Razvoj EP kao posebne ekonomske naukeDo osamostaljivanja i razvoja ekonomike preduzeća kao posebne discipline došlo je krajem 19. i poč. 20.veka. Poseban doprinos dao je Alfred Maršal prof. Univerziteta u Cambridge-u. U svom delu Načela ekonomike, on je koncept političke ekonomije zamenio konceptom ekonomike kao primenjene nauke. Veliki uticaj imale su i prve visoke poslovne škole, kao i časopis koji je pokrenuo Eugen Šmalenbah. Razvoj naučne organizacije rada podstakli su zanimanje naučnika i preduzetnika, a među njima se ističu trojica praktičara: Francuz Fayol i Amerikanci Taylor i Ford. EP je usmerena na konkretnu ekonomsku stvarnost preduzeća, bez obzira na njegovu organizaciju, vlastništvo, predmet poslovanja i veličinu.EP kao naučna i nastavna disciplinaEP predstavlja naučnu i nastavnu disciplinu, koja se bavi ekonomskim problemima preduzeća i njegovim ponašanjem na tržištu. Kao naučna disciplina istražuje: 1.nastanak, delovanje i prestanak preduzeća, 2.pojave, pravila i zakonitosti i 3.uslove, načine i merila za uspešno poslovanje. Kao nastavna disciplina: 1.Saznaje za nova naučna dostignuća, 2.prihvata proverene naučne spoznaje i 3.podučava o svemu što je neosporno i od značaja za savremeno obrazovanje ekonomista. EP je istovremeno teorijska i praktična disciplina. Teorijski značaj je u tome što nastoji da proširi postojeće i dođe do novih spoznaja, a praktični značaj je u tome što polazi od postojećih ekonomski problema preduzeća i da u njihovoj praksi provera ispravnost pretpostavki i spoznaja.Predmet, cilj i zadaci izučavanja EPPredmet EP određen je njenim nazivom, a zatim i opštim ekonomskim problemima i spoznajama bitnim za sva preduzeća bez obzira na razlike među njima po delatnosti, organizacionom obliku, karakteru vlastništva, veličini itd. EP se bavi problemima poslovne orijentacije preduzeća, izbora potrebnih resursa, rastom i razvojem preduzeća, efektima primene novih tehnoloških i radnih metoda, problemima obračuna i smanjivanja troškova, internim i eksternim faktorima veće poslovne efikasnosti i efektivnosti. Cilj EP je da kao naučna disciplina podstiče i razvija istraživački rad i time poboljšava kvalitet poslovanja, kao i da školuje i stvara ekonomiste i menadžere za potrebe preduzeća, organizacija i ustanova. Zadaci EP su da: 1.pruži osnovna znanja za uspešno poslovanje preduzeća, 2.objašnjava ekonomske pojave u poslovanju i 3.omogući delotvornije odlučivanje.Metode izračunavanja u EPNaučno - istraživačke metodea.)Racionalističke metode – misaona aktivnost i logičko zaključivanjeAnaliza– rasčlanjivanje celine na delove, sa ciljem što boljeg upoznavanja celine i svih njenih elemenata, sve do faze kada se mogu sagledati veze između pojava, uzroka i posledica. Sinteza– sjedinjavanje pojedinačnog u opšte, uz zanemarivanje pojedinačnog i isticanje zajedničkog, bitnog u dinamici određene pojave. Indukcija– put misli od pojedinačnog ka opštem. Postupak logičkog zaključivanja, gde se najpre polazi od pojedinačnih činjenica, a zatim se one uopštavaju, na temelju međusobne povezanosti. Dedukcija– silazni put misli od opšteg ka pojedinačnom. Polazeći od pretpostavke koja je verovatna i potvrđena u sličnim slučajevima, deduktivnim zaključivanjem njeno važenje se prenosi na druge pojedinačne slučajeve. Komparacija– upoređivanje pojava u prostornoj i vremenskoj dimenzijib.)Empirijske metode- prikuplja se istraživačka građa i donose zaključci o društvenim i ekonomskim pojavama u preduzeću i njegovom okruženju. Anketa– ispitivanje većeg broja osoba o problemu ili sadržaju od značaja za poslovanje, Upitnik– pismeno ispitivanje, prednost su niži troškovi pri ispitivanju veće populacije, Intervju– unapred pripremljen i dobro organizovan razgovor od strane lica koje je kvalifikovano za to sa ispitanikom, Posmatranje – sistematsko praćenje određene pojave na tržištu ili preduzećuNastavne metodeNastavnim metodama se tumače i prenose sve spoznaje do kojih se došlo istraživačkim radom. Značajne su:Definicija– jasno i razumljivo određenje sadržaja i smisla nekog pojma, Deskripcija– opisivanje neke pojave i sadržaja, Eksplikacija– objašnjenje pojmova i pojava, Klasifikacija– razvrstavanje pojma ili celine do potpunog i sistematičnog pregleda njegovog sadržaja

Opšte mikroekonomske kategorije i zakonitostiOsnovno polje mikroekonomskih istraživanja je tržište, koje omogućava i olakšava razmenu proizvoda i usluga, pri čemu svako preduzeće nastupa i kao kupac i kao prodavac. Osnovni regulator i izvor informacija je sistem cena, a kao rezultat ekonomske aktivnosti učesnika javlja se tržišna ponuda i tražnja. Tržišni akteri ili učesnici su svi pojedinci, organizacije ili grupe, koje svojim proizvođačkim ili potrošačkim aktivnostima determinišu tržišne tokove i procese. Mikroekonomija analizira tražnju potrošača i ponudu prodavaca i njihovu povezanost, pri čemu osnovnu pokretačku snagu tržšta čini kokurencija. Ekonomski odnosi su svi oni odnosi kojima se stvaraju i regulišu prihodi i rashodi, kao i odnosi koji utiču na stvaranje poslovnog rezultata.Tržište je mesto gde se susreću ponuda i tražnja. To je organizovan sistem odnosa i veza u razmeni postojećih (i potencijalnih) kupaca i prodavaca, u kome učesnici razmene ili kupoprodaje ostvaruju svoje ciljeve i inerese, radi kojih i stupaju u međusobne poslovne aranžmane. Tržište je dinamično, turbulentno i često nepredvidivo u pogledu pravila i zakonitosti. Tržište čine: 1.Elementi robe ponuđene na prodaju i one koja će potencijalno biti ponuđena, 2.Elementi novca kao kupovne snage ili kao potencijalna kupovna snaga za buduće kupovine, 3.Odnosi koji se stvaraju između ekonomskih subjekata koji se javljaju kao nosioci ponude i tražnje, 4.Institucionalna i tehnička rešenja elemenata ponude i elemenata tražnje.Tražnja je jedna od dve strane tržišnog mehanizma. To je količina nekog dobra koje su potrošači spremni da kupe pri određenim cenama. To je i naziv za onaj deo ukupnih potreba, koje su na tržištu pokrivene efektivnom kupovnom snagom. Elementi koji utuču na tražnju su: 1.tržišna cena (viša cena– manja tražnja), 2.prosečan dohodak (veći dohodak– veća tražnja), 3.broj stanovnika (više stanovnika– veća tražnja), 4.cena komplementarnih proizvoda (niže cena benzina– veća tražnja za automobilima), 5.ukusi, 6.posebni uticajiPonuda je druga strana u tržišnom mehanizmu. To je količina nekog dobra koje su proizvođači spremni da proizvedu pri određenim cenama tog dobra. Elementi koji utiču na ponudu su: 1.cena samog dobra (viša cena– veća ponuda),

2.tehnologija, 3.cene inputa (niži troškovi– veća proizvodnja), 4.cene komplementarnih dobara, 5.organizacija, 6.posebni uticaji (inovacije)Cena je svojstvo neke robe izraženo u novcu. To je novčani iznos koji se plaća ili za koji se prodaje neki proizvod ili usluga, novčani izraz ravnoteže između ponude i tražnje na tržištu i cena je novčani izraz troškova proizvodnje.Troškovi su cenovni izraz utrošaka elemenata proizvodnje. Poslovna efikasnost zahteva ostvarenje što nižih troškova, pa su zato troškovi jedan od najznačajnijih pokazatelja uspešnosti poslovanja.Profit je finansijski rezultat, mera uspešnosti privređivanja, koji se definiše kao razlika između ukupnog prihoda i ukupnih troškova.Preduzeće – fenomen imanentan tržišnoj privrediSavremeno preduzeće danas se razlkuje od oblika organizacije koja se donedavno nazivala klasičnim terminom preduzeća. U prethodnim decenijama ispoljile su se značajne promene u samoj suštini preduzeća, izazvane promenama društvene strukture. Otuda, menja se i privredno preduzeće u svojoj strukturi i u odnosima prema sredini. Sve osnovne kategorije, od preduzeća, tržišta, kapitala, preduzetništva itd.su istorijske kategorije i njihov sadržaj se vremenom menja.Pojmovno određenje preduzećaPreduzeće je samostalna ekonomska, tehnička i društvena celina u vlasništvu određenih subjekata, koja proizvodi dobra ili usluge za potrebe tržišta, koristeći se odgovarajućim resursima i snoseći poslovni rizik, radi ostvarivanja dobiti i drugih ekonomskih i društvenih ciljeva.Samostalnost– ekonomska (pravo izbora predmeta poslovanja, vođenja poslovne politike itd) i pravna (pravno lice koje ima prava i obaveze, snosi odgovornost) Ekon.tehn.i društvena celina- deo nacionalne ekonomije, raspolaže tehničkim (proizvodnim) potencijalom i zajednica ljudi- poslodavaca i zaposlenih U vlasništvu odr.subjekata– može biti u privatnom, javnom i mešovitom vlasništvu. Vremenom je prevaziđen model vlasničkog preduzeća, u prilog menadžerskog preduzeća, u kome umesto vlasnika poslove vodi menadžment Koristi se resursima i snosi rizik– ulaže određene sume novca u nabavku resursa i izlaže se riziku od gubitka profita Radi ostv. dobiti i drugih ekon.i društv.ciljeva– dobit kao primarni ekonomski cilj i sekundarni – osiguranje kontinuiteta i razvoja preduzeća i društveni ciljevi kao što su postizanje zadovoljstva njegovih radnika, postizanju zadovoljstva poslovnih partnera, kupaca i potrošača, građana, društva uopšteKarakteristike preduzeća kao organiz. sistemaPreduzeće kao sistem predstavlja fenomen svostven tržišnoj privredi. Svako preduzeće svoju strukturu mora praviti prema ciljevima radi kojih postoji, jer je to objektivni zakon opstanka. Organizacioni sistem je skup elemenata povezanih na osnovu prirodnih zakona i unapred postavljenih principa. Osnovno obeležje organizacionog sistema je postojanje ciljeva. Pod organizovanošću podrazumevamo stepen usmerenosti organizacione strukture prema unapred postavljenim ciljevima. Preduzeće kao organizacioni sistem je samostalna celina sastavljena od ljudi, tehničkih sredstava i organizovane aktivnosti. Njegove karakteristike su: 1.složenost (struktura u kojoj ima veliki broj podsistema), 2.otvorenost (uzajamna povezanost sa okruženjem) i 3.dinamičnost (neophodnost imanja potpune strukture sa podsistemima i diferenciranim poslovnim funkcijama)Ekonomika funkcijaPreduzeće se može posmatrati kao sistem za proizvodnju vrednosti. Upravo ta nova vrednost je rezultat procesa, tj. skupa aktivnosti potrebnih za konverziju ulaznih u izlazne veličine. Stvaranje nove vrednosti vrši se u lancu određenih područja rada, tj. funkcija, koja zajedno čine lanac vrednosti. Kvalitet postupaka rada funkcija preduzeća, uz njihovo integrativno dejstvo određuju konkurentsku sposobnost preduzeća u okruženju. Funkcija obuhvata skup povezanih poslova kojima se najbolje obavlja poseban zadatak. Važno je poznavati i sprovoditi ekonomiku funkcija ali je treba razlikovati od samih funkcija kao delatnosti. Težište ekonomike funkcija je na efikasnosti, u smislu odnosa ostvarenih učinaka i troškove date funkcije. Ekonomiku funkcija možemo grupisati u: 1. Ekonomika upravnih ili koordinirajućih funkcija(rukovođenje, opšti poslovi) i 2. Ekonomika izvršnih ili operativnih poslova (finansije, računovodstvo, komercijala, proizvodnja, marketing)

Pojam konkretne ekonomske stvarnosti preduzećaPod proizvodnjom podrazumevamo proces organizovanog delovanja na prirodu (predmete rada) pomoću sredstava za rad, u svrhu stvaranja materijalnih i drugih dobara za direktno i indirektno podmirenje njegovih potreba. Proizvodnja uvek ima društveni karakter, jer na zajedničkom radu okuplja proizvođače koji stupaju u međusobne proizvodne odnose. Smisao proizvodnje je ostvaren, ako se proizvodom podmiruju potrebe za koje je namenjen. Potrebe su mnogobrojne, raznovrsne i stalno obnavljajuće. U tom smislu, proces reprodukcije je obnavljanje procesa proizvodnje s ciljem očuvanja kontinuiteta potrošnje.Sadržinu ekonomske stvarnosti preduzeća čine:1.Ulaganja u reprodukciju: a.)ulaganja u vidu trošenja- utrošci, odnosno troškovi elemenata proizvodnje, b.)ulaganja u vidu angažovanja sredstava za reprodukciju, koja svojim kruženjem kroz reprodukciju obezbeđuju kontinuitet materijalnih i radnih tokova i racionalnost procesa reprodukcije 2.Rezultati reprodukcije: a.)fizički proizvod sa svojim upotrebnim kvalitetima, b.)vrednost ostvarene proizvodnje, uzimajući u obzir i dejstvo tržišnog mehanizma, c.)nova vrednost, dohodak (dobit) kao masa realizovane vrednosti 3.Odnosi između rezultata i elemenata ulaganja, koji govore o rezultatu primene elemenata procesa proizvodnje, njihovih kombinacija u funkcionisanju ekonomskog procesa 4.Faktori kojima su uslovljeni obim i vrste ulaganja, odnosno rezultata, koji mogu biti: Objektivne kategorije (prirodni, tehnički i društveni) i Subjektivne (organizacione) kategorijeUlaganje elemenata proizvodnje u obliku trošenjaOsnovni elementi procesa proizvodnje- radna snaga, predmeti rada i sredstva za rad, unose se u tehnološki proces, pri čemu je trošenje ovih elemenata uslov za dobijanje novog proizvoda. Ovakvo trošenje označava samo naturalni oblik tog oblika ulaganja. Naturalni tok čine: 1.Tokovi rada- linija duž koje se troši radna snaga i izvršava radni proces i 2.Tokovi sredstava za proizvodnju- sredstva za proizvodnju se pojavljuju kao ulazi u sistem, u proizvodnji se transformišu na pojedinim punktovima linije trošenja i na kraju se izražavaju u obliku proizvoda. U proizvodu jedna sredstva(predmet rada) su uključena svojom materijom, a druga (sredstva za rad) se pojavljuju samo računski. Cilja preduzeća je da utrošena

vrednost sredstava za prozvodnju bude društveno priznata prenesena vrednost, koja se može reprodukovati kroz prodajnu cenu proizvoda.Ulaganje el. proizv. u obliku angažovanja sredstavaAnažovanje sredstava je ulaganje sredstava u proces reprodukcije, sa ciljem da se omogući proizvodnja ili razmena u tom procesu i da se po okončanju razmene, reprodukuje suma angažovanih sredstava koja je utrošena na svom kružnom putu. Posledica angažovanja sredstava u reprodukciji znači prestanak univerzalne raspoloživosti tih sredstava, jer činom angažovanja uložena sredstva postaju angažovana sredstva. Angažovanje sredstava znači blokiranje novčanih vrednosti u naturalnom obliku.Sredstva se unose u reprodukciju, vezuju se na određeno vreme, preživljavaju određene promene i na kraju procesa oslobađaju se i dobijaju slobodan novčani oblik, kako bi se ponovo angažovala. Tek činom realizacije proizvoda na tržištu (prodaje i naplate), nastaje deblokiranje sredstava tj.prelazak u univezalni oblik – novac. Tako se završava jedan ciklus angažovanja.Početni novčani oblik Početni

robni oblikPrelazni tehnološki oblik-utrošci

Završni robni oblik-proizvod

Završni novčani oblik- ukupni prihod

Sm Bm M TmS Si Bi I Q V ~~ C Ti Dl

Sl L D DsDδ

S= ukupna suma angaž.sredstava u reprodukciji, Sm,Si,Sl= suma angaž.sredstava u materijalu, sredstvima za rad i zaradama radnika, Bm,Bi=blokiranje sredstava u materijalu i sredstvima za rad, M,I,L= utrošci predmeta rada(materijala), sredstava za rad i radne snage, Q=fizički izražen proizvod, V=vrednost ostvarene proizvodnje, C=ukupan prihod, Tm,Ti= troškovi materijala i sredstava za rad, D=dohodak, Dl=lični dohodak, Ds=deo dohotka za proširenje reprodukcije, Dδ= deo dohotka za opštu i zajedničku potrošnjuOsnovne determinante angažovanja sredstavaDve osnovne determinante angažovanje sredstava su: suma i vreme angažovanja. Suma:Težnja svake organizacije je da se reprodukcija odvija uz što manju sumu angažovanih sredstava. Objektivno uslovljena suma angažovanih sredstava, kao minimalno potrebna masa sredstava za izvršenje određenog zadatka, je etalon za merenje uspešnosti organizacije i tokova angažovanja sredstava u reprodukciji. Stvarna suma sredstava koja će biti uključena u tok kruženja, zavisi od prirode delatnosti, nivoa tehničke opremljenosti, obima proizvodnje, kao i od dejstva organizacije na tok reprodukcije.Vreme je faktor po kojem se angažovanje kvalitativno razlikuje od trošenja. Za trošenje vreme nije bitan faktor, dok je za angažovanje veoma bitno. Idealna organizacija funkcionisanja toka angažovanih sredstava podrazumeva što kraće zadržavanje sredstava u naturalnim oblicima. Period kruženja sredstava kroz reprodukciju se može posmatrati kao vreme proizvodnje i vreme prometa. Vreme trajanja angažovanja sredstava određeno je 1.Dužinom ciklusa angažovanja (vreme koje sredstva jednog uloška provedu u naturalnim oblicima) i 2.ritmom ulaganja sredstava (vremenski tok blokiranja sredstava).Faze ciklusa angažovanja sredstavaCiklus angažovanja obuhvata vreme angažovanja jednog uloška u njegovim naturalnim oblicima. Postoji više oblika angažovanja pa možemo reći da za angažovanja sredstava postoje 4 faze ciklusa: 1.početna robna faza (zalihe sredstava za proizvodnju), 2.prelazna tehnološka faza (sredstva u vidu materijala, sredstvima za rad i tekućem radu), 3.faza prekrivanja sukcesivnih tehnoloških ciklusa (ulaganje u naredne izvatke posle prvog, pre potpunog završetka prvog), i 4.završna robna faza (gotovi proizvodi na zalihama)Koeficijent angažovanja sredstavaβ=S/T β-objektivno uslovljen koeficijent angažovanja sredstava, S=objektivno uslovljena prosečna suma angažovanih sredstava, T-suma objektivno uslovljenih troškova, Nužno je razlikovati objektivno uslovljen i realni koeficijent angažovanja sredstava. Realni koeficijent je odnos između stvarno angažovanih sredstava i objektivno uslovljenih troškova, pa je otuda i instrument kontrole poslovne efikasnosti preduzeća. Koeficijent angažovanja obrtnih sredstava je manji od 1, a osnovnih sredstava je veći od 1.Koeficijent reprodukovanjaReprodukovanje je obrnuto srazmerno angažovanju, sa stanovišta istog ostvarenog rezulltata proizvodnje, pa je zato koeficijent reprodukcije jednak recipročnoj vrednosti koeficijenta angažovanja: 1/ β=S/T Koeficijent reprodukcije izražava intenzitet, tj.brzinu reprodukovanja, meren konstantom objektivno uslovljenih troškova.Pokazatelji uspešnosti poslovanjaProduktivnost P=Q/L - načelo po kome treba ostvariti određenu proizvodnju sa min. utrošcima radne snage. Odnos između fizičkog proizvoda(Q) i uloženog rada(L) predstavlja izraz proizvodne efikasnosti preduzeća, ali i potencijala proizvodnje. Ekonomičnost– zahtev da se ostvari odr. vrednost proizvodnje(V) sa što manjim troškovima(T) Rentabilnost R=D/S – zahtev da se ostvari što veća dobit(D) sa što manjim angažovanjem sredstava u reprodukciji(S). Predstavlja glavni pokazatelj poslovnog uspeha, jer u sebi sadrži elemente produktivnosti i ekonomičnosti (obim proizvodnje, utrošak radne snage, vrednost proizvodnje, troškove elemenata proizvodnje)Faktori ulaganja i rezultataFaktori su sva dejstva ili pojave koji svojim delovanjem utiču na ulaganja i rezultate reprodukcije. Dele se na objektivne i subjektivne. Objektivni faktori: 1 . društveni- tržišni faktori tj.odnos između ponude i tražnje, i faktori društvene ekonomije- mere ekonomske politike, poreske i carinske politike, politike uvoza. 2.tehnički faktori- tehnička rešenja i izumi, ograničenja mašina, 3.prirodni faktori- temperatura radne okoline, osvetljenje radnog mesta, buka. Subjektivni faktori (organizacioni):

slabosti članova kolektiva i preduzeća koji u celini utiču na povećanje troškova i angažovanje sredstava, npr: nepotpuno korišćenje kapaciteta, neodgovarajuće kvalifikacije radnika, nedovoljan intenzitet rada, nizak nivo organizacije rada,itd.

4.Naturalno i finansijsko izražavanje trošenjaMaterijalno-tehnička strana procesa proizvodnje predstavlja unošenje elemenata proizvodnje tj.njihovo učešće u naturalnom izrazu. Međutim, ono može biti izraženo i u novcu. Razlozi za to su: elementi proizvodnje se pribavljaju u razmeni za novac i nužnost da se dođe do zajedničkog imenitelja za sve oblike trošenja faktora proizvodnog procesa. Trošenje elemenata proizvodnje se zato može izraziti na dva načina: 1.kvantitativni– naturalni izraz (utrošak) i 2.Vrednosni– finansijski izraz (trošak).Utrošci elemenata proizvodnjePod ovim se podrazumeva naturalno trošenje predmeta rada, sredstava za rad i tekućeg rada.Utrošci materijala(M)Utrošci materijala, tj.predmeta rada predstavljaju naturalni izraz trošenja ovog elementa proizvodnje, sa ciljem dobijanja nove upotrebne vrednosti. Za razliku od ostalih proizvodnih faktora materijal ulaže u proizvod čitav svoj potencijal. U proizvodnju se unosi samo jedan deo ukupno potrebnog materijala, a tek po njegovom utrošku unosi se nova količina. Materijal se u proizvodnju unosi postepeno, a tako uneta količina troši se odjednom, što znači da je njegova karakteristika da je za jednokratnu upotrebu. Objektivno uslovljeni utrošci materijala su one količine, koje nastaju u reprodukciji po isključivim dejstvom objektivnih faktora, tehničkih i prirodnih i nazivamo ih minimalno potrebna količina. Stvarni utrošci materijala su količine koje su se stvarno utrošile i one će biti veći od objektivnih. One se formiraju pod dejstvom organizacionih faktora, tj. slabosti a najčešće su to: škart, kalo, rastur. Možemo ih podeliti u utroške: materijala za izradu, pomoćnog materijala, energije, režijskog materijala...Utrošci sredstava za rad(I)Utrošci sredstava za rad predstavljaju fizički, tj.naturalni izraz trošenja ovog materijalnog elementa proizvodnje. Osnovna karakteristika je višekratna upotrebljivost, jer se ne troše u potpunosti u toku jednog proizvodnog ciklusa, već se mogu koristiti godinama. Stvarno trošenje ispoljava se u obliku: 1.Fizičkog trošenja (habanje, što je duži vek rada to je veće trošenje), 2.ekonomskog zastarevanja (pojava savremenijih i efikasnijih mašina) i 3.mogućeg kvara i loma (udes koji dovodi do delimičnog ili trajnog onesposobljavanja, nije nužni oblik utrošaka)Utrošci radne snage(L)Radna snaga se definiše kao skup fizičkih i umnih sposobnosti čoveka da radi. Utrošak radne snage je naturalni izraz trošenja radne snage, što uslovljava i potrebu njenog obnavljanja. Kako je radna snaga neodvojiva od ličnosti čoveka, gubljenje upotrebnih karakteristika ogleda se u trošenju čovekove bioenergije, ali to podrazumeva gubitak samo fizičkih ali ne i umnih sposobnosti. Ma trošenje radne snage utiču faktori koji mogu biti objektivni i subjektivni. Cilj preduzeća je da objektivizira pojedine subjektivne elemente procesa trošenja radne snage. Subjektivni elementi trošenja radne snage su: 1.kvalifikovanost- skup znanja i umešnosti- svaki viši stepen kvalifikovanosti zahteva dodatna ulaganja, 2.intenzitet rada- stepen naprezanja proizvođača u jedinici vremena- Povećanjem intenziteta u jedinici vremena radni učinak u početku raste progresivno, a nakon odr.vremena degresivno. Na gornjoj granici intenziteta prestaje dalji porast učinka bez obzira na povećano naprezanje. Između donje i gornje granice intenziteta nalazi se optimalni intenzitet, koji obezbeđuje minimalne utroške po jedinici proizvoda. 3.organizacija rada- skup metoda organizacije procesa proizvodnje- potrebno je utvrditi standardnu ili optimalnu organizaciju rada, a to je ona koja obezbeđuje najkraće trajanje procesa rada uz min.utroške tekućeg rada po jedinici proizvoda, 4.uslovi rada- prirodni i tehnički uslovi- uslovi radne sredine, kapaciteti mašina, ritam rada, fizičko i psihičko opterećenje radnika pri radu, i 5.diskontinuitet rada- prekidi rada