj objasnio šta me jezadesilo. Ne znam, nisam čuo. Samo sam je gledao.

Evo, počinjem ponovo. Dugo je prošlo (dvaput sam čuo smenu straže ispred vratijumoje radne sobe) otkako napisah rečenice koje ste pre jednog trenutka pročitali. Nisamsiguran da li je u redu da beležim te prizore, koje su možda od značaja samo za mene, takopodrobno. Lako sam mogao sve to sažeti: video sam prodavnicu, ušao sam; jedan oficirSeptentriona izazvao me je na dvoboj; prodavac je poslao svoju sestru da mi pomogne dauzberem taj otrovni cvet. Mučne sam dane proveo čitajući povesti mojih prethodnika i one sesastoje pretežno od takvih izveštaja, sažetih. Na primer o Imaru:

Prerušivši se, zaputio se u vangradske zone i tamo primetio jednoga monaha kakomeditira ispod platana. Autarh mu se pridružio te sedeo leđima oslonjen o stablo sve dok Urtne poče okretati suncu leđa. Projahaše u galopu vojnici sa oriflamnom zastavom, prođe pešicetrgovac goneći mulu koja se teturala pod tovarom zlata, prođe jedna lepotica koju na plećimanosahu evnusi i, najzad, prođe pas trčkarajući kroz prašinu. Imar ustade i pođe za psomsmejući se.

Ako pretpostavimo da je ova anegdota istinita, veoma ju je lako objasniti: autarh jepokazao da se za aktivan život opredelio činom svoje volje, a ne zato što su ga privuklezavodljive stvari ovoga sveta.

Međutim, Tekla je u svoje vreme imala mnogo učitelja i svaki od njih je objašnjavaoiste činjenice na drugi način. Ovde bi, na primer, neki drugi nastavnik mogao kazati da jeautarh bio sasvim otporan na stvari koje privlače običnog čoveka, ali nemoćan da savladasvoju ljubav prema lovu.

A treći, da je autarh želeo da pokaže koliko prezire monaha koji je samo ćutao, iako jemogao da pruži mnogo prosvetljenja i da dobije još više. A prezir nije mogao iskazatiodlaskom niz prazan drum, jer samoća je mudrima veoma privlačna. Niti ga je mogao iskazatipolazeći za vojskom, niti za trgovcem sa bogatstvom, niti za ženom, jer neprosvetljeni čeznuza svim tim stvarima, pa bi monah pomislio za autarha da je još jedan neprosvetljeni čovek.

Četvrti bi rekao da je autarh krenuo za psom zato što je pas išao sam, dok su vojniciimali druge vojnike, trgovac svoju mulu, a mula svog trgovca i lepotica svoje robove; amonah nije pošao uopšte.

Međutim, zbog čega se Imar nasmejao? Nije li trgovac išao za vojnicima da bi otkupionjihov plen? Nije li ta žena išla za vojnicima da bi im prodavala svoje poljubce i svoja bedra?Da li je to bio lovački pas, ili od one kratkonoge pasmine koju žene drže uz sebe da bi, uslučaju da neko počne da ih miluje dok spavaju, pas zalajao? Ko će to sada reći? Imar jemrtav, a one njegove uspomene koje su neko vreme živele u krvi njegovih naslednika davnosu izbledele i nestale.

Tako će, vremenom, nestati i moje. U ovo sam siguran: nijedno od tih objašnjenja zaImarovo ponašanje nije bilo tačno. Istina, ma kakva da je bila, svakako da je i jednostavnija iistančanija. Za mene bi neko mogao zapitati što sam prihvatio sestru tog prodavca kao svojupratilju - ja, koji nikad u životu nisam imao pravog sadruga. A ko bi tek, čitajući samo o"prodavčevoj sestri", shvatio zašto sam ostao s njom i posle onoga što će se sada, na ovojtački moje priče, odigrati? Niko, to je sigurno.

Rekao sam da ne mogu da objasnim svoju čežnju za njom, i to je istina. Voleo sam ježednom i očajničkom ljubavlju. Osećao sam da bismo nas dvoje mogli učiniti nešto takojezivo da bi čitav svet neodoljivo poželeo da čini isto.

Uopšte nije potreban intelekt da bismo sagledali one prilike koje čekaju iza vakuumasmrti - svako dete ih je svesno, zna da blistaju slavom mračnom ili svetlom, ogrnute vlašćustarijom od Vaseljene. Te prilike su prisutne u našim prvim snovima i u našim predsmrtnimprikazama. Osećamo istinito da one upravljaju našim životima i, takođe istinito, da mi vrlomalo značimo njima, graditeljima nezamislivog, borcima koji učestvuju u nekim ratovimaonostran ukupnosti postojanja.

Ali nije tako lako uvideti da se i u nama samima nalaze sile jednako veličanstvene.Kažemo reči "hoću" i "neću" i zamišljamo da smo (iako svakodnevno izvršavamo naređenjakojekakvih prozaičnih osoba) sami sebi gospodari, a istina glasi da naši gospodari spavaju.Kad se jedan u nama probudi, pojaše nas kao životinju i goni nas napred, iako je taj jahačsamo neki, do tada nenaslućeni, deo nas samih.

Može biti da je to pravo objašnjenje za pripovest o Imaru. Ko zna?

Bilo kako bilo, dopustio sam da mi prodavčeva sestra pomogne da dobro namestimogrtač. Ovaj se mogao čvrsto zategnuti oko vrata i tada je moj fuliginski ogrtač, gildaški, bionevidljiv ispod njega. Štaviše, mogao sam, ne otkrivajući ko sam, da pružim ruke napred ilikroz proreze sa strane. Terminus Est sam skinuo sa ramena i nosio ga, dokle god je na menibio taj ogrtač, kao štap, a pošto je kanija pokrivala glavninu rukoštitnika i imala vrh odtamnog gvožđa, mnogi ljudi koji su me videli mislili su, sigurno, da i jeste štap.

Bilo je to jedino razdoblje u mome životu kada sam pomoću nekog sredstva zaprerušavanje skrivao odeždu moje gilde. Čuo sam izreku da se prerušen čovek uvek oseća kaobudala, bez obzira na to da li mu je prerušavanje uspešno ili nije uspešno; ja sam se, takomaskiran, u svakom slučaju osećao kao budala. A ipak, taj novi ogrtač na meni jedva da je,uopšte, bio ikakvo prerušavanje. Ti starinski, široki ogrtači nastali su kod ovčara (koji ih idanas nose,) pa su od njih prešli vojsci, u danima kad su borbe sa Ascijanima vođene ovde, nahladnom jugu. Od armije, preuzeli su ih religijski hodočasnici, koji su, sumnje nema, uvidelida je za njih veoma praktičan takav odevni predmet koji se može preobraziti u manje-višeprikladan šatorčić. Smanjenje religioznosti zacelo je doprinelo iščezavanju takvih ogrtača uNesusu, gde, sem svoga, nijedan nisam video. Da sam nešto više znao o njima, kupio bih imekani, širokoobodni šešir uz njega; ali nisam znao, a prodavačeva sestra mi je rekla daizgledam kao dobar hodočasnik. To je, svakako, rekla sa onim treptajem ironije sa kojim je isve drugo govorila, ali ja, zaokupljen svojim izgledom, ironiju nisam primetio. Rekao samnjoj i njenom bratu da želim više da znam o religiji.

Oboje su se nasmešili i brat reče: "Ako tu temu prvi pomenete, niko neće hteti o njojda govori. Osim toga, možete steći ugled dobrog momka naprosto tako što ćete nositi to nasebi i ne pričati o religiji. A kad sretnete nekoga s kim ne želite uopšte da pričate, molite ga zadobrovoljni prilog."

I tako sam, bar prividno, postao hodočasnik koji putuje ka nekom neodređenomsvetilištu na severu. Jesam li rekao da vreme pretvara naše laži u istine?

18. UNIŠTENJE OLTARATišina ranog jutra nestala je dok sam boravio u prodavnici stare odeće. Različita

teretna kola tutnjala su ulicama kao lavina vučnih životinja, drveta, i gvožđa; tek što smoprodavčeva sestra i ja koraknuli na ulicu, začuo sam leteći čamac kako jurca između gradskihkula. Digao sam pogled na vreme da ga ugledam, glatkog poput kišne kapi na prozorskomoknu.

"To je verovatno taj oficir koji vam je uputio izazov", primeti ona. "Sva je prilika da sesad vraća u Kuću Apsoluta. Hiparh iz Septentrionske garde - je li tako Agilus rekao?"

"Agilus, to je vaš brat? Da, tako nešto je rekao. A vi, kako se zovete?""Agija. I ništa ne znate o monomahiji? A ja treba da vas podučim? E, pa stvarno, nek'

vam visoki Hipogeon bude na pomoći. Prvo ćemo morati u Botaničku baštu, da isečemo jedanavern za vas. Srećom, to nije daleko odavde. Imate li dovoljno para da nam uzmete fijaker?"

"Valjda imam. Ako je potrebno.""Onda stvarno niste neki kostimirani armiger. Nego ste... šta god da ste.""Mučitelj. Da. Kad bi trebalo da se susretnem sa tim hiparhom?""Tek kasno po podne, kad na Sangvinarnom polju počinju borbe, a avern otvara svoj

cvet. Imamo vremena na pretek, ali mislim da treba da počnemo i da ga koristimo tako štoćemo vam nabaviti jedan avern i naučiti vas kako se pomoću njega vodi borba." Ka nama setruckao jedan fijaker koga su vukla dva onegara i Agija mu mahnu. "Vi ćete biti ubijeni,znate."

"Sudeći po onome što govorite, to izgleda veoma verovatno.""Praktično sigurno, zato se ne brinite za svoj novac." Agija iskorači u reku vozila. Na

tren je izgledala (tako je fino bilo isklesano to delikatno lice, tako je graciozna bila krivina

njenog tela dok je dizala ruku) kao memorijalna statua neznanoj pešakinji. Pomislio sam da ćei ona sigurno biti ubijena. Fijaker priđe i zaustavi se pored nje; nemirne životinje su plesale iizmicale se u jednu stranu kao da je Agija nekakav tijacin. Iako je bila laka, od njene težine tomalo vozilo se zaljuljalo. Popeo sam se i ja i seo pored nje; bilo je tesno, tako da su mojikukovi bili pripojeni uz njene. Vozač se osvrnuo i bacio pogled na nas, na šta je Agija rekla:"Do ulaza u Botaničku baštu", i mi jakim trzajem krenusmo. "Znači umiranje te neuznemirava - to je prijatno čuti."

Uhvatio sam se čvrsto za naslon vozačeve klupe. "Pa to valjda nije neobično. Mora bitida postoje hiljade, možda i milioni ljud kao što sam ja. Ljudi koji su se privikli na smrt i kojismatraju da je u njihovom životu već okončano ono jedino što je stvarno bilo vredno truda."

Sunce se taman bilo uzdiglo nad najviše tornjeve; poplava svetlosti, koja je pretvaralaprašne pločnike u crveno zlato, probudila je u meni sklonost ka filozfiranju. U smeđoj knjižiciu mojoj jahaćoj torbi na opasaču postojala je i priča o nekoj anđelki (a možda je to zapravobila jedna od onih krilatih ratnica za koje se priča da su u službi autarhovoj) koja je, došavšina Urt po nekom beznačajnom poslu, bila pogođena strelom nekog deteta i od toga umrla.Odevena u blistavu odeždu sad sasvim ispolivanu krvlju iz njenog srca, baš kad su bulevaribili preliveni umirućim sjajem sunca, ta anđelka se suočila sa samim nebeskim Gavrilom. Ujednoj njegovoj ruci presijavao se mač, u drugoj velika dvoglava sekira, a preko njegovihleđa, okačena kaišem od duge, visila je bojna truba samih Nebesa. "Kuda hodiš, malena",upita je Gavrilo, "sa prsima rumenijim nego u crvendaća?" "Ubijena sam", odgovorila mu jeanđelka, "pa se vraćam da svoju tvar još jednom stopim sa Pankreatorom." "Ne pričajbesmislice. Ti si devojka-anđeo, čisti duh, i ne možeš umreti." "Ali, bez obzira na to, mrtvasam", odvrati anđelka. "Gledao si kako uludo ističe moja krv - zar ne vidiš, takođe, da onaviše ne šiklja nego samo curi? Zapazi kako mi je bledo lice. Zar nije dodir anđela topao iblistav? A za ruku uzmeš li me, učiniće ti se da držiš neki užas tek izvađen iz ustajale bare.Oseti kakav mi je dah - nije li gnjio, odvratan i podrigivanju nalik?" Gavrilo nije odgovarao,pa anđelka najzad reče: "Brate moj i starešino, čak i ako te svim mojim dokazima nisamubedila, molim te da se pomakneš u stranu. Hoću da oslobodim Vaseljenu svoga prisustva.""Ma ubeđen sam ja, i te kako", reče Gavrilo sklanjajući joj se s puta. "Nego, razmišljam nešto,da sam znao da i mi možemo poginuti, ne bih baš u svim prilikama bio onoliko hrabar."

Agiji rekoh: "Osećam se kao arhanđeo u onoj priči - da sam znao da svoj život mogupotrošiti tako lako i tako brzo, ne bih, verovatno, to učinio. Znaš li to predanje? Ali, svoju samodluku već doneo i tu više nema šta da se priča ili čini. Ovog popodneva septentrionaš će meubiti - čime? Nekom biljkom? Cvetom? Na neki način koji mi nije poznat. Pre kratkogvremena, mislio sam da mogu da odem u varoš zvanu Traks i tamo da proživim koliko mi jejoš života preostalo. A prošlu noć sam proveo u sobi sa jednim džinom. Jedno nijefantastičnije od drugog."

Nije odgovorila i ja posle nekog vremena upitah: "Šta je ona zgrada tamo? Ona sasvetlocrvenim krovom i račvastim stubovima? Verujem da je u malter ubačen prah jamajskogbibera. Osećam, bar, neki takav miris od nje."

"Monaška menza. Znaš da si ti jedan zastrašujući čovek? Kad si nam ušao u radnju,mislila sam da si samo još jedan armiger budalasto obučen. Onda, kad sam videla da sistvarno mučitelj, pomislila sam da u tome nema ničeg naročito lošeg - da si samo mladić nalikna druge mladiće."

"A mladiće si poznavala veliki broj, pretpostavljam." Istina je bila da sam se nadao daje tako. Želeo sam da ona bude iskusnija od mene, pa, iako ni za tren nisam smatrao sebečistim, želeo sam da ona bude još manje čista.

"Ali u tebi ipak ima još nečeg. Imaš lice nekoga ko treba da dobije u nasledstvo dvapalatinata i jedno ostrvo na nekom mestu za koje ni čula nisam i imaš ponašanje obućara, akad kažeš da se ne bojiš smrti, iskreno veruješ da je se ne bojiš, a ispod toga misliš da se ipak

bojiš. Ali na samom dnu, ipak, ne bojiš je se. Ne bi se ti ni najmanje uznemirio ni kad bitrebalo meni da odsečeš glavu, a?"

Oko nas se komešao svakovrsni saobraćaj: mašine, vozila na točkove i bez točkova,vučena snagom životinja ili robova, hodajuća vozila i jahači na dromedarima, volovima,metaminodonima i tovarnim konjima. Sad nas je sustigao jedan fijaker i počeo vozitinaporedo s nama. Agija se nagnu prema paru koji se u njemu nalazio i dreknu: "Možemo bržeod vas!"

"A kuda ćete?" odvrati joj muškarac povikom i ja prepoznah sira Rahoa, s kim sam sejednom prilikom sreo kad sam bio poslat kod majstora Ultana po knjige.

Dograbio sam Agiju za mišicu ruke. "Ko je ovde lud, on ili ti?""Do ulaza u Botaničku, za hrisos!"Taj drugi fijaker jurnu napred kao iz praćke izbačen, a naš za njim. "Brže!" viknu

Agija našem kočijašu. A meni reče: "Imaš bodež? Najbolje je prisloniti mu vrh bodeža naleđa, tako da on može kazati da je vozio pod pretnjom smrti ako budemo zaustavljeni."

"Zašto radiš ovo?""Kao test. Nikog nećeš prevariti tim prerušavanjem. Ali će svako poverovati da si

armiger koji se neobično obukao. To sam upravo dokazala. (Zaletesmo se vratolomno okojednih teretnih kola natrpanih peskom.) "Osim toga, pobedićemo. Znam ovog kočijaša,zaprega mu je sveža. Onaj drugi je teglio tu ragu pola noći."

Tad sam uvideo da bi se od mene očekivalo da prepustim Agiji pare ako mi pobedimo,dok bi ona druga žena uzela od Rahoa moj (nepostojeći) hrisos ako bi oni pobedili. A ipak,kakva slast, poniziti ga! Brzina i bliskost smrti (jer bio sam siguran da ću uveče poginuti odruke onog hiparha) učiniše da se ponašam nehajnije nego ikad u životu. Izvukoh Terminus Esti zahvaljujući dužini sečiva dosegnuh onegare lako. Njihovi bokovi su već bili natopljeniznojem i zato su ih plitke posekotine koje tamo načinih sigurno počele peći kao plamen. "Toti je bolje nego ikakav bodež", rekoh Agiji.

Masa sveta se razdvajala kao voda pred bičevima dvojice kočijaša, majke su bežalestežući svoju decu u naručje, vojnici su, oslanjajući se na koplja, skakali do bezbednihprozorskih pragova. Okolnosti trke išle su nam u korist: fijaker ispred nas je donekleraskrčivao put i nama, a druga vozila su mu smetala više nego nama. Ipak, sustizali smo gatek polako i naš kočijaš, rešen da dobije pet-šest ela prednosti, a očekujući, nesumnjivo,bogatu napojnicu u slučaju pobede, uputi svoje životinje ludom brzinom uz jedno stepeništesa širokim stepenicama od kalcedonskog kamena. Mermerne statue i spomenici, stubovi ipilasteri poleteše, činilo se, pravo nama u lice. Grunusmo, uz silno kršenje, kroz jednu zelenuživicu visoku kao kuća, preturismo jedna zaprežna kola puna šećerlema, zaronismo pod nekisvod, sletesmo niz jedno stepenište savijeno u polukrug i nađosmo se opet na ulici, pojmanemajući čije smo otvoreno dvorište uznemirili.

Laganim kasom dve ovce, koje su vukle pekarska dvotočkasta kolica, uđoše u nevelikiprostor koji nas je još odvajao od vodećeg fijakera i mi svojim velikim zadnjim točkomdrmnusmo kolica, tako da je pljusak svežeg hleba zasuo ulicu, a Agijino lako telo naletelo namene na način tako prijatan da sam je obgrlio jednom rukom i zadržao uz sebe. Imao sam iranije prilike da tako hvatam žene - Teklu često, a u gradu iznajmljena tela. U ovom zagrljajubilo je gorke slasti, rođene iz okrutne privlačnosti kojom je Agija dejstvovala na mene. "Bašvolim što si to uradio," reče mi na uvo. "Mrzim muškarce koji me hvataju." Pokri moje licepoljupcima. Kočijaš se okretao ka nama, trijumfalno isceren, ostavljajući da izludele životinjesame biraju put. "Otišli su niz Krivu ulicu - sad sam ih sredio - preko livade i stižemo sto elapre njih."

Fijaker nam se zaljulja i polete uzanim prolazom kroz jednu žbunovitu prepreku. Nekagrađevina ogromnih razmera uzdiže se ispred nas. Kočijaš pokuša da skrene zapregu, no biloje prekasno. Naletesmo na zid, koji popusti kao da je satkan od sna, i već smo bili u nekom

prostoru nalik na pećinu, slabo osvetljenu, u kojoj se osećao miris sena. Ispred nas se nalaziostepenasti oltar veliki kao kuća, istačkan plavim svetiljkama. Video sam ga, a onda shvatio daga vidim odveć dobro - naš vozač je ili iskočio, ili bio zbačen sa svog mesta. Agija vrisnu.

Nabili smo se u taj oltar. Nastala je neopisiva pometnja letećih predmeta; izgledalo jeda se sve kovitla i tumba, ali se nikad ne sudara, kao u haosu pre stvaranja sveta. Tlo kao dase bacilo uvis ka meni; tresnulo me je tako da mi je sve zujalo u ušima.

Mislim da sam, leteći kroz vazduh, držao Terminus Est, ali sad mi više nije bio u ruci.Kad sam pokušao da ustanem i potražim ga, nisam imao ni daha ni snage. Negde daleko nekičovek se dernjao. Prevalio sam se na bok, a onda uspeo da dovedem svoje beživotne noge podsebe.

Izgledalo je da smo blizu središta te građevine, koja je imala oblik kao Veliki dvor, alije bila potpuno prazna: bez unutrašnjih zidova, bez stepenica, bez ikakvog nameštaja. Krozzlatan, prašnjav vazduh video sam krivudave stubove koji kao da su bili od obojenog drveta.Svetiljke, svedene samo na tačkice sjaja, visile su čitav lanac, ili više, iznad moje glave. Adaleko iznad njih šareni krov se talasao i praćakao na vetru koji nisam mogao osetiti.

Stajao sam na slami, na beskrajnom žutom tepihu slame koji se prostirao svudaunaokolo kao njiva nekih titana posle žetve. Oko mene su bile razasute letve od kojih je oltarbio sagrađen: delovi tankog drveta ulepšani zlatnom folijom i ukrašeni tirkizima i ljubičastimametistima. Vođen nekom mutnom idejom o nalaženju svog mača, počeh da tumaram tamo-amo i kroz nekoliko trenutaka se spotakoh o razlupani fijaker. Nedaleko odatle ležao je jedanonegar; sećam se kako sam razmišljao da je ta životinja sigurno slomila vrat. Neko viknu:"Mučitelju!" Ja se osvrnuh i videh Agiju - stajala je uspravno, mada klimavo. Pitao sam se dali joj je dobro.

"Živa sam, eto, ali moram smesta odavde. Da li je ta životinja uginula?"Klimnuo sam glavom."Mogla sam je jahati. A ovako, moraćeš da me nosiš ako možeš. Mislim da mi desna

noga neće moći da izdrži moju težinu." Zateturala se dok je govorila, tako da sam morao dapriskočim i pridržim je da ne padne. "Sad moramo da krenemo", reče ona. "Pogledajunaokolo... vidiš li neka vrata? Brzo!"

Nisam video vrata. "Zbog čega je tako hitno da odemo?"Upotrebi nos ako nisi u stanju da upotrebiš oči i vidiš ovaj pod."Ušmrknuo sam. U vazduhu više nije bio miris slame, nego miris zapaljene slame;

praktično istog trenutka ugledao sam i plamenove, blistave u polumraku, ali još i sad takomalene da su koji tren pre toga morali biti samo iskre. Pokušao sam da potrčim, ali nisampostigao ništa više od klimavog hodanja. "Gde smo?"

"Ovo je Katedrala pelerinki - neki je zovu Katedrala kandže. Te pelerinke su družinasveštenica koje putuju po kontinentu. One nikad..."

Agija zaćuta, jer smo se približili jednoj grupi ljudi u zagasitoj odeći. Ili su se, možda,oni približili nama, jer meni se učinilo da su se iznebuha pojavili na srednjoj daljini. Muškarcisu imali obrijane glave i držali su sjaktave skimitre povijene poput polumeseca i optočenebleštećom pozlatom; jedna žena, tako silno visoka kao da je aristokratkinja, držala je unaručju mač za dve ruke, u kaniji: moj sopstveni Terminus Est. Imala je kapuljaču i uzaniogrtač sa koga su visile duge kićanke.

Agija poče: "Naše životinje su podivljale, sveta gospodarice...""To je bez značaja", reče žena koja je nosila mač. Mnogo lepote bejaše u njoj, ali ne

lepote one vrste koju imaju žene što utažuju čežnju. "Ovo pripada čoveku koji te nosi. Recimu da te postavi na noge i uzme mač. Možeš da hodaš."

"Mogu pomalo. Učini tako, mučitelju.""Zar ne znaš njegovo ime?""Rekao mi je, ali sam zaboravila."

"Severijan", rekoh, jednom rukom pomažući Agiji da čvršće stane na noge, a drugomprihvatajući Terminus Est.

"Upotrebljavaj ga da okončaš svađe", reče žena u skerletu. "A ne da ih započinješ.""Slamni pod ove velike šatre gori, dvorkinjo. Znate li to?""Biće ugašen. Sestre i naši poslužitelji već gnječe ugljevlje." Zaćutala je, a njen pogled

hitro prelete od Agije do mene i nazad. "U ostacima našeg visokog oltara, koji je uništennaletom vašeg vozila, našli smo samo jednu stvar za koju se činilo da je vaša i da vam možebiti od neke vrednosti - taj mač. Vratili smo ga. Hoćete li sada i vi nama vratiti sve vrednestvari koje ste, možda, našli?"

Setih se onih ametista. "Ja ništa vredno nisam našao, dvorkinjo." Agija odmahnuglavom i ja nastavih: "Video sam krhotine drveta sa uglavljenim dragim kamenjem, ali to samostavio tamo gde je palo."

Muškarci počeše da nameštaju drške svojih sablji da bi ih čvršće stisnuli i da staju upoložaje koji daju dobar oslonac stopalima, ali visoka žena je i dalje stajala nepomično,gledajući mene, pa Agiju i najzad opet mene. "Dođi k meni, Severijane."

Tri-četiri koraka i bio sam pored nje. Odupro sam se iskušenju (a bilo je veliko) dapotegnem Terminus Est iz kanije, kao odbranu od njihovih sečiva. Njihova gospodarica meuze za zglavke šaka i zagleda mi se u oči. Njene oči bile su mirne, a u toj neobičnoj svetlostičinilo se da su tvrde kao berili. "Nema krivice u njemu", reče ona.

Jedan od njih progunđa: "Grešite, domnicelo.""Nema krivice, rekoh. Odstupi, Severijane, a ova žena neka priđe."Učinio sam kako mi je rekla, a Agija je dohramala do na jedan dugi korak od

dvorkinje. Pošto nije htela da priđe bliže, visoka žena pristupi njoj i dohvati njene zglobovekao maločas moje. Sledećeg trenutka bacila je pogled prema drugim ženama koje su čekaleiza mačevalaca. Pre nego što sam shvatio šta se dešava, dve od tih su dočepale Agijinuhaljinu, svukle joj je preko glave i oduzele. Jedna reče: "Nema ništa, Majko."

"Mislim da je ovo predskazani dan."Držeći ruke prekrštene preko grudi, Agija mi šapnu: "Te pelerinke su lude. To svako

zna, a i tebi bih rekla da sam imala vremena."Visoka žena reče: "Vratite joj njene dronjke. Niko živ ne pamti nijedno nestajanje

Kandže, ali Kandža nestaje kad god je njoj volja; nemoguće je i nedopustivo da je misprečavamo da to čini."

Jedna od žena promrmlja: "Možda je još možemo naći u ovom kršu." Druga dodade:"Zar ne bi trebalo naterati ove da plate?" "Da ih ubijemo?" reče jedan čovek.

Visoka žena ničim nije pokazivala da je išta od toga čula. Okrenula se i već nas jenapuštala na takav način da se činilo da klizi preko slame. Žene su, zgledajući se međusobno,pošle za njom, a muškarci su spustili blistave sablje i uzmakli.

Agija se borila da navuče haljinu. Zapitah je šta zna o toj Kandži i ko su te pelerinke."Izvedi me odavde, Severijane, pa ću ti reći. Ne donosi dobru sreću čoveku nijedan

razgovor o njima vođen unutar njihovog hrama. Je l' na zidu, onamo, ima jedan procep?"Pošli smo tamo gde je pokazala; u hodu smo se pokatkad spoticali o mekanu slamu.

Nikakvog otvora nije bilo, ali sam uspeo da podignem ivicu svilenog zida dovoljno da seprovučemo napolje.

19. BOTANIČKA BAŠTASunčani sjaj bejaše zaslepljujuće jak; izgledalo je kao da smo iz sutona stupili u puni

dan. Zlataste čestice slame plovile su po svežem vazduhu oko nas."E, to je bolje", reče Agija. "Sad samo sačekaj malo da se orijentišem. Mislim da će

Adamnijsko stepenište biti desno od nas. Ni onaj naš kočijaš ne bi njime pošao - a možda i bi,

taj je bio lud - ali ono bi nam bilo najkraći put do platforme sa koje se ulazi u Botaničkubaštu. Daj mi opet ruku, Severijane. Moja noga još nije kako treba."

Hodali smo sada po travi i ja videh da je šator-katedrala bio podignut na poljani kojusu odasvud okruživale poluutvrđene kuće; vazdušaste kule ove katedrale gledale su sa visinena njihove zupčaste bedeme. Travnjak je bio otvoren prema širokoj, popločanoj ulici, a kad unju stigosmo, opet zapitah ko su te pelerinke.

Agija me pogleda postrance. "Moraš mi oprostiti, ali nije mi lako da o profesionalnimdevicama pričam čoveku koji me je upravo video golu. Mada bi to pod drugim okolnostimamoglo drugačije proći." Duboko je udahnula. "Ne znam baš mnogo o njima, ali imam u radnjiponeku njihovu odeždu, pa sam jednom pitala brata o njima i dobro upamtila njegov odgovor.Ta odežda je popularna kao kostim za maskenbale - toliko crvene boje. Dakle, to je jedanmanastirski red, kao što si svakako već primetio. Crvena boja njima označava spuštanjesvetlosti Novog sunca; međutim, one se spuštaju na zemljoposednike, putuju po svoj državi satom svojom katedralom i zaposedaju svaki put onoliko nečijeg zemljišta koliko im jepotrebno da je podignu. Njihov red tvrdi da poseduje najdragoceniju svetinju na celom svetu,Kandžu Pomiritelja, pa bi im ta crvena boja mogla označavati i Kandžine rane."

Pokušavajući da se našalim, rekao sam: "Nisam znao da je imao kandže.""Pa nije to prava kandža - priča se da je to bio dragi kamen. Sigurno si čuo za njega.

Ne razumem zbog čega ga nazivaju kandžom, a ne verujem ni da te sveštenice razumeju. Aliako pretpostavimo da je taj dragulj imao neke stvarne veze sa Pomiriteljem, jasno ti je kolikoje vredan. Pa, najzad, mi imamo samo istorijske podatke o Pomiritelju: neki tvrde da jeste, aneki da nije bio u vezi sa našom rasom u dalekoj prošlosti. Ako Kandža jeste to što pelerinketvrde, onda je Pomiritelj nekad stvarno postojao, mada je sad možda mrtav."

Iznenađeni i uplašeni pogled neke žene koja je nosila harfu saopštio mi je da ogrtačkoji sam kupio od Agijinog brata ne stoji kako treba, da se razgrnuo tako da se fuligan moggildaškog ogrtača (koji je toj jadnoj ženi morao izgledati kao crna praznina i ništa više) vidikroz otvor. Namestio sam ga bolje i nanovo prikačio kopču, govoreći: "Kao i sve religijskerasprave i ova postaje sve manje značajna što dalje idemo. Pretpostavimo da je Pomiriteljhodao među nama pre nekoliko eona, a da je sada mrtav; od kakvog je on značaja sada, osimza istoričare i fanatike? Cenim predanje o njemu kao deo svete prošlosti, ali čini mi se da jesada važno samo predanje, a ne Pomiriteljev prah."

Agija protrlja ruke kao da ih greje na suncu. "A ako pretpostavimo - na ovom ugluskrećemo, Severijane; ako pogledaš tamo videćeš početak stepeništa, gde stoje one statueeponima - ako pretpostavimo da je stvarno živeo, onda je on, po definiciji, bio Gospodar sile.Što znači nadilaženje stvarnosti i uključuje negaciju vremena. Zar ne?"

Klimnuh glavom."Onda ga ništa ne sprečava da, recimo iz razdoblja od pre trideset hiljada godina, dođe

u ono što mi nazivamo sadašnjost. Mrtav ili ne, on, ako je ikad postojao, može da čeka izasledećeg ugla ili iza sledeće nedelje."

Došli smo do početka stepeništa. Stepenice su bile od kamena belog kao so, ponekadtako postupni da je čovek morao ići nekoliko koraka napred da bi se spustio na sledećistepenik, a ponegde strmi maltene kao merdevine. Tu i tamo svoje štandove imali suposlastičari, prodavci majmuna i slični trgovci. Iz nekog razloga bilo je veoma prijatnoraspravljati sa Agijom o misterijama i istovremeno se spuštati niz to stepenište, i ja rekoh:"Sve to zato što te žene tvrde da poseduju jedan njegov blistav nokat. Valjda Kandža obavljačudesna isceljenja, a?"

"Kažu da i to ponekad čini. Takođe, da oprašta naneta zla, diže ljude iz mrtvih, izvlačinove rase živih bića iz tla, pročišćava telesnu strast i tako dalje. Sve ono što je, popretpostavci, radio sam Pomiritelj."

"Sad mi se smeješ."

"Ne, samo se smejem suncu - a ti znaš šta sunce čini ženskom licu.""Potamni ga.""Poružni ga. Za početak suši kožu i stvara bore i tako to. A sem toga, pokazuje svaki, i

najmanji nedostatak. Urvasi je, znaš, volela Pururavasa dok ga nije videla u jakom svetlu.Uglavnom, osetila sam sunce na svom licu, pa sam pomislila: 'Baš me briga za tebe. Još sampreviše mlada da se brinem zbog tebe, a sledeće godine uzeću jedan široki šešir iz našegmagacina.'"

Agijino lice bilo je daleko od savršenog, sada, u jasnoj svetlosti sunca, ali se ona zbogtoga nije morala nimalo bojati. Moja glad se njenim nesavršenostima hranila bar isto tolikohalapljivo ako ne i halapljivije. Agija je imala onu hrabrost siromašnih, punu nade i bez nade,koja je od svih ljudskih vrlina možda najprivlačnija; a ja sam se radovao i sitnim nedostacimazbog kojih mi je Agija izgledala stvarnija.

"Inače", nastavi ona stiskajući moju šaku, "moram priznati da mi nikad nije bilo jasnozbog čega ljudi poput tih pelerinki uvek smatraju da telesne strasti običnih ljudi trebapročišćavati. Koliko meni iskustvo govori, ljudi svoje strasti i sami dovoljno dobro kontrolišu,i to skoro svakog dana. Ono što je većini nas potrebno jeste da nađemo nekoga s kim ćemomoći da izvadimo čep iz boce sa strastima."

"Znači nisi ravnodušna prema činjenici da te volim." Samo sam se napola šalio."Svakoj ženi je stalo da bude voljena i što više ljudi je voli, to bolje! Ali nisam voljna

da se zaljubim i ja u tebe ako si to pomišljao. Lako bih se zaljubila danas, ovako šetkajući sepo gradu s tobom. Ali onda ako budeš ubijen večeras, biću petnaest dana loše raspoložena."

"A biću i ja", rekoh."A, nećeš. Nećeš uopšte mariti. Ni o tome, ni o ma čemu drugom, nikad više. Biti

mrtav ne boli nimalo, što bi ti ponajbolje trebalo da znaš.""Malo mi treba pa da pomislim da je cela ova gužva neki trik tvoga brata ili tvoj. Bila

si napolju kad je septentrionaš naišao - da li si mu kazala nešto da ga nahuškaš protiv mene?Ili ti je on ljubavnik?"

Agija se na ovo nasmejala, a zubi joj sevnuše na suncu. "Pogledaj me. Imam brokatnuhaljinu, ali video si šta je ispod nje. Idem bosa. Vidiš li neko prstenje, minđuše možda?Srebrnu lamiju oko mog vrata? Jesu li moje ruke stegnute zlatnim obručima? Ako je odgovorodričan, onda možeš biti siguran da nijedan oficir unutrašnje vojske nije moj ljubavnik. Imajedan matori mornar, ružan i siromašan, koji navaljuje da živim s njim. Sem toga, imam - eto,Aligus i ja smo vlasnici naše prodavnice. Nasledili smo je od majke, a nezadužena je samozato što ne uspevamo da nađemo nikog ko bi bio dovoljno glup da nam na osnovu teprodavnice pozajmi neke pare. Poneki put iscepamo nešto iz sopstvene zalihe i prodamoproizvođačima hartije da bismo kupili činiju sočiva i pojeli je zajedno."

"Bar večeras bi trebalo dobro da jedete", rekoh joj. "Tvom bratu sam dao baš lepe pareza ovaj ogrtač."

"Štaaa?" Kao da joj se vratilo dobro raspoloženje. Izmakla se jedan korak unatrag iodglumila zapanjenost otvorenih usta. "Ti ne misliš da me večeras izvedeš na večeru? A ja ticeo dan dajem savete i vodim te po gradu?"

"I upleteš me u rušenje oltara pelerinki.""Žao mi je zbog toga. Mislila sam da ne zamaraš noge - biće ti potrebne za borbu. A

onda su naišli oni u drugom fijakeru, pa sam pomislila da je to prilika da zaradiš nešto malopara."

Njen pogled je odlutao sa mog lica i zaustavio se na jednom od tih zverskih poprsjakoja su bila poređana duž stepeništa s obe strane. Zapitah: "Da li je stvarno u pitanju bilosamo to?"

"Pa, ako treba da priznam istinu, želela sam još i to da oni ostanu u uverenju da si timožda neki armiger. Armigeri se toliko viđaju u raznoj neobičnoj odeći zato što večito idu na

neke gozbe i turnire, a ti imaš amigersko lice. Zato sam i pomislila da si armiger kad sam teprvi put videla. A, znaš, ako si ti armiger, onda sam ja žena za koju se zainteresovao nekotakav - čovek koji bi lako mogao biti vanbračno dete nekog uzvišenog. Svejedno što smo sesamo, na neki način, šalili. Nisam mogla znati šta će se dogoditi."

"Razumem", rekoh. Iznenada me spopade nezadrživ smeh. "Ala smo budalasto moraliizgledati dok smo se onako truckali u fijakeru!"

"Ako razumeš, poljubi me."Upiljio sam se u nju."Poljubi me! Koliko još prilika imaš? A daću ti i više - onoga što želiš..." Zastala je,

onda se i nanasmejala. "Posle večere, možda. Ako možemo da nađemo neko neupadljivomesto, mada to neće biti dobro za tvoju borbu." Tada mi se bacila u naručje i propela se naprste da pritisne svoje usne na moje. Dojke su joj bile čvrste i visoke; osetio sam i kretanjenjenih kukova.

"Eto tako." odgurnula me je. "Gledaj tamo dole, Severijane, između stubova. Štavidiš?"

Voda se na suncu svetlucala kao ogledalo. "Reku.""Aha, Đol. A sad pogledaj levo. Pošto ima toliko nenufara u vodi, teško je razaznati

ostrvo. Ali travnjak je drugačije boje, svetlije zelen, sjajniji. Zar ne vidiš staklo? Tamo gde seod njega odbija svetlost?"

"Vidim nešto. Je li zgrada cela od stakla?"Klimnula je glavom. "Da, i to je Botanička bašta, tamo idemo. Tamo će ti dozvoliti da

isečeš jedan avern - dovoljno je da to zatražiš kao svoje pravo."Do kraja silaska išli smi ćuteći. Adamnijsko stepenište krivuda tamo-amo niz jednu

dugačku kosinu i omiljeno je šetalište; ljudi često plaćaju za prevoz do vrha i onda ponovosilaze. Videh mnoge fino odevene parove, muškarce čija su lica bila izbrazdana tragovimastarih nevolja i razigranu dečurliju. I, na moju još veću žalost, videh, sa nekoliko tačaka, mrkekule Citadele na suprotnoj obali, a prilikom drugog ili trećeg takvog uočavanja setih se dasam svojevremeno, krećući u plivanje s istočne obale, skačući sa obalskih stepenika da ronim,ili sukobljavajući se s decom iz najamnih zgrada, zapazio, jednom ili dvaput, i ovu uzanuliniju beline na suprotnoj obali, uzvodno udaljenu do krajnje granice vidljivosti.

Botanička bašta nalazila se na jednom ostrvu nedaleko od obale i bila je potpunoobuhvaćena staklenom zgradom (a ja nikad ranije nisam video kuću od stakla niti sam znao datako nešto može postojati). Nije imala nikakve kule niti nazubljene bedeme, bila je to samojedna zbijena, okrugla zgrada, divovska kupola koja izrasta pravo iz tla. Pročelje joj je bilonarezano u facete, ravne površi kao na brušenom dijamantu. U visinu se dizala toliko da senajzad gubila u nebu, gde su se njeni trenutni odbljesci mešali sa bledo vidljivim zvezdama.Pitao sam Agiji da li ćemo imati dovoljno vremena da vidimo vrtove unutra - a onda sam joj,pre nego što je stigla da odgovori, rekao da ću ih razgledati bez obzira na to da li imam ilinemam vremena. Uistinu, pomisao na to da bih mogao zakasniti na sopstvenu pogibiju nije umeni budila nikakvu grižu savest, a bilo mi je, osim toga, i sve teže da ozbiljno shvatamdvoboj cvećem.

"Ako hoćeš da provedeš svoje poslednje popodne razgledajući botaničke vrtove, ondanek ti bude", reče ona. "I ja ovde dolazim često. Besplatno je zato što baštu finansira autarh, ai zabavno je ako nisi previše bojažljiv i ako se ne gadiš."

Popesmo se stepenicama od bledozelenog stakla. Zapitao sam Agiju da li ta kolosalnagrađevina postoji samo da bi davala cveće i plodove.

Odmahnula je glavom, smejući se, i pokazala rukom prema širokom kapijskom lukuispred nas. "S obe strane ovog hodnika nalase se komore, a svaka sadrži po jedan biopejzaž.Ali upozoravam te da je hodnik kraći nego zgrada, zbog čega komora postaje sve šira štodublje u nju ideš. Nekim ljudima to smeta.

Krenuli smo unutra i, ulazeći, stupili u tišinu, i to onakvu kakva je morala vladati ujutro sveta pre nego što su očevi ljudskog roda iskovali prve bronzane gongove, sačinili prvecičave kolske točkove, zapljuskali po Đolu raskrečenim veslima. Vazduh je bio mirisan,vlažan i za nijansu topliji nego napolju. Sa obe strane mozaički popločanog poda zidovi sutakođe bili stakleni, ali tako debeli da se kroz njih jedva nešto malo moglo videti; lišće, cvećei čak veoma visoko drveće naziralo se kroz te zidive samo talasavo, kao kroz vodu. Na jednimširokim vratima pročitao sam:

Bašta sna"Možete ući u koji god vrt želite", reče jedan starac ustajući sa stolice u uglu. "I u

koliko god njih želite."Agija odmahnu glavom. "Nećemo imati vremena za više od jednog ili dva vrta.""Da li vam je ovo prva poseta? Novopridošlima se najčešće dopadne bašta

pantomime."Imao je na sebi neku izbledelu odeždu koja me je podsećala na nešto čega se nisam

mogao odmah prisetiti. Zapitah ga da li je to odežda neke gilde."I te kako jeste. Mi smo kustosi - zar nikad ranije niste sreli nekog člana našeg

bratsva?""Jesam, i to, čini mi se, dvaput.""Nas ima samo nekoliko, ali naše zaduženje je najvažnije u čitavom društvu - očuvanje

svega onoga što je prošlo. Da li ste videli Baštu antikviteta?""Još nisam", rekoh."Trebalo bi da je vidite! Ako je ovo vaša prva poseta, savetovao bih vam da pođete od

Bašte antikviteta. Stotine i stotine izumrlih biljaka, uključujući i neke koje nisu viđene većdesetinama miliona godina."

Agija reče: "Ona purpurna puzavica kojom se vi toliko ponosite - videla sam je kakoraste divlje, na jednom brežuljku na Obućarskoj livadi."

Kustos žalosno odmahnu glavom. "Na žalost, izgubili smo spore. I to nam je poznato...Razbilo se jedno okno na krovu, pa su izletele." Tuga začas napusti njegovo lice; običnimljudima je često dovoljan i trenutak da zaborave svoje muke. Osmehnuo se. "Svi su izgledi daće sad dobro uspevati. Svi njeni neprijatelji su mrtvi, baš kao i sve one bolesti koje su njenimlišćem nekad lečene."

Neki štropot me navede da se okrenem. Dvojica radnika gurala su kroz jedna vratakolica na dva točka; upitah šta to rade.

"To je Peščana bašta. Sad su u toku radovi na njenom obnavljanju. Kaktusi, biljka jukai tako to. Bojim se da sada nema baš mnogo da se vidi tamo."

Uzeo sam Agiju za šaku i rekao joj: "Hajdemo, rado bih pogledao kako se to radi."Osmehnula se kustosu i napola slegnula ramenima, ali je ipak sasvim pitomo pošla za mnom.

Peska je bilo, ali bašte nigde. Zakoračili smo u prostor prividno neograničen, po komesu bile razasute stene. Iza nas su se uzdizale kamene litice, prikrivajući zid kroz koji smoupravo prošli. Nadomak vratiju širila se neka krupna biljka, napola žbun, a napola puzavica.Sa surovim krivim trnjem; pretpostavio sam da je to poslednji ostatak stare flore, jošneuklonjen. Nikakvog drugog rastinja nije bilo i nikakvog znaka tih radova o kojima je kustosgovorio, izuzimajući jedan dvostruki trag tih kolica koji je zalazio među stene i tamo se gubio.

"Ovo baš nije nešto", reče Agija. "Što ne bih ja tebe odvela u Vrt uživanja, a?""Iza nas su otvorena vrata - otkud mi ovaj osećaj da ne mogu otići odavde?"Pogledala me je postrance. "U ovim vrtovima svako doživi taj osećaj pre ili kasnije,

mada, obično, ne tako brzo. Bilo bi za tebe bolje da odmah iziđemo." Rekla je još nešto štonisam uspeo da razaznam. Činilo mi se da čujem kako u daljinama okeanski talasi udaraju ponekoj plaži na rubu sveta.

"Čekaj..." rekoh. Međutim, Agija me izvuče u hodnik. Sav pesak iznet zamahom našihstopala mogao bi stati u dlan jedne dečje ručice.

"Sad nam stvarno nije ostalo mnogo vremena", reče mi Agija. "Da ti pokažem još Vrtuživanja, pa da uzberemo tvoj avern i da idemo."

"Pa tek je sredina jutra, ne može biti mnogo kasnije od toga.""Prošlo je podne. Samo u Peščanoj smo ostali više od jedne smene vremena.""E, sad znam da me lažeš."Za trenutak sam video sev bes na njenom licu. Onda se preko besa razmazalo ulje

filosofske ironije, izlučeno iz njenog povređenog samopoštovanja. Bio sam daleko jači od njei, iako siromašan, bogatiji; ona je sad sebi govorila (činilo mi se da maltene mogu čuti njenglas kako šapuće te reči u njeno sopstveno uvo) da, prihvatajući takve uvrede, uspostavljasvoju prevlast nada mnom.

"Severijane, raspravljao si se i raspravljao i najzad sam morala da te odvučem napolje.Vrtovi tako deluju na neke ljude - na sugestibilne. Priča se da autarh želi da izvestan broj ljudiostane u svakom vrtu da bi pojačao stvarnost prizora i da je zato njegov arhimag Otac Inirezačarao vrtove. Ali pošto te je taj jedan vrt toliko privukao, nije verovatno da će ijedan drugimnogo uticati na tebe."

"Imao sam osećaj da tamo pripadam", rekoh. "Da imam tamo zakazan susret sanekim... i da je neka žena u blizini, ali skrivena od pogleda."

Prolazili smo kraj drugih vrata na kojima je pisalo:

Bašta tropske džunglePošto mi Agija nije ništa odgovorila, rekao sam: "Kažeš da drugi vrtovi neće uticati na

mene, pa kad je tako, idemo u ovaj.""Ako budemo traćili vreme tu, nećemo uopšte stići u Vrt uživanja.""Samo na trenutak." Pošto je bila tako uporna da me vodi u vrt koji je ona izabrala, a

da druge vrtove ne vidim, počeo sam se plašiti šta bih mogao tamo naći ili odatle sa sobomponeti.

Teška vrata tropske bašte raskriliše se nama u susret, ispuštajući navalu vazduha ukome se osećala vodena para. Svetlost u unutrašnjosti bila je mutna i zelena. Pola ulaza bilo jezaklonjeno lijanama, a jedno veliko deblo, toliko trulo da se već pretvaralo u trud, ležalo jepreprečeno na stazi pet-šest koraka daleko. Na njemu je još stajala pločica sa natpisom:Caesalpinia sappan.

"Prava džungla umire na severu zato što se sunce hladi", reče Agija. "Jedan mojpoznanik kaže da to izumiranje traje već mnogo vekova. Ovde stoji stara džungla, sačuvanakakva je izgledala kad je sunce još bilo mlado. Uđi. Hteo si da vidiš kako je ovde."

Zakoračio sam unutra. Iza nas se vrata sklopiše i nestadoše.

20. OGLEDALA OCA INIREAKao što je Agija rekla, prave džungle bolovale su daleko na severu. Ja ih do tada

nisam nijednom video, ali u Bašti tropske džungle stekao sam utisak da sam ih već viđao. Čaki sad, evo, dok sedim za svojim pisaćim stolom u Kući Apsoluta, neki udaljeni zvuk vraćamome sluhu krike onog papagaja, sa prsima magentne crvene, a leđima ciniozne boje, koji jelepršao od drveta do drveta i gledao nas prekorno svojim belo oivičenim očima - iako sam tajutisak dobio onoga dana zato što je, nesumnjivo, moj um bio već usklađen sa tim utvarnimmestom. Kroz njegovo kričanje jedan novi zvuk - novi glas - dopre iz nekog crvenog svetagde misao još nije pobedila.

"Šta je to?" dotakao sam Agijinu mišicu.

"Smilodon. Sabljozubi tigar. Ali daleko je i samo hoće da uplaši jelene pa da mu samiulete u čeljust. On bi bežao od tebe i tvoga mača mnogo brže nego što bi ti mogao bežati odnjega.". Neka grana joj je pocepala haljinu, tako da se jedna dojka videla. Zbog te nezgodeAgija nije bila baš dobre volje.

"Kuda vodi ova staza? I kako može ta mačka biti tako daleko kad je ovo samo jednasoba u zgradi koju smo videli sa vrha adamnijskog stepeništa?"

"Nikad nisam u ovaj vrt išla tako duboko. Ti si tražio da dođemo.""Odgovaraj na moja pitanja", rekoh i dohvatih je za ramena."Ako je ova staza kao druge - mislim u drugim vrtovima - onda ide u širokom luku i

najzad nas vrati na ona vrata kroz koja smo ušli. Nemamo se čega bojati.""Vrata su nestala kad sam ih zatvrio.""To su samo prividi. Zar nisi video one slike u kojima je lice lažnog pobožnjaka? Kad

ga gledaš s jedne strane sobe, on meditira, a kad ga gledaš s druge, on bulji u tebe? Videćemovrata kad im priđemo iz drugog pravca."

Na stazu nam doklizi jedna zmija kornelinskih očiju, diže svoju otrovnu glavu da naspogleda, pa otklizi hitro dalje. Čuh kako je Agija jeknula i rekoh: "Ko se sad uplašio? Hoće lita zmija bežati od tebe tako brzo kao što bi ti bežala od nje kad bi mogla? A sad mi odgovorina pitanje o smilodonu. Da li je on stvarno udaljen? A ako jeste, kako to može biti?"

"Ne znam. Je l' misliš da ovde postoje odgovori na sve? Da li postoje tamo odakle si tidošao?"

Prisetio sam se Citadele i prastarih običaja raznih gildi. "Ne postoje", rekao sam. "Umom domu ima poslova i običaja koji su neobjašnjivi, mada se u ovim dekadentnimvremenima sve manje upražnjavaju. Ima kula u koje niko nikad nije ušao, izgubljenih soba itunela čije ulaze niko nije video."

"Pa zar onda ne shvataš da je isto i ovde? Kad si bio na vrhu stepeništa, pogledao dolei video Botaničku, da li si mogao da sagledaš celu zgradu?"

"Ne", priznao sam. "Pogled su mi zaklanjale kule, stubovi i jedan ugao obalskognasipa."

"Pa ipak, da li si mogao da odrediš granice onoga što si video?"Slegnuo sam ramenima. "Zbog stakla je bilo teško videti gde su ivice zgrade.""Onda, kako možeš da postavljaš takva pitanja? Ili, ako ih moraš postavljati, zar ne

shvataš da ja možda ne znam sve odgovore? Po zvuku kako je taj smilodon riknuo znala samda je daleko. A možda uopšte ne postoji, ili je možda u vremenu daleko."

"Dok sam gledao ovu zgradu odozgo, video sam facetovanu kupolu. Sad kadpogledam nagore, vidim, između lišća i lijana, samo nebo."

"Velike su površine tih faceta. Možda granje zaklanja njihove ivice", reče Agija.Pešačili smo dalje, pregazili jedan potočić u kome se brćkao neki reptil sa zlim zubima

i redom uspravnih peraja na leđima. Potegao sam Terminus Est iz kanije, pribojavajući se dabi nam on mogao jurnuti u noge. "Prihvatam", rekoh, "da drveće ovde raste suviše zbijeno,tako da ne mogu ni na koju stranu da vidim daleko. Ali pogledaj kroz ovaj otvor, tu iznadvododerine. Uzvodno vidim samo nastavak džungle. Nizvodno svetluca neka voda, kao da sepotok uliva u jezero."

"Upozorila sam te da se komore šire i da bi te to moglo uznemiriti. Takođe se priča dasu zidovi ovih mesta ogledala čija moć reflektovanja stvara privid da je tu ogroman prostor."

"Poznavao sam jednom jednu ženu koja je srela Oca Inirea. Ispričala mi je jednupripovest o njemu. Da li bi volela da je čuješ?"

"Kako ti drago."Ja sam, zapravo, bio taj koji je želeo da sluša tu priču, pa sam i učinio kako mi je bilo

drago: u nekom povučenom kutku svog uma počeo sam je pričati samom sebi, čujući je

gotovo isto onako jasno kao kad sam je prvi put slušao i kad su Tekline šake, bele i hladnekao ljiljani ubrani sa groba koji je naliven kišom, ležale stisnute između mojih šaka.

"Trinaest mi je godina bilo, Severijane, i imala sam drugaricu koja se zvala Domnina.Zgodna devojčica, a izgledala je nekoliko godina mlađa nego što je stvarno bila. Možda mu sezato dopala.

Znam da ništa ne znaš o Kući Apsoluta. Moraš mi verovati na reč da na jednom mestuu Dvorani značenja postoje dva ogledala. Svako je široko po tri-četiri ela i svako se pruža dotavanice. Između njih nema ničega osim nekoliko desetina koraka mermernog poda. Drugimrečima, ko god prođe Dvoranu značenja ugleda sebe u bezbroj kopija u njima. Svako ogledaloodražava slike sa onog drugog.

Naravno, to mesto privlači ako si curica koja zamišlja da je već pomalo lepotica. Jednenoći smo se Domnina i ja igrale tamo, vrtele smo se mnogo puta u krug da pokažemo lepotusvojih novih kamisija, vrlo dugačkih košulja sa rukavima. Premestile smo dva velikasvećnjaka tako da je jedan bio levo od jednog ogledala, a drugi levo od onog naspramnog -znači na dva suprotna ugla, ako shvataš šta hoću da kažem.

Toliko smo bile zauzete posmatranjem sebe samih da nismo ni primetile Oca Inireadok se nije našao na samo jedan korak od nas. Inače bismo, po svom običaju, pobegle i sakrilese čim bismo primetile da nailazi, bez obzira na to što je bio jedva nešto višeg rasta od nas.Bio je obučen u svetlucave odore koje kao da posive kad pogledaš pravo u njih, kao da subojene izmaglicom. 'Ne valja, deco, da tako gledate sebe, čuvajte se toga', rekao nam je. 'Imajedan đavolak koji čeka u posrebrenom staklu i uvlači se u oči onih koji u staklo gledaju.'

Ja sam znala šta je hteo da kaže i pocrvenela sam. Kad, tek, Domnina reče: 'Mislim dasam ga videla. Da li je oblikom kao suza i sav sjajan?'

Otac Inire joj je odgovorio bez oklevanja, nije čak ni trepnuo, ali je meni ipak bilojasno da je veoma iznenađen. Rekao je 'Ne, to je neko drugi, dulčineo. A možeš li ga videtijasno? Ne? E pa onda dođi u moju sobu prisustva, sutra, malo posle nona, i pokazaću ti ga.'

Bile smo uplašene kada je otišao. Domnina se sto puta zaklela da neće ići. Ja sampozdravljala i nastojala da ojačam tu njenu odlučnost. Štaviše, dogovorile smo se da onaostane kod mene te noći i sledećeg dana.

Ali uzalud sav trud. Malo pre tog zakazanog vremena pojavio se jedan poslužitelj, ulivreji kakvu nikada ranije nismo ni ona ni ja videle, i poveo jadnu Domninu.

Nekoliko dana pre toga dobila sam komplet lutkica od hartije. Bili su to harlekini,raskalašne služavke, korifeji, kolumbine, figuranti i tako dalje - ono uobičajeno. Pamtim dasam celo popodne sedela na prozorskom okviru čekajući Domninu i igrala se tim malimljudima, bojila njihove kostime voštanim olovkama, raspoređivala ih na razne načine iizmišljala igre koje ćemo ona i ja igrati kad se vrati.

Konačno me je negovateljica pozvala na večeru. Već sam mislila da je Otac Inire ubioDomninu, ili da ju je vratio njenoj majci sa naredbom da nam više nikad ne sme doći uposetu. Taman kad sam završavala supu, neko je pokucao na vrata. Čula sam kako je maminaslužavka otišla da otvori vrata, onda je Domnina uletela. Nikada neću zaboraviti njeno lice -bilo je belo kao lice lutaka. Plakala je, moja dadilja ju je tešila, pa smo malo-pomalo izvuklepriču iz nje.

Onaj poslužitelj koji joj je bio naredio da pođe poveo ju je posle toga kroz nekedvorane za koje ona nije ni znala da postoje. To je, razumeš, Severijane, bilo, već samo posebi, zastrašujuće. Mi smo obe verovale da savršeno poznajemo svoje krilo Kuće Apsoluta.Najzad ju je doveo u jednu sobu, mora biti da je to bila ta komora prisutnosti. Domnina jerekla da je dvorana sa svih strana obložena debelim tamnocrvenim draperijama, a bez ikakvognameštaja osim nekih vaza koje su bile više od čoveka i šire nego što je ona mogla obujmitirukama.

U sredini dvorane počivalo je nešto za šta je Domnina u pri mah pomislila da je soba usobi. Zidovi toga bili su osmougaoni i iscrtani lavirintima. Iznad te stvari visila je, vidljiva samesta gde je Domnina stajala na ulazu u sobu prisustva, najblistavija svetiljka koju je ikadvidela. Bila je plavobela, rekla je Domnina, i tako jaka da ni orao ne bi mogao da zadži pogledna njoj.

Čula je kako su vrata škljocnula iza nje, ne samo što su se zatvorila nego što su se izaključala. Nikakav drugi izlaz nije videla. Pojurila je ka zavesama, nadajući se da će iza njihnaći neka druga vrata, ali tek što je jednu zavesu povukla u stranu, jedan od tih osam zidovanašaranih lavirintima otvorio se i Otac Inire je odatle izišao. Iza njega je videla nešto što jenazvala rupom bez dna koja je puna svetlosti.

'A, tu si', rekao je. 'Stižeš tačno na vreme. Dete, riba je gotovo sasvim ulovljena.Možeš da posmatraš kako se udica zabija i da naučiš na koje načine će zlatne krljušti togplena biti upletene u našu mrežu za prizemljivanje.' Dohvatio ju je za mišicu i poveo u tajosmougaoni ograđeni prostor."

Na tom mestu bio sam prinuđen da prekinem svoju priču da bih pomogao Agiji daprođe kroz jedan gotovo zarastao deo staze. "Pričaš sam sa sobom", rekla mi je. "Čujem kakomunđaš nešto iza mene."

"Pričam sebi onu priču koju sam ti pomenuo. Činilo se da je ne želiš čuti, a ja sam bašželeo da je slušam još jednom - a sem toga, reč je o ogledalima Oca Inirea, pa može sadržatineke nagoveštaje korisne po nas."

"Domnina se izmicala. U središtu tog ograđenog prostora, tačno ispod lampe, bila jeneka tmuša od žute svetlosti. Nikako nije mirovala, trzala se gore-dole i u stranu brzimtreptajima, ne izlazeći pri tom iz jednog prostora koji je mogao biti oko četiri pedlja visok ičetiri dug. Tmuša ju je uistinu podsetila na nekakvu ribu. Mnogo više nego što su je podsećalena one nejasne flage koje je viđala u ogledalima u Dvorani značenja - ovo je baš ličilo na ribukoja pliva po vazduhu, ograničena nevidljivom akvarijumskom loptastom zdelom. Otac Inireje, kad su oboje ušli, zatvorio taj zid oktagona. A zid je bio ogledalo u kome je videla odrazenjegovog lica, ruku i njegovih svetlucavih, neodređenih halja. I svoje obličje je videla, i turibu... ali se činilo da je tu još jedna devojčica - da još jedno, njeno sopstveno, lice viri prekonjenog ramena, malo manje; i još jedno iza toga, i još jedno, pa opet još jedno, svaki put svemanje. I tako ad infinitum, beskrajni lanac sve manje vidljivih lica Domnine.

Kad je to videla, shvatila je da se naspram tog zida osmougaonog ograđenog prostoranalazi drugo ogledalo. Zapravo su svih osam zidova bili, iznutra, ogledala. I svih osam suhvatali svetlost plavobele svetiljke i dodavali je jedno drugom kao što bi neki dečaci moglidodavati srebrne lopte u stalnom plesanju i preplitanju bez kraja. U sredini je treperila ibacakala se ta riba, biće stvoreno, činilo se, konvergencijom svetlosti.

'Eto, sad je vidiš', rekao je Otac Inire. 'Ljudi iz davne prošlosti, koji su ovaj procespoznavali bar isto tako dobro kao mi, a možda i bolje, smatrali su da je ova riba najmanjevažan i najčešći stanovnik ogledala. Njihovo netačno verovanje da su bića, koja su oni takoprizivali, uvek prisutna u dubinama stakla, nas ne treba da zanima. Vremenom su se oniokrenuli ozbiljnijem pitanju: kako izvesti putovanje, ako je polazište astronomski udaljeno ododredišta?'

'Mogu li provući ruku kroz ovo?''U ovoj fazi možeš, dete. Kasnije ne bih preporučio.'Provukla je ruku kroz tu ribu i osetila klizeću toplotu.'Da li degenerisani dolaze ovako?''Da li te je majka ikad vozila svojim letećim čamcem?''Naravno.''A jesi li videla one igračke u vidu letećeg čamca koje deca, ona starija, prave, da bi se

zabavljala noću, od papira, sa fenjerčićem od pergamenta. Ono što ovde vidiš odnosi se,

prema sredstvima koja su oni koristili da putuju između sunca, kao ti papirni leteći čamciprema pravima. A ipak, ovim našim sredstvom mi možemo da prizovemo ribu i možda jošštošta. I baš kao što čamčići tih dečaka ponekad zapale krov nekog paviljona, tako i našaogledala, iako ne daju tako moćnu koncentraciju, nisu bez svojih opasnosti.'

'Mislila sam da se na zvezde putuje tako što sedneš na ogledalo.'Otac Inire se nasmešio. Tad je prvi put videla njegov osmeh, što joj nije bilo prijatno,

iako je znala da taj osmeh samo znači da je Inire zadovoljan njome i da ga je zabavila (moždai više nego što bi odrasla žena mogla). 'Ne, ne. Dozvoli da ti kažem u čemu je otprilikeproblem. Kad nešto ide vrlo, vrlo brzo - onom brzinom kojom ugledaš sve dobro poznatestvari u obdaništu kad tvoja guvernanta upali sveću - postaje teško. Ne postaje veće, znaš,nego samo teže. Jače će ga privući Urt ili ma koji drugi svet. Ako bi se kretalo dovoljno brzo,postalo bi i samo jedan svet, privlačilo bi druge stvari k sebi. To se nikad ne dešava, ali ako bise desilo, takve bi bile posledice. Pa ipak, čak ni svetlost tvoje sveće ne ide onoliko brzokoliko je potrebno za putovanje između sunaca.'

(A riba je treperila gore-dole, tamo-amo.)'Zar ne možete napravitu veću sveću?' Sigurna sam da je Domnina pomišljala na onu

pašalsku sveću koju je viđala svakog proleća, onu visoku, deblju od čovečje butine.'Mogla bi se takva sveća napraviti, ali njena svetlost ne bi letela ništa brže. A ipak,

svetlost, iako je tako laka da se na našem jeziku lak i svetao kažu pomoću iste reči, pritiskasve na šta padne, kao što i vetar, nama nevidljiv, potiskuje krake vetrenjače. Vidi sada šta bivakad uputimo svetlost u ogledala koja su okrenuta jedno ka drugom: svetlost putuje od jednogka drugom i natrag. Šta ako se u povratku nađe sama sa sobom - šta misliš da će se ondadogoditi?'

Domnina se nasmejala uprkos strahu i rekla da to ne može pogoditi.'Pa, poništiće se, jasno. Zamisli dve male devojčice koje trče preko livade ne gledajući

kud idu. Kad se sudare, više nemamo na toj livadi dve devojčice koje trče. Ali ako su ogledaladobro napravljena i ako su udaljenosti između njih tačne, slike se ne susreću čelom u čelo. Ne,nego jedna sustiže drugu. To nema dejstva ako svetlost dolazi od sveće ili od obične zvezde,jer i ona ranija svetlost, i ona kasnija koja bi trebalo da raniju pogura napred, jesu samo rasutabela svetlost, poput nasumičnih talasića koji nastanu kad neka devojčica baci punu šakušljunka u ribnjak. Međutim, ako je svetlost došla iz koherentnog izvora i ako se slika obrazujeu optički besprekornom ogledalu, talasni frontovi bivaju orijentisani isto zato što je slika ista.A pošto u našoj Vaseljeni ništa ne može putovati brže od svetlosti, onda ubrzana svetlostiskoči iz njega. Kada se uspori, vraća se u našu Vaseljenu - na drugom mestu, jakako.'

'Je li ovo samo odraz?' pitala je Domnina. Gledala je ribu.'Na kraju će postati stvarno biće ako ne prigušimo sjaj lampe i ako ne pomaknemo

ogledala. Ako bi postojao odraz u ogledalu, a ne i objekat čiji bi to odraz bio, bili bi pogaženizakoni naše Vaseljene, pa bi, zbog toga, objekat bio uveden u postojanje.'"

"Vidi", reče mi Agija, "stižemo do nečeg."Senke tropskog drveća bile su tako guste, da se činilo da mrlje sunčanog svetla na

našoj stazi blistaju kao rastopljeno zlato. Žmirkao sam nastojeći da virnem iza tih gorućihgreda svetlosti.

"Kuća na stubovima od žutog drveta. Ima krov od naslaganog resastog palmovog lišća.Zar je ne vidiš?"

Nešto se pomaklo i čitava ta sojenica kao da mi je skočila u oči, izronivši iz obrascazelenih, žutih i crnih mrlja. Ona mrlja senke - vrata; one dve kose linije koje se sastaju - to jenagib krova. Neki čovek u odeći svetlih boja stajao je na malenoj verandi i gledao dole nastazu, pravo u nas. Popravih svoj ogrtač.

"To ne moraš da radiš", reče Agija. "Ovde to nije važno. Ako ti je vrućina, skini ga."

Skinuo sam ogrtač i prebacio ga preko leve ruke. Čovek na verandi se okrete sanesumnjivim izrazom užasa na licu i uđe u kolibu.

21. KOLIBA U DŽUNGLIJedne su merdevine vodile gore do verande. Bile su načinjene od istog kvrgavog

drveta kao i sojenica, uvezanog čvorovima od biljnih vlakana. "Nećeš valjda uz to?"usprotivila se Agija.

"Ako hoćemo da vidimo ono što ovde ima da se vidi, onda moramo gore", rekao sam."A pošto sam imao u vidu u kakvom je stanju tvoje donje rublje, pomislio sam da bi se i timogla osećati prijatnije ako bih se ja peo prvi."

Iznenadila me je time što je porumenela. "Merdevine će te samo odvesti u onakvukuću kakva se koristila u vrućim delovima ovog sveta u pradavnim vremenima. Uskoro ćeš sedosađivati, veruj mi."

"Onda ćemo moći da siđemo, izgubivši vrlo malo vremena." Naskočio sam namerdevine. Povile su se pod mojom težinom i zastrašujuće zaškripale, ali ja sam znao da samu javnom zabavnom parku gde je nemoguće da ma koja stvar bude zaista opasna. Kad samstigao do polovine uspona, osetio sam Agiju iza sebe.

Unutrašnjost jedva da je bila nešto veća od jedne naše ćelije, ali tu se sva sličnostokončavala. U našoj ublijeti glavni utisak je utisak solidnosti i mase. Naši zidovi su metalneploče koje stvaraju odjek svakog, pa i najmanjeg zvuka; treskaju kalfenske čizme i pod ječi,ali se ne ugiba ni za debljinu jedne dlake pod težinom hodača; tavanica nikako ne može pasti -ali kad bi pala, zgnječila bi sve ispod sebe.

Ako je istina ono što kažu da svako od nas ima po jednog brata, kontrapolarnog,negde, koji je svetao ako smo mi mračni ili mračan ako smo mi svetli, onda je ta kućicasvakako bila kontrapolarni blizanac neke naše ćelije. Na svim zidovima prozori, sem na onomkroz koji smo, na otrvorena vrata, ušli. Na tim prozorima nije bilo rešetaka, nisu bili zatvorenini oknima, ni ma čim drugim. Pod, zidovi i okviri prozora bili su od granja tog žutog drveta;ne od grana istesanih u daske, nego od oblih grana, ostavljenih u svom prirodnom obliku, takoda je na nekim mestima kroz zidove prodiralo sunce, a da sam ispustio uglačani oričok, on bise verovatno zaustavio tek na tlu dole. Nije postojala tavanica, nego samo trouglasti potkrovniprostor gde su visili tiganji i vreće sa hranom.

Neka žena je u uglu glasno čitala, a kraj njenih nogu čučao je jedan nag muškarac.Onaj čovek koga smo sa staze videli stajao je uz prozor naspram vrata i gledao napolje. Imaosam osećaj da zna da smo ušli (a i da nas nije video nekoliko trenutaka pre, morao je osetitidrmanje kolibe dok smo se peli merdevinama), ali da želi da se pravi da to ne zna. Leđadobiju neki poseban oblik kad se čovek okrene sa namerom da ne vidi i taj se oblik sadprimećivao na njegovim leđima.

Žena je čitala ovo: "Onda iz ravnice otide na planinu Nebo, i to na liticu okrenutu kagradu i Saosećajni mu pokaza zemlju celu, državu celu sve do Zapadnog mora. I reče mu:'Ovo je ta zemlja za koju sam se ocima vašim zakleo da ću je sinovima njihovim predati.Video si je, ali nogom na nju kročiti nećeš.' I tako on umre tu i bi sahranjen u jaruzi.'

Golać kraj njenih nogu klimnu glavom. "Baš tako i sa našim gospodarima, Učiteljice.Kad se daje, daje se najmanjim prstom. Ali palac zaboden u dar, pa, ako čovek uzme dar izakopa ga u pod svoje kuće i sve prekrije asurom, palac počinje da vuče, vuče i dar se malopo malo digne iz zemlje i ode u nebo i više nikad ne bude viđen."

Ove reči kao da su izazvale nestrpljenje te žene, koja poče: "Ne, Isangoma..." ali ječovek kraj prozora, ne okrečući se, prekide. "Ne govori, Mari. Želim da čujem šta on ima dakaže. Možeš objasniti kasnije.

"Jedan moj nećak", nastavi nag čovek, "član mog sopstvenog kruga, nije imao ribe.Zato uzeo svoje trozubo koplje i otišao do jedne bare. Nagnuo nad vodu i ostao tako tih, da

mogao biti i stablo." Govoreći ovo, nagi čovek je skočio i doveo svoje žilavo telo u pozu kaoda se sprema da probode ženina stopala kopljem od vazduha. "Dugo, dugo stajao... sve dokmajmuni nisu prestali da zaziru od njega, vratili se da bacaju štapove u vodu i hesperornadolepršala u svoje gnezdo. Jedna velika riba, mužjak, isplovila iz svog legla među potonulimdeblima. Moj nećak posmatrao kruženje tog stvora, a kružio polako, polako. Doplivao dopovršine, a onda, kada se moj nećak spremio da zarije svoje goudalijsko koplje, nestao riban,a na tom mestu pojavila divna žena. U prvom trenutku moj nećak pomislio da taj riban kraljriba i da promenio oblik da ne bi bio proburažen kopljem. Onda video da se ispod ženinoglica riban kreće, pa mu bilo jasno da vidi odraz. Odmah pogledao gore, a nije se imalo štavideti osim kretanja lijana. Te žene tu više nije bilo!" Golać podiže pogled, grimasama veomadobro dočaravajući zaprepašćenje ribara. "Te noći moj nećak otišao do Numena, Ponosnoga, izaklao jednog mladog oreodonta, govoreći..."

Agija mi šapnu: "Za ime Teontroposa, koliko dugo misliš ovde da se zadržiš? Ovo bimoglo potrajati ceo dan."

"Da malo razgledam kolibu", rekoh, "pa idemo.""Moćan je Ponositi, svet u svim imenima svojim. Sve što se nalazi ispod lišća je

njegovo, on u naručju nosi oluje, otrov ne donosi smrt ako iza njega Ponositi ne izrekne svojukletvu!"

Žena reče: "Mislim da nam nisu potrebne sve te pohvale tvom fetišu, Isangoma. Mojmuž hoće da čuje tvoju priču. Nek bude tako, ali ispričaj je i poštedi nas svojih litanija."

"Ponositi štiti svog vernika! Zar ne bi Ponositi bio osramoćen ako bi onaj koji gaobožava poginuo?"

"Isangoma!"Od prozora, čovek reče: "Uplašen je, Mari. Zar to ne čuješ u njegovom glasu?""Ne postoji strah za one koji nose znak Ponosnoga! Njegov dah izmaglica koja skriva

tek rođenog uakarijskog majmunčića od kandži tigraste margeje!""Roberte, ako ti nećeš preduzeti ništa zbog ovoga, ja hoću. Isangoma, začuti. Ili odlazi

i nikad se više ne vraćaj.""Ponositi zna da Isangoma voli Učiteljicu. Isangoma bi nju spasao kad bi mogao.""Da me spaseš od čega? Misliš da je došla neka od tvojih strašnih zveri? Kad bi došla,

Robert bi je ubio svojom puškom.""Tokološi, Učiteljice. Došli su tokološi. Ali štitiće nas Ponositi u svom zgušnjenju. On

moćni zapovednik svih tokološija! Kad on zaurla, oni se skrivaju ispod opalog lišća.""Roberte, mislim da je poludeo.""On ima oči, Mari, a ti nemaš.""Šta ti sad to znači? I što gledaš kroz taj prozor?"Čovek se, veoma sporo, okrete da se suoči s nama. Jedan trenutak je gledao Agiju i

mene, onda nam je opet okrenuo leđa. Na njegovom licu bio je onaj izraz koji sam viđao nalicima naših klijenata kad im majstor Gerlous pokaže instrumente koji će biti upotrebljeni zanjihovu anakrizu.

"Roberte, za ime sveta reci mi šta nije u redu sa tobom.""Kao što Isangoma kaže, stigli su nam tokološi. I to, rekao bih, ne njegovi, nego naši.

Smrt i Dama. Da li si čula za njih, Mari?"Žena je odmahnu glavom. Ustala je sa svog sedišta i sad je otvarala poklopac nekog

sandučića."Ne iznenađuje me što nisi. To je jedna slika - tačnije, jedna umetnička tema. Slike -

nekoliko slikara. Isangoma, ne bih rekao da tvoj Ponositi ima mnogo vlasti nad ovimtokološima. Ovi su došli iz Pariza, gde sam nekad studirao, da mi zamere što sam napustioumetnost i opredelio se za ovo."

Žena reče: "Ti si u groznici, Roberte. To je jasna stvar. Evo daću ti nešto, pa ćeš seuskoro osećati bolje."

Čovek opet osmotri nas - moje lice i Agijino - kao da ne želi to da čini, ali ne uspevada obuzda kretanje svojih očiju. "Ako sam bolestan, Mari, onda bolesni znaju neke istine kojezdravima promiču. I Isangoma zna da su ovde, ne zaboravi to. Pa zar nisi osetila potrese upodu dok si mu čitala? Mislim da su tad ušli."

"Maločas sam ti sipala vodu u čašu da bi mogao progutati svoj kinin. U čaši nematalasića."

"Šta su oni, Isangoma? Tokološi su - ali šta su tokološi?""Zli dusi, Učitelju. Kad čovek misli zlu misao ili žena čini zlo delo, eto novog

tokološa. On ostaje iza. Čovek misli: Ne zna niko, mrtvi svi. Al' tokološi ostanu do krajasveta. Onda svako vidi, zna, šta taj čovek uradio."

Žena reče: "Kakva užasna pomisao."Šake njenog muža stisnuše žutu motku prozorskog okvira. "Zar ne vidiš da su tokološi

samo ishod onoga što sami činimo? Oni su duhovi budućnosti, stvaramo ih sami.""Oni su gomila paganskih koještarija, eto šta ja vidim, Roberte. Slušaj. Tako ti je oštar

vid, zar ne možeš jedan trenutak da slušaš?""Slušam. Šta to imaš da kažeš?""Ništa. Samo tražim da slušaš. Šta čuješ?U kolibi zavlada tišina. Oslušnuo sam i ja; nisam mogao ne oslušnuti sve i da sam

hteo. Napolju su majmuni brbljali, a papagaju kreštali kao i do tada. Onda sam začuo, iznadbuke džungle, neko slabo brujanje, kao da u daljini leti neki insekt velik kao čamac.

"Šta je to?" upita čovek."Poštanski avion. Ako budeš imao sreće, moći ćeš uskoro da ga vidiš."Čovek se naže kroz prozor i poče da krivi vrat da vidi, a ja, radoznao da vidim šta je to

što njega zanima, priđoh prozoru levo od njega i takođe izvirih. Lišće je bilo toliko gusto dase u prvi mah činilo da je nemoguće ma šta videti, ali on je zurio gotovo okomito uvis, poredivice krova od naslaganog lišća, i ja uočih, tamo, jedan komad plavetnila.

Brujanje se pojačalo. Na vidiku se pojavila najčudnija letelica koju sam do tada video.Bila je krilata, kao da ju je gradila neka rasa koja još nije shvatila da, pošto letelica ni u komslučaju neće moći da maše krilima kao ptica, nema ni razloga da se uzgon ne obezbeđuje, kaokod dečjeg zmaja, oblikom trupa. Na kraju svakog srebrnog krila bio je po jedan naduveni deoi treći takav na prednjem kraju trupa; svetlost je nekako treperila ispod tih oteklina.

"Bila bi nam dovoljna tri dana da stignemo do poletno-sletne staze, Roberte. I kadsledeći put dođe, da ga tamo sačekamo."

"Ako nas je Gospod poslao ovamo...""Da, Učitelju, moramo činiti ono što Ponositi želi. Niko kao on! Učiteljice, dozvolite

da zaigram za Ponositog i njegovu pesmu zapevam. Onda može biti tokološi odu."Goli čovek otrže knjigu iz ruku te žene i poče po njoj pljeskati ispruženom šakom,

ritmično kao da svira tamburu. Njegova stopala zagrebaše po neravnom podu i on poče prvoda napeva, ritmično, oponašajući zrikavce, a zatim nastavi dečjim glasom:

"U noći kad je svud tišinačuj ga kako vrišti u krošnjama!Vidi ga kako pleše u vatri!On živi u otrovu strele,sitan kao žuta mušica!Blistaviji nego zvezda padalica!Krznati ljudi idu šumom..."

Agija reče: "Odoh ja, Severijane", i zakorači kroz vrata iza nas. "Ti, ako ti se ostaje dato gledaš, ostani. Al' onda ćeš sam da tražiš avern za sebe i sam da tražiš put do Sangvinarnogpolja. Je l' znaš šta će biti ako se ne pojaviš?"

"Rekla si, oni će iznajmiti ubice.""A ubice će upotrebiti zmiju poznatu pod nazivom žutobrada. I to ne protiv tebe u

početku. Protiv tvoje porodice ako je imaš i protiv tvojih prijatelja. Pošto sam išla s tobom pocelom ovom kvartu, onda se to verovatno odnosi na mene."

On dolazi kad sunce zalazi,vidi njegova stopala na vodi!Tragovi od vatre po vodi!"

Ritmično pevanje se nastavilo, ali je pevač znao da idemo; u njegovo pevucanjeuvukao se prizvuk likovanja. Sačekao sam da Agija stigne do tla, pa sam krenuo za njom.

"Mislila sam da nikad nećeš poći", reče ona. "I sad kad si tu, da li ti se ovo mestozaista toliko sviđa?" Metalaste boje njene pocepane haljine izgledale su, naspram hladnezelene boje okolnog, neprirodno tamnog lišća, isto toliko ljutite koliko i Agija sama.

"Ne", rekoh. "Ali nalazim da je zanimljivo. Da li si videla njihov leteći čamac?""Kad ste ti i onaj stanovnik gledali napolje? Nisam bila tolika budala.""Nikad sličan nisam video. Trebalo je da ugledam krovne facete ove zgrade, ali,

umesto toga, video sam ono što je on očekivao da vidi, taj leteći čamac. Bar je ličilo na letećičamac. Bila je to neka stvar sa nekog drugog sveta. Maločas sam želeo da ti pričam opoznanici jedne moje poznanice koja je bila uhvaćena ogledalima Oca Inirea. Našla se udrugom svetu, a kad se vratila Tekli - tako se moja poznanica zvala - nije bila baš sasvimsigurna da je stigla tačno na mesto iz koga je krenula. Pitam se nismo li još i sad u onom svetuiz koga su ti ljudi otišli, a ne oni u našem."

Agija je već išla stazom. Mrljice sunčevog sjaja pretvorile su njenu smeđu kosu utamno zlato dok se osvrtala da me pogleda preko ramena i kaže: "Rekla sam ti da nekibiopejsaži veoma privuku izvesne posetioce."

Potrčah malčice da je sustignem."Proticanjem vremena um takvih posetilaca se savija da bi se uskladio sa okolinom, a

to možda utiče i na umove nas ostalih. Verovatno si video običan leteći čamac.""Onaj čovek nas je video. I divljak nas je video.""Koliko sam ja čula, što je veće izobličenje svesti jednog žitelja vrta, to je veći i broj

rezidualnih percepcija koje će se verovatno zadržati. Kad srećem čudovišta, divljake i tomeslično u ovim vrtovima, primećujem da je mnogo verovatnije da će oni biti bar delimičnosvesni mog prisustva nego drugi."

"Objasni ponašanje onog čoveka", rekoh."Nisam ja ovo sagradila, Severijane. Znam samo da ako se sad okreneš na stazi,

verovatno iza tebe neće postojati ono mesto koje smo poslednje videli. Čuj, hoću da miobećaš: kad iziđemo odavde, pristaćeš da te povedem pravo u Baštu beskrajnog sna. Nije namostalo vremena ni za šta drugo, čak ni za Vrt uživanja. A ti, inače, i nisi prava osoba za šetnjupo ovim vrtovima."

"Zato što sam hteo da ostanem u Peščanoj?""Delimično i zato, da. Mislim da bi ti meni ovde, pre ili kasnije, stvorio probleme."Dok je to govorila, prošli smo jednom od prividno bezbrojnih krivina na toj stazi. Na

njoj je ležalo preprečeno deblo sa malim belim pravougaonikom koji je morao biti natpis sanazivom biljne vrste, a kroz masu lišća levo od nas ugledao sam zid, čije je zelenkasto stakločinilo neupadljivu pozadinu lišću. Agija je već prošla pored tih vrata, koraknula dalje, kadsam ih ja, prebacujući Terminus Est u drugu ruku, otvorio za nju.

22. DORKASKad sam prvi put čuo za taj cvet, zamišljao sam da se avern gaji na klupama, kao u

konzervatorijumu u Citadeli. Kasnije sam, kada mi je Agija ispričala kudikamo više oBotaničkoj bašti, pretpostavio da je to nešto nalik na nekropolis u kome sam provodio svojevesele dečačke dane, neko prostranstvo sa drvećem, trošnim grobovima i stazama koje suposute izmrvljenim kostima.

Stvarnost je bila drugačija - jedno mrko jezero u beskrajnom prostranstvu niskog,močvarnog tla. Noge su nam tonule u barsku travu, a hladan vetar je zviždao pokraj nas -činilo se da ne postoji ništa što bi ga sprečilo da stigne do mora. Trstike su rasle pored stazekojom smo hodali, a jednom ili dvaput vodena ptica, crna, prelete maglenim nebom iznadnaših glava.

Pričao sam Agiji o Tekli. Sad me Agija dotače po mišici. "Možeš ih videti odavde,iako ćemo morati pola jezera da zaobiđemo da bismo ubrali jedan. Gledaj tamo kudapokazujem... ona bela mrlja."

"Odavde ne izgledaju opasni.""Sredili su veliki broj ludi, mogu te uveriti. A neki od tih su sahranjeni baš ovde, rekla

bih."Dakle, ipak grobovi. Upitah gde su mauzoleji."Nema toga. Ni mrtvačkih kovčega, ni urni sa pepelom, ovde takvog zakrčavanja

nema. Pogledaj tu vodu koja ti zapljuskuje čizme."Pogledao sam. Bila je smeđa kao čaj."Ona ima tu osobinu da sprečava raspadanje leševa. Tela se otežaju tako što im se baci

olovo u grlo, onda se potapaju ovde, a tačno mesto se ucrta na mapi da bi se svaki pojedini lešmogao opet izvući ako neko želi da ga pogleda."

Mogao sam se zakleti da nema nikog ni na dve lige od nas. Ili, bar (ako su segmenti testaklene zgrade zaista ograničavali prostore sadržane unutra, kao što bi bilo logično) nikogunutar granica te bašte, Bašte beskrajnog sna. Međutim, tek što je Agija rekla to što je rekla,glava i pleća jednog starca se izdigoše iznad nekog barskog rastinja, desetak koraka daleko."Ni'e tako", dobaci nam on. "Znam da tako priča'u, al' ni'e tako."

Agija, koja je do tog trenutka dopuštala da prekinuta bretela njene haljine visi kakobilo, hitro podiže taj deo tkanine. "Nisam znala da govorim ikome sem mom pratiocu."

Starac je prečuo taj prekor. Njegove su misli, nesumnjivo, bile već previše zauzeteprimedbom koju je slučajno čuo, pa prekoru nije mogao posvetiti mnogo pažnje. "Imam jaovde figuru - da li biste je pogledali? Vi, mladi gospodine - vi ste obrazovan čovek, to svak'vidi. Hoćete li pogledati?" Izgledalo je da drži motku. Pred mojim očima se ta motka nekolikoputa uzdigla i spustila i tek tad sam shvatio da stari upire njome o dno i na taj način pogurujenapred nekakav čamac. Primicao nam se.

"Eto još nevolja", reče Agija. "Bolje mi da krenemo."Zapitao sam ne bi li stari mogao da nas preveze preko jezera i na taj način da nam

uštedi dugo peščenje okolo.Odmahnuo je glavom. "Preteški za moj brodić. Ovde ima mesta samo za Kes i men'.

Vi veliki ljudi biste nas prevrnuli."Pramac se pojavi na vidiku i ja videh da je govorio istinu: to je bio čamčić tako malen

da se činilo da je previše tražiti od njega da održava na vodi čak i samog tog starca, iako jededa bio poguren i od starosti toliko sasušen (izgledao je stariji čak i od majstora Palaemona)da bi teško mogao imati veću težinu nego dečko od deset godina. U čunu nije bilo nikogdrugog.

"Izvinite, sire", reče mi on. "Ne mogu bliže prići. Može bit' raskvašena, al' previše jesuva za men', inače vi ne biste mogli hodati po njoj. Možete li stupiti ovamo do ivice da viditemoju figuru?"

Bio sam radoznao da vidim šta to on od nas hoće, pa sam ga poslušao, a Agija je,nimalo oduševljena, pošla za mnom.

"Hm, evo." Posegavši u tuniku, stari je izvukao mali svitak. "Evo položaja. Pogledajte,mladi gospodine. "

U svitku je bilo napisano, prvo, neko ime i dug opis gde je ta osoba živela, čija jesupruga bila i šta je njen muž po zanimanju bio; a ja sam, bojim se, samo glumio da sve točitam. Ispod opisa bila je grubo nacrtana karte i uz nju dve brojke.

"Vidite, mladi gospodine, trebalo bi da bude lako. Taj prvi broj, on kaže koliko korakaima od Fulstruma. Druga brojka, to su koraci uz. A da li ćete poverovati kad vam kažem dasam se tokom svih ovih godina trudio da je nađem i još nikako nisam uspeo?" Gledajući kaAgiji, uspravljao se, najzad stao gotovo sasvim normalno.

"Ja verujem", reče Agija. "I ako će vas to učiniti zadovoljnim, reči ću: žao mi je što točujem. Ali to nema nikakve veze sa nama."

Okrenula se da pođe, ali starac ispruži svoju čamdžijsku motku da me spreči da pođemi ja. "Ne slušajte vi njih. Oni njih polože gde figura kaže, al' tamo ne ostanu. Viđa'u se oni i ureci čak." Pogledao je neodređeno ka obzorju. "Tamo, napolju."

Rekoh mu da nisam uveren da je to moguće."Sva ova voda ovde, šta mislite odakle? Ima podzemni tunel ko'i je dovodi, inače bi se

isušilo. Kad se tela pokrenu, šta sprečava da jedno isplovi napolje? Šta sprečava dvadeset?Vodenih struja nema, nikakvih vrednih pomena. Vi i ona - po avern, a? A znate li zašto su ihovde uopšte zasadili?"

Odmahnuo sam glavom."Zbog morskih krava. Ima ih u reci, pa su ulazile kroz tunel. Rodbina se plašila da vidi

ta lica da plove po reci, pa je Otac Inire doveo baštovane da zasade averne. Bio sam ovde ivideo. On sitan, kriv vrat, krive noge. Sad ako dođe manate'a, morska krava, u noći, ti cvetoviubi'u. Jednog jutra ja tražio Kes, kao što radim uvek kad ima nešto drugo što moram da radimi na obali dva kustosa sa harpunom. Kažu mrtva manate'a u jezeru. Ja mojom kukom iizvučem je, al' nije manate'a, nego čovek. Ispljunuo olovo ili nisu dovoljno ubacili. Izgledadobro kao vi il' ona, a bolje neg' ja."

"A da li je bio dugo mrtav?""Ne može se znati, jer ova voda njih ukiseli. Čućete da priča'u da im uštavi kožu, i to

je istina. Ali ne mislite na đon vaše čizme kad to čujete. Nego više kao ženska rukavica."Agija nam je daleko odmakla i ja krenuh za njom. Starac nas je pratio, pogurujući svoj

čun uporedo sa našom plovećom stazom od vodenog bilja."I kažem ja njima, imao sam za vas bolju sreću za jedan dan neg' za sebe za četrdeset

godina. Evo čime ja." On podiže u vazduh jednu gvozdenu kuku za hvatanje, vezanu za krajkonopca, da je vidim. "Ni'e da se nisam nahvatao, mnogo, svakojakih. Ali nisam Kes. Počeosam gde figura kaže, godinu dana posle njene smrti. Tamo je ni'e bilo, pa sam nastavljaopotragu u sve širim krugovima. Posle pet godina bio sam o-ho-ho odatle - tako sam tad mislio- od mesta ko'e je na figuri. Bio me strah da je ona možda ipak tamo, pa sam počeo izpočetka. Prvo gde je napisano, pa u sve širim krugovima. Deset godina tako. Opet me uhvatiostrah, i sad, svako jutro počinjem gde je napisano, tu prvo bacam kuku. Posle idem gde samjuče stao i širim krug još malo. Ona ni'e tamo gde je zapisano - to znam, znam svakog ko jestetamo, neke od njih sam izvlačio stotinu puta. Al' luta, a ja sve mislim možda će doći kući."

"Bila vam je supruga?"Starac klimnu i, na moje iznenađenje, ne reče ništa."Zbog čega želite da izvučete njeno telo?"

Opet je oćutao. Njegova motka je bez zvuka klizila, zabijala se u vodu i izdizala; čunje iza sebe ostavljao sasvim mali talasni trag, talasiće koji su lizali travnatu ivicu staze kaojezici mačića.

"Jeste li sigurni da biste je prepoznali, posle toliko vremena, ako biste je našli?""Da...da." Zaklimao je glavom, prvo polako, zatim žestoko. "Vi pomišljate da sam je

možda već izvukao. Kukom, gore, pogledao lice, bacio natrag. Zar ne? Nije moguće. Ne znatiKes? Pitali ste što je hoću natrag. Jedan razlog, uspomena koju o njoj imam - ona najjača - tamrka voda kako se sklapa preko njenog lica. Oči sklopljene. Znate za to?"

"Nisam siguran da znam na šta mislite.""Ima'u jedan cement ko'i stave na očne kapke. To bi trebalo da drži zauvek zatvorene,

ali kad je voda udarila, otvoriše se. Objasnite to. Ja tako pamtim, to mi je u glavi kad pokušamda spavam. Ta mrka voda, valja se preko njenog lica, a oči se otvara'u, plave kroz mrko. Pet,šest puta noću moram da zaspim, jer se budim. Pre nego što i sam legnem ovde unutra, hoćuda imam drugu sliku, drugu - kako se njeno lice diže, izlazi, pa makar to samo bilo na kukimojoj. Pratite šta govorim?"

Pomislih na Teklu; na rečicu krvi ispod vrata njene ćelije pomislih; i klimnuh."A ima i još. Kes i ja, imali smo radnjicu. Uglavnom metalni predmeti sa slikama od

umetnutih komadića emajla - kloasoni. Njen otac i brat, zanatlije, pravili su to, pa su namobezbedili radnju na ulici Signalskoj, nedaleko od sredine, pokraj kuće za aukci'e. Radnjica,još je tamo, cela zgrada, al' niko tamo ne živi. Ja odem rođacima, donesem kući na leđimakutije sa kloasonima, pootvaram ih, rasporedim komade po našim policama. Kes im određu'ecene, prodaje ih i sve održava u takvoj čistoći! Znate koliko smo dugo vodili svoje mestašce?"

Odmahnuo sam glavom."Četiri godine, bez mesec i nedelju. Onda je umrla. Kes umrla. Nije dugo prošlo i sve

je nestalo, ali to je bio najveći deo mog života. Sad imam jedno mesto za spavanje na tavanusa senom. Jedan čovek, znam ga već godinama, mada mnogo godina posle odlaska Kes, puštame da spavam tamo. Nijednog kloasona nema tamo, ništa od odeće, nijedan ekser iz stareradnjice. Pokušao sam da sačuvam kutijicu sa uvojkom kose i Kesine češljeve, ali sve jeotišlo. Recite vi meni, sada, ovo. Kako da znam da ni'e bio san?"

Meni se činilo da bi ovaj stari mogao biti začaran, poput onih u kući od žutog drveta;zato rekoh: "Ne mogu znati. Možda je, kao što velite, sve i bilo samo san. Mislim da suvišemučite sebe."

Njegovo se raspoloženje u trenutku preokrenulo - pojava koju sam viđao kod maledece - i on se nasmeja. "Lako je videti, gospodine, da vi, iako ste tako opremljeni ispod togogrtača, mučitelj niste. Zaista bih rado povezao vas i vašu doksicu. Ali ne mogu i zato imamalo dalje jedan drugar sa većim čamcem. On dolazi prilično često i ponekad tako, kao vi,razgovara sa mnom. Kažite mu da se ja nadam da će vas on prevesti na drugu stranu."

Zahvalio sam mu se i pohitao za Agijom, koja je u međuvremenu daleko isprednjačila.Hramala je i ja se prisetih koliko je već danas, posle uganuća noge, prepešačila. Kad sam bioveć nadomak da je sustignem i ponudim joj da me uzme za ruku da bi joj bilo lakše, napraviosam jednu od onih grešeka koje u tom trenutku izgledaju ogromne i silno ponižavajuće, ali imse čovek kasnije smeje; to učinivši, pokrenuo sam jedan od najčudnijih incidenata u mojoj,priznati se mora, čudnovatoj karijeri. Jer ja sam Agiju sustizao trčeći i u trku došao preblizuunutrašnje strane jedne krivine na plovećoj stazi.

U jednom trenutku trk me je nosio preko sunđeraste barske travuljine - a već usledećem mlatarao sam po ledenoj smeđoj vodi, grdno ometan ogrtačem. Tokom vremenakoliko je potrebno za jedan dah osećao sam, opet, onaj užasni strah od davljenja; onda sam seu vodi uspravio i izbio licem na vazduh. Pobedile su navike stečene u svim onim letnjimplivanjima na Đolu: izduvao sam vodu iz usta i nosa, udahnuo duboko i odgurnuo potpunomokru kapuljaču sa lica.

Tek što sam se smirio, uvideo sam da mi je Terminus Est ispao iz ruke i opasnost da tosečivo izgubim učinila mi se, tada, strašnijom od gubljenja života. Zaronio sam, ne želeći nida se potrudim da prvo skinem čizme i počeo sam da krčim sebi put kroz zagasitomrki fluidkoji nije bio samo voda nego voda zgusnuta od vlaknastog korenja bilja, korenja spletenog umrežice. Ta su vlakna mnogostruko povećavala opasnost od davljenja, ali su mi spaslaTerminus Est - koji bi sigurno stigao do dna pre nego ja, i tamo se, uprkos prisustvu malekoličine vazduha u kaniji zario u blato, da pad nije ometen korenjem. Desilo se, dakle,sledeće: nekih osam ili deset lakata ispod površine, jedna moja šaka, grabeći mahnito, naišlaje na blagosloveni, dobro poznati oblik njegove drške sa oniksom.

Ali tog istog trena moja druga šaka dotakla je jedan predmet sasvim druge vrste.Drugu ljudsku šaku, čiji se stisak (jer je istog trena kad sam je dodirnuo ščepala moju šaku)tako savršeno podudario sa pronalaženjem Terminus Esta, da je izgledalo kao da mi vlasnik tešake vraća mač, kao što je to visoka zapovednica pelerinki učinila ranije. Osetio sam talasludačke zahvalnosti, a onda se strah vratio udesetostručen: ta šaka me je vukla, vukla nadole.

23. HILDEGRINSnagom, sigurno poslednjom koju sam imao, uspeo sam da izbacim Terminus Est na

ploveću barsku stazu i da se uhvatim za njenu neravnu ivicu; a onda sam opet potonuo.No, neko me je dohvatio za zglob šake. Digao sam pogled očekujući da je to Agija, ali

nije bila ona nego neka još mlađa žena, sa dugačkom, žutom kosom. Pokušah da joj sezahvalim, ali iz mojih usta ne potekoše reči nego voda. Ona je, onda, vukla, ja se bacakao inajzad se našao oslonjen celom težinom na travu, no tako slab da više ništa nisam mogaoučiniti.

Mora biti da sam se tu odmarao bar onoliko dugo koliko je potrebno da se izgovoriangelus, možda i duže. Bio sam svestan hladnoće i postepenog tonjenja svih tih utkanihtrulećih biljaka zajedno, jer one su pod mojom težinom popuštale tako da sam se najzad našaoopet do pola u vodi. Činio sam jako velike udisaje, ali moja pluća njima nisu bila zadovoljna;vodu sam iskašljavao, a curila mi je i iz nosa. Neko progovori (muški glas, bučan, činilo mi seda sam ga nekad, davno, već slušao): "Povucite ga na ovu stranu inače će potonuti." Neko meje podigao, držeći me za opasač. Nekoliko trenutaka posle toga uspeo sam da stanem na noge,iako su toliko drhtale da sam se uplašio da ću pasti.

Agija je bila tu, i ona plavuša koja mi je pomogla da se popnem na travu, i jedankrupan čovek mesnatog lica. Agija zapita šta se dogodilo; iako polusvestan, zapazio samkoliko je bleda.

"Dajte mu vremena", reče krupni čovek. "Biće mu sasvim dobro, uskoro." Onda onreče: "A ko si, za ime Flegetona, ti?"

Gledao je tu devojku koja je izgledala ošamućeno isto koliko sam se ja ošamućenimosećao. Promucala je : "D...d...d...d", onda sagla glavu i zaćutala. Od kose do pete bila jeumazana blatom, a od odeće je na sebi imala samo neke dronjke.

Krupni čovek zapita Agiju: "Odakle ova?""Ne znam. Kad sam se okrenula da vidim šta zadržava Severijana, ona ga je već

izvlačila na ovu ploveću stazu.""Dobro je učinila. Bar za njega dobro. Je li luda? Ili čarolijom vezana za ovo mesto,

šta misliš?"Progovorih: "Ko god da je, spasla me je. Zar joj ne možeš dati nešto da se pokrije?

Sigurno se smrzava." Smrzavao sam se i ja, a sad sam bio dovoljno živ da to i primetim.Krupni čovek odmahnu glavom i kao da priteže svoj teški kaput nekako čvršće oko

sebe. "Ne dam ako ne bude čista. A to neće biti, osim ako je ne vratimo u vodu i neprobućkamo dobro. Ali imam ovde nešto što je gotovo isto tako dobro, možda i bolje." Izjednog od džepova kaputa on izvuče metalnu bocu, koja je imala oblik psa, i dade mi je.

Pokaza se da je "kost" u ustima tog psa zapravo čep. Ponudio sam bocu toj devojci, aliona se ponašala kao da ne zna šta bi s njom radila. Agija joj bocu prvo oduze, pa prisloni nausne, a kad je plavuša popila nekoliko gutljaja, Agija mi je vrati. Tečnost u boci imala je ukusrakije od šljiva; vatreni nalet tog pića sprao je na vrlo prijatan način gorčinu močvarne vode.Kad sam vratio kosku psu u usta, stomak mu je, rekao bih, bio već više od pola ispražnjen.

"E, tako", reče veliki, "a sad, narode, mislim da bi trebalo da mi kažete ko ste i šta ćeteovde - i nemoj niko da mi kaže da ste došli samo da razgledate vrt. Ja svaki dan vidim tolikotih što blenu, da ih prepoznam pre nego što stignu na domet glasa." On osmotri mene. "Započetak, ti imaš doo-bru nožekanju."

Agija reče: "Taj armiger je kostimiran. Izazvan je na dvoboj, pa je došao da isečejedan avern."

"On kostimiran, a ti kao nisi. Misliš da ne prepoznajem pozorišni brokat? I da ne znamšta su bose noge?"

"Nisam ja rekla da nisam kostimirana, niti da sam njegovog ranga. A što se tiče mojihcipela, ostavila sam ih napolju da ih ne upropastim u ovoj vodi."

On klimnu na takav način da se nije moglo zaključiti da li joj je poverovao ili nije."Sad ti, zlaćana kosice. Ova izvezena bagaža ovde već je kazala da te ne poznaje. A ovajdrugar ovde - koga si, kao ribu, upecala, a to je bio posao i te kakav - pa, kad ga pogledamčini mi se da ni on ne zna o tebi ništa više nego ja. Možda ni koliko ja. Dakle, ko si ti?"

Plavuša proguta pljuvačku. "Dorkas.""A kako si dospela ovde, Dorkas? I to u vodu? Jer u vodi si bila, stvar je jasna. Nisi se

mogla toliko smočiti samo izvlačeći našeg mladog prijatelja."Od rakije su se devojčini obrazi zarumeneli, ali lice joj je ostalo prazno i zbunjeno baš

kao i pre ili gotovo koliko i pre. "Ne znam", šapnu ona.Agija zapita: "Ti se ne sećaš kako si došla?"Dorkas odmahnu glavom."Onda, koje se stvari poslednje sećaš?"Nastupilo je dugo ćutanje. Vetar je navalio kao nikad do tada - smrzavao sam se

očajno, uprkos piću. Konačno Dorkas progunđa: "Sedenje pored prozora... Bile su lepe stvarina prozoru. Poslužavnici, kutije i jedan krst."

Krupni reče: "Lepe stvari? Pa, ako si ti bila tamo, onda sam siguran da je lepih stvaribilo."

"Luda je", reče Agija "Ili se neko brinuo o njoj, a ona odlutala, ili se o njoj niko nebrine, što izgleda verovatnije s obzirom na stanje njene odeće, pa je dolutala unutra kadkustosi nisu pazili."

"Možda ju je neko tupnuo po glavi, opelješio i bacio unutra misleći da je gotova. Aulaza u ovaj vrt ima, gospođice Dronjakovićka, više nego što kustos zna. Ili su je moždadoneli da je bace ovde, ali je bila samo bolesna i uspavana. U komi, to se zove koma, pa ju jevoda probudila."

"Pa ti koji su je doneli sigurno bi je i videli.""Ja koliko sam čuo, oni kad su u komi mogu dugo da ostanu pod vodom. Šta je bilo da

je bilo, sad nije bitno. Ona je tu i problem je njen, rekao bih, da utvrdi odakle je i ko je."Ja sam dotle skinuo smeđi i počeo da cedim gildaški ogrtač u nadi da ga koliko-toliko

osušim; ali digoh pogled kad Agija upita: "Sve nas si pitao ko smo. A ko si ti?""Sasvim imate pravo to da znate", reče krupni čovek. "Potpuno pravo imate i daću

vam bolje dokaze nego što je iko od vas dao meni. Ali, posle toga, moraću malo da seposvetim svojim poslovima. Došao sam jer sam video da se ovaj mladi armiger davi, došaosam kao što bi svaki dobar čovek došao. Ali svako mora da gleda svoja posla, pa moram i ja."

To govoreći, skinuo je svoj visoki šešir, posegnuo u njega i izvukao jednu masnu kartuotprilike dvaput veću od onih posetnica koje sam pokatkad viđao u Citadeli. Dao ju je Agiji, a

ja sam pogledao preko Agijinog ramena. Izrazito kitnjastim slovima bilo je ispisano:HILDEGRIN ZVANI JAZAVAC Iskopavanja svih vrsta, sa jednim, ili više, pa sve do 4OOkopača. Kamen nije pretvrd niti blato premekano. Pitajte u ulici Argosi kod firme

SLEPI AŠOV ili pitajte u Altikamelusu odmah iza ugla Velajetije."Eto ko sam, gospođice Dronjakovićka i mladi sir - a nadam se da mi nećeš zameriti

što vas tako zovem, prvo jer ste od mene mlađi, a drugo jer si ti od nje mnogo mlađi iako simožda samo dve-tri godine posle nje rođen. I, odoh ja."

Zaustavih ga. "Pre nego što sam upao, sreo sam jednog starog u čunu, koji je rekao danešto dalje niz stazu postoji neko ko bi nas mogao prebaciti preko jezera. Hoćeš li naspovesti?"

"A, onaj jadnik koji traži svoju suprugu. E, taj mi je bio dobar prijatelj, mnogo puta, paako vas je on preporučio, valjalo bi da poslušam. Moja brodica može da održi četvoro, akobaš mora."

On pođe krupnim koracima, pokazujući nam jednim pokretom da krenemo za njim;primetih da mu čizme, koje kao da su bile nečim nauljene, tonu u barsko bilje čak i dubljenego moje. Agija reče: "Ova s nama ne ide." Međutim, lepo se videlo da Dorkas baš ide zanama, i to za Agijom. Na Dorkasinom licu bio je izraz tako ojađen, da ja zastadoh dapokušam da je utešim. "Pozajmio bih ti ja svoj ogrtač", šapnuo sam joj, "da nije toliko mokar,pa bi ti od njega bilo još hladnije nego sad. Ali ako pođeš ovom stazom u suprotnom smeru,izići ćeš sasvim iz ovog vrta u hodnik gde je suvlje i toplije. A onda, ako potražiš vrata nakojima piše 'Bašta tropske džungle', kroz njih ćeš ući u jedan vrt gde je sunce toplo i gde ćešse osećati sasvim udobno."

Tek što sam to rekao, setio sam se onog pelikosaura koga sam u džungli video.Dorkas, međutim (možda i na sreću), nije ničim pokazala da je čula moje reči. Nešto unjenom licu pokazivalo je da se plaši Agije, ili da je bar, na neki bespomoćan način, svesna daje izazvala Agijino nezadovoljstvo; ali nikakvih drugih pokazatelja nije bilo da svoju okolinusagledava išta budnije od mesečara.

Svestan da nimalo nisam umanjio njenu nevolju, počeh ponovo. "Ima u hodniku jedančovek, kustos. Siguran sam da će on bar pokušati da ti nađe neku odeću i vatru."

Vetar je zavitlao Agijinom kestenjastom kosom kao bičem, kad je okrenula glavu danas pogleda. "Tih mladih prosjakinja ima toliko da niko ne treba da se uznemirava zbog jošjedne, Severijane. Niko, pa ni ti."

Na zvuk Agijinog glasa i Hildegrin pogleda preko ramena. "Znam jednu ženu koja bije mogla primiti. Da, primiti, oprati i dati joj nešto odeće. Ispod tog blata je telo otmenogroda, mada prilično mršavo."

"A šta ti uopšte tražiš ovde?" prasnu Agija. "Na tvojoj posetnici piše da angažuješradnike za kopanje i, onda, kakav posao imaš ovde?"

"Kao što rekoste, gospođice - imam posao."Dorkas je počela da drhti. "Časti mi", rekoh, "treba samo da se vratiš. U hodniku je

mnogo toplije. Ne idi u Baštu tropske džungle. Mogla bi otići u Peščanu, tamo je sunčano isivo."

Nešto od mojih reči kao da je dodirnulo neku žicu u njoj. "Da", šapnu ona. "Da.""Peščana bašta? To ti se dopada?"Vrlo tiho: "Sunce.""Evo stare barke", objavi Hildegrin. "Toliko nas ima da ćemo morati da pripazimo ko

gde sedi i kako. Kad uđemo, niko ni makac - jer će ona duboko da ugazi u vodu. Jedna ženskana pramac, molim lepo, a druga i mladi armiger na krmu."

Rekoh: "Rado ću uzeti jedno veslo."

"Jes' ikad ranije veslao? Nisi. I pretpostavljao sam da nisi. Ne-ne, bolje ti sedi na krmuk'o što sam rekao. Nije mnogo teže vući dva vesla nego jedno, a radio sam to mnogo puta,veruj mi, čak i kad je ovde bilo i po petoro uz mene."

Čamac je bio nalik na vlasnika, širok, robustan, masivnog izgleda. Pramac i krma bilisu četvrtasti, široki gotovo isto koliko sredina čamca, mada je korito na oba kraja bilo pliće.Hildegrin je ušao prvi, opkoračio klupu i onda jednim veslom potisnuo čamac bliže obali dami uđemo.

"Ti", reče Agija, hvatajući Dorkas za mišicu ruke. "Ti sedi tamo napred."Izgledalo je da će Dorkas to poslušati, ali Hildegrin je zaustavi. "Ako ne zameraš,

gospođice", reče Agiji, "radije bih da na pramcu budeš ti. Neću moći da pazim na ovu, znaš,kad veslam, ako ne sedne na krmu. Ona nije čitava, u čemu se čak i ti i ja možemo saglasiti,pa, pošto ćemo jako duboko gaziti vodu, želeo bih da je vidim ako počne nešto da se bacaka."

Na iznenađenje svih nas Dorkas reče: "Nisam luda. Samo... samo se osećam kao dasam upravo probuđena."

Hildegrin je, ipak, nagna da sedne na krmu, sa mnom. "Ovo sad", reče on, "ovo sad štoćete gledati nije verovatno da ćete ikad zaboraviti, ako vam je prvi put. Prelazak preko Ptičjegjezera, ovde, usred Bašte večnog sna." Zamakanje njegovih vesala u vodu stvaralo je tup inekako setan zvuk.

Pitao sam zašto to jezero zovu ptičjim."Zato što se u vodi nađe toliko mrtvih ptica, kažu neki ljudi. Ali može biti da je samo

zato što ih ovde toliko ima. Mnogo stvari se priča protiv Smrti. Mislim, pričaju ljudi kojimoraju umreti, crtaju je kao zlu babu sa vrećom i tako to. Ali pticama je Smrt dobradrugarica. Gde god ima mrtvih ljudi i tišine, naći ćeš i dobar broj ptica, iskustvo je moje."

Sećajući se kako drozdovi pevaju u našem nekropolisu, klimnuo sam glavom."Ako sad pogledate pored mog ramena, jasno ćete videti obalu ispred nas i na njoj

mnogo toga što ranije niste mogli, zbog trske koja je bila svud oko vas. Primetićete, ako nemapreviše izmaglice, da se teren od tog mesta diže. Tamo zemljište više nije močvarno, tamopočinje šuma. Vidite li drveće?"

Klimnuo sam glavom, a pokraj mene je i Dorkas klimnula glavom."To je zato što je cela ova predstava nameštena da izgleda kao usta ugašenog vulkana.

Ili kao usta mrtvog čoveka, kažu neki, ali nije im to istina. Da jeste, bili bi ugrađeni i zubi.Setićete se, međutim, da ste u ovaj vrt ušli penjući se kroz jednu podzemnu cev."

Još jednom klimnusmo glavama i Dorkas i ja. Agija je bila od nas udaljena ne više oddva dobra koraka, ali se nije mogla videti iza Hildegrinovih širokih leđa i tog kaputa oddebelog vunenog štofa.

"Na onoj strani", nastavi on, nagoveštavajući pokretom četvrtaste vilice u kom pravcutreba da pogledamo, "morali biste da vidite jednu crnu tačku. Na pola puta, otprilike, izmeđumočvare i ruba. Neki je vide, pa pomisle da su tu izišli, ali nisu, taj otvor je iza vas, niži je imnogo manji. A ovaj koji sad vidite jeste pećina Kumeanke - žene koja zna budućnost iprošlost i sve ostalo. Neki pričaju da je sve ovo izgrađeno samo radi nje, ali ja to ne verujem."

Dorkas tiho upita: "Kako se to moglo desiti?" Hildegrin je nije razumeo ili se barpravio da je ne razume.

"Kažu da autarh želi da Kumeanka bude tu, tako da on može da dođe i razgovara, neputujući na drugu stranu sveta. Ne bih znao da li je to istina, ali ponekad vidim nekog da sešetka tamo gore, kao i odsjaj metala i možda dva-tri dragulja. Ne znam ko je, ali, pošto neželim da znam svoju budućnost - a svoju prošlost poznajem valjda bolje nego ona - neprilazim blizu pećini. Neki put dođu ljudi u nadi da saznaju kad će se oženiti ili kako će proćiu trgovini. Ali primetio sam da se retko vraćaju."

Stigosmo gotovo do sredine jezera. Bašta beskrajnog sna se dizala oko nas odasvud iličila je na strane neke ogromne zdele, sa mahovinom i četinarima pri vrhu, a prljavom penom

travuljine i trske dole. Meni je još bilo hladno, čak i hladnije zbog toga što sam, neaktivan,sedeo u čamcu dok je drugi veslao; počinjao sam da se brinem i zbog posledica koje bipotapanje u vodu moglo imati po oštricu Terminus Estaa, ako ga uskoro ne osušim i nenauljim; ali i pored toga čarolija tog mesta me je držala. (A čarolija je, u tom vrtu, nesumnjivopostojala. Mogao sam je maltene čuti kako bruji nad vodom: glasovi, ritmično pevaju, nanekom jeziku koji ne znam, ali ga razumem.) Mislim da je držala svakog, čak i Hildegrina,čak i Agiju. Neko vreme smo plovili bez razgovora; video sam guske, i to, koliko sam mogaorazabrati, žive i zadovoljne, kako sede na vodi, daleko od nas; a u jednom trenutku je, kaonešto iz sna, lice neke manateje, maltene ljudsko, pogledalo pravo u moje lice, kroz nekolikopedalja smeđe vode.

24. CVET ZA POSLEDNJE ZBOGOMDorkas, koja je sedela uz mene, pruži ruku, ubra jedan vodeni zumbul i stavi ga u

svoju kosu. Bio je to, ako se izuzme ona nejasna mrlja beline na drugoj, još prilično udaljenojobali, prvi cvet koji sam video u Bašti beskrajnog sna; počeh pogledom da tražim i druge, aline videh nijedan.

Da li je moguće da se taj cvet tu stvorio samo zato što je Dorkas pružila ruku kanjemu? U svetlosti dana, meni je jasno, kao i svakome, da su takve stvari nemogućne; alipišem ovo noću, a u ono vreme kad sam sedeo u tom čamcu i gledao taj zumbul ni lakatudaljen od mojih očiju, pitao sam se zašto je svetlost tako slaba i prisećao se Hildegrinoveuzgredne rečenice iskazane koji trenutak ranije, rečenice koja je nagoveštavala (mada jesasvim moguće da Hildegrin toga nije bio svestan) da pećina te vidovite žene, pa prema tomei ceo ovaj vrt, leži na suprotnoj strani sveta. A tamo je, kao što nas je majstor Malrubiusodavno naučio, sve obrnuto: ka jugu je toplo, ka severu hladno, noću je svetlost, danju jemrak; leti pada sneg. Onda bi ta oštra hladnoća, koju sam osećao, bila normalna, jer bi setamo bližilo leto, pa bi vetar donosio susnežicu; mrak koji se isprečio čak i između mojihočiju i plavog cveta vodenog zumbula bio bi takođe normalan, jer bi se tamo bližila noć, štoznači vreme svetlosti na nebu.

Mora biti da Inkreator održava red u svim stvarima; a teolozi kažu da je svetlostnjegova senka. Zar iz toga neminovno ne sledi da u tami ima manje reda i proticanjemvremena - sve manje, tako da i cveće može da iskače iz ništavila i pojavljuje se u devojačkimprstima, baš kao što, na svetlosti, u proleće, iskače iz najobičnijeg blata i uzvija se u vazduh?Kad noć sklopi naše oči, reda možda ima manje nego što verujemo. Možda, uistinu, baš tajnedostatak poretka opažamo kao tamu, možda je mrak, zapravo, nadolazak nasumičnosti uenergetskim talasima (sličnim moru) i energetskim poljima (sličnim njivama); možda je samovarka kad se našim očima čini - pod dejstvom svetlosti, što im donosi red, koji one ne mogusame stvarati - da su ti talasi i ta polja stvarni svet.

Dižući se iz vode, izmaglica me je podsetila, prvo, na kovitlanje trunčica prašine uvazdušastoj pelerinskoj katedrali, a zatim na vodenu paru iz kotlića sa supom kad ga Bratkuvar unosi u trpezariju u zimsko popodne. Pričalo se da veštice imaju takve kotlove i danjihovu sadržinu mešaju; ali ja nikad nisam takav kotao kod njih video, iako njihova kula stojini lanac daleko od naše. Prisetih se - pa mi to veslamo preko jednog vulkanskog kratera. Danije taj krater Kumeankin kotao? Vatre Urta ugasile su se odavno, kao što nas je majstorMalrubius učio; moguće je, i više nego moguće, da su se ohladile mnogo pre nego što seljudski rod uzdigao iz zverstva i počeo da zakrčuje lice Urta svojim gradovima. Ali veštice,priča se, dižu ljude iz mrtvih. Da li bi Kumeanka mogla probuditi mrtve vatre da bi njen kotaoproključao? Zamočio sam prste u vodu; bila je hladna kao sneg.

Zabacujući vesla, Hildegrin se naže ka meni, zatim, vukući ih, odmače se od mene."Ideš u susret svojoj smrti", reče on. "Na to misliš. Vidim ti po licu. Na Sangrnarno polje itamo će te ubije - on, ko je, da je."

"Ideš tamo?" upita Dorkas i stisnu moju šaku.Pošto nisam odgovorio, Hildegrin mi klimnu. "A ne moraš, ej. Ima ljudi koji ta pravila

ne poštuju, a ipak se šetaju slobodni.""Nisi pogodio", rekoh. "Nisam o monomahiji razmišljao - a ni o umiranju."Dorkas mi progovori na uvo, tako tiho da, čini mi se, ni Hildegrin nije mogao čuti: "A,

jesi. Lice ti je bilo puno lepote, i to one uzvišene vrste. Kad je svet užasan, tad su mislivisoke, pune elegancije i veličanstvenosti."

Pogledah je, pomišljajući da mi se podsmeva. Nije se podsmevala."Svet je do pola naliven dobrim, a od pola zlim. Možemo da ga nagnemo napred, da se

u naš um slije više dobra, ili nazad, tako da se više izlije u ovo." Pogledom je obuhvatilajezero, celo. "Ali količine su iste, samo menjamo razmere na pojedinim mestima."

"Ja bih svet nagnuo unazad, najviše što mogu, tako da zlo u celosti iscuri napolje",rekoh.

"A moglo bi iscureti dobro. Ali ja sam kao ti; kad bih mogla, savila bih vremeunazad."

"Osim toga, ne verujem da se divne misli - ili mudre - rađaju zahvaljujući spoljašnjimnevoljama."

"Nisam rekla divne misli, nego misli pune elegancije i veličanstvenosti, mada to,valjda, podrazumeva i neku vrstu lepote. Daj da ti pokažem." Podigla je moju ruku, zavukla jepod svoje dronjke i pritisnula na svoju desnu dojku. Osetio sam pupoljak, čvrst kao trešnja, itoplinu blage uzvisine ispod njega, tanane, perjano mekane, pune života i zahuktale krvi. "Našta", reče ona, "na šta sad misliš? Ako sam ti učinila spoljašnji svet slađim, zar ti nisu mislimanje uzvišene nego maločas?"

"Gde si sve ovo naučila?" upitah. Sa njenog lica mudrost je već nestala - iscurila je ikondenzovala se u kristalne kapljice na uglovima njenih očiju.

Obala na kojoj averni rastu bila je manje močvarna. Čudno je bilo, posle onolike šetnjepo plovećoj travi i plovidbe po vodi, stati nogom na tlo koje je samo meko. Dotakli smo obaluna izvesnoj udaljenosti od tih biljaka, ali smo ipak bili dovoljno blizu da ih vidimo ne više kaobelu masu duž ivice vode nego kao skup pojedinačnih biljaka, određenih boja i oblika, čija seveličina mogla lako oceniti. Rekoh: "Averni nisu ovdašnji, a? Nisu sa našeg Urta." Niko nijeodgovorio; čini mi se da sam govorio tako tiho da me niko (osim možda Dorkas) nije mogaočuti.

Averni su imali izvesnu krutu geometrijsku pravilnost nesumnjivo rođenu pod nekimdrugim suncem. Boja njihovog lišća bila je boja skarabejevih leđa, ali prožeta prelivimaistovremeno dubljim i prozračnijim. Ta boja kao da je nagoveštavala da negde, nezamislivodaleko, postoji neka svetlost takvoga spektra, da bi se od nje ovaj svet sparušio, ili, možda,uzvisio.

Dok smo se, pešice, približavali avernima - Agija napred, ja za njom, Dorkas zamnom, Hildegrin poslednji - video sam da je svaki list poput oštrice bodeža, krut i šiljat, ivicatako oštrih da bi njima čak i majstor Gerlous bio zadovoljan. Iznad tog lišća bili supoluzatvoreni beli cvetovi koje smo videli još sa suprotne strane jezera; izgledali su kaotvorevine čiste lepote, devičanske mašte zaštićene stotinom noževa. Široki su to cvetovi bili,raskošni, a latice su bile svijene na takav način da bi mogle izgledati i razbarušene, kad oko nebi u njima razabiralo složeni vrtložni obrazac koji ga uvlači u sebe kao one spirale naslikanena diskovima što se vrte.

Agija reče: "Prema pravilima dobrog ponašanja, treba da sam uzbereš biljku,Severijane. Ali poći ću da ti pokažem kako. Trik je u tome da zavučeš ruku pod najniže lišće ida je otkineš, da odlomiš stablo sasvim pri tlu."

Hildegrin je uhvati za rame. "Nećeš, nećeš, gospođice", reče njoj, a meni: "Ti pođi,kad već hoćeš, mladi sire. Ja ću odvesti ove ženske u bezbednost."

Već sam bio odmakao nekoliko koraka od njega, ali kad je te reči izgovorio, zatrenutak ostadoh nepomičan. Na sreću, Dorkas je upravo tad uzviknula: "Pazi se!" pa sammogao odglumiti da je moje zastajanje bilo zbog njenog uzvika.

Ali nije bilo zato. Još od kad smo Hildegrina sreli, bio sam siguran da sam tog čovekaveć negde video, ali onaj šok prepoznavanja koji je tako brzo došao kad sam po drugi putvideo armigera Rahoa, u ovom slučaju je nastupio tek posle dužeg vremena. Nastupio je iparalisao me istog trenutka.

Kao što rekoh, ja sve zapamtim, ali često mi se dešava da neko lice, ili neku činjenicu,ili osećanje, pronađem tek posle dužeg traganja. Mislim da je u slučaju Hildegrina problembio u tome što sam ga tog dana video sasvim jasno, još od onog trena kad se nagnuo nadamnom na travnatoj stazi, dok sam ga prilikom našeg ranijeg susreta video sasvim slabo ili,može se reći, gotovo nikako. I zato je moja pamćenje, tek kad je Hildegrin rekao "Ja ćuodvesti ove ženske u bezbednost", nepogrešivo odredilo čiji je to glas.

"Lišće je otrovno", dobaci Agija. "Ako namotaš ogrtač oko ruke, to će do neke mereda te zaštiti, ali potrudi se da ne dodirneš nijedan list. I dobro gledaj... avern ti je uvek bliženego što misliš."

Klimnuo sam da pokažem da mi je jasno.Ne mogu znati da li je avern smrtonosan za bića na njegovom svetu. Možda i nije,

možda je za nas opasan samo zato što je njegova priroda, igrom slučaja, u nepomirljivojsuprotnosti sa našom. U svakom slučaju, zemlja je, ispod i oko averna, bila pokrivenakratkom i vrlo nežnom travom, koja nimalo nije ličila na grubo rastinje na okolnom terenu; ata kratka trava bila je posuta zgrčenim telašcima pčela i, ponegde, belim ptičjim kostima.

Kad sam se našao na samo korak-dva od ovih biljaka, stao sam, iznenada svestanjednog problema o kome do tada nisam razmišljao. Trebalo je da izaberem avern koji će mibiti oružje u predstojećoj borbi, ali, pošto nisam ništa znao o načinu kako će se ta borbavoditi, nisam mogao ni da ocenim kakva će mi biljka najbolje odgovarati. Mogao sam da sevratim i pitam Agiju, ali kakav bi to apsurd bio - pitati jednu ženu o takvim stvarima; najzadsam odlučio da se oslonim na svoje rasuđivanje, pošto će me ona, sigurno, vratiti da otkinemdrugu biljku ako prva koju uzmeme bude potpuno neodgovarajuća.

Averni su bili raznih visina, od mladica visokih tek nešto više od pedlja, pa do starihbiljaka visokih gotovo tri lakta. Te starije biljke imale su manji broj listova, ali krupnijih.Listovi na manjim biljkama bili su uži i tako zbijeni da su im stabljike bile sasvim skrivene, alistovi na većim biljkama bili su daleko širi, srazmerno, u odnosu na svoju dužinu, i, kodmesnatih stabljika, donekle razmaknuti. Ako je trebalo da onaj septentrionaš i ja koristimoaverne kao maljeve (a to se činilo verovatno), onda bi mi najbolje odgovarala najveća biljka,sa najdužom stabljikom i najčvršćim lišćem. Ali sve takve biljke su rasle na znatnojudaljenosti od rubova ovog zasada, tako da bi bilo potrebno izlomiti mnoštvo manjih biljakada bi se doprlo do jedne toliko velike; što se, opet, nikako ne bi moglo izvesti na način koji jeAgija predložila, jer se lišće mnogih sitnijih biljaka spuštalo praktično do zemlje.

Na kraju sam odabrao jedan avern visok oko dva lakta. Kleknuo sam blizu njega ipočeo da pružam ruku i odjednom, kao da je neki veo trgnut ispred mojih očiju, uvideo da ćemoja šaka, za koju sam mislio da je još nekoliko pedalja daleko od iglastog vrha najbližeglista, sledećeg trenutka biti probodena. Žurno sam je povukao; biljka je izgledala maltenenedohvatljivo, tako da nisam bio siguran da li ću uspeti da dodirnem njenu stabljiku čak i akolegnem potrbuške. Iskušenje da upotrebim mač bilo je veoma veliko, ali sam smatrao da bihse obrukao pred Agijom i Dorkas ako bih to uradio, a sem toga, znao sam da ću u svakomslučaju morati, u borbi, da držim biljku rukom.

Opet sam pružio ruku, oprezno, ovog puta vukući podlakticu po tlu, i zaključio dastabljiku i te kako mogu dohvatiti, iako sam morao i rame da pritisnem na travu da me najniži

listovi ne bi uboli u mišicu. Jedan šiljak, nekih pola lakta ispred mog lica, poče treperiti odmog daha.

Dok sam odlamao stabljiku - što nije bilo lako - video sam zašto ispod averna uspevasamo kratka, meka trava. Jedan od listova biljke koju sam odlamao zasekao je kroz jednu vlatu busenu grube barske trave i čitav busen, gotovo el širok, odmah je počeo da se suši.

Uzbrani avern bio je grdan problem, što je trebalo i očekivati. Naravno da ga nisammogao samo tako uneti u Hildegrinov čamac, jer bi neko od nas poginuo; morao sam prvo dase popnem na jedan brežuljak i odsečem jedno vrlo mlado stablo. Kad su i grančice odrezanes njega, Agija i ja smo privezali avern za jedan kraj, tako da je kasnije, kad smo išli kroz grad,izgledalo da držim nekakvu grotesknu zastavu.

Tad mi je Agija objasnila na koji način se avern koristi kao oružje, pa sam otkinuodrugu biljku (uprkos Agijinom protivljenju i, bojim se, uz još veći rizik, jer sam sad imao ipreviše samopouzdanja) i neko vreme vežbao to što mi je kazala.

Avern nije, kao što sam pretpostavio, samo mlatilo sa zmijskim zubima. Svaki njegovlist moguće je otkinuti, tako što se uhvati palcem i kažiprstom i uvrće, pri čemu ruka ne smeda dođe ni u kakav dodir sa oštricama ili vrhom. Onda je taj list, zapravo, sečivo bez drške,zatrovano, oštro kao žilet, spremno za bacanje. Borac drži biljku levom rukom za donji krajstabljike i otkida desnom rukom najniže listove da bi ih bacao. Agija me je, međutim,opomenula da zadržim svoju biljku izvan protivnikovog domašaja, jer se, otkidanjem lišća,pojavljuje ogoljena stabljika koju bi protivnik mogao ščepati i oteti mi ceo moj avern.

Dok sam mlatarao drugim avernom i vežbao udaranje njime, kao i otkidanje i bacanjelistova, uvideo sam da je, za mene, moj sopstveni avern gotovo isto onako opasan kaoseptentrionašev. Kad sam ga držao blizu sebe, postojala je ozbiljna opasnost da se ubodem uruku ili prsa dugačkim donjim listovima; a taj cvet je, svojim vrtložno raspoređenim laticama,hvatao i zadržavao moj pogled kad god bih pogledao dole da otrgnem list i vukao me k sebinekom isušenom smrtnom strašću. Sve ovo bilo je dovoljno neugodno; ali kad sam naučio dane gledam u taj poluzatvoreni cvet, pade mi na um da će i moj protivnik biti izložen istimopasnostima.

Bacanje listova bilo je lakše nego što sam pretpostavio. Površina lista je sjajna i glatka,kao i kod lišća mnogih biljaka koje sam video u Bašti džungle, tako da se lako odvaja odprstiju, a težak je toliko da može da leti daleko i pravo. Možeš da ga hitneš vrhom napred, kaosvaki nož, ili da ga baciš tako da se u letu okreće i da poseče svojom smrtonosnom ivicom svešto mu se nađe na putu.

Bio sam, dakako, pun želje da Hildegrinu postavljam pitanja o Vodalusu; ali nijednaprilika se nije ukazala sve dok nas nije vratio čamcem preko tihog jezera. Onda se, u jednomtrenutku, Agija toliko usredsredila na pokušaje da otera Dorkas od nas, da sam ulučio prilikuda povučem Hildegrina u stranu i da mu šapnem da sam i ja prijatelj Vodalusa.

"Zamenio si me s nekim drugim, mladi armigeru - da li to o Vodalusu odmetnikugovoriš?"

"Nikad ne zaboravljam glas", rekoh mu, "a ni ma šta drugo." Onda, prepunoduševljenja, impulsivno dodadoh valjda najgore reči koje sam mogao izgovoriti: "Pokušao sida mi prospeš mozak onom tvojom lopatom." Njegovo lice se istog trena ukruti kao maska ion zakorači u svoj čamac i odvesla daleko, smeđom vodom.

Kad smo Agija i ja odlazili iz Botaničke bašte, Dorkas je još bila s nama. Agija seupinjala da je otera, a ja sam takve pokušaje neko vreme trpeo. Na to sam bio naveden,delimično, strahom da, zbog Dorkasine blizine, neću nikako moći da navedem Agiju da legnesa mnom; još više, nejasnim pomišljanjem na bol koji bi Dorkas, već izgubljena i smetena,osetila kad bi me videla da umirem. Nedugo pre toga, izlio sam pred Agiju sav svoj jad zbogTekline smrti. Sad je jad bio zamenjen drugim brigama i ja uvideh da sam ga stvarno izlio -kao kad čovek prospe ukiseljeno vino na zemlju. Upotrebljavao sam jezik tuge i na taj način,

neko vreme, uspevao da poništim svoju tugu; toliko je moćna magija reči kojom se služimoda svodimo na savladive ostatke sve one strasti koje bi nas inače izludele i uništile.

Ma kakve da su bile moje pobude, i Agijine, i Dorkasine da nas prati, nijedan Agijinpokušaj nije uspeo. Na kraju sam pripretio Agiji da ću je udariti ako to ne prestane i pozvaoDorkas, koja je tad bila nekih pedesetak koraka iza nas.

Nastavili smo ćutke, nas troje, privlačeći na sebe mnogo čudnih pogleda. Bio samskroz mokar i nisam više mario hoće li ili neće moj smeđi ogrtač svuda pokrivati fuliginski,mučiteljski. Agija je, u svom pocepanom brokatu, morala izgledati gotovo isto tolikočudnovato kao ja. Dorkas je još bila izmazana blatom - koje se na njoj osušilo u toplomprolećnom vetru, kojim se grad sada optočio, i pretvorilo u tvrde grudvice u njenoj zlatnojkosi i u mrlje smeđeg praška na njenoj bledoj koži. Iznad nas je lebdeo sumorni avern, kaogonfalon, ona zastava koja se ne nosi na samom koplju nego na jednoj poprečnoj gredici navrh koplja. Iz averna se širio divan, prijatan miris. Njegov poluzatvoreni cvet i sad je blistaobelinom kosti, ali su listovi, na suncu, izgledali gotovo crni.

25. KRČMA IZGUBLJENIH LJUBAVIImao sam tu dobru sreću - ili, može biti, zlu - da mesta koja su u mom životu odigrala

posebno krupnu ulogu budu, gotovo sva, izuzetno trajnog karaktera. Mogao bih se sutra, kadbih hteo, vratiti u Citadelu, i to (pretpostavljam) baš na onaj isti ležaj gde sam, kao šegrt,spavao. Đol i sad teče kroz moj grad, Nesus; Botanička bašta, facetovana, svetluca i danas, i unjoj su one čudne pregrade u kojima je po jedno raspoloženje, sačuvano za sva vremena. Akad razmislim šta je u mome životu bilo prolazno, zaključim da su to, ponajpre, bili ljudi.Međutim, bilo je i kuća prolazne prirode, a ponajviše je takva ona krčma bila, ona na rubuSangvinarnog polja.

Potrošili smo po podne pešačeći širokim avenijama i uzanim prolazima, a zgrade kojesu se odasvud natiskivale ka nama bile su sve od kamena i cigle. Najzad smo stigli do nekogdvorišta koje kao i da nije bilo dvorište jer sa nije videla nikakva otmena vila u središtu.Pamtim da sam upozorio Agiju da se sprema oluja: osećao sam u vazduhu blisko prisustvonečeg i video duž obzorja liniju gorkog crnila.

Nasmejala mi se. "Ti to vidiš i osećaš samo Zid Nesusa. Ovde je uvek ovako. Zidsuzbija strujanje vazduha."

"Ona crna linija? Pa, ona doseže do pola neba."Agija se opet nasmeja, a Dorkas se pribi uz mene. "Plašim se, Severijane."Agija je to čula. "Plašiš se Zida? Neće te povrediti sem ako padne na tebe, a nije pao

već desetak epoha." Pogledao sam je upitno, a ona reče: "Pa dobro, izgleda bar toliko star,možda je i stariji, ko će znati?"

"Njime bi se ceo jedan svet mogao ograditi. Da li je Nesus njime sasvim obuhvaćen?""Jeste, po definiciji. Ono što je Zidom obuhvaćeno, to je Nesus, mada, koliko čujem, u

severnim delovima grada postoje i nenaseljene ravnice, a u južnim, lige i lige nenastanjenihruševina. Nego, gledaj, između onih topola, vidiš krčmu?"

Nisam video i rekoh to."Ispod drveta. Obećao si mi večeru, a ja bih baš tamo da jedem. Vremena bi trebalo da

bude taman dovoljno da završimo jelo pre nego što budeš morao na susret saseptentrionašem."

"Nećemo sad", rekoh. "Rado ću te nahraniti kad moj dvoboj bude gotov. Ugovorićuvečeru sad, ako želiš." I dalje nikakvu zgradu nisam primećivao, ali sam uočio nešto čudno nadrvetu ispred nas: jedno rustično drveno stepenište koje je vodilo zavojito nagore, oko stabla.

"Učini tako. Ako budeš ubijen, pozvaću tog oficira... a ako on ne bude hteo da dođe,onda onog propalog mornara koji večito poziva mene. Pićemo tebi u čast."

Visoko u granama tog drveta upalilo se svetlo i ja sad videh da ka stepeništu vodijedna staza. Ispred stepeništa: tabla sa slikom koja prikazuje uplakanu ženu kako vučeokrvavljeni mač. Jedan muškarac, čudovišno debeo, sa kuhinjskom keceljom na sebi, iskoračiiz senke i stade pored table, trljajući šaketine i čekajući da mu priđemo. Sad začuh, mada tiho,i zveckanje šerpi.

"Aban vam stoji na usluzi", reče debeljko kad stigosmo do njega. "Šta želite?"Primetih da pogledom nervozno odmerava moj avern.

"Hoćemo da nam se ručak za dvoje posluži u ..." Pogledah Agiju."Kad počne nova smena.""Dobro je to, dobro. Ali ne može tako brzo biti spravljena, sire. Osim ako ćete

prihvatiti hladno meso raznih vrsta, salatu i bocu vina?"Agija je izgledala nestrpljivo. "Mi ćemo pečenu živinu - mladu pticu.""Kako želite. Kazaću kuvaru da počne pripreme odmah, a vi se možete, posle

gospodinove pobede, zabaviti pecivom, dok ptica ne bude gotova." Agija klimnu i izmeđunjih dvoje sevnu pogled koji mi je kazao, sa potpunom izvesnošću, da su se već sretali. "A umeđuvremenu", nastavi gostioničar, "ako imate još vremena, mogu obezbediti lavor toplevode i sunđer za ovu drugu mladu damu, a možda bi vam svima prijala i po čaša medoka uzbiskvite?"

Namah sam postao svestan da ni zalogaja nisam pojeo još od onog doručka u zoru saBoldandersom i dr Talosom i da je isto tako moguće da ni Agija ni Dorkas nisu čitavog dananišta jele. Klimnuo sam i krčmar nas povede uz to široko stepenište napravljeno u seoskomstilu; deblo oko koga se stepenište svijalo imalo je u prečniku celih deset koraka.

"Da li ste nas već posećivali, armigeru?"Odmahnuo sam glavom. "Upravo sam hteo da vas pitam kakva vam je ovo gostionica.

Ovako nešto nikad nisam video.""A i nećete, gospodine, osim ovde. Ali trebalo je i ranije da dolazite - naša kuhinja je

proslavljena, a obedovanje na svežem vazduhu daje najbolji apetit."Pade mi na um da oko apetita zaista ne može biti problema ako gazda uspeva da održi

toliku trbušinu u kafani do čije se svake prostorije stiže još po jednim stepeništem; no, tupomisao zadržah za sebe.

"Zakon, vidite, sire, zabranjuje postojanje ma kakvih građevina tako blizu Zida. Miimamo dozvolu zato što nemamo ni zidove ni krov. Posećuju nas oni koji idu na Sangvinarnopolje, slavni borci i junaci, gledaoci i lekari, čak i efori. Evo vaše odaje."

Bila je to jedna platforma, kružna, savršeno ravna. Oko nje i iznad nje, bledozelenolišće onemogućavalo je da nas ma ko vidi ili čuje. Agija sede u jednu platnenu stolicu, a ja se(vrlo umoran, priznaću) bacih uz Dorkas na kauč napravljen od štavljene kože i upletenihrogova afričkih i močvarnih antilopa. Iza kauča sam odložio avern, pa pristupio čišćenjumača. Dođe jedna sudopera i donese vodu i sunđer za Dorkas; videvši šta ja radim, vrati se sakrpama i uljem za mene. Uskoro sam kuckao po drški da bih oslobodio sečivo iz zahvatadrške i počeo ljudski da ga čistim.

"Šta je, ne možeš da se opereš?" zapita Agija Dorkas."Volela bih da se okupam, ali ne da me vas dvoje gledate.""Severijan će okrenuti glavu na drugu stranu ako ga zamoliš. On je to vrlo dobro radio

jutros na jednom mestu gde smo bili.""I vi, madam", reče Dorkas blago. "Radije bih da ne gledate. Trebalo bi mi izdvojeno

mesto, ako ga mogu dobiti."Agija se na to nasmešila, ali ja sam opet pozvao sudoperu i dao joj jedan oričok da

donese rasklopni zastor. Kad je bio namešten, rekoh Dorkas da sam voljan da joj kupimhaljinu ako se to u ovoj kafani može dobiti.

"Neću", reče Dorkas. Šapatom upitah Agiju za mišljenje: šta je sa tom devojkom.

"Pa, očito joj se dopada to što ima. Ja moram da hodam sa podignutom rukom, dadržim bretelu kako se ne bih obrukala za ceo život." Sad ona pusti ruku dole, tako da njenevisoke dojke zablistaše na umirućem suncu. "A ona ima te dronjke koji otkrivaju tamanonoliko nogu i grudi koliko treba. Ima i jedno pocepano mesto na preponama ali to, kolikovidim, nisi primetio."

Gostioničar nas prekide, dovodeći kelnera koji nam donese poslužavnik sa pecivom,bocom i čašama. Objasnih da mi je odeća mokra i gazda naredi da se donese mangal savatrom - a onda stade sam uz njega i poče se grejati kao da je u svom apartmanu. "U ovo dobagodine - prija", objasni on. "Sunce je mrtvo ali još ne zna da je mrtvo; ali mi znamo. Akobudete ubijeni, nećete morati da trpite sledeću zimu, a ako vas teško rane, provešćete je utoploj sobi. Tako ja uvek kažem borcima. A borbe su većinom oko srednjeg letnjeg dana, štoznači, hoću reći, da su tad moje reči još prikladnije. Ne znam da li nekog uteše ili ne, ali, štetune prave."

Skinuo sam smeđi i gildaški ogrtač, stavio čizme na jednu stoličicu uz mangal i stao uzgazdu da bih sušio čakšire i čarape; ujedno sam ga pitao da li svi koji, radi monomahije,prođu ovim putem svrate da se osveže kod njega. U tom trenutku prijalo bi mi, kao i svakomčoveku koji oseća da će verovatno uskoro umreti, saznanje da sam učesnik u nekoj postojanojtradiciji.

"Svi? Ma, ne, ni govora", uzvrati on. "Blagoslovila vas umerenost i Sveti Amand,gospodine. Kad bi se svako ko naiđe zadržavao u mojoj gostionici, ne bi ni bila moja, prodaobih je pa bih živeo udobno u nekoj velikoj kamenoj kući sa atroksima ispred vrata i nekolikomomaka sa noževima okolo mene da odstrane moje neprijatelje. Ne, mnogo ljudi prođe, a i nepogleda na ovu stranu, gubeći iz vida da prilikom sledećeg kretanja istom stazom možda višeneće biti u mogućnosti da piju moje vino."

"Kad smo već kod toga", reče Agija i pruži mi čašu punu, do ruba, tamnog, grimiznog,starog vina. Ne i dobrog, dodao bih - peckalo me je po jeziku, a u svom divnom ukusu imaloje i grubih sastojaka. Ipak je to vino bilo divno, bilo je više nego dobro, u ustima nekog takoumornog i nahlađenog kao što sam to bio ja. Agija je i sebi uzela punu čašu, ali po njenimrazbuktalim obrazima i iskričavim očima videh da je već popila jednu, ako ne i više. Rekohjoj da ostavi nešto i za Dorkas, a ona uzvrati: "Za tu devicu od mleka i vode? Neće ona to piti,a hrabrost će biti potrebna tebi... ne njoj."

Ne baš istinito, rekoh da se ne plašim.Krčmar uskliknu: "Tako treba! Ustrašeni ne budite i ne dajte da vam pune glavu

nekakvim uzvišenim mislima o smrti, o poslednjim danima i tako to. Oni koji sa tim mislimaodu, ne vrate se, to vam je sigurno. Nego, hteli ste da naručite jelo, čini mi se, za sebe i zavaše dve mlade žene, za posle?"

"Naručili smo već", rekoh."Naručili jeste, ali ništa unapred platili niste, htedoh reći. A tu je i pitanje ovog vina i

ovih, ovde, gateaux secs , suvih kolača. To mora da se plati odma' jer se jede odma', a i pijeodma'. Zarad večere tražim depozit od tri oričoka s tim što kad dođete da je pojedete, plaćatejoš dva."

"A ako ne dođem?""Onda ništa dalje ne naplaćujem, gospodine. Zato sam u mogućnosti da nudim jelo

tako jeftino."Razoružavala me je potpuna neosetljivost ovog čoveka; dadoh mu pare i on ode. Agija

zaviri iza zastora, gde se Dorkas, uz pomoć sudopere, prala; a ja sedoh opet na kauč i navalihna jedan komad peciva, uz ostatak mog vina.

"Severijane, ako bismo mogli da nekako zaključamo ovaj zastor, dobili bismomogućnost da nekoliko trenutaka uživamo nasamo i da nas niko ne prekida. Mogli bismo i

stolicu da naguramo na zastor, ali bi ove dve sigurno izabrale baš onaj najgori trenutak dapočnu da ciče i da sve poruše."

Zaustio sam da odgovorim na neki neozbiljan način, kad primetih jedno parčencehartije, mnogostruko presavijeno, koje je neko zavukao pod poslužavnik na takav način da gaje mogao videti samo neko ko sedi na mom mestu. "E, ovo je već preterivanje", rekoh. "Prvoizazov na dvoboj, a sad, tajanstvena poruka."

Agija priđe da pogleda. "Šta pričaš to? Već si se napio?"Spustio sam šaku na oblu punoću njenog kuka, pa, pošto se nije usprotivila, iskoristih

tu prijatnu uporišnu površinu da povučem Agiju bliže sebi kako bi videla gde je papirić."Hajde, šta misliš, šta piše unutra? 'Potreban si Komonveltu, jaši odmah...' 'Prijatelj ti je čovekkoji će kazati reč kamarila ...' 'Čuvaj se tipa sa ružičastom kosom...'"

Uklapajući se u šalu, Agija ponudi nove mogućnosti: " 'Dođi kad čuješ tri oblutkabačena o prozor...' Bačena o lišće, morala bih kazati ovde. 'Ruža je probala perunikunektaronosnu...' To bih bila ja ako me ubije taj tvoj avern, jasno. 'Onu, koja te stvarno voli,prepoznaćeš po crvenoj krpi oko bedara...'" Sagnula se, poljubila me, sela mi u krilo. "Što nezaviriš?"

"Zavirujem." Njen pokidani gornji deo haljine opet je pao."Ma ne tu. Pokrij mi to rukom, a onda možeš da pogledaš cedulju."Pokrio sam to mesto rukom, ali cedulju nisam ni dodirnuo. "Preterivanje je, zaista, kao

što rekoh. Taj tajanstveni oficir Unutrašnje vojske, njegov izazov, pa Hildegrin, pa ovo. Jesamli ti pominjao dvorkinju Teklu?"

"I više no jednom, dok smo pešačili.""Voleo sam je. Čitala je mnogo - zapravo i nije imala šta drugo da radi u mom

odsustvu osim da čita, šije i spava - pa kad smo bili skupa, smejali smo se zapletima nekih odtih priča. U njima su se ljudima uvek dešavale stvari ove vrste, svako je upadao u nekakveuzvišene, melodramske zapetljavine u kojima se nije snalazio."

Agija se smejala zajedno sa mnom, davši mi, ovog puta, dugotrajan poljubac. Kad suse naše usne razdvojile, ona reče: "Zašto pominješ Hildegrina? Nije mi izgledao kao ma štaposebno."

Uzeo sam još jedan komad peciva, dotakao njime cedulju, a onda ćušnuo ugao pecivaAgiji u usta. "Pre izvesnog vremena spasao sam život čoveku zvanom Vodalus..."

Agija se izmače od mene, izbacujući mlaz mrvica iz usta. "Vodalus? Šališ se!"Ni najmanje. Tim imenom ga je nazvao njegov prijatelj. Tad sam bio tek nešto više od

dečaka, ali, zaustavio sam, na trenutak, držalju jedne sekire. Od udarca bi Vodalus poginuo,zato mi je dao jedan hrisos."

"Čekaj. Kakve to veze ima sa Hildegrinom?""Kad sam prvi put video Vodalusa, uz njega su bili jedan čovek i jedna žena. Napali su

ih neprijatelji i Vodalus je ostao da štiti odstupnicu, a onaj čovek je tu ženu odveo ubezbednost." (Zaključio sam da je mudrije da ništa ne kažem o lešu, niti o tome kako samonog sekiraša ubio.)

"Da sam bila ja, borila bih se, pa bi bilo troje branilaca, a ne jedan. Nastavi.""Taj čovek sa Vodalusom bio je Hildegrin, to je sve. Da smo sreli prvo njega, bilo bi

mi jasno, ili bih zamišljao da mi je jasno zašto jedan hiparh Septentrionske garde hoće da sebori sa mnom. I, ujedno, zašto je neko zapeo da mi šalje tajnu poruku. Sve te stvari, znaš,kojima smo se Tekla i ja smejali - uhode, spletke, ljubavnici pod maskama, izgubljeninaslednici. Šta ti je, Agija?"

"Da li sam ti odvratna? Da li sam ti ružna?""Divna si, ali izgledaš kao da ćeš se ispovraćati. Mislim da si pila suviše brzo.""Pazi." Hitro se izvila i paunasta haljina sasvim joj spade i ostade da leži oko njenih

mrkih, prašnih stopala kao gomilica dragog kamenja. Već sam je ranije video nagu, u

katedrali pelerinki, ali me je sad (da li zbog vina koje sam popio, ili zbog vina koje je onapopila, ili što je svetlo sad bilo slabije ili jače, ili samo zato što je ona bila uplašena ipostiđena i pokrivala dojke i butinama skrivala svoje najženstvenije mesto) privukla dalekojače. Imao sam osećaj da sam od silne želje oglupeo, da sam tup u glavi i vezanog jezika;stiskao sam njenu toplinu uz svoje hladno telo.

"Severijane, čekaj. Nisam drolja, ma šta ti o meni mislio. Ali, imam cenu.""Kakvu?""Da mi obećaš da tu cedulju nećeš čitati. Baci je u mangal."Pustio sam Agiju i ustuknuo jedan korak.Njoj linuše suze na oči; naišle su kao što izvor izbije između stena. "Kamo sreće da

možeš videti kakvim pogledom me sad gledaš, Severijane. Ne, ne znam šta u njoj piše.Nego... nego... zar nikad nisi čuo za natprirodno znanje neke žene? Za predosećanje? Za onokad žena zna stvari koje nikako nije mogla saznati?"

Telesna želja koju sam bio osećao prema njoj ugasila se gotovo sasvim. Bio sam iuplašen i ljut, mada nisam znao zašto. Rekao sam: "Imamo mi gildu takvih žena, našihsestara, u Citadeli. One ni licem ni telom ne liče na tebe."

"Znam da nisam takva. Ali baš zato moraš postupiti kako sam ti rekla. Ni jedan jediniput u svom životu nisam imala ni najmanje predosećanje, a sad ga imam. Zar ne uviđaš da tomora značiti da je moje predosećanje tako istinito i tako važno za tebe da ga ne smešprenebreći? Spali cedulju."

"Neko se trudi da me upozori, a ti ne želiš da ja to vidim. Pitao sam ja tebe: da li ti jetaj hiparh ljubavnik. Rekla si da nije i ja sam poverovao."

Zaustila je da nešto kaže, ali sam je ućutkao."I sad ti verujem. Govorila si glasom u kome je bila istina. Pa ipak, upinješ se da me

izdaš, na neki način. E, sad mi kaži da to nije tačno. Kaži mi da postupaš u mom najboljeminteresu i da nemaš u planu ništa iza toga."

"Severijane...""Kaži.""Severijane, jutros smo se sreli. Praktično te ni upoznala nisam, a ni ti mene. Šta

možeš da očekuješ i šta bi očekivao da nisi tako nedavno napustio okrilje svoje gilde?Pokušavala sam, s vremena na vreme, da ti pomognem. Pokušavam i sad."

"Obuci tu haljinu." Izvukoh cedulju ispod poslužavnika. Agija jurnu na mene, ali nijebilo teško odgurnuti je jednom rukom. Beleška je bila napisana perom vrane, škrabavo irazvučeno; u toj mutnoj svetlosti, uspevao sam da razaznam tek poneku reč.

"Mogla sam da ti skrenem pažnju i bacim to u vatru. Uh, trebalo je tako da učinim.Puštaj me Severijane..."

"Mir.""Prošle nedelje sam imala nož. Mizerikordis sa drškom od korena puzavice. Bili smo

gladni, pa ga je Agilus dao u zalagaonicu. Sad da mi je pri ruci probola bih te!""A bio bi ti u haljini, a haljina ti je na podu." Gurnuo sam je tako da se zateturala

unazad (a bilo je i vina u njenom želucu, u tolikoj količini da teturanje nije bilo samo zbogsiline mog pokreta) i sručila u platnenu stolicu, a ja sam poneo cedulju do mesta gde jeposlednja svetlost sunca prodirala kroz masu lišća.

Žena koja je s tobom već je bila ovde.Ne veruj joj. Trido kaže da je taj čovekmučitelj. Ti si moja majka koja se vratila.

26. TRUBA ZOVE DA SE UĐE

Tek što su te reči doprle do mene, Agija iskoči sa stolice, dograbi hartijicu iz mojeruke i baci je preko ivice platforme. Jedan trenutak je stajala ispred mene i šetala pogledom odmog lica do Terminus Esta koji je mirovao, sada već sklopljen, oslonjen o jedan rukonaslonkauča. Mislim da se pribojavala da bih joj mogao odseći glavu i baciti je za ceduljom. Poštonisam ništa učinio, ona reče: "Da li si to pročitao? Severijane, reci da nisi!"

"Pročitao sam, ali ne i razumeo.""Onda ne misli više o tome.""Miruj malo. Nije bilo čak ni upućeno meni. Možda je bilo za tebe, ali, ako je tako,

zašto je zavučeno na mesto gde je samo mom pogledu bilo dostupno? Agija, imaš li ti dete?Koliko je tebi godina?"

"Dvadeset tri. To je i te kako dovoljno da se ima dete, ali, ne, nemam dece. Pustiću teda mi pogledaš trbuh ako mi ne veruješ."

Pokušao sam da na brzinu izračunam i otkrio da ne znam dovoljno o vremenu kadžene dozrevaju. "Kad si imala prvu menstruaciju?"

"Sa trinaest. Da sam zarudnela, porodila bih se sa četrnaest. Je l' to pokušavaš dadokonaš?"

"Da. I tom detetu bi sad bilo devet godina. Ako bi bilo pametno, moglo bi napisatiovakvu belešku. Da ti kažem šta je pisalo?"

"Ne!""Šta bi ti rekla, koliko godina ima Dorkas? Osamnaest? Možda devetnaest?""Nemoj misliti o tome, Severijane, ma šta da je pisalo.""Neću više nikakve igre s tobom. Žena si - koliko je njoj godina?"Agija skupi svoje punašne usne. "Ja bih rekla da tvojoj neuglednoj, tajanstvenoj maloj

nema više od šesnaest ili sedamnaest. Jedva nešto više od devojčice."Pretpostavljam da je svako primetio da ponekad razgovor o odsutnoj osobi (čini se)

privuče tu osobu, dozove je kao eidolonskog duha. To se tad desilo. Jedna od ploča u zastoruse otklopi i izađe Dorkas, koja više nije bila onaj blatnjavi stvor na koju smo se bili navikli,već prsata vitka devojka izuzetne ljupkosti. Viđao sam kožu belju od njene, ali to nije bivalazdrava belina. Dorkas kao da je sijala. Njena je kosa, oslobođena odvratne prljavštine, bilabledo zlato; oči su joj bile ono što su večito bile - duboka plavet svetske reke Uroboros umojim snovima. Kad je videla da Agija stoji potpuno naga, Dorkas pokuša da se vrati uzaklon, iza zastora, ali zdepasta služavka je stajala iza nje tako da to nije bilo moguće.

Agija reče: "Bolje da ja nabacim ove moje dronjke, da se tvoja kućna ljubimica neonesvesti."

Dorkas promrmlja: "Neću gledati.""Ma baš me briga da li ćeš ti da gledaš", reče joj Agija. Primetih da nam je, ipak,

okrenula leđa dok je oblačila haljinu. Obraćajući se zidu od lišća, dodala je: "A sad stvarnomoramo da krenemo, Severijane. Svakog trenutka će zatrubiti."

"I šta će im to značiti?""Ne znaš?" Žestokom kretnjom se okrenula da se suoči s nama. "Kad solarni disk,

odavde gledan, prividno dotakne postrojenja na vrhu Zida Nesusa, zasvira truba, prva, naPolju krvi. Neki misle da je to samo radi regulisanja borbi na polju, ali nisu u pravu. Ta trubaje signal stražarima u Zidu da zatvore kapiju. Takođe je to signal da borbe počnu, pa, akobudeš tamo kad truba zasvira, tad će tvoj dvoboj početi. Kad sunce siđe pod obzorje i počneprava noć, trubač na Zidu zasvira povečerje. To znači da se kapija više neće otvarati čak ni zaone koji imaju posebne propusnice, ali takođe znači da je odbio da se bori onaj ko je bioizazvan, a još se nije pojavio. Takvog čoveka može svako da napadne gde god ga nađe, aarmiger ili uzvišeni može protiv takvog da iznajmi ubice, a da pri tom ne uprlja svoju čast."

Sad se služavka, koja je stajala pokraj stepeništa slušajući sve ovo i klimajući glavom,pomače da prođe njen gazda, gostiničar. "Gospodine", reče mi on, "ako zaista imate smrtnisastanak, ja..."

"Moja prijateljica je upravo to govorila", rekoh mu. "Moramo krenuti."Tad Dorkas upita može li dobiti vina. Malčice iznenađen, klimnuh glavom.

Gostioničar joj nasu jednu čašu, koju ona prihvati obema rukama kao dete. Upitah ga da ligostima daje pribor za pisanje.

"Želite da sastavite testament, gospodine? Hodite sa mnom, imamo jednu senicupripravljenu za tu svrhu. Ne naplaćujemo ništa, a ako želite iznajmiću dečaka koji će odnetitaj dokument izvršitelju vaše volje."

Dohvatih Terminus Est i pođoh za njim, ostavljajući Agiju i Dorkas da paze na avern.Ta nadsvođena prostorija koju je naš domaćin pomenuo čučala je na jednoh grani, tako malada je u nju jedva stao radni sto sa stoličicom bez naslona, ali je na stolu bilo hartije, nekolikopera od vrane spremljenih za pisanje i mastilo u jednoj mastionici. Seo sam i zabeležio tekstone cedulje; koliko sam mogao videti hartija je bila ista kao ona na kojoj je i cedulja bilapisana, a mastilo je davalo istu bledocrnu boju. Kad sam tu svoju škrabociju posuo peskom,presavio i lepo sklonio u jahačku torbicu, i to u jednu pregradu koju sam retko upotrebljavao,rekoh krčmaru da nikakav glasnik neće biti potreban, no ujedno zapitah da li poznaje ikoga poimenu Trido.

"Trido, gospodine?" Izgledao je zbunjen."Da. Pa nije to neko izuzetno retko ime.""Naravno, sire, znam to. Nego, samo, pokušavao sam da se setim nekog ko bi bio meni

poznat a istvremeno, razumećete me, gospodine, na visokom položaju u društvu. Nekiarmiger ili..."

"Ma ko", rekoh. "Bilo ko, bez izuzetka. Da nije to, na primer, ime konobara koji nas jeuslužio?"

"Ne, gospodine. Taj se zove Ouen. Jednom sam imao komšiju po imenu Trido,gospodine, ali to je bilo pre više godina, pre nego što sam kupio ovu kafanu. Možda tražitenjega? A postoji i moj konjušar ovde - zove se Trido."

"S njim bih da popričam."Krčmar je klimnuo, pri čemu je vrh njegove vilice nestao u salu kojim mu je vrat bio

obuhvaćen. "Kako želite, sire. Samo, nije verovatno da će taj moći nešto naročito da vamispriča." Stepenici su škriputali pod njegovom težinom. "On je sa dalekog juga, upozoravamvas." (Mislio je na južne delove grada, a ne na one predele divljine, dobrim delom bez šume,koji se graniče sa ledom.) "I potpuni prekorekaš. S njim nema osobito pametnog razgovora,ali vredno radi."

Rekoh: "A meni se čini da već znam iz kog je on dela grada.""Znate? Pa, to je vrlo zanimljivo, armigeru. Vrlo zanimljivo. Čuo sam nekoliko puta

ljude koji tvrde da mogu da pogode takve stvari po načinu kako se neko oblači ili kakogovori, ali nisam znao da vam je Trido, štono rekli, upao u oči." Bližili smo se tlu i on dreknu:"Trido! Triiido!" A potom: "KONJE DRŽI!"

Niko se nije pojavio. U podnožju stepeništa ležao je jedan kamen za popločavanjeulica, veliki kao površina ovećeg stola za ručavanje. Na njega siđosmo.

Bilo je to baš onog trenutka kada senke, opružajući se, prestaju da budu senke ipostaju bare mraka, kao da se iz tla uzdiže neka tečnost tamnija čak i od voda Ptičjeg jezera.Preko travnjaka su, iz pravca grada, hitale stotine ljudi, neki pojedinačno, a neki u grupicama.Svi su izgledali čvrsto rešeni na nešto i pogureni pri tom, kao da je odlučnost nekakav ranackoji se mora nositi na leđima. Kod većine nisam primećivao nikakvo oružje, ali neki su nosilikutije sa rapirima; primetih da se u daljini belasa i jedan cvet averna, nošen, činilo se, nanekoj motki ili štapu baš kao i moj avern.

"Šteta što se ne zaustavljaju ovde", reče gostioničar. "Neke ću dobiti kad se buduvraćali, ali zarada je u onom ručku pre. Govorim otvoreno, jer vidim da vi, gospodine, iakoste mladi, imate toliko mudrosti da vam je jasno da se svaki posao tera radi zarade. Trudim seda za novac dam dobru protivvrednost, a kuhinja nam je, kao što kazah, proslavljena. Triiido!Takvu i moram da imam jer nisam u stanju da jedem nikakvu hranu osim najbolje... ja bih,gospodine, umro od gladi kad bih morao jesti ono što većina naroda jede. Gde si, Trido, farmovašaka?"

Iza stabla iskrusnu jedan dečko, sav prljav, brišući nos rukavom. "Nije Trido tamopozadi, gazda."

"Nego gde je? Idi, potraži ga."Još sam gledao proticanje stotine ljudi. "Znači, svi ovi idu na polje krvi?" Mislim da

sam tad prvi put shvatio da ću verovatno poginuti pre izlaska meseca. Učinilo mi se onda daje beskorisno i detinjasto tragati za objašnjenjima o onoj cedulji.

"Pa neće se svaki boriti, znate. Većinom idu samo da gledaju, a neki dođu samojednom u životu zato što se bori neko koga oni poznaju, ili prosto zato što im je neko pričao oovom mestu, ili su o njemu slušali, ili čuli pesmu. Njima obično pozli, a kad hoće da seoporave od onoga što su videli, dođu kod mene da popiju celu bocu ili više."

"Ali", nastavi on, "postoje i oni drugi koji dolaze svako veče ili bar pet večerinedeljno. To su vam stručnjaci, prate samo jedno oružje ili dva i prave se da ga poznaju boljenego borci koji se tim oružjem služe, što možda neki i ne lažu. Kad vi, gospodine, budetepobedili, naći će se dvojica ili trojica koji će biti voljni da vas časte po jednim pićem. Onda ćevam, ako im to dopustite, objašnjavati u čemu ste grešili i u čemu je drugi čovek grešio, ali seizmeđu sebe neće slagati, videćete."

Rekao sam: "Mi ćemo večerati bez prisustva drugih", i govoreći to, čuo hod bosihstopala po stepeništu iza nas. Silazile su Agija i Dorkas; Agija je nosila avern, za koji mi se, uoslabljenoj svetlosti, učini da je postao veći.

Već sam vam ispričao koliko je žestoka bila moja strast prema Agiji. Kadrazgovaramo sa ženama, postavljamo se kao da su ljubav i telesna čežnja dve zasebne stvari;isti privid održavaju i žene, koje nas često vole, a pokatkad i telesno žele. A istina je da su tadva osećanja vidovi iste stvari, kao južna i severna strana ove gostionice u krošnji. Akotelesno želimo neku ženu i ona se smiluje i podvrgne se našoj želji, uskoro je i zavolimo (odovoga je, zapravo, i krenula moja ljubav prema Tekli), a pošto će nam se, bar u našoj mašti,podvrgnuti svaka koju želimo, neki trag ljubavi biće uvek prisutan. S druge strane, ako jevolimo, uskoro ćemo je i telesno poželeti, jer je fizička privlačnost jedno od onih svojstavakoje bi svaka žena trebalo da ima, pa ne možemo podneti pomisao da ga ta jedna nema; otudse događa da ljudi osete čežnju i prema ženi čije su obe noge paralisane, ili da žene osetestrast prema onim muškarcima koji su impotentni, osim sa drugim, istim takvim, muškarcima.

Ali niko ne može reći iz čega se rađa ono što (maltene kako nam padne na um)nazivamo ljubavlju ili telesnom čežnjom. Dok je Agija silazila niz stepenište, jedna polovinanjenog lica bila je osvetljena poslednjim ostatkom dnevne svetlosti, a druga bačena u senku;donji deo njene haljine, rascepljene gotovo do pojasa, dopuštao je da povremeno sevnesvilena butina. Sva ona osećanja prema njoj koja sam izgubio koji trenutak ranije, kad sam jeod sebe odgurivao, vratiše se udvostručena i još jednom udvostručena. Ona je to, znam, videlana mom licu, a Dorkas je, idući tek korak iza nje, takođe videla i onda skrenula pogled ustranu. Međutim, Agija se ljutila na mene (možda je imala pravo da se ljuti), pa je zadržalavrlo uzdržan stav, mada mi se ipak osmehnula zbog svoje politike i mada se videlo da osećabolnu želju u bedrima - ovo poslednje nije mogla sakriti sve i da je htela.

Mislim da upravo u tome nalazimo pravu razliku između onih žena kojima, ako ćemoostati muškarci, moramo ponuditi svoj život i onih koje moramo (opet - ako ćemo ostatimuškarci) nadjačati i nadmudriti ako možemo i rabiti kao što nijednu životinju ne bismo: ta

druga vrsta nam nikad neće dopustiti da im damo ono što prvoj vrsti dajemo. Agiji je mojedivljenje prijalo, a moje milovanje bi je odvelo u ekstazu; ali i kad bih izručio sebe u njustotinu puta, rastali bismo se kao stranci. Sve sam to shvatio dok je ona silazila niz poslednjihnekoliko stepenika pridržavajući jednom rukom bretelu haljine, a drugom noseći, kaovladarsko žezlo, avern na motki, kojom se pomalo i poštapala. A ipak, voleo sam je i tada, ilibih je, bar, voleo da sam mogao.

Onaj dečko dotrča do nas. "Kaže kuvarica, Trido otiš'o. Išla je po vodu jer služavkanije bila tu i vid'la ga kako beži, a njegove stvari u štali nema ih."

"Znači, otišao zauvek", reče gostioničar. "Kad je pobegao? Baš sad?"Dečak klimnu."Eto, gospodine, čuo je, bojim se, da ga vi tražite. Sigurno je neko od ovih ostalih čuo

kako me pitate o tom imenu, pa otrčao i javio mu. Da li je nešto od vas ukrao?"Odmahnuo sam glavom. "Nikakvu mi štetu nije učinio, čak bih rekao da se trudio da

mi pomogne onim što jeste učinio. Žao mi je što ste zbog mene ostali bez jednog sluge."Krčmar raširi ruke. "Nekoliko nadnica trebalo je uskoro da dobije, prema tome ja tu ne

gubim."Okrenuo se i pošao, a Dorkas prošaputa: "A meni je žao što sam ti onemogućila

uživanje gore. Nije mi bila namera da ti ma šta uskratim. Ali, Severijane, volim te."Odnekud, i to ne iz velike daljine, srebrni glas trube uputi poziv ponovo rođenim

zvezdama.

27. JE LI MRTAV?Sangvinarno polje, za koje su svi moji čitaoci svakako i ranije čuli, mada ga neki,

nadam se, nikad nisu posetili i nikad neće, leži severozapadno od zidanih zona naše prestoniceNesusa, između stambenih enklava gradskih armigera i prostora gde ksenagija Plavih dimarhaima svoju kasarnu i svoje štale. Polje se nalazi dovoljno blizu Zida da neko kao ja, neko konikad ranije stvarno nije išao blizu, pomisli da je vrlo blizu; zapravo je potrebno pešačiti jošdesetak liga krivudavim ulicama, mukotrpno, da bi se stiglo do samog podnožja zida. Kolikose dvoboja može istovremeno održavati, ne znam. Prostor za svaki dvoboj odvojen jeogradom, ali moguće je da se te ograde - na koje se gledaoci naslanjaju, a neki i po njimasede, kako je kome volja - pomeraju, razmeštaju svako veče prema potrebi. Samo jednom sambio tamo i stekao sam utisak da je to mesto, sa svojom ugaženom travom i ćutljivim,usporenim posmatračima, čudno i puno sete.

Tokom onog kratkog vremena koje sam proveo na prestolu mnoga pitanja bila supreča od monomahije. Bez obzira na to da li su dvoboji dobra stvar ili su (kao što sam sklonda verujem) zla stvar, oni su neizbežni u društvu kao što je naše, koje mora, zarad svogopstanka, uzdizati vojne vrednosti iznad svih drugih vrednosti, i u kome se tako mali deooružane sile države može izdvojiti za svrhe policijskog nadzora nad stanovništvom.

A jesu li dvoboji zlo?U onim epohama gde su dvoboji bili zakonom zabranjeni (a takvih epoha je, sudeći po

onome što sam ja čitao, bilo na stotine), događala su se, umesto dvoboja, ubistva - i to,pretežno, ubistva one vrste koja bi se monomahijom mogla izbeći (čini se da je to i svrhamonomahije): ubistva proistekla iz svađa među srodnicima, prijateljima i poznanicima. A kadse dogodi takvo ubistvo, umiru dve osobe, a ne jedna, zato što snage reda pronađu ubicu(čoveka koji je postao kriminalac ne zbog svoje sklnosti nego sticajem okolnosti) i ubiju ga,kao da će smrću ubice žrtva biti vraćena u život. Prema tome, ako u, recimo, hiljadu legalnihdvoboja bude hiljadu mrtvih (što nije nimalo verovatno, jer se većina tih okršaja ne završavasmrću), a ako se time spreči pet stotine ubistava, država ne trpi nikakvu povećanu štetu.

Osim toga, dvoboje će verovatno preživeti ljudi koji su podobni da brane državu i dadaju zdravo potomstvo, dok kod ubistava ne preživi niko, a ako ubica i preživi, to će,najverovatnije, biti samo opak čovek, a ne snažan, brz, niti pametan.

A ipak, kako se lako spletke mogu umešati u monomahiju.Izvikivanje raznih imena čuli smo još sa sto koraka udaljenosti; bilo je formalno, bilo

je glasno i čulo se jače nego kreket hila, žabica koje žive na drveću."Kadrou od Sedamnaest kamenova!""Sabas od Razdvojene livade!""Laurencija iz Doma harfe!" (To, ženskim glasom.)Pitao sam Agiju ko to izvikuje."Izazivači ili izazvani. Viču svoje ime - ili dovedu slugu da viče za njih - i na taj način

javljaju celom svetu da su došli, a protivnik nije.""Kadrou od Sedamnaest kamenova!"Nestajuće sunce, čiji se disk već sa tri četvrtine svoje veličine sakrio iza neprobojne

crnine Zida, dalo je nebu narandžastu i višnjevu boju, rumenu i svetloljubičastu. Te boje supadale na gomilu monomahista i gledalaca maltene onako kao što u slikarstvu zlatni zracibožanske naklnosti padaju na hijerarhe, dajući svima prisutnima neki nematerijalni izgled,taumaturški, kao da su svi ti ljudi pre jednog trenutka stvoreni zamahom platna na pozornici ida će sledećeg trenutka neko zazviždati, a oni svi iščeznuti.

"Laurencija iz Doma harfe!""Agija", rekoh, a iz blizine začusmo, ne znajući tačno odakle, samrtni ropac u nekom

ljudskom grlu. "Agija, sada ti poviči: 'Severijan od Kule matahinske.'""Nisam ti ja služavka. Dernjaj se sam ako ti se dernja.""Kadrou od Sedamnaest kamenova!""Šta me tako gledaš, Severijane. Kamo sreće da nismo ni došli! Severijan! Severijan

od mučitelja! Severijan iz Citadele! Iz kule bola! Smrti! Smrt je došla!" Šakom sam jezahvatio ispod uva i ona se opružila po zemlji, a avern pored nje.

Dorkas me ščepa za mišicu. "Nije trebalo to da uradiš, Severijane.""Bio je to samo šamar, ništa joj neće biti.""Mrzeće te još više.""Ti, znači, misliš da me sad mrzi."Dorkas nije odgovorila, a sledećeg trenutka sam i ja sam zaboravio da sam to pitanje

postavio - jer, ugledao sam, na izvesnoj udaljenosti, među gomilom, avern.Naš teren je bio krug, ravan, nekih petnaest koraka u prečniku, potpuno ograđen, ali sa

dva ulaza na dva suprotna kraja.Efor reče: "Ponuđeno je i prihvaćeno da se presudi pomoću averna. Mesto je ovde.

Vreme je sad. Samo ostaje da se odluči da li ćete se boriti kako sad stojite, ili nagi, ilidrugačije. Da vas čujemo?"

Pre nego što sam stigao išta da kažem, Dorkas uzviknu: "Goli! Onaj tamo jeoklopljen."

Septentrionašev groteskni šlem odmahnu levo-desno. Kao većina konjaničkihšlemova, ostavljao je otkrivene uši da bi konjanik bolje čuo trubne znake i uzviknutanaređenja svojih starešina; učini mi se da u senci iza obraznog dela šlema vidim uzanu crnutraku, te pokušah da se prisetim gde sam već video nešto takvo.

Efor zapita: "Vi, hiparhe, odbijate?""U mojoj zemlji muškarci ne idu goli, osim u prisustvu samo žena.""On ima oklop", javi se Dorkas ponovo. "A ovaj čovek ni košulju." Njen je glas, dotad

stalno tako tih, u ovom sumraku odzvanjao kao zvono.

"Skinuću oklop." Septentrionaš zabaci ogrtač i diže jednu ruku u oklopnoj rukavici doramenskog dela svog prsnog oklopa. Prsni oklop skliznu i pade mu oko nogu. Očekivao samda ću ugledati prsa masivna kao kod majstora Gerlousa, ali videh uža od mojih.

"I šlem, i šlem!"Taj član Septentrionaške garde opet odmahnu glavom, a efor upita: "Vaše odbijanje je

bespogovorno?""Jeste." Onda usledi jedva primetan tren oklevanja. "Mogu samo reći da mi je dato

uputstvo da ga ne skidam."Efor se okrete meni. "Mislim da niko od nas ne bi želeo da dovede u neprijatnu

situaciju ovoga hiparha, a još manje onu ličnost - ja ne kazujem ko bi to mogao biti - kojoj onsluži. Mislim da bi najmudriji kurs bio, gospodine, da vama damo neku prednost na imenadoknade za to. Imate li nešto takvo u vidu?"

Agija, koja ni reč nije progovorila otkad sam je udario, sad progovori: "Odbij da seboriš, Severijane. Ili zatraži pravo da prednost zatražiš kasnije kad ti bude zatrebala."

Dorkas, koja je već razvezala trake od krpa kojima smo bili vezali avern, takođ rečee:"Odbij da se boriš."

"Predaleko sam otišao, ne mogu sad odustajati."Efor naglašeno upita: "Jeste li se odlučili, sire?""Mislim da jesam." U jahačkoj torbici imao sam masku. Kao i sve maske u našoj gildi,

bila je od tanke štavljene kože ojačane izduženim koštanim pločicama. Nisam znao hoće litakva maska zadržati bačeni list averna - ali je prijalo čuti kako gledaoci uvlače vazduh kadsam je rasklopio.

"Spremni ste sada? I hiparh? I armiger? Gospodine, morate dati nekom taj mač da gapridrži. Ne sme se nositi nikakvo oružje osim averna."

Osvrnuh se da pogledom potražim Agiju, ali ona se bila izgubila negde u gomili.Dorkas mi dade smrtonosni cvet, a ja njoj Terminus Est.

"Počinji!"Pored uva mi fijuknu jedan list. Hiparh je nastupao, vrdajući tamo-amo; levom rukom

je držao svoj avern ispod najnižeg lišća, a desnu je pružao napred kao da hoće da mi otme mojavern. Setio sam se da me je Agija upozoravala na opasnost od ovoga, pa sam ga primakaobliže sebi, najbliže što sam se usuđivao.

Tokom sledećih pet dahova vremena obilazili smo se po krugu. Onda sam izmahnuoka njegovoj ispruženoj ruci. Uzvratio je svojom biljkom. Digao sam avern iznad glave kaomač i uvideo da je to idealan položaj: izmiče tu ugroženu dršku iz dohvata mog protivnika,omogućuje mi da udaram nadole celom biljkom kad god hoću, a ipak ostavlja i mogućnost dadesnom rukom otkidam listove. Ovu poslednju mogućnost odmah sam proverio, otkinuo samjedan list i hitnuo ga vodoravnim vrtenjem ka njegovom licu. Iako zaštićen šlemom, izmakaose, a gomila iza njega se razbežala kud koji da ih taj projektil ne pogodi. Bacio sam još jedan,pa sledeći i taj se u vazduhu sudario sa njegovim listom.

Vredelo je videti ishod tog sudara. Umesto da listovi jedan drugom oduzmu zamah izveknu zajedno na tlo kao što bi se to dogodilo sa neživim sečivima, ova dva lista se obavišesvojim dugim oštricama jedan oko drugog i počeše da se ubadaju vrhovima tako munjevito,uz tako razorno cepanje i sečenje da još ni lakat nisu pali kroz vazduh, a već su se pretvorili udronjave trake crnkaste zelene boje koje dadoše stotinu boja i zavrteše se kao dečja čigra...

Nešto me je pritiskalo ili me je neko gurao u leđa. Kao da neki neznanac stoji iza menei naslanja svoju kičmu na moju, pritiska, ali ne jako. Bilo mi je hladno, pa je toplina njegovogtela prijala.

"Severijane!" Dorkasin glas, ali kao da je odlutala daleko."Severijane! Pa zar mu niko neće pomoći? Pusti me!"

Sva zvona zvone. Te boje za koje sam mislio da su boje zaraćenog lišća zapravo su nanebu gde se ispod razvijene aurore odmotala i druga - veliko pašalsko jaje krunisano svimbojama palete. Nadomak moje glave nečiji glas je upitao: "Je li mrtav?" a neko je odgovoriosmirenim, činjeničnim tonom: "Nego šta. Ti listovi ubiju uvek. Nego, da vidiš kako gaodvlače?"

Septentrionašev glas (čudno poznat) reče: "Na osnovu prava pobednika tražim dauzmem njegovu odeću i oružje. Dajte mi taj mač."

Digao sam se u sedeći položaj. Ta dva iskomadana lista još i sada su se borila, nejakimtrzajevima, nekoliko koraka od mojih čizama. S one strane njih stajao je septentrionaš, jošdržeći svoj avern. Udahnu sam da zapitam šta je to bilo i nešto mi pade sa prsa u krilo - listokrvavljenog vrha.

Videći me, hiparh se munjevito okrete držeći avern. Između nas, šireći ruke, stadeefor. Sa ograde neki gledalac povika: "Otmena pravila! Otmena pravila, vojniče! Pusti ga daustane i uzme oružje!"

Jedva stadoh na noge. Tupavo sam se okretao, gledao gde mi je avern, najzad ga našaosamo zato što je ležao pokraj nogu Dorkas koja se rvala sa Agijom. Septentrionaš povika:"Morao bi da bude mrtav!" Efor reče: "Ali nije, hiparše. Kad uzme oružje, možete borbunastaviti."

Uhvatio sam svoj avern za stabljiku i učinilo mi se da držim rep neke životinje hladnekrvi, ali žive. Avern mi se migoljio u ruci, zazveketao lišćem. Agija je vikala: "Svetogrđe!" ija zastadoh da je pogledam, onda digoh avern i okrenuh se da se suočim sa septentrionašem.

Od šlema mu nisam video oči, ali je svaka linija njegovog tela pokazivala strah. Jedantrenutak kao da je šetao pogledom od mene do Agije. Onda se okrete i navali da beži premaonom otvoru u ogradi kroz koji je ušao. Prolaz mu je bio zakrčen gomilom gledalaca i onpoče da šiba po njima avernom kao bičem, levo i desno. Prolomio se krik, zatim nastadekreščendo krikova. Mene je moj sopstveni avern vukao natrag, zapravo, već ga nije ni bilo,nego me je neko stezao za šaku. Dorkas. Negde, daleko, Agija je vrisnula: "Agilus!" a nekadruga žena je povikala: "Laurencija iz Doma harfe!"

28. KARNIFEKSProbudio sam se sledećeg jutra u lazaretu, u jednoj dugačkoj sobi sa visokom

tavanicom gde smo mi, bolesnici i ranjenici, ležali na uzanim krevetima. Bio sam nag, pa samdugo, dok je moje očne kapke vukao san (ili možda smrt), prelazio šakama polako po telu,tražeći rane i pitajući se, kao da razmišljam o junaku neke pesme, kako ću od sada bez odela ibez para i kako ću objasniti majstoru Palaemontu gubitak mača i ogrtača što sa ih od njegadobio.

Jer bio sam čvrsto uveren da su te stvari izgubljene - ili, tačnije, da sam se ja, na nekinačin, izgubio od njih. Neki majmun sa psećom glavom dotrčao je prolazom između dva redakreveta, zadržao se kod mog kreveta da me osmotri, pa odjurio dalje. To mi se nije činilo ništačudnijim nego činjenica da svetlost, prolazeći kroz prozor koji ne mogu videti, pada na mojećebe.

Probudio sam se opet i digao u sedeći položaj. Tokom jednog trenutka stvarno samverovao da sam opet u našoj spavaonici, da sam kapetan šegrta i da je sve ostalo - mojemaskiranje, smrt Tekle, bitka avernima - bilo samo san. Ovo mi nije bilo poslednje takvobuđenje, dešavalo mi se u životu to i kasnije. Onda sam primetio da je tavanica gipsana, a neona naša dobro znana metalna, kao i da je čovek u krevetu pokraj mog sav umotan u zavoje.Zbacio sam ćebe i jednim zamahom spustio stopala na pod. Dorkas je, sedeći, spavala napodu, leđima oslonjena o zid, kraj uzglavlja mog kreveta. Bila je umotana u onaj smeđiogrtač; preko krila je prebacila Terminus Est, a preko mača je natrpala svu ostalu mojuimovinu, tako da je s jedne strane virila samo drška, a s druge samo vrh kanije. Uspeo sam da

izvučem čizme i čarape, čakšire, ogrtač i opasač sa jahačkom torbicom, a da je ne probudim,ali kad sam probao da joj oduzmem i mač, počela je da mrmlja i stisnula ga je jače uz sebe,tako da sam joj ga ostavio.

Mnogi bolesnici bili su budni u zurili su u mene, ali niko ni reč da kaže. Kroz otvorenavrata na jednom kraju sobe videlo se kratko stepenište koje se spuštalo u dvorište gde sutopotali atovi. Na tren pomislih da i dalje sanjam: po zupčastoj gornjoj ivici dvorišnog zidapentrao se jedan cinocefalus. Ali bila je to životinja stvarna koliko i ti nemirni vranci, a kadsam bacio komadić smeća na nju, pokazala mi je zube upečatljive poput Triskeleovih.

U dvorište izađe jedan vojnik u pancir-košulji da uzme nešto iz vreće na sedlu, a ja gazaustavih i upitah gde sam. On je mislio da pitam u kom smo delu tvrđave, pa je pokazaoprstom ka jednoj kulici, govoreći da je iza nje Palata pravde; onda mi reče da, ako pođem snjim, verovatno mogu dobiti nešto za jelo.

Čim je to rekao uvideo sam da sam silno gladan. Pođoh s njim jednim mračnimhodnikom, pa u dvoranu mnogo nižu i mračniju od lazareta. Tu su sedeli dimarhi poput njega,dvadesetak ili trideset njih, pogureni nad podnevnim ručkom od svežeg hleba, govedine ikuvanog povrća. Moj novi prijatelj me posavetova da uzmem tanjir i kažem kuvarima da samdobio uputstva da ovde dođem na hranu. Učinio sam tako i oni mi, uz nekoliko iznenađenihpogleda na moj fuliginski ogrtač, dadoše hranu, ne protiveći se nimalo.

Ako su kuvari bili slabo radoznali, vojnici su bili praktično radoznalost sama. Pitali sume kako se zovem, odakle dolazim i koji je moj čin (pretpstavljali su da je naša gildaorganizovana na vojni način). Pitaše me i gde mi je sekira, a kad im rekoh da mi koristimomač - gde mi je mač; kad objasnih da je sa mnom jedna žena koja mi čuva mač, dobihupozorenje da bi ona mogla s njim i pobeći i savet da ispod ogrtača ponesem hleb za nju, jernjoj neće biti dozvoljeno da uđe ovde da jede. Onda sam ustanovio da su svi stariji vojnici,ovde prisutni, izdržavali, u nekom razdoblju svoje prošlosti, žene (soldatuše, i to one vrstekoja je možda najkorisnija, a najmanje opasna) - ali da su sad velikom većinom bez njih.Prošlo leto su proveli boreći se na severu, zatim su poslati da prezime u Nesusu gde su biliangažovani i na održavanju reda. Sad su očekivali da u roku od nedelju dana krenu opet nasever. Njihove žene su se vratile u svoja sela da stanuju kod roditelja ili rođaka. Upitao sam,zar one ne bi radije išle zimi s njima na jug.

"Radije?" reče moj prijatelj. "Jasno da bi radije išle na jug. Ali kako? Jedna je stvarpratiti konjicu koja se pod borbom probija ka severu i koja ni najboljeg dana ne može danapreduje više od jedne ili dve lige, a ako raščisti tri lige jedne nedelje, možeš se kladiti da ćeiduće izgubiti dve. Ali kako da održe korak s nama pri povratku u grad? Petnaest liga dnevno:trideset milja. I šta da jedu uz put? Bolje im je da čekaju. Ako u naše staro područje budeupućena neka nova ksenagija, dobiće izvestan broj novih muškaraca. A doći će i neke novedevojke, neke stare se neće više pojaviti i, kad pogledaš, eto svakome prilike za promenu akoje želi. Čuo sam da su sinoć doneli jednoga od vas karnifeksa, ali je taj bio maltene mrtav. Jesil' iš'o da ga vidiš?"

Rekoh da nisam."Prijavila ga naša patrola, a kad je hiliarh čuo za to, poslao ih je natrag po njega jer će

nam kroz dan-dva svakako biti potreban jedan. Zaklinju se da ga ni dotakli nisu, ali morali suga na nosilima uneti. Ne znam da li je to neko od tvojih poznanika, ali možda ćeš hteti da gapogledaš."

Obećao sam da hoću, zahvalio sam se vojnicima na gostoprimstvu i otišao iz njihovogdruštva. Brinuo sam za Dorkas, njihova pitanja su me uznemirila, iako su očito biladobronamerna. Bilo je tu premnogo stvari koje im ne bih mogao objasniti: na primer, ako bihpriznao da sam ja taj koji je donet noćas na nosilima, kako sam to ranjen; ili odakle je Dorkas.Bio sam bar isto toliko uznemiren činjenicom da iste te stvari ne umem ni ni samome sebi daobjasnim; sem toga, imao sam ono osećanje koje nas uvek obuzima kad čitavo jedno područje

našeg života ne može izdržati da na njega padne svetlost, naime, da bez obzira na to koliko suprethodna pitanja bila daleko od zabranjene teme, njoj već sledeće pitanje može zaći tačno usrce.

Dorkas je bila budna i stajala je pored mog kreveta na kome je ležala velika činijavrele čorbe koja se pušila. Bila je tako oduševljena što me vidi, da sam se i ja osetio srećnimkao da je radost zarazna na način zarazne bolesti. "Mislila sam da si mrtav", reče mi. "Nijebilo ni tebe ni tvoje odeće, pa sam pomislila da su odneli odeću da te sahrane u njoj."

"Dobro mi je", rekoh. "Šta se desilo prošle večeri?"Odmah se uozbiljila. Nagna sam je da sedne na krevet uz mene i da, dok odgovara na

to pitanje, jede hleb koji sam joj doneo i ispija čorbu. "Pamtiš, sigurna sam, da si se borio sačovekom koji je imao na glavi onaj čudan šlem. Navukao si masku i ušao u arenu s njim,mada sam te molila da to ne činiš. Skoro istog trenutka on te je pogodio u prsa i ti si pao.Pamtim da sam videla taj list, koji je jedna užasna stvar kao pljosnati crv napravljen odgvožđa, kako miruje zaboden do polovine u tvoje telo i kako se ispunjava crvenom bojom dokti pije krv. Onda je otpao. Ne znam kako bih to opisala. Kao da sam sve do tada videlapogrešno. A nisam, znam šta sam videla. Ti si ustao i izgledao si... ne znam. Izgubljeno, ilikao da je neki deo tebe vrlo daleko. Mislila sam da će te onaj ubiti tog časa, ali efor te jezaštitio, rekao je da ti on mora dopustiti da uzmeš svoj avern. Njegov avern je ostao miran,kao što je i tvoj bio kad si ga iščupao na onom groznom mestu, ali tvoj avern je počeo da semigolji i otvara svoj cvet... mislila sam ranije da je otvoren, onako beo sa laticama koje kao daje neko promešao u krug, ali, rekla bih sad, zavarala me je sličnost sa ružama, a cvet do tadnije bio uopšte otvoren. Ispod latica je postojalo nešto, nešto drugo, neko lice koje bi otrovimao kad bi otrov mogao imati lice.

Ti to nisi primetio. Uhvatio si svoj avern, a on je počeo da se povija ka tebi, lagano,kao da se tek napola probudio. Al' onaj, onaj hiparh, nije mogao da veruje svojim očima.Blenuo je u tebe, a ona ženska, Agija, dernjala se na njega. Odjedared se okrenuo i navalio dabeži. A ljudi koji su posmatrali borbu nisu mu dali, njima je bila volja da vide da neko pogine.Zato su pokušali da ga zaustave, a on..."

Oči su joj se ispunile suzama; okrenula je glavu da ja to ne vidim. Rekao sam: "A onje nekoliko njih udario svojim avernom i, pretpostavljam, poubijao ih. Šta je onda bilo?"

"Nije ih samo tako udarao. Avern se bacao na ljude, kao zmija, posle prve dvojice. Onikoji su zadobili posekotine od tog lišća nisu odmah umirali, nego su vrištali, neki su trčali ipadali, pa opet ustajali i trčali, i to kao slepi, rušili su druge ljude. Najzad ga je s leđa tresnuoneki krupan čovek, a dotrčala je i neka žena koja se negde drugde borila i koja je imalabrakemar. Njime je presekla avern, i to ne popreko nego uzduž, niz stabljiku, koja se rascepilanadvoje. Onda su neki ljudi uhvatili hiparha, držali ga i čula sam kako je sečivo, u rukama težene, zveknulo po njegovom šlemu. A ti si samo stajao. Nisam bila sigurna ni da li si svestanda je hiparh otišao, a tvoj avern se počeo savijati unazad ka tvom licu. Pomislila sam napostupak one žene sa brakemarom, pa sam lupila avern tvojim mačem. Bio je tako težak, takomnogo težak, u početku, a onda više uopšte nije bio težak. Ali kad sam zamahnula njimenadole, činilo mi se da bih mogla odrubiti glavu bizonu. Sem što sam zaboravila da skinemnavlaku sa mača. Ipak je od udarca avern izleteo iz tvoje ruke, pa sam te povela - odvela samte..."

"Kuda?" upitah.Stresla se i zamočila parče hleba u vrelu čorbu. "Ne znam. Nije mi to bilo važno. Bilo

mi je samo divno osećanje da hodam s tobom i brinem se o tebi onako kako si se ti brinuo omeni pre nego što smo uzeli avern. Nego, pala je noć, pa mi je bilo hladno, užasno hladno.Sasvim sam te umotala u taj tvoj ogrtač i prikopčala ga napred i nije se činilo da je tebihladno, pa sam ti uzela ovaj i umotala se. Moja haljina se raspadala. Raspada se i sad."

"Hteo sam", rekoh, "da ti kupim drugu kad smo bili u gostionici."

Odmahnula je glavom, grizući tvrdu koricu. "Znaš li da mi je ovo prva hrana posledugog, dugog vremena. Boli me stomak, zbog toga sam tamo uzela vino, ali sad, od ovoga,sad mi je bolje. Nisam ni znala koliko sam gubila snagu. A novu haljinu nisam htela tamo dadobijem zato što bih morala dugo da je nosim, a ona bi me stalno podsećala na onaj dan. Asada možeš da mi kupiš novu haljinu, jer će me ona podsećati na ovaj dan, dan u kome sampomislila da si umro, a tebi je u stvari bilo dobro."

"Uglavnom", nastavi Dorkas, "vratili smo se nekako u grad. Nadala sam se da nađemneko mesto gde bi ti mogao da legneš, ali svud su bile velike kuće sa terasama i balustradama.Ta vrsta stvari. Došli su neki vojnici galopom na konjima i pitali da li si ti karnifeks. Tu rečnisam znala, ali sam se sećala šta si mi rekao, pa sam im rekla da si mučitelj zato što su menivojnici uvek izgledali kao jedna vrsta mučitelja i zato što sam znala da će nam oni pomoći.Pokušali su da te nameste da jašeš, ali si pao s konja. Zato su dojica vezala svoje ogrtačeizmeđu dva koplja, položili te na to, a krajeve koplja provukla kroz uzengije dva ata. Jedanvojnik je hteo mene da uzme na sedlo, ali sam odbila. Išla sam pešice uz tebe celim putem ipovremeno sam ti govorila, ali mislim da me nisi čuo."

Iskapila je i poslednji ostatak čorbe. "A sad hoću nešto da te pitam. Dok sam se pralaiza zastora, čula sam kako ti i Agija šapućete nešto o cedulji. Posle si u krčmi tražio nekog.Hoćeš li mi ispričati šta je to bilo?"

"Zašto nisi pitala ranije?""Zato što je Agija bila s nama. Nisam htela da ona čuje ako dođeš do nekog otkrića.""Siguran sam da Agija može da otkrije sve što ja mogu da otkrijem", rekoh. "Ne

poznajem je dobro i zapravo mi se čini da je ne poznajem ni onoliko koliko tebe. Alipoznajem je dovoljno da mi bude jasno da je mnogo lukavija od mene."

Dorkas opet odmahnu glavom. "To je ona vrsta žene koja vešto sprema zagonetkedrugim ljudima, ali slabo rešava zagonetke koje nije sama pravila. Mislim da ona razmišljanekako - ne znam - u stranu. Tako da je niko drugi ne može pratiti. Za takvu ženu se kaže darazmišlja kao muškarac, ali istina je da ona uopšte ne razmišlja kao muškarac, čak manje negošto većina žena razmišlja kao muškarci. Žene kao Agija jednostavno ne razmišljaju kao žene.Njihov način razmišljanja teško je pratiti, ali to ne znači da su im misli bistre niti duboke."

Ispričah joj o cedulji i njenoj sadržini i pomenuh da je uništena, ali da sam napraviokopiju na hartiji iz te krčme i da sam utvrdio da je to ista hartija i isto mastilo.

"Znači, pisao ju je neko u krčmi", reče ona zamišljeno. "Verovatno neko od posluge,jer je konjušara nazvao po imenu. Ali šta znači ta poruka?"

"Ne znam.""Mogu ti reći zašto je podmetnuta baš na ono mesto. Tamo sam ja sedela, na onom

divanu od rogova, pre nego što si ti seo. Pamtim da sam bila sva srećna što si seo pored mene.Da li se sećaš ovoga: da li je kelner - svakako je on uneo cedulju, bez obzira na to ko ju jepisao - položio poslužavnik na to mesto pre nego što sam ustala da se kupam?"

"Ja se mogu setiti svega", rekoh, "osim protekle noći. Agija je sedela u platnenojrasklopnoj stolici, ti si, tačno je, sedela na kauču, a ja uz tebe. Nosio sam i avern na motki isvoj mač, pa sam onda položio avern na pod, iza kauča. Došla je služavka sa vodom ipeškirima za tebe, onda je izišla i vratila se sa uljem i krpama za mene."

"Trebalo je nešto da joj damo", reče Dorkas.Dao sam joj jedan oričok da donese zastor. Njoj verovatno toliko plaćaju za nedelju

dana. Dakle, ti si otišla iza zastora, a sledećeg trenutka je ušao gazda dovodeći kelnera saposlužavnikom i vinom."

"Znači, zato je nisam videla. Ali kelneru je moralo biti jasno gde sam do tada sedela,jer drugih slobodnih mesta nije bilo. Zato je ostavio cedulju pod poslužavnik, nadajući se daću je videti kad izađem. Kaži mi opet kako je glasio početak."

"Žena koja je s tobom već je bila ovde. Nemoj imati poverenja u nju."

"Svakako je poruka bila za mene. Da je bila za tebe, u tekstu bi se odredila razlikaizmeđu Agije i mene verovatno po boji kose. A da je bila za Agiju, bila bi s druge strane stolagde bi je Agija videla."

"Dakle, ti si nekog podsetila na njegovu ili njenu majku.""Da." Opet suze u njenim očima."Pa nisi dovoljno stara da imaš dete koje bi moglo napisati tu poruku.""Ne sećam se", reče ona i zari lice u labave nabore smeđeg ogrtača.

29. AGILUSKad me je dežurni lekar pregledao i zaključio da mi nikakvo lečenje nije potrebno,

zatražio je da napustim lazaret u kome su, rekao je, moj ogrtač i mač uznemiravajuće delovalina njegove pacijente.

U zgradi nasuprot onoj gde sam jeo s vojskom nađosmo prodavnicu robe koja jevojnicima potrebna. Bilo je tu dosta lažnog nakita i lažnih đinđuva kakve ljudi daju svojimdraganama, ali je bilo i ženske odeće; iako su moje novčane zalihe bila znatno umanjene zbogvečere u Krčmi izgubljenih ljubavi, koju smo naručili, ali ne i otišli da u njoj uživamo, biosam u stanju da Dorkas kupim jednu simaru, laku žensku jaknu.

Ulaz u Palatu pravde nije bio daleko od te prodavnice. Pred ulazom se komešalagomila od oko stotinu ljudi, pa pošto su oni, ugledavši moj fuligin, počeli da pokazuju prstimaprema nama i ćuškaju se laktovima, mi se povukosmo ponovo u ono dvorište u kome su senalazili privezani atovi. Tu nas pronađe službenik iz Palate pravde - čovek upadljivog izgleda,čije je čelo bilo visoko, belo i ispupčeno kao trbuh kakvog bokala. "Vi ste taj karnifeks", rečeon. "Rečeno mi je da ste se oporavili u dovoljnoj meri da možete da radite svoj posao."

Rekoh mu da već danas mogu da uradim sve što je potrebno ako njegov gospodarzatraži.

"Danas? Ne, ne, nije to moguće. Suđenje će se završiti tek po podne."Rekoh mu da on, time što je došao da se uveri da li sam se dovoljno oporavio da

izvedem pogubljenje, pokazuje da je sasvim siguran da će taj uhapšenik biti proglašen krivim."A, tu nema sumnje - ni najmanje. Znate, ipak, devet osoba je ubijeno, a počinitelj

uhvaćen na licu mesta. Nije niko značajan, tako da ne postoji mogućnost pomilovanja iližalbe. Tribunal će se ponovo sastati sutra, sredinom jutra, ali vi ćete biti potrebni tek okopodne."

Pošto nisam imao neposrednog iskustva sa sudijama i sudovima (u Citadeli klijenti sunam uvek dovođeni, a sa onim zvaničnicima koji su se ipak pojavljivali da pitaju o rešavanjunekog slučaja razgovarao je majstor Gerlous) i pošto sam bio pun želje da najzad stvarnouradim ono za šta sam uvežbavan toliko dugo, upitao sam da li bi hiliarh možda poželeo darazmisli o ceremoniji pod buktinjama koja bi se upriličila večeras.

"To ne bi bilo moguće. On mora da razmisli o svojoj odluci. Kako bi to izgledalo?Veliki broj ljudi i ovako smatra da vojni magistrati sude na brzinu, čak i ćudljivo. A ako ćemobiti iskreni, civilni sudija bi verovatno čekao nedelju dana i time bi ovaj slučaj bio samoojačan, jer bi onda bilo dovoljno vremena da neko pristupi sa novim dokazima, što niko nećestvarno i učiniti."

"Onda, sutra po podne", rekoh. "Trebaće nam smeštaj za noćas. Sem toga, ja bih dapregledam skelu i panj, kao i da pripremim svog klijenta. Da li će mi biti potrebna propusnicada mu odem u posetu?"

Taj sudski službenik onda zapita zar ne možemo ostati u lazaretu, a kad ja odmahnuhglavom, pođosmo sve troje tamo kako bi on raspravio stvar s dežurnim lekarom; ovaj, kao štosam i predskazao, odbi da nas primi. Usledila je dugotrajna prepirka sa ksenagijskimpodoficirom, koji je objasnio da je nemoguće da ostanemo u kasarni s vojskom i da akoupotrebimo jednu od soba rezervisanih za oficire s višim činovima, posle niko neće hteti u

njoj da boravi. Na kraju su za nas ispraznili jednu magacinsku sobicu bez prozora i uneli u njudva kreveta i još po koji komad nameštaja (sve vrlo pohabano od duge upotrebe). Ostavio samDorkas tu, pa sam krenuo prvo da se uverim da sutra neću u kritičnom trenutku propastijednom nogom kroz neku trulu dasku ili biti prinuđen da klijenta držim preko kolena i da munatenane testerišem vrat, a zatim u apsanu da obavim posetu koja je po našim tradicijamapotrebna.

Velika je, bar subjektivno, razlika između ulaska u poznati i ulaska u nepoznati zatvor.Da sam tada stupio u našu ublijetu, osetio bih se kao da, bukvalno, stižem kući - možda da tuumrem, ali, svejedno, kući. Iako bih, u jednom apstraktnom pogledu, bio svestan da našizavojiti metalni hodnici i siva vrata sadrže užas za one muškarce i žene koji su tu zatočeni, jane bih, lično, osećao ništa od tog užasa, a ako bi mi neko od njih nagovestio da bi trebalo daga osećam, hitro bih ukazao na razne udobnosti - čiste čaršave, dovoljnu količinu ćebadi,redovnu ishranu, dobro osvetljenje, privatnost koja se praktično nikad ne narušava i takodalje.

A sad, dok sam silazio uzanim, krivudavim, kamenim stepeništem u kaznionicustotinu puta manju od naše, moja osećanja bila su upravo suprotna od onih koja bi me uublijeti obuzela. Taj mrak, taj smrad pritisli su me kao težina. Pomisao da bih se u slučajuneke nezgode i ja mogao tu naći kao uhapšenik (zbog nekog pogrešno shvaćenog naređenja,na primer, ili zbog neke neočekivane zlobe sudsog službenika) vraćala mi se uvek nanovo,bez obzira na to koliko sam je puta odgurivao u stranu.

Začuo sam jecaje neke žene, pa, pošto je službenik pominjao muškarca, pomislih da jeto iz neke druge ćelije, a ne iz njegove. A njegova je ćelija, tako su mi rekli, bila treća zdesna.Brojao sam: prva, druga, treća. Vrata su bila od najobičnijeg drveta, okovanog gvožđem, alisu brave bile (to je vojna delotvornost!) podmazane. Na zvuk otključavanja ono jecanje unutrazastade, pa maltene i prestade.

Unutra je, na slami, ležao jedan nagi muškarac. Oko vrata je imao gvozdeni obručvezan lancem za zid. Nad njega se nadnosila neka žena, takođe naga. Dugačka smeđa kosapadala koja joj je padala oko lica kao da ih je ujedinjavala. Okrenula se da me pogleda i javideh da je to Agija.

Ona zašišta: "Agiluse!" i čovek se diže u sedeći položaj. Njihova lica bila su tolikoslična, da bi slika bila otprilike ista i da je Agija uz svoje lice namestila ogledalo.

"To si bio ti", rekoh. "Ali to nije moguće." Dok sam to izgovarao, prisećao sam seAgijinog ponašanja na Sangvinarnom polju i one crne trake koju sam video iznad hiparhovoguha.

"Ti", reče Agija. "Zato što si ti preživeo, dok on mora da umre."Mogao sam jedino da odgovorim: "Da li je ovo stvarno Agilus?""Nego ko je?" Glas mog klijenta bio je za oktavu niži, ali manje postojan od glasa

njegove sestre bliznakinje. "Ne shvataš ni sad, a?"Mogao sam jedino odmahnuti glavom."Ono je bila Agija, u prodavnici. U kostimu Septetrionske garde. Dok sam razgovarao

s tobom, ušla je na zadnja vrata i kad ti nisi ni hteo da razgovaraš o prodaji mača, dao sam jojznak."

Agija reče: "Nisam mogla da govorim - ti bi poznao da je to ženski glas - ali samprsnim oklopom sakrila grudi, a rukavicama ruke. Hodanje u muškom stilu nije tako teškokao što muškarci misle."

"Jesi li ti ikad pogledala taj mač? Trebalo bi da je sečivo potpisano." Agilusove rukese za trenutak digoše kao da bi i sad uzeo taj mač kada bi samo mogao. Agija reče ravnimglasom: "I jeste. Tako mi Jupiterovca. Videla sam to u krčmi."

Visoko na zidu iznad njih postojao je prozorčić kroz koji sada, iznenada, dopre zraksvetlosti kao da se sunce pojavilo iza oblaka ili iza izbočine nekog krova da svojim sjajem

okupa njih dvoje. Gledao sam jedno, pa drugo pozlaćeno lice. "Pokušali ste da me ubijete.Samo radi mog mača."

Agilus reče: "Nadao sam se da ćeš ga ostaviti - zar se ne sećaš? Pokušavao sam da teubedim da ga ostaviš, da pobegneš prerušen. Dao bih ti odeću i najviše para što bih mogao."

"Severijane, zar ne razumeš? Taj mač je vredeo deset puta više nego naša prodavnica,a mi sem prodavnice nikakvu drugu imovinu nismo imali."

"Vas dvoje ste i ranije ovo činili. Mora biti da jeste. Sve je išlo odveć glatko. Legalnoubistvo, bez leša koji bi se, sa dodatnim tegom, bacio u Đol."

"Pogubićeš Agilusa, zar ne? Sigurno si zato došao - ali dok nisi otvorio ta vrata, nisiznao da smo mi u pitanu. Šta smo učinili što nećeš i ti učiniti?"

Glas njenog brata se, sa manje borbenosti, pridruži njenom. "Borba je bila poštena.Bili smo jednako naoružani, uslove si prihvatio. Hoćeš li meni omogućiti takvu borbu sutra?"

"Znao si da će, kad padne veče, toplota mojih ruku podsticati avern koji će me ondaubosti u lice. Imao si rukavice, bilo je dovoljno da samo čekaš. Zapravo, nisi morao ni dačekaš jer ti si te listove i ranije često bacao."

Agilus se osmehnu. "Prema tome, dosetka sa rukavicama bila je ipak sporedna."Raširio je ruke. "Pobedio sam. Ali zapravo si pobedio ti nekom prikrivenom veštinom koju nerazumemo ni moja sestra ni ja. E, ti si meni već tri puta učinio nepravdu, a po jednom staromzakonu čovek kome je tri puta učinjena nepravda može da zatraži ma kakav ustupak od svogprotivnika. Priznajem da taj stari zakon više nije na snazi, ali moja draga mi kaže da imašnaklonost prema minulim vremenima u kojima je vaša gilda bila veličanstvena, a vašaCitadela središte Komonvelta. Tražim ustupak. Pusti me na slobodu."

Agija ustade, otresajući slamu sa svojih kolena i oblih butina. Kao da tek sadaprimećuje da je naga, dohvati svoju plavozelenu brokatnu haljinu i pritisnu je uz sebe.

Rekoh: "A kako sam ti to učinio nepravde, Agiluse? Meni se čii da si ti nanosionepravde meni, ili si, bar, to pokušavao."

"Prvo, uvlačenjem u zamak. Nosio si po gradu nasledstvo koje vredi koliko jedna vila,ne znajući šta to imaš. Kao vlasnik imao si dužnost da znaš, a tvoje neznanje može da mestaje života sutra ako me ne oslobodiš noćas. Drugo, odbijanjem da razmatraš ma kakveponude o kupovini. U našem društvu, koje je trgovačko, čovek može da odredi svoju cenukoliko god visoko hoće, ali ne hteti prodavati uopšte, to je izdaja. Agija i ja smo nosilikitnjasti oklop varvarina, a ti - varvarsko srce u sebi. Treće, upotrebom trika koji ti je doneopobedu u našem okršaju. Za razliku od tebe, našao sam se u okršaju sa silama koje su svojimrazmerama prevazišle moju mogućnost shvatanja. Uhvatila me je panika, što bi se svakomčoveku desilo, i evo gde sam. Pozivam te da me oslobodiš."

Smeh je naišao neželjeno, donoseći za sobom ukus žuči. "Ti tražiš da učinim za tebe,koga imam sve razloge da prezirem, ono što nisam hteo ni za Teklu koju sam voleo malteneviše nego svoj život. Ne. Budala jesam, a ako to ranije i nisam bio, tvoja draga sestra je odmene svakako napravila budalu. Ali nisam tolika budala."

Agija ispusti svoju haljinu i baci se ka meni toliko žestoko da u prvom trenutkupomislih da me napada. Međutim, pokrila je moja usta poljubcima, zgrabila me za obe šake ijednu pritisnula na svoju dojku, a drugu na svoj kadifeni bok. A na kuku je još bilo trunčicatrule slame, kao i na njenim leđima na koja sam sledećeg trenutka premestio obe šake.

"Severijane, volim te! Čeznula sam za tobom kad smo bili zajedno i pokušala sam da tise podam pet-šest puta. Zar se ne sećaš - Vrt uživanja? Koliko sam želela da te tamoodvedem. Bili bismo oboje u najvećem zanosu, ali nisi hteo da pođeš. Budi bar jednompošten." (Kazala je to kao da je poštenje neka abnormalnost, nešto kao manija.) "Zar me nevoliš? Uzmi me ovde... sada. Agilus će okrenuti lice zidu, obećavam ti." Njeni prsti sukliznuli između mog opasača i stomaka; nisam bio uopšte svestan da je drugom rukompodigla preklop moje jahačke torbice... dok nisam čuo šuškanje papira u njoj.

Pljesnuo sam je po šačnom zglobu, možda jače nego što je trebalo, a ona se bacila namene, noktima u oči, kao što je Tekla s vremena na vreme činila kad nije više mogla dapodnese misli o zatočeništvu i bolu. Odgurnuo sam je, ovog puta ne u ma kakvu stolicu, negoka zidu. Udarila je glavom o kamen; iako je udarac mogao biti ublažen bujnom kosom, začuose zvuk oštar kao od udarca zidarevog čekića. Sva snaga kao da je tog časa izišla iz njenihkolena; sasuljala se niz zid i sela na slamu. Ni sanjao nisam da je Agija sposobna da očajnoplače, ali upravo je to počela.

"Šta je to uradila?" upita Agilus. U njegovom pitanju nije bilo nikakvih osećanja osimradoznalosti.

"Morao si je videti. Probala je da mi zavuče ruku u torbu." Pokupio sam i izvukao iznjene pregrade sve novčiće koje sam još imao: dva bronzana oričoka i sedam bakarnih aesa."Ili je možda mislila da ukrade ono pismo koje imam za arhona Traksa. O tom pismu sam jojpričao jedanput, ali ne nosim ga ovde."

"Novčiće je htela, siguran sam. Meni su dali da jedem, ali ona je sigurno užasnogladna."

Podigao sam Agiju, gurnuo joj haljinu u ruke, otvorio vrata i izveo je napolje. Još jebila ošamućena, ali kad joj dadoh jedan oričok, ona ga baci dole i pljunu na njega.

Kad sam po drugi put ušao u ćeliju, Agilus je sedeo prekrštenih nogu, leđa oslonjeniho zid. "Ne postavljaj mi pitanja o Agiji", reče. "Sve što podozrevaš, istina je - zar to nijedovoljno? Ja ću sutra biti mrtav, a ona će se udati za onog matorog koji se zacopao u nju, iliza nekog drugog. Ja sam želeo da ona i ranije o učini. Taj ne bi mogao da je spreči da viđamene, svog brata. A sad mene neće biti, pa ona ni tu brigu neće imati."

"Tačno", rekoh, "umrećeš sutra. O tome sam i došao da razgovaram s tobom. Da li ti jestalo do toga kako ćeš na gubilištu izgledati?"

Zurio je u svoje šake, vitke i prilično mekane, koje su ležale u onom uskom zrakusunca koji je pre nekoliko trenutaka dao njegovoj i Agijinoj glavi oreole. "Da", reče on. "Onabi mogla doći. Nadam se da neće, ali, da, stalo mi je."

Rekao sam mu tada (kao što su me učili) da ujutru ne treba mnogo da jede da mu ne bipripala muka kad dođe čas; upozorio sam ga da isprazni bešiku koja će se opustiti u trenutkuudarca. Takođe sam ga uvežbao u onoj tehnici laži koju prenosimo svima što moraju umreti:treba verovati da čas još nije sasvim došao, iako zapravo jeste došao. Ta tehnika omogućavačoveku da umre sa nešto manje straha. Ne znam da li mi je poverovao, ali se nadam da jeste;ako je ijedna laž ikad bila opravdana pred vidom Pankreatorovim, ova svakako jeste.

Kad sam odlazio od Agilusa, oričok više nije bio na podu. Na tom mestu u odvratnoprljavu površinu kamena bio je ugreban jedan crtež - ivicom samog oričoka, sigurno. Mogloje to biti iskeženo lice Juruparijevo, ili možda neka karta, a oko crteža je bio venac nekihslova meni nepoznatih. Čizmom sam to sasvim izbrisao.

30. NOĆPetoro ih je bilo, tri muškarca i dve žene. Čekali su, i to, na neki način, ispred vrata,

iako ne blizu vrata: grupica, desetak koraka udaljena. Dok su čekali, pričali su između sebe, ito po dvoje ili po troje uglas, dernjali se maltene, smejali se, mahali rukama, podgurkivali se.Neko vreme sam ih posmatrao iz senki. Pošto sam bio umotan u fuliginski ogrtač, nisu mevideli, a ja sam mogao odglumiti da ne znam šta su; možda su, svi pripiti, došli s neke zabave.

Onda su mi prišli, željno, ali s oklevanjem, plašeći se da će biti odbijeni, a ipak rešenida nastupe. Jedan muškarac bio je višeg rasta od mene, svakako vanbračni sin nekoguzvišenog, imao je pedeset ili više godina i bio gotovo isto onoliko debeo kao domaćin uKrčmi izgubljenih ljubavi. Pored njega išla je jedna mršava žena od oko dvadeset godina, kojase praktično naslanjala na njega; imala je najgladnije oči koje sam ikad video. Kad je debelistupio pred mene, zaprečujući put svojom širinom, ona me je umalo (ali ne sasvim) zagrlila;

toliko mi se primakla da je izgledalo da se samo čistom magijom još ne dotičemo; njenedugoprste šake su se pružale ka otvoru mog ogrtača kao da bi htele da me poglade po prsima,ali to još ne smeju, pa sam imao osećaj da ću sledećeg trenutka postati žrtva neke krvopijneaveti, sukubusa ili lamije. Preostalo troje se naguraše oko mene, tako da sam bio pribijen uzzgradu.

"Sutra će biti, a? Pa kako se osećate?" "A koje vam je pravo ime?" "To je neki gadan,a? Čudovište?" Niko od njih nije čekao da na svoje pitanje dobije odgovor, činilo se daodgovore ne očekuju, pa čak i ne žele. Oni su želeli da budu nadomak mene i da steknu toiskustvo - da mi se obraćaju. "Hoćete li ga prvo lomiti? Da li će biti žigosanja?" "Da li steikad ubili neku ženu?"

"Jesam", rekoh. "Jesam, jednom."Jedan od te trojice muškaraca, niskog rasta, mršav i slabo građen, sa visokim,

kvrgavim čelom intelektualca, tutnuo mi je asimus u šaku. "Znam da vi, momci, ne dobijateveliki honorar, a taj čovek je koliko čujem siromah, ne može da časti." Ona druga žena, kojojje seda kosa bila razvučena preko lica, pokuša da me natera da uzmem jednu maramicuoivičenu čipkom. "Umočite je u krv. Koliko god hoćete, ili makar malo. Posle ću vam platiti."

Svi zajedno su u meni izazivali sažaljenje koliko i gađenje; treći muškarac ponajviše.Bio je još niži rastom od onoga koji mi je dao pare i još izraženije sed od one sede žene; a unjegovim tupim očima bilo je prisutno ludilo, bila je tu senka neke napola suzbijene želje kojase u tamnici njegovog uma habala tako dugo da je izgubila svako usmerenje ka cilju, azadržavala svoju energiju. On kao da je čekao da ostalo četvoro kažu sve što imaju, pa ja,videći očigledno da takav trenutak nikad neće nastupiti, jednim pokretom ruke prekidohnjihovo brbljanje i zapitah ga šta želi.

"G... g... gospodine, kad sam bio na 'Kvazaru' imao sam jednu parakoitu, lutku, vidite,genikonku, tako divnu, zenice crne kao bunari, dužice purpurne kao lepe kate ili pitomeljubiice koje cvetaju leti, majstore, čitavi redovi cveća su, mislio sam, sakupljeni da se one očin... n... naprave, ono telo koje uvek kao da je bilo suncem ogrejano. G... g... g...gde je onasada, moja skopolanja, moja popeta, gde? Neka se k... kuke zabodu u one šake koje su njuodnele! Drobite ih, majstore, kamenjem. Kuda je otišla iz onog sanduka od limunovog drvetašto sam ga za nju izradio, a u kome nikad nije spavala jer je ležala uz mene po celu noć, ne usanduku, dan je provodila u sanduku, gospodine, iz smene u smenu, osmehivala se kad sam jepolagao unutra da bi se mogla osmehivati i kad je izvlačim. Kako su joj bile meke ruke, njenemale šake. Kao g... g... golubice. Mogla je da leti s njima po kabini da nije ipak odabrala daleži uz mene. Nam... nam... namotajte njihova creva na čekrk, ugurajte im njihove oči u usta.Muškost im odrežite, obrijte ih glatko dole da ih dokse njihove ne prepoznaju, a švalerke da ihgrde, prepustite ih bezobraznom smehu bezobraznih d... d... drolja. Radite šta hoćete skrivcima. Gde je bilo njihovo milosrđe prema nevinima. Kad su zadrhtali, kad zaplakali?Kakvi su ljudi mogli da počine to što su ovi počinili - lopovčine, lažni prijatelji, izdajice,rđavi drugovi na tom brodu, nikakvi drugovi, ubice, kidnaperi. Ako vas n... n... nema, ondagde su strašni snovi za njih, gde su vraćanja, tako davno obećana? Gde su lanci za njih, okovi,lisice, kang-daske koje se zaključavaju oko vrata? Abacinacije od kojih će oni ostati slepi?Kroz koje prozore će biti bačeni da se polome, gde su estrapade koje će im drobiti zglobove?Gde je moja voljena koju sam izgubio?"

Dorkas je bila pronašla jednu belu radu za svoju kosu, ali dok smo se šetali nedalekood zidina kasarne iz koje smo izišli (ja umotan u ogrtač, tako da se posmatraču udaljenom višeod desetak koraka moralo učiniti da Dorkas ide sama), bela rada je zaspala i svila svje latice;zato je Dorkas uzbrala, kao zamenu, jedan od onih belih cvetova nalik na trubicu koji senazivaju mesečevim cvećem zato što dobijaju prividnu zelenu boju kad na njih padne zelenasvetlost meseca. Ni ja ni Dorkas nismo imali mnogo šta da kažemo, izuzev činjenice da bismo

jedno bez drugog, i ona i ja, bili potpuno sami. A to su govorile naše šake, koje su jednadrugu čvrsto stiskale.

Snabdevači su dolazili i odlazili: vojska se spremala za pokret. Sa severa i sa istokapritiskalo nas je prisustvo gradskog Zida, prema kome je tvrđavski zid kojim su bile zaštićenekasarnske i upravne zgrade izgledao kao dečja igra, kao peščani zidić koji bi se mogaoraspasti od prvog udarca nečije noge. Ka jugu i zapadu širilo se Sangvinarno polje. Začusmoiz tog pravca zvuke trube i povike novih monomahista koji su tražili svoje neprijatelje.Mislim da smo se neko vreme oboje pribojavali da će ono drugo predložiti da krenemo tamo ida gledamo borbe. Ni ona ni ja to ne predložismo.

Kad su sa Zida doplovili poslednji tonovi povečerja, vratili smo se sa jednompozajmljenom svećom u našu sobicu lišenu prozora i vatre. Nismo imali čime ni da zabravimovrata, nego smo na njih nagurali sto, a na sto namestili sveću uspravno. Rekao sam Dorkasi daje slobodna da ode ako hoće, jer će se posle o njoj pričati zauvek da je bila žena jednogmučitelja, žena koja se podala pod skelom za pogubljenje za pare isprskane krvlju.

Za te pare je Dorkas ranije kazala: "Taj novac me je obukao i nahranio." Sad je skinulasmeđi ogrtač (koji joj je visio do peta - i niže od peta kad nije pazila, tako da se rub vukao poprašini) i izgladila grubi, žutosmeđi lan svoje simare.

Zapitao sam je da li se plaši."Da", reče ona. Uz to brzo dodade: "Ali ne tebe.""Nego čega?" Svlačio sam se. Da je zatražila, ne bih je cele noći ni pipnuo.

Priželjkivao sam da ona to zatraži - uistinu, da me preklinje da je ne diram; zadovoljstvo kojebi mi uzdržavanje donelo bilo bi (zamišljao sam u tim trenucima) jednako zadovoljstvuostvarenog posedovanja, a dodatno zadovoljstvo sastojalo bi se u tome što bi ona sledeće noćiosećala još veću obaveznost da mi se preda zbog toga što sam je prve noći poštedeo.

"Sebe. Onih misli koje mi se mogu vratiti kad opet legnem sa muškarcem.""Opet? Sećaš li se neke ranije takve prilike?"Dorkas odmahnu glavom. "Ali sigurna sam da devica nisam. Poželela sam te mnogo

puta juče i danas. Šta misliš, za koga sam se prala? Prošle noći držala sam te za ruku dok sispavao i sanjala sam da smo se izdvojili i da ležimo jedno drugome u naručju. Ali poznajemkako izgleda kad je strast zadovoljena, a poznajem i želju, prema tome bila sam bar sa jednimuškarcem. Da li želiš da skinem ovo pre no što ugasim sveću?"

Bila je vrlo vitka, visokih dojki, uzanih kukova i u mojim očima čudnovato nalikdetetu, iako u potpunosti žena. "Izgledaš tako mala", rekoh, privijajući je uz sebe.

"A ti si tako veliki."Tada sam znao da će joj moji zagrljaju biti bolni bez obzira na to što ću se svim silama

truditi da to ne budu i te noći i kasnije. Takođe sam znao da više nemam sposobnosti da jepoštedim. Samo jedan trenutak ranije uzdržao bih se da je zatražila da se uzdržim; sad višenikakvi njeni zahtevi ne bi pomogli. Bacio bih se ka njoj i stisnuo je uz sebe sve i kad bihznao da ću se time nabosti na upereno koplje.

Ali nije nabodeno moje, već njeno telo. Stajali smo dok sam prelazio rukama po njoj iljubio njene dojke koje su bile kao dve polovine neke okrugle, presečene voćke. Podigao samje i pali smo na jedan krevet. Kriknula je, napola od radosti, a napola od bola, odgurnula me iodmah zgrabila i privukla. "Radujem se", reče ona "tako mi je drago", pa me ugrize za rame.Njeno se telo izvi unazad kao luk.

Kasnije smo dogurali jedan krevet do drugog da bismo mogli ležati jedno uz drugo.Drugi put smo sve radili sporije; nije pristala na treći put. "Biće ti potrebna snaga sutra", reklaje.

"Znači, ne smeta ti.""Kad bi žene odlučivale, nijedan muškarac ne bi morao da ide na daleka putovanja niti

da proliva krv. Ali žene nisu napravile ovaj svet. Svi ste vi mučitelji, ovako ili onako."

Kiša je padala te noći, tako silovita da smo čuli njeno bubnjanje po crepovima iznadnaših glava. Bio je to pročišćavajući, žestoki, beskonačni pljusak. Zadremao sam i sanjao dase svet okrenuo naglavice. Đol iznad naših glava - izručuje poplavu ribe, prljavštine i cveća nanas. Videh ono ogromno lice koje sam pod vodom video onda kad se umalo nisam udavio -sad kao znamenje sudbine iscrtano po nebu koralom i belinom, osmehnuto tako da pokazujeiglaste zube.

Traks nazivaju gradom soba bez prozora. Ova naša soba bez prozora, pomišljao sam,priprema je za Traks. Ovako će u Traksu biti. A možda smo Dorkas i ja već stigli tamo,možda Traks nije tako daleko na severu kao što sam mislio, nije tako daleko kao što samnaveden da poverujem da jeste...

Dorkas je ustala da bi izišla iz napolje, a ja sam pošao s njom, znajući da nijebezbedno da se noću šeta sama tu gde je vojske toliko. Hodnik koji se nalazio ispred našesobe vodio je duž jednog od spoljašnih zidova zgrade, a u tom zidu su postojale puškarnice ikroz svaku puškarnicu je sad uletala fina vodena prašina. Zbog te vode sam želeo da nosimTerminus Est u kaniji, ali morao sam ga ipak isukati radi spremnosti, jer da se tako veliki mačisuče potrebno je prilično vremena. Čim smo se vratili u svoju sobicu i opet pritisli sto navrata, izvadio sam belegiju i počeo da oštrim mač, i to mušku oštricu, i to najudaljenijutrećinu, dakle onaj deo koji će sutra raditi. Najzad je taj deo oštrice bio sposoban da presečena dva komada dlaku bačenu u vazduh. Onda sam celo sečivo obrisao i namazao uljem inaslonio mač uspravno na zid blizu moje glave.

Sutra ću se po prvi put popeti na skelu za pogubljenje, osim ako se hiliarh uposlednjem času ne opredeli za milosrđe. Uvek postoji ta mogućnost, taj rizik. Istorijapokazuje da u svakoj epohi postoji neka neuroza koju niko ne osporava, a majstor Palaemonme je učio da neuroza naše epohe jeste milosrđe prema krivcima, koje se svodi na tvrdnju dajedan minus jedan daje nešto više od nule i da pošto ljudski zakon ne mora biti samome sebidosledan, ni pravda to ne mora biti. Negde u onoj smeđoj knjižici postoji dijalog između dvamistika od kojih jedan tvrdi da je kultura izrasla iz vizije o Inkreatoru kao logičnom ipravednom biću koje je zbog svoje unutarnje saglasnosti prinuđeno da ispunjava i svojaobećanja i svoje pretnje. Ako je to tačno, pomišljao sam, onda ćemo svi sada propasti, nemanam druge, a ta invazija sa severa, radi čijeg zaustavljanja toliki izgiboše, biće samo vetar kojiobara već trulo stablo.

Pravda je uzvišena stvar, a ja sam te noći, ležeći uz Dorkas i slušajući kišu, bio mlad,pa sam želeo samo uzvišene stvari. Valjda sam zbog toga tako silno želeo da naša gildaponovo zadobije svoju negdašnju poziciju i ugled. (Želeo - iako iz nje izbačen.) Možda se izistog razloga ona moja ljubav prema živim bićima, koju sam kao dete tako silno osećao,vremenom smanjivala i najzad svela samo na uspomenu, uoči onoga dana kad sam našaojadnog Triskelea gde krvari pored Medveđe kule. Život, ipak, nije uzvišena stvar, a po mnogočemu je suprotan čistoti. Sad sam mudar, iako ne mnogo stariji, i sad znam da je bolje imatisve stvari, i uzvišene i neuzvišene, nego samo uzvišene.

Ako se, dakle, hiliarh ne opredeli za pomilovanje, ja ću sutra oduzeti Agilusu život. Ašta to znači, ne zna niko. Telo je kolonija ćelija (svojevremeno sam, slušajući majstoraPalaemona kako izgovara te reči, pomišljao na ćelije naše ublijete). Ako podeliš koloniju nadva velika dela, ona umre. Međutim, nema razloga da žalimo zbog uništenja kolonije ćelija:po jedna takva umire kad god gurnemo veknu u hlebnu peć. Ako je čovek samo jedna takvakolonja, onda nije ništa; ali mi instiktivno znamo da je čovek nešto više. Dobro - pa šta seonda desi sa tim što je više?

Možda umire, i to "više", ali umire sporije. U mnogim zgradama, tunelima i namostovima pojavljuju se aveti; ipak, čuo sam da u slučajevima kad je avet duh nekog ljudskogbića, a ne elemental, pojavljivanja postaju sve ređa i najzad sasvim prestanu. Istoriografi kažuda je ljudski rod u dalekoj prošlosti znao samo za ovaj jedan svet, Urt, i da se nije nimalo

plašio onih zveri koje su tad na Urtu postojale i da su ljudi sa ovog kontinenta slobodnoputovali na sever; ali duhove takvih ljudi niko nikad nije video.

Možda to "više" umire trenutno - ili, možda, odlazi da luta među sazvežđima. Uogromnosti Vaseljena ovaj naš Urt, naravno, predstavlja samo seoce, pa i manje od toga. Aako čovek stanuje u selu, pa mu komšije zapale kuću, on, ako nije poginuo, odlazi na nekodrugo mesto. Samo tada moramo pitati kako je došao.

Obično je majstor Gerlous, koji je obavio ogroman broj pogubljenja, govorio da sesamo budale brinu da će omanuti u izvođenju obreda: da će se okliznuti na krv, ili da će, neprimetivši da je klijent imao periku, pokušati da podignu njegovu glavu zahvatom za kosu.Veće su opasnosti da dželat izgubi nerve tako da mu ruke počnu drhtati i da udarac ispadnekako ne valja, ili da kidiše ogorčeno tako da se čin pravde pretvori u običnu osvetu. Pre negošto sam se opet prepustio snu, pokušao sam da se očeličim protiv obe te veće opasnosti.

31. SENKA MUČITELJADeo je naše dužnosti da stojimo bez ogrtača, ali sa maskom i sa golim mačem na

platformi za pogubljenje dugo pre nego što klijenta izvedu. Neki tvrde da to treba dasimbolizuje večito budnu sveprisutnost pravde, ali se meni čini da je pravi razlog taj štogomila treba da ima nekakav fokus i osećanje da predstoji neki događaj.

Gomila nije puki zbir pojedinaca od kojih je sastavlena. Gomila je životinja svojevrste, bez jezika i bez stvarne svesti, koja se rodi kada se ljudi skupe, a umre kada se raziđu.Ispred Palate pravde, oko platforme za pogubljenje, stajali su dimarhi, raspoređeni u krug,postrojeni; njihov oficir imao je u rukama pištolj kojim je mogao, verovatno, ubiti pedeset ilišezdeset ljudi pre nego što bi neko uspeo da mu otme to oružje i obori ga na kaldrmu da nanjoj pogine. Pa ipak, bolje je kad postoji i fokus i neki otvoreni simbol vlasti.

Publika koja se okupila da gleda odsecanje glave nije bila ni u kom slučaju sačinjenaisključivo od sirotinje, štaviše, sirotinja nije činila ni polovinu prisutnih. Sangvinarno polje jeblizu jedne od boljih gradskih četvrti, pa sam video mnogo crvene i žute svile i mnogo licapranih mirišljavim sapunom tog jutra. (A Dorkas i ja smo se ispljuskali na bunaru u dvorištu.)Takvi ljudi su daleko manje skloni nasilju nego sirotinja, ali ako se ražeste, postanu dalekoopasniji zato što nisu navikli da pred silom osećaju strahopoštovanje i zato što su, bez obzirana ono što pričaju demagozi, poprilično hrabriji nego sirotinja.

I tako sam stajao, oslonivši obe šake na naboranu dršku Terminus Esta; okretao sam semalo tamo i malo ovamo, a onda sam namestio panj tako da moja senka pada preko njega.Hiliarh nije bio na vidiku, ali kasnije sam saznao da je gledao s jednog prozora. Pokušavaosam, uzalud, da pogledom nađem Agiju u gomili; Dorkas je stajala na stepeništu Palatepravde. Taj položaj je, na moj zahtev, onaj sudski službenik obezbedio za nju.

Onaj debeli čovek koji me je prethodnog dana saletao sada je prišao platformi najbližešto je mogao: vrh jednog naperenog koplja iz neposredne blizine je pretio njegovomnabreklom kaputu. Žena s gladnim očima stajala je s njegove desne strane, a sedokosa s leve;maramicu ove druge imao sam u sari čizme. Nigde nisam video onog niskog koji mi je daoasimus, niti onog mucavca tupog pogleda i čudnog govora. Pogledom sam ih tražio pokrovovima, jer bi oni odatle, i pored svog niskog rasta, mogli imati dobar pogled; nisam ihvideo, što ne znači da nisu bili tamo.

Četvorica narednika u visokim paradnim šlemovima izvela je Agilusa. U početkunisam uopšte video njih, nego samo pokret gomile koja se ispred njih otvarala kao voda izaHildegrinovog čamca. Posle nekoliko trenutaka ugledao sam njihove skerletne perjanice, pasjaktanje oklopa, najzad Agilusovu smeđu kosu i njegovo široko, dečačko lice okrenutonagore zato što su mu ruke lancima bile vezane tako da su plećke bile potisnute jedna kadrugoj. Setio sam se kako je elegantno izgledao u gardijskom oklopu, sa zlatnim himeromraširenim preko prsa. Izgledalo je tragično da uz njega sada ne mogu biti ljudi iz te vojne

jedinice, koja je u izvesnom smislu bila njegova, umesto ovih ožiljcima izbrazdanih običnihvojnika u pomno uglačanom čeliku. Sad je sa njega bilo skinuto sve što je bilo luksuzno, doksam ga je čekao u onoj istoj fuliginskoj maski u kojoj sam se i borio. Luckaste babe veruju danas Panjudikator, sudija cele Vaseljene, kažnjava porazima i nagrađuje pobedama: meni sečinilo da sam nagrađen daleko više nego što sam želeo.

Još koji trenutak i on se pope na platformu. Počela je kratka ceremonija. Kada je bilagotova, vojnici su ga primorali da klekne, a ja sam podigao mač da njime zauvek zaklonimsunce. Kad je mač onako oštar kako treba da bude i kad je udarac izveden korektno, izvršilacoseti samo jedan neznatni zastoj dok se kičmeni stub razdvaja, zatim oštrica čvrsto zagrize upanj. Zakleo bih se da sam u vazduhu, koji je bio kišom opran, osetio miris Agilusove krvi prenego što se njegova glava sručila u koš. Gomila je ustuknula, onda nahrupila napred kaspuštenim kopljima. Razgovetno sam čuo kako je onaj debeljko jeknuo, tačno na onaj načinkako bi mogao nad nekom plaćenom ženskom, preznojen, u trenutku vrhunca. Iz daljinedopre vrisak u kome se Agijin glas prepoznavao nepogrešivo kao lice obasjano munjom.Nešto u boji tog vriska nagovestilo mi je da nije uopšte gledala, ali da je ipak znala kad jenjen brat-blizanac umro.

Ono posle često je veća petljavina nego li samo odsecanje glave. Pokažeš glavu gomilii pustiš je da opet padne u košaru. Međutim, obezglavljeno telo (koje može ispuštati velikekoličine krvi još dugo posle prestanka rada srca) mora biti odneto na način istovremeno idostojanstven i sramotan. Štaviše, ne samo "odneto" nego i sklonjeno na neko određeno mestogde ga neće niko napastvovati. Ako je smaknut uzvišeni, onda, po običajima, njegovo telomože biti položeno preko sedla njegovog ata i odmah predato njegovoj porodici. Osobamanižeg društvenog statusa mora se naći počivalište do kojeg ne mogu prodreti žderači mrtvih; ana početku tog prenošenja, bar dok se ne zamakne iz vidika gledalaca, potrebno je to telo vućipo tlu. Ne može ga vući dželat, jer on mora da nosi i glavu i svoje oružje, a među ostalimučesnicima - to su vojnici, sudski službenici i tako dalje - retko se nađe neko voljan da se timebavi. (U Citadeli nije bilo poteškoća te vrste, jer su to obavljale dve kalfe.)

Ovo je hiliarh, konjanik po obuci, a nesumnjivo i po sklonostima, rešio na taj način štoje naredio da se leš vuče pomoću tovarnog konja. Samo, nisu se posavetovali sa samomživotinjom, a ona se, pošto je pripadala više radničkoj nego ratničkoj sorti, uplašila od krvi, paje nagrnula da beži. Proveli smo se, rekao bih, zanimljivo, ali smo na kraju istovarili jadnogAgilusa u jedno četvorougaono dvorište do koga publika nije imala pristupa.

Tamo me nađe sudski službnik - onaj isti - dok sam čistio svoje čizme. Videći ga,pomislio sam da je došao da mi isplati honorar, međutim on saopšti da hiliarh želi da mi platilično. To je za mene značilo, a tako sam i kazao, izuzetnu počast.

"Sve je gledao", reče taj portriv. "I veoma je zadovoljan. Naložio mi je da vam kažemda ste vi i žena koja s vama putuje dobro došli da ovde prenoćite ako želite."

"Mi ćemo u suton otići", rekoh mu. "Mislim da će to biti bezbednije."Za trenutak se dao u misli, a onda je klimnuo glavom, što je pokazalo da je pametniji

nego što sam pretpostavljao. "Prestupnik je imao, valjda, porodicu, prijatelje - mada vi onjemu sigurno ništa ne znate, kao ni ja. Ipak, to je teškoća s kojom se vi, mora biti, susrećetečesto."

"Upozorili su me iskusniji članovi moje gilde", rekoh.Jesam rekao da ćemo otići u suton, ali ipak smo sačekali da se sasvim spusti noć,

delom radi bezbednosti, a delom i zato što je mudrije večerati pre odlaska.Naravno, nismo mogli krenuti pravo ka Zidu i ka Traksu. Kapija je morala biti već

zatvorena (da i ne pominjem da sam o mestu gde se nalazila imao vrlo nejasnu predstavu), asvi su mi rekli da između garnizona i Zida ne postoji nijedna krčma. Morali smo se, dakle,prvo izgubiti, a onda pronaći mesto gde bismo prenoćili i sa koga bismo sutra bez teškoćastigli do kapije. Od portriva sam dobio podrobna uputstva, pa smo krenuli vedra srca; doduše,

skrenuli smo u sporedne ulice, ali to smo tek kasnije uvideli. Hiliarh je pokušao da mi stavinovac u ruke umesto da ga (kao što to običaj nalaže) baci na tlo pred moje noge; ubedio samga da to ne čini u interesu svog sopstvenog ugleda. Dorkasi sam detaljno prepričao taj događajkoji mi je laskao i gotovo me u istoj meri razonodio. Pošto sam ispričao, Dorkas me, kaopraktična osoba, upita: "Znači, dobro ti je platio?"

"Više nego dvostruko od onog iznosa koji je trebalo da plati za uslugu jednomusamljenom kalfi. Majstorski honorar. A dobio sam, naravno, i napojnicu u vezi sceremonijom. Znaš li da sad, iako sam nemilice trošio dok je Agija bila uz mene, imam višepara nego kad sam krenuo iz naše kule? Dolazim do zaključka da ću, upražnjavajući misterijunaše gilde, moći da nas izdržavam dok budemo putovali."

Dorkas kao da jače priteže smeđi ogrtač oko sebe. "Ja sam se nadala da ti više uopštenećeš morati time da se baviš. Ili, bar, ne neko duže vreme. Toliko ti je pozlilo posle onoga, ai ne zameram ti."

"Bili su to samo živci - plašio sam se da nešto ne krene naopako.""Bilo ti ga je žao. Znam da je tako.""Verovatno i jeste. Bio je Agijin brat i, rekao bih, nalik na nju u svakom pogledu osim

po polu.""Nedostaje ti Agija, je li tako? Da li ti se toliko sviđala?""Poznavao sam je samo jedan dan - a to je manje nego što već poznajem tebe. Da je

ispalo po njenoj volji, ja bih sad bio mrtav. Jedan od ona dva averna bio bi moj kraj.""Ali onaj list te nije ubio."Jasno pamtim ton kojim mi je to rekla; zapravo, ako sklopim oči, opet čujem njen glas

i opet doživljavam onaj šok koji me je obuzeo kad sam shvatio da je upravo to ona misao kojusam izbegavao još od kada sam, pridižući se u sedeći položaj, ugledao Agilusa kako i daljedrži svoj avern. List me nije ubio, ali ja sam okrenuo um na drugu stranu da u to svojepreživljenje ne gledam, baš kao što smrtno bolestan čovek uspeva, koristeći hiljadu trikova,da nikad ne pogleda smrti pravo u oči; ili, još tačnije, kao što žena koja je sama u velikoj kućiizbegava da gleda u ogledala i radije se zamajava mnoštvom beznačajnih poslova da ne bi nikrajičkom oka ugledala ono biće čije korake ponekad čuje na stepeništu.

Ostao sam živ, a trebalo je da umrem. Progonio me je sopstveni život. Zavukao samšaku pod ogrtač i pogladio se po koži, u prvi mah pipkajući obazrivo. Tu se nalazilo neštonalik na ožiljak, pokriveno krasticom zgrušane krvi, ali nije bolelo niti krvarilo. "Pa ti listovine ubijaju, i to je sve", rekoh.

"Rekla je da ubijaju.""Rekla je ona mnogo raznih laži." Peli smo se uz jedan blagi brežuljak okupan

bledozelenom mesečinom. Ispred nas je bila katranski crna linija Zida koja je izgledala, kaošto planine ponekad izgledaju, bliža nego što je stvarno bila i bliža nego što bi ikako moglabiti. Iza nas su svetlosti Nesusa stvarale lažnu zoru koja je proticanjem noći malo po malozamirala. Na vrhu brežuljka sam se zaustavio da bih se tim svetlostima divio, a Dorkas meuze za ruku. "Toliko domova. Koliko ima ljudi u gradu?"

"To niko ne zna.""A mi ćemo sve njih ostaviti za sobom. Je l' daleko od Traksa, Severijane?""Daleko je, kao što sam ti već i rekao. To je u podnožju prvog slapa. Ne prisiljavam te

da ideš. To znaš.""Hoću da idem. Ali pretpostavimo... Severijane, samo pretpostavimo da kasnije

poželim da se vratim. Da li bi pokušao da me zaustaviš?"Rekoh: "Bilo bi opasno da sama kreneš na takav put, pa bih možda pokušao da te

nagovorim da odustaneš. Ali ne bih te držao vezanu niti u zatočeništvu ako si na to mislila.""Kažeš da si napisao kopiju beleške koju je neko ostavio za mene u onoj krčmi. Sećaš

se? Ali nisi mi je pokazao. Daj da je vidim sad."

"Ispričao sam ti tačno šta piše, a ova cedulja koju imam nije prava, kazao sam ti. Agijaje bacila original. Sigurno je neko - Hildegrin možda - pokuša da me upozori." Jahačkutorbicu sam već otvorio, prstima napipao cedulju i dotakao još nešto, nešto hladno, čudnogoblika.

"Šta je?" upita Dorkas videći moj izraz lica.Izvukao sam to. Bilo je veće, ali ne mnogo veće od oričoka i samo malčice deblje. Taj

hladni materijal (koji god da je bio) uzvraćao je ledenim zracima mesečine na taj način što jeka njima sipao zrake nebeskog sjaja. Činilo mi se da držim u ruci svetlosni signal koji se izcelog Nesusa može videti, pa sam brže-bolje gurnuo taj predmet nazad u torbicu i zaklopio je.

Dorkas me je za mišicu stiskala tako čvrsto kao da je posredi narukvica od slonovače izlata koja je izrasla do veličine žene. "Šta je to bilo?" prošaputala je.

Stresao sam glavom da razbistrim misli. "Nije moje. Nisam ni znao da je kod mene.Dragulj, dragi kamen..."

"To ne bi mogao biti. Zar nisi osetio toplotu? Evo, vidi, na tvom maču - to je dragikamen. A ono što si maločas izvadio, šta je to bilo?"

Pogledah tamni opal na jabuci drške Terminus Esta. Svetlucao je na mesečini, ali naonaj predmet koji sam maločas izvukao iz torbice nije nalikovao ništa više nego što damskilornjon nalikuje na sunce. "Kandža pomiritelja", rekoh. "Agija ju je tu stavila. Svakako je toučinila kad smo porušili oltar da ne bi Kandža kod nje bila pronađena ako nas pretresu. Ona iAgilus bi je opet prisvojili posle Agilusove pobede, a kad ja nisam poginuo, Agija je pokušalada mi je ukrade u njegovoj ćeliji."

Dorkas više nije gledala ka meni. Njeno lice se uzdizalo i okretalo ka gradu i kanebeskom sjaju koji je stvaralo bezbroj svetiljki upaljenih u njemu. "Severijane", reče ona,"Ovo ne može biti."

Nad gradom je visila, kao leteća planina u nekom snu, jedna džinovska zgrada - zgradasa kulama, sa potpornim kosinama, sa lučno povijenim krovom. Iz njenih prozora kuljala jegrimizna svetlost. Pokušao sam da progovorim, da osporim postojanje tog čuda upravo doksam u njega zurio, ali pre nego što sam stigao ijedan slog da uobličim, građevina je iščezlakao mehur u vodoskoku, ostavljajući za sobom samo kaskadu iskrica.

32. POZORIŠNI KOMADTek posle iščeznuća te prikaze velike lebdeće građevine iznad grada uvideo sam da

sam zavoleo Dorkas. Krenuli smo drumom - jer odmah iza vrha brežuljka našli smo novidrum - u tamu. I pošto su naše misli bile sasvim posvećene onome što smo upravo videli, našeduše su se zagrlile neometano; obe su prošle kroz tih nekoliko sekundi vizije kao kroz vratanikad ranije otvorena, koja nikad više neće ni biti otvarana.

Ne znam kuda smo išli. Pamtim krivudavi put niz brdo, u njegovom podnožju jedanlučni most, pa drugi drum, sa čije se jedne strane, u dužini od oko dve lige, protezala nekakvadrvena ograda. U svakom slučaju, razgovarali smo, i to nijednom reči o sebi, već isključivo oonome što smo videli i o mogućem smislu te pojave. I znam: na početku tog pešaćenjasmatrao sam da mi je Dorkas samo još jedna slučajna saputnica, mada vrlo poželjna i u istimah sažaljenja dostojna. A na kraju tog hoda voleo sam Dorkas kao što nikad nijedno drugoljudsko biće nisam voleo. Ne zbog nekog smanjenja ljubavi prema Tekli - uistinu, volećiDorkas zavoleo sam Teklu još više zato što je Dorkas bila drugo ja (kao što je Tekla tekkasnije postala, ali ne na divan način kao Dorkas, nego na užasan način), iz čega proističe daako ja volim Teklu, i Dorkas voli Teklu.

"Šta misliš", pitala je, "da li je iko osim nas to video?"O ovome do tog časa nisam razmišljao, a sad rekoh da je zgrada izdržala u visećem

pložaju samo jedan trenutak, ali da se to desilo iznad najvećeg od svih gradova; pa, ako jeprizor i promakao milionima ili desetinama milion, nekoliko stotina ga je ipak moralo videti.

"A nije li moguće da je to bila samo prikaza namenjena nama dvoma?""Nikad prikaze nisam imao, Dorkas.""A ja ne znam da li sam ih ili nisam imala. Kad god pokušam da se setim šta je bilo

pre nego što sam te izvukla iz vode, jedino mi dođe u sećanje da sam ja takođe bila u vodi.Sve pre toga je kao vizija razbijena u komadiće, male i sjajne, na primer naprstak koji samjednom videla kako leži u kadifi i lavež nekog psića ispred vrata. Ništa slično ovome. Ništanalik na ovo što smo videli."

Njene reči su me podsetile na cedulju koju sam tražio kad sam dotakao Kandžu, a tome je, opet, podsetilo na smeđu knjižicu koja je ležala u susednoj pregradi torbice. ZapitahDorkas da li će želeti, kad nađemo mesto gde ćemo stati, da vidi knjigu koja je nekad bilaTeklina.

"Hoću", reče ona. "Kad budemo opet sedeli uz vatru, kao što smo na trenutak sedeli uonoj krčmi."

"To što sam našao dragulj - koji ću, dakako, morati i da vratim pre nego što napustimograd - i ovo što smo pričali podsetilo me je na nešto što sam svojevremeno čitao. Znaš li oključu Vaseljene?"

Dorkas se tiho nasmeja. "Ne, Severijane, ja koja jedva znam i kako se zovem ne znamništa o ključu Vaseljene."

"Nisam se dobro izrazio. Hteo sam reći da li ti je poznata ideja da Vaseljena, navodno,ima neki tajni ključ? Neku rečenicu, ili grupu reči, neki vele čak i samo jednu reč, nešto što semože izvući sa usana određene statue, ili pročitati u nebesima, ili nešto što neki anhorit govorisvojim učenicima u nekom svetu s one strane mora?"

"To znaju bebe", reče Dorkas. "Znaju pre nego što nauče da govore, ali kad porastutoliko da mogu progovoriti, kasno je, glavninu su već zaboravile. Tako mi je bar pričao nekonekad."

"Na to i mislim, na nešto te vrste. Imam ovu smeđu knjižicu, zbirku mitova izprošlosti, a u njoj postoji i odeljak gde su nabrojani svi ključevi Vaseljene - na osnovutvrđenja raznih ljudi koji su razgovarali sa mistagozima na dalekim svetovima, ili studiralipopul vuh pojedinih čarobnjaka, ili gladovali u šupljim stablima svetog drveća. Tekla i ja smoto čitali i pričali o tim ključevima, a jedan od njih je bio sledeći: da sve na svetu, sve što sedesi, ima tri značenja. Prvo je ono praktično, u knjizi opisano rečima 'šta orač vidi'. Krava jenapunila usta travom, i to je prava trava i stvarna krava - to značenje je podjednako važno kaoi drugo, ili treće. Drugo značenje je odraz sveta koji se uokolo nalazi. Svaki predmet je udodiru sa svim drugim predmetima, pa zato mudraci mogu da saznaju o tim drugim gledajućiprvi. To bi se moglo nazvati predskazivačevim značenjem, zato što ga takvi ljudi koriste kadna osnovu traga zmije predskazuju neki srećni susret ili kad potvrđuju ishod neke ljubavneveze na taj način što polože elektor jednog odela preko patronese drugog."

"A treće značenje?" upita Dorkas."Trće je transsupstancijalno. Budući da svi predmeti imaju svoje konačno poreklo u

Pankreatoru i kako ih je on sve stavio u pokret, svi oni neminovno izražavaju njegovu volju,koja je viša stvarnost."

"Ti to kažeš da je ono što smo videli bilo znak."Odmahnuo sam glavom. "Ta knjiga kaže da je sve znak. Onaj stub u ogradi je znak, a i

način kako se ono drvo nagnulo preko ograde je znak. Moguće je da neki znaci ukazuju natreće značenje lakše nego neki drugi."

Sledećih stotinak koraka smo ćutali. Onda Dorkas reče: "Meni se čini da ljudi sverazumeju naopako, ako je istina to što u knjizi dvorkinje Tekle piše. Mi smo videli kako jednoveliko ustrojstvo skače u vazduh i pada u ništavilo, je li tako?"

"Ja sam je samo video kako visi nad gradom. Zar je skočila?"

Dorkas klimnu glavom. Video sam svetlucanje njene blede kose u sjaju meseca. "Menise čini da je značenje koje nazivaš trećim veoma jasno. Ali teže je doći do drugog značenja, aono prvo, koje bi trebalo da bude najlakše, ovde je nemoguće."

Zaustio sam da kažem da je razumem - bar ono što je rekla o prvom značenju - kadzačuh iz daljine, ali ne velike, neku potmulu grmljavinu nalik na dugo valjanje groma. Dorkasuzviknu: "Šta je to?" i dohvati me za ruku svojom malom, toplom šakom, što mi je bašprijalo.

"Ne znam, ali kao da je došlo iz onog šumarka napred."Klimnula je. "Sad čujem i glasove.""Znači da imaš bolji sluh nego ja."Opet se razlegao taj zvuk, snažnije i duže; ovog puta mi se učinilo, možda samo zato

što smo bili malčice bliže, da nazirem i svetlost između stabala mladih bukava, koja su isprednas tvorila šumarak.

"Eno!" reče Dorkas, pokazujući prstom prema nečemu što se nalazilo malo severnijeod šumarka. "Ono ne može biti zvezda. Suviše je nisko i blistavo i kreće se prebrzo."

Mislim da je fenjer. Na zaprežnim kolima može biti, ili nošen u nečijoj ruci."Opet ta grmljavina, ali sad sam znao šta je: zvuk doboša. Sad sam i ja čuo glasove,

veoma slabo, a među njima naročito jedan glas koji je zvučao dublje nego doboš, a po snazi sesa dobošem maltene izjednačavao.

Obišli smo ivicu šumarka i videli pedesetak ljudi okupljenih oko jedne maleplatforme. Na njoj je, između razbuktalih baklji, stajao jedan džin koji je pod jednom rukomdržao bubanj kao da je to tam-tam. S njegove desne strane stajao je čovek daleko manjegrasta, raskošno obučen, a s njegove leve najsenzualnije lepa žena koju sam ikad video.

"Svi su tu", govorio je mali, glasno i vrlo brzo. "Svi su tu. Šta vam je po volji? Ljubavi lepota?" Pokaza ka ženi. "Snaga? Hrabrost?" Mahnu štapom ka divu. "Varka? Misterija?"Potapša se po prsima. "Porok?" Opet pokaza ka džinu. "I - vidi ga! Vidi ko je upravo naišao!Naš stari neprijatelj Smrt koja uvek dođe pre il' posle." To govoreći, pokaza ka meni i sva licau publici okrenuše se da blenu u mene.

To je bio doktor Talos sa Boldandersom; njihovo prisustvo mi se učini neizbežnimonog trenutka kad sam ih prepoznao. A što se tiče te žene, ona mi je bila, koliko sam mogaovideti, potpuno nepoznata.

"Smrt!" reče dr Talos. "Smrt dođe. Sumnjao sam u tebe tokom ova dva dana, stariprijatelju, a sad vidim da nisam bio u pravu."

Očekivao sam da se gledaoci nasmeju njegovom crnom humoru, ali nisu se nasmejali.Neki su zagunđali između sebe, a jedna baba pljunu sebi u dlan i okrete dva prsta premazemlji.

"A koga je to doveo sa sobom?" Dr Talos se nagnuo napred i začkiljio, kroz svetlostbuktinja, ka Dorkas i meni. "Nevinost, rekao bih. Da, uz njega je Nevinost. E sad smo svi naokupu! Predstava kreće kroz koji trenutak. Nije za psihički osetljive! Nikad niste ništa sličnovideli, ništa ni približno! Svi smo na okupu."

One lepotice više nije bilo na pozornici; magnetizam u doktorovom glasu bio je takavda ja njen odlazak nisam ni primetio.

Ako bi trebalo da sad opišem pozorišni komad doktora Talosa onako kako je izgledaomeni (učesniku), jedini moguć ishod bila bi pometnja. A kad ga budem opisivao onako kakoje publici izgledao (što sam rešen da to učinim na nekom podobnijem mestu u ovojpripovesti), možda mi se neće verovati. U drami sa pet učesnika, od kojih te prve večeri dvojenisu ni znali svoje uloge, stupale su vokske, svirali su orkestri, padali snegovi, tresao se Urt.Doktor Talos je od uobrazilje svojih gledalaca zahtevao mnogo, ali tu uobrazilju jepotpomagao pričom i mašinerijom jednostavnom ali domišljatom i senkama bačenim nazastore, holografskim projektorima, tonskim snimcima, reflektivnim kulisama i svim drugim

zamislivim trikovima, i uspevao je, sve u svemu, izvanredno, za šta su dokaz bili jecaji, povicii uzdasi koji su povremeno doplovljavali do nas iz pomrčine.

Likujući u svemu tome, ipak je pretrpeo neuspeh. Jer, njegova želja je bila da saopštinešto, da ispriča jednu veliku priču koja je postojala samo u njegovom umu i koja se ne bimogla svesti na obične reči; ali rekao bih da niko ko je tu Talosovu dramu ikad gledao - a nekamo li mi koji smo se po njegovom naređenju kretali preko pozornice i na njoj progovarali -nije otišao sa ikakvim jasnim razumevanjem o čemu je u priči bilo reči. Priča se mogla jedino(rekao je dr Talos) iskazati zvonjavom zvona i grmljavinom eksplozija i povremenimobrednim pozama. Na kraju se ipak pokazalo da se ni time nije mogla iskazati. U jednoj scenise dr Talos borio sa Boldandersom sve dok obojici nije linula krv niz lice; u drugoj jeBoldanders tražio prestravljenu Jolentu (tako se zvala ta najlepša žena na svetu) po jednojsobi podzemne palate i najzad seo na sanduk u kome je ona ležala skrivena. U završnom delusredištem pozornice preovlađivao sam ja, rukovodio sam komorom za saslušanja u kojoj su drTalos, Boldanders, Jolenta i Dorkas bili vezani i stegnuti u kojekakve naprave. Pred očimapublike ja sam njih četvoro, jedno po jedno, podvrgavao mučenjima najbizarnijim i (da su bilastvarna) najneizvodljivijim. U jednoj sceni nisam mogao da ne opazim kako je čudno publikapočela da mrmlja dok sam se, prividno, pripremao da odvrnem Dorkasi obe noge iz karličnihzglobova. Ja to nisam video, ali gledaocima je bilo omogućeno da vide da se Boldanderspostepeno oslobađao. Nekoliko žena je vrisnulo kad se njegov lanac sa zveketom sručio napozornicu; prikriveno sam pogledao ka Talosu očekujući uputstva šta dalje da radim, ali on jeveć bio u skoku ka publici jer se oslobodio daleko lakše.

"Tableau", povika on, "tablo, svi." Ostadoh sasvim nepomičan u zatečenom položajujer sam naučio da ta reč to i znači. "Otmeni narode, posmatrali ste našu malenu predstavu saizvrsnom pažnjom. Sad tražimo malčice i iz vaše kese, a ne samo vaše vreme. Kad se ovadrama bude završila, videćete šta se događa kad se čudovište konačno oslobodi." DoktorTalos je ispružio svoj visoki šešir prema publici i ja začuh kako nekoliko novčića zveknuupadajući unutra. Nezadovoljan, on skoči sa pozornice i pođe između ljudi. "Imajte u vidu dakad se on oslobodi, ništa više ne stoji između njega i ostvarenja njegovih okrutnih želja.Imajte u vidu da sam ja, njegov mučitelj, sada vezan i prepušten mu na milost i nemilost.Setite se da još nikako niste saznali - hvala vam, sire - identitet one tajanstvene prilike koju jekontesa videla kroz prozore zaklonjene zavesama. Hvala vam. Da iznad tamnice koju vidite,rasplakana statua - hvala - još kopa ispod stabla oskoruše. Pa, hajdete, bili ste veomaširokogrudi sa svojim vremenom. Tražimo jedino da sad ne budete škrti sa svojim novcem.Nekolicina nas je odista počastila kako treba, ali mi nećemo da glumimo za nekolicinu. Gdesu oni blistavi asimusi koji je trebalo da padaju kao kiša u moj jadni šešir iz ruku vas ostalih?Pa neće valjda nekolicina plaćati za većinu! Ako asimuse nemate, onda oričoke dajte; akonijedan oričok nemate, onda sigurno ovde nema nikoga ko bar jedan aes nema!"

Posle nekog vremena prikupljena je dovoljna svota i dr Talos se vinuo nazad na svojemesto i vešto opet pritegao okove koji su ga prividno držali zahvaćenog klinovima sa svihstrana. Boldanders je urliknuo i ispružio svoje duge ruke kao da želi da me zgrabi,omogućujući gledaocima da primete da ga drugi lanac, do tad neprimećen, ipak i sad sputava."Primeti ga", dobaci mi dr Talos sasvim tiho. "Odbijaj ga jednom buktinjom."

Odglumio sam da tek tad primećujem da su Boldandersu ruke slobodne i iščupao samjednu od buktinja iz njenog ležišta u uglu pozornice. Odjednom obe buktinje oslabiše;plamenovi koji su bili čiste žute boje iznad skerletne sad postadoše plavičasti i bledozeleni,ujedno dobijajući dvostruku i trostruku veličinu i šišteći grozno, a odmah potom se naglosmanjiše kao da će se svakog trena ugasiti. Zamahnuo sam mojom buktinjom ka Boldandersuvičući: "Ne! Ne! Nazad! Nazad!" opet po uputstvu dr Talosa. Boldander uzvrati, urličući jačenego ikad. Teglio je taj lanac tako da je pozorišni zid za koji je lanac bio pričvršćen škriputaoi pucketao; na usta mu bukvalno pođe pena, gusta bela tečnost koja mu je pocurila iz uglova

usana niz ogromnu vilicu i zasula njegovu zarđalo crnu odeću kao sneg. U publici je nekovrisnuo, a lanac se prekinuo uz prasak kao od kočijaškog biča. Do tog trenutka lice diva biloje već, u svom ludilu, sasvim užasavajuće i ja bih pre stao pred lavinu da je zaustavljam negopred njega; ali pre nego što sam stigao i jedan korak da učinim da bih od njega pobegao, on jeoteo buktinju iz mojih ruku i oborio me udarcem njene gvozdene drške.

Digao sam glavu taman na vreme da vidim kako istrže i drugu buktinju iz ležišta ikreće, mašući obema, u napad na publiku. Krici muškaraca nadjačaše vriske žena - zvučalo jeto kao da naša gilda radi sa stotinom klijenata odjednom. Digao sam se na noge i bio većspreman da zgrabim Dorkas i s njom pojurim u zaklon šumice, kad videh doktora Talosa.Činilo se da je obuzet raspoloženjem koje bih jedino mogao opisati kao zlobno veselje;oslobađao se svojih okova, ali nije baš žurio. Oslobađala se i Jolenta, a ako je na tomsavršenom licu uopšte bilo ikakvog izraza, bio je to izraz olakšanja.

"Vrlo dobro!" uzviknu dr Talos. "Zaista veoma dobro. Možeš se sad vratiti,Boldanders. Ne ostavljaj nas u mraku." A meni: "Da li vam je prijalo vaše prvo iskustvo nadaskama, majstore mučiteljstva? Za početnika koji glumi bez prethodne probe, igrali stezavidno dobro."

Uspeo sam da klimnem."Sem što vas je Boldanders oborio. Morate mu oprostiti, jasno je video da se nećete

setiti da sami padnete. A sad, hajdemo ovamo. Boldanders ima svoje talente, ali u njih nespada sposobnost oštrog uočavanja sitnica izgubljenih u travi. Imam neka svetla izapozornice, vi i Nevinost ćete mi pomoći da skupljamo."

Nisam razumeo šta time hoće da kaže, ali kroz nekoliko trenutaka obe buktinje su bilena svojim mestima, a mi smo već tragali po ugaženom prostoru ispred pozornice držeći tamnelanterne. "To je nešto sasvim neizvesno", objasni dr Talos, "ali meni veoma drago. Za pare ušeširu neizvesnosti nije bilo - ja već pred kraj prvog čina mogu da predvidim, do u oričoktačno, koliko će para biti ubačeno. Ali ove padaljoce! Neki put ljudi ispuste samo dve jabuke ijednu repu, ništa više, a neki put sve što se zamisliti može. Jednom smo našli prase. I to, potvrdnji Boldandersa koji ga je pojeo, prase izvrsnog ukusa. Jednom smo našli bebu, da nekažem prasence ljudskog roda. Pa štap sa zlatnom loptastom drškom, još ga imam. Starinskebroševe. Cipele... često nalazimo svakovrsne cipele. A gle šta sad nađoh, ženski suncobran."Podiže ga u vazduh, nama na uvid. "Ovo će biti prava stvar kad naša lepa Jolenta krene sutrau šetnju, da je zaklonimo od sunca."

Jolenta se ispravi na način kako to čine ljudi koji se naprežu da se ne pogrbe. Iznadstruka njena amplituda, bela kao krem, bila je tolika, da je Jolenta verovatno morala i izvijatikičmu unazad da je tolika težina ne povuče prejako napred i nadole. "Ako ćemo večeras uneku gostionicu, ja bih da krenemo odmah", reče ona. "Vrlo sam umorna, doktore."

Bio sam umoran i ja."U gostionicu? Noćas? Zločinačko traćenje novaca. Pogledaj sa ovog stanovišta, draga

moja. Najbliža je bar ligu daleko, a Boldandersu i meni bila bi potrebma bar smena vremenada popakujemo pozornicu i dekor, čak i uz pomoć ovog prijateljski nastrojenog anđela patnje.Dok bismo se, takvim tempom, domogli krčme, obzorje bi već bilo pod suncem, petli bikukurikali i, svi su izgledi, hiljadu budala bi se već budilo da treskaju vratima i prosipajuprljavu vodu iz svojih kuća."

Boldanders je huknuo (izražavajući tim zvukom svoju saglasnost, ako sam dobroshvatio), a zatim tresnuo čizmom po travi kao da hoće da smrvi neko otrovno stvorenje koje jetamo primetio.

Doktor Talos raširi ruke da zagrli celu Vaseljenu. "Dok ovde, draga moja, ispod ovihzvezda koje su lična i voljena imovina Inkreatora, imamo sve što se poželeti može, ako sehoće zdrav san. Vazduh je noćas upravo onoliko leden koliko treba da bi spavači bili zahvalništo imaju toplotu svojih pokrivača i svoje vatre, a od kiše nema ni nagoveštaja. Ovde ćemo se

ulogoriti, ovde ćemo doručkovati i odavde ćemo krenuti, obnovljeni, u ono radosno doba kadje dan mlad."

Rekoh: "Pomenuo si doručak. Ima li šta za jelo sada? Dorkas i ja smo gladni.""Naravno da ima. Koliko vidim, Boldanders je upravo podigao jednu korpu sa jam-

korenjem."Nema sumnje da je među našom dotadašnjom publikom bilo i nekoliko seljaka koji su

se vraćali sa pijace noseći sve one proizvode koje nisu uspeli da prodaju. Našli smo ne samojam nego, uskoro, i dva pilenceta, kao i nekoliko stabljičica mlade šećerne trske. Posteljinenismo imali mnogo, ali nešto smo ipak imali, a doktor Talos nikakvu posteljinu nije uzeo zasebe, nego je rekao da će provesti noć sedeći i gledajući vatru i kasnije možda malo dremajućiu onoj stolici koja je do maločas bila presto autarhov i klupa inkvizitorova.

33. PET NOGULežao sam budan možda smenu vremena. Uskoro mi je bilo jasno da nema izgleda da

Talos zaspi, ali sam se istrajno nadao da će bar da se udalji iz ovog ili onog razloga. Nekovreme je sedeo kao da se dao u duboke misli, onda je ustao i počeo da se šetka levo-desnoispred vatre. Lice mu je bilo nepokretno ali izražajno - dobijalo je najmanjim pomicanjemobrve ili naginjanjem glave na jednu stranu potpuno nov izraz, i ja videh, dok se šetao ispredmojih poluzatvorenih očiju, tugu, zlobnu radost, čežnju, dosadu i desetak drugih osećanja kojani naziva nemaju kako preleću preko te vučje maske.

Najzad se okomio, zamasima svog štapa, na cvetove divljih biljaka. Za kratko vremeje poskidao glave baš svim cvetovima na prvih desetak koraka oko vatre. Čekao sam, pa kadviše nisam mogao videti njegovu uspravnu, energičnu priliku i kad sam švićkanje i fijukanjetog štapa čuo samo iz daljine, polako izvadih dragulj.

Bilo je kao da u ruci držim zvezdu, nešto što plamti svetlošću. Dorkas je spavala;nadao sam se da ćemo zajedno gledati dragulj, ali ipak odlučih da je ne budim. Ledeno plavozračenje se pojačavalo tako da sam se najzad uplašio da će ga i dr Talos, iako je daleko,ugledati. Prinesoh dragulj oku, pokrenut nekom detinjastom pomišlju da kroz njega, kao krozsočivo, pogledam vatru, ali ga brzo uklonih - poznati svet trave i spavača sveo se na običanples iskrica prerezan zamahom sablje dimiskije.

Nisam siguran koliko mi je godina bilo kad je majstor Malrubius umro. Tek posleznatnog broja godina postao sam kapetan, što znači da sam u vreme njegove smrti morao bitisasvim mali dečko. Međutim, jako dobro pamtim kako je bilo kad ga je majstor Palaemonnasledio na mestu gospodara šegrta; taj položaj je od kad sam doznao da on uopšte postojidržao majstor Malrubius, pa se meni nedeljama, a možda i mesecima činilo da majstorPalaemon (bez obzira na to što sam ga jednako, ili više voleo) nije i ne može biti naš pravigospodar u onom smislu kako je to majstor Malrubius bio. Utisak izmeštenosti i nestvarnostipojačavalo je saznanje da majstor Malrubius nije ni mrtav, čak ni odsutan... nego da, zapravo,samo leži u svojoj kabini, leži u istom onom krevetu u kome je spavao svake noći dok nas jejoš on poučavao i disciplinovao. Po jednoj izreci, ono čega više nema - kao da nikad nije nibilo; ali u ovom slučaju bilo je drugačije, majstora Malrubiusa više nismo viđali, ali jenjegovo prisustvo bilo opipljivije nego ikad. Majstor Palaemon je odbijao da potvrdi da semajstor Malrubius nikad neće vratiti i zato je svaki postupak morao biti na dve vage meren:"Da li bi ovo majstor Palaemon odobrio?" i "Šta bi na ovo rekao majstor Malrubius?"

(Na kraju nije rekao ništa. Mučitelji, ma koliko se teško razboleli, ne idu u Kululečenja; postoji verovanje - ne mogu reći da li je istinito ili ne - da se tamo vraća milo zadrago.)

Kad bih ovu istoriju pisao sa naumom da nekoga zabavljam, ili čak poučavam, ne bihpravio ovu digresiju o majstoru Malrubius, koji je u tom trenutku, dok sam ja vraćao Kandžuu torbicu, svakako morao već mnogo dugih godina biti prah. Ali u istorijskom tekstu, kao i u

drugim stvarima, postoje potrebe i potrebe. O književnom stilu ne znam baš mnogo; ali učiosam pišući i nalazim da se ova umetnost ne razlikuje od one moje negdašnje onoliko koliko bičovek mogao pomisliti.

Mnogo desetina, ponekad i mnogo stotina ljudi dođe da vidi pogubljenje; bivalo je dase pred mojim očima balkon, pod težinom gledalaca, odvali od zida i poubija, tim jednimrušenjem, više naroda nego što sam ja pogubio u celoj svojoj karijeri. Te desetine i stotinemogu se uporediti sa čitaocima nekog pisanog izveštaja.

Ali treba zadovoljiti ne samo gledaoce nego i neke druge: onu vlast u čije imekarnifeks seče; one koji su karnifeksu dali novac uz dogovor da osuđenik treba da umre lakom(ili teškom) smrću; treba i karnifeksa samog zadovoljiti.

Gledaoci će biti zadovoljni ako nema velikih odugovlačenja, ako osuđeni dobijedozvolu da nešto kratko kaže i ako to kaže dobro, ako podignuto sečivo zasvetluca na suncutrenutak pre nego što će se sjuriti dole, tako da oni dobiju vremena da uhvate dah i malo gurnujedni druge i ako glava padne uz zadovoljavajuće obilno pljuštanje krvi. Slično tome vi kojićete jednog dana zalaziti u dubinu biblioteke majstora Ultana želite da kod mene ne nailazitena velika odugovlačenja, da ličnostima bude dopušteno da govore samo kratko, ali da imgovor dobro uspeva; želećete izvesne dramske pauze koje će vam biti signal da nailazi neštoznačajno, uzbuđenje ćete tražiti u tekstu, baš kao i - zadovoljavajuću količinu krvi.

Vlasti za koje dželat radi, hiliarsi ili arhoni (ako će mi biti dozvoljeno da svojumetaforu proširim), biće uglavnom zadovoljne ako osuđenik ne uspe da utekne ili da mnogoražesti masu i ako po okončanju postupka bude neporecivo mrtav. Čini mi se da je takva vlast,u mome pisanju, onaj podstrek koji me goni da svoj spisateljski zadatak obavljam. On zahtevada tema ovog rada ostane u središtu rada samog - da ne pobegne u predgovore ili indekse ili uneko sasvim drugo delo; da se retorika ne razmaše toliko da nadvlada temu i da se temaprivede zadovoljavajućem zaključku.

Oni koji plaćaju karnifeksu da bi čin pogubljenja bio bezbolan, ili bolan, mogu seuporediti sa književnim tradicijama i prihvaćenim književnim modelima, uz koje se ja morampriklanjati. Pamtim da nam je jednog zimskog dana, kad je hladna kiša tukla o prozor učioniceu kojoj nam je držao nastavu majstor Malrubius - možda zato što je video da smo odvećbezvoljni za ozbiljan rad, ili možda samo zato što je on bio bezvoljan - ispričao priču oizvesnom majstoru Verenfridu iz naše gilde, koji je, u vremenima davnim, a pošto su gazaokupile teške novčane nevolje, primio pare i od neprijatelja i od prijatelja jednog osuđenika;postavio jedne desno, a druge levo od panja i svojom velikom veštinom postigao da i jednimai drugima izgleda da je ishod potpuno zadovoljavajući. Baš na taj način, suprotne stranke,tradicijom uspostavljene, vuku pisca istorije svaka na svoju stranu. Da, vuku ga čak i ako jeon autarh. Jedna stranka želi da stvar bude izvršena... to jest napisana... sa lakoćom, a drugaželi da doživi bogato iskustvo. A ja se moram truditi, stavljen pred nedoumicu majstoraVerenfrida, ali lišen njegovih sposobnosti, da zadovoljim obe strane. To sam i nastojao dapostignem.

Ostaje sam karnifeks; to sam ja. Njemu nije dovoljno da dobije pohvale sa svih strana.Nije mu, čak, dovoljno ni da stekne pouzdano saznanje da je svoj posao obavio sasvim kakotreba, u punoj saglasnosti sa poukama svojih majstora i sa drevnim tradicijama. Potrebno jejoš, ako želi da bude sasvim zadovoljan u trenutku kad Vreme uhvati njegovu vlastituodsečenu glavu za kosu i digne je u vazduh, da karnifeks u svoj rad unese i neki sastojak,makar i mali, koji je samo njegov i koji njegovom rukom više nikad neće biti ponovljen. Tektad se oseća slobodnim umetnikom.

Kad sam delio postelju sa Boldandersom, sanjao sam nešto čudno; sastavljajući ovuistorijsku knjigu, nisam oklevao da taj san ispričam, jer pripovedanje o snovima je sasvimprihvaćeni deo književne tradicije. A u vreme o kome sad pišem, kad smo Dorkas i ja spavalipod zvezdama uz Boldandersa i Jolentu i dok je dr Talos sedeo u blizini, doživeo sam nešto

što je bilo možda više, a možda i manje od sna; prepričavanje takvih stvari nije u tradicijiknjiževnosti. Dajem upozorenje vama koji ćete nastaviti čitanje da ova epizoda nema nikakveveze sa onim što će se uskoro događati; pričam je samo zato što me je tad zbunila, a sad ćebiti prijatno pričati je. A ipak, možda ta epizoda i ima veze ako se zna da je tad ušla u moj umi onda ostala, iz čega može slediti da je uticala i na moje ponašanje u potonjim vremenima.

Kandža je opet počivala bezbedno sklonjena, a ja sam ležao ispružen na jednomstarom ćebetu pokraj vatre. Dorkas je ležala sa glavom do moje glave, Jolenta sa stopalima uzmoja stopala, a Boldanders je, opružen poleđuške na suprotnoj strani vatre, praktično zabiodebele đonove svojih čizama u žar. Stolica dr Talosa bila je nadomak divove ruke, aliokrenuta na suprotnu stranu od vatre. Da li je on sedeo u njoj, licem okrenut ka noći, ili u njojnije bio, ne mogu reći; tokom onog što se događalo i što ću sad ispričati povremeno mi sečinilo da osećam njegovo prisustvo u toj stolici, a povremeno njegovo odsustvo. Mislim da jeboja neba već bila nešto svetlija od pune noćne tmine.

Do mog sluha doprli su zvuci koraka, ali me nisu uznemirili u mome odmoru; bili suto teški, ali i mekani koraci; zatim i zvuk disanja, dahtanja neke životinje. Ako sam bio budan,oči su mi bile otvorene; ali još sam bio tako blizu uspavanosti da glavu nisam okrenuo.Životinja mi je prišla, onjuškala mi odeću i lice. Triskele je to bio, legao je uz mene ipritisnuo kičmu uz moje telo. Tad nisam primećivao ništa čudno u činjenici da me jepronašao, ali pamtim da sam osetio izvesno zadovoljstvo što ga opet vidim.

Opet koraci, sada spori, čvrsti, ljudski; odmah sam znao da je to majstor Malrubius -pamtio sam kako su zvučali njegovi koraci u hodnicima ispod kule u danima kad smo zajednoobilazili ćelije; ovo je bio isti zvuk. On uđe u moj vidokrug. Ogrtač mu je bio prašnjav, kao iobično, sem u najsvečanijim prilikama; sedajući na sanduk sa kulisama, pritegao je ogrtačonom starom kretnjom oko sebe. "Severijane, nabroj mi sedam načela vladavine."

Bio mi je potreban veliki napor da progovorim, ali uspeo sam (u svome snu, ako je sanbio): "Ne pamtim da smo tako nešto izučavali, gospodaru."

"Uvek si bio najnemarniji od mojih dečaka", reče on i zaćuta.Obuze me zloslut; osetih: ako ne odgovorim, desiće se neka grdna nevolja. Najzad

nejako počeh: "Anarhija...""To nije vladavina nego nedostatak vladavine. Učio sam te da anarhija prethodi svakoj

vladavini. A sad nabroj sedam vrsta.""Privrženost ličnosti monarha. Privrženost jednoj liniji nasleđivanja ili nekoj

drugačijoj liniji dolaženja na vlast. Privrženost kraljevskoj državi. Privrženost kodeksuzakona koji državi daju legitimitet. Privrženost nekom širem ili užem izabranom telu kojeodređuje zakone. Privrženost jednoj apstrakciji koja se zamišlja tako kao da sadrži i toizabrano telo, i druga tela iz kojih je ovo izabrano proisteklo, i mnoštvo drugih elemenata, asve uglavnom idealno."

"Podnošljivo. Od tih formi, koja je najranija, a koja je najviša?""Razvoj je išao nabrojanim redosledom, majstore", velim ja. "Ali ne pamtim da ste me

ikad ranije pitali koje je načelo najviše."Majstor Malrubius se nagnuo napred, a oči su mu gorele blistavije nego žar. "Koja je

najviša, Severijane?""Poslednja, gospodaru?""Misliš privrženost jednoj apstrakciji za koju se zamišlja da sadrži i izabrano telo i tela

iz kojih je ono proisteklo i mnoštvo drugih elemenata, pretežno idealnih?""Da, majstore.""Kojoj vrsti, Severijane, pripada tvoja privrženost božanskom biću?"Ništa nisam odgovorio. Možda sam razmišljao, ali, ako jesam, moj um je bio toliko

pun sna da nije bio svestan misli. Umesto toga, postao sam duboko svestan svoje fizičkeokoline. Sva veličanstvenost neba iznad mog lica kao da je bila napravljena samo radi mene,

samo da bi se sad podvrgla mojoj inspekciji. Na zemlji sam ležao kao na ženi, a vazduh okomene bio je, činilo se, zadivljujući kao da je od kristala i fluidan kao vino.

"Odgovaraj, Severijane.""Prvoj vrsti, ako je uopšte osećam.""To je privrženost ličnosti monarha?""Da, jer tu naslednika nema.""Ova životinja, koja se pored tebe odmara, dala bi život za tebe. U koju vrstu spada

njena privrženost tebi?""U prvu?"Nikog nije bilo kraj mene. Digoh se u sedeći položaj. Nestali su i Malrubius i Triskele,

a ipak, duž jedne strane tela, one gde je bio Triskele, osećao sam nejasnu toplinu.

34. JUTRO"Budan si", reče dr Talos. "Verujem da si dobro spavao?""Usnio sam čudan san." Ustao sam, osvrnuo se."Nema ovde nikog osim nas." Kao da umiruje neko dete, doktor Talos mi pokretima

ruku pokaza Boldandersa i usnule žene."Sanjao sam da mi se vratio moj pas - pre više godina izgubljen - i da je legao uz

mene. Kad sam se probudio, još sam osećao toplinu njegovog tela.""Pa, ležao si pored vatre", reče dr Talos. "Nikakvog psa nije ovde bilo.""I jedan čovek, obučen manje-više kao ja."Dr Talos odmahnu glavom. "Ni slučajno se nije moglo desiti da ga ja ne vidim.""Mogao si zadremati.""Samo u ranijem delu noći. Već dve smene sam budan.""Čuvaću ti sad pozornicu i kulise", rekoh, "ako hoćeš da odspavaš." Istina je bila da

sam se plašio da opet legnem.Uz malo oklevanje dr Talos reče: "To je veoma ljubazno od tebe", i kruto se spusti na

moje ćebe, sada mokro od rose.Seo sam na njegovu stolicu, ali sam je okrenuo tako da gledam vatru. Neko vreme sam

bio sam sa svojim mislima, koje su se u početku odnosile na moj san, a potom na Kandžu,moćnu relikviju koja mi je slučajno dospela u ruke. Bio sam veoma zadovoljan kad je Jolentapočela da se meškolji i kad je konačno ustala i protegla svoje raskošne udove naspramskerletno prošaranog neba. "Ima li vode?" upita ona. "Ja bih da se operem."

Rekoh joj da je Boldanders, koliko sam video, vodu za našu večeru doneo iz prvogšumarka; ona klimnu i ode da potraži potok. Njena pojava mi je, ako ništa drugo, skrenulamisli; uvideh da pogledom naizmenično odmeravam njenu odlazeću i Dorkasinu ležećupriliku. Jolentina lepota bila je savršena. Nijedna druga žena koju sam ikada video nije bila niblizu toga - jer, u poređenju sa Jolentom, Tekla je, onako silno visoka i dostojanstvena,izgledala grubo i muškobanjasto, dok je Dorkas sa svojom plavokosom delikatnošću bila, poizgledu, isto onoliko škrta i detinjasta kao Valerija, zaboravljena devojka koju sam sreo uAtrijumu vremena.

A ipak, Jolenta me nije privlačila kao Agija, niti sam je voleo kao Teklu; nisam želeo,a ni smatrao da je moguće da između mene i Jolente nastane ona prisnost u mislima iosećanjima koja se stvorila između Dorkas i mene. Poželeo sam Jolentu, kao i svaki muškarackoji ju je ikada video, ali sam je poželeo na onaj način kako muškarac poželi neku ženu naumetničkoj slici. Diveći joj se, nisam mogao da ne opazim (kao i na pozornici prethodne noći)kako nespretno hoda, ona koja je, mirujući, izgledala tako graciozno. Te oble butine zapinjalesu jedna o drugu, težina tog divnog i sladostrasnog tela njoj je i smetala, kao što trudnicismeta uvećani stomak. Kad se vratila iz šumarka, kapi bistre vode sijale su joj na trepavicama,

lice joj je bilo čisto i besprekorno kao luk duge na nebu, a ipak osećao sam se maltene kao dasam sam.

"... kažem, ima voća za tebe ako hoćeš. Doktor mi je noćas rekao da jedan deosačuvam da bismo imali nešto za doručak." Glas joj je bio pomalo promukao i pomalo bezdaha. Bio je to glas koji se sluša kao muzika.

"Oprosti", rekoh joj, "nešto sam se zamislio. Da, rado bih pojeo nešto voća, to je vrloljubazno od tebe."

"Al' neću ti ga ja donositi nego donesi sam. Eno ga iza one police sa oklopima."Taj oklop ka kome je pokazivala bio je zapravo od platna razapetog preko žičanog

rama i obojenog srebrnastom bojom. Iza toga pronađoh jednu staru korpu i u njoj grožđe,jednu jabuku i jedan nar.

"I ja bih nešto", reče Jolenta. "To grožđe, mislim."Dadoh joj grožđe; pomislih da će se Dorkas verovatno opredeliti za jabuku, pa je

ostavih pokraj njene šake, a za sebe uzeh nar.Jolenta diže grožđe. "Ovo je gajio pod staklom baštovan nekog uzvišenog - suviše je

rano za prirodno. Mislim da ovaj lutalački život neće biti odveć rđav. A dobijam i trećinupara."

Zapitah je, zar nije i ranije glumila u istoj trupi sa doktorom i njegovim džinom."A ti me se ne sećaš, a? Nisam ni mislila da ćeš se setiti." Ubacila je zrno grožđa u

usta i, koliko sam mogao videti, progutala ga celo. "Ne, nisam glumila. Imala sam jednuprobu, mada smo morali sve da promenimo kad se u priču tako iznenadno utrpala ovadevojka."

"Ja sam sigurno izazvao veći poremećaj komada nego ona. Ona je mnogo kraće vremeprovela na pozornici."

"Da, ali tvoje prisustvo je bilo i predviđeno. Kad smo vežbali, dr Talos je glumio itvoje delove i svoje, rekao mi je i šta ti treba da govoriš."

"Znači da se oslonio na to da ću ja doći."Doktor se tog trenutka podigao, maltene kao da je škljocnuo, u sedeći položaj.

"Naravno, naravno. Za doručkom smo ti kazali gde ćemo biti, ali, da se sinoć nisi pojavio,dali bismo predstavu 'Velike scene iz...' i čekali još jedan dan. Ti, Jolenta, sad ne dobijaštrećinu nego četvrtinu - jedino je pošteno da prihod delimo sa ovom drugom ženom."

Jolenta slegnu ramenima i proguta sledeće zrno grožđa."Sad je budi, Severijane. Treba da krenemo. Probudiću Boldandersa, pa da podelimo

pare i da se pakujemo.""Ja neću ići s vama", rekoh.Doktor Talos me pogleda upitno."Moram da se vratim u grad. Imam neki posao sa Redom pelerinki.""Onda možeš da ostaneš s nama dok ne stignemo do glavnog puta. To će ti biti

najpovoljniji pravac povratka." Osetio sam, možda po tome što nije počeo da mi postavljapitanja, da zna više nego što svojim rečima nagoveštava.

Prenebregavajući naš razgovor, Jolenta je suzbijala zevanje. "Moraću još da spavampre nego što padne noć, inače moje oči neće izgledati onako dobro kao što treba."

"Ostaću", rekoh, "ali čim stignemo do druma, moraću da idem."Doktor Talos se već okrenuo i navalio da budi džina, drmajući ga i udarajući ga vitkim

štapom po ramenima. "Kako god hoćeš", reče on, a ja nisam bio načisto da li on to kaže meniili Jolenti. Pogladio sam Dorkas po čelu i prošaputao joj da sad moramo krenuti.

"Kamo sreće da to nisi uradio. Sanjala sam nešto najdivnije... Sa toliko pojedinosti,tako stvarno."

"I ja sam - pre nego što sam se probudio, hoću reći.""Znači, odavno si budan? Je li ova jabuka moja?"

"I to ti je sav doručak, bojim se.""Dovoljno mi je. Vidi kako je crvena i okrugla. Kako se ono kaže: 'Crveno kao... čije

ono beše... jabuke'. Ne mogu da se setim. Hoćeš da grizneš?""Već sam jeo. Jedan nar.""To je trebalo da pogodim po mrljama oko tvojih usta. Mislila sam da si cele noći

sisao krv." Mora biti da sam, čujući to, napravio zapanjeno lice, jer ona je dodala: "Pa stvarnosi izgledao kao neki crni šišmiš koji se nadnosi nad mene."

Boldanders je sad sedeo i trljao oči rukama kao tužno dete. Dorkas mu preko vatredobaci: "Strava jedna, kad čovek mora tako rano da ustane, zar ne, gudmane? Da li si i tisanjao?"

"Ništa sanjao", odgovori Boldanders. "Nikad ne sanjam." (Dr Talos mi dobaci jedanpogled, odmahujući glavom kao da hoće da kaže: Izuzetno nezdravo.)

"Onda ću ti dati jedan deo mojih snova. Severijan kaže da ima svojih dovoljno."Iako je izgledao sasvim budan, Boldanders se zapiljio u nju. "Ko si ti?""Ja..." Dorkas se okrete meni, uplašena."Dorkas", rekoh."Pa da, Dorkas. Zar se ne sećaš? Sreli smo se iza zavese prošle noći. Ti... tvoja

prijateljica nas je predstavila jedno drugom i rekla da ne treba da te se plašim jer ćeš ti samoglumiti da povređuješ ljude. U priredbi. Odgovorila sam da mi je to jasno zato što Severijanradi strašne stvari, a u stvari je tako dobar." Dorkas me opet pogleda. "Severijane, to pamtiš,zar ne?"

"Sigurno da pamtim. Ne treba Boldanders da te zabrinjava samo zato što je zaboravio.Znam, veliki je, ali njegov krupan rast je kao moja fuliginska odeća - čini da čovek izgledamnogo gori nego što jeste."

Boldanders reče Dorkasi: "Imaš tako divno pamćenje. Kamo sreće da ja mogu tako dase setim svega." Glas mu je bio kao koturanje teških kamenova.

Dok smo mi razgovarali, dr Talos je izvukao sanduče sa novcem. Njime je zazveckaoda nas prekine. "Hajmo, prijatelji, obećao sam vam pošteno i podjednako deljenje zarade kojusmo svojom predstavom ostvarili, a kad to obavimo, biće vreme za pokret. Okreni se ovamo,Boldanders, stavi šake u krilo i raširi ih. Gospodine Severijane, i vi dame, da li biste se takođeskupili oko mene?"

Naravno da sam uočio, kad je doktor ranije govorio o deljenju noćašnje zarade, da jepomenuo četiri dela; ali, pretpostavio sam da Boldanders, koji je izgledao kao da je doktorovrob, neće dobiti ništa. A sad, međutim, posle kraćeg preturanja po tom sandučetu, doktorTalos ubaci jedan sjajni asimus u šake džina, drugi dade meni, treći Dorkasi i punu šakuoričoka Jolenti; onda poče da raspodeljuje svakom po jedan oričok redom. "Primetićete da jeovo, do sada, sve ispravan novac", reče on. "Žao mi je što moram prijaviti da ovde imapoprilično i sumnjivih novčića. Kad onu nesumnjivu vrstu iscrpimo, moraće svako od vas dadobije i svoj deo sumnjivih."

Jolenta upita: "Da li si ti već uzeo svoj deo, doktore? Mislim da je trebalo da tomprilikom i mi ostali budemo prisutni."

Na trenutak ruke doktora Talosa, koje su strelovito išle od jedne do druge osobe isvakom od nas odbrojavale novčiće, zastadoše. "Ja ne uzimam ništa od ovoga, nikakav udeo",reče on.

Dorkas me pogleda kao da hoće da se uveri da će reći nešto pametno, pa prošaputa:"To baš nije pošteno."

Rekoh: "Nije pošteno. Doktore, učestvovao si u noćašnjoj predstavi koliko i ma ko odnas ostalih, a i sakupljao si pare, a koliko vidim i pozornica i oprema su tvoji. Pa, prema tome,trebalo bi da dobiješ bar dvostruki udeo."

"Ja ne uzmam ništa", reče dr Talos polako. Tad sam ga prvi put video postiđenog."Meni je zadovoljstvo da upravljam radom ove, sad već mogu reći, družine. Komad kojiizvodimo napisao sam ja, i ja kao..." ( osvrnuo se kao da ne zna sa čime bi načinio dobropoređenje) "...kao onaj oklop tamo, igram svoju ulogu. Te stvari su moje zadovoljstvo i svanagrada koja mi je potrebna."

"A sad, prijatelji", nastavi on, "primetićete da su nam ostali samo pojedinačni oričoci ida ih nema dovoljno za još jedan krug. Da budem konkretan, ima samo dva. Ko god želi možeuzeti oba, uz uslov da se odrekne svih aesa i svih sumnjivih novčića koji preostaju.Severijane? Jolenta?"

Ne bez izvesnog iznenađenja, začuh kako Dorkas saopštava: "Uzimam ih.""Vr...lo dobro. Neću praviti razliku među ovim preostalim, nego ću ih jednostavno

deliti nasumce. Upozoravam vas koji ih primate da pazite kako ćete ih upotrebiti. Postojekazne za plaćanje takvim novcem, mada, izvan Zida... Šta je to?"

Pogledah tamo kuda je on gledao i videh da nam se približava neki čovek u dronjavoj,sivoj odeći.

35. HETORNe razumem zašto bi iko trebalo da se oseća ponižen ako sedi na zemlji dok mu

nepoznata osoba prilazi, ali znam da se u takvom slučaju osećanje poniženosti javi. Obe ženesu ustale dok se ta siva prilika primicala, a učinio sam to i ja. Čak se i Boldanders onakokrupan digao na noge i tako, pre nego što je pridošlica dospeo na udaljenost podesnu zarazgovor, ustadosmo svi sem dr Talosa koji je sedeo na našoj jedinoj stolici i na njoj ostao.

A ipak, teško bi bilo zamisliti manje upečatljivu priliku. Čovek sitnog rasta, a uprevelikoj odeći, tako da je izgledao još sitniji. Vilica i nejaka i neobrijana; prilazeći nam,smače s glave masnu kapu, otkrivajući ćelu iza koje je ostala samo još jedna talasava linijakose u odstupanju, nalik na krestu nekog matorog i prljavog buržinoa. Znao sam da sam gaveć video negde, ali tek trenutak kasnije sam ga prepoznao.

"Gospodari", reče on. "O, gospodari i gospodarice svega stvorenog, žene svilene kose ičoveče koji upravljaš carstvima i vojskama nn...neprijatelja naše fffotosfere! Kula jaka kaokamen je jaka, jaka kao hr... hr... hrast koji pušta nove listove posle požara! A moj majstor,tamni majstor, pobeda smrti, kralj i noć ga sluša! Dugo sam bio pod ugovorom na brodovimasa srebrnim jedrima, onim sa sto katarki koje kad se pruže dodirnu zzz... z... zvezde, ja,plovim između njihovih sjajnih prečki, a iza glavne srednje preč... p... prečke gore Plejade.Ali nikad ništa od vas! Video nisam. He... He... Hetor se zovem, došao da vam služim, dabrišem blato sa vašeg ogrtača, oštrim taj veličanstveni mač, n... n... n... nosim košaru sa očimavaših žrtava koje gledaju gore ka meni, majstore, očima kao mrtvim satelitima Verthandijakad je sunce nestalo. Kad je sunce nnn... nnn... nestalo! Gde su oni onda, sjajni igrači? Joškoliko će buktinje istrajati? Ledene r... r... ruke pipaju da ih nađu, ali činije za buktinje suhladnije od svakog leda, hladnije nego meseci Verthandija, hladnije nego mrtve oči! Gde jesnaga, onda, koja tuče po jezeru dok se u penu ne pretvori? Carstvo gde je, vojske sunca gdesu, sa dugačkim kopljima i zlatnim zastavama? Gde su svilenokose koje smo još prošle noćivoleli?"

"Uverenje je moje da ste vi bili u našoj publici prošle večeri", reče dr Talos. "Savršenomi je razumljiva vaša želja da ponovo gledate tu predstavu. Ali nećemo vam moći tu željuispuniti pre nego što padne veče, a do tada ćemo, nadamo se, prevaliti izvesno rastojanje, jerodavde idemo."

Hetor, čovek koga sam sreo ispred Agilusovog zatvora i koji je tad bio u društvu onogdebelog, žene sa gladnim očima i drugih, kao da Talosa nije ni čuo. Zurio je u mene, bacajućipoglede povremeno ka Boldandersu i Dorkas. "Povredio te je, a? U grčevima, u grčevima.

Video sam te sa krvlju, teče crvena kao pentekosta. K... kakva čast za tebe! Služiš mu i ti, atvoje zvanje je više od mog."

Dorkas odmahnu glavom, onda okrete glavu na drugu stranu. Div je samo zurio. DrTalos reče: "Vi svakako razumete da je ono što ste videli bila samo pozorišna predstava."(Sećam se da sam tad pomislio u kakvoj smo se nezgodi mogli naći kad je Boldanders nakraju skočio među gledaoce, da je glavnina njih bila čvršće svesna činjenice da je to samopriredba.)

"Razumem ja više nego što v... vi mislite, ja stari kapetan, i stari poručnik, stari k... k...kuvar u svojoj staroj kuhinji, kuva supu, kuva čorbu za umiruće kućne ljubimce! Mojgospodar je stvaran, ali gde su ti vojske? Stvaran, a carstva gde su ti? Z... zar će lažna krv tećiiz prave rane? Gde ti je snaga kad k... k... krvi ne bude više, gde je sjaj svilene kose? Uh...va... uhvatiću ja to u čašu od stakla, ja, stari kapetan starog sa... sakatog broda, a posada crnaprema srebrnim jedrima, a iza njih vreća uglja."

Možda bi trebalo da ovde kažem da sam u to vreme vrlo malo pažnje obratio nanjegovo nepovezano i žurno pričanje, mada mi moje neizbrisivo pamćenje omogućuje sada date reči prenesem na hartiju. Hetor je neke reči gutao, neke pevuckao, a pljuvačka je u vidusitnih kapljica izletala kroz rupe između njegovih zuba. Možda ga je Boldanders, na svoj sporinačin, razumeo. Siguran sam da je Dorkasi bio toliko odvratan da većinu njegovih reči nije ničula. Okrenula se kao što se čovek okrene da ne sluša režanje i krcanje kostiju kad alzaboproždire lešinu. Jolenta nikad i nije slušala ništa što se nije ticalo nje same.

"Evo pred vama te mlade žene i vi jasno vidite da joj nije ništa." Doktor Talos je ustaoi ostavio sanduče s parama. "Uvek je zadovoljstvo razgovarati s nekim ko ceni vrednost našihpredstava, ali, bojim se, sad imamo posla. Moramo se pakovati. Smem li vam reći doviđenja?"

Sad kad je njegov jedini sagovornik bio doktor Talos, Hetor opet stavi kapu na glavu,štaviše navuče je tako da mu je maltene pokrila oči. "Pakovanje robe? Niko bolji u tome odmene, ja, stari superkargo, stari svećar i stjuard i uto... to... v... utovarivač. Ko će drugi davrati zrnevlje na klipove kukuruza, da opet upakuje pile u jaje? Ko da ispresavija moljcasvečanih krila, a svako krilo kao solarno jedro i ugura ga opet u raspuklu čauru koja v... v...visi kao s... s... sarkofag? A za ime gospodara, ja ću, za korist gospodara, ja ću. I mm... mm...ma kud da krene ići ću za njim."

Klimnuo sam zato što nisam znao šta da kažem. Baš u tom času je Boldanders - dočijeg razumevanja su, izgleda, prodrle bar te reči o pakovanju, ako ništa drugo - dohvatiojednu od kulisa sa pozornice i počeo je namotavati na motku. I Hetor se uz neočekivanupokretljivostu vinuo na pozornicu i počeo da presavija kulisu koja predstavlja inkvizitorovukomoru za saslušanja i da namotava projektorske žice. Doktor Talos mi se okrete kao da hoćereći: Za ovoga, ipak, odgovaraš ti, kao ja za Boldandersa.

"Ima takvih popriličan broj", rekoh mu. "Nalaze zadovoljstvo u bolu i žele da su blizubola baš kao što bi normalan čovek želeo da se vrzma oko Dorkas i Jolente."

Doktor klimnu. "A baš sam se pitao. Moguće je zamisliti idealnog slugu koji služi izčiste ljubavi prema svom gazdi, ili idealnog seljačinu koji ostaje da kopa blato zato što voliprirodu, ili idealnu frikatrisu koja širi noge deset puta svake noći samo zato što volikopulaciju. Ali čovek takva stvorenja nikad ne sreće u stvarnosti."

U roku od otprilike jedne smene vremena bili smo na drumu. Naše malo pozorište sevrlo uredno spakovalo u ogromnu dvokolicu sklopljenu od delova pozornice, a Boldanders,koji je tu skalameriju uhvatio za drške i gurao napred, ponese na leđima još pokoju sitnicu.Napred je pešačio doktor Talos, iza njega Dorkas, Jolenta i ja, a Hetor je išao iza Boldandersa,na daljini od oko sto koraka.

"Ovaj je kao ja", reče Dorkas, osvrćući se. "A doktor je kao Agija, ali ne toliko loš.Sećaš se? Ona me nije mogla naterati da odem, a ti si je na kraju sprečio da to pokušava."

Pamtio sam i zapitao je tada zbog čega me je onog dana onako uporno pratila."Vi ste bili jedini ljudi koje sam poznavala. Više sam se plašila samoće nego Agije.""Znači, plašila si se Agije?""Jesam, veoma. Plašim je se i sad. Ali... ne znam gde sam ranije boravila, mada mislim

da sam boravila u samoći, gde god da sam bila. I to dugo. Nisam želela da se to nastavi. E,sad, ovo nećeš razumeti, niti će ti se dopasti, ali..."

"Da?""Čak i da si me i ti mrzeo koliko Agija, ipak bih ipak išla za vama.""Ne mislim da te je Agija mrzela."Dorkas je digla glavu i zagledala mi se u lice; vidim to zaoštreno lice i sad, baš kao da

je odraženo na mirnoj površini ovog blistavocrvenog mastila u mastionici preda mnom. Biloje to lice, možda, malčice ubledelo i izmršavelo i odveć detinjasto za veliku lepotu; ali te očibejahu delići azurnog neba nekog skrivenog sveta koji čeka da dođe Čovek; oči koje su se i saJolentinim mogle takmičiti u lepoti. "Mrzela me je", reče Dorkas blago. "A sad me mrzi jošjače. Sećaš se kako si ošamućen bio posle borbe? Odvela sam te, a ti se nisi ni osvrnuo. A jasam se osvrnula i videla sam njeno lice."

Jolenta se žalila dr Talosu da joj pešačenje smeta. Iza nas se začu Boldandersovdubok, tup glas: "Nosiću te."

Jolenta se osvrte. "Šta? Preko svega ostalog?"Nije odgovorio."Kad sam kazala da hoću da se vozim, nisam mislila, kao što si, izgleda, ti pomislio,

da se vozim kao kad budalu voze na bičevanje."U mašti sam video kako džin tužno klima glavom.Jolenta se, dakle, plašila da će izgledati smešno, a ovo što ću ja dalje pisati zvučaće

odista nepametno iako je istinito. Ti, čitaoče moj, možeš da uživaš na moj račun. Tada mi jepalo na um koliko sreće zapravo imam i koliko sam srećno prošao od odlaska iz Citadele. Biosam siguran da mi je Dorkas prijatelj - ne samo ljubavnica nego i nešto više, istinskasaputnica, iako smo samo nekoliko dana bili zajedno. Teški koraci diva iza mene podsećali sume koliko ima ljudi koji lutaju Urtom sasvim sami. Tada sam i shvatio (ili pomislio da samshvatio) zašto se Boldanders opredelio da sluša doktora Talosa i da prigne svoju ogromnusnagu uz svaki zadatak koji mu taj crvenokosi čovek postavi.

Nečiji dodir po ramenu prenuo me je iz ovih razmišljanja. Bio je to Hetor, koji nas jetiho sustigao. "Majstore", reče on.

Rekao sam mu da me ne zove tako i objasnih da sam ja u svojoj gildi samo kalfa i damajstor verovatno nikad neću postati.

Pokorno je klimnuo glavom. Kroz njegove otvorene usne nazirao sam polomljenesekutiće. "Majstore, kuda idemo?"

"Kroz kapiju", rekoh ja, a u sebi dopunih da to kažem zato što želim da on krene saTalosom, a ne sa mnom; istina je bila da sam razmišljao o natprirodnoj lepoti Kandže i o tomekako bi slatko bilo poneti Kandžu u Traks - umesto da se vraćam u centar Nesusa. Mahnuosam rukom ka Zidu, koji se u daljini uzdizao kao što se zidine obične tvrđave moraju uzdizatipred očima miša. Bio je crn kao olujni oblak, taj Zid, a uz njegov gornji rub zadržavalo senekoliko oblaka, tu uhvaćenih.

"Da vam nosim mač, gospodaru."Ponuda je zazvučala iskreno, mada me je podsetila na zaveru koju su Agija i njen brat

skovali protiv mene, a koja je rođena iz njihove želje da se dočepaju Terminus Esta. Rekoh,najčvršće što sam mogao: "Ne. Ni sad, ni ma kad."

"Saosećanje me obuzima, gospodaru, kad vidim da idete sa njim na ramenu. Sigurno jeveoma težak."

Počeo sam da objašnjavam, sasvim istinito, da taj mač nije toliko težak koliko izgleda,ali tad obiđosmo jedan brežuljak i ugledasmo na pola lige ispred nas drum, potpuno prav, kojije vodio ka otvoru u Zidu. Drum je bio zakrčen kolima sa životinjskom zapregom, i to nesamo teretnim nego i onim sa oblim platnenim krovom, za putnike; bilo je tu i svakovrsnihdrugih vozila. Sve je pokraj tog Zida i ogromne kapije u njemu izgledalo patuljasto, ljudi kaotrunčice, životinje kao mravi koji tegle mrvice. Doktor Talos se u hodu okrenuo i produžio dahoda unatraške; mahnuo je ka zidu, ponosito kao da ga je on napravio.

"Mislim da neki od vas ovo nikad nisu videli. Severijane? Dame? Jeste li ikad biliovako blizu?"

Čak i Jolenta je odmahnula glavom, a ja rekoh: "Ne. Svoj život sam proveo tako blizusredišta grada, da je Zid bio tek tamna linija na severnom obzorju, vidljiva samo iz jedne sobesa staklenim krovom na samom vrhu naše kule. Zaprepašćen sam, priznajem."

"Naši preci su zidali kako valja i treba, zar ne? Pomisli - posle toliko hiljadugodišta zadalji rast grada ostaje još sav onaj otvoreni prostor preko koga smo se danas kretali. Gle,Boldanders odmahuje glavom. Zar ne uviđaš, dragi moj pacijente, da će sve ove šikare iprijatne livade kojima putovasmo danas biti zamenjene jednog dana zgradama i ulicama?"

Boldanders reče: "Nisu bile za rast Nesusa.""Ma nisu, ma otkud bi. Ej, bio si ti lično prisutan kad se odlučivalo, pa znaš čemu su

bile namenjene." Doktor namignu nama ostalima. "Boldanders je stariji od mene i zato verujeda sve zna. Ponekad."

Ubrzo smo dospeli na stotinak metara od tog druma i Jolentina pažnja se usredsredi natamošnji saobraćaj. Ako se tu može iznajmiti neka nosiljka, to mi moraš naći", reče ona drTalosu. "Neću moći večeras da glumim ako budem morala da pešačim ceo dan."

On odmahnu glavom. "Zaboravljaš, ja para nemam. Ako vidiš neku nosiljku i poželišda je iznajmiš, slobodan si, dabome, da to učiniš. Ako ne budeš mogla da glumiš večeras,tvoja mlađa zamenica će preuzeti tvoju ulogu."

"Zamenica?"Doktor gestom pokaza prema Dorkas. "Siguran sam da je ona puna želja da se oproba

u vodećoj ulozi i da će to obaviti slavno. Šta misliš zbog čega sam joj dopustio da nam sepridruži i da uzme deo dobiti? Biće potrebne manje promene teksta nego kad imamo dvežene."

"Ona odlazi sa Severijanom, budalo. Zar nije jutros rekao da će se vratiti da potraži..."Jolenta se naglim pokretom okrete ka meni, lepša nego ikad zato što se naljutila. "Kako si ihnazvao? Pelise?"

"Pelerinke", rekoh ja. Tek što sam to izgovorio, jedan čovek koji je jahao meričipaivicom te gomile životinja i ljudi zateže uzde i dovede svog konjića pred nas. "Ako Pelerinketražite", reče on, "put vas vodi na istu stranu kao i mene, kroz kapiju, a ne nazad u grad.Prošle su noćas ovim putem."

Ubrzao sam korak i kad mi je zadnji deo njegovog sedla bio nadohvat ruke, upitao samga da li je u to siguran.

"Uznemirili su me drugi gosti u krčmi gde sam bio, kad su jurnuli napolje da ih one sadruma blagosiljaju", reče čovek na meričipu. "Pogledao sam kroz prozor i video njihovuprocesiju. Poslužitelji su im nosili statue boginja osvetljene svećama, ali postavljene naglavce,a sveštenice su išle u odeždama koje su same pocepale." Njihovo lice, izduženo, izmučeno, ališaljivo, sad pokaza ironični osmeh. "Ne znam šta nije bilo u redu, ali, njihov odlazak je bioupečatljiv i nedvosmislen - kao što je, znate, rekao medved o izletnicima."

Doktor Talos šapnu Jolenti: "Mislim da će ovaj anđeo agonije i tvoja pomoćnica ostatiuz nas još neko vreme."

Pokazalo se da je samo upola pogrešio. Vi, koji ste možda već mnogo puta videli Zid imožda često prolazili kroz pojedine njegove kapije, sigurno nećete imati strpljenja da pratitemoje reči, ali, pre nego što nastavim ovu pripovest o svome životu, moram, radi svog mira, dakažem ponešto o Zidu.

O visini njegovoj već sam govorio. Malo koja vrsta ptice, rekao bih, može da gapreleti. Možda orao i veliki planinski teratornis, možda i divlje guske i ptice njima bliske, alimalo koja druga ptičja vrsta. Dok smo prilazili njegovoj osnovici, bio sam već pripremljen nanjegovu visinu: toliko liga smo prevalili jasno ga videći, a ko god ga vidi i vidi oblake koji sekreću preko njegovog lica kao talasići preko bare, mora biti svestan i njegove visine. Zid je odcrnog metala, kao zidine Citadele, pa mi se iz tog razloga učinio manje strašan nego što biinače bio - u gradu sam bio okružen kamenim i ciglenim zgradama, pa ovaj susret samaterijalom meni poznatim od najranijeg detinjstva nije bio neprijatan.

Ipak, ulazak u tu kapiju bio je kao silaženje u rudnik; nisam se mogao uzdržati da neuzdrhtim. Primetio sam da su se i svi ostali oko mene, osim dr Talosa i Boldandersa, osećali,činilo se, kao i ja. Dorkas je čvršće stisnula moju šaku, Hetor je pognuo glavu. Jolenta kao daje odmeravala da li bi je doktor, sa kojim se trenutak pre toga svađala, mogao uzeti u zaštituako se nešto desi; dodirnula je njegovu mišicu, ali pošto on na to nije obratio nikakvu pažnju ipošto je nastavio da hoda šepureći se i lupajući štapom po pločniku baš kao što je činio i nasunčevoj svetlosti, Jolenta ga ostavi i, na moje zaprepašćenje, dohvati kaiš uzengije tog jahačana meričipu.

Bočne strane kapije uzdizale su se visoko iznad nas; u njima su se, na velikimrastojanjima, nalazili prozori od nekog materijala debljeg, ali providnijeg, nego što je staklo.Videli smo kako se iza tih prozora kreću prilike muškaraca i žena, kao i izvesnih stvorova kojinisu ni muškarci ni žene. Mislim da su to bili kakogeni, degenerici, bića kojima avern dođekao nama neven ili hrizantema. Bile su tu i neke zveri u kojima je bilo suviše ljudskog, takoda su nas rogate glave gledale očima previše mudrim, ili su usta za koja se činilo da neštogovore pokazivala zube nalik na eksere ili kuke. Pitao sam dr Talosa šta su ta bića.

"Vojnici", reče on. "Panduri autarhovi."Jolenta, koja se od straha čvrsto pribila bočnom stranom jedne svoje velike dojke uz

butinu jahača na meričipu, prošapta: "Čiji je znoj zlato njegovim podanicima.""Šta, u samom Zidu, doktore?""Kao miševi. Iako je ogromno debeo, Zid je sav kao saće iznutra... tako su mi pričali.

U njegovim tunelima i galerijama sve vrvi od nebrojene vojske, koja je pripravna da ga branikao što termiti na pampama na severu brane svoja zemljana gnezda koja su visoka kao vo.Ovo je Boldandersu i meni četvrti prolazak, jer, kao što ti rekosmo, jednom smo već ušli uNesus kroz ovu kapiju, otišli ka jugu, pa izišli godinu dana kasnije kroz kapiju zvanuNeveselnica. Drugi put smo ušli u grad kroz kapiju Zahvalnicu i, evo, sad izlazimo sa to malozarade. Svaki put smo gledali zidove kapije i videli ovo što ti sad vidiš, gledala su nas licaautarhovih robova. Nesumnjivo mnogi od njih vrebaju neće li naići neki određeni, pojedinačniprestupnik, a ako bi takvog ugledali, izleteli bi da ga ščepaju."

Na ovo, jahač na meričipu (koji se zvao, kao što doznadoh kasnije, Jonas) reče: "Izviništo te prekidam, optimate, ali čuo sam i nehotice to što si rekao. Mogu ti reći još štošta o tojstvari, ako želiš."

Doktor Talos me pogleda iskričavim očima. "O, pa to bi bilo prijatno, ali moramo prvonešto ugovoriti. Govorićemo isključivo o Zidu i njegovim stanovnicima. Što će reći, ništanećemo pitati o tebi. A i ti ćeš biti tako ljubazan da ne pitaš ništa o nama."

Neznanac zabaci otrcani šešir na potiljak i ja videh da umesto desne šake ima čeličnimehanizam sa zglavkovima. "Ti me razumeš i bolje nego što ja to želim, kao što reče onaj

čovek gledajući u ogledalo. Priznajem da sam se nadao da ću vas pitati zbog čega putujete sakarnifeksom i zašto ova dama, najlepša koju sam ikad video, pešači po prašini."

Jolenta ispusti kaiš njegove uzengije i reče: "Po tvom izgledu, gudmane, reklo bi se dasi siromah i ne više mlad. Tebi baš ne dolikuje da se raspituješ o meni."

Čak i u senci kapije video sam kako se crvenilo polako penje u neznančeve obraze.Sve što je kazala bilo je istinito. Odeća mu je bila iznošena i prljava od putovanja, mada neonoliko prljava koliko Hetorova. Lice, od vetra ogrubelo i izbrazdano. Sledećih desetakkoraka nije odgovorio, ali je onda ipak počeo. Glas mu bejaše ravan, ni visok ni dubok, aliobojen nekim sivim humorom.

"U vremenima starim gospodari ovog sveta nisu se plašili nikoga sem sopstvenognaroda, pa su za odbranu digli veliku tvrđavu na jednom bregu severno od grada. A grad se uto vreme nije zvao Nesus, jer reka još nije bila zatrovana. Mnogi ljudi se zbog zidanja tecitadele naljutiše, jer držali su da im je pravo da svoje lordove neometano poubijaju akozažele. Međutim, drugi odoše međuzvezdanim brodovima na daleka putovanja i vratiše se sablagom i znanjem. Dođe i dan povratka jedne žene koja ništa nije među zvezdama stekla osimjedne šake crnog zrnevlja."

"A-ha", reče Talos. "Ti si profesionalni pripovedač. Šteta što nam to nisi odmah napočetku rekao, jer i mi smo, kao što si mogao primetiti, manje-više u toj profesiji."

Jonas odmahnu glavom. "Ne, ovo je jedina priča koju znam - ili maltene jedina."Spustio je pogled ka Jolenti. "Mogu li nastaviti, o ti najdivnija od svih žena?"

Tad mi je pažnju skrenula pojava dnevnog svetla ispred nas, kao i uzbuna međuvozilima koja su u zakrčenom tunelu pokušavala da se okrenu i vrate natrag; kočijaši sumakljali svoje životinje i pokušavali bičem da otvore prolaz.

"...zrnevlje je vladarima ljudi pokazala i rekla im da će ga, ako je ne budu slušalu,baciti u more i time izazvati kraj sveta. Gospodari narediše da ta žena bude uhvaćena i raznetana komadiće, jer njihova je vlast bila stotinu puta potpunija nego što je prevlast našegaautarha."

"Nek doživi da Novo sunce vidi", promrmlja Jolenta.Dorkas me čvršće uhvati za ruku i reče: "Šta su se oni toliko uzbunili?" Onda je

vrisnula i zarila lice u šake, jer ju je po obrazu okrznuo gvozdeni vrh nečijeg biča. Jurnuhpored glave meričipa i zgrabih za zglavak stopala kočijaša koji ju je udario, a koji je voziojednu kočiju. Povukoh ga na tlo. Dotle je već sva kapija ječala od dernjave i psovanja,prolamali su se krici ranjenih, njištale su i mukale prestravljene životinje; ako je neznanacsvoju priču nastavio, ja ga nisam čuo.

Kočijaš koga sam oborio poginuo je, po svemu sudeći, istog trena. Želeo sam daostavim utisak na Dorkas i plan mi je bio da na njemu prikažem jedno mučenje koje miopisujemo nazivom dve kajsije ; međutim on je pao pod noge putnika i pod teške točkovekola. Nisu mu se ni krici čuli.

Ovde se zaustavljam, pošto sam te, čitaoče, preneo od jedne do druge kapije - od onezaključane i maglom umotane na ulazu u naš nekropolis do ove oblačićima ovenčane, koja jemožda najveća postojeća i najveća u celoj istoriji. Prolazeći kroz prvu, stupio sam na stazukoja me je dovela do ove druge. A kad sam u tu drugu stupio, počeo je za mene, sumnjenema, sasvim drugačiji put. Tokom dugog vremena, počev od tada, bio je to put izvanNeuništivog grada, put kroz šume i polja, planine i džungle severa.

Ovde se zaustavljam da predahnem. Ako ne želiš da stupaš dalje sa mnom, čitaoče, nezameram ti. Jer taj put nije lak.

DodatakBELEŠKA O PREVODU

Prevodeći ovu knjigu na engleski jezik - knjigu koja je, u izvorniku, pisana na jednomjeziku koji još ne postoji - lako sam sebi mogao uštedeti veliki trud upotrebom termina kojebih po potrebi izmišljao. Nisam to ni u jednom slučaju učinio. Zato sam mnogo puta morao dazamenjujem još neotkrivene pojmove njihovim najbližim parnjacima iz dvadesetog veka. Rečikao što su peltast, androgin i uzvišeni jesu zamene tog tipa, a svrha im je pre da nagovestenego da odrede. Reč metal često je, ali ne uvek, upotrebljena kao opis one tvari koja je, uumovima savremenika, upravo to: metal.

Kad se u rukopisu pominju životinjske vrste nastale biogenetskim prekrajanjem iliuvozom vansolarnih rasplodnih grla, nazivi sličnih ali izumrlih vrsta korišćena su bezoklevanja. (Severijan, uistinu, ponekad kao da podrazumeva da je neka izumrla vrsta vraćenau život.) U izvornom tekstu često je nejasna priroda životinja korišćenih za vuču i jahanje. Biosam u nedoumici da li da ih nazivam "konjima", jer sam siguran da ta reč ne odgovara upotpunosti. Ti Severijanovi "atovi" u Knjizi Novog sunca neosporno su mnogo brži iizdržljiviji nego konji za koje mi znamo; tu se vojni "atovi" koriste za konjičke juriše naprotivnike koji imaju podršku visokoenergetskog naoružanja.

U dva-tri slučaja upotrebljen je latinski jezik kao naznaka da su izvesni natpisinapisani jezikom koji se Severijanu čini starinski. Ne znam na kom su jeziku stvarno bili tinatpisi i druge reči koje sam preneo kao latinski.

Onima koji su se pre mene bavili izučavanjem postistorijskog sveta, a naročito onimsakupljačima - previše brojnim da bi ovde bili poimence pomenuti - koji su mi dopustili darazgledam rukotvorine što su preživele toliko budućih vekova, i nadasve onima koji su miomogućili da posetim i snimim malobrojne preostale građevine iz te ere, iskazujem svojuiskrenu zahvalnost.

Dž. V.