Francuski filozof Žan-Pol Sartr (1905-1980) autor je dela Biće i ništa. Ovo delo u sebi inkorporira tri uticaja, za koje možemo reći da su tri dominantna faktora Sartrove filozofije. Na prvom mestu, ovo delo predstavlja fenomenološku analizu, pa se prema tome služi fenomenološkom metodom, metodom koju je otkrio Huserl. Pored fenomenologije kao metode, prisutni su i Hegelova terminologija. Fenomenološkom analizom u Hegelovim terminima obrađeni su tzv. egzistencijali, ili osnovni fenomeni ljudskog postojanja. U tome možemo prepoznati uticaj Hajdegera.

Gornje tvrdjenje o izvorima i sastavnim delovima Sartrove filozofije, lako se da pokazati na primeru njegovog razlikovanja bića po sebi i bića za sebe. Oba ova termina su preuzeta od Hegela. Dok oni za Hegela označavaju subjekt i objekt, kako u ontološkom, tako i u gnoseološkom smislu, za Sartra su ovi termini fenomenološki vezani za pojave, doživljaje, iskustva svesti. Ovi termini su u službi fenomenološkog opisa navedenih sadržaja svesti.

Tako ja ili svest doživljava biće po sebi (Kantov Ding an sich) kao neprozirno/netransparentno. Ja ili svest ne razume, ne shvata biće samo po sebi. Ono ne razume njegov uzrok, jer vidi da egzistira na kontigentan način, tj. vidi da nema nužnog uzroka koji bi njegovu egzistenciju učinio nužnоm. Ono je jednostavno tu, bez nekog poslednjeg razloga ili svrhe. Rečeno Aristotelovim jezikom, njegov causa efficiens je kontingentan, a njegov causa finalis prazan. Ono jednostavno jeste tu, u svojoj savršenoj bezrazložnosti. Masivna materija, ono gnjecavo što sve guta i nivelira. Ono je bez praznine i bez pukotine, rupe. Kao kod Parmenida, ono naporsto jeste, u njemu nema nebića.

Nasuprot tom, biće za sebe, svest, egzistencija čovekova, suprotstavlja se biću po sebi, negira ga. Možemo reći da biće za sebe upravo jeste to suprotstavljanje, ta negacija. Ono sebe doživljava kao prazninu u toj masivnosti, kao neko ništa koje se smestilo u onu neprozirnost bića po sebi. Ja jesam sve ono što sam, od rođenja pa do sada, postigao, ali to je sve prošlost koja više ne postoji: ja jesam ono što više nisam. Sa druge strane, pak, ja sebe projektujem u budućnost – očekujem, nadam se, brinem se, strepim od neizvesnosti što me čeka. Ja preko tog projekta nisam ono što jesam sada, nego tek ono što ću uz brigu i očekivanje biti.

1

Jednom reči, moja prošlost me fiksira, okamenjuje, pretvara u biće po sebi. Moja sloboda da biram sebe u budućnosti čini me bićem za sebe. Čovek tek smrću ispunjava potpuno svoje biće, jer je smrt završetak svih životnih projekata i njome se postaje samo svoja prošlost, samo svoje delo, ono što je u životu učinjeno i ostvareno – čovek je zbir svojih činova.

Sartrova filozofija naзiva se egzistencijalizmom. On je tu svoju filozofiju izložio u tekstu Egzistencijalizam je humanizam. Osnovna teza tog dela je glasi: egzistencija prethodi esenciji.

Osnovna posledica ove teze jesu čovekova apsolutna sloboda i čovekova teskoba. Bog ne egzistira. Nema inteligbilnog sveta ideja. Nema dane i fiksirane ljudske prirode. Ako prema tome nema ničega onostranog (Bog ili logos), niti ičega ovostranog (ljudska priroda) što bi determiniralo čoveka, čovek je apsolutno slobodan. Čovek je, štaviše, osuđen da bude slobodan, ne može izabrati neslobodu, tj. nije slobodan da prestane biti slobodan, a jedino ograničenje njegove slobode jeste sloboda sama.

Tako je čovek ono što načini od sebe samog, zbir svojih činova, te prema tome njegova sudbina zavisi samo od njega samog – on je apsolutno odgovoran za ono što čini. „Egzistencijalisti rado objavljuju da je čovek teskoba“, kaže Sartr u pomenutom tekstu.

Čovek je bačen u svet. U njemu je kao u kavezu bez rešetaka. U tome svetu sve je slučajno, vlada „savršena bezrazložnost“. „Sve je bezrazložno, ovaj perivoj, ovaj grad i ja sam. Kada se dogodi da čovek to uvidi, to vam prevrće utrobu i sve počne lebdeti... eto мučnine“. „Postojati, to znači piti bez žeđi“. „Ljudska je zbiljnost uzaludan napor postati bogom“.

Ne poziva li time Sartr ljude da ustraju u beznadežnom kvijetizmu? Ne negira li time stvarnost i ozbiljnost ljudskih poduhvata. Sartr na to odgovara: „Nije li u, u samoj stvari, ono što zastrašuje u nauci, koju ću vam pokušati izložiti, činjenica da ona ostavlja čoveku mogućnost izbora?“ „Kad Bog ne bi postojao, sve bi bilo dozvoljeno.“ To je izlazište egzistencijalizma.

2