ENVER MURATOVIĆ-ENISIN

NAOPAKO

Roţaje,2004.

LAVIRINT OPORIH SIBOLA

IzmeĊu poetskog govora i sveta postoji skrivena saglasnost, poezija ipak predhodi,

imenuje stvari, oslovljava uspavanu svest i savest, budi iz sna, nudi jedino istinsko

znanje. Raslopivši površinske i umorne slojeve jezika Enver Muratović oslovljava ĉoveka

koji je potonuo u sopstvene suprotnosti, koji se paralisao nad amoralnim svetom

postajući njegov integralni deo. On ĉitaoca uvodi u lavirint oporih simbola i opominjućih

znakova, u podruĉja oĉaravajućeg i pretećeg, obeleţena strepnjama, neizvesnostima i

neiscrpnim oblicima zla.

Kosmogonija ĉudnih simetrija i neoĉekivanih saglasja ukida granice izmeĊu reĉi i

sintagmi, dok izmeĊu reĉi i simbola ostvaruje jeziĉke ĉvorove znaĉenja koji pesmu vode

tankom linijom izmeĊu arhaiĉnog i aktuelnog, paganskog i konfesionalnog,

univerzalnog i nacionalnog, prvotnog i izvedenog. Sledstveno tome ova poezija sadrţi i

posebnu vrstu fantastike koja niĉe iz rudimenta pamćenja ali i iz lutalaĉkih iskustava

mislećeg ĉoveka po rubovima ljudske svesti i kolektivnog osećanja nesigurnosti i,

pogotovu, fatumski intonirane melanholije.

Slobodan od trivijalnih diktata poetiĉkih normativizama i primitivnih generacijskih

surevnjivosti, ovaj pesnik paţljivo traga za sopstvenim pesniĉkim izrazom i

individualnim odnosom prema poetskim izazovima. Verovatno se zbog toga prilikom

ĉitanja ovih pesama stiĉe utisak pesnikove namere da od išĉezavanja saĉuva što šire

domene iskustvenog i imaginarnog i da svoj meditativni lirizam prelije u prostranstva

pojedinaĉnog i kolektivnog iskustva.

Neosporna pesniĉka relevantnost i odgovornost opstojava sigurno i monolitno unutar

najboljih slojeva jeziĉke baštine i poetskog nasleĊa, kako tradicionalnog tako i

modernog pesništva. Enver Muratović sugestivno ĉuva sonetni oblik i rimovani stih od

oĉekivanih i istrošenih relacija dajući mu potpuno autentiĉan i nesvakidašnji liĉni dah.

Versifikacijska doteranost i taĉnost, neusiljena i postepena, podsticana snaţnim i

istinskim inspiracijama, usaglašena je sa osnovnom pesnikovom namerom; da dopre do

iskonskog i da saopšti simboliĉno, da od pesme saĉini magijsko ogledalo u kome ćemo

se svi oglednuti, kako sada tako i sudnjeg ĉasa.

Petar V. Arbutina,

knjiţevnik iz Beograda

BIHOR

UZALUDNI KAO SUNCE

1.

Ostalo nam iza tebe

Nešto zemlje - dva-tri ara

I vojniĉko trulo ćebe

Na ognjištu šaka ţara

Ostale nam o precima

O poštenju ĉudne priĉe

Hladno inje na licima

Dani što na noći liĉe

Ostalo nam skoro ništa

A i to je makar priĉa.

Oko meĊâ crna pišta

Oko sofre gladna usta;

Ostala nam dva goniĉa

I šuma im davno pusta.

2.

Noć je, oĉe, majka jutra:

Budno vrebam perom rimu…

Noć je topla, al' već sutra

Spremiće nam nebo zimu!

Rekoh: vrebam sa dna neba

Onu tvoju rijeĉ posnu,

U mrak, mrtvi, drobim hljeba

Dok nam sunce davi rosu.

Noć je, opet ispoĉetka.

Jastuk prazan i postelja.

Ti bar sanjaš ispod trava,

Meni ĉelo lêglo metka!

Svaka ti je bila ţelja

Da mi luda ţivi glava.

3.

Je li meni kazna Boga

Da ni u snu tebe nije,

Da se jutro tupo smije

Kao zmija ispod stoga

Je li, oĉe, moţda, tvoja

Ţelja da se ne sretnemo,

Da u grkom moru znoja

Kao vaške istruhnemo?

Je li, oĉe, zbilja Tamo

Crno nebo sve do Boga ,

I još crnje ljudsko srce ;

Da li ovdje tumaramo

Obliveni pjenom smoga

Uzaludni kao sunce ?

4.

Dobri oĉe, oĉe mrtvi

Da li ĉuješ jade srca

Previše je palo ţrtvi

U toj borbi protiv sunca

Previše je krvi, znoja

Prosuto po Zemlji srama

Previše je ova moja

Pocrnjela crna tama

Premalo je, oĉe ruku

Pruţenih za pomirenja

Sve više smo braća vuku

I robovi Nepoštenja

Premalo je ljudi zbilja

Da su ljudi kao prije

Pobjegli su ispod bilja

Vrebaju nas ljudi-zmije

5.

Ni zaviĉaj više nije Kao

prije. Tamo sada Nema

lica da se mije Jabuka i

prašnih dţada

Ali, oĉe ima neĉeg

Što me vuĉe izdaleka

Dok smrznuto pada veĉe

Valjda konop sa direka !

6.

Još se, oĉe, sleglo nije

Lišće ispod koţe neba

Nit' je sunce da upije

Stiglo rosu sa mog hljeba

Još titraju u oĉima

Slike mrtvih, krv na noţu

Odavno je stegla zima

Odrala nam toplu koţu

Još nam gore ispod nogu

Kosti djeĉje k'o igraĉke

Okrenuli leĊa Bogu

K'o miševi ispred maĉke

PEHLIVANI

«Smrt goni i ĉoveka koji beţi»

Kato

Nekad bliţa nekad dalja

Kao sjenka po ulici

Vreba strašna smrt i kralja

I prosjaka. Po toj ţici

Hodaćemo kako koji

Neko danju neko lunom

Ista nam se kapa kroji

Istim ćemo Tamo ĉunom

ISPOD PLIŠA

Obrali su crvi šljivu

Završena priĉa ova

Otjerala svu koprivu

Jesen rana iz korova

Otjerale i pjesnika

Iz postelje teške rime I

slikara prazna slika

Golog usred ljute zime

Otjerale munje sunce Pa

sad kao stigla kiša

Pokopala tugom srce

Pokrila ga metrom pliša.

VODENICA

Šejtanska se kola vila

Po bjelini crna brašna,

Tu se pretku tada snila

Nevremena naša, strašna!

Ponavljao priĉu istu,

Godinama gluhi bili :

Oteće i rosu listu

Aveti i Krokodili

Zapucaće crne puške,

Kosmati će tamaniti

Torove i našu djecu,

Guštere i bjelouške

I sunce će potavniti,

Oguliti koţu svecu!

DJED

Otišao, al' ne stig'o

Tamo gdje se zaputio-

Da li se to, Sveta Knjigo,

Izvor njegov zamutio

I hoće li natrag nama,

Ili Bogu srca ĉista

Dok po selu pada tama

I jesenja truleţ lista,

UTRA I JADI

Ovdje su puna jutra

Kašlja staraca mladih,

K'o da dolazi Utra

I njena sestra Jadi.

Ovdje tišina ĉupa

Starcima trule zube;

Panjevi umjesto klupa,

Lelek umjesto trube.

Ovdje mirišu trave

Na kosti mrtvoga pretka,

Na ucrvljale sise.

Ovdje su sjeĉene glave

Bez reda i poretka –

I još po krošnjama vise !

KUĆA

KUĆA

Zatvaram oĉi – sanjam budan

Noć je, a sunce grije.

Kuća-soba gori! Ĉudan

Dan, k’o ni jedan prije.

Više nema kuće moje

Nema ni mene na ognjištu.

Jedino vrane kosture broje,

Jedino crvi moje oĉi ištu

Uvukla se noć u kuću-sobu.

Sa ognjišta smije se plamen.

Kao da sam u nekom grobu !

Napolju laveţ i pjesma meka.

Traju zvijezde, postajem kamen.

Šušti, kroz selo, rijeka…

KORAĈAM

Koraĉam koraka troma

Preko kostura ptica,

Uĉim svjetlo od groma,

Ĉvrstinu od litica.

Koraĉam ali ne stiţem

Gazim u blato, u krv.

Silazim u noć, i niţe ,

Rovarim zemlju – crv .

TAMAN SONET

Ja – sin majke Tame i oca Mraka,

Uplašena zvijer u divljini, -

Bjeţah u rime, kad me na puĉini

Nebo ošinu biĉem crna zraka,

Al’ u meni ne osvanu zora,

Niti se probudih k’o svi ljudi.

Samo mi je vjetar, lagan, sa dna mora

Pomilovao tijelo. Da li se to budi

Dan u meni, dušmanin i podlac ?

Da li sam spreman za svjetlo sunca ?

Neću iz pjesme, bivši Pjesnik bunca,

Iz moje priĉe, iz moje rime –

Zato grlim noć kojoj ne znam ime

I srce svoje natiĉem na kolac !

PROGON

Progoni me ĉelo tvoje – njiva,

Zaviĉajne bogaze i studi;

Pored puta kupine i iva,

Skamenjeni, meni dragi ljudi.

Progone me kokoti i zore,

Tromo sunce na trešnjama zrelim;

Preduboke rijeke i gore,

I starice sa usnama svelim.

Progoni me, oĉe, tvoja ĉaša,

Puna kuća mrtvacã i zime,

Progoni me kućna zmija, naša,

I djevojka koja nema ime .

NAOPAKO

Naopako ţivot teĉe

Naopako rastu trave

Naopako pada veĉe

Naopako misle glave

Naopako šume šûme

Naopako oĉi vide

Naopako glumci glume

Naopako i ja idem

Naopako zvijer reţi

Naopako poje ptice

Naopako jutros bjeţi

S ogledala moje lice

ĈUDNA

Boţe jutro je, a noć. U meni

Zavija pas, ĉudno dišem,

Kao da sam u nekoj ţeni,

I po utrobi sonete pišem,

Po krilu ptice, po opni neba!

Ĉudno svitanje, i dalje pada ...

Samo nam Veliko ĉudo treba,

Pa da u nama jesen zavlada!

ĆUTIM

Ĉitam kamenje crno,

Listove kestena slavim –

Sam sam pod nebom plavim,

Beskrajne plaţe zrno.

Ćutim tako svileno,

K'o da sam kamenja pun !

Ljuljam se, slamka lagano,

K'o prazan, daleki ĉun .

Ogrćem kameno ćebe

Preko glave, i – ćutim .

Mrtva zamišljam sebe

Povorku crnu slutim ...

KROZ ŠUMU

Sakupljam borove iglice,

Pjevam ljepotu lista;

Izmišljam šumske igrice :

Ekipe pticâ i glistâ.

Smijem se nemoći zeca

Ispred kera dok bjeţi;

K'o kad smo bili djeca –

Veĉe na dan zareţi.

Kroz šumu i sâm šuma,

Crvić što nasred druma

SuĊenu ĉizmu ĉeka;

Kroz šumu, i na javi,

Vukovi, iz daleka,

Rade o mojoj glavi !

IMENA

Po kori mozga rezbarim

Imena ljudi i ptica

Imena tamnih ulica

Voljenih ţena i stvari

I dalje rezbarim sliku

Mozaik nejasnih boja

Zavidim vuĉjem urliku

Vjetru bez kućnog broja ...

NALIK NA MIROVU PJESMU

Kokoti pjevaju muklo

Pjesmu uvijek istu

Nebo je uporno tuklo

U meni njegovu bistu

Ţene nam ţelje otvaraju

Niz Ibar bacaju ĉini

S Ċavolom nas varaju

Dok pjevamo o tmini

I traju bronzane biste

I sobe hotelske ĉudne

Vuku se misli-gliste

Premalo noći su budne

TRUBE 1999.

Vidim ĉovjeka kako plaĉe

Za bivšim Suncem,u noći.

Oblake i dalje tlaĉe

Ptice nadljudske moći.

Cvijeće krije glave ţute

U sjenkama ljutih trava.

Vrapci ogrnuli kapute,

S krilima, ali bez glava !

Pomaljam i ja zube,

Oštrim poglede gromom.

I ĉujem zanosne trube

Kako trube o Smrti .

Kunu se kosturi grobom,

I ja ka njemu prtim .

PJESMA RATNIKA

Bezbeli, mrak je crn,

Kao odjeća Smrti !

Mrak što tišinu vrti,

Zubati kosovski crv...

I u mraku ĉuĉimo,

Kao sove na granama,

A preko dana muĉimo

K'o crvi u ranama.

Poĉesto suzne oĉi

Rijetko stomak pun,

A nada koţom struţe;

Krv u venama skoĉi Zaljulja

samotni ĉun. Bezbeli, mrtvi

smo, druţe !

RATNIK PJEVA MRTVOM DRUGU

Radiši Iliću sa Uba, koji poginu na pravoslavni Uskrs, aprila mjeseca

1999.godine i ode Gospodu svome ĉiste duše.

Ti opet pjevaš: Biljana!

Ţiva su mrtva usta.

Ta pjesma, druţe, tihana

Ostaće ovdje pusta.

Pjevaš o Ubu, ocu,

O metku u tvom ĉelu,

O glavi bebe na kocu –

Pjesmu proljeću svelu.

I reci Gospodu glasno:

Kako su teške rane,

U granju ostala slika;

U lice Njemu, jasno

Pljuni kosovske dane

I apsurd spomenikâ !

TVOJA GODINA

PROLJEĆE U TEBI

Listaš ko breza, ljubavi,

I rastu , ka zemlji, grane.

Slutim naš susret ubavi,

Preturam proljeća dane.

Ti se pretvaraš u koru,

Hitaš gore, ka svecu.

Ja stekoh još jednu boru

Gledajuć' tuĊu djecu !

Ti, ljubavi, samo ćutiš,

Gledaš u noć, u svica,

Ali nikada ne slutiš

Kako je voljeti prazno

Druge bez svoga lica –

Ljubavi, brezo – kazno !

LJETO U TEBI

Pominješ kako je veselo

Jato, već, starih lasta,

Kako je ljepše selo

U korov što obrasta.

Ljubavi, ti se povijaš,

Breza si struka vitka,

Duboko tajne uvijaš -

Kodove ĉudnog napitka.

Goriš ko vatra sunca,

Tinjaš poput pepela.

Govoriš u ime srca,

Buncaš o pjesmi ptica.

Nekako ĉudno si uvela,

S biljegom nasred lica.

JESEN U TEBI

Drhtiš k’o breza, ljubavi,

Upijaš sunca ţiške,

Vjetar ti ljubi šiške,

Taj vjetar, Ċavo grbavi !

Jesen u tebi caruje

K’o vladar Sudnjeg dana,

U tebi pjesnik tamnuje

I pjesma jedva znana.

ZIMA U TEBI

Po tebi kora je inja,

Hvata se i ledi,

Ko da ognjište tinja

Dok tinjaju pogledi.

Nejasno govoriš : ljubav…

Treseš se k’o vrbe grana.

Bjeţiš k’o da sam ubav,

K’o da sam krvnik dana.

Kroz maglu ledenu govoriš

Kako boljeće Odlazak.

Potok si, tako ţuboriš…

Ljubavi, opet će proljeće !

Ne zaplaĉi pred polazak –

Koraci snijeţni boljeće.

IZVODI IZ RECENZIJE

Enver Muratović-Enisin, mladi i već afirmisani pjesnik iz Roţaja, koji je relativno rano

ušao u Vatru zvanu Poezija, gori već dosta dugo, sav se u oganj pretvorio. Neobiĉna je

to i samosvojna pojava pjesniĉka na nebu naše savremene poezije.

(...) O savršenosti ovih stihova, posebno soneta, neka sude teoretiĉari knjiţevnosti, i

ma kakav njihov sud da bude po pitanju strukture, metrike, rime i stiha, niko neće moći

poreći ljepotu ovih pjesama, istinsku ljepotu i istinu iz koje su sazdane. Onu njihovu

izvornost prepunu zaviĉajnih ozraĉja kojima je autor kao sudbinom voĊen. Pa još u

jeziku i kraju Ćamila Sijarića, kome je Bihor postao sinonim kao i on njemu, i gdje samo

naizgled je teško ne ostati u sjenci velikana.

Nekad se ĉini da je Muratović u ovaj rukopis smjestio ono što nije moglo stati u

haiku, onda kad je emocija nadvladala sliku, ali se uticaj te forme, toga poetskog ţanra,

osjeća na mnogo mjesta i u ovim novim pjesmama, dajući im kvalitet više – neku novu

aromu koja ih ĉini drukĉijim i prirodnijim.

Muratović, taj skromni mladić, je ovaj put odabrao najteţi naĉin za iskazivanjem i

dokazivanjem, za poezijom. On hoće u velike visine. Neka, tako i treba. Bez visoko

postavljenih ciljeva nema ni velikih rezultata, a rezultata nema bez truda, a sav trud bez

dara je besmislen, ali Enver srećom ima dara i darova, itekako. Siguran je on u sebe i

svoju rijeĉ, i onda kad se rve sa onim vjeĉnim, neiscrpnim temama poezije, isto kao i

onda kada se bavi nekim osobenim, liĉnim i lokalnim – ali ništa manje univerzalnim za

poeziju temama, jer one su samo obojene lokalnim bojama, pa time i osobenije.

Neiscrpne su to teme, kao što je neiscrpna inspiracija istinskog pjesnika, a Muratović to

zaista jeste, i to pjesnik sa najtananijim osjetilima upalim u vrtlog današnjeg svijeta

takvog kakav jeste – surov do nepodnošljivosti i izazovan do ludila. Široka pjesniĉka

duša nalazi valere kojih naizgled u tome okruţenju i nema, a to nije dato svakome, to

mogu samo rijetki. Još u svojim ranim pjesmama, a pogotovo onim haiku, ovaj pjesnik

je dokazao da umije da otvori ĉula i primi istinu onakvom kakva ona jeste. Iz svake slike

on uzvlaĉi ono što treba da bi ona bila posebna i bitna, ne samo njemu – već i drugome.

Novim rukopisom Muratović je proširio svoje vidno polje, što je dokaz uspona. Kroz

stroge pjesniĉke forme, kao kroz kakvo sito, on prosijava na finu granulaciju grumenje

ljepote i odvaja od zloće, iako zna da oni i ne mogu jedno bez drugoga i da su svuda

jedno drugome na domaku. I jednim i drugim Envera je ţivot obasipao, i još uvijek

obasipa, ali on se neda, on tvori Pjesmu. Još to je ostalo. Bar kao lijek. Dosta, zar ne ?!

Zoran Raonić, knjiţevnik

Pljevlja, decembra 2003.g.

Enver Muratović, roĊen je 18.marta 1978. godine u Roţajama.

Objavio sljedeće zbirke pjesama:

• ZA SUNCEM ZAVIĈAJA, MRZ - Pljevlja, 1996;

• SUNCE U ĈAŠI (haiku poezija), Roţaje, 1997;

• UZMI I OSTATAK MENE, MRZ - Pljevlja, 1998;

• DRUGA OBALA, Komovi – Andrijevica, 2001. i

• NAOPAKO, Centar za kulturu – Roţaje, 2004. godine.

Zastupljen u antologiji “Trešnjev cvet” – jugoslovensko haiku pesništvo, u izdanju Centra

za Istoĉnu Aziju Filološkog fakulteta u Beogradu, 2002. godine.

Ţivi, radi i stvara u Roţajama.