Филозофски факултет, Нови Сад

Српска књижевност и језик

Српски класицизам и предромантизам

ЕЛЕМЕНТИ ФАНТАСТИКЕ У ДЕЛИМА

СРПСКИХ ПРЕДРОМАНТИЧАРА

Ментор: Сава Дамјанов Студент: Урош Јагодић

ЕЛЕМЕНТИ ФАНТАСТИКЕ У ДЕЛИМА СРПСКИХ

ПРЕДРОМАНТИЧАРА

У фантастичку књижевност убрајамо остварења која одступају од реалног, могућег,

тј. она остварења која настају по немиметичком моделу, по логици фантазме. Одступање

од реалног и могућег, посматраћемо као одступанје од платоновског mimesis-a. Платон, у

своме дијалогу ,,Софист“, дефинише две врсте mimesis-a, ,,добар“ и ,,рђав“, при

чему ,,добар“ mimesis представља потпуну, прецизну, тачну копију оригинала, док ,,рђав“

представља лажне слике, фантазме: ,,...насупрот копијама, фантазме не поштују

парадигматске односе, и не само што не подражавају моделе/ствари, него су и суштински

различите од њих: за тај ,,рђави“ облик mimesis-a, за тај очигледно другачији тип

уметничког стваралаштва Платон је – да би га што јасније одвојио од правог mimesis-a –

употребио и другачију терминолошку ознаку: phantastike – фантастика.“1

I Типови фантастике

Када говоримо о елементима фантастике у српском предромантизму, морамо имати

у виду начине и видове испољавања те фантастике, што би значило увести одређену

типологију, на основу које би било могуће посматрати врсте испољавања фантастичког

дискурса.2

Према томе, разликоваћемо три основна типа фантастике: ониричка фантастика,

хорор и пројекција сакралног. Овима би се могла придодати и фолклорна фантастика,

која за своју грађу узима фолклорну имагинацију.

1 Сава Дамјанов, Вртови нестварног, Службени гласник, Београд 2011, стр. 37.2 Све поделе у овом раду, осим ако није другачије назначено, су преузете из наведене књиге С.

Дамјанова.

2

Ониричка фантастика се гради на пољу сна, али то никако не значи да сваки сан

створен у немиметичком моделу припада домену фантастике. Наиме, ако овај модел остаје

само у домену сна, и нема никакав утицај на реалност тј. спознајни свет, не можемо

говорити о фантастичком. У књижевности српског предромантизма, пророчки сан је

најчешћи, али се може јавити врста сна која нема везе са будућим збивањима, већ говори о

нечему што се већ десило. Што се тиче садржаја снова, они могу бити природни (у њима

се не појављује ништа фантастичко) и окултни (њихов садржај се конструише по

немиметичком моделу, односно, садржај је фантастички).

Садржај хорор фантастике испуњавају приче о аветима, духовима, демонима,

вампирима, и сличним натприродним бићима; овај тип фантастике поседује

карактеристичну мистичну, мрачну атмосферу, као и карактеристичне локалитете

(дворци, рушевине града, и сл.). Сви ови елементи су наслеђе готског романа. Готски

роман се појављује у Енглеској, у дугој половини XVIII века. За њега су карактеристична

мистична, натприродна дешавања, описи уклетих замака, рушевина, пустоши, мрака, а све

у функцији постизања страве и ужаса: ,,Неки енглески писци који су се под утицајем

предромантичарских струја почели окретати средњовековној прошлости прихватили су

тај израз, и он се усталио као назив за нова интересовања, супротна ставу класициста, који

су средњовековне споменике сматрали примитивим и варварским.“3 Касније се

назив ,,готски“ употребљавао за романе пуне тајанствених догађаја, страха, језе и мрачних

заплета. У овом смислу назив је први употребио Хорас Волпол 1764. године, који је

другом издању свога романа ,,Отрантски замак“ дао поднаслов ,,готска прича“. Овај роман

говори о мистичном пророчанству, које се испуњава; описују се тамнице, провалије,

литице, кошмарне визије, изненадна смрт и сл.

Пројекција сакралног је тип фантастике који се везује за религију и религиозне

представе. Сакралне слике и визије су основни материјал овог типа фантастике, и оне се

заснивају на концептима одређене религије (хришћанска, исламска...) и религијској

имагинацији. Чудесно је овде већ постављно као стварност, као могуће, које поступа

према правилима и концепцијама дате религије. Овде имамо један затворен систем,

3 Речник књижевних термина, Нолит, Београд 1986, стр 224.

3

потпуно независтан од спознајног света, већ самим тим што религија не почива на

системима и законима реалног света.

II Видови фантастике

Под видовима фантастике сматрамо начине на које је она ,,уткана“ у дело, на који

начин, и у којој мери је писац инкорпорира. Три су основна вида реализације

фантастичког дискурса у књижевности српског предромантизма: фантастика са кључем,

и два вида чисте фантастике.

Фантастика с кључем подразумева материјал у немиметичком моделу, који

добија своје миметичко разрешење. Ово значи да наизглед чудесна збивања добивају

разумно решење, одређују се у реалном свету кроз рационализацију. Врсте

рационализације су многобројне: лудило, опојна средства, сан, случајна коинциденција,

итд. Треба нагласити да се текст са овим видом фантастике, све до свога рационалног

разрешења, перципира као, у потпуности фантастички текст. У српском предромантизму,

најчешћи је посебни, просветитељско-рационалистички кључ, који је условљен

доситејевско-просветитељским идејама свога времена.

Први модел чисто фантастичког вида, се најчешће везује за пројекцију сакралног;

он подразумева постојање фантастичког, немиметичког модела, као независног, потпуно

одвојеног од миметичког. Њега не спознајемо постепено,већ се он успоставља као једина

стварност, остварује се унутар себе самог и нема никакав однос према спознајној

стварности, као ни према другим, могућим димензијама. Други модел се остварује у

односу миметичког и немиметичког, где се на крају прихвата немиметички модел. У њему

се успоставља привидна стварност која после добија чудесно решење, тако да имамо

прелазак из привидно миметичке у немиметичку димензију. Овај модел се може схватити

као потпуна супротност фантастике са кључем. Док у фантастици с кључем имамо

чудесна дешавања, са рационалним кључем, овде имамо привидно рационално са

чудесним кључем.

4

III Фантастика у роману српских предромантичара

,,Кандор“ Атанасија Стојковића, је први роман нашег предромантизма, и једини у

коме је доминантна фантастичка компонента, односно где је она важан, темељни чинилац

у конструкцији комплетног дела. Овај роман поседује карактеристике различитих типова

фантастике, па тако у њему имамо и елемената фолклорне фантастике, као и елемената

пројекције сакралног, али ниједан од наведених типова фантастике није реализован у

потпуности. Наиме, дело припада виду фантастике који смо дефинисали као наизглед

реално са фантастичким кључем. Ово значи да се фантастичка компонента, тј.

фантастичка природа ствари остварује постепено, кроз међусобно делоање миметичког и

немиметичког модела, и управо је то битна карактеристика, која ово дело удаљава од

пројекције сакралног, а исто тако, како ћемо касније видети, и од фолклорне фантастике.

Пројекција сакралног подразумева нагло успостављање фантастичког модела, без

интеракције са миметичким моделом, чудесно је успостављено као једина реалност.

Пројекција сакралног се овде, ипак остварује, али на самом крају, као фантастички кључ.

Фолклорна фантастика се у ,,Кандору“ огледа најпре у елементима бајке: ,,Старец на једно

– по доста знакомо – место станет, где тисјашчу тисјашч прутића густоту такову

причињавали јесу да луче солнечн до земље проникнути не могаху. Старец, окренувши се

к востоку, неке речи јуноши неразумителне изговорит. Внезапу врата, тим истим честим

прућем покривена, отворе се, која – како ми пројдемо – с великим шумом, на старо место

своје станут.“ (Атанасије Стојковић, Кандор, Будим 1800, стр. 14-17).4 Ово изговарање

чаробних речи је карактеристично за бајку, као и чудесни описи амбијента у којем се

Кандор креће: долина испресецана водом попут кристала, острвца пуна различитог цвећа,

дрвореди савршено једнаког кедра итд. Напоменули смо раније да се без обзира на ове

елементе, ,,Кандор“ не може сматрати бајком, управо због свога успостављања

стварности. Бајка би подразумевала засебан, чудесан ситем функционисања простора,

ликова и времена, а како то у овом делу није постигнуто, ми га једноставно не

перципирамо на тај начин.

4 С. Дамјанов, Нав. дело, стр. 91.

5

Од постепеног увођења чудесног, долазимо до превођења комплетне приказане

стварности у димензију фантастичког:,, Внезапу упазит он да се лице старца премењивати

почнет. Моршчина чела јего нестанет, као што мрака нестанет кад аурора златним својим

перстом врата восточна отворит. Очи јего – које упале бјаху – преобрате се у живе и

божаственаго некаго огња полне. Сребрена, долговласна брада ишчезнет. Вместо старца

предстојит Кандору јуноша некиј благозрачниј, који от целаго преждњаго вида само

одежду белу задержао јест. На цветушчем јего лицу вечнаја младост јављаше се и луче

около себе просипаше. Кандор позна то бити Ангела божија.“(Атанасије Стојковић,

Кандор, Будим 1800, стр. 81-85).5 На овоме примеру се показује деловање фантастичког

кључа, који нам на самом крају дела обрће комплетну перцепцију приказане стварности.

Апсолутну супротност овог типа фантастике, налазимо код Милована Видаковића,

најпродуктивнијег, најутицајнијег и најпопуларнијег романсијера српског

предромантизма. Све до половине XIX века његови следбеници су у

својим ,,романтическим повестима“ у потпуности следили модел видаковићевског романа.

Видаковићевску ,,романтическу повест“ карактерише посебна варијанта

фантастике са кључем тј просветитељско-рационалистички кључ:,,Основна особина

наведеног фантастичког кода српског предромантичког романа је – речено парадоксом – у

томе што се фантастика исписује пре свега зато да би се доказало како управо ништа

фантастичко, ништа ванискуствено, мистично и ирационално не постоји...“.6 Са овим

кључем, испуњава се једно од основнох поетичких начела видаковићевског романа –

морално-дидактичко. Просветитељско-рационалистички кључ највише долази до изражаја

у хорор фантастици, што се може видети у одломку из његовог романа ,,Велимир и

Босиљка“. Видаковић нам даје епизоду у којој Велимир долази у уклети град. Сабласни

предео,рушевине, звуци из даљине, језа, све ово одише атмосфером готског романа.

Велимир је овде сведок многих ,,прејстествених“ догађаја, који у своме епилогу добијају

пазумно објашњење:,,...за поплашити, дакле, просте људе и пастире, који се туда находе,

да не би смели граду приступити, измислимо којекаква страшилишта, каткад ноћом

између 11 и 12 сатиј упалимо у оној великој кули кандило и свеће, засвирамо трубу,

5 Исто, стр. 93-94.6 Исто, стр. 72.

6

ударамо у добове, лупамо, и плашимо, као што си морао ноћас чути и видити.“ (Милован

Видаковић, Велимир и Босиљка, Будим 1811).7

Осим ове специфичне фантастике с кључем, Видаковић је у своја дела, највише од

свих српских предромантичара, уводио и ониричку фантастику, и то најчешће профетски

сан. Профетски сан следи једну устаљену шему: јунак сања низ дешавања, који може

бити дат и у симболима, тај сан се након одрђеног временског периода почиње неизбежно

остваривати у збиљи. Епизоде са сновима се готово увек јављају као покретач радње; могу

се јавити и на почетку дела, где представљају неку врсту приказа радње целокупног дела

(пример за овакву врсту профетског сна налазимо у Видаковићевом роману ,,Усамљени

јуноша“). Друга врста снова који се могу јавити су снови који нису везани за будућност,

већ говоре о нечему што се већ збило, или откривају неку тајну, битну за развој фабуле.

Добар пример овакве врсте сна, можемо наћи у делима Јевстатија Михајловића.

Код Јевстатија Михајловића, страх и ужас су често везани за унутрашњи доживљај

лика, као његова реакција на насталу фантастичку ситуацију. Ово можемо видети у

епизоди из његовог романа ,,Цвет невиности или Добривој и Александра“, када Добривој

испија чашу мистериозног пића, након кога га хвата сан:,, Како Добривој у успавателниј

лад седне, тихи ветрићи и мило шуштање лишћа ладовите липе сан му проузрокују.

Међутим, сунце под оризонт зајде, и ноћ настане. При дванајстом часу ноћом великиј

некиј трус Добривоја пробуди.“ (Јевстатиј Михајловић, Цвет невиности или Добривој и

Александра, Будим 1927, стр. 34-43).8 Добривој се буди у капелици, која је сва у мраку,

само једно кандило гори, чује грмљавину, имамо ту сабласну атмосферу карактеристичну

за готски роман. Јавља му се старац, мудрац, који га води у онострани свет. На крају

епизоде имамо кључ, тј. рационализацију; његово буђење у поноћ је исто било део сна.

Ово преплитање ониричке и хорор фантастике је карактеристично за окултне снове.

Уз преплитање ониричке и хорор фантастике, код Јевстатија Михајловића

налазимо и мешање фолклорне фантастике са хорором. Навешћемо једну епизоду из

његовог романа ,,Освета и судбина I“. Драгомир одлучује да посети град својих праотаца

и тако испуни дати завет; овде се описују драматичне сцене невремена, коњаници у ноћи,

7 Исто, стр. 78-79.8 Исто, стр. 97.

7

сабласна црква у мраку осветљена једино бљеском муња, итд. Драгомиру се пред црквом

јавља дух предка, а овакви елементи потичу из фолклорне имагинаије, и могу се повезати

са култом мртвих. Ипак, оваква представа духова, је провучена кроз једну призму тада

модерних стремљења у европској књижевности, управо захваљујући дочараној атмосфери

и приказаном амбијенту.

Литература:

8

1. Сава Дамјанов, Вртови нестварног, Службени гласник, Београд 2011.

2. Речник књижевних термина, Нолит, Београд 1986.

9