elektronska razmena podataka u savremenim multiindustrijskim lancima snabdevanja zasnovana na...
TRANSCRIPT
Elektronska razmena podataka u savremenim multiindustrijskim lancima snabdevanja
zasnovana na globalnim standardima
Profesor dr. Dušan Regodić, dipl.inž.Univerzitet Singidunum, Danijelova 32
dregodic @singidunum.ac.rs
Asistent Mihajlo Stankić, dipl. inž.Univerzitet Sinergija, Raje Baničića bb
Rezime: U savremenim logističkom sistemu značajno mesto zauzimaju napredna
tehnološka rešenja kao što su tehnologije automatske identifikacije i
automatskog obuhvata podataka, specijalizovana hardverska i softverska oprema
(bar-kôd skeneri, mobilni računari, wireless infrastruktura, bar-kôd printeri, RFID
sistemi, softveri za razvoj mobilnih aplikacija, softveri za upravljanje mobilnom
opremom, specijalni interfejsi koji povezuju tako heterogene sisteme). EAN.UCC
sistem je skup standarda koji omogućavaju efikasno upravljanje globalnim,
multiindustrijskim lancima snabdevanja, pomoću jedinstvenog identifikovanja
proizvoda, transportnih jedinica, lokacija i usluga. On olakšava proces
elektronskog trgovanja, uključujući potpuno registrovanje i praćenje.
Ključne reči: Savet za uniformno kodiranje (UCC), Automatska identifikacija,
mobilne aplikacije, multiindustrijski lanci snabdevanja, jedinstveni identifikator
proizvoda, GLN (Global Location Number), GTIN (Global Trade Item Number ), EDI
poruke, EANCOM, XML, RFID sistemi.
Abstract – In this paper we analyze the ......
Keywords: .....
1. Uvod
Brze promene uloga strana u lancu snabdevanja, novi kanali distribucije,
promene zahteva i povećana očekivanja od usluga, radikalno su uvećali važnost
informacione tehnologije u poslovnim procesima. Prenošenje informacija o
proizvodu je veoma važan korak u odnosima između snabdevača, kupaca i svih
trećih učesnika. Te informacije se koriste u širokom opsegu važnih procesa, a
uglavnom se generišu u samom lancu snabdevanja. Mnogi procesi se vrlo
otežano odvijaju ukoliko se ne raspolaže ispravnom informacijom o proizvodu.
Operacije kao što su naručivanje, fakturisanje ili operacije u procesu skladištenja,
zahtevaju strogo ispravne informacije o proizvodu.
Slika 1: Komponente e-poslovanja
Pored tokova robe, postoje i vrlo važni informacioni tokovi između
trgovinskih partnera (slika 1). Ti tokovi treba da se prenose sveobuhvatne
informacije kao što su:
ime dobavljača i GLN (Global Location Number) kompanije,
datum primene (datum od kada trgovinski partneri mogu da
koriste informaciju),
GTIN (Global Trade Item Number ) proizvoda,
potpun opis proizvoda za EDI poruke ili za dokumenta transakcije,
fizičke karakteristike proizvoda uključujući dimenzije, neto težinu, itd,
opis različitih standardnih grupisanja trgovinske jedinice, uključujući broj
pojedinačnih jedinica u većoj trgovačkoj jedinici, kojima se takođe dodeljuje
GTIN,
opis palete ili šemu paletizacije,
GTIN i količinu jedinica nižeg nivoa (ako postoji).
Najpogodnije metode za razmenu informacija su EDI (Electronic Data
Interchange) poruke koje šalje dobavljač svim kupcima ili se šalju putem
centralnog elektronskog kataloga (sinhronizacija podataka). Karakteristika tih
metoda je da se podaci, ugrađeni u standardne poruke, šalju automatski putem
računarske mreže. Ako oba ova načina još nisu na raspolaganju, može se koristiti
neki od digitalnih prenosnih medijuma (CD, DVD ...) sa standardnim porukama, a
ako ni to nije na raspolaganju, onda se kreira klasični papirni dokument koji
sadrži različite karakteristike i uslove nabavke proizvoda.
2
Osnovni preduslov za uspešnu razmenu informacija o proizvodima je
njihova klasifikacija. Skoro svaki aspekt našeg života je predmet klasifikacije.
Klasifikujemo skoro sve, deleći naš svet na razne kategorije. Ljudi klasifikuju
stvari na različite načine. Neki stavljaju sve svoje čarape u jednu fioku; drugi
možda odvajaju bele od onih u boji. U svakom poslu klasifikacija je potreba. Čak i
na bilateralnoj osnovi, kada trguju prodavac i kupac, potrebne su neke zajedničke
definicije. Oni ne razgovaraju o pojedinačnim GTIN brojevima proizvoda, ali
koriste zajedničke grupe proizvoda. Proizvođač mlečnih proizvoda i
maloprodavac, pregovaraju na osnovu kategorije mlečnih proizvoda. Ni jedan
klasifikacioni sistem nije suštinski „bolji“ od drugog. Jedina mera uspeha
klasifikaconog sistema je njegova vrednost. Ljudi imaju različite potrebe, tako da
ono što vredi za jednog pojedinca, možda neće vredeti za drugog. Ovaj
nedostatak univerzalnosti neće nas odvratiti da koristi sistem koji je dobar i
svrsishodan. U svakom slučaju nije moguće izbeći grupisanje, organizovanje i
klasifikovanje.
Zašto nam je potreban globalno prihvaćen, fleksibilan, prilagodljiv i stalno
podržan klasifikacioni sistem?
Osnovana filozofija koja stoji iza podele proizvoda unutar maloprodajne
prehrambene mreže je istorijski zasnovana na sektorskoj organizacionoj strukturi.
Takva struktura je ustanovljena na kriterijumima kao što su: znanja zaposlenih,
skladišna temperatura, poreklo i sličnosti proizvoda. Nabavna struktura je, na
drugi način, bila usredsređena na dobavljače kao osnovu za grupisanje proizvoda.
Nabavljači su raspoređivali dobavljače prema sličnim proizvodima. Ovo se radilo
zbog postizanja maksimalnng efekta u transportu proizvoda. Ukoliko je jedna
osoba kontrolisala ceo proizvodni asortiman jednog dobavljača, troškovi prevoza i
zaliha su mogli biti minimizirani. Dobavljači su takođe održavali svoju sopstvenu
strukturu i ta struktura je slobodnije primenjivala neke zajedničke atribute
proizvoda. Postojale su razlike među dobavljačima. Sa pojavom upravljanja kao
kategorije menadžmenta mnogi od ovih kriterijuma unutar maloprodajne
zajednice ostavljeni su po strani. Nova struktura je još uvek slična načinu na koji
su proizvodi grupisani unutar prodaje i osnovne proizvodne filozofije. U
međuvremenu je snabdevanje možda čak poboljšano zbog pojave nezavisnih
struktura kao što su ACNielsen, IRI, GFK, etc. Tradicionalno za većinu
maloprodavaca, kada se napravi novi proizvod, isti se stavlja u kategoriju
strukture koju koriste maloprodavci. U prošlosti jedan od glavnih problema u
elektronskoj komunikaciji sa novim proizvodom bila je nemogućnost EDI da se
usmeri na tačno određenog predstavnika u maloprodajnoj organizaciji. EDI
takođe nije imala načina da maloprodavac povratno komunicira tako da prihvati
proizvod i podatak u vezi istog. Za razliku od ostalih, više opštih prenosnika kao
što su faktura, cena, promocija, koji već imaju povratni link povezan sa
3
maloprodavcem, za nove proizvode je to moralo da se uradi ručno. Ovu konekciju
napravio je maloprodavac za slučaj kada je proizvod tačno određen za posebnog
kupca, obično na obrascu koji se zove „obrazac za nov proizvod“, UCCnet je
kasne 1990. uveo koncept sinhronizacije. To je bilo rešenje za dva problema koja
su bila suštinska kod EDI rešenja. Prvo je bilo usmereno na grupu definisanih
odgovora dobijenih od strane maloprodavca i obezbeđivalo je mehanizam
usmeravanja u okviru maloprodajne organizacije. Korist od upotrebe zajedničke
strukture kategorija primenjena je u komunikaciji, kod novog proizvoda, između
prodavca i kupca. Ovo je nateralo dobavljače i maloprodavce da izaberu između
korišćenja nove, interne strukture, i prestrukturiranja svoje postojeće u novu. U
zavisnosti od toga koliko su bliske te dve strukture, različit je i nivo uloženog
napora. Planiranja je bilo u mnogim situacijama gde su često, višestruki kupci
primali informaciju. Kada planiranje ne bi bilo izbor, situacija se kreirala tako da
dva sistema koriste različite strukture koje podržavaju isti ljudi, uloge i tražene
mogućnosti. Sve dok ne postoji pravi i pogrešan način za klasifikovanje
proizvoda, trgovinskim partnerima bi idealno bilo koristiti zajednički jezik za
grupisanje proizvoda. Pored svog klasifikacionog istema, zajednički jezik bi
podrazumevao takvu komunikaciju kao što je slučaj sa engleskim jezikom koji
prihvaćen i korišćen kao zajednički u međunarodnim pregovorima. Proizvođačima
treba omogućiti da profilišu proizvod sa više strana radi maksimalne selekcije
izbora od strane maloprodavaca. Ovo takođe, treba da regulišu sa svojim
sopstvenim internim klasifikacionim sistemom koji može biti zasnovan na
izvornom, proizvodnom ili prodajnom odeljenju. Maloprodavcima treba omogućiti
da regulišu proizvode prema različitim internim strukturama kao što su kupci,
prema načinu na koji se proizvod prodaje odnosno kako se transportuje. Uz to,
maloprodavci imaju različitu klasifikacionu strukturu, jedinstvenu prema svojoj
sopstvenoj organizaciji.
2. Razvoj i primena globalnih standarda
EAN.UCC standardi olakšavaju nacionalnu i internacionalnu komunikaciju
između svih trgovinskih partnera koji učestvuju u lancu snabdevanja, uključujući
dobavljače sirovina, proizvođače, prodavce na veliko, distributere, prodavce na
malo, bolnice i krajnje klijente ili potrošače. Konačni cilj tako standardizovane
komunikacije je povećanja efikasnosti lanca snabdevanja. Mnoge delatnosti su
proširile svoje distribucione kanale prema tržištu i klijentima u drugim sektorima
industrije, koji možda nisu tradicionalno za njih vezani. Delatnost koja bira
specifični industrijski standard suočava se sa potencijalno visokim troškovima
održavanja dva sistema kada želi da proda svoje proizvode ili usluge ili prosto
komunicira izvan svog "zatvorenog sistema".
4
Mnoge operacije neophodne za efikasnu trgovinu i optimizaciju lanca
snabdevanja zavise od tačnosti identifikacije proizvoda koji se razmenjuju,
pruženih usluga i/ili uključenih lokacija. EAN.UCC sistem je skup standarda koji
omogućavaju efikasno upravljanje globalnim, multiindustrijskim lancima
snabdevanja, pomoću jedinstvenog identifikovanja proizvoda, transportnih
jedinica, lokacija i usluga. On olakšava proces elektronskog trgovanja, uključujući
potpuno registrovanje i praćenje.
Identifikacioni brojevi se mogu predstaviti bar kôd simbolima koji
omogućavaju elektronsko očitavanje na mestima naplate, pri prijemu u skladišta
ili na bilo kojem drugom mestu, gde se to zahteva u poslovnim procesima. Sistem
je napravljen tako da prevaziđe ograničenja u korišćenju šifarskih sistema
kompanije, organizacije ili specifičnog sektora, kao i da učini trgovinu efikasnijom
i pogodnijom za potrošače. Ovi identifikacioni brojevi se takođe koriste u
elektronskoj razmeni podataka - u EDI porukama čime se povećavaju brzina i
tačnost komunikacije. EAN (European Article Numbering Association) je osnovan
1977. godine, a 1981. menja ima u EAN International. Danas se EAN sistem
upotrebljava u više od milion preduzeća u svetu.
EAN International je 2003. godine zvanično promenio ime u GS1. Tokom
proteklih nekoliko godine nizom aktivnosti vršene su promocije GS1 imidža širom
sveta. To podrazumeva da su EAN nacionalne organizacije prihvatile novo ime
GS1 (+ ime zemlje):
• GS1 predstavlja našu ulogu u globalnim standardima i simboliše sinergiju
između poslovnih procesa i jednog globalnog sistema standarda
otvorenih za sve,
• »1« predstavlja JEDAN globalni standard, jednu globalnu organizaciju i
jedno ime naglašavajući da su GS1 standardi, usluge i rešenja integrisani i
da mogu da se razmenjuju u celom svetu.
Da bi se izbegla zabuna, mnoge reference prema organizacijama dugo, a
ponegde još uvek, upućuju na »EAN« ili »EAN organizaciju za numerisanje« što se
postepeno menja u GS1.
5
GS1 je od tela koje je samo bavilo kreiranjem standarda, evoluiralo u
kompletne organizacije za standarde i usluge (slika 2).
Slika 2: Arhitektura GS1 sistema
Razvoj GS1 standarda iniciran je:
- razvojem IT
- potrebom IS – identifikacioni ključevi i automatski obuhvat
podataka
- potrebama i zahtevima korisnika
Ključni elementi su:
- Jedinstvena identifikacija,
- GTIN - proizvoda
- SSCC - logističkih jedinica
- GLN - lokacija
- AI - dodatne informacije (upotrebljivo do, ...)
- Nedvosmislenost i predvidljivost,
- GS1 simbologije odobrene od ISO.
6
Analize pokazuju da mnoge kompanije vrlo malo investiraju u logistiku. S
druge strane, tržišna globalizacija i drugi trendovi koje u poslovanju ne možemo
zaobići, zahtevaju da nam logistika besprekorno funkcioniše. Kada govorimo o
logistici, uglavnom podrazumevamo logistiku unutar preduzeća, najčešće je to
logistika skladišnih sistema, koja se naziva i intralogistika. Razvoj intralogistike
danas je više nego kompleksan, rešenja su u velikoj meri inovativna i raznolika i,
što je najvažnije, sveukupno poslovanje u veoma značajnoj meri zavisi od tih
rešenja.Slika 3: Sledljivost – sposobnost praćenja istorije, aplikacije ili lokacije
(prema ISO 9001:2000)
Skladišni sistem svake kompanije mora biti nezaobilazan deo poslovanja
jer najveća materijalna vrednost upravo je u uskladištenoj robi. Svako proizvodno
preduzeće svoju robu mora negde da uskladišti, roba dakle miruje jedan deo svog
životnog ciklusa pre nego se dalje distribuira. Veoma retko se roba iz proizvodnog
procesa transportnim sredstvom direktno isporučuje kupcu. Tačnije, veoma je
mali broj preduzeća koja mogu poslovati po JIT (Just in Time) principu. Takođe,
mali je broj preduzeća koja mogu primeniti cross-docking sistem (sa ulazne
rampe roba se odmah transportuje na izlaznu rampu, bez zadržavanja u
skladištu), roba se ne zadržava u skladištu te nema potrebe za velikim skladišnim
prostorom.
Nekadašnji skladišni sistemi i skladišta (zgrade, viljuškari i oprema u
skladištima) bili su vrlo jednostavni. Otuda i naziv magacin i magacinsko
poslovanje. Ljudi su manuelno skladištili robu, klasičnim putem sa informacijama
na papiru, ručnim metodama pratili su stanje u skladištu. Današnja skladišta, nisu
7
magacini, po pravilu, obzirom na visoku cenu zemljišta, idu u visinu, futurističkog
su izgleda, a ljudi koji rade u njima opremljeni su modernim uređajima, bar-kôd
skenerima, RFID čitačima, mobilnim računarima, ne retko sa wireless (RF)
komunikacijom. Viljuškari su opremljeni modernim touch screen terminalima,
štampačima etiketa i radio data linkovima. Danas, kada је uobičajno da skladišta
imaju kapacitet od 30.000 do 50.000 paletnih mesta ili nekih drugih transportnih
jedinica, teško da možemo očekivati da se starim metodama i opremom prati rad
tako moderno uređenog didtributivno-logističkog centra. Brzina odziva na
zahteve od strane tržišta mora biti izuzetno velika. Karakterističan primer iz
prakse, koji se često navodi, je slučaj kompanije PUMA:
Devedesetih godina Adidas, Nike, Reebok i Umbro, gotovo potpuno su
potisnuli PUMU sa tržišta. Kvalitet, radna snaga, proizvodni proces i PUMINE
tehnologije jednaki su kao i kod konkurenata. Gde je bio problem? U vremenu sve
prisutne globalizacije i novih uslova poslovanja, u cilju što boljeg pozicioniranja na
tržištu, uz savremenu transportnu povezanost, firme mogu dosta jednostavno
distribuirati svoje proizvode. U pitanju je dakle nešta drugo, brzina isporuke i
odziv na narudžbu, tj. distribucija robe u tačnim količinama, bez grešaka, do
krajnjeg korisnika. Upravo zato, PUMA odlučuje da investira u izgradnju novog
distributivno-logističkog centra, s ciljem da smanji troškove logistike najmanje za
30% i postigne rok isporuke do 24 sata.
Kako to funkcioniše? Kada stigne zahtev iz nekog trgovačkog centra:
“Želimo naručiti sledeću robu, komisioniranu (grupisanu) u kutije, pri
čemu svaka kutija čini jednu narudžbu neke od naših 20 trgovina, koju
ćemo mi direktno isporučiti. Želimo i palete istih proizvoda koje ćemo
interno uskladištiti kao zalihe. Detaljnije, u jednoj kutiji želimo 50
komada trenerki veličine L, 40 pari patika TIP 10, u svim veličinama, 100
komada PUMA lopti, 40 komada steznika za koleno, 30 komada
golmanskih rukavica, itd. Naravno, traži se isporuka do 24 časa”. Ovo je
zahtev od samo jednog trgovačkog centra. Nije teško zamisliti situaciju kada
takvih centara ima više i kada nisu svi u istoj državi. Ne treba posebno isticati da
se napred izneti zahtevi formalizuju softversko logističkim rešenjima odnosno
standardizovanim EDI (Electronic Data Interchange) procedurama. PUMA ih je
implementirala i naravno uskoro povratila svoj udeo na tržištu.
3. EDI (Electronic Data Interchange)
Svakog dana se u poslovanju generiše i obradi veoma veliki broj papirnih
dokumenata. Ovi dokumenti variraju od narudžbenice i fakture do proizvodnih
kataloga i izveštaja o prodaji. Oni sadrže bitne informacije i u komercijalnoj
transakciji, prethode robi, prate je ili stižu naknadno.
EDI - elektronska razmena podataka omogućava trgovinskim partnerima
8
efikasan poslovni alat za direktan automatski prenos poslovnih podataka sa
jednog računarskog sistema na drugi. Kod elektronske razmene podataka sva
papirna poslovna dokumenta koja se prethodno razmenjivala između kompanija
zamenjena je porukama pogodnim za elektronsku razmenu između računarskih
sistema. Bitno je istaći da EDI podrazumeva prenos strukturiranih podataka,
pomoću usaglašenih standarda za poruke, iz jedne računarske aplikacije u drugu,
elektronskim putem, sa minimalnom intervencijom čoveka.
Slika 4: Informacioni tokovi u tradicionalnom (papirno baziranom) sistemu nabavki
Ova razmena se odnosi na trgovinske transakcije, sa njihovim
komercijalnim, logističkim i finansijskim posledicama. Za svaku organizaciju,
uspešna primena EDI procedura je multidisciplinarni projekt koji zahteva visok
stepen angažovanosti, ne samo top menadžmenta, nego i velikog broja
rukovodilaca odgovornih za različita područja aktivnosti. Potrebno je preispitati
9
kompanijsku politiku i procedure, kako bi se utvrdilo da li je neophodno izvršiti
reviziju tekućih funkcionalnih procedura i uspostaviti nove poslovne veze kojima
će se upravljati. U centru sistema je bolje korišćenje i razmena informacija,
interno i između trgovinskih partnera koji su povezani tako da budu bolje i
pouzdanije informisani.
Dve su glavne EDI oblasti za koje je u okviru EAN.UCC (GS1) sistema
izvršena standardizacija:
EANCOM
i XML.
Slika 5: Informacioni tokovi u EDI podržanom sistemu nabavki
EANCOM je detaljno primenjeno uputstvo UN/EDIFACT (United
Nation/Electronic Data Interchange for Administration, Commerce and Transport)
standardnih poruka. Ono sada obuhvata 47 poruka sa jasnim definicijama i
10
objašnjenjima kako se koriste sva polja podataka, dozvoljavajući trgovinskim
partnerima da razmenjuju komercijalna dokumenta na jednostavan, tačan i
jeftiniji način. Kao odgovor na sve poslovne zahteve, postoje razni tipovi poruka
na različitim nivoima trgovinskih odnosa:
poruke o osnovnim podacima opisuju relevantne učesnike i
proizvode,
komercijalna transakcija počinje naručivanjem, a završava se
porukama sa obaveštenjem o zaduženju ili potraživanju, prateći logičku
sekvencu trgovinskog ciklusa,
izveštajne i planske poruke se koriste za informisanje trgovinskog
partnera o trgovinskim aktivnostima ili planovima budućih zahteva,
koji dopuštaju modernizovanje lanca snabdevanja,
opšte poruke koje se koriste za slanje opštih aplikacionih poruka na
jednu ili više adresa.
EANCOM nije samo skup standardnih poruka, već se pre svega oslanja na
korišćenje EAN.UCC međunarodnih brojeva, umesto na brojeve koji su bilateralno
dogovoreni između dva trgovinska partnera. Korišćenje EAN brojeva će prirodno
pojednostaviti transakcije sa budućim trgovinskim partnerima. GTIN je jedini
internacionalni i multisektorski sistem numerisanja, koji pruža jedinstven i
jednoznačni identifikacioni broj za svaku jedinicu i njene varijante, bez obzira na
mesto porekla i odredišta. Njegovo korišćenje u EANCOM porukama je posebno
važno u otvorenim okruženjima. Kompanije se time oslobađaju potrebe da
održavaju kompleksne veze sa internim brojevima trgovinskih partnera. GLN -
globalni lokacijski broj u komunikacijama omogućava efikasan način identifikacije
lokacije ili kompanije. Isto kao što se koriste u samim EANCOM porukama, oni se
mogu koristiti i u mreži da usmeravaju EDI poruke u inbox primaoca, njegovu
radnu stanicu ili poslovnu Web aplikaciju.
11
GLN
EAN-128
RSS/CS
Eancom / XML
GDD
EPC
SSCC
GTIN
GS1 - EAN
GLN
EAN-128
RSS/CS
Eancom / XML
GDD
EPC
SSCC
GTIN
GS1 - EAN
EANCOM poruke su osmišljene tako da pruže maksimalnu efikasnost i
korist, uz pridružene standarde za numerisanje i bar-kodiranje proizvoda i
lokacija. Njihovo korišćenje se razvija širom sveta. EDI koji se sprovodi preko
EANCOM poruka zahteva upotrebu posebnih konekcija - VAN (Value Added
Network) mreža (mreže sa dodatnim uslugama). VAN mreže su veoma pouzdane,
još uvek prilično skupe i zahtevaju posebne usluge. To je razlog zašto su
uglavnom samo najveće kompanije u mogućnosti da investiraju u takvu
infrastrukturu. Mala i srednja preduzeća uglavnom i dalje sprovode razmenu
(sklonu greškama) papirnih poslovnih dokumenata.Slika 6: Opšte GS1 specifikacije kao standardi sledljivosti
Uporedo sa brzim razvojem Interneta, preduzeća su prepoznala potrebu da
se ovaj medijum iskoristi i za razmenu poslovnih dokumenata. Odgovor na to bio
je XML - eXtensible Markup Language (proširivi jezik označavanja), koji se koristi
za automatsku razmenu poslovnih informacija između računarskih sistema putem
Interneta. EAN.UCC je razvio nekoliko standardnih XML poruka. Sve koriste
standardne brojeve kao što su GTIN ili GLN. Šire informacije o ovim novim
standardima su u nadležnosti nacionalnih GS1 organizacija.
4. RAZMENA INFORMACIJE DUŽ LANCA SNABDEVANJA
Određeni broj aktivnosti je od suštinske važnosti da bi se obezbedila
precizna razmena informacija duž lanca snabdevanja. To podrzumeva da se
elementarnom podatku vezanom za bilo koji skenirani bar kôd ili očitan sa RFID
taga, mogu jednoznačno pridružiti tačni, ažurirani podaci o proizvodu. Ovo je
posebno važno za jedinice koje se skeniraju na maloprodajnim naplatnim
mestima gde izostanak tačnih podataka može imati pravne posledice. Ugovorom
između partnera trebaja biti definisan i odgovarajući vremenski period u okviru
koga treba da se vrši razmena informacija.
12
Podaci o GTIN-u su bitni u sledećim prikazanim slučajevima. Informacija
mora biti prosleđena pre nego što se ukaže potreba za njom, da bi omogućila
trgovinskom partneru dovoljno vremena da je obradi.
1. Nova trgovinska veza. Svi GTIN-ovi proizvoda treba da budu poslati
sa pridruženim podacima kod uspostavljanja nove trgovinske veze.
2. Nova jedinica u asortimanu. GTIN treba svakako da se prenese za
vreme prvog kontakta sa kupcem.
3. Nov dodeljeni GTIN. Ako izmena u proizvodu zahteva nov broj,
trgovinski partner se mora obavestiti o novom GTIN-u
istovremeno kada se obaveštava o promeni proizvoda. Informacija se
mora preneti dovoljno vremena pre nego što se roba (na koju se to
odnosi) isporuči.
4. Promocije sa različitim GTIN-om. Mnogi prodavci na malo planiraju
unapred promociju posebnih ponuda. Specijalnim ponudama često
prethodi registraciona procedura, u kojoj je osnovno da se partner
unapred obavesti o GTIN-ovima. Preporuka je da se ovo uradi što je
pre moguće, pri prvom kontaktu koji se odnosi na posebnu ponudu.
5. Privremena zamena jedinice sa drugačijim GTIN-om od
uobičajenog. Ako proizvođač snabdeva jedinicom sa različitim GTIN-
om od onog koji trgovinski partner očekuje, iz bilo kog razloga,
osnovno je da novi GTIN bude unet na vreme u bazu podataka.
6. Popuna police. Moguće je da radnik na popuni polica stavi na policu
jedinicu koja ima drugačiji GTIN, a koji još nije ušao u bazu podataka.
Radnici na popuni polica treba uvek da ispitaju da li je GTIN na
jedinici isti kao onaj na polici. Ako nije, tada osoba odgovorna za
bazu podataka u prodavnici mora da zabeleži promenu.
4.1. Logističke jedinice
Logistička jedinica je jedinica bilo kojeg sastava pripremljena za transport
i/ili skladištenje, kojom je potrebno upravljati u lancu snabdevanja. Beleženje i
praćenje logističkih jedinica u lancu snabdevanja je glavna primena EAN.UCC
sistema. Za ovu namenu, standardni EAN identifikacioni broj poznat kao SSCC
(serijski kôd kontejnera za otpremu) identifikuje logističke jedinice. Ovo je
jedinstven broj za svaku specifičnu logističku jedinicu i u principu je dovoljan za
sve logističke primene. Ako svi trgovinski partneri, uključujući prevoznika i
trećeg učesnike, čitaju SSCC i razmenjuju EDI poruke između sebe sa punim
opisima logističkih jedinica i imaju relevantne on-line datoteke za pristup ovim
13
opisima kada čitaju SSCC, tada nikakva druga informacija nije potrebna pored
SSCC.
Svi ovi uslovi su još uvek retko zadovoljeni, tako da su neki atributi SSCC
korisni u formi bar kôda na logističkim jedinicama. Kako svakoj logističkoj jedinici
mora da se dodeli njen vlastiti jedinstveni SSCC, nije praktično štampanje bar
kôd simbola koji sadrži SSCC na pakovanju logističke jedinice. Mora se napraviti
etiketa koja će se postaviti na logističku jedinicu kada ona bude formirana.
Logistička jedinica može takođe da bude trgovinska jedinica i da kao takva
bude predmet EAN.UCC specifikacija. U ovom slučaju, logično je da se formira
jedna etiketa koja sadrži sve zahtevane bar-kodirane informacije.
EAN International i UCC (sada GS1), zajedno sa predstavnicima
proizvođača, prodavaca na malo, prevoznika i EAN organizacija za numerisanje,
razvili su dobrovoljni standard za primenu bar kôd etiketa: EAN/UCC logistička
etiketa.
SSCC i njegova primena na logističkim jedinicama su najvažniji na
EAN/UCC logističkim etiketama.
EAN.UCC standardi olakšavaju nacionalnu i internacionalnu komunikaciju
između svih trgovinskih partnera koji učestvuju u lancu snabdevanja, uključujući
dobavljače sirovina, proizvođače, prodavce na veliko, distributere, prodavce na
malo, bolnice i krajnje klijente ili potrošače. Mnoge operacije neophodne za
efikasnu trgovinu i optimizaciju lanca snabdevanja zavise od tačnosti
identifikacije proizvoda koji se razmenjuju, pruženih usluga i/ili uključenih
lokacija.
Prateći principe i dizajn EAN.UCC sistema, korisnik može da automatski
projektuje primenu EAN.UCC podataka. Sistem logički garantuje da obuhvaćeni
podaci sa bar kodova proizvode jasne elektronske poruke i njihova obrada može
da bude potpuno programirana. Sistem je napravljen da se koristi u industriji,
trgovini ili javnom sektoru, a bilo koje izmene u sistemu predstavljaju se tako da
ne prekidaju korisnike u radu. Primena različitih EAN.UCC standarda može
značajno poboljšati logističke operacije, smanjiti troškove rukovanja papirima,
skratiti vreme naručivanja i isporuke, povećati tačnost i omogućiti bolje
upravljanje celim lancem snabdevanja. Veliko je sniženje troškova kod
kompanija koje su usvojile EAN.UCC sistem, pošto one primenjuju isto rešenje za
komunikaciju sa svim svojim trgovinskim partnerima i ostaju potpuno slobodne
za internu primenu po svom vlastitom nahođenju.
4.2. Područja primene
EAN.UCC sistem pokriva različita područja primene. Ona uključuju:
trgovinske jedinice, logističke jedinice, lokacije i aktivu. Ove primene se oslanjaju
na standardne strukture podataka pomoću kojih mogu da budu identifikovane
14
sve relevantne jedinice i njihovi podaci. Brojevi su ključ za pristup bazama
podataka i jednoznačnu identifikaciju jedinica kojima se rukuje, u svim
porukama. Brojevi su čisto identifikacioni, bez ikakvog značenja. Sve informacije
koje opisuju proizvod ili uslugu i njihove karakteristike nalaze se u bazi
podataka. One se prenose od dobavljača do kupca samo jednom, pre prve
transakcije, bilo korišćenjem standardnih poruka ili elektronskih kataloga.
Brojevi predstavljeni u obliku bar kôda omogućavaju automatsko
obuhvatanje podataka na svakom mestu gde se jedinica unosi ili iznosi. Bar
kodovi su obično uključeni u proizvodni proces na mestu proizvodnje: oni su ili
unapred štampani sa drugim informacijama datim na pakovanju, ili je etiketa
zalepljena na jedinicu na proizvodnoj liniji. Isti brojevi se takođe koriste u EDI
porukama, dozvoljavajući da sve informacije u transakciji o jedinicama koje se
identifikuju budu prenete partnerima na koje se odnose. Standardne strukture
podataka koje su date garantuju jedinstvenost širom sveta unutar važnih
područja primene.
Globalni broj trgovinske jedinice (GTIN) - Global Trade Item Number:
GTIN je broj (naziva se i struktura podataka) koji se koristi za jedinstvenu
identifikaciju trgovinskih jedinica širom sveta.
Trgovinska jedinica je bilo koja jedinica (proizvod ili usluga) za koju postoji
potreba za korišćenjem već definisanih informacija i kojoj se može odrediti cena
ili koja može da se naruči ili fakturiše u bilo kojem delu bilo kojeg lanca
snabdevanja.
Identifikacija i označavanje simbolom trgovinske jedinice omogućavaju
automatizaciju maloprodajnih mesta naplate (kroz datoteke cena), prijem
proizvoda, upravljanje zalihama, automatsko naručivanje, analizu prodaje i široki
opseg drugih poslovnih primena.
Primeri: kanta boje prodata krajnjem potrošaču, kutija sa 6 kanti boje,
pakovanje koje sadrži 24 kutije od po 1 kilogram đubriva za cveće, multi-
pakovanje sa 1 šamponom i 1 regeneratorom.
Serijski kôd kontejnera za otpremu (SSCC) - Serial Shiping Container
Code: SSCC je broj ili struktura podataka, koji se koriste za jednoznačnu
identifikaciju logističkih (transportnih i/ili skladišnih) jedinica.
Logistička jedinica je jedinica bilo kog sastava spremna za transport i/ili
skladištenje kojom je potrebno upravljati u lancu snabdevanja. SSCC može da se
kodira UCC/EAN-128 bar kodom. Skeniranje SSCC označenog na svakoj
logističkoj jedinici omogućava da fizičko kretanje jedinica bude individualno
zabeleženo i praćeno, omogućavajući vezu između fizičkog kretanja jedinica i
pridruženog informacionog toka. To, takođe, otvara mogućnost za
15
implementaciju širokog opsega primena, kao što su sinhronizovan pretovar,
usmeravanje pošiljki, automatski prijem itd.
Primeri:
kutija koja sadrži 12 haljina i 20 jakni različitih veličina i boja je
logistička jedinica
paleta sa 40 pakovanja od po 12 kutija akrilnih boja.
Globalni lokacijski broj (GLN) - Global Location Number: GLN je broj
koji se koristi za identifikaciju kompanije ili organizacije kao pravne celine. GLN
se takođe koristi i za identifikaciju fizičkih lokacija. Korišćenje lokacijskih
brojevaje preduslov je za efikasan EDI.
4.3. Identifikacija trgovinskih jedinica
Trgovinska jedinica je definisana kao bilo koja jedinica (proizvod ili usluga)
za koju postoji potreba za korišćenjem već definisanih informacija i kojoj se može
odrediti cena ili koja može da se naruči ili fakturiše u bilo kojem delu bilo kojeg
lanca snabdevanja. Ova definicija pokriva sve predmete, od sirovina do krajnjih
potrošačkih proizvoda, a takođe uključuje i usluge koje imaju unapred definisane
karakteristike.
Trgovinske jedinice se numerišu pomoću GTIN uz korišćenje četiri
strukture podataka: EAN/UCC-8, UCC-12, EAN/UCC-13 i EAN/UCC-14. Sve one se
smeštaju u
14-to cifarsko polje. Izbor strukture podataka zavisi od prirode jedinice i uloge u
korisničkim primenama.
Glavna primena EAN.UCC sistema je identifikacija maloprodajnih jedinica
tj. jedinica koje će se skenirati na maloprodajnom mestu za naplatu. Mogu se
identifikovati sa EAN/UCC-13 brojem. Ako su vrlo male, koristi se EAN/UCC-8 broj
(ili UCC-12 bez vodećih nula).
Trgovinske jedinice koje se prodaju sa različitim merama poznate su kao
trgovinske jedinice promenljivih mera (na primer, unapred upakovano voće,
povrće ili mesni proizvodi koji se prodaju po težini) i na takve trgovinske jedinice
odnose se posebna pravila. Posebna pravila postoje i za knjige, serijske
publikacije, štampana muzička dela ili proizvode koji nisu u slobodnoj prodaji.
Trgovinske jedinice koje se ne prodaju preko maloprodajne mreže mogu se
isporučivati u raznim oblicima: kutijama, sanducima, pokrivenim ili obmotanim
paletama, gajbama sa bocama, itd.
Takve jedinice mogu da se identifikuju na neki od sledećih načina:
dodelom specifičnog EAN/UCC-13, UCC-12 ili EAN/UCC-8 broja;
alternativno, dodelom EAN/UCC-14 broja koji se formira od
indikatora
16
(koji uzima vrednost od 1 do 8) i broja koji je dodeljen trgovinskoj
jedinici sadržanoj u pakovanju. Ovo rešenje je moguće samo za
homogene grupe standardnih trgovinskih jedinica, gde su sve
jedinice
u pakovanju identične.
Za dodelu GTIN-a odgovorna je kompanija koja je vlasnik prava na ime
proizvoda bez obzira na to gde i ko ga je proizveo. Nakon učlanjenja u EAN (GS1)
organizaciju ova kompanija dobija EAN.UCC kompanijski prefiks, koji isključivo
služi za njenu upotrebu. EAN.UCC kompanijski prefiks ne može se prodati,
iznajmiti ili dati, u celosti ili delimično, na korišćenje drugoj kompaniji. Napred
pomenuta kompanija može da bude:
Proizvođač ili dobavljač
o Ako su kompanije proizvođači proizvoda ili drže proizvodnju
toga proizvoda u nekoj drugoj zemlji i prodaju ga pod
zaštićenim imenom čiji je vlasnik proizvođač ili dobavljač.
Uvoznik ili trgovac na veliko
o Ako uvoznik ili trgovac na veliko imaju proizvod proizveden u
nekoj zemlji i prodaju ga pod zaštićenim imenom koje pripada
kompaniji.
o Ako uvoznik ili trgovac na veliko menjaju proizvod (na primer
menjaju pakovanje artikla).
Prodavac na malo
o Ako prodavac na malo ima proizvod proizveden u nekoj zemlji
i prodaje ga pod zaštićenim imenom koje mu pripada.Izuzeci:
• Ako jedinici nije inicijalno dodeljen GTIN, uvoznik ili posrednik može,
na
zahtev svojih klijenata, da dodeli privremeni GTIN. Međutim,
poželjno je
da proizvođač dodeli broj. Sa druge strane, prodavac na malo
može
dodeliti interni broj, za korišćenje unutar prodavnice, onim
jedinicama
koje još nemaju dodeljeni GTIN.
• Jedinice bez zaštićenog imena: Proizvođači dodeljuju GTIN
jedinicama
bez zaštićenog imena i srodnim jedinicama - bez pojedinačnih
etiketa.
Različiti proizvođači mogu proizvoditi jedinice koje potrošačima
17
izgledaju
isto i moguće je da jedinice koje izgledaju isto imaju drugačiji GTIN.
Ovo
može da ima uticaja na organizaciju računarskih datoteka. Primeri
takvih
jedinica su plastični podmetači, sveće, čaše itd.
Neke kompanije proizvode iste artikle u raznim zemljama ili u raznim fabrikama. U
ovom slučaju, GTIN treba da se dodeljuje iz centrale i da njime upravlja jedna
od kompanija iz grupe ili jedan njen proizvodni deo.
5. RFID tehnologija u logističko-distributivnim sistemima
U cilju poboljšanja distribucije, kao zamena za bar-kod, u širu primenu ulazi
nova tehnologija za identifikaciju proizvoda - radio frekventna identifikacija (RFID).
RFID menja način na koji preduzeća prate kretanje i isporuku svojih proizvoda.
Iako je primena RFID-a u osnovi vezana za identifikaciju proizvoda i uravnoteženje
lanaca snabdevanja, njegov dosadašnji opseg primene znatno prevazilazi
poslovne okvire.
Za bilo koju kompaniju, ključni trenutak je izbor odgovarajućeg softversko-
logističkog rešenja. Glavna dilema je praviti sopstveno rešenje, po “vlastitoj meri”,
vlastitim snagama ili angažovanjem outsource kompanije, ili opredeliti se za
isprobano, u praksi dokazano, specijalizovano softversko-logističko rešenje i
odgovarajućeg partnera za implementaciju tog rešenja sa obaveznom
integracijom u poslovni informacioni sistem (ERP).
Međutim, u logističkom sistemu značajno mesto zauzimaju i savremena
tehnološka rešenja, primena tehnologija automatske identifikacije i automatskog
obuhvatanja podataka, specijalizovana hardverska i softverska oprema (bar-kôd
skeneri, mobilni računari, wireless infrastruktura, bar-kôd printeri, RFID sistemi,
softveri za razvoj mobilnih aplikacija, softveri za upravljanje mobilnom opremom,
specijalni interfejsi koji povezuju heterogene sisteme korisnika), s jedne strane, i
softverske kompanije, isporučioci logističkih rešenja, s druge strane. To su poslovi
za sistem integratora specijalizovanog za mobilno računarstvo, sa visokim
kompetencijama za tu oblast.
Kada govorimo tehnologijama automatske identifikacije na prvom mestu je
svakako "moderna” RFID tehnologija – tehnologija Radio-Frekventne
IDentifikacije.
Treba znati da RFID nije nova tehnologija. Naprotiv, RFID tagovi, antene i
čitači u praktičnoj primeni su od kraja 80-tih godina prošlog veka! Jedan od bitnih
razloga što RFID nije danas u (tako) masovnoj upotrebi jeste, pre svega, visoka
18
cena RFID tagova i visoka cena RFID čitača. Početkom ovog veka, zahvaljujući
velikim svetskim kompanijama kao što su Wal-Mart, Gillett, Procter & Gamble,
Coca Cola, Metro, Siemens, Philips, Texas Instruments, Symbol Technologies,
Datamx, Zebra i drugim, koje su, najpre kao sponzori, finansirale razvoj, a zatim
postale i prvi veliki kupci i korisnici RFID tagova (radi se o količinama od više
milijardi tagova), cena tagova postala je, koliko toliko, prihvatljiva. Međutim,
očigledno da samo prihvatljiva cena još uvek nije bila dovoljna za masovnu
rasprostranjenost primene RFID tehnologije i tagova.
Tek pre nekoliko godina (u laboratorijama MIT-a), razvijen je,
dokumentovan i standardizovan, identifikacion kôd EPC (Electronic Product Code),
zasnovan na RFID tehnologiji. EPC je struktuiran kôd za obeležavanje artikala
široke namene pomoću RFID tagova različitih oblika. Kontrolu nad razvojem EPC
standarda ima međunarodna organizacija EPC Global, dok je distribucija i kontrola
dodeljivanja EPC brojeva u nadležnosti međunarodne organizacije GS1, i
odgovarajućih nacionalnih GS1 organizacija. Na prvi pogled se može zaključiti da
je sve tu što treba da se BAR-KÔD zameni novim RFID-EPC tagom.
19
Globalni standardi za identifikaciju zasnovanu na RFID, čija karakteristika je brža i sa stanovišta troškova efikasnija preglednost informacija.
• Novi globalni sistem standarda koji kombinuje tehnologiju radio frekventne identifikacije, postojeću komunikacionu mrežnu infrastrukturu i Elektronski Kôd Proizvoda (EPC – broj koji jedinstveno identifikuje jedinicu)
• Trenutna i automatska identifikacija i praćenje jedinica kroz ceo lanac snabdevanja.
• Poboljšana efikasnost i preglednost u lancu
Slika 6: Moguće varijante RFID transpodera - tagova (u formi nalepnice)
5.1. Komponente RFID sistema
Osnovna funkcija transpondera sastoji se u tome da sadrži podatke i da te
podatke šalje čitaču. Transponder čine mikročip i antena koji su projektovani za
određenu namenu transpondera. Tipičan izgled jednog RFID transpondera je
prikazan na slici 6. Transponder se po načinu napajanja mikročipa dele u tri
kategorije:
- pasivni transponderi
- aktivni transponderi
- delimično aktivni transponderi
Pasivni transponderi su veoma rasprostranjeni u svakodnevnom životu. Možemo
ih naći u platnim karticama, elektronskom označavanju robe, elektronskoj zaštiti
robe... Naziv „pasivni“ potiče od toga što ova vrsta transpondera ne poseduje
sopstveno napajanje mikročipa na samom transponderu, već se energija za
funkcionisanje mikročipa dobija elektromagnetnom indukcijom od strane čitača.
Postaje jasno da se ovi transponderi koriste u aplikacijama gde rastojanje izmenu
čitača i transpondera nije preterano veliko.
Aktivni transponderi funkcionišu na sličan način kao i pasivni, s tom razlikom što
aktivni transponderi poseduju sopstveno napajanje, odnosno ne koriste
emitovanu elektromagnetsku energiju od strane čitača za napajanje. Zbog toga
je aktivni transponder stalno uključen, a ne samo u prisustvu elektromagnetskog
polja čitača. Prisustvo baterije u sklopu transpondera omogućava snažniji signal
koji se šalje čitaču. Stoga se aktivni transponderi koriste na znatno većim
rastojanjima od pasivnih, međutim, njihov vek trajanja je ograničen trajanjem
baterije, posle čega se transponder mora zameniti. Naravno, prisustvo baterije
utiče na cenu aktivnih transpondera.
Delimično aktivni transponderi poseduju sopstveni izvor napajanja, odnosno
bateriju, koja se koristi samo za napajanje mikročipa. Dakle, deo za
komuniciranje ovakvog transpondera sa čitačem je isti kao kod pasivnog
transpondera. Ovakvi transponderi mogu biti u „stand-by“ režimu dok se ne
pojavi signal od čitača. Na taj način se može obezbediti značajna ušteda energije
koja se dobija iz baterije. Moguće je izvršiti podelu transpondera i po njihovim
memorijskim osobinama, pa tako razlikujemo sledeće vrste:
- transponderi iz kojih se može samo čitati
- transponderi koji imaju mogućnost čitanja i upisa
20
- transponderi koji poseduju memorijski deo za nepromenljive podatke sa
dodatkom memorijskog prostora koji se može koristiti za specifičnu
upotrebu
Slika 7: Izgled RFID čitača
Svaki RFID sistem čine tri osnovna elementa: transponder, čitač i kontroler
(host). U suštini, RFID tehnologija funkcioniše na sledeći način: Transponder je
jedinstveni identifikator za objekat kome je pridružen. Čitač šalje radio signal, i na
taj signal transponder odgovara da bi se identifikovao. Zatim čitač pretvara
dobijen radio signal u podatke koji mogu biti prosleđeni sistemu za procesiranje,
da bi se posle filtriranja i analize preduzela odgovarajuća radnja na osnovu
dobijene informacije.
Slika 8: Osnovni elementi svakog RFID sistema
21
U zavisnosti od tipa transpondera, količina podataka koja je skladištena u
njemu može varirati od nekoliko bajta do nekoliko megabajta. Format podataka
može biti proizvoljan, samo je bitno da ga prepoznaju i čitač i transponder.
Međutim, standardizacijom u ovoj oblasti, uveden je pojam Elektronskog Koda
Proizvoda ili EPC (Electronic Product Code). On najčešće koristi 96-bitni format
(GID 96), organizacije EPCglobal. Primer takvog identifikatora prikazan je na
sledećoj slici.
Slika 9: 96-bitni format EPC-a
5.2. RFID problemi
Aktuelna situacija u svetu pokazuje da uvođenje potpuno funkcionalnog
RFID sistema baš i nije tako jednostavno. Još uvek je broj kompanija koje koriste
RFID tagove, posebno EPC, veoma mali i ograničen na najveće, prethodno
pomenute trgovinske lance.
Šta su glavni razlozi relativno sporog širenja primene RFID tehnologije u
savremenim proizvodnim, logističko distributivnim, transportnim i trgovinskim
sistemima, ako to već nije previsoka cena RFID tagova i odgovarajuće opreme?
Odgovor je i jednostavan i kompleksan u isto vreme. Bar-kôd tehnologija je
u masovnoj primeni, u obeležavanju i identifikaciji proizvoda, od kraja 60-tih
godina prošlog veka, gotovo 40 godina. Za to vreme duboko i široko je
implementirana u sve poslovno informacione sisteme, posebno u sve sisteme za
upravljanje proizvodnjom, logistikom, distribucijom, transportom i trgovinom.
Kompletna filozofija projektovanja takvih sistema godinama je bazirana na
mogućnostima i prednostima bar-kôd tehnologije.
RFID tehnologija i RFID tagovi, posebno EPC tagovi (slika 6), bez sumnje,
donose sasvim nove mogućnosti i nove prednosti. Međutim, da bi se one mogle na
pravi način iskoristiti i dati očekivane efekte, neophodno je u potpunosti promeniti
filozofiju projektovanja i izgradnje informacionih sistema, posebno specijalizovanih
logističko-distributivnih i trgovinskih sistema, koji će biti bazirani na primeni RFID
tehnologije. To niti je jednostavno, niti je jeftino, niti se može napraviti za godinu,
dve ili tri. Tu činjenicu priznaju i najveće od pomenutih kompanija, koje su, inače,
22
u pojedinim segmentima svog poslovanja, već danas, otišle veoma daleko u
primeni RFID tehnologije. Taj oprez i postupnost u širenju RFID sistema, posebno
je karakterističan za vodeće evropske trgovinske kompanije.
Logističari koji nastoje da u svoje lance distribucije uvedu RFID tehnologiju,
danas su suočeni sa brojnim strateškim i operativnim izazovima, kao i širim
društvenim ograničenjima, ali će pretpostavljena korist od uvođenja takvih
tehnologija imati veliki uticaj na strukture i operacije preduzeća, kao i na odnose
sa kupcima. Ostaje da se vidi da li će uvođenje RFID tehnologije od strane nekih
trgovinskih lanaca biti isto tako uspešno kao i sve veći stepen uvođenja u
proizvodnju. Izazov za trgovinska preduzeća predstavlja kreativnija primena RFID
tehnologije kako bi se iskoristila mogućnost marketinškog špijuniranja koju ova
tehnologija nudi. Tamo gde trgovci, podatke dobijene RFID tehnologijom, mogu da
iskoriste za sastavljanje modela segmentiranja, i da analiziraju i sve tačnije
predvide obrasce prodaje, ova tehnologija daje mnogo bogatiju sliku o kupcima
nego što bar-kod sistemi skeniranja to danas nude. Sve većim uticajem RFID
tehnologije samo će se naglasiti neki trendovi koji već dugo vremena postoje – na
primer, sve veća moć trgovine nad snabdevačima u lancu snabdevanja,
personalizovani marketing i korisnička usluga, kao i još efikasnije upravljanje
inventarom – ali se istinski neće vršiti uticaj na transformacione promene.
6. Zaključak
Primena informacione i komunikacionih tehnologija (ICT) u elektronskoj
trgovini obezbeđuje veću efikasnost poslovanja, fleksibilniji nastup preduzeća na
tržištu, jaču povezanost prodavaca i kupaca, ubrzanje transakcionih operacija,
smanjenje troškova poslovanja, uvećanje profita, itd.
U poslednjih nekoliko godina uvedene su ogromne izmene u načinu
poslovanja kompanija, prodaji roba i usluga i u komuniciranju sa dobavljačima i
kupcima. Elektronski podržana trgovina će igrati veoma veliku ulogu u načinu na
koji svoje poslovanje vode male, srednje i velike kompanije bilo sa svojim
potrošačima, ostalim poslovnim subjektima ili sa oboma. Ideje, inovacije i
motivisanost vode napred.
Elektronska razmena podataka - EDI, kao jedna od novina koju je poslednjih
decenija doneo razvoj računarske tehnike, računarskih mreža i informatičkih
tehnologija, doprinosi rešavanju nedostataka tradicionalne razmene informacija,
kao što su smanjenje kašnjenja vezana, za rukovanje, popunjavanje i transport
papirnih dokumenata, zatim redukovanju broja grešaka i smanjenju vremena
unosa podataka. EDI je direktna razmena poslovnih informacija između
računarskih aplikacija, poslovnih partnera, bez ljudske intervencije, korišćenjem
dogovorenih standarde u cilju strukturiranja elektronskih poruka koje zamenjuju
23
standardne poslovne dokumente. Uvođenje EDI razmene je samo informaciona
podloga za sprovođenje reinženjeringa poslovnih procedura u smislu sprovođenja
određenih izmena i dopuna u postojećem aplikativnom softveru firme kako, bi on
bio prilagođen novim uslovima poslovanja i novom načinu razmene poslovnih
informacija. Novi pristup poslovanju "upravo-na-vreme" - JIT (Just-In-Time) uneo je
značajne promene u industrijskoj proizvodnji i upravljanju zalihama.
Isto tako, radio frekventna identifikacija (RFID) zamišljena je kao
jednostavna zamena za bar kodove gde bi se identifikacija proizvoda vršila
bežičnim putem, preko radio talasa. Krajnji cilj je da svaki prizvod, svaka pošiljka
ili svaka komponenta ugrađena u neki kompleksan proizvod ima svoj broj i da se
može pratiti od proizvodnje do otpada (eng. value chain) i to bilo gde na svetu i
bilo kada. To na prvi pogled izgleda preterano, međutim kod montaže automobila,
aviona, na skladištima velikih prodajnih centara, skladištima špedicija, na vojnim
skladištima itd., će se svake sekunde znati gde se šta nalazi i kakvo je brojno
stanje.
Međutim, opšta preporuka je da se treba naoružati strpljenjem. Treba
dozvoliti velikim kompanijama, uključujući i velike softverske kompanije, da
naprave glavne pomake, da proizvedu, ne samo prvu, već i drugu treću, … verziju
svojih “RFID/EPC based” rešenja, da prokrče put “softverskom prethodnicom”, da
proizvođači hardvera proizvedu prvi, drugi, treći, … model taga, antene, čitača,
efikasniji i jeftiniji od prethodnih, da EPC Global utvrdi, pored sadašnjih EPC1 i
EPC2, i EPC3 ili EPCn standard, koji će biti standard u narednih desetinu više
godina, da se proširi mreža nacionalnih EPC provajdera.
Ako se krene sa takve startne pozicije, uz stvaranje realnih mogućnosti za
paralelni rad različitih sistema, njihovu nadgradnju i integrisanje, postoje realne
šanse za uspešnu implementaciju RFID sistema. Konačno, to nam potvrđuju i
današnji lideri u primeni RFID tehnologije u Americi i Evropi, Wal-Mart i Metro – to
su istovremeno i lideri u efikasnoj primeni bar-kôd tehnologije. Slično važi i za
druge velike korisnike RFID tehnologije.
Literatura
[1] Nemerofsky, L. (1997) EDI isn't dead yet. Electronic Commerce World, Aug, pp 12,
[2] GS1: eCom Standards in the GS1 Community 2007[3] http://www.epcglobalinc.org/what/cookbook/RFID Implementation Cookbook
2nd Release - Sept. 2006[4] Darko Korać: Savremeni sistemi za logistiku i distribuciju – integracija sistema
i RFID, Poslovna logistika br. 5, 2005.[5] GS1 Srbija publikacije: EANCOM 2002 - Edicija 2008, DEO I – UN/EDIFACT
D.01B, Verzija 4 sintakse, Jun, 2008.[6] GS1 Srbija publikacije: EANCOM 2002 - Edicija 2008, DEO III – Katalog
elemenata odataka i skupova kodova, Jun, 2008.
24
[7] GS1 Srbija publikacije: EANCOM 2002 - Edicija 2008, DEO II – Poslovne poruke ORDERS – Narudžbenica, Juni 2008.
[8] GS1 Opšte specifikacije verzija 10, izdanje 1, januar-2010.[9] Stojčić, Z. (1998) Elektronska razmena podataka i EDIFACT standardi.
Beograd: Centar za razvoj poslovanja, [10] Esin Ergen; Burcu Akinci; Bill East; and Jeff Kirby: Tracking Components and
Maintenance History within a Facility Utilizing Radio requency Identification Technology, JOURNAL OF COMPUTING IN CIVIL ENGINEERING © ASCE / JANUARY/FEBRUARY 2007.
[11] N. Cho, S.-J. Song, S. Kim, S. Kimn, and H.-J. Yoo: A 5.1– W UHF RFID tag chip integrated with sensors for wireless environmental monitoring, in Proceedings of the 31st IEEE European Solid-State Circuits Conference (ESSCIRC’05), Grenoble, France, pp. 279–282, 2005.
25