eseji i studije o andricu - dragan stojanovic

8/12/2019 Eseji i Studije o Andricu - Dragan Stojanovic

http://slidepdf.com/reader/full/eseji-i-studije-o-andricu-dragan-stojanovic 1/132

Есеји и студије о Андрићу

Драган Стојановић

НАЈДРАЖЕ ОД СВИХ БИЋА.............................................................................40 Андрићева приповетка "р!п"........................................................................40Ра#ин!ће $а %епото#.......................................................................................4&

"О#ерпа'а (ата$" Иве Андрића................................................................4&ЖИВО ) *(О+ СН), С+Р.............................................................................-0

"Рои/а" Иве Андрића...................................................................................-0(ЕОА И +РЖ1А...........................................................................................2&

"Аникина вре#ена" Иве Андрића...................................................................2&3.....................................................................................................................&033..................................................................................................................04

333.................................................................................................................45 ..................................................................................................................60

Драган Стојановић

ЛЕПОТА У СВЕТУ МУЧЕНОМ ЗЛОМ И

НЕСРЕОМ

Мара !и"осни#а

Лепота је увек угрожена у свету, дивљење које изазива није довољна заштита за њу. Мара,

милосница Вели-пашина, једно је од најлепших лепих и!а у целокупном "ндри!евом

приповеда#ком опусу. $риказ њене пропасти у свету измешаних кон%есија, суровости,

примитивизма и свакојаке ску#ености, истовремено је приказ процеса у којем Мара гуи

здрав разум, а #ије %азе су оележене сценама у којима она види зле, изопа#ене ореде. &

свету који се указује као потпуно зао, Мара гуи последњи ослонац када, преко ње, ива

повре'ена успомена и на њену мајку, као (милосницу(. Марин крах посредно је

уметни#ки протума#ен и паралелно насликаним несре!ним судинама других жена.)алост као једина могу!а реакција на Марину пропаст до краја је поја#ана тиме што и

ре#, којом и ила изражена њена исконска #едност, ива прекинута. "ли, страдају!и као

(турска милосница(, тј. наложница Вели-паше, за #итаоца се Мара преоражава у

милосницу као најдраже биће. &толико, и само утолико, уметност може деловати

искупљују!е.

Лепота је угрожена, увек. & неким временима, околностима, заједницама, угроженост

лепог и!а постаје потпуна, олнија и неприхватљивија него мање-више уои#ајен

изостанак сре!е, извесност несре!е, осује!еност с малим или никаквим изгледима наповољан преокрет. *егодовање које оваква угроженост изазива и одијање мирења с њом

додатно се поја#авају кад лепота неког и!а постане претња самом његовом опстанку,



разлог пропасти. +уга коју доноси оухватни увид у ствари овог света продуљује се тад

до потпуне жалости.

)ивоту, додуше, увек нешто прети. $отпуно од сваке опасности оезе'ен живот можда

више не и ни ио живот. томе је допуштено, па и пожељно размишљати, све ако се

при том и не до'е до неоспорних закљу#ака. )ивот схва!ен као пустоловина којаподразумева многе ризике схва!ен је у својој пуно!и и ширини. "ли зар када се све то

зна не и треало да га управо лепота #ува и штити од оног што га подрива и уназа'ује

/ар да и она, или #ак она пре других ствари, уде изазов злој кои, узрок патње и смрти0

1ада изазива дивљење, жудњу помешану с поштовањем, лепота пружа заштиту какву

ништа друго не може да пружи. & томе је њена неупоредива мо! све док дивљење траје.

на је у исти мах израз повлаш!ености неког и!а и оно што унапре'ује његов живот у

свету. +о се најоље види када је доживљај лепоте зог не#ег у нескладу или сукоу са

смислом за прави#ност2 лепоту је теже презрети или осудити него ружно!у, #ак и када

постоје дори разлози за осуду или презирање лепог и!а. 3а и према лепом и!у ио

прави#ан као и према сваком другом, #овек мора посено да се напрегне или аремусредсреди.

)удња какву уди лепота није нужно удружена с поштовањем4 дивљење нипошто није

једино што она изазива. )еља или пожуда нису нужно пра!ене љуављу или макар

зашти!ују!им озирима. +амо где је лепота непризната, пре!утана или осумњи#ена

вредност, могу се о#екивати свакакве несре!е. &место да уде извор задовољства и

уживања, лепота делује као подстицај поступцима који воде гуитку оног што нелепа

и!а гуе теже или никако и не гуе, јер се од њих не о#екује оно што се од лепих о#екује,

колико год да и она, у својој нелепости, подлежу свакаквим оште!ењима и ивају

упропаш!ивана на разне на#ине.

$редност лепоте претвара се у недостатак тамо где царује ску#еност. $итање је може ли

лепо и!е икада довољно развити своју социјалну интелигенцију и на одговарају!и на#ин

се оу#ити у справљању и примени животних противотрова који !е га штитити од

зависти, злое, љуоморе, суревњивости, мржње или руталног насртања као видова

испољавања ску#еног и помра#еног живљења. "ко је у томе потпуно неоу#ено,

пострада!е, неретко и у слу#ају кад постоји некако успостављена социјална норма, која

ваља да оезеди заштиту сваком. 5ама норма, ез одговарају!их стратегија измицања и

прилаго'авања, недовољна је.

6име са#увати лепоту од пресуде која у сваком њеном светлуцању види кажњиву оест,где је склонити од еса који се крије иза такве пресуде, да се о тупости оних који су за

лепоту ионако слепи ништа и не пита... & ску#еним приликама и заједницама увек је

више оних који лепоту не виде или, ако је виде, нису спремни ни опремљени да јој

притекну у помо! кад постане предмет агресивне пожуде и граљења, него оних који јој

се диве и хо!е и могу да је негују, #увају и ако устреа ране и спасавају.

Лепоти је тешко у свету, а у ску#еном свету, му#еном злом и несре!ом, лепом и!у је

посено, #есто неиздржљиво тешко.

7

Мара је по свему једно од најлепших, ако не можда и најлепше лепо и!е код 8ве

"ндри!а. 6итаоцу се она указује ви'ена сладострасни#ким оком ина#е суморног, олеш!у

6



и многим доживљеним злом на#етог Вели-паше. 9ему не треа више од једног погледа у

пролазу на девојку (испружену и полеглу по !епенку( :;<=>8во "ндри!, Јелена, жена које

нема, 5арана дела 8ве "ндри!а, књига седма, ?еоград, @;A<.B, док, (кле#е!и и одупиру!и

се једном руком(, пружа ону (другу за неком тепсијом( :;<=, да и оценио да је она нешто

изузетно, што га још може покренути и занети, те тражи да је на'у и доведу му је за

наложницу. 5 озиром на то да је у ?осну дошао ез харема, таква његова жеља је уизвесном смислу разумљива, а с озиром на положај који у том тренутку има, таквом

његовом прохтеву мало шта стоји на путу, утолико пре што Марино порекло и социјални

положај ни ина#е не и оезе'ивали неку ве!у заштиту.

&колико се #италац на Мару усредсреди пре свега као на лепо и!е, за њега !е од

превасходног зна#аја ити сазнање да постоји прави, Cетеовим језиком говоре!и, звездани

#ас њене лепоте, (право вријеме( :;A=, и да је он на по#етку при#е зати#е управо у том

#асу4 и друго, не мање важно, да је лепота Марина изгледала неуништива.

Dазмишљати о правом #асу не#ије лепоте не зна#и размишљати само о њеном врхунцу.

$отрено је знати за кога та лепота постоји у свету, #ијем се оку отвара, коме и под којимоколностима се указује. *е само, дакле, да сви тренуци у животу лепог и!а као лепог

нису исти, ве! исто важи и за живот онога ко лепоту види и ива изложен њеном дејству.

&толико прави час у овом смислу није нешто (ојективно(, за сваког исто, ве! зависи од

сусрета лепог и!а и онога коме је оно лепо. 6италац о правом #асу Марине лепоте

девојци је непуних шеснаест година сазнаје преко Вели-пашиног доживљаја. 9егово

#уло у овим стварима је толико истан#ано да му #ини могу!им да размишља о роковима

који се мере ве! и месецима. Вели-паша је веома задовољан што је Мару открио аш тад

кад ју је открио. (3а ју је довео прије не и ваљало, а три-#етири мјесеца доцније, #ини му

се, ве! и прецвала.( :;A= & свему је најважније ово (#ини му се(4 сусрет је, ако се по'е од

Вели-пашиног утиска, савршен и, суде!и само по њему, треало и да уде радостан за

ооје или ар да ое!а нешто радосно. $огодити управо онај #ас у не#ијем животу који

изгледа тако изузетан да се не може мерити ни са једним другим, ило ранијим, ило оним

који !е наступити само неки месец касније, то се може захвалити само великој сре!и. "ко

је Вели-паша тај #ас погодио, није #удо што се у њему уди љуавна страст, што се цело

његово и!е разу'ује. 8 Мара је, за своју несре!у, упала у Eправи #асE његовог живота,

ина#е ве! увелико у опадању, онај кад он може да је види као изузетну.

*о, за Вели-пашу, који једини о свему одлу#ује, једини има мо!, и једини доиста ужива,

сусрет с Маром ипак није такав да и се претворио у трајну, #врсту и непоколељиву

везаност ило које врсте. "ндри! је тај однос приказао у разним аспектима, дају!и и

понеку непосредну оцену какав је и у #ему се састоји. 1ада #италац сагледа целину тихаспеката, види да, с пашине стране, у том односу има неке уморне пожуде, мирног

задовољства какво, оном ко уме да ужива, доноси присуство младог, лепог, а преплашеног

створења, својеврсне нежности и риге, које се мешају с покровитељском надмо!и, а има,

у заметку, #ак и уважавања Маре као ли#ности, неке озирности према живој људској

души у њој, о којој тако'е ваља мислити.

Ме'у директно %ормулисаним квали%икацијама њиховог односа најзна#ајнија је она да

се, (у прикриваној и никад неизре#еној узајамности, која се све више развијала изме'у

њих( :@FG=, Вели-паша сам сетио да Мара осе!а потреу да иде у цркву, управо стога што

се, као његова наложница, осе!а као велика грешница, и шаље је на мису. *а који на#ин

му је стало до ње постаје још јасније потом, у сукоу с %ра-Cргом, који Мару, у цркви,исто као и остала паства, излаже презиру. Вели-паша прети %ра-Cрги, јер његов језик је

језик насиља, и друга#ије он са људима општи у свету само по изузетку. & том спору,

7



турски мо!ник с гневом !е доацити %ратру2 (Hта ти имаш с њеном душом( :@FI=

1аснији развој дога'аја показује да %ра Cрго и цела његова католи#ка, односно

хриш!анска заједница доиста с Марином душом имају још мање, и мање је разумеју и

штеде, него Вели-паша. сновни налог Jристов, љуав и милоср'е према лижњима,

изневерени су у EсветуE ове приповетке, па је тако и у Марином слу#ају. $рави, иако не и

по#етни узрок њене пропасти јесте нескривена или слао скривана окрутност према душионога ко је згрешио против ои#аја и норми ску#ених, уз то и кон%есионално измешаних

заједница. $отпуна еспомо!ност таквог EгрешникаE и непостојање ило какве слооде

изора у одлу#ивању о сеи, при том, недовољно се или никако не узимају у озир.

Милостивост и сажаљење осети!е и показати, донекле, и закратко, само они који су и

сами у врло неповољном положају.

$осле првог инцидента који је Мара доживела у цркви, (паша је испрва нагонио да иде,

али је послије и сам заоравио на то. Kер, и он је у посљедње вријеме ивао тмурнији, и

све се више гуио у замишљеном !утању.( :@F<= ?рига његова за Мару постоји, али је

непотпуна, недовољна. *о, не само да старање Вели-пашино о Марином душевном миру

није превише упорно, оно је и неадекватно. 5илом и претњама не може се оезедити,односно изнудити да Мару у цркви не гледају попреко, као на салазан. се!ање кривице

не иш#езава нити се смањује самим %изи#ким присуством у цркви, #ак и кад и се оно

силом оезедило. се!ање изопштености и ода#ености тако и се само још поја#ало.

6име је пашин однос према девојци, осим овога, у итном саодре'ен осветљава и то како,

уз одговарају!е претње, он %ра-Cрги најављује да !е Мара поново до!и у цркву. Вели-

паша не каже она !е до!и, ве! оно !е до!и :@FL=. & тој заменици средњег рода садржана је

и изражена амиваленција њиховог односа. Вели-паша држи до ове девојке јер она

припада оној врсти (женска коју је он увијек тражио, и наро#ито цијенио, и која га је

једино још привла#ила( :;A=, али се, даоме, осе!а и као неко ко је много изнад ње, и то не

стога што она припада иноверној раји :уви'авности према њеној (души( има он више него

њени истоверници=, па ни зог велике разлике у годинама :ова је, пре, извор неке расејане

дороте према њој=, ве! зог саморазумљиве, нере%лектоване охолости турског мо!ника,

која се на гру и осион на#ин испољава према свима, а, у датим околностима, према

успаљеним, пред аустријску инвазују зуњеним и уплашеним осанским муслиманима

поготову. 8ако потпуно у пашиној власти и сасвим немо!на да ути#е на своју судину,

неспосона #ак да о томе ило шта прозори, Мара сагледава оно оље његово лице, у

поре'ењу с оним које показује другима најоље, и доија од паше онолико пажње

:пажње пре%ињеног сладострасника=, колико он уопште према некоме може да покаже.

1ад је оставља, напуштају!и ?осну, он се рине за њене трошкове и гледа да је колико-

толико оезеди за уду!ност. 3евојка, наравно, не мисли, нити може да мисли на

(трошкове(. на је за пашу везана својом срамотом. (Води коње и слуге и псе, а њуоставља.( :@@M= & томе, ме'утим, и јесте трагика њеног грани#ног положаја. ?ез коња,

слугу и, наро#ито, паса се не може. Мара за Вели-пашу није напросто ствар која се носи са

соом. "ли није ни неко ез кога, као људског и!а, он више не и могао. Мара је оно.

Она то не може да разуме и прихвати. $ашин одлазак из њеног живота и нејасна ое!ања

за уду!ност нису ослоо'ење за њу. Kер, са ким остаје0

*емогу!ност да схвати и прихвати да он одлази а њу оставља утолико је јаснија што

развој њиховог односа има својеврсну динамику. *а самом по#етку, Вели-пашина страст

испољавала се као жеља да (дарива и усре!ује и штити(. :;A= *асупрот овом низу глагола,

који одре'ују Вели-пашин однос према Мари као у сваком погледу позитиван, ставља

"ндри! други низ глагола, који говоре како је то изгледало с њене стране. Мара се (ојалапаше, гадила оне 5аре Kеврејке :служавке пашине 3. 5.=, и стидила дана и свијета(. :;M=

Даривати, усрећавати и штитити стоји паралелно са бојати се, гадити се и стидети се.

4



Марино постепено привикавање на пашу и његова миловања, њени разговори с њим и

неми загрљаји, све то по#ива најпре на овом паралелизму. $ашина наклоност и осе!ај

одговорности у %аталној су несразмери с Марином еспомо!нош!у.

$остоје ме'у њима и тренуци #исто људског контакта. 1аже се #ак да је Мара наро#ито

заволела мирис пашине коже, да ју је тај мирис све више (привла#ио, кријепио и веселио(:;M= овај низ глагола готово да на трен успоставља равнотежу с оним претходним2

Eојати сеE, Eстидети сеE, Eгадити сеE да је, после есаних но!и, проведених у пла#у и

грцању зог јасне свести (шта је она и ко је она сада( :;;=, до#екивала пашу с (езгласним

смијешком који је сав од ијелих зуа и сјајних о#ију( :;;=. 5а своје стране, паша, који у

својој оријенталној уко#ености и замишљености, воли да седи с Маром у сутон, !уте!и и

пију!и мастику, док по истрој води у кристалној посуди пред њим пливају две трешње,

отвори!е се у понеком #асу према девојци не само као мо!ник и сладострасник. +акви

тренуци у сутон нису лишени присности. (+ек ако и се он осмјехнуо и запријетио јој, кад

и по#ела да грицка пору његове кошуље.( :@FF-@F@= & том Марином грицкању пашине

кошуље пласти#но је наговештен један од немогу!их, несагледљивих, тешко замисливих

путева на којима Мара не и морала пропасти и не и пропала. *ема нигде ни присенкасре!е у EсветуE ове "ндри!еве приповетке. "ко ипак има неког макар каквог њеног

мајушног наговештаја, који !е одмах ити пригушен и згаснути, онда је он у овим

ве#ерњим, немим #асовима које је Мара провела на Вели-пашиним онаженим грудима.

Вели-пашин доживљај Марине лепоте у правом њеном #асу треа повезати с

приповеда#евим исказима при крају приповетке о Мариној лепоти која је изгледала

неуништива. 5пољашње околности, које су разлог Вели-пашиног одласка, то јест

аустријска окупација 5арајева, усмери!е и даљу Марину судину. 5ве !е се уга'ати тако

да !е њена несре!а у једном #асу постати превелика а да и је она могла поднети и остати,

при том, при здравом разуму. 3о!и !е смрт, али тек после душевног слома. Cоре него код

%елије или 1орделије, јер !е Мара претходно родити дете, које !е и само одмах умрети.

5ломивши се душевно, (као подсје#ена, страховитом рзином је опадала и ружњала,

копнила и нестајала видно. 9ено лице, #ија је љепота изгледала неуништива, постаде

мршаво и груо, угаси се поглед, поружњаше уста. :...= 8згледало је невјероватно да

толика љепота може пропасти у тако кратко вријеме.( :@<G-@<N= во сад није опис Вели-

пашиног доживљаја, него извештај приповеда#а који је упу!ен #итаоцу непосредно.

Марина лепота, дакле, изгледала је неуништива, али не стога што се њоме неко занео, што

су не#ија жеља или страст у#иниле да изгледа тако, или што је такав утисак проистекао из

наклоности, како год да се ова ина#е лиже одреди :пошто о љуави у правом смислу

овде, наравно, тешко може ити говора=4 наклоност каква је Вели-пашина, наиме, иако

можда у мањој мери него љуав, не!е, док траје, да зна за време и оно што оно доноси."ли, овде није ре# о таквом истрзању из времена или слепилу за његово корозивно

деловање, до којих долази услед одре'ених осе!ања. Марина лепота је, да се тако каже,

стварно изгледала неуништива, независно од тога #ије ју је око гледало и видело, и са

каквим осе!ањима.

Марина смрт и претходно пропадање њене лепоте не мењају ништа у томе да је та лепота

пре душевног слома изгледала неуништива. $ошто се то показало као нета#но и лепота је,

пре смрти, ила уништена, остаје да се закљу#и да непријатељ лепоте није само време,

прецветавање, промашивање Eправог #асаE или, напросто, старење. &тисак да је она

неуништива није у власти времена4 када разгризају!и у#инак времена постане видљив, тај

утисак је ве! нестао. & Марином слу#ају показује се да лепота зависи од отпорности душелепог и!а на зло света. Лепота је угрожена с подривањем ове отпорности, угрожавањем

душевног здравља. но што оживљује и озарује неко лепо и!е, #ине!и га лепим, није

8



нешто напросто телесно, мада од тела није независно. +у смо на та#ки на којој, и у овој

приповеци као и ина#е, видимо да управо лепота лепог и!а умногоме зависи од оног што

одре'ује на#ин његовог постојања, што усмерава егзистенцију и расветљава или замра#ује

хоризонт унутар којег она сее схвата и може сее да прихвати.

Марина судина говори нешто итно о неуништивости, односно о уништавању лепоте.Лепота лепог и!а није неуништива јер његови сусрети с другим и!има разарају

егзистенцијалну подлогу на којој она по#ива. стављамо за сада пострани питање може

ли неко и!е ити и остати лепо ако у његовој егзистенцијалној подлози нема ни#ег лепог.

"ли, ако су у тој подлози разгризени неки основни њени садржаји, треа о#екивати да !е,

пре и независно од кона#не пропасти тог и!а самог, нестати његове лепоте.

Мара је потпуно неприпремљена и неопремљена за свет у којем јој је су'ено да живи,

осим тога готово сасвим онемогу!ена у изорима које и сваки #овек морао да има4 она је

на зло неотпорна жртва. Лепота не само да јој не!е помо!и, она је нескривљен узрок

ступања на страшан животни пут и рзе пропасти на њему. 5усрет с Вели-пашом, у

(право вријеме(, погуан је, наравно, за Мару, али он сам још не зна#и пропаст4 потрено је да се сустекну разне друге околности, ли#не и историјске, и да тај траги#ни сустицај

активира олан, под олом запретан емотивни наој, који се ти#е њеног ро'ења, мајке и

њене, тако ре!и, од ње насле'ене срамоте, па да Мара кона#но поклекне и сломи се. &

свему томе она ништа истински не разуме. ?ез могу!ности да ишта супротстави разним

олицима насиља којем је изложена, она остаје исконски #една, (ан'ео ожији(. $а ипак,

пре него што !е си!и с ума и жалосно скон#ати, Мара !е схватити нешто итно2 (... њој

по#е полако да се открива истина о $амукови!има2 да су и они му#ени злом и несре!ом,

као и сви које је досад познавала, као њена мајка, Jа%изади!ка, и стари 8лија Cари!, као и

Вели-паша, и аа "нуша4 само што они то на свој на#ин сносе и крију.( :@NM=

$риповеда# који зна све, како о оном што се зило, тако и о оном што поједини ликови

при том мисле и осе!ају, нашао је за сходно да о овоме јасно и недвосмислено извести.

$ри#а о Мари, Вели-пашиној милосници, при#а је о немогу!ности опстанка лепог и!а и

непостојању лепоте живљења у свету свуд и неизле#иво му#еном злом и несре!ом.

пстајање у њему је продужавање зла и умножавање несре!е.

вакво сазнање само додатно разара Марину егзистенцијалну подлогу. +о није горка

мудрост, која може да помогне у сналажењу ме'у разним олицима зла у свету или која,

можда, #ак крепи, онако како отрежњују!и увиди понекад #ине4 за Мару је то извор

стрепње од које и она да поегне и склони се негде где ствари оље стоје. 5амо, где је

то

*а крају, пред слом, Мара !е излаз потражити од ?огородице, у својеврсној визији, коју је

"ндри! дао у само неколико потеза. Oела Марина траги#на егзистенција згушњава се у

тих неколико ре#еница упу!ених ?огородици, у њима је истина Мариног и!а. 3евојци

која гуи разум приви'а се модри плашт рзе заступнице несре!ника овог света пред

?огом, и она покушава да тај плашт наву#е на сее и тако се заштити2 ($окриј ме, Cоспо

драга, не дај0 /аклони ме од свих, од свих... 5вукуд су ме водили, код +урака и код наших.

5вуда су ме гонили. *ишта не знам. *исам крива. *е дај ме0( :@<@= 8злаза нема, пропаст

је ту. 5азнање да су и сви други му#ени злом део је тог езизлаза. 3а и такво сазнање

помогло да се арем некако опстане, нека уде и у несре!и, као Kела или *евенка, иле и

потрене неке претпоставке, какве у Марином слу#ају не постоје, неопходни суегзистенцијални потпорњи какви њој нису или дати. 9ена пропаст је уједно и

9



вишеструко скрнављење исконске #едности и!а тако лепог како је она лепа, и утолико јој

одговара једино потпуна жалост, кад се о њој #ита.

Мари се свет у коме се нашла #ини оележен злим оредима, то јест оредима у којима се

служи злу. 3ушевни крах овог лепог и!а не наступа одједном, он је крај једног процеса.

+ај процес запо#иње када Мара уде одведена Вели-паши, дакле истргнута из свогпрвоитног EприродногE окружења. д тада њена душа постепено попушта, не налазе!и

могу!ности да се саживи са светом у новим приликама2 с њиховим променама живот у

њему постаје јој све мање сношљив, док на крају не до'е (кона#ан ударац( :@L;=, то јест

ре# коју Мара није смела никада ни да изговори, а кад је та уила#ка ре# милосница

изговорена, није више могла ништа да поднесе. ?екство у визију Cоспе, од које девојка

која луди о#екује помо! и спас, постаје неминовно. 5тварност у којој се живи је стварност

зла, којој насупрот, као неки излаз, стоји још једино стварност приви'ења ?огородице из

дола#ке цркве, упознате у детињству. $оследњу одрану од грозе живота и насртаја људи

пружа и!е које је у свему милостиво и доро, али изван реалности, у којој је #ак и пуки

опстанак постао немогу!.

реди треа да служе позитивном осмишљавању света, тако што уводе у простор

сакралног и неугрозиво дорог4 они усмеравају поглед ка таквом дору и у ои#ном,

свакодневном животу #ине оно свето присутним, симоли#но или стварно, како ко ве!

схвата. 8 неизежне несре!е доијају на тај на#ин неки смисао, постају сношљивије,

налазе неко схватљиво место у економији дора и зла, а оно опасно, деструктивно,

непојамно и смртоносно које доносе, односно којим су ношене, ива мање или више

спутано и укро!ено2 окретање ка неугрозивом дору потискује прете!е зло, имагинативно,

па тиме, дакле, и стварно.

/ла која сналазе Мару увла#е је у процес који се мора завршити њеном пропаш!у ве! и

зог тога што она појединим сценама које види или је присиљена да у њима у#ествује

по#иње да приписује карактер ореда, #ија је %ункција, ме'утим, супротна оној коју оред

има. $оглед се ту не усмерава ка дору, ве! је прикован за зло, ти EоредиE не служе

лакшем саживљавању са светом, ве! га #ине страшнијим и одвратнијим4 ствари не

задоијају смисао, ве! постају непрозирне и ве!ма прете!е него пре. &осталом, ту се

заправо и нема посла с оредима, него то својство Мара придаје не#ему што, ина#е,

другима може изгледати #удно, страшно, одурно и гадно, али не и као некакво изокренуто

#инодејствовање.

Вероватно није могу!е суо#ити се са светом као потпуно и у сваком погледу злим, а

остати у њему. 1рити#ки, трезвен, дакле просве!ен ум увек види релативност зла. 6овек је утолико лижи поразу уколико је мање опремљен и припремљен да гледа и расу'ује

трезвено и крити#ки. 5тављен у позицију потпуне еспомо!ности и трајно осује!ен у

сваком покушају да се прилагоди и саживи са наметнутим му приликама, он !е гуити

крити#ност и спосоност за трезвене процене. #ај можда и више ути#е на разум него

што разум ути#е на о#ај. 8 пре него што о#ај постане потпун, а поготову кад је такав,

траже се ирационални излази из несре!е и пораза. Лудило је један од таквих (излаза( из

света зла за које се од једног #аса више не верује да може да се савлада разумом или да се

некако друга#ије изегне. 5цене у којима Мара види зле ореде су, отуд, симоли#ки

израз стварног зла коме је она доиста изложена и пред којим је еспомо!на, али су

истовремено и њеном сопственом, ве! подривеном душом у EоредеE преосмишљени

ружни или #удни призори, јер се тако оно што је неиздржљиво и немисливо ипак некакоприводи свести, а наиме да је свет у свему и сав потпуно зао. 3руга#ије то Мара,

о#игледно, не може да оради ни душевно, ни духовно. на је лепо али непросве!ено

-



и!е, у свету кон%есионалне ускогрудости и %анатизма, незнања и суровости. $реведена,

са своје лепоте, преко границе која дели кон%есије, преотета из не аш завидног Eпо#етногE

положаја Jа%изади!кине !ерке, да и се нашла у положају драгог и!а, које !е, ме'утим,

од Вели-паше ити ода#ено, она је жртва и ускогрудости, и незнања, и суровости, а

посредно, наравно, и %анатизма. *ије, изме'у осталог, слу#ајно, у EсветуE ове приповетке,

ни то да Мару сахрањују управо у тренутку када на погуљење поред гроља воденајзадртије ме'у %анати#ним муслиманима, који и да пруже отпор надиру!ој каурској

сили. $ажњу оно мало служин#ади што је дошло да испрати Мару са овога света одвла#и

управо призор тих осу'еника. +име се само употпуњује утисак да се Марина ли#на

судина пресеца са историјским зивањима, #ега она није, нити може ити свесна,

поготову не уколико је неопходно сагледати и проникнути шире историјске оквире,

далеке везе, дуго припремане појаве и њихове узроке. *ико ме'у ликовима ове

приповетке, уосталом, нема такву спосоност ни могу!ност.

$раве ореде, који призивају доро и свето, #овек зати#е у свету и њихов смисао је

унапред одре'ен, о њему се не питамо2 верујемо у њега, мање или више, уколико у

оредима у#ествујемо. но, ме'утим, што се Мари #ини да је оред, наопак и зао, јесте тосамо за њу, као ојава несавладаног и несавладљивог зла света, те је, отуд, нешто

неразумљиво, тајанствено и непознато. +реа оратити пажњу на придеве које је "ндри!

употреио у #етири варијације овакве ојаве светског зла Мари, која се њој указује као

служа која се служи злу. +им варијацијама, мотивацијски гледано, назна#ене су станице

на путу Марине пропасти.

Вели-паши неки лишај разједа лице, и кад но!у остане сам, он га маже некаквим

лекаријма, узалуд покушавају!и да одстрани то што га нагр'ује. Мара га при том кришом

посматра и (до'е јој као да он то врши неразумљив оред, и служи служу не#ем што је

тајанствено, језиво и посве зло( :@FG=.

Виде!и, касније, пијану и напола излуделу аа-"нушу како се узалуд труди око силоване

и оезнањене девој#ице, Мара, која је ту поегла мисле!и да се некако спасе, сусре!е се с

новом ојавом зла. (*ије могла да разумије ништа, али је осје!ала да се ту врши нешто

ружно и страшно. 8 опет као нека служа не#ем што је зло, што застрашује и уија.( :@NF=

Мара, наравно, ежи одатле #им сване. "ли, куда пое!и

5уо#ена са %ра-Cргиним прекорима и неодмереним, гневним погрдама, после којих је он

тера да се заједно моле, Мара #ак и ту, при ора!ању светој Марији, има исти доживљај.

(9ој се у#ини да и он то нешто тајанствено ради и неком служи, а само он зна коме.( :@NN=

Молитва, која јој је нешто познато и треало и да делује умирују!е, преокре!е се у опакослужење, које је, разуме се, њој неразумљиво и застрашују!е. & Марином духу ве!

о#игледно делује нешто што је присиљава да на овај на#ин преосмишљава оно што јој се

дога'а. номе што је доиста, само по сеи, за њу зло, прете!е, угрожава је, понижава,

застрашује и застире сваки ољи изглед, придаје она смисао служе злим и, при том,

непојамним силама. +о #ему су овакви EоредиE посве!ени мора, свакако, ономе ко у њима

уопште види ореде ити и остати непојамно. дакле девојци као што је Мара снага да

та#но схвати прилике у које је а#ена и превази'е их, или, што и ило важније, снага да

их превази'е и поегне из њих, макар их и не схватила у потпуности

*ашавши се код $амукови!а, Мара је на путу сад ве! извесног краха. +у и релативно

езазлена појава енглеског конзула у суседству :о коме је #ула да се при#а да је сулуд јерно!у пева, уди комшилук, окупља око сее ожјаке итд.=, изазива код Маре, у новој

варијацији, утисак да се сре!е с неким наопаким оредом. ($осматрају!и га како

2



неприродно уздигнуте главе, оасјан, гледа према западу, њој се #инило да и он то врши

неки оред коме она не може да наслути зна#ење, а који је испуњава и оним ои#ним

страхом од свега што је видила код Вели-паше, аа-"нуше, %ра-Cрге или *евенке и,

осим тога, још и неком олном радозналош!у.( :@LL= $о тре!и пут се јавља %ормулација

(да :и= он то( :врши, односно ради нешто што је неразумљиво и застрашују!е=. 5ила која

Мару одводи из света здравог разума и уопште света налази, тако, неки заоилазан израз.+о што ова сила делује на овај на#ин није #удно ако је она (тајанствена(, (језива(, (посве

зла(, (ружна(, (страшна(, (му#на(, (загонетна(, ненаслутљивог је зна#ења... (Hто је

главно2( то је збиља главно (и овде је њена душа ила скрушена и сатрвена :@NI=(,

каже приповеда#, коментаришу!и преокретање заједни#ке молитве с %ра-Cргом у зли

EоредE, које Мара врши, или се оно у њој врши.

/ло је у EсветуE ове приповетке неоспорно веома велико и оухватно, да се не каже

свеоухватно, али овакво преокретање је симптом Марине олести, поклекну!а, траги#на

припрема за кона#ни слом када уде именована као милосница. +о је именовање које

уија, јер активира EкомплексE везан за мајку, која је тако'е најпре ила наложница неком

+ур#ину, пре него што је удата за малоумног 8лију Cари!а. /а тума#ење приповетке ово је кљу#на та#ка. 1ап која превршује управо су "н'ине ре#и, док одвла#и свог пијаног

мужа Hимуна од Маре на коју је насрнуо2 (вамо долази, несретни сине. +реа ти турска

милосница0( :@LM= $риповеда# не жели да препусти #итаоцу закљу#ак о тежини ове

квали%икације и њеном погуном е%екту, иако и се такав закљу#ак доста лако могао

извести из целине при#е2 он те ре#и сам назива коначним ударцем. не то доиста и јесу.

$осле тог именовања, у којем се изриком понавља осрамо!ују!е именовање Марине мајке

као турске милоснице, у души несретне к!ери не остаје више ништа егзистенцијално

зашти!ују!е, а при том колико-толико делотворно, односно остаје још једино идеална

пројекција Cоспе, неукаљане, неоесве!ене, јер је њу немогу!е оесветити и укаљати4 к!и

и мајка су изједна#ене у срамоти. 8денти%икација с мајком, која је, ина#е, за к!ер

природна, представља извор душевне снаге и може ити спасоносна, у овом слу#ају

постаје разорна, и то не стога што се увреда упу!ена мајци преноси и на к!ер, ве! што се

увреда упу!ена к!ери преноси и на мајку, на инстанцу мајке, оесве!ује је и каља, #име се

ломи последњи ослонац. колност што је Мара први пут ре# милосница #ула кад је ила

намерно, у сва'и, упу!ена њеној мајци, док је у њеном слу#ају до тога дошло, да се тако

каже, индиректно, именовањем ње као турске милоснице, ништа не мења на ствари2 оно

нешто (модро, меко и расплинуто, али смртоносно( :@L;= у тој ре#и делује. +о је

именовање које !е је де%инитивно расто#ити и уити. *а Мариној унутарњој позорници

преостаје још само ?огородица, али ве! с оне стране стварног, EнормалногE. но што је

стварно и EнормалноE одре'ено је придевима који прате опаке EоредеE, како их је Мара

доживела, па се свет уору#ен тим придевима може сажето оценити као тајанствено злоили зло тајанство. 8з њега се мора некуд, па куда год, тамо где постоји неко доар, светао

и #ист. Мара се тамо и упутила.

$аралелно с Марином несре!ном судином приказана је, мање или више подроно,

несре!а неколико других женских ликова. +ај паралелизам уверава нас да оно што се

зило с Маром није изузетак, да пропаст, душевна и %изи#ка, у том свету није намењена

само изузетној лепоти, да је скрнављење оног што у свакој жени мора да се поштује пре

правило2 страдање лепог и!а једно је од многих, несре!а ме'у несре!ама. *о, Мара је,

ипак, средишња %игура. 9ен живот може да доије, у тума#ењу, своје најдуље одре'ење

тек кад се самери са оним што се дога'а другим женама. вде то одре'ење видимо као

неизежност да исконска #едност и лепота лепог и!а какво је Мара уду покварене,уништене. +ај свет, на граници вера, култура, царстава, схватан као заит гледано с ое

стране, затворен у сее према оема, испуњен страхом, подозрењем, неверицом у ољу

&



могу!ност, окован сујеверјем, придављен незнањем и ахатим полузнањем, с дугим

пам!ењем да су насиље и притворство једино с #им се сигурно има ра#унати, а дора

воља и искреност варке, којима се не сме наседати, тај и такав свет не да лепом и!у да

опстане у њему. 6удо је, ме'утим, у томе да се оно у њему ра'а. *е другде, него ту. +у га

налазимо, ме'у другим несре!ним и!има. Мара није сама кад је ре# о суровом насртању

на жену, о злоупотреи, о еросу первертираном у агресивност или жељу да се кињи, у#ему има и насилникове аутодеструктивне жеље :и потрее= за сопственом несре!ом4

таква жеља :и потреа= налази се, #ак не ни претерано скривена, у самом темељу једне

одре'ене културе. &толико EсветE аре милоснице можда и није геогра%ски и историјски

строго оме'ен, ве! је напросто свет, могу! увек и свуд.

+у је, најпре, слика изразите гнусое силовања девој#ице, намамљене ше!ером. :@GA=

:$остоји известан паралелизам изме'у тог призора и оног у коме се устаници, који се

спремају да ране 5арајево од "устријанаца, заављају спарују!и псе :@GN=.= +у је, затим,

широко развијена при#а у при#и о *евенки и њеном раку у којем од самог по#етка нема

ни#ега осим мржње. /а разлику од Маре, *евенка је законита супруга једног од

$амукови!а, није прекора#ила :није ила нагнана да прекора#и= кон%есионалну границуи, што је најважније, неои#ној ругоности свог рака спремна је да се опире сопственом

мржњом и агресивнош!у, као што је спремна и да се рани од насиља. 5ли#но Мари, она

је сувише млада и потпуно неопремљена да и се суо#ила са питањем о злу. $а ипак, с

њим се она суо#ава успешније и непосредније2 живе!и ме'у $амукови!има, она има једну

сталну мисао откуд толико зло :@IA=, не пројектују!и, при том, као Мара, у оно што

види неки посеан, да се не каже EвишиE, оредни смисао. *евенка је отпорнија, здравија,

нема наследно оптере!ење, које се по Мару показује коним када уде дирнуто у

успомену на мајку. *апротив, у својој мајци *евенка има делотворну подршку. $итање2

откуд толико зло протеже се, као нека мра#на дуга, преко целе сцене ове приповетке и

свега на њој, али не делује на сваког исто својом неразумљивом страви#нош!у. /а Мару,

која је еспомо!нија од *евенке и у социјалном положају горем од њеног, то питање је

страшније и неразумљивије, неподношљивије.

& мери у којој се може о#екивати да !е уопште ити доијен, одговор на питање2 откуд

толико зло помаља се тамо где се пресецају поједине ли#не судине, дакле оно

егзистенцијално, са историјским. Dазне поједина#не егзистенције укљу#ују се, по правилу

ез јасне свести или ширих видика и потпунијег разумевања, у историјски тренутак,

односно ток. 5уде!и по ари милосници, евентуалним еманципаторским процесима у том

свету заосталости и кон%есионалне издељености и затуцаности, не дају се никакве шансе.

$ромене доносе катастро%е, каква је Марина, а да при том онај ко страда нити шта заиста

разуме и зна о тој вези свог живота и историјских дога'аја, нити може нешто да у#ини./ло је и у историји и у појединим животним токовима, једно се ме'усоно условљава

другим, али то онима којих се то ти#е Мари поготову остаје непрозирно. но што се

донекле схвата јесте оно што је историјски насле'ено, пре свега кад су посреди јазови који

деле кон%есије, али мисао о ме'усоном уважавању, ако не ве! и нешто више од тога,

тешко се ту и ретко проија. Ме'утим, олно јасно је свакако то да се и Мара и *евенка

пора'ају док над 5арајевом грувају топови. 9их две здружило је, у крајњој линији, то што

је Вели-паша напустио град, јер је на неком EконгресуE одлу#ено да +урци препусте ?осну

другој царевини. 1о ту уопште о том EконгресуE има појма и зог #ега и треало да га

занима шта је на њему одлу#ено ?ило како ило, Мару и *евенку у трагедији спаја и то

што !е Мара једно време дојити *евенкино дете, ни не знају!и право да то #ини, уду!и

да у том #асу она сама није више при сеи, а њено сопствено дете је ве! мртво и, езореда, сахрањено под дрво у кутији од ексера. 3ок су напољу нереди, друга дојиља се не

може тражити, а Мару је да ли управо зато не може се поверовати да је све само зато,

0



не може се пристати на такву сврховитост дога'аја стицај околности довео ту, десило се

да се и она ту пре времена породила. *евенкино дете ива на тај на#ин спашено, а она,

која је до тада у својој новој оитељи имала само душмане, по#ев од свог мужа па даље,

тако !е се кона#но иницирати у њихов свет, поста!е равноправна с осталима, до#ека!е #ас

осветни#ког тријум%а. $ре него што умре, Мара !е јој, ез свести, воље или жеље, помо!и

у томе.

$одједнако је, у овом смислу, важан и лик Kеле. 9у је, кад јој је ило шеснаест година,

колико има и Мара, (унесре!ио мла'и рат старог $амукови!а( :@N;=, да и, потом, остала

у тој ку!и целог живота као слушкиња. (&вела је рано и отупила потпуно( :@N;=, сазнајемо

о њој. &ку!ани су се на њу навикли (као на ствар( :@N;=, и знали су јој име само зато што

су је некако морали дозвати кад им је треала. $ри крају приповетке, ме'утим, када Мара

треа да се породи, каже се о њој и следе!е2 (Kела, која никада није имала своје ку!е ни

знала шта је сре!а и породица, која је познала мушкарца једном у животу, и то само као

звјерство и ужас, ила је неои#но осјетљива кад се радило о дјеци и породу.( :@<N= &

томе, дакле, оно да је (потпуно отупила( не важи. 9еном вајкадашњем утиску и искуству

да су $амукови!и и њихове судине (зло које се не да промијенити( :@IF=, и!е, кадапоред сее уде имала Мару и *евенку, (двије лагословљене жене( :@<L=, придодато

сазнање о природи зла, које се и само у њој ез сумње дуго кристалисало. но је

саопштено нараторовим сопственим ре#има, и њено је али и његово, то је спознаја коју јој

наратор даје да и имао из #ијег уметни#ки конкретизованог искуства да је EпреузмеE. &

ве!ој мери него *евенкино питање о злу, а мимо Мариних сцена злих EоредаE, та спознаја

престаје, дакле, да уде нешто што је искљу#иво ли#но условљено, мада се види из #ијег и

каквог живота се ра'а, и задоија универзално важење. (+олико зло и толика патња, и још

се све, на сваком кораку, множи и распло'ује0( :@<I= *е и ли се, доиста, треало #удити

томе /нак узвика је ту. Могу ли, смеју ли живот и толико зло да иду заједно

вај исказ призива у се!ање цини#ну жалопојку самог 'авола, али не оног о коме је ре# у

овој приповеци, ве! оног Cетеовог, који се јада да никако не може да истреи ту (људску

жгадију( :!ауст, @N<;=, упркос свему што #ини и покушава, и ма колико се трудио.

6овеку је, говори он још на по#етку комада, расправљају!и се с ?огом, дато оно што он

назива умом, али је последица тога та да је тај мали ог у свету (зверскији од сваке звери(.

:!ауст, GM<= 5 друге стране, он сам покушава #овеку да науди колико год и #име год

може. $а ипак, крај свег зла које људи наносе једни другима и оног за које се стара E'авоE,

нема правог успеха, какав и Ме%исто желео.

PQR SQRTR UVWE QXU YXUZ[ WR\]VWR[0

^[_ Q``R] aQ]bcTQR]d RQ[ [RcRY, e]QYXURY fTcd.gZ \RUd RY eZ]d, `V[ `hXUdR ]VYR[_ iR]_R[.

: "#$%& , @NA@ ee.=

1олике сам ве! покопао0

" стално циркулише нека нова, свежа крв.

+ако то иде даље, просто да поесниш.

"ндри!ева Kела, са истом овом ме%исто%еловском мишљу, премда, разуме се, друга#ије

артикулисаном, и веома далеко од Ме%истове цини#не ироније, навикнута да истрајава у

олном #у'ењу или да напросто истрајава, овапло!ује принцип супротан Ме%истовом.)иводајни, ожански. Kела је та која !е заплакати над Мариним гроом, иако годинама

није плакала, али је, вероватно, важније то да је она та која се постарала да *евенкино



дете на'е хране на Мариним грудима, као што се, уосталом, целог свог живота старала око

свих који су ро'ени у ку!и $амукови!а. на зна да се нема од кога о#екивати помо! и

зато је пружа она сама. )ивот, сваки, увек и по сваку цену, ваља одржати Kела, (потпуно

отупила( у амијенту изневереног и поништеног Jристовог налога о љуави и милоср'у,

али и (неои#но осјетљива кад се радило о дјеци и породу(, јесте та сила зог које и

Ме%исто да поесни.

6италац не ез разлога може да се упита хо!е ли се и том најмла'ем $амукови!у, кога је

*евенка родила, као и (сваком од њих, кад до'е у године( :@II=, отворити жива рана на

нози или на руци, коју !е морати да крије да се о другом злу у уду!ности, које се из

ре#еног и приказаног може слутити, и не говори. "ли, тамни нагон је одве! снажан,

олесна крв се тако'е наставља, иолошко пое'ује. +о што је у EсветуE аре милоснице

људско достојанство погажено или, нај#еш!е, не може ни да се развије и испољи, макар у

поуни или дуљем разумевању људске трагике4 што се верски постулати, код свих,

схватају примитивно и глупо, и служе понајвише распаљивању мржње4 што је то свет ез

утехе и сасвим негостољуив за лепо и!е, у томе ништа не мења. :Kедина која од свих у

том EсветуE покушава да Мару некако утеши и отвори јој неки ољи, спасоносни изглед поВели-пашином одласку, јесте Oиганка Jамша. 5ушта супротност њој је %ра Cрго, који

нема довољно тешких ре#и и претњи за Мару.= $ијани, развратни, олесни, охоли, сулуди,

слепи за свет од надмености, надмени јер су слепи, устрашени или презиром сле'ени и

острвљени, андоглави и преки, људи уништавају једни друге, лепо и!е нема ме'у њима

шта да тражи. 5веједно, живот се свакако наставља.

1ао што је важно уо#ити улогу речи која убија, тако је у тума#ењу аре милоснице

подједнако важно уо#ити да је ре# која на крају треа да изрази суштину Мариног и!а

пресечена. 3а је изговори, дато је слузи Маријану. н се (поред Hимуна на 1исељаку

одао пи!у, ио је лак на сузи и говорљив(. :@<;= +акав #овек доио је важну улогу2

опроштајне ре#и над хумком су његове2

(- jх, ех уздисао је и застајкивао, не знају!и управо ни сам шта хо!е да каже ех,

закопасмо грјешницу, закопасмо сироту. 5вак је понешто узео од ње, а никог да је пожали

и сузу пусти над њом. jх, пусто0( :@<;=

$отом, ме'утим, у тренутку приирања, када истина Мариног живота, тога у свему

несретног присуства на свету, сама долази на уста, Маријан (одједном ризну и тешким

језиком, који се гр#ио од пла#а, викну, јаукну готово, као де нешто нео#екивано и

страшно открива и признаје2

Kело, ан'ела смо ожијег закопали, ан'е...( :@<;=

& том тренутку, кад Мара није више ни грешница, ни сирота, и кад, у јауку, нема

недоумице шта Маријан (хо!е да каже(, Kела, ришу!и последњу сузу, (нагло и груо(

:@<;= прекида његову ре#. *ови животни задаци #екају и ваља се окренути њима. ва

пресе#ена ре# Маријанова поја#ава туроност при#е до крајње границе. Мара као ан'ео, у

својој ан'еоској лепоти и невиности, не само да нема места на земљи, она и у не#ијој ре#и

тешко може да опстане, макар онолико колико та ре# траје. 8 она је пресе#ена.

*аравно, поред те пресе#ене ре#и, на крају, остаје и питање које имамо прво да поставимо

сагледавају!и целину приповетке2 откуд такво, лепо, тако лепо и!е, какво је Мара, утаквом свету $роизводи ли њено присуство у њему, уду!и да је једном неопозиво ила,

6



нешто, макар неухватљиво и неизрециво, ако ве! не неки ухватљив траг, неки

искупљују!и смисао, неку изра#унљиву последицу

Милосница зна#и женско #ељаде које служи за насладу и уживање, али зна#и и најдраже,

највољеније и!е. 8 ез видљивог трага у свету, Мара, Вели-пашина милосница, постаје,

за #итаоца, управо ово друго. *есре!а се у том преоражају не искупљује, као нинепрозирно зло. "ли, уметност толико може.

ОПОЗВАНИ ОПОЗИВ

$%&'(()*+'&&%*,

Сарачи Иве Андрића

ОД УРЕДНИ-А

1ада, у врту, до'у по Jриста, он се не опире, препушта се црним приликама, штавише

исцељује ухо првосвештениковом слузи које су његови пратиоци, у покушају да га

одране, одсекли. (во је ваш #ас и власт таме(, каже онима који га хапсе и одводе, а Лука

то ележи :GG, LN=.

+еолози препору#ују да се ово #ита заједно са EконкорданцамаE, које су ве! одавно

установљене. Dецимо2 (Kер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и

власти, и господара таме овога свијета, против духова злое у поднеесју.( :$авле

j%есцима <, @G= 8ли2 (" ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више

завољеше таму него ли свјетлост4 јер њихова дјела ијаху зла.( :Kован N, @;= 8ли2 (*о!поодма#е, а дан се прилижи. дацимо, дакле, дјела таме и оуцимо се у оружје

свјетлости. :$авле Dимљанима @N, @G=

/а оне који се посено аве питањима тума#ења, књижевности или текста уопште, као и за

оне којима је на срцу, рецимо, наратологија као посена дисциплина, остало је до сад ез

одговора питање зашто су ове тако важне Jристове ре#и, које као да не могу да изгуе на

актуелности, заележене само код Луке. /ашто Матеј, Марко и Kован о томе !уте 3а ли

нису знали шта је та#но ило тамо у врту или су мислили да за њихове верзије при#е то

није од зна#аја 1ако су могли тако нешто мислити, ако је то разлог

?еоград, лето @;;M. лето @;;;.

& свету споредног сокака сарајевске #аршије, поред свакодневног дога'ања које испуњава

живот сара#а који ту раде, дога'а се нешто, на први поглед невредно посене пажње, што

се, ме'утим, схва!ено у последњим својим консеквенцама, указује као тектонски дрхтај у

и!у оног ко зог лепоте која промињује пред о#има заоравља, ар на тренутак, тврде

границе, успостављене кон%есионалним разликама у том свету. $орицање да је таква

граница итна ива, истина, одмах и опозвано, али појава лепе девојке, на крају при#е, као

визије на хоризонту оасјаном залазе!им сунцем, опозива, на свој на#ин, тај опозив, #име

је посредно, уметни#ки е%ектно тематизовано питање која душевна, односно

егзистенцијална потенција у #овеку омогу!ава ту визију, то јест опозивање ве! изре#еног

опозива. $оказује се да је то оно што у људском и!у, упркос свему, остаје незапосенуто

и осетљиво.

7

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/andric/dstojanovic-saraci_ger.html

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/andric/dstojanovic-saraci_ger.html



8 у невеликим делима, писаним на први поглед ез наро#итих претензија, уме приповеда#

понекад да дотакне суштину2 онај мање или више скривен сплет односа који одре'ује

живот људи у до#араном амијенту. Kедна ре#, једна реплика, довољне су тад да покрену

интерпретацијску енергију која !е осветлити темеље света који се пред #итаоцем, ина#е,

показује тек у једном или два призора.

+акав је слу#ај са 'арачима, при#ом која је, пре сараних дела, ојављена само једном, у

празни#ном роју новина.

)ивоту, како год се живео, као да је увек запре!ено неким злом које га може пореметити,

уназадити или уништити. 8 у најмирнијим временима, оно је на руовима света,

пресецају!и га повремено неким својим ликом, као опомена, тешка мисао или рига. 5

друге стране, ма колико живот ио монотон, сув, Eои#анE, увек га нешто може и озарити,

макар и накратко4 скроман и у много #ему сузијен, уме он, кад наи'е #ас, да укне

притајеним раскошем, ако не у свему стварним, оно %антазматским стварним, дакле, на

друга#ији један на#ин. ве мисли оразују оквир у којем се кре!е #италац 'арача. +реа

погледати шта је увек и незаоилазно присутно и на светлијој и на тамној страни EсветаE теприповетке.

+у је, о#игледна и као таква заорављена, тескоа свакодневног живота #аршије, то јест

споредног једног њеног (сока#и!а(>8во "ндри!, (ућа на осами и друге приповетке,

5арана дела 8ве "ндри!а, књига петнаеста, ?еоград, @;A<, стр. [email protected], ту је слутња увек

могу!е несре!е4 и мука живота који пролази у раду, некад мања, некад ве!а, како кад,

сасвим, ме'утим, EприроднаE, ме'у претпоставкама хлеа насушног она ваљда

најприроднија. Важније од тога2 као нешто што је у својој саморазумљивости

незаоилазно и неизежно, осе!ају се ту и делују, премда се то посено не наглашава, у

сваком трену и у свим видовима живота установљиве границе ме'у људима, наметнуте

кон%есионалном припаднош!у. *о, као посеан изазов таквој саморазумљивој сапетости

у ове границе, јавља се, тако'е, лепота.

8 поред, ило каквим питањима неподложног, подразумевања да кон%есија у свему што

је важно оележава и одре'ује егзистенцију, показује се да је лепота кадра да преорази

тренутак живљења, тако што одводи живу душу некуд даље, ослоа'ају!и је од

сведености или неумољивог сво'ења на олике опстанка у којима се, тако се #ини, заувек

мора остати. /ахваљују!и искрслој лепоти ива могу!е да тврде границе ме'у верама, то

јест одатле проистекла егзистенцијална ску#еност, уду проијене, прекора#ене, да

невидљиве стеге уду на#ас разлаављене. 3одуше, то се зива захваљују!и ре#и која !е

одмах ити и опозвана, порекнута као недопуштена, те стога и опасна јер, наравно, уску#еним срединама све је опасно, а ништа тако као непромишљена ре#, која је, као таква,

пожељном опрезу увек супротна. $рава опрезност је у !утању. "ко је, ме'утим, ве!

изговорена, ре# може рзо ити и пову#ена2 и тиме се нешто постиже. дустајање од

ре#еног зива се, у овом слу#ају, по својеврсном аутоматизму. но није знак

самооспоравања, ве!, пре, на#ин на који се у EсветуE ове при#е постоји.

$ојављивање лепог и!а у споредном #аршијском (сока#и!у( ништа у њему заиста не

мења, али омогу!ава да се домисли зашто је такав какав јесте, можда и да се замисли неки

излаз из њега у простор шири и светлији4 да се, с друге стране, исто тако схвати зашто се у

стварности такав излаз не налази и не!е се на!и. & EсветуE ове приповетке, лепота својим

неодре'еним ое!ањем понеког покрене, али не превише4 не изазива, свакако, никаквунесре!у. & њој нема ни#ег страшног, не производи ништа злоконо. 5трасти какве ина#е

уме да распали :по правилу кад до тога до'е са траги#ним исходом= овде изостају. &

4



свом измицању, лепота у 'арачима прими#е оне који је виде огатству света, да и се,

потом, за понеког од њих, претворила у визију, с оне стране свега што дели и раздваја

људе тиме што, изри#ито или пре!утно, одре'ује шта се сме и може, а шта не. 1ада од

стварно ви'ене лепоте остане само приви'ење, онај коме се оно јави као се!ање на ви'ено

одваја се, ар једним делом свога и!а, од свега за шта је закован неизараним, #есто

олним, увек осиромашују!им припадништвом своме поретку ствари. +ај поредак и,својим цензурама, које су морале ити интериоризоване, као и спољашним принудама, с

којима се мора ра#унати, да увери сваког ко је њиме оухва!ен како ез њега нема и не

може ити живота. 3уша се, ме'утим, отима и ежи, поведена лепотом она луди,

заорављају!и где припада и каквој је стварности оавезна.

Влажном и сумра#ном ули#ицом (коју сун#ева светлост не оасја никад до дна( :G@I=, у

којој раде сара#и, понекад про'е 5танка. на је (витка и снажна девојка, као прекинута у

пасу, са #едним и умиљатим лицем плавуше-лепотице( :G@L=. Ме'у сара#е то, наравно,

уноси узу'ење и одре'ени немир. (1ад наи'е девојка, они одмах, као на неки позив,

подигну мало главе и про'у погледом одоздо па навише, уз њене димије, њен струк, све

горе до њеног светлог лица и оорених о#ију.( :G@L= Лепота и јесте увек својеврстан позив.5амо, то на шта она позива није увек исто. 3изање погледа има овде смисао који се не

исцрпљује у меркању или езазленом уживању које мајсторима доноси мали предах у

свакодневици рада док пролази лепа девојка. 1онтрастирано је то гледање (одоздо па

навише( с поникнутим мајсторским погледима, с одијањем да се подигне поглед, кад

наи'е неки умоолник или огаљ4 паралелизовано је, на другој страни, с погледом

подигнутим ка хоризонту на којем се, на крају, 5танка понеком од мајстора указује као

о#аравају!а визија. Dужно!а прикива поглед, као и душу, за земљу4 лепота и душу и

поглед води навише.

+о код "ндри!а изгледа овако2 када наи'е (та еда и напаст од умоолника( :G@<=,

мајстори стрпљиво #екају да он оде, а ако се појави (слепац или сакат и унакажен #овек у

дроњцима( :G@<=, мајстор !е, уз неки (молитвени шапат( :G@A=, уделити милостињу, али

(не дижу!и поглед на њега( :G@A=. " када мине дан, они који су, на путу ка ку!и, сели да

се одморе, (иду!и погледом за дуванским димом, гледају пространи град у долини и

последњи сјај сунца које залази на западу( :G@M=. 8ма оних који при том мисле на

сутрашњу ригу или се присе!ају неког непријатног сусрета. *е каже се да ико мисли аш

на умоолнике и огаље које је тог дана видео. 5азнајемо, ме'утим, да понеки од сара#а

поново види 5танку. (Cледа је како, виша и лепша него икад, попут приви'ења кора#а

целом ширином видика4 види и наоре њених димија, са#ињене од ве#ерњег сјаја и танких

олака, како се вију и препли!у изнад зажареног кратера у коме тоне сунце, и ту, један по

један, сагарају као на лома#и.( :G@M=

kасцинација девој#ином лепотом про'е, али да ли сасвим Лепота увек изнова EпозиваE да

уде ви'ена и, поново ви'ена, она се изнова уписује у душе оних који су се том EпозивуE

одазвали. Dужно!а, од које се крије поглед, као контраст, и визија 5танке која, као

ужарена и сулимирана лепота, открива траг који је оставила њена појава у људима,

ојашњавају %асцинацију којој сара#и подлежу2 тај контраст и тај поглед, усмерен на

крају ка неу и изгуљен у приви'ењу лепог и!а, говоре о мо!и, могу!ностима,

непосредним и посредним е%ектима ви'ене лепоте4 њено нежно деловање ништа не може

заменити. "ли, смисао појављивања и постојања лепог и!а не може се, у овој при#и,

разумети полазе!и само од ове %асцинације. $оред ње, поред трага што га лепота оставља

у оном ко је гледа, мора се узети у озир кратки дијалог који се води изме'у двојицемајстора, да и се у целини EсветаE у који је #италац уведен схватило шта је у њему 5танка,

шта она проноси туда и докле то сеже2

8



( 8х, лијепа створа0 "ман, људи, љепоте у ога0

Kазук што је у оној вјери0

"ма, кад је видим овакву, ја и заоравим које је вјере ко.

-8маш право. 1о !е још и на њену вјеру мислити( :G@L=

?итно је како !е се завршити ова размена утисака, кад се смири (талас узу'ења( :G@L=

који иде за девојком-лепотицом. Мла'и сара# пита2

( Hта оно ти ре#е( 5тарији само одмахује руком. ( Вала ништа, комшија.( :G@<=

Dе#ено је одмах и опозвано. Hта се, у ствари, ту десило

*екакав дога'ај је, наравно, ве! и то када мулазим сарајевске полиције, оилазе!и

#аршију, про'е (сока#и!ем( или што нико не жели застане пред неким !епенком, уком слу#ају се одмах за представника власти пору#ује ка%а. 5вакодневно цењкање са

сељацима, који и да пазаре што је%тиније, ве! је много мање Eдога'ајE, као и сам рад,

управо стога што се све понавља, увек исто. 5танкин пролазак (сока#и!ем( део је исте те

свакодневице, али он у њу уноси посеан један квалитет. Лепота је ретка, у овом слу#ају

#ини се свима и да је изузетна, па и је некако треало задржати, EиматиE. +о је немогу!е,

нико не!е кренути за 5танком нити ило шта покушати. 6ак ни мање уздржљиви Jусо

крпеlија, који сеи може да допусти неку видљиву EреакцијуE, само устане и (жустро

навла#и нануле( :G@<=, али, ипак, ништа не предузима4 уместо свега, он, кад је 5танка ве!

прошла, (немилице удара #еки!ем затегнуту кожу пред соом, да одјекује сара#ки сокак(

:G@<=, тако да се остали мајстори, и они старији ме'у њима, на то његово поја#ано лупање

смешкају. $ошто се све то, увек на сли#ан на#ин, тако'е понавља, могло и се помислити

да је део устаљене игре, у којој су, као и у свему осталом, улоге унапред подељене, као

што је и исход унапред утвр'ен. 5ентенца којом писац пропра!а Jусино понашање2 ("ли

разуме се не крене, јер нема пута за лепотом која неповратно пролази мимо нас( :G@<=,

може се правдати тиме што се на крају при#е показује да 5танкино појављивање ме'у

сара#има доноси известан емоционални прираст, па, тако, припрема и омогу!ава код

понеког ширење његовог и!а2 нема пута за лепотом, али она оставља траг из којег се,

преоражена у души, предругоја#ена и уве!ана радом оног што је у души доиста живо,

поново ра'а. 5ве то, ме'утим, не оснажује толико 5танкино долажење и нестајање као

дога)ај. $огледати мало девојку прекинуту у пасу пријатна је цезура у монотонији

устаљеног живљења, која !е се и сама понављати.

но што свакако јесте дога'ај, заправо је невидљиво. /агледан у 5танку и покренут тиме,

неко од сара#а помислио је, па је #ак и превалио преко уста, да није вера једино важна,

нити је оно најважније. 3а ли је тиме захваљују!и лепоти премош!ен јаз који раздваја

људе који ина#е живе једни поред других Kесте, утолико што је уопште изговорено оно

што се ту не говори, нити је пожељно да икоме макар само падне на памет или да то

поготову не одведе ка даљим закљу#цима који и ина#е логи#но следили. /аоравити

(које је вјере ко(, и то зог лепоте, то указује на тектонски дрхтај. Dе!и тако нешто зна#и

да је дошло до дуинског померања не#ијег и!а, макар само на тренутак. $роијање

тврде границе, #ији је задатак да езусловно и трајно раздвоји људе по мери Eправе вереE,

на EнасE и EњихE, EнашеE и EњиховеE, има карактер истинског, зна#ајног, у не#ему иEнезамисливогE дога'аја. "ко постоји нешто што је важније, али и ја#е, неодољивије од те

границе, онда то није само нешто што је вредније од разлога постојања границе саме, него

9



осветљава постојање свих, EнасE и EњихE, у самом темељу, пре него што се ило какве

вредности или мисао о вредностима уопште успостављају. 3ога'ај преласка границе

изме'у EнасE и EњихE, у мислима, у ре#и, расветљава примордијалну околност да људска :и

сва остала= и!а јесу и да су већ тиме упу!ена једна на друге.

пшта сагласност да је 5танкина лепота изузетна ову некако #ак и уве!ава. *а лепоту се устварности људи не навикавају на исти на#ин као на све друго. на, видимо у 'арачима,

и када је свима некако ве! позната, а за све остаје недохватна, код оних у #ијем душевном

простору жеља још може да се кре!е и, хране!и имагинацију, тражи неки пролаз и излаз,

уздиже се до стварности визије. /аптивеност у сеи засужњеног и!а тиме је савладана.

лаци који горе, тако, тако'е постају #овеков присни посед. "ко ни он није неуништив,

ипак је сасвим друга#ији од опипљивости свега што нуди или наме!е (сока#и!(.

Ваздушаста лепота на нееској лома#и зависи од уоразиље, но да нема 5танке која

пролази пред о#има сара#а, не и се могла јавити. 3а, али 5танка не припада EнамаE.

Kазук. 8онако кратко уживање мора сместа да уде допуњено таквом примедом. +о је

усуд тог света. 8 у мери у којој је стварно и аутенти#но, и у мери у којој је само израз

опште сагласности, одушевљење 5танком никако не и могло да про'е ез таквогкорективног коментара. 5ве се одмах разврстава на EнашеE и EњиховоE, дакле додатно се

процењује са становишта са којег се, ез изузетка и промптно, најпре мора раздвојити

права и EонаE вера. *о, када се на тај на#ин посматрају вредности, ина#е неспорне и

несумњиве, и према њима се успоставља неки ли#ни однос, потискује се основно искуство

и најизворнији увид2 да се увек најпре мора постојати, заједно са свим осталим што тако'е

постоји. /ато је од великог зна#аја што је то и такво искуство дошло до ре#и, што је

разврставање на праву и криву веру занемарено. *арушити или зауставити овај механизам

жаљења што лепота није EнашаE, и када се она сама не оспорава, зна#и уложити целог сее

у тај доживљај лепоте, препустити се спознаји да за такву лепоту није више важно коме

EприпадаE, јер је заправо неоцењиво, неоесцењиво, ве! то што постоји.

позив ре#еног је други важан дога'ај, који онај први, прекора#ивање границе, додатно

јарко осветљава. Можда се може говорити и о две %азе једног истог дога'аја. Kедно или

друго, итно је да до узмицања, до резигнираног одустајања од ре#и ношене

одушевљењем, долази аутоматски, нужно, по престанку тренутног дејства лепоте, али не

напросто зато што девојка није више пред о#има или само стога што (нема пута за

лепотом која неповратно пролази мимо нас(. +о дуље приповеда#ево сазнање не и се

могло универзално осведо#ити изван увида у ску#еност егзистенције какву показују

'арачи. Kер, 5танка је недохватна за мајсторе и пролази Eмимо њихE, али њена појава није

једнократна, не једном имају мајстори прилику да се поново увере колико је лепа. "ко

рзи опозив делује као нужан следе!и дога'ај или као неизежна следе!а %аза истогдога'аја, то мора имати друге разлоге. 5твар је у томе што тектонски дрхтај не може ити

трајно стање.

& дејству лепоте има, видимо, и не#ег трајног, али #овек се мора вратити у уои#ајену

животну колоте#ину, Eсмирити сеE после потреса што га доноси заорав како је и #име

живот уре)ен. 5ам тај потрес има, тако'е, да уде затомљен, а ако и не код сваког у

потпуности, оно што је донео ива поново оживљено само изван ме'усоног људског

општења, у само!и и опуштеном приирању властитог и!а на крају дана. дустајање од

оног што се рекло о заорављању на веру знак је здраве, здраворазумске самоконтроле,

која је на тренутак, усред дневних послова, нестала. Визија 5танке на гору!ем неу,

ме'утим, опозива тај опозив2 у замишљености над соом дуљој од сваке разоритости,опрезности и пристојности, свих важе!их норми и ои#аја, #овек открива вели#анствену,

најољу могу!ност света, живљења у свету2 та нова %асцинација прожима сад цело

-



његово и!е. 5ада је нео, а не (сока#и!(, место на којем се види истина живљења на

/емљи. +о, ме'утим, остаје неизговорено, неартикулисано, недомишљено до краја и,

вероватно, недомисливо2 само писац при#а при#у о томе за #итаоца. н !е заележити и

оно (Вала ништа, комшија(, као и то да се девојка указује оку док (виша и лепша него

икад, попут приви'ења кора#а целом ширином видика(. 8зме'у та два исказа отвара се

могу!ност да се јави нека, макар и мајушна напрслина у окамењују!ем EидентитетуE,верском или ило ком другом, који животној ујности тешко да може погодовати.

но што је порекнуто, уроњено у !утање уз одмахивање руком, оно од #ега се одустало и

одустаје, вра!а се, не нарушавају!и више !утање, као што се живот вра!а са сваким

удисајем.

Dеда, наравно, мора да уде, али ни оно, по ред опасно, што лепота открива као по#етак и

истину свега не може се неповратно потиснути и јавља се поново4 у оном што EдоводиE

5танку на хоризонт где, заједно с њом, горе и о#и оних који је виде, онавља се и #ува

жеља за животом, којој ина#е толико тога стоји на путу. *е о#екујемо, нити треа да

претпоставимо да !е се појавити неко (Вала ништа(, које и се односило и на ту и такву душевну, односно егзистенцијалну потенцију у #овеку.

"ко се крене још један корак даље, могло и се питати не и ли треало разликовати :и

разврставати= и!а онако како их је сама судина ве! поделила2 рецимо по томе да ли

сусре!емо ружно!у :уогаљених, осака!ених, унакажених= или видимо лепоту неког ко,

оорених о#ију, пролази поред њих, као што пролази и поред оних EнормалнихE, (људи од

посла( :G@L=, уплашених зјапе!ом границом ове разлике Мајстори, наиме, не само што

не!е да подигну поглед на огаље. ни зеу и рину зог увек отворене могу!ности да се

склизне (из реда здравих и спосоних људи( :G@A=, што, онда, није више само питање

ружно!е живота, ве! постаје питање живота самог. туд, када уве#е затвара ду!ан,

мајстор, (као да вра#а( :G@A=, у сталној ризи, прелази длановима преко катанца и даске на

којој овај виси, као да их милује, јер катанац, стварно и симоли#но, треа да заштити4

том приликом, пошто но!, наравно, увек може да донесе штету и незгоду, он, без речи,

препору#ује (заштити дорих сила целу #аршију( :G@M=, то царство нормалности и реда.

+о је, ме'утим, уједно и царство EнасE и EњихE, у њему остаје неизрисива и та разлика.

$равци ових разлика се пресецају. 1он%есионална, која је производ историје, тежи да сее

превази'е у општем уједна#авању. *ајоље и ило да је све EнашеE. туд је све

провокација за непрестано, у ску#еним заједницама управо опсесивно, одмеравање и

упоре'ивање EнашегE и EњиховогE, и разумљиво је зашто навире осе!ање да је штета, да је

пре свега достојно жаљења, што лепота није наша лепота. 5удином створену разликуизме'у огаља и здравих, ме'утим, нико не може да потре, све ако и и желео :могу!а

злурадост што је ружно!а и несре!а EњиховаE у овој при#и се не јавља=. +у нема тежње за

свеоухватним и трајним утвр'ивањем у свом идентитету праве вере, ма колико се тврдо

веровало у супстанцијалну важност њених крутих граница, и ма колико се мало зазирало

од умртвљују!е њене ригидности. 3а сав живот није, не треа и не може да уде у том

укопавању у EидентитетE, види се у завршној слици, када 5танка заузме сав видик и на

катанце-#уваре, као ни на могу!е зло и ругоу се не мисли.

& с%ери културе, социјалних и историјских %еномена, ствари стоје р'аво. 1апулети и

Монтеги су увек ту. "ли, ствари овде, у EсветуE 'арача, стоје још горе2 ту су две вере, а

свака мора ити права, и то само она којој #овек ве! припада, иако је ?ог за ое само један, па не и могао постојати по један за сваку, јер и то зна#ило да их је ве! два. "ли,

та најпростија аритметика ту ништа не вреди4 #им се уведе разлика по којој је наш ?ог

2



прави, онај други ива поништен у том ројању које не треа ни да по#иње, јер се мора

остати на једном, у сваком слу#ају, а вера је, ето, више. & интер%еренцији и игри разлика,

насталих деловањем судине, као и оних које поти#у из :увек однекуд злехуде= историје,

показује се, ме'утим, да када лепота запоседне #овеков хоризонт, у њему се уди оно што

је остало незапоседнуто упркос свему што историја и надвремена судина доносе, и живи

оно што је осетљиво и слоодно.

ЗАМРАЧЕНО МЕСТО

$%&'(()*+'&&%*,

Не!ирна година Иве Андрића

& приповеци *емирна година тематизује "ндри! однос света у којем владају мо!,

огатство и углед, схва!ених онако како се схватају у осанској касаи средином

деветнаестог века, и лепог и!а, Oиган#ице Cаге, која у том свету искрсава и показује

својом појавом и дејством на и!е главног јунака, газда-Kеврема, крхку и пролазну мо!

лепоте, али и то како живот лепоте може постати лепота живота.

3а ли је 3анте захватио све тамне слике живота *ије ли неку понорну коминацију

#овекових душевних енергија сметнуо с ума 8 у најпотпунијим каталозима се понешто

испусти.

Cалерију мра#них портрета људи устремљених ка мо!и проширио је "ндри!, у итном,

ликом газда-Kеврема, у приповеци *емирна година, показују!и шта људима ове врстесусрет са лепотом може донети а шта им размину!е с њом свакако ускра!ује.

Cазда Kеврем је #овек од угледа, то је његово основно одре'ење. &глед подразумева

огатство и мо!, происти#е из њих и оезе'ује их. н је (у исто време и сигуран едем и

свемогу!е оружје(>8во "ндри!, *емирна година, 5арана дела 8ве "ндри!а, књига пета,

?еоград, @;A<, стр. ;@.B. 3одуше, углед какав је стекао газда Kеврем, приповеда# на самом

по#етку лишава позитивних елемената, у томе појму ина#е садржаних, повезују!и га са

цртом езозирности и суровости у овом EгаздиE. 8 отац Kевремов ио је на свој на#ин

угледан, иако је ио (танак трговац, олешљив #овек, ез предузимљивости(, који је

поткрај живота (сасвим попустио( :;@=. *о, у #аршији је он ипак поштован, премда (више

зог своје дороте и поштења него зог иметка и трговине( :;@=. &глед најмла'ег његовогсина Kеврема, који га је наследио у радњи, (издигао се над сву ра!у, заимао, из огате

ку!е се оженио( :;@=, ни најмање се не заснива на дороти и поштењу. +о не само да нису

неопходне претпоставке његовог угледа него и пре могли ити ремете!и #инилац.

/аправо, газда Kеврем није дошао напросто до угледа као таквог4 он је (стекао углед, оно

што се у тргова#ком свету зове EугледE( :;@=. во приповеда#ево сужавање је у ствари

прецизирање које се односи колико на самог Kеврема толико и на свет у коме он живи и

делује. $остоји углед и оно што се зове EугледE у тргова#ком свету, у којем признате и

наизглед опште прихва!ене вредности замењују нека мање хвалевредна својства људског

карактера. & оваквом нијансирању спаја се егзистенцијално са социјалним и, шире

гледано, историјским. "ко приповеда# изједна#ава Kевремов углед са његовим, новцем

оезе'еним, правом (да може да уде у пословима какав хо!е( :;@=, уду!и да му нико

ништа не може, да је он потреан другима а они њему нису и, што је најважније, да он (не

зависи од њиховог мишљења ни од њихове доре воље( :;@=, иза тога треа видети и

&

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/andric/dstojanovic-gaga_ger.html

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/andric/dstojanovic-gaga_ger.html



одговарају!у заједницу, њене нарави и ои#аје, правила која у њој владају, наро#ито она

пре!утна. вако схва!ен EугледE, сазнајемо, важан је Kеврему колико и сам новац.

"ко је огатство подлога независности од ту'е доре воље, уживање угледа какав је

Kевремов је животно испуњење као слоодно испољавање сопствене воље, која је, пошто

је неспутана, по правилу, више зла и немилосрдна него што је дора и во'енауви'авнош!у. +о не важи само за газда-Kеврема. & патријархалној средини осанске

касае средином деветнаестог века породица је важна микро заједница која тако'е има

своју EвољуE. 1ада се родина уплаши да !е својеврсна наклоност коју газда Kеврем

испољава према Oиган#ици Cаги, девој#урку у пупању, угрозити његов, па тако и њихов,

(углед и интерес( :@FN=, а углед и интерес су једно исто :@FI=, јавља се спремност да се

употрее сва средства, па #ак и да се девој#ица уије, #ему се, ако друге нема, ради

спасавања угледа мора прие!и као (најтежем решењу( :@FL=. вај еу%емизам за уила#ку

вољу само додатно исти#е мра#ну позадину мотива који стоје иза одране угледа ви'ене

породице, горде на своје огатство и своју мо!. &осталом, логика #ланова уже и шире

породице је, с озиром на њихов заједни#ки амијент и искуство које их је %ормирало,

само доследна и друго ништа. ни знају да се таква слаост каква је Kевремова према Cаги(у касаи и тргова#ком свету не прашта и озна#ава први знак немо!и и по#етак опадања(

:@FN=. 8 ту видимо да се границе тргова#ког света схватају као границе света. EсветуE у

коме и све то могло изгледати и некако друга#ије и ити на други на#ин вредновано, у

коме и се за Kевремов пригушени доживљај могло имати можда #ак и неког разумевања,

нико не размишља, нити је такво размишљање могу!е. 5ви они, наиме, знају и то да је

Kевремова снага, која је преко њега и њихова, (увек ила у томе што никад ни о ком није

водио ра#уна, ма ко он ио, јер му нико није ио потреан( :@FN=. 5крупулозност није

тргова#ка врлина, а питање је да ли је, из перспективе у којој се мо! узима као главна

вредност и превасходни циљ, уопште икаква врлина. 1ад је неко поштован зог своје

дороте, као Kевремов отац, онда видимо да такав #овек поткрај сасвим попушта, а да ни

пре тога никад није постигао оно што је главно, што трговцу мора ити главно, то јест

није се оогатио. 3а ли су дорота и поштење у свету трговине негативан пример или су

нешто напросто ирелевантно *ајзад, а то је можда и најважније, знају Kевремови

сродници тако'е (какав је крвав и помаман увек ио њихов Kеврем у примању и отимању(

:@FN=. " познато је то се зна одувек и свуд, па се зна и у касаи (да је стар #овек увек

широке руке према младој жени, и кад једном по#не да дарива, не зна се где !е се то

зауставити, јер ту #овек дарују!и има илузију да прима( :@FN=. +ај психолошки увид је

зиља дуок и та#ан. Hта, дакле, треа предузети, кад је све то тако и кад је свет такав

какав се зна да јесте, да и се заштитили и спасли углед, огатство и мо! 5ве0 Може ли

се друга#ије размишљати0 +реа ли устукнути пред не#им *е треа. Kер, није само

родина та која зна Kевремову крваву помаму (у примању и отимању(. 3руги су тоосетили на својој кожи и #екају тренутак када !е мо!и да се арем подсмехну, ако не и да

осуде, урзају пад, наплате се неком његовом, и њиховом, несре!ом или срамотом. +о су

неизре#ене али мање-више јасно присутне ојазни. $рема томе, углед и мо! морају по

сваку цену ити са#увани.

" мо! се #ува и онавља тако што се непрестано шири. & супротном, и!е изложена

деловању мржње коју њено насилништво нужно изазива. 1ада војска оде, Cага уде

одведена и (немирна година( се прилижи крају, #аршијски људи, (трговци који газда-

Kеврема носе ве! годинама као мору на сеи( :@GI=, удно мотре шта је и како је с њим,

после свега, претресају!и сваки знак опадања који се на њему види или се њима #ини да

се види, и (желе!и један другом доро здравље( :@GL= на растанку, после таквих разговоракојима му слуте смрт. 6ека се и прижељкује смрт онога ко живи у самодовољној мо!и, као

да !е то донети неку стварну промену и олакшање.

60



*ема езграни#не ни ве#ите мо!и, али треа створити утисак да је властита мо! таква.

+ако резонују царевине, али тако мора да резонује и око тога да се труди и појединац.

?езозиран у свом успону, он не може о#екивати да !е неко према њему имати озира

уколико посрне или падне. Cазда Kеврем живи с тим. 5 једне стране је ово2 (/нало се шта

зна#и пословати са газда-Kевремом2 претрпети штету и срамоту. :Kер он најпре својим

ниподаштавањем умањи #овека и ослаи га, па му онда отима колико сматра да може итреа.=( :;N= 5 друге стране, Kеврем поседује спосоност и вештину да око сее подигне

(едем( угледа, неопходан мо!и која хо!е да се осигура од мржње2 (*ико није видео

границу те силе, јер је он успео да направи од ње аука( :;I=, пред којим људи

резигнирају. сиона мо!, која као да хипнотише, увек много дугује мирењу с мишљу да

јој нико ништа не може4 она се храни ту'ом малодушнош!у и ску#енош!у, шири се по

мери своје снаге, али и зог ту'ег, нека уде и кивног, узмицања. 1ада мо! постане аук,

онда то поткопава и ништи самосвест и отпор њених жртава више него њена стварна

вели#ина. 5трах и увереност у сопствену немо! продужују живот неспутаној мо!и и онда

када су њени ресурси све мање у стању да то #ине. ?рецава самоувереност је једно од

средстава да се предупреди отпор. Hто је неко друштво ужих видика, то ово средство

оље и сигурније успева. )ивот газда-Kевремов доро илуструје дијалектику осионе мо!ии узмицања пред њом као пред EаукомE. "ли он је и пример који показује да је довољна

само претња неке друге, исто тако зле силе, па да се јави ликују!а злурадост. (1о му шта

може0( говорило се у касаи. (?ог не!е, а људи не могу0( ила је нека врста резигнираног

одговора на то. "ли, оно што не можемо ми, може неко други. +у је мер-пашин о%ицир,

потур#ени $ољак, пијаница "лиег.

1ао и ина#е код "ндри!а, кад се приповеда о мо!и и тиранији, тако се и у *емирној

години указује на то да %аталисти#кој резигнацији не треа сасвим препустити последњу

ре#. 5вет се не!е поправити, они који трпе трпе!е, у најве!ем роју слу#ајева, и даље. "ли

зато и свака сила има свој крај. "ко ништа друго, олици и степен трпљења се мењају4 а и

пад силника доноси своје онима који га до#екају и виде. /ло је пролазно, и није све ни у

злу. & *емирној години се то варира овако2 треа знати да (живот не стоји на месту, као

што се то #ини немо!ним људима, и ни#ија сила и мо! није тако јака и трајна као што

изгледа онима који хо!е или морају да је трпе( :;I=. &ме да уде трајна и јака, али и кад је

таква, увек је нешто круни, у сваком #асу може пасти, а колико је #асова у људском

животу4 нешто !е је ве! срушити или !е она саму сее уништити. /ар је Kеврем могао

помислити шта !е имати да доживи с Cагом кад је она на'ена на путу и, као дете, доведена

у ку!у +збу)ее од лепоте и отуд проистекла опасност !е, тако'е, ити превази'ени,

поразом у сукоу с "лиегом. 1ад се он појави, приповеда# понавља2 ()ивот, који никад

не стоји у месту, а најмање кад су оваква времена, променио је одједном ток...( :@FL=.

Kеврем је #врст и истрајава. (*емирна година( с Cагом !е га уздрмати, али неизвесно је

колико. 1риза !е донети олне спознаје, истину сна о којем сазнајемо на крају при#е, али

све !е поново ити потиснуто и заорављено. н !е и даље живети (за своју радњу и ку!у,

за доар глас у касаи и у тргова#ком свету, за оно што његово име и његов новац зна#е

ме'у људима( :@G@=, гуи!е се (у ра#унима и свакојаким смицалицама( :@GI= све то

спада у углед и интерес, у мо! али !е #италац видети да постоји и замра#ено место,

преко којег се прелази и мора да се пре'е ез ре#и, ез мисли4 да је живот шири од угледа

и интереса таман за онолико колико доноси и зна#и лепота оним #име преплављује

#овеково и!е, па да ли је то радост, исконски титрај живота или ве! шта је.

1асаа #ека исход оре коју око Cаге Kеврем води с о%ициром свима мрске војске. +авојска је дошла да натера осанске прваке да прихвате и спроведу модернизацију

покрајине и успоставе у њој поредак какав савремени свет захтева. +о, ез озира на веру,

6



слао ко, ако уопште ико зна и разуме, али штету и несре!у од присуства војске види и

осе!а свако. ?ез озира на прокламоване циљеве њеног доласка, војска, поготову таква, у

којој потур#ени хриш!ани играју толику улогу и имају таква овлаш!ења, може ити

доживљена само као несре!а, као тешка природна непогода, и све је у томе да се некако

издржи њен пролазак и што пре заорави да је икада ту ила. 8 три дана је много. 5мисао

задатака који су постављени њеним заповедницима никог не занима, највише што се уљудима може јавити као реакција на њено присуство јесте оострана злурадост2 код

Kеврема кад се у наредним месецима покаже шта та војска ради зато што !е, по свему

суде!и, и огати, охоли дома!и иноверници морати да продају оно што ина#е не и

продавали, а у том слу#ају, наравно, пре свега њему, #име он постаје још ја#и у свом

Eтргова#ком светуE4 код касалија зато што се нашао неко пред ким и тај газда Kеврем мора

да устукне. +а њихова злурадост меша се са извесним стидом што је недужно младо

женско #ељаде жртвовано пустахији и насилнику, али до Cаге, саме по сеи, никоме у

касаи, разуме се, није стало, нити ко може знати да је Kеврему ило стало. *ико не жели

тешко!е зог некакве Oиган#ице, свако и да (живи својим животом, на свој на#ин и на

простору на коме се затекао, па макар тај простор не ио шири од подланице, изме'у две

војске у пролазу( :@@M=. & таквој ску#ености, мешавина злурадости и стида ура'асмушенош!у (није се могло знати шта ко мисли и осе!а( :@@A= моралном и сваком

другом. Hто је карактеристи#но за касау, с одласком војске престају оговарања и

гласине, претходно ревносно ширене, и долази !утање и заорав, који прекрива све. &

свету какав је EсветE "ндри!еве касае, овде и другде, из узајамног деловања осионе мо!и

и дугог страха пред њом као пред неким ауком злурадост и оваква тупа смушеност

једино и могу да проистекну. & данима искушења то поготову важи. 8злаза ка живљењу у

људском достојанству и слооди ту тешко може ити.

)ивети с угледом зна#и овде живети под сталном присмотром оних који су слаи и, (са

оном сувом и немилосрдном проницљивош!у са којом људи у касаи посматрају једни

друге( :@GI=, жудно #екају какав ило знак слаости онога ко је мо!ан. Мо!ни роују том

погледу, као што ови који мотре роују њиховом новцу или ауку мо!и кога се плаше. *о,

газда Kеврем и свој пораз претвара пред другима, па делимице, с временом све више, и

пред соом, у поеду2 (8сто тако, сад је сигуран да је на време попустио, да нико у касаи

није наслутио прави узрок његовог отпора него да му тај отпор, напротив, #ини #аст у

о#има света. &глед је спасен. " то је главно.( :@@; %.= +у #италац, свакако не први пут,

застаје пред питањем постоји ли огатство довољно велико и довољно оезе'ено које !е

#овека у#инити равнодушним према мишљењу света, ослоодити га страха како !е

изгледати у његовим о#има. /а то и, о#игледно, ило потрено нешто више и друга#ије

него што је на огатству заснован углед. н је увек релационалан, постоји само

захваљују!и односу према онима који су ина#е предмет ниподаштавања и груихлихварских злоупотреа. " то што и #овека ослоодило страха какав !е ити (у о#има

света( ослоодило и га у великој мери и за суо#авање са соом, окре!у!и га ка неким

другим потреама и могу!ностима, или немогу!ностима, његовог и!а. +ада и се

показало да углед и мо! нису оно главно. 3о те та#ке се, ме'утим, овде не стиже нити је

до ње могу!е сти!и с јасном свеш!у и #истим ра#уном. /акони преживљавања и мо!и то

не допуштају. 6италац, са своје стране, ипак може да закљу#и докле газда Kеврем продире

кад је ре# о другој страни истине његовог и!а, доти#у!и је се оним што је осетио и

помислио, што је сањао и заоравио. /а тај закљу#ак подједнако је, ме'утим, важно и оно

на шта овај трговац није у стању ни да мисли ни да, још мање, о томе проговори. Важно је

разумети (замра#ено место(.

)ивотни пут који је газда Kеврем превалио до дана када му отимају Cагу, пут је у свету

који не нуди много изора. *а том путу је отима#ка езозирност према људима, као

66



предуслов сваког другог успеха, пра!ена неизежним слепилом за оне видове живота

који, уколико се према себи имају одре'ени озири и захваљују!и њима се открије шта

све живот осим стицања још може ити, представљају оно што је у њему најоље,

поготову ако се оно што се при том отвара и нуди евентуално и досегне. "ли, суморни

живот у сиротињи и неизвесности неподношљив је, и од њега се ежи и мора се пое!и,

све ако се за нешто мора остати слеп и затворен. *ије, разуме се, слу#ајно што газдаKеврем управо у данима сукоа с "лиегом, у својој самотној, сваке присности лишеној

одсе#ености од људи, до#екује свитање које га вра!а (на године де#аштва и шегртовања,

оскудне, нелагородне године у којима је живот пун жеља и страховања, а ез мо!и и

изгледа( :@@I=. 5тари трговац mукови!, код кога је шегртовао, оценио је младог Kеврема

као (дијете паметно мимо све остале шегрте(. (/а њега је 5арајево и велики свијет.( :;@=

"ли отац није дао сина у (велики свијет(, па се Kеврем вратио у своју касау, да тамо

постане #овек. 3оиста, постао је (све што је у касаи и у тим временима могао да постане(

:;@=. 6итаоцу остаје да размишља да ли и на неком другом и друга#ијем месту, у неком

другом и друга#ијем времену, са спосоностима какве је имао, постао нешто друго. &

касаи, у том времену, живот са лепотом и уз њу, извесно, јесте вишак који надилази

живот угледног и огатог трговца4 такав вишак Kеврем сеи није могао приуштити, нити јена тако шта, док се није указала Cага, уопште мислио. +реало је да му судина пред о#и

доведе ту девој#ицу која се претвара у девојку, па да схвати да такав неки живот с

вишковима ове врсте постоји или може да постоји, и да допусти да се у њему, мимо

ра#унице и шпекулантске коминаторике, под старе дане развије неки доживљај лепоте,

који остаје непоказан и затомљен, али који !е његова !ерка-удовица ипак умети да опази,

тако да !е дати (знак за узуну( :@FF=. 8ма!е он тад да се суо#и с мржњом породице на

Cагу, са #им !е мо!и да иза'е на крај, и са "лиеговом пожудом и претњама, са #им на

крај не!е мо!и иза!и. д оскудице и немо!и поегао је одавно, али куда0 +о што је не

дуго после #етрдесете године остао одузет и ве! петнаест година (седи код ку!е готово

посве непоми#ан( :;F=, није, кад се разматра при#а о њему, пука слу#ајност. ?олеш!у, до

које је могло и не до!и, може се у не#ијем животу, кад је ве! дошла, донекле ојаснити

компензаторна потреа да се терорише околина и да се влада људима, јер је живот оног ко

остане одузет оште!ен у не#ему што је за сваког #овека од најве!е важности. Cазда-

Kевремова одузетост, ме'утим, није, у при#и о њему, напросто олест, то је удес који

својом неумитнош!у одре'ује и симоли#ки осветљава целину његовог живота. & њој се

о#итује дуља нужност по којој он мора да живи. +ешко је не помислити да су његов

углед :(у тргова#ком свету(= и његова с овим повезана мо! заправо олик и израз

егзистенцијалне одузетости, унутрашње непоми#ности тиранина. $рикован за своје

шиљте, Kеврем је прикован за сее оузетог грамжењем, вештог да застраши, спремног да

понизи, еш!утног пред ту'им мукама и животом уопште. 5удински зарољен на једном

месту, он је, у животу живљеном да и се стекла и одржала мо! над људима и приликама,извршио суровим испољавањем те мо!и и својеврсно самопорољавање4 од тога нема

стварног ослоо'ења, а неко друго, које и га могло заменити, дакле %антазматско,

пресе#ено је. Cага му је отета, снатрења, пак, покренута лепотом, се!ање на њено

присуство, сан о њој, као ши%рован знак неке минуле, давно укинуте, у сваком слу#ају

пропуштене могу!ности, све то рзо пролази или сузија у сеи он сам. 8з своје сое

влада свима, али на томе све и остаје. Hта год осе!ао, према људима је он увек исти,

(мргодан, крут и неумољиво миран( :@FG=.

8ма ли још не#ег што и се могло пожелети, осим да се влада, кажњава и наре'ује

$рва ствар коју непоми#ан #овек може пожелети јесте да поново уде покретан, штавише,да може да јури и језди. ?и!е у понеком #асу тако и с Kевремом, али !е такве његове жеље

и %антазме мо!и да се појаве тек вишеструко посредоване. /ахваљују!и Cаги, доживе!е

67



он, у орнутој градацији, најпре тренутке у којима као да лети, затим, кад је више нема у

лизини, осе!ај као да јури на коњу, најзад, у сну, да је опет на ногама, на зеленој трави, и

да хода, лако, живо... -окренуће се, независно од свега тога, на још један на#ин2 прошњу

"лиегову примио је он наизглед мирно, (иако је осе!ао како му крв наседа испод коже на

темену и како се шиљте под њим диже па спушта, диже па спушта, и то тако нагло да му

се од тога крати дах и магли свест( :@@N=. +акво узу'ење да се све под њим (диже паспушта, диже па спушта( он, сигурно, ве! дуго није осетио, ако га је икада у животу

уопште искусио. & му#ном ледењу изме'у сна и јаве, потом, он види да га је са његовог

места, за које је везан, одгурнуо и истиснуо (пијани елосветски о%ицир( :@@N=, као да је

он на том шиљтету ве! остварио оно што женидом овај тек хо!е да постигне, али #ак и

тада му се приви'а да (цео свет то види и зна(. :@@N= 1олико му крв наседа испод коже на

темену зато што хо!е да му отму Cагу, толико га му#и и тај ве#но присутни Eцео светE са

својим погледом. (8 #овек #овеку казује да је газда Kеврем надја#ан и надмудрен.( :@@N=

+о је подједнако неподношљиво, ако није и горе од гуитка девојке која је донекле

разудила замрло његово и!е.

1ако он, непоми#ни владар на свом престолу, може да лети, да језди...

3а и се сагледала целина Kевремове егзистенције, што !е ре!и да и се схватило како је

његов тирански карактер утицао на на#ин живота а #име је живот трговца одре'ивао и

оликовао његов карактер, потрено је, сходно ономе што се сазнаје из при#е, размотрити

два суштинска ограни#ења како живљења тако и самог карактера овог "ндри!евог лика.

$рво од тих ограни#ења је његова окорелост4 друго, релативност сва#ије, па и његове

мо!и.

Cазда Kеврем на мржњу околине, пра!ену немо!ним презиром, одговара презиром

надменим. н се поуздава у силу, пре свега силу новца4 њега се плаше и желе му смрт.

:/астрашивање и заплашеност у EсветуE ове при#е и у другим "ндри!евим делима не

зависе од живота једног или другог #овека него произлазе из темељних односа у њему,

али да и се то схватило потрена је ре%лексија о томе, које, као ни о много #ему другом,

нема или је изузетно ретка.= 3уготрајно живљење испуњено сударањем немо!ног презира

других и сопственог надменог презира има за последицу окорелост душе. на се, поред

осталог, састоји и у томе што се, као врховно на#ело према коме се ваља равнати у својим

пословима и, уопште, односима према људима, јавља неповерљивост. Cлавна мудрост је2

оно што се не може изнудити, то не треа ни о#екивати. 5амо се ништа не даје, свет је

такав. тврднути до суровости потрено је и нужно у тргова#ком свету, у свету мо!и

уопште, уколико се жели сигуран опстанак. туд страх који треа стално задавати

другима има тако велику улогу.

Ме'утим, ако се у животу однекуд појави лепота, то јест неко лепо и!е, и ако се од њега

нешто жели или по#не да о#екује, а и онда кад се не жели ништа доли његово присуство,

дакле могу!ност да га #овек у својој лизини гледа, окорелост представља препреку која

се не може заои!и. 5тварно EдодирнутиE лепоту могу!е је тек у њеном мање или више

слоодном самодаривању, а тиранијом, наредама и изну'ивањем се такво самодаривање

не може пости!и ни у ком слу#ају. 8спољавање власти води у психи#ки пораз, ионако

запре#еној жељи то само додатно отежава да се испољи. Kеврем је навикао да кажњава

тако што хвата окривљеника за ухо и (треска и туца главом о зид( :;N=, па се не#ег много

ољег не може у први мах да досети ни кад хо!е да додирне Cагу. (1ад је несигурном

руком нашао у густој и непослушној коси њено ухо, он му се дуго светио, стежу!и гасвирепо, гр#евито.( :;;= 5вако може сам сеи да да одговор зог #ега се све у животу

Kеврем искаљује на Cагином увету, коме и #ему се свети. "ли, Cага га се не плаши. $рва и

64



једина откако газда Kеврем влада са шиљтета-престола у свом свету, она !е одити да

принесе главу како и је он трескао и туцао о зид или јој свирепо и гр#евито стезао уши.

Kеврем се, кад га први пут није послушала, сав уко#ио од #у'ења. н је пое'ен. 8 ако га

је, касније, послушала, Cага види да му рука дрхти и да он то не може да сакрије. (+име га

је разоружала докраја.( :@FF= 9егове претње постају сад и моле, па, што је још горе, и

(промукла дозивања( :@FF=. 5ве у свему, или окорелу душу нешто мора да улажи иотвори или лепота остаје недостижна. Kеврем је на том путу умекшавања и отварања

у#инио, и то само у сеи, не показују!и то ни#им, само мали корак, и много даље,

вероватно, ионако не и могао оти!и окорелост и поедила. "ли, појавило се и друго

ограни#ење2 ве!а мо! него што је његова. /ахваљују!и томе, Cага се, ако ништа друго,

спасла арем из змијског гнезда Kевремове породице.

Kасно је да је Eцарска војскаE ја#а од свих и свакога4 Kеврем, иако (први #овек у касаи(

:@@F=, није у том погледу никакав изузетак. *о, и ту се он опет #уди када наи'е на

неумољиву препреку својој вољи и својим потајним жељама, које год да су макар само

то да Cагу још неко време гледа у својој лизини. 5уо#ио се с неким ко је опаснији,

вероватно и помамнији и крвавији од њега у отимању. Cласници и посредницисаопштавају да "лиег (силе и отима#ине не!е(, жели, напротив, (да се све лепо и по

закону сврши( :@@N=, то јест да се он, по слоодно израженом пристанку, ожени Cагом4

али кад газда Kеврем пружи отпор и не да девојку, посеан #овек (за овакве послове( :@@<=

има аргументе којима не!е ити могу!е нити !е ити паметно даље се супротстављати.

$ре тога, Kеврем слуша поруке којима се поја#ава притисак на њега, (и само се #уди(.

(*икад није имао високо мишљење о људима, али никад није слутио да толико

неваљалаца, спосоних за све, има на свету.( :@@<= 6ему се, у ствари, #уди "ко је само до

тога да се схвати шта се заправо дога'а, онда не мора у размишљању и!и много даље од

сопственог шиљтета. "ли, ствар и јесте у томе што #овек овакве ствари сеи тешко

ојашњава полазе!и од сее. *еко мора да га подсети на то ко је он сам, и то !е #овек (за

овакве послове( на свој на#ин и у#инити. +о што је рекао деловало је. " рекао је да газда

Kеврем, изгледа, мисли да су (са царском војском дошли неки р'ави људи који хо!е да му

нанесу штету и срамоту. "ли газда Kеврем је #овек трговац, који познаје свет и мора да зна

да р'авих људи има увек и свуда, па свакако и у овој касаи или око ње.( 3а не уде

зауне око тога шта #овек трговац, који познаје свет, мора знати, додао је изасланик у вези

са р'авим људима и то (да није потрено да се тек са стране доводе(. "ко, пак, газда

Kеврем ипак мисли да у царској војсци има таквих р'авих људи, спремних да наносе штету

и срамоту, (нек се жали, и ствар !е ити испитана. /на се пут сваке жале.( Cазда Kеврем

може ити сигуран (да !е одговор добити(. :@@<=

$осле тога, ранити лепоту у својој лизини постаје илузорно. Kеврем попушта. *ек јепитају, и ако она каже да хо!е, нек је воде. Cага, наравно хо!е.

1рхка снага лепоте је у томе што тамо где владају мо!, лукавост и поквареност свих врста,

где се отима у миру, и отима и преотима у рату, једном ре#и у свету какав је познат, она

изазива жељу да се ужива у њеном присуству. & њеном лицу (свет има хиљаду лица(

:@FG=. на у најдуљем #овековом еротском језгру уди и покре!е (неке веселе и на све

решене снаге( :@FG= које хо!е и могу, које желе да се сусретну са оиљем света показаним

или створеним тамо где је она. +ако је и са мргодним, крутим Kевремом, на шиљтету2 Cага

према својој !уди, не по његовим командама (при'и0( или (стани(0, (лепрша око њега(

:@FG=, а он у лепршавости њених покрета, (као да их #ита(, (под старост сазнаје оно што је

о животу заиста треало знати, а што он никад, ни у младости, слутио није( :@FG=./ахваљују!и лепоти, Kеврем долази до итног сазнања.

68



+ешко да се може замислити далекосежнија по зна#ају %ормулација од те2 оно што је о

животу заиста требало знати. Kер живот је несводљив на једну мисао, једну вредност,

један вид или ток, па ако ипак постоји неко овакво EзаистаE, неко овако повлаш!ено

EзнањеE, онда оно, свакако, мора пога'ати и оухватати оно што је у најдуљој вези и са

извором и са исходом живота, и односи се на примордијални његов садржај. Kеврему су се,

захваљују!и Cагином EлепршањуE, отвориле о#и. /ар је онда #удо што, кад види да !е муотети Cагу, остарели трговац, који у тај #ас није више само и једино то, осе!а да је пого'ен

(у најскривеније и најосетљивије место( и да му груа аскерска рука извла#и (из ку!е,

испред о#ију, из срца, најтајније и најдраже( :@@L=0

"ко се писац одлу#ио да употреи такву %ормулацију као што је2 оно што је о животу

заиста требало знати, логи#но је да је то повезано са оним што је у окорелом срцу

његовог јунака, у тај #ас не само окорелом, најтајније и најдраже. Cага је за њега

најдраже створење, које уди најтајније осе!ање, али није то толико сама по сеи колико

по ономе што лепотом и EлепршањемE уди у њему. j%екат њеног присуства је важнији од

присуства :то јест њеног ивста= самог. *ије то напросто EутисакE који она оставља. *ије

ре# о пуком допадању. /амамност младости не изазива у непокретном мушкарцу којистари само неко тињање жеље, која се психолошки може једноставно ојаснити. днос

који се успоставља ме'у њима је сложенији и оухватнији. +реа живети у присуству

лепоте, оезедити њено присуство, ити жив тако што !е се ити лизу ње, и мо!и је

видети. +и налози, одакле стижу Cага је и покорна и непокорна, слоодна, од #аса кад је

видела да је њена лепота ви'ена неподложна застрашивању, самовољна и неухватљива,

жива у мртвом свету пот#ињавања и страха, и у Kевремовим о#има је као (и!е из другог

неког света, које ни#им не ли#и на људе који су се досад кретали око њега, и није

подложно ни једном од закона који владају у овом граду и у његовој ку!и( :;;=.

5траност лепоте у EсветуE "ндри!евих дела није ништа ново ни изнена'ују!е. 5лоода,

поготову слоода од захтева које испостављају углед и мо!, али и од страха, од уходаног

реда изгра'еног на страху, неои#на је, изнена'ује и #уди. Hто је, у овој приповеци,

најважније2 Cага не уди гнев кад се не покори Kевремовој тиранији, ве! миље које изми#е

и познатим законима и познатом искуству, а кореспондира са оним знањем свих знања

што га доноси посматрање покрета лепог и!а, са налозима који одатле следе. ?и!е оног

који гледа, а о#и су му се за свет и лепоту-у-свету најзад отвориле, пого'ено је дуље, оно

узавире у својој еротској целини, одавно заорављеној и изгуљеној. се!а Kеврем док

гледа Cагу да и је ранио не само од своје (лајаве и езглаве женскадије( :@FG=, #ија му је

зло!а и мржња позната, него и од много ве!их сила2 (8 то не зог Oиган#ице, него зог

саме ове веселе решености у сеи.( :@FG= сетивши у сеи (веселу решеност(, Kеврем је

доспео у најоље стање у које он, у које #овек, можда, уопште може доспети. Лепотанеког лепог и!а постаје лепота постојања као таквог када изазива (веселу решеност(,

када покрене (неке веселе и на све решене снаге(. ва темељна покренутост у веселости

незаменљива је и ненадокнадива, ако се изгуи, као што овакве (на све решене снаге( воде

#овеково и!е у свет и кроз његове махом тужне и тмурне ареале са ое!ањима која га

#ине неоесцењивим, преоражавају га тако да постаје присан и драг. ?ити на све решен

зна#и веровати у сваки успех, свако постигну!е, у сваки сре!ан исход, у сре!у процеса

који ка неком исходу води и можда никаквог краја, као процес, нема. +о је одлу#ност

о#арана опаснош!у, неразо#арана поразима, снага у стању пре него што се о поразу

одлу#ивало. 5ве је на свом сјајном по#етку. (8 све је то ново и непознато. 5латко и као

опасно а не знаш та#но каква је то сласт и не видиш у #ему и могла ити опасност4 не

разазнајеш се уопште.( :@FG= 6аролија је потпуна, онај ко има углед и мо!, и над њимастрепи, више се не разазнаје, таквог сее он заоравља, напушта оно што је одувек, #ини

му се, ио и што јесте, за вољу света какав се може указати изме'у покрета и погледа те

69



девојке из неког другог света и неподложне познатим законима. н је наједном и сам у

другој и друга#ијој стварности, иако и даље на свом шиљтету. $оказује се оно што је

одувек треало знати, ненаслу!ено док лепота није у#инила да се наслути и види, да се

осети и EимаE. +о са угледом и интересом више нема никакве везе, али има везе са самим

темељом #овековог ивствовања. 1ада се Cага овако (увукла( :@FF= у газда-Kеврема, он

(кратко и пролазно(, кад наи'е (секунд заорава(, то јест кад његова уои#ајена,EприроднаE смркнутост и осорљивост попусте и иш#езну, има на лицу (нови неои#ан

израз, у исто време езрижан и замишљен( :@FF=. *аравно, #овек који се прилижава

ономе што је о животу заиста треало знати, а што никад није касно сазнати, ако се ве!

друга#ије то EнештоE није могло искусити, доија нов израз лица, и у томе свакако није

најмање важно то што је тај израз езрижан, а замишљен, то ве!, само се по сеи разуме,

свакако мора ити. *аравно, породици та езрижност мора изгледати као олест, ниједан

напад газда-Kевремовог гнева не плаши их колико овај нови израз езрижности, утолико

пре што у постојање гнева не може ити сумње, а ово је олест (непризнавана( :@FF=.

3а ли гнев, у својој природности у свету мо!и и пот#ињавања, може заувек и потпуно да

скрије дуљу везу изме'у лепоте и езрижности, лепоте и бриге, наро#ито, пак, везулепоте и савладавања риге (веселим снагама( 3а ли таква веза доиста постоји

Kеврем наслу!ује у Cагиној лепоти и #итају!и њене лепршаве покрете шта зна#и ити.

&осталом, није ре# о пуком посматрању лепоте. Cагино присуство и Kевремов поглед

одре'ују, додуше, суштину оног што се ту зива. "ли, посреди је заправо игра. +ек када се

ме'у њима (заметнула n...n тајна игра ез предаха и престанка( :;M=, деловање лепоте

постаје могу!е, (хиљаду лица света( се открива и (веселе и на све решене снаге( у Kеврему

кре!у им у сусрет. 1аква је то игра

на по#иње с Cагиним цветањем и сазревањем :;A=. Cазда Kеврем је први приметио шта се

с њом дога'а. 8 претходних година је она понекад, (са великим снеивањем( :;M=, улазила

код њега, али то се сад дешава (#еш!е и са застајањем( :;M=. Cазда Kеврем је први пут

викнуо своје (5тани0( једног јесењег дана, кад је Cага нешто унела и кренула ка вратима

(са таласом нових димија који је изгледао као да је носи( :;M=. ?ило и превише ако и се

на основу оног (са застајањем( рекло да Cага изазива, поготову да заводи Kеврема. "ли,

она се показује, колико год да, можда ни сама не зна шта ради, нити куда је носи (талас(

њених димија. ткуд застајање кога раније није ило 5азнајемо да је Cага, кад јој је први

пут наре'ено2 (5тани0(, погледала газда Kеврема право у о#и и да јој је поглед ио,

додуше, несигуран, али и замагљен и влажан, насмејан, (негде у дну као насмејан( :;M=.

1ад се размисли куда све упу!ују ови придеви, и овако нанизани, није тако далекопомисао да је ту посреди неко испитивање које прати показивање сее :(са застајањем(=,

окушавање које, ако још није свесно заводни#ко, свакако је заводљиво4 које јесте неки

позив и изазов, а да још није самосвесна провокација. 5уо#ен са овом влагом у Cагином

погледу, с тим да је (негде у дну( тај поглед као насмејан, Kеврем је, саопштава се

#итаоцу, ио изнена'ен и, што је важније, уплашен, уз ограду (кад и ило могу!е да се и

он не#ега уплаши( :;M=, која, ме'утим, доста гуи од своје тежине ве! и тиме што он Cаги,

пошто ју је осмотрио, каже ($ролази0( (мукло и тишим гласом( :;M=. #ему сведо#и ово

Kевремово утишавае

5трах од лепоте није неприродан, али је занимљиво да се јавља у неком ко ина#е зна само

да застрашује све око сее.

6-



$осле оног првог E#упања ушијуE, Kевремово (при'и0( и даље је изговарано оштро и

преоштро, (али са сувише даха(, јер је за наредом (ишло нешто као наговештај уздаха,

као пригушен грцај( :;;=. $риповеда# је опрезан и пази да скорелог и окорелог газда-

Kеврема не прикаже као неког ко је потпуно у власти проу'ене жеље и, тако ре!и, у томе

разнежен или препуштен #ежњи, олу зог пролазности, дерту. &здах је (наговештај

уздаха(, не више од тога. 8 то је довољно, али ту се не испољава пре свега нека (жал замладост(. сује!еност је овде тежа. *ити је Kеврем Митке, нити је Cага 1оштана4 нити је,

најзад, "ндри!ев свет онај ?оре 5танкови!а. Cага !е, истина, тако'е певати Kеврему :у

следе!ој %ази (игре( ме'у њима нареда !е ити ($јевај0(=, али она !е то #инити

(механи#ки и мало зловољно( :@F@=. $ева!е (приљежно и савесно сваку запо#ету песму

од по#етка до краја(, али тако што стане (уза зид, опуштене руке састави испред сее,

згло преко зглоа, да изгледају као везане( :@F@=. 5ве је ту стегнуто и тешко, па ако

доведе до наговештаја уздаха и пригушеног грцаја, то не само да је довољно ве! је и

много.

$рво Cагино (*е!у0( ило је пра!ено смешком. (5мешила се само оном влагом у о#има.(

:;;= &право је то и најопасније. 5ве стар#еве мисли се бркају. н мора да понови своју ре#, први пут у животу, али та ре# је сад (као напрсла( :;;=. Cага после тога EприлазиE кад

сама хо!е, окушала је шта може и докле стиже, Kевремова рука дрхти кад при'е ез

позива, кад не!е, не вреде ни моле ни (промукла дозивања(2 она само шмугне (као

ласица( :@FF=. "ко у тој (игри( има елемената оре, јасно је ко пое'ује. (на се увукла у

њега, на#ела га и стала да га раста#е као што црв раста#е дрво, невидљиво, изнутра.( :@FF=

$ри том, (веселе и на све решене снаге( су покренуте.

8пак, од неке расточености газда-Kевремове смо доста далеко. н Cагу, док пева, више

гледа него што је слуша :@F@=, али уме и да је прекине усред песме. ( 3оста. *е треа

више0 каже он суво, исто онако као што је говорио кад и му поливала на руке или

то#ила воду у #ашу, а девојка се повла#и, мало у недоумици.( :@F@= Важне ре#енице, јер

из њих сазнајемо шта се све још урезује у газда-Kеврема док је у Cагиној лизини. н се не

издире на њу4 (3оста. *е треа више0( каже јој суво, али виде!емо да иза те суздржаности

стоји нешто далекосежно, нешто неизре#ено и неизрециво.

Cагин пакао има три круга2 онај који представља њен живот пре доласка у Kевремову ку!у

:(3ешавало се да су иза тих разних циганских група, заражених, гоњених гла'у и

огор#еним светом, остајала напуштена деца ез родитеља. +ако је на'ена и једна

девој#ица којој је могло ити седам до осам година.( Видимо је у (дроњцима и не#исто!и

у којој се напуштено, изоловано и изгладнело дете налазило( n;Ln=4 други је круг њен

живот код газда-Kеврема :ушла је у његову ку!у (као најежено звериње младун#е( n;An,али кад поодрасте и Kеврем примети њену лепоту, влагу у о#има, како је извијена пред

њим (као млада топола на ветру( n;;n, ствари стоје овако2 (*ема тог зла ни тих мука које

она nгаздарица 5такаn не жели Cаги, али да тако отворено узме њену крв на своју душу, то

не може. n...n & ствари, не плаше се оне n5така и к!ер јојn толико греха и зло#ина колико

саме помисли шта и после тога радиле и како и остале живе у ку!и са газда-Kевремом.( n

@FLn=4 тре!и круг је Cагин живот који је о#екује после склапања рака с "лиегом :за њега

(сами његови људи при#ају да се на својим походима ве! неколико пута на овај исти

на#ин женио( n@@<n, а касалије су ту, спремне да (задовоље !уд и прохтев једног

суманутог и острвљеног #овека, који никад није потпуно трезан( n@@Ln, али тренутно има

силу и мо! живот с таквим младожењом не ое!ава, дакле, много дорога=.

62



Dај Kевремов има само један круг2 то су они #асови његовог живота када су се, у Cагином

присуству и захваљују!и њему, разудиле и покренуле (неке веселе и на све решене

снаге(, када осе!а (веселу решеност у сеи(.

Kеврем је осетио страх од лепоте. Cага се не плаши ни#ега, ни својих непријатеља у #ијој

је власти ила код Kеврема, ни самог Kеврема док му дрхте руке у њеној лизини, ни оногшто је #ека по одласку из његове ку!е. (+ај свет је пун непознатих господара и мо!ника

од којих све један наткриљује другога. " она се не плаши тога и спремна је да крене, и

хо!е ту своју спремност целим својим држањем да покаже.( :@GF= $риповеда# нас суо#ава

са занимљивом реципро#нош!у душевних нахо'ења газда-Kеврема и Oиган#ице Cаге.

*асупрот његовој веселој решености сазнајемо о томе да се у њеном гласу, док изговара

своје (Jо!у0( "лиегу, осе!а (хладна решеност и нешто као пркос и претња( :@GF=. 3акле,

као да је управо од самог Kеврема (нау#ила како се једном ре#ју одговара сваком и на

свако питање( :@GF=. /а ладну решеност она, можда, не дугује само њему, јер каквог

изора она уопште има4 за веселу решеност у себи он, ез сумње, има да захвали само и

искљу#иво њој. +е две EрешеностиE, једна насупрот другој, оме'ују границе душевних

простирања актера ове драме. Dастају!и се од газда-Kеврема, Cага гледа (некуд изнадњегове главе у неки само њој видљив свет( :@GF=4 лепота је одважна, њена отвореност за

свет је о#екивана отвореност света за лепоту, спремност да се свет поднесе, храрост и!а

у сеи укорењеног. Може се ре!и и тако да је ре# о храрости и отворености и!а које се

ослоа'а доживљеног зла, напушта га и окре!е другамо, након што је, ипак, у том другом

кругу пакла, осетила и какву мо! над људима може да има на (наговештај уздаха( и

(пригушен грцај( Kевремов и не мисле!и. $ришла му је руци, на одласку (и пољуила је,

као што це целива равнодушан покојник. 8 отишла је тако, не окренувши се.( :@G@= +о је

храрост и!а које и у том царству мо!и, EугледаE, господарења, пот#ињавања,

грамзивости и мржње, остаје свиме тиме недотакнуто, неунакажено, нескорело, живо2

спремно и вољно да живи. Лепота жели да живи.

)ивот лепоте постаје лепота живота.

Cазда Kеврем се, касније, лепоте, Cаге, не се!а како лепрша око њега. 5е!а је се по хладној

решености у гласу и по томе како га је целивала као равнодушног покојника, не осе!ају!и

никакву потреу да она погледа њега, њега коју је гледају!и њу толико тога, ипак, доио.

Kер, оогатио је он свој живот, захваљују!и њој, на разне на#ине, а пре свега разним

врстама кретања. +о кретање је %антазматско, %антазијско, али за њега, у сваком смислу

одузетог, то је највише што је могу!е. н, који, вративши се поново у стварност угледа и

мо!и, може да је се сети само још како је преузела од њега (хладну решеност(, пре негошто је затим сасвим заорави, доживео је, ипак, и то да је од сазнања оног што је о животу

заиста треало знати (све оживело, окрилатило и подигло се, и може да се кре!е и диже до

неслу!ених висина, заједно с њим овако непоми#ним(. :@FG= Јеврем лети. дузети EгаздаE,

захваљују!и лепршању лепоте око сее, сазнаје шта треа знати о сре!и тог лета или

напросто о сре!и живљења. Мо! је увек заринута да ли !е се и како одржати, она је увек

некако угрожена. Мо! увек гледа свој крај4 езрижности су дате (неслу!ене висине( у

којима је све постало живо, крилато, кре!е се. Лепоте живота, и овог лета, нема ез живе

лепоте.

$окрену!е се газда Kеврем, кад остане ез Cаге пред о#има, на још један на#ин. 1ада

по#не да мисли на "лиега (мирније и ез оног мра#ног и немо!ног гнева првих дана(:@G@=, схвата он постепено колико му је "лиег у ствари лизак, (понекад као најлижи од

свих људи, као неки род, као двојник( :@G@=. "ко ово осе!ање лискости иде до

6&



двојништва, ради се, зна#и, о иденти%икацији за коју морају постојати разлози. Cазда

Kеврем мисли о "лиегу у терминима који, ако ве! не и њему самом, оно #итаоцу, свакако,

указују на пресе#не та#ке њихових животних лукова, колико год они ина#е, на први

поглед, у свему или разли#ити. /а њега, који је својој родини познат као (крвав и

помаман у отимању(, "лиег је (неура#унљив олесник и саљаш крвава заната( :@G@=,

који видимо да и то мисли о њему (од живота и његове лепоте отима што се тако улету да отети( и јуре!и кроз свет, из оре у ору, (тим мењањем замра#ује свест о сеи(

:@G@=. (рвави занат "лиегов и иста таква помама Kевремова спајају се у отимау, а то

што се и једно и друго, и код једног и код другог, може, ве! према томе, узети и уквално

и %игуративно, ништа не смета да до'е до иденти%икације у доживљају Kевремовом.

Врана врани о#и вади, кад може, али тиме не престаје да уде оно што јесте. & одре'еном

смислу, "лиег је у отимању ољи, успешнији. н, мисли Kеврем, тражи самозаорав,

(замра#ује свест о сеи(4 то, ме'утим, упу!ује #итаоца да се присети шта је за Јеврема

(замра#ено место( и (заувек замра#ено место(, на којој та#ки при#е о њему се оно јавља.

(*ије се помирио са гуитком, то не, јер није ни могао, нити је покушао да му измери и

одреди тежину, да та#но предо#и сеи ни шта је то што је ило ни #ега то сада нема. +у

мисао стаје, ту је замра#ено место и преко тога се прелази.( :@@;= 3оиста, #ист ра#ун је тунемогу!, неподношљива и неиздржљива и ила јасна свест о томе шта је то што је ило,

#ега то више нема, јер му је отето2 то је отео "лиег, али и цео преходни живот Kевремов

оградио га је, непрелазно, од тога што доноси сазнање о оном што о животу заиста треа

знати. 5ее који гуи и изгуио је то /то/ мора он да заорави2 јавља се замра#ено место

(и преко тога се прелази(.

Ме'утим, тиме мука газда-Kевремовог гуитка не може ити отклоњена, тиме ништа није

решено. 1ада, ме'утим, он замишља "лиегов живот, поистове!ује се са саљашем

крвава заната управо у ономе што је за њега, газду и #овека угледног, најнеподношљивије,

у ономе што је у гуитку најтеже. /амишља "лиега не само како јурњавом, вином и

ракијом (замра#ује свест о сеи( него то развија даље овако2 (*е се!а се сее ни ко је ни

какав је некад ио, не види крв, не оји се рана ни смрти, не жали сее ни другог. " у

тренуцима одмора Cага му полива на руке.( :@G@= вде газда Kеврем не каже, додуше, EKа

сам тоE, али несумњиво и он, као и "лиег каквим га он замишља, ежи од се!ања ко је и

какав је некад ио, и он слао жали сее и другог, а с Cагом је доспео, у стварности,

управо дотле2 поливала му је (на руке( :@F@=. Hта ива даље с Cагом и "лиегом, о томе

Kеврем не мисли, не може да мисли2 у загради ни први ни последњи пут главне ствари

"ндри! ставља у заграду стоји2 (:+у газда-Kевремова мисао преска#е оно заувек

замра#ено место и наставља свој ток.=( :@G@= оном што је неподношљиво као

егзистенцијални гуитак, не мисли се, то се преска#е.

&осталом, сувише је газда Kеврем искусан и Eреалисти#анE да и се дао неком заносу ове

врсте. & летњим но!има, кад (мра#ног и немо!ног гнева( нема више у њему, он (све оље

уви'а да све што лепрша :тако лепрша0= мора једног дана да одлети.( :@GF= вакво

уопштавање улажује осе!ај гуитка. 3оприноси да се јави нека дуља помирљивост.

(*и#ему се није надао од те касне, велике радости4 ни#ем, понајмање останку. $а ипак,

никад није помишљао да !е то ити тако рзо и нагло и на тако неои#ан на#ин. се!а да

и треало да је више жали. се!а, али не жали. Лепота одлази и гуи се лако. *ишта у

животу није стално, а то мање од свега. Лепота #или. +о и не може да траје. n...n & те

гуитке спада и ова изгуљена лепота, и оно што је тако !удљиво и несигурно ое!авала.(

:@GF=

Kевремов однос према гуитку Cаге је, видимо, амивалентан. Мирење са судином или

природом ствари :Eништа у животу није сталноE, Eлепота #илиE, Eлепота одлази и гуи се

70



лакоE, њена ое!ања су E!удљива и несигурнаE= није код газда-Kеврема такво да и могао до

краја да се, свесно и јасно, помири са истином целине свог живота. 6ак и независно од

тога што његова жена (никад није ила лепа ни весела(, што је (остарела пре времена и

преко мере(, што је, пошто је родила !ерку, морао (узгред(, у виду неке пресуде судине,

да установи2 (E8зјаловила се0E( :;L=, и што је она, са своје стране, осе!ају!и се (излишном

и ситном пред тим мужем који је све више растао у њеним о#има и најпосле нарастао дозлог и %антасти#ног ожанства( :;L %.=, живела даље (утонула у мра#ни и за њу једини

свет доживотне ку!не риге и неосетљива за све друге људске потрее и нагоне( :;<=.

1рвав и помаман у отимању и примању, остао је Kеврем прикра!ен у с%ери живота у којој

постоје Eдруге потрееE и Eдруги нагониE, а Cага га, не само кад му полива на руке, EлепршаE

или му пева, подсе!а на то, враћа га на по#етак. 1ад више не може ни да је гледа :($а

ипак, никад није помишљао да !е то ити тако рзо...(=, он из тешког осе!ања гуитка

излази тако што се иденти%икује с оним ко (од живота и његове лепоте отима( успешније

него он сам. (/аувек замра#ено место( је цезура која у газда-Kевремовом премишљању и

снатрењу раздваја тренутак одмора у "лиеговом животу, у којем му Cага полива на руке,

и онај који и имао да уследи, да и онда мисао наставила (свој ток( тако што осе!ање

двојништва поја#ава до поистове!ења. Kеврему се (у#ини да не седи на шиљтету, него намалом врелом #еркеском седлу, да то што долази кроз отворен прозор, кроз лозово лиш!е

и преко цве!а у саксијама, није но!ни ветар, него мо!на струја ваздуха која удара у лице

коњаника у трку, и да то што куца и ије у њему није његова ро'ена узу'ена крв, него

лупкање широке саље о стегно( :@GG=. Јеврем језди на коњу, слоодно јури светом као и

онај који сад EимаE Cагу. +ензија је некако, %антазматски, разрешена или ар попушта.

/амра#ивање је успело и у#инило своје. (&зу'ена крв( се смирује.

(8 сам се #уде!и својим де#а#ким маштањима и сновима( :@GG=, Kеврем на све то

(одмахује руком(, (желе!и да у тами потражи сна ез снова( :@GG=. 8пак, Cага !е се јавити

још једном, и то управо у сну. (5нивао је као да је здрав на ногама и да хода као некад. &

све#аном #охали lуету, које допире до земље, он гази неку зелену и меку траву, лако и

живо. "ли одједном стаје као прикован, јер га нешто зауставља и ву#е натраг. 8ако не

види, он зна, онако у сну зна, да му је то Cага пришла с ле'а, стала са ое ноге на скут од

lуета, и сад му не да напред.( :@GL= 1акву, на јави неизговорљиву, поруку упу!ује Kеврем

сеи у сну, из сна, посредством Cаге, која је лепота света, извориште и утока (веселих и на

све спремних снага( 1ако он сеи тума#и сее у том сну, у којем (у све#аном #охали

lуету( (гази неку зелену и меку траву, лако и живо(

н је поново у добром стау, не напросто здрав него одевен свечано и, што је најважније,

ода. E5ад, кад можеш :поново можеш= да ходаш, немој и!и тамо куда си ишао, у свет

угледа и интереса, крвавог и помамног отимања, прекости и гнева, ја ти не дам да одештамо, задржавам те на зеленој трави, то јест у животу, животу неокореле душе. +и, у

ствари, знаш да сам ја та која ти не дозвољава да кренеш куда не треа4 вра!ен си на

по#етак, када је све још могу!е, ништа још није одлу#ено, ни кона#но изгуљено.E +о је

могу!и смисао сна, али само за #итаоца. $итање о његовом смислу, о поруци, Kеврем сеи,

на јави, уопште не поставља. 1ад се проуди, он се испетља из #аршава у који се ио

заплео, што је на запам!ену садржину сна можда тако'е утицало, и заоравља одмах све.

(Kер, снови(, саопштава приповеда#, (немају власти над #овеком који и стварне дога'аје,

кад хо!е, заоравља лако и рзо, а снове не памти уопште.( :@GL= 5ан оспорава реалност

утолико што је индикација да су истина о животу и неоспорност јаве у раскораку. Више од

такве индикације он не може ити.

& стварности, Kеврем живи даље, оузет шпекулантским плановима, мо!ан и угледан

више него што је претходно ио. 8ш#екују његову смрт. н #ека нова огатства.

7



Бог зар тако хоће

.Про/"ета ав"ија. Иве Андрића

& једној од својих зна#ајних заграда, "ндри! уметнутом ре#еницом, која прекида на #ас

%ра-$етров одушевљени опис свитања у 5тамолу, даје на знање #име таква понесеност,

у при#ању, у успомени, у животу света којем овај %ратар припада, нужно мора ити

пропра!ена. 9егово се!ање на дане проведене у Oариграду пре много година можда у

поне#ем није сасвим поуздано, много шта од оног што #ини при#у стигло је до њега, па,

тако, и до #итаоца, посредно, но, крај свега што у таквом при#ању, у данима кад се судњи

#ас сасвим примакао, мора да у#ини донекле несигурним извештај о томе како је Eстварно

илоE, доживљај свитања који оживљава у %ра-$етровим ре#има делује као несумњиво

аутенти#ан. & суморним приликама $роклете авлије, у којој се нашао ни крив ни дужан,

%ра $етар има, ипак, и овакве #асове2 o8зи'ем из оног смрада и оне тјеское, умијем се на

#есми, па сједнем и уживам, док још није поврвио онај народ из својих !елија. " какво јесвитање у 5тамолу0 1азати се не може. +о нитE сам прије тога видио нитE !у икад више

видити. :...= *ео порумени па си'е на земљу4 има га за сваког, за огата и за сиромаха, за

султана и за роа и хапсеника.o>@B /адржимо пажњу на исказу :смештеном у заграду= који

непосредно претходи овим %ратровим ре#има, прожетим озарују!им лирским наојем,

ре#има о заруменелом неу које силази на земљу2 o:?ог зар тако хтио и дао сваку љепоту

душманину0=o :@@G=

kра $етар не може а да не дометне ову опаску уз извештај о својим мукама, али и о

тренуцима оваквих предаха у данима проведеним у цариградском затвору. $римеда се

јавља спонтано, дакле неумитно. /а разумевање њеног смисла и тума#ење праваца по

којима се зна#ењски шири целином "ндри!евог романа, мора се најпре уо#ити таспонтаност, та немогу!ност да се не јави, да и се затим поставило питање откуд таква

немогу!ност и колика је стварна смисаона тежина ове заграде. 1ао и у другим својим

делима, "ндри! и овде као узгред напомиње отуд и заграда нешто што има суштински

зна#ај и за тума#а је управо најплодотворнији изазов. $оред овога, за разумевање целине

романа потреан је још један, од претходно поменутог релативно независан

интерпретативни захват. kра $етар, наиме, по повратку из Oариграда, у више наврата

при#а шта му се дога'ало, се!ају!и се сусрета, зивања, ликова, понављају!и, јер је то у

понављаним при#ањима о истој ствари неизежно, нешто што је једном ве! %ормулисао и

држе!и се надаље тога. Kедном проживљени дога'аји седиментирају се у при#у, која их

онда у наредним при#ањима замењује. сим тога, о главној %игури, mамилу, %ра $етар

извештава тако што при#а шта је #уо да се у 5мирни, где се све о свакоме зна, при#ало оњему2 #италац, као и млади! који слуша последњу %ра-$етрову приповест, као и %ра

$етар сам, сазнају то преко посредника у кога се у много којем погледу може сумњати, но

од којег тамо поузданијег није ило. Hто је још важније, %ратар се присе!а и при#а како

му се, по mамиловом нестанку из $роклете авлије, овај приви'ао, о #ему је и како, у сеи,

маштају!и, разговарао с EњимE. & разговорима које су њих двојица доиста водили, и

захваљују!и којима се родила и продуила његова симпатија према mамилу, ни један ни

други нису ништа говорили о сеи :AI=. *епосредно је од новопридошлог ухапшеника из

5мирне #уо при#у о pем-султану, која до #итаоца стиже у сажетом олику, oштуро и

кратко казанаo :MA=. 5ве остало, и о претходном животу mамиловом, и о оном што је ило,

могло бити, кад га је нестало, сазнао је од Jаима. " Jаим је неко ко у свакоме види

уходу, провокатора или шпијуна, oали његова потреа за говором ила је ве!а и ја#а од

његове невоље и великог страхаo :L@=4 од њега се све могло сазнати, али све oиспретурано

и изломљено, нешто испуштено, а нешто опет по три пута поновљено, шарено, живо, не

76



увек јасно, али са множином свакојаких појединостиo :LG= . $овремено је oснижавао глас

до неразговетности и ацао испитива#ке погледе око сее, као #овек кога многи гоне и

који у све сумњаo :LI=4 што га, ме'утим, није спре#авало да oпризоре који су се одиграли

изме'у двоје људи, ез сведока, :...= испри#а до невероватних појединости и ситницаo. o8

није само описивао људе о којима при#а него је улазио у њихове помисли и жеље, и то

#есто и у оне којих ни сами нису или свесни, а које је он откривао. н је говорио изњих.o :LN= mамил је, дакле, ар што се %ра-$етра ти#е, умногоме Jаимова EконструкцијаE,

колико год да у њој има и праве истине. 1арактеристи#но је да Jаим никада није прилазио

mамилу и %ра-$етру док су они насамо разговарали, ако не ве! о pем-султану, онда о

про#итаним књигама4 о свом сугра'анину говорио је он %ратру искљу#иво кад су њих

двојица или сами. *ешто од његове параноидности није могло да не окрзне и самог %ра-

$етра, после mамиловог нестанка.. o8стина јеo, мислио је он, oда је овај Jаим пореме!ен

#овек и да види опасности и где их нема, али све може ити.o :@FG= 5а своје стране, Jаим

се, природно, %ра-$ерту жали на пореме!еност и лудило света око њих2 o5ве сам

олесник и лудак, и стражари и хапсеници и шпијуни :а готво сви су шпијуни0=, да и не

говоримо о најве!ем лудаку, 1ара'озу. :...= &кратко, све лудо, осим вас и мене.o o 5ве

сам, лудак, #асти ми0o :@@L, @@<= 1ад %ра $етар при#а, он, дакле, при#а као један оддвојице EнормалнихE у $роклетој авлији, како га је, некад, онај други ме'у EнормалнимаE

тамо оценио. 5ам он, пак, ни најмање не дели такву Jаимову галантну процену. 9ему

није измакао Jаимов o#удан и #удно усредсре'ен израз какав се види на лицима људи

који се у сеи рву са својим погрешним мислима и уораженим страховимаo :<M=. 5 друге

стране, иако то опажа, %ра $етар не може да не саслуша његове при#е о mамилу, да их не

прими и не прихвати, све док и сам не по#не да се предаје %антазији како разговара с тим

несре!ним младим #овеком.

kра $етар !е mамила памтити целог живота4 Jаим !е га заоравити тако ре!и тренутно.

3олазе нове црне вести, друге при#е о неправдама и страдањима2 o5ве их он рзо у сеи

преради, испри#а, и заорави.o :@@L=

*ије све, наравно, ни у оавештењима овако доијеним, поузданим колико у таквој

ситуацији и кад се има посла са таквим људима она могу ити. $остоје и ли#ни,

непосредни утисци. kра $етар је у mамилу одмах, пре него што је о њему ишта сазнао,

осетио неког ко му је лизак, свакако неупоредиво лижи од ило кога ме'у другим

становницима "влије. *ашао је некога с ким заиста може и жели да разговара4 oали је у

сеи одмах помислио2 ја ово разговарам с олесним #овекомo :IM=. 0 то сазнајемо од

њега, из његове при#е. 9ихово злижавање је злижавање људи који у оном другом

одмах осе!ају #овека од духа, по томе, дакле, сродног. /а лик самог %ра-$етра итна је,

ме'утим, импресија која му се тако'е одмах наметнула2 o1ао и јесте +ур#ин, и није, алинесре!ан #овек је сигурно.o :LF= туд и велико сажаљење које осе!а према њему,

поготову када у својим излагањима о pем-султану mамил прелази на тон ли#не исповести

:;F=. kра $етар осе!а жељу да заустави свог саговорника на том путу олесне

иденти%икације, али га управо симпатија и превелико жаљење спре#авају да нешто у том

смеру доиста покуша и постигне. +о иде #ак тако далеко да се он у једном #асу осети oкао

сукривац у том лудилуo :;G=.

1олико је -роклета авлија приповест о %ра-$етру и mамилу, толико је и при#а о

при#ању, путањама при#е, релативности и условностима истине испри#аног. +амо где

пореме!ени људи говоре да је око њих све сам лудак, а једино они Eсве знајуE о оном што је

за при#у главно, и где се то EглавноE јавља у перспективи предсмртног се!ања и тако се још може испри#ати као оно што је ило и што није ило него је само EилоE као

приви'ење, онда се тек у тума#ењу тих околности може доспети до прага питања овде

77



постављеног као средишње зашто је немогу!е да се %ра $етар спомене лепоте

цариградског неа, које је oсишлоo на земљу, а да одмах не спомене и oдушманинаo, коме

је, ето, и та, најве!а лепота дата.

$роклета авлија остала је незаоравна, поред свега осталог и по томе како је ила oсјајем

преливенаo :@@N=. 5а #им умире %ра $етар2 са жалош!у, какву mамилова трагедија, каотрагедија узвишене и племенитије душе, код духовника попут њега мора изазвати, и коју

он пред млади!ем, који га на крају још слуша док последњи пут о томе при#а, изнова

евоцира4 или са овим сјајем који се с неа спустио на "влију, то проклето место, као и на

све што постоји4 или, можда, с помиренош!у и са једним и са другим, датом онима који

искуство света умеју да преселе у при#у во питање је свакако у некој вези са завршним

акордом у -роклетој авлији који одре'ује oпроста #ињеница да се умире и одлази под

земљуo, то јест да oнема више ни при#е ни при#ањаo, да oнема 5тамола ни $роклете

ављијеo, ни свих тих људи о којима је ило ре#и, па, онда, oни људских зала, ни наде и

отпора који их увек пратеo. o*и#ег нема.o :@@;= во треа полиже размотрити.

$араноидни Jаим пренео је %ра-$етру оно што се знало у 5мирни, и што је он, као такво,знао о аутопројекцији mамиловој :oн је потајни pем. +ако се држи и понаша према

свему и прима све око сее.o n<Gn=, у којој је ило не#ег од компензанторне маније

вели#ине, специ%и#не утолико што је то вели#ина у олу и поразу. mамил, наиме, не

може ити зале#иво или тек како ило несре!ан. 8за оног што се при#ало и шушкало, да

су млади!у који се повукао из света oкњиге удариле у главуo и да је oEпреу#иоEo :<F=,

стајало је то да леп, отмен, огат и у#ен млад #овек, какав је mамил ио, није могао

испросити девојку Cркињу, у коју се :сли#но сману из Омерпаше 1атаса= заљуио

угледавши је oкроз ограду једне мале и ујне аштеo :LM= и #ијој се лепоти сав

еспризивно предао. 8ако по мајци и сам Cрк, и управо зог тога, mамил је није могао

доити. тац девој#ин, o!и%тица ситан и растом и духомo :LM=, до#екао је прилику да

покаже своју важност и снагу. Dадије !е, говорио је, к!ер oу море послатиo :LM=, него што

!е је дати за неверника, мада и та#није ило да је рекао иноверника, који је, при том, још

и oмешане крвиo :LL=. "утоматско поистове!ивање неверника и иноверника управо и

указује на срж пролема. /а mамила је то што је његов отац-EневерникE тако'е имао жену

Cркињу :коју је, по мишљену гр#ке заједнице и он ио EотеоE=, ила само додатна

отежавају!а околност. ?ракови те врсте су, додуше, у на#елу или могу!и, #ак и ез

промене вере супружнице. & стварности, друга вера се увек могла иста!и као велика

препрека2 у иноверцу се не процењује #овек какав доиста јесте, ве! се његова припадност

Eоним другимаE унапред оцењује негативно. 3ух кон%есионалне припадности замра#ује

поглед на ило шта друго. 5вако, ма колико ина#е ио у сваком погледу ситан, може

EпорастиE позивају!и се на своју праву веру и свој страх ожији. +ако и !и%тица #ија и!ерка ила mамилова сре!а. " гуитак њене лепоте, једном ви'ене, потпуно преусмерава

млади!ев живот. н се за своју изараницу не ори. 1ао да је, са својим духовним

склоностима и својом осетљивош!у, предодре'ен за несре!у, он се повла#и oса

примљеним ударцемo :L;=. тац-!и%тица јавља се у улози неумољивог грани#ара који

#ува границу која дели вере. 5ве што је говорио, говорио је oкао да су он и та његова вера

главна ствар, а !ерка спореднаo :L;=. +ако, у ствари, и јесте, јер у страху да +ур#ин, тај

полу-+ур#ин-полу-Cрк, не отме девојку, он је удаје силом, oглуво, ез сваде, крију!и

место и дан одласкаo :L;=. *есре!а, дакле, не пога'а само mамила, али је зато арем верска

граница остала, овог пута, зашти!ена, непрекора#ена. 5 гуитком вољене лепоте, mамил

нешто и доија4 сазнаје оно што раније oније ни слутио2 шта све може да дели #овека од

жене коју воли, и уопште људе једне од другихo :L;=. *аравно, знати такве стварина#елно, сасвим је нешто друго него осетити гуитак и!а до кога је #овеку најве!ма

стало. &скра!ена лепота и oпримљени ударацo одводе mамила у потрагу за не#им што

74



не!е ити запре#авано границама ове врсте. н се оту'ује и од Cрка и од +урака, од

EнормалногE живота и друштва коме, према устаљеним о#екивањима и по свом социјалном

положају, припада2 oдружио се једино са људима од науке, ез озира на то ко су и шта су

по вери и пореклуo :L;=. *аука, тако и могло изгледати, непристрасна је и лишена

предрасуда4 она премош!ује унесре!ују!е разлике, ако не у сластима љуави, оно арем у

задовољствима и сре!и сазнања. вакав пут, ме'утим, показује се као двоструко коан заmамила2 одводи га ка томе да утопи своју егзистенцију у егзистенцију одавно покојног

pем-султана, дакле у иденти%икацију у којој !е, управо у несре!и, дости!и тужну, али

ипак вели#ину, високо :EсултанскоE= достојанство по великој несре!и. сим тога, тај

маневар његове повре'ене душе изазва!е и траги#ан неспоразум са стварним светом

политике, мо!и, али и палана#ког подозрења, тупоумности и ску#ености, у којем живи,

што !е га, на крају, по свему суде!и, стати и главе. kра $етар је својеврсни сведок

двоструке зле кои mамилове, у свету где је тако по свему излази вера главна ствар, а

#овек споредна. $ри том, наравно, оквири власти, политике и мо!и не смеју ити

угрожени, ни у не#ијим мислима. +о се, ез озира на веру, подразумева у сваком слу#ају.

1лимакс при#е о %ра-$етровом односу према mамилу наступа кад у рану зору, која сјајемпрелива "влију, %ратру стане да се приви'а његов млади саговорник. +у сад од самог

%ра-$етра зависи како те#е oразговорo који њих двојица воде, јер га он води сам са соом.

& том замишљеном разговору %ра $етар извла#и до краја оне црте mамиловог лика које је

претходно Jаим, при#ају!и о ранијем његовом животу, ве! осветлио, као и оне које је

%ратар могао да сагледа у непосредном додиру с mамилом, док је он још ио с њима у

"влији. & први мах му се он приви'а као pем-mамил :@@G=, да и, затим, док га овај EгледаE

oкроз сузеo :@@I=, постао само oнесретни pемo :@@I=. Важно је уо#ити којом ре#и %ра

$етар EдоводиE mамила, у свом приви'ењу, пред оног ко слуша његово приповедање2 oа

уза ме се као привије pем-mамилo :@@G=, а не мање зна#ајно је и то што саопштава да тако

oсрда#но и простоo :@@N=, док је mамил ио ту, није умео с њим да разговара, да је

имагинарни разговор ио као oса неким од мла'их %ратара из мог манастира, кад га

нападне &#234$5 64&#2o :@@N=. &тешитељска настојања %ра-$етрова полазе, дакле, са

одре'ене, овим назна#ене позиције, ре#и охрарења и одрења имају смер и снагу

условљену том позицијом. "ко се неко уз некога привија, то зна#и да он тражи заштиту и

верује да је онај уз кога се привија може пружити. +ако је, самом употреом управо овог

глагола, њихов однос, како га %ра $етар замишља и осе!а, дат као однос наро#ите

присности, поверења, па и својеврсне нежности2 у привијау уз некога има лагости,

милоште, не#ег од самопредавања, као и од прихватања, и #итаво једно поље готово

потпуног узајамног разумевања. & ономе2 o &ранио, зору преварио0 5вануло, mамил

е%ендија. Jеј0o :@@N=, има много људске срда#ности и топлине, али и ненаметљиве

надмо!и старијег #овека уз кога се неко мла'и, и не#им му#ен, oпривијаo. omамиле%ендијаo никако, разуме се, не може ити као неки од oмла'их %ратараo, али га %ра

$етар, што је можда и природно, и неизежно, јер друга#ије напросто он не може, ипак

осе!а тако некако, у мери у којој му се, тако'е, пре тога морао у#инити и да јесте +ур#ин,

а и да није. 3оронамерност %ра-$етрова је потпуна и неспорна, његова су!ут истинска и

непатворена. "ли и једно и друго испољава се са позиције какву он једино може имати и

коју је "ндри! тананим потезом и неупадљивим средствима уверљиво оликовао.

8ронија %ра-$етровог положаја је у томе што он, док му се mамил приви'а, уе'ује

млади!а #ији се лик лелуја у дуванском диму да се окане %антазија, oо#инскиo :@@N= га

кори што не види оно што је око њега, oа види оно #ега немаo :@@I=. 3ок тако ре!и

халуцинира да се mамил привио уз њега, %ра $етар му најдоронамерније преацујењегову занесеност pемом, при #ему, уза све релативизације приповедних посредовања,

остаје јасно да су mамилов дух и његово и!е у целини много снажније и EстварнијеE

78



прожети тим султаном него што %ра $етар може трајно да се поистовети са mамилом.

mамил се егзистенцијално удвостру#ава, али кона#но и неопозиво4 у Jаимовој завршној

при#и о томе шта је Eнапослетку с њим илоE поготову. o Kа сам то0o, тако је :Jаим

однекуд зна да је тако ило= mамил напослетку одговорио истражитељима, и тако

запе#атио своју судину. kра $етар се, тако'е, у свом приви'ењу увишестру#ава, али

само на кратко и ез дуљих последица. н се отима и успева да се отме EлудилуE, његовидентитет остаје нетакнут. +о како му се у#инило да се mамил привио уз њега, остаје

дуок доживљај, искуство, предмет за каснија при#ања и препри#авања, али он, после

свега, остаје оно што јесте и што је ио, наиме %ра $етар. 5амо у једном тренутку, у

лепоти свитања и присности mамиловог привијања уз њега, он више није напросто само

он сам. ?уду!и да га му#и oтешка мисаоo :@@@=, да га притиска то што зна да је невин а

зато#ен је, свашта му је, како сам каже, излазило пред о#и, само излаза није видео. 3ок је

oдеверао с јадним mамиломo :@@@=, ило му је ар донекле лакше, али кад је остао и ез

њега :а oнигдје #овјека да поразговарам с њимo n@@@n=, он имагинира mамила, па се тако,

док EразговарајуE о недопустивости и опасности тога да се #овек не држи стварности, oа

види оно #ега немаo, не само удвостру#ава %ратар и млади! који се oпривиоo него и

утростру#ава, јер mамил је mамил-pем2 pем, који има сопствену, иако минулуегзистенцију, ве! је EуE mамилу4 штавише, пошто он који је доживео то краткотрајно

утростру#авање није више исти онај који дуго потом, пред сам крај живота, о томе при#а

пред млади!ем oког су за тренутак занела се!ања на при#у и осенила мисао о смртиo

:@@;=, он се у#етворостру#ава %ра $етар на самрти, који при#а, и %ра $етар у #ијем је

приви'ењу некада ио mамил у коме је pем који је још много пре тога живео и умро. +о

утростру#авају!е приви'ење јавља се да и се одагнала сопствена oтешка мисао(,

сопствена и mамилова, сопствена у његовој и његова у својој, а у#етворостру#еност, у

луку од оног ко је покушавао да поеди тешку мисао до оног ко о томе при#а, указује на

истину о животу у свету, о стварним и имагинарним везама у њему, која се помаља,

прелама и изми#е, прелива се и скрива, колико се и расветљава и даје. & EсветуE овог

романа, који уме да уде и oсјајем преливенo, неправда, мо!, немо! пред влаш!у, вера,

вере, измешане културе и изукрштане људске судине, све то #ини да #овек не сме ни да

се орадује :@@G=, као што показује слу#ај оних ?угара који су однекуд ипак пуштени на

слооду, јер дога'а се и то. *евин #овек у затвору, суо#ен с посрну!ем племените душе,

тако'е невине а утамни#ене, то је траги#на окосница, у амијенту страшном и одурном, у

поне#ем и смешном, где се при#а, и %антазира, поглавито о женама, њиховој

еспримерној лепоти и еспримерним успесима код таквих жена4 и где се страхује и од

оног од #ега треа страховати и од оног од #ега не треа, и лqди се и од једног и од

другог. +о је $роклета авлија, то је свет.

/ло и недостојна, една комика света, измешани, но на тренутке и oсјајем преливениo

како то разумети

kра $етар зна стране језике, познаје разне занате, видео је света колико-толико, једном

ре#и, он, осим доро!уднош!у и вештином при#ања, трезвенош!у и лагороднош!у,

придоија #итаоца и извесном ширином своје ли#ности. & осанској заити, где проводи

свој живот у самостану, он својим при#ањем шта је видео и доживео уноси ширину

видика непознатог и далеког, у сваком слу#ају друга#ијег, што има утолико ве!у тежину

када се помисли да је и за 8сток и за /апад место са којег долази и на које се вра!а далека

граница на разме'у светова и култура, крај заа#ен и у сваком погледу заостао у односу наEцивилизовани светE, светска средишта власти и мо!и, на ое стране. & сваком слу#ају, у

поре'ењу са %ратрима какав је, рецимо, %ра Мијо, који пописује ствари остале за њим, и у

79



својој E#уварностиE жали се #ак и на то што се тако много ложило док је преминули рат

оловао :@F=, %ра $етар одудара од ску#ености, затворености, па и груости средине којој

ина#е и сам сав припада. &толико треа иста!и и његову дороту и отвореност према

другом #овеку, које се посено јасно показују у његовом саосе!ајном односу према

mамилу. 9егов идентитет католи#ког редовника није Eоезе'енE затуцанош!у, слепилом

за све што не одговара његовој слици света или назорима које је усвојио и који га изнутрадуховно одре'ују. н !е пожалити #овека у #овеку, дуоко и истински !е га се коснути

ту'а патња. ?оља и развијенија душа осе!а патњу друге оље, несре!не душе. "ли, као

што у приповеци 7руп он не може да усни неунакаженог, поново стаситог и наочитог>GB

6елеи Jа%иза, какав је морао ити пре несре!е, и кога тако'е, на свој на#ин, крај свега

што је овај ио и шта је радио, жали oкао живи споменикo >NB патње и људског зла, а да га

при том у сну не преведе ме'у оне који, као да су у чистилишту, припадају у ствари

његовом, %ра-$етровом свету, па је и сажаљење, дуински, могу!е тек као сажаљење

према души жељној молитава>IB у оностраном ареалу који %ратар какав је он једино може

да замишља и сања, и у који верује, тако и у -роклетој авлији, кад сретне неког ко је

извесно несре!ник кога мораш пожалити, он у таквом #овеку истовремено, и као с неком

видовитош!у, јер ништа о њему још не зна, види некога ко oкао и јесте +ур#ин, и нијеo, иса ким, када највише жели да му помогне, ило то и у имагинарном разговору, општи тако

што га, као omамил е%ендијуo, најољим делом своје сажаљиве и дорохотне душе

уподобљава неком од својих мла'их %ратара, кад их треа осоколити, јер их је спопао

&#234$5 64&#2. &толико он као да управо призива mамила да се, тако о#игледно несре!ан,

привије уз њега, како и се његова дорота, сад не у сну ве! у приви'ењу, имала на кога

да излије. /а хриш!анина, несре!а као да је неко посено одли#је, које наро#ито треа

ценити. 5амилост према несре!нику спада у најпохвалније потенције не#ијег и!а,

уколико је оно хриш!анско. +о није у свим културама тако, поготову не у свим

временима. & свету коме припада %ра $етар, то је несумњиво тако. & том истом свету,

ме'утим, несре!ник мора најпре ити Eора'енE у складу се оним што итно одре'ује

позицију оног ко жали и ио и, можда, рад и да помогне. 3о таквог покрета у његовом

духу, сну или снови'ењу, који за резултат има ову EорадуE, долази, наравно, ез

ре%лексије, ез ангажовања воље, ез прора#уна, као што се аутоматски, спонтано и ез

ре%лексије, у при#и 'арачи, јавља помисао да је јазук што је 5танка, са својом лепотом

која узу'ује свакога, oу оној вјериo>LB.

3а и свет ио људски свет, он мора ити некако уре'ен4 у њему морају ити видљиве и

препознатљиве та#ке које !е омогу!ити вредносну оријентацију и одре'ивати смисао и

домет појединих поступака или подухвата. +оме служи култура, која на једном нивоу

зна#и ои#ајност, на другом морал, на неком тре!ем уметност, а, довољно широко

схва!ена, оухвата она и религију, као што, свакако, оухвата и право које спроводи иликојим се испомаже власт. 6овек се мора некако сна!и на сваком од ових нивоа. $од

притиском оразаца и норми који ту владају он одре'ује своје понашање, односно оно

њима ива одре'ено. 1ада се тај притисак довољно интериоризује, у ило којој равни,

одре'ени видови људске активности јављају се аутоматски, то јест не могу се не јавити. &

EсветуE "ндри!евих дела, а тако је и у -роклетој авлији, најдуље се у људе утискују

религијски садржаји, наро#ито када треа да се истакне разлика према другој, EнеправојE

вери. kра $етар није слеп ни неосетљив за вредности другог #овека. /а разлику од својих

сустанара у "влији, ?угара, који кад први пут угледају mамила реагују oкосим

погледимаo, који су зна#или oстреловит али недвосмислен израз негодовања, опреза и

одојне солидарности2 +ур#ин0o :IL=, он !е с придошлицом успоставити oнеои#но

пријатељствоo :AI=. EрадаE којој он у сеи подвргава mамила последица је многосуптилнијег деловања оног притиска који налаже да се од иноверника-EневерникаE #овек

свакако дистанцира, ако ве! не подразумева и активну, ни#им неизазвану одојност или

7-



#ак мржњу. kра $етар, напротив, приближава сеи mамила, цене!и његову несре!у, коју

види. 5 тако прилиженим #овеком, који као и да је +ур#ин, а као и да није, неои#но

пријатељство испуњава сажаљење и искрена туга. /а ту тугу се, уосталом, домишљају и

дуљи разлози, оље ре!и и они се спонтано изналазе. *е каже, наиме, mамил %ра-$етру

заиста да он уопште не види сву ту oљепоту у огаo :@@N=, да је њему oа поно! а зора, све

исто. *ема свану!аo :@@N=, ве! то %ра $етар сам дора'ује у својој %антазији слику која сеу њему претходно створила, саоразно којој mамил има да каже тако нешто. +о су %ра-

$етрове ре#и приписане mамилу, које и он EмораоE ре!и, ако је такав каквог га %ратар

види и какав му је, у неку руку, потреан.

& приказу туроног оитавања у $роклетој авлији, мотив свањивања, јутарње румени,

зоре, нееског сјаја, јавља се више пута. Dецимо, каже се да се из "влије не види ништа,

oсамо нео, велико и немилосрдно у својој лепоти...o :GG=. $рве но!и коју проводи поред

mамила, %ра $етар се уди у свитање, oпри ледој светлости зоре, која је тамо напољу

морала ити раскошна...o :IL= Kедан од првих разговора са mамилом траје све до ве#ери2

oKедно време и цело двориште ило је пуно руменог одсјаја, али се рзо празнило као

нагнут, #етвртаст суд, и све се више пунило сенком првог сутона.( :I;= #игледно је да је%ра $етар имао око за нееску светлост и њену лепоту, као и спосоност да се о томе на

одговарају!и на#ин изрази. вај низ кулминира његовим запажањем да остаје неизрециво

какво је свитање у 5тамолу, кад oнео порумени па си'е на земљуo и $роклета авлија се

у његовој визији укаже као oсјајем преливенаo. Ме'утим, ни такво његово, за лепоту

нееског сјаја удно око, ни спремност и могу!ност да о томе говори и после много

година, све до, тако ре!и, свог последњег #аса, не изми#у оном притиску да се

свеоујимају!а лепота, ако је залистала у Oариграду, пропрати примедом која се ти#е

тог града као пре свега душманске престонице. $ри том, наравно, та примеда не може да

се нимало не ти#е и саме те лепоте која усхи!ује. Мора да је сами ?ог тако хтео да и

душмани уду озарени таквим веленим нееским сјајем. +ајанствена је и недоку#ива

воља ?ожија. kра $етар не жели ништа да преацује ?огу, али оно oзарo у његовом исказу

отвара простор у коме људи не могу да остану сами ни са својим дивљењем према

?ожијем свету, уколико у томе нису некако подржани неприкосновеним ауторитетом, не

питају!и се о последњим разлозима. Лепота је огромна и неупоредива, али ипак не таква,

не толика, да и потпуно потиснула или спре#ила помисао да се указује ме'у душманима,

и душманима. на изазива незаораван дрхтај у %ра-$етровом и!у, али тај дрхтај га не!е

тектонски померити, изменити2 спознаја да је најважније ити отворен за лепоту и

спосоан да се она види и поднесе, да се понесе са соом заувек, да је то, свакако, важније

него било шта друго што смо присиљени да гледамо и носимо са соом у људском свету,

таква спознаја %ра-$етру није могу!а. &право га ме'е људског света, и то оне

кон%есионалне, спре#авају да остане напросто задивљен и потпуно испуњен дивљењем.9егов крш!ански EидентитетE омогу!ава му да на свој на#ин заволи mамила, да осети

жељу да га ишупа из несре!е његове сумануте иденти%икације са pемом, да га #ак храри

да !е се oу здрављу и на слооди сваког дора и сваке љепоте нагледатиo, oда!е огo

:@@N=, али да се нееско оасјање јавило у EдушманскомE амијенту, то се тако'е, ипак, и

упркос свему, мора припоменути. *акнадно, у потоњем при#ању.

5понтаност %ра-$етровог исказа2 o?ог зар тако хтио и дао сваку љепоту душманину0o

наводи да се упореди са спонтанош!у која се, у аналогним ситуацијама, јавља и другде,

ило да је ре# о лепоти или о не#ем другом. "ндри!ев свет је свет неотклоњивог

интериоризованог притиска који изазива ову спонтаност. 1он%есионални јаз и из њега

зјапе!а нетрпељивост, некад затомљена, некад отворена, не допушта да макар лепотаљудског и!а или #ак и самог неа уде лепота и ништа друго доли то2 у %асцинацију

њом мора се примешати још нешто2 жаљење :oKазук што је у оној вјериo= или тражење

72



врхунаравног ојашњења и, езмало, оправдања за њено јављање на таквом месту :o?ог

зар тако хтио...o=. 8ма у томе и неке помирљивости :јер ако ве! ?ог тако хо!е, шта се ту

онда може=, но помирљивост није што и самозаорав у опијености, управо и понајпре кад

је о вези са ?огом ре#. /на се ко сам и где сам ја, а ко су и где су EониE са својим езожним

залудама. /а EсветE какав је "ндри!ев ве! је врло много и то што %ра $етар може са

неким ко је као mамил да сау#ествује онолико колико сау#ествује, да осе!а оно што осе!а.3а ли је то у таквом EсветуE и максимум дороте који се може пости!и, на то тешко да има

одговора.

Може изгледати да су такве примеде, каква је ова %ра-$етрова, узгредни коментари који

се заправо суштински размињују са %еноменом поводом којег су изре#ени. /ар нагласак

није ипак на самој лепоти, а не на оном што се уз њу придева +ежина таквих ре#и,

ме'утим, управо и јесте у томе што оне не могу да изостану ни тада кад се говори о

лепоти која је несумњиво %асцинантна за свакога. 3а је таква, то нико и не жели да

оспори, али се лепоти не допушта да уде то што јесте, дакле нешто што озарује, усре!ује

или ое!ава сре!у, ез кон%есионално условљеног, у ити механи#ког и инерцијом

предрасуде во'еног вредновања EнашегE и EњиховогE. 1ао да !е могу!ност препознавањасамог сее и свог идентитета као, на крају крајева, ипак једино прихватљивог, ити

смањена или #ак укинута ако и се ар лепоти оставило да уде то што јесте ез озира да

ли је код EнасE или код EњихE, ако и ила сва#ија и за сваког подједнако неокрњена ило

#им. & %асцинацију њоме се уноси сенка ту'ости, која њу саму не мора да квари, али

%асцинацију мења, преусмерава, разлажује.

&толико је онда разумљивије зашто, у приповеци 8никина времена, Мула Мехмед у своју

свеш#ицу, поред *аполеонове oезумне намереo да ратује са султаном ележи и то како се

те године кад се у еоградском пашалуку поунила раја oпроневаљали у касаи једна

жена, влахињаo><B, да и одмах морао :у загради= да дода2 o:?ог нека помете све

невернике0=o, јер ез те уметнуте напомене у загради не и уопште могао да настави

ре#еницу, при #ему се та примеда односи зар колико на поуњену рају толико и на

распомаљену влахињу. /на се где је и у #ему је доро, а где и у #ему зло. ?ез тога, онда,

ни при#а о "никиној лепоти не и могла да поте#е.

" ако се #италац овде ве! присе!а и других "ндри!евих дела, онда може на тренутак да

призове и при#у 'мрт у 'инановој текији. 9ен главни јунак је свети #овек "лидеде. /а

%ра-$етра знамо да је Oариград видео oу свој његовој сили и лепотиo :@@A= с азијске оале

приликом одласка у прогонство, у "кру, пошто је пуштен из $роклете авлије. $ре тога је,осим месеци проведених у затвору, тамо провео непуних годину дана. "лидеде је у

5тамолу проживео #етрдесет и пет година. 1ад је осетио да му се лижи крај, одлу#ио је

да се врати у ?осну. +о изазива незадовољство код поштовалаца и у#еника, а он, уду!и

да никад у животу није oказао ре# која растужује или ниподаштава другогаo >AB, не говори

шта је прави разлог, то јест да осе!а лизину смрти. 8 од олног растанка , каже

приповеда#, oумео је да направи наук и лепотуo.>MB *е треа, говорио је "лидеде

у#еницима, да се #уде што напушта Oариград, верник свуда може да се моли4 где је 8сток,

то се свугде може одредити4 вода свугде може да пре'е преко оних #етрдесет камен#и!а.

o$а што да га жале кад одлази у ?осну, из које је никао, и која је пуна лепоте ожје као ма

која друга земља у свету 6овек је дужан своме зави#ају.o >;B 5лутња смрти наводи га да

у#еницима каже ове ре#и. "ко им је затајио прави разлог за своју одлуку, истину о лепоти?ожијег света можда и није. *ије све ни у Oариграду.

7&



8 најмра#нија места уме да прелије вишњи сјај2 дух и око то знају, иако не увек, не

сва#ији.

На0о!ене

@. 8во "ндри!, -роклета авлија, сарана дела, књига #етврта, ?еоград, @;A<, стр.@@G.

G. 8во "ндри!, 9е), сарана дела, књига шеста, ?еоград, @;A<, стр. @@<.

N. 8сто, стр. @F<.

I. 8сто, стр. @@<.

L. 8во "ндри!, (ућа на осами и друге приповетке, сарана дела, књига петнаеста,

?еоград, @;A<, стр. G@L.

<. 8во "ндри!, Јелена, жена које нема, сарана дела, књига седма, ?еоград, @;A<, стр.

GN.

A. 9е), стр. @;<.

M. 8сто

;. 8сто

НА1ДРА2Е ОД СВИ3 4ИА

$%&'(()*+'&&%*,

Андрићева 0ри0овет/а .Тру0.

*еколиким нараторима вишеструко посредована при#а о суровој освети жене која је

насилнику 6елеи-Jа%изу, јунаку "ндри!еве приповетке 7руп, постала најдраже од свихи!а, говори о немогу!ности наде у искупљење зла у свету непомирљиве кон%есионалне

подвојености. Милоср'е је могу!е у %ра-$ертовом сну, у коме !е +ур#ин ити (преведен(

ме'у душе у #истилишту, где је, свакако, незамислив.

& жару оре, "хил уија $ентесилеју, краљицу "мазонки, али у истом #асу, док она

умире, заљуљује се у њу. $рема неким верзијама те старе при#е, плане у њему и

неодољива пожуда према ве! мртвом њеном телу. ва доиста сасвим осоена EљуавE

наводи на то да се поставе разна питања, зог #ега је, ваљда, мотив касније више пута

ора'иван у уметности. & сваком слу#ају, оно што је изазвало "хилову љуав није ило

довољно да заустави руку усмртитеља, или није ило лаговремено ви'ено. Kе ли то ила

$ентесилејина лепота

6елеи Jа%из, из "ндри!еве приповетке 7руп, ве! је замахнуо саљом, али није уио

жену која му се нашла пред ногама. 9ега је, кад ју је угледао, нешто зауставило, иако је,

ина#е, како се #итаоцу саопштава, уијао ез милости и сатирао све на шта и наишао.

(E5амо !у нео над 5иријом оставитиE, говорио је, кад и се удостојио да нешто каже, а

оно што је радио потпуно је одговарало ономе што је говорио.(>8во "ндри!, 9е),

'абрана дела 0ве 8ндрића, књига шеста, ?еоград, @;A<, стр. @@@B & овом слу#ају, један

једини пут, откако је кренуо да умирује 5ирију, (сажалио се над једном слаом и

полумртвом женом коју је срео на свом путу(. :@@G= ?ило је то, по оном што је испри#ано

%ра-$етру, који је потом, током свог живота, више пута препри#авао шта је #уо о 6елеи-

Jа%изу, %атално за овог турског силника.

40

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/andric/dstojanovic-trup_ger.html

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/andric/dstojanovic-trup_ger.html



вде се морамо питати шта је зауставило уила#ку саљу. дговор на ово питање, у

тума#ењу приповетке, неопходан је не само с озиром на оно што сазнајемо да је касније

у#инила поште'ена 5иријанка, ве!, иако у посредној вези с тим, и ради правог разумевања

поенте целе приповетке, коју изри#е %ра-$етров садруг у затвору.

"ндри! је 5иријанку насликао онакву каква је ила у драмати#ном, и по 6елеи-Jа%иза ипо њу саму судоносном тренутку, при #ему се, наравно, мора имати на уму да опис, у

ствари, поти#е од тајанственог роа2 њему приповеда# поверава да уплашеном %ра-$етру,

док оправља сат на торњу у великашкој ку!и, испри#а шта је и како је ило, #ега се, после

много година, %ра $етар се!а. $ри#ају!и шта је некад #уо и видео, сам %ра $етар каже да

није (аш све доро разумио( и (није могао сваку рије# доро ухватити( :@F;=, али је

(главно разарао( :@@F=.

вакво, двојицом при#алаца посредовано до#аравање слике 5иријанке, коју је 6елеи

Jа%из сустигао и замахнуо да је уије, није пресудан разлог што се у при#и не каже

изри#ито шта га је у томе спре#ило и зашто се управо тад (смиловао(. Dо који при#а

управо на том месту говори с најве!ом концентрацијом2 (напола склопљених о#ију, једва растављају!и усне, по#е да ниже рије#и рзо и јасно као у молитви( :@@G=, каже %ра

$етар. 6италац слути да тај ро, указују!и на грешку коју је 6елеи Jа%из направио,

налази неко задовољење и одушак својој потреи, да ли за осветом, или правдом, или за

саопштавањем последњих увида у ствари овог света, који су му, стицајем околности, дати4

или је посреди нека мешавина свега тога немогу!е је сасвим та#но одредити. $ри том,

он својим ре#има изговореним (рзо и јасно као у молитви( даје смисао и тон неке дуље,

општеваже!е мудрости, која покрива много и траги#но људско искуство и која је с оне

стране таквих поуда какве су освета, ликовање над унесре!еним непријатељем или

злурадост. 9егове ре#и зву#е сентенциозно2 ("ли видиш :...=, има један лијек свакој муци

и сваком злу, а то је2 могу!ност да #овјек погријеши, колико за длаку погријеши, али то је

доста за његову смрт и потпуну пропаст. :...= /а један трен ока престао је да мрзи и гони, и

то је ило доста да се и за њега на'е саља.( :@@G=

*ешто је ту извесно2 од 6елеи-Jа%иза остао је само труп, негдашњи сурови мо!ник

претворио се у наказу коју је му#но и погледати, али која, после свега, ипак живи. +о је

%ра $етар видео својим о#има и, онолико колико је веровати његовом се!ању, стање

Jа%изово предо#ено је истинито. Ме'утим, како је дошло до тога да Jа%из остане ез

руку и ногу, слеп, спаљеног лица, о томе сазнајемо из извештаја који можда и није у свему

та#ан. $ристрасност тог извештаја не огледа се толико у саопштавању шта се са Jа%изом

напослетку десило, ве!, пре, у до#аравању појединости и на#ину на који је су#ељен

5иријанкин осветни#ки мотив са Jа%изовим претходно описаним деловањем. " управо то је најважније за при#у коју при#а тајанствени ро, па, тиме, и за разумевање "ндри!еве

приповетке.

*е знамо откуд ро зна све то што је нашао за сходно да испри#а или што је, од једног

#аса у жури и готово пометен, стигао да каже. /намо, с друге стране, да %ра $етар није

разумео све што је #уо, ве! да је разарао само оно главно. Логи#но је претпоставити да

најве!и део роове при#е поти#е од других људи, који су препри#авали Jа%изова недела.

њему се говорило како се ве! говори о неком ко је дошао да, немилосрдно и силом, а, по

општем уверењу, великим делом и за свој ра#ун и на сопствену корист, заводи ред и

кажњава. Dо се #уди што је уопште срео некога ко о 6елеи-Jа%изу ништа не зна, ко о

њему није слушао. Kер о њему се при#ало и при#а. 1ада му се пружила прилика да некомеко је потпуно неупу!ен, као што је то %ра $етар, 6елеи-Jа%иза и покаже, утолико му

4



мора изгледати важније шта !е ре!и, јер !е овај оно што види мо!и да разуме и оцени

само на основу његових ре#и.

*о, осим општих црта злогласног насилника, који је дуго остављао крваве трагове по

5ирији, уз одговарају!е при#е у народу које су се испредале о његовим походима,

извештај %ра-$етровог саговорника садржи и неке упе#атљиве детаље за које је немогу!еса сигурнош!у ре!и да ли су плод његове маште или се имају захвалити та#ном опажању

#овека који је ио присутан описаним дога'ајима. стаје, поред осталог, нејасно и то у

којој мери је тајанствени приповеда#, ако је доиста не#ему присуствовао, ио и сам

пого'ен зивањима о којима говори, колико је и за шта у њима ио везан. 5вакако, %ра-

$етру је јасно да је ро искористио прилику да испри#а при#у о Jа%изу не стога да и

заавио и разговорио мајстора док ради, ве! да и удовољио својој дуокој потреи. (&

по#етку ми је ило незгодно што он то мени при#а, али сам рзо увидио да он то казује

зог сее а не зог мене.( :@F;= Hто је још важније, %ра $етар, кад је (право сагледао(

свог саговорника, сти#е утисак да га овај гледа (о#има #овјека који зог не#ега пати, и

стога му поглед ли#и на поглед крштена #ељадета(. :@F;= +о је можда главна црта у

портрету роа-приповеда#а. $рипадност хриш!анској вери доводи се као да се то разумесамо по сеи у везу са дугом и скриваном патњом, што ојашњава и претходно %ра-

$етрово нага'ање да је његов саговорник по свој прилици ро, (али давнашњи, можеит

од дјетињства, па потур#ен и ослоо'ен(. :@FA= ?и!е које пати достојно је сажаљења, па

како да дори %ратар и нехотице не помисли да је такво и!е (крштено #ељаде(4 патња је

високо вреднована и #овека који је подноси #ини, у хриш!анству, лиским, сажаљењем

прилиженим, EлижњимE.

Dазматрање, које за овим следи, како је то ишло по турским господским ку!ама, засновано

је, о#игледно, на огатом %ра-$етровом искуству, којега је доживљај у "кри, у Малој

"зији, само мали део. *о, иако %ра $етар говори с мудрош!у #овека који је умногоме

проникнуо људске путеве и судине у свету у којем му је ило дато да проживи живот,

више од претпоставке у овој та#ки не можемо доити. 9егова при#а по#ива на много

#ему тамном и непрозирном, па је, стога, у њој доста Eместа неодре'еностиE, која он,

додуше, настоји да у свом при#ању ар делими#но попуни и конкретизује. 5 друге стране,

ако зог тога његов закљу#ак не може да се узме као проверљив и неоспоран суд, то не

зна#и да, као претпоставка, делује неуверљиво. $рви део тог %ра-$етровог закљу#ка

гласи2 (+ако господским ку!ама #есто владају роови и странци, лукави 6и%ути и

тајанствени потур#ењаци, само зато што су се потпуно прегорили и што немају оне

пожуде и она витиа којима роују њихови господари.( Kедним делом стоји и до #итаоца

колико !е, пову#ен уедљивош!у овог општег увида, поклонити поверења другом делу

%ра-$етровог закљу#ка2 (8 за овога сам одмах осјетио да је такав неки ку!ни душманин.(:@FA %.=

3а је ро у исти мах потајни (ку!ни душманин( и неко #ији поглед, испуњен патњом,

(ли#и на поглед крштена #ељадета(, може ити схва!ено као назирање с ким се ту доиста

има посла, које, упркос непознаницама :тако да се оно итно мора (осетити(=, и упркос

зна#ењској разносмерности тих одре'ења, води ка истини2 скривана патња крштеног

#ељадета управо га и претвара у скривеног непријатеља. 8з таквог %ра-$етровог

назирања може се понешто наслутити о незнаној трагици тог #овека, пореме!еном

његовом идентитету, верском и, уопште, људском, како то у свету "ндри!евих дела и

ина#е ива. " могао и се, полазе!и од тог назирања, донекле сагледати и разлог, као и

смер пристрасности у при#ању овог загонетног #овека. 9егова при#а и, сходно томе,треало да уде схва!ена као излив некога ко је приморан да дуго и у покорности

потискује повреду коју је претрпео, дуоку до потирања, и ко утолико више мора да

46



проговори, кад му се пружи прилика. сим што мајстору-намернику показује какав је сад

некадашњи 6елеи Jа%из, који је важио за свемогу!ег и неугрозивог, он мора да саопшти

своје сазнање, своје дуље знање2 да свако може да погреши у сваком тренутку, и куда то

води.

1ада је при#а ве! испри#ана, %ра $етар, на крају, још једном премишља шта је ио+ур#ин с којим је разговарао и кога, као ни његову при#у, није могао да заорави ни после

много година. 9егове недоумице доијају ту нове преливе. $ита се %ра $етар није ли он

припадао некој од (оних распршених сиријанских породица(, је ли ио потур#ењак или

син потур#ењака, зашто му је ствари (које се апсенику и рајетину не при#ају( :@@L=

при#ао жустро и са страш!у. *аговештена је, дакле, и таква могу!ност да негдашњи

хриш!анин при#а хриш!анину или ар жртва жртви. (*еком #овјек мора да каже( :@@A=,

ојашњава %ра $етар зашто је све, потом, он сам при#ао свом другу у затвору

1арајазиlију. 8сто то, свакако, важи и за роа у Jа%изовој ку!и. "ли, једно је природна

људска потреа за поверавањем, кад говори напросто #овек #овеку, а нешто друго кад, у

приликама какве су у свету којим се "ндри! поглавито ави, негдашњи потрти

хриш!анин поверава грозну историју турског силника другом хриш!анину који је(апсеник и рајетин(. 5 озиром да је то извештај о освети над крволоком и зулум!аром,

основано је у мери у којој је вероватно да је ре# о потур#ењаку или потомку

потур#ењака, и да је та#но наслу!ивање да је он (ку!ни душманин( претпоставити да је

његова потреа за поверавањем у основи во'ена ресантиманом, иако у ономе што говори,

ар колико је %ра $етар успео да ухвати и пренесе, нема јасно видљивих знакова

ликовања. $осено је, ме'утим, важно што се %ра $етар пита и то (да ли је аш све

истина и онако како му је казивао, или је ро измишљао и додавао из своје главе(. :@@L=

&казује се, дакле, и експлицитно на могу!у пристрасност и нета#ност у његовом при#ању,

па и на порекло те пристрасности, односно нета#ности. " узима се у озир и једна сасвим

друга#ија могу!ност, да је ро ио (ир тахта ексик( :@@L %.=, то јест !акнут, па да, онда, и

његову при#у треа ценити према томе.

*ајвероватније је, ипак, да је ро и сам жртва, да је његово при#ање налажење дуго

#еканог одушка и жеља да се неком саопшти дуље а скривено знање о људском удесу на

овом свету. +оме у прилог иде %ра-$етрово сведо#ење да се ро ио узнемирио кад је

помислио да не!е мо!и да испри#а при#у до краја. $лаше!и се да не!е имати времена да

доврши што је запо#ео, он (по#е рзо и скра!ено, препли!у!и рије#има, да при#а, као

#овјек кога сваки #ас могу да одазову, а који жели да каже нешто важно и потрено, ар

најглавније од најглавнијег(. :@@N= +о његово %орсирано излагање, (мање јасно, али

живље( :@@N=, односно ојашњење зашто је ово морало ити такво, ојашњава, у исти мах,

и то зашто је извештај о оном што је у целој при#и најглавније, то јест о 5иријанкинојосвети, тако лапидаран. 5ве је дато у мало оштрих потеза, тако да све ре#ено задоија

карактер итног и све што се догодило посеан зна#ај. *еко коме E%али даска у главиE не

говори тако, све ако оно што је рекао може ити и није потпуна, свестрано сагледана

истина, ако и није све довољно оразложено, ако је у не#ему и пристрасно. ?ез

(измишљања( и (додавања из своје главе( нема уопште ни при#ања, али шта и то имало

да зна#и у слу#ају оваквог %орсираног при#ања, кад се (препли!е рије#има( &осталом,

"ндри! је одузео ре# роу та#но тамо где треа. & тренутку кад је главни дога'ај на овај

на#ин а ипак сасвим довољно предо#ен и прокоментарисан, при#аоца позивају, и он

мора да оде.

"ко се, имају!и све ово на уму, пажња задржи на роовој сентенци2 ("ли видиш :...=, има један лијек свакој муци и сваком злу, а то је2 могу!ност да #овјек погријеши, колико за

длаку погријеши, али то је доста за његову смрт и потпуну пропаст(, постаје утолико

47



важније схватити зашто је 6елеи Jа%из EпогрешиоE, шта му је задржало руку4 зашто је

аш тад престао да (мрзи и гони( уду!и да је управо тај EпрекидE узрок његове

пропасти. 5 озиром на околности у којима ро при#а, разумљиво је зашто слика сусрета

са 5иријанком није развијенија. /а одговор на наше питање ипак су дати одговарају!и

елементи.

5 једне стране, важно је то да је девојка ила (полугола, са остацима одијела на сеи, сва

препланула од пустињског вјетра, крвавих ногу и кољена од посртања и падања(. :@@G=

5везнају!и приповеда#, који има довољно времена, рекао и, у опуштености свога

EсвезналаштваE, још понешто. Dоу који при#а нису дати ни време ни таква опуштеност.

5 друге стране, важно је што сазнајемо и нешто што сведо#и о душевној снази ове жене2

ве! виде!и саљу над соом, она има снаге да се, у последњи #ас, орати ?огу2 (& име

?ога који је милосрдан изнад сваког милоср'а.( :@@G %.= +ад, уместо да удари, 6елеи

Jа%из само рашири руке, па га у том положају још зати#у и његови људи који иду за њим.

#игледно, ро ово може знати једино из препри#авања, јер у тој пратњи тешко да је ио

и он сам.

$остоје две могу!ности. Kедна, мање вероватна, јесте да је 6елеи-Jа%иза гануло ово

ора!ање ?огу жене која је ве! с оне стране сваког страха за живот. 8ако огрезао у крви и

распомамљен врше!и, дуго и езозирно, свакакво насиље, ипак је овај #овек, пре тога,

у#ио верске школе, као припадник породице #ији су #ланови ве! у #етири колена или

улема, (и то јака(. :@@F= Jа%из се у (#етово'у и крволока ратника( претворио одједном,

(као млијеко кад се провари( :@@F=, тако да се свет питао2 (1акве су то школе које је

изу#ио и књиге које је #итао & којој се медреси овакав наук даје 8 ко је, и када, усадио

ову мржњу у њега, и откуд ова ватра којом све сажиже и руши, а нит се замара нит

догоријева( :@@@= ва питања, за која ро вели да их је (свет( сеи постављао, сугеришу

да верско школовање не води нужно олагоро'ивању нарави, да, штавише, уколико у

младом #овеку постоји друга#ија диспозиција, под одре'еним условима управо погодује

оном агресивном и сатритељском у њему. 1ао својеврстан резиме, додаје се о Jа%изовом

школовању и ово2 ($итали су се људи тако, не знају!и зашто се питају и никад не

налазе!и одговор. 8 молили су се огу, не што су се надали помо!и, јер је ог тада ио на

Jа%изовој страни, него што Jа%изу није вриједило молити се.( :@@@=

/ло запањује људе, ма колико се навикавали на њега и саживљавали се с њим. +ешко му је

утврдити порекло и узроке, а још теже на!и противтежу и помо! против њега. но је ту,

неумитно и неизежно, па је свеколики наш свет углавном долина пла#а. 5ам %ра $етар, у

#ијем је при#ању, каже "ндри!, увек ило (не#ег насмејаног и мудрог у исто време( :@FL=,каже одмах на по#етку да је у свом животу видео свакаквог зла и дора, али више зла него

дора, (јер дора је мало мање под овом капом под којом живимо(. :@F<= "ко у овим

ре#има задржимо пажњу на оном насмејаном и мудром у њима, наме!е се помисао да је

још доро ако је зла само (мало мање(, ако се његова релативност доиста може одредити

управо тако. 8з 7рупа као да пре следи да је дора много мање него зла под капом

нееском, ако неког дора икако и има, и да је %ра $етар склон да ствари види ољим

него што јесу. :3а ли у томе неку улогу играју школе које је у#ио или је он напросто по

природи такав, тешко је ре!и.=

5хватамо да је 6елеи Jа%из, макар тај један пут у животу, морао да заустави руку којом

је кренуо да уије. 3а ли је рза предсмртна молитва изранављене и клонуле жене умагновењу проудила у њему нешто што му је донело или у њега утиснуло у#ење у

медреси н је, знамо то, дошао (на војску право са школа као витак и миран млади!(

44



:@@F=, и свакако није могао одједном заоравити све што је тамо #уо и про#итао. *ије

незамисливо да она која призива ?ога леже!и под саљом изазове самилост, јер онај (који

је милосрдан изнад сваког милоср'а( уици није непознат. 1ада се тако гледа, није #удо

то што ре# упу!ена ?огу њега спре#ава да по#ини још један зло#ин, ве! то што је уопште

дошао у ситуацију да све што ради уде зло#ин.

3руга могу!ност је вероватнија. Jа%из је за један тренутак престао да (мрзи и гони( :@@G=,

јер је домишљамо се на основу свега што #итамо у том тренутку видео нешто што је

мржњи најсупротније, што не само да је не поу'ује, него је непосредно и у потпуности

сузија. Hта је то што је мржњи најсупротније 8 шта уди мржњи најсупротније

осе!ање +о је лепота, за коју је 6елеи Jа%из имао око. 3евојка којој се смиловао и

поштедео је, над којом је раширио руке и остао тако, јесте лепо и!е. *ишта се о томе не

каже, али управо зато слоодни смо да утолико живље замислимо лепоту тако велику да је

#ак ни више него јадан положај девој#ин није могао покварити, скрити оку. 3опуњују!и

нере#ено у складу с ре#еним по мери властите имагинације и конкретизују!и представу

која се наме!е из целине сцене, сагледавамо оно што је на овој девојци ванредно, што је

неодољивије од уила#ког еса и ое!ава више од свега што се може освојити ма#ем.7акву девојку 6елеи Jа%из не може да уије, јер је такву лепоту, не само недопуштено,

ве! просто немогу!е оскрнавити или уништити. *и (двије црвене разде као ране, трагови

пресахлих суза( :@@G=, не мењају у томе ништа. Kарост која тресе прогонитеља ива намах

стишана, кад овај угледа лепоту лепог и!а. 5иријанка својом појавом, а не само својом

молитвом ?огу, делује на ио%илни део Jа%изове ли#ности4 онај садисти#ки и

некро%илни замире.

& лепоти је сушти живот, згуснуто ивство, она подсти#е да се живи, неодољиво наводи

на то да се уде, по ило коју цену. " некад је цена управо смрт. *ије то једини траги#ан

парадокс егзистенције, али јесте један од теже схватљивих.

"ко је тако, није #удно што #етово'а одмах наре'ује да се девојка склони (и да нико у њу

не дира(. :@@N= Jа%из је ве! видео што је морао видети. 8сте ве#ери девојку доводе пред

њега (огрнуту неким мушким хаљетком( :@@N=, и он заповеда да је одведу у његов харем.

*и у једном тренутку нема ту ни#ег што и истакло или пове!ало девој#ине #ари, што и

је за око мушкарца у#инило допадљивијом, опсењују!и и варају!и #ула. *апротив.

5иријанка није завела Jа%иза, него је он заведен њом упркос свему.

Dо ништа не каже о томе шта је млада жена мислила и како се држала кад су је, огрнуту

мушким хаљетком, извели пред 6елеи-Jа%иза. 5азнајемо, ме'утим, да је она (временом

завладала и харемом и свим имањем Jа%изовим и Jа%изом самим( :@@N=, каже се за њу даму је ила (најмилија жена( :@@I= и, штавише, (најдраже од свих и!а( :@@I=. *е сазнајемо

откуд ро све то зна и на основу #ега изри#е тако снажне %ормулације. 1ад се узме у

озир у каквој прилици он то говори, и то још непознатом #овеку-хриш!анину, с каквом

журом и са каквом свеш!у о увек постоје!ој могу!ности да #овек погреши и настрада,

мора се застати над питањем шта зна#и то ити некоме најдраже од сви бића.

Dо у своме извештају употрељава неколико ре#и #ије зна#ење омогу!ава да се

прилижимо одговору на то питање. н каже да је Jа%из са 5иријанком проживео више

година, да је она ила једино створее над којим се сажалио, које му је ило блиско, коме

је поверовао.

1ад #овек има више жена, могу!е је да она која му је најмилија не уде истовремено и она

у коју !е имати највише поверења. +ешко је одлу#ити да ли она према којој осе!а

48



блискост мора, тиме, ити и (најмилија(2 лискост и поверење имају више заједни#ког

него лискост и еротска примамљивост, рецимо, која једну од многих жена #ини

најмилијом. *о, с друге стране, лепота и умиљатост врло лако наводе онога ко у њима

ужива да се према и!у умиљатом и лепом отвори ез одрамене подозривости и опреза2

лискост и поверење управо и јесу таква отвореност, уз пре!утно уверење да је она

оострана, узајамна. & ствари, лепота, вољена лепота, и лискост доводе се од најранијихвремена у везу или се до неразазнатљивости стапају уједно. & -есми над песмама,

рецимо, вољеној драгани се каже да је (сва лепа(, да на њој (нема мане( :I, A=4 али та

драгана, та :42; #4522, према <улгати2 #54=#, у гр#ком изворнику је >2 ?@2%4A;, дакле она

која је лизу и лиска %изи#ки, душевно и егзистенцијално. 3а ли је драгана вољена

зато што је ез мане или се њеном драгану #ини да је ез мане јер је воли, о томе се може

размишљати и спорити4 али да је она која је вољена >2 ?@2%4A;, лиска, то је увид, односно

схватање који се у потоњим временима, све до нашег, не могу заои!и, нити се, у нашој

традицији, уза све сумње и релативизације, можемо ослоодити онога што из њих

произлази. 5адржаји одговарају!их семанти#ких поља лепоте, љубави и блискости се

додирују, препли!у се и узајамно се призивају.

1онтраст којем "ндри! тежи, а #ије %ормулисање представља важан елеменат роовог

разумевања и представљања целог тог слу#аја, јесте контраст отворености и

притворности, присности и лукавости, па, у том смислу, онда, и природног и уои#ајеног

опреза и, тако'е природне, осветољуивости која #ека #ас несмотреног опуштања. 6елеи

Jа%из је #овек спосоан за отвореност и присност, што га, свакако, #ини сложенијим

ликом него што и ио као пуки сладострасник који је заоравио на опрезност. "ли, оно

што га заиста #ини занимљивим јесте #ињеница да се он, сав ина#е од мржње и еса

према свима и свему, отворио жени која тако дуго може да скрива своју мржњу под

маском лепоте и милоште. "ко смемо да поверујемо да му је 5иријанка с временом

постала (најдраже од свих и!а(, што !е ре!и да ју је претпоставио свему осталом на

свету, свим осталим и!има, то зна#и да треа да усвојимо и оно што одатле следи, наиме

да је он, арем једним делом сее, који је остао незапоседнут мржњом и есом, спосоан и

да воли2 љуав је не само жеља и пожуда, ве! исто тако, ако не и више, потреа да се

вољено и!е заштити :(сажалио се(=, да се негује и #ува, унапре'ује и подсти#е, да му се

#ини доро и да се радује његовом дору. +име се лискост, присност и поверење

укљу#ују у љуав, а при том се она не исцрпљује у њима, ве! је увек и нешто више. rуав

је олик потвр'ивања другог и!а у којем оно постаје важније и од других и!а, али и од

оног ко љуав испољава у њој је увек и понешто самозатајности тако да #овек који

воли, по природи ствари, постаје EнеопрезанE. Воле!и, он, заправо, постаје такав независно

и од поверења и од неповерења, во'ен у томе оним што је у љуави суштинско2 да је она у

ве!ој мери потвр'ивање вољеног и!а него самог сее, то јест самоиспољавање које је употвр'ивању вољеног. & том смислу, онај ко воли не само да је EнеопрезанE, ве! је нужно

EнеправеданE према многим другима који заслужују подршку, помо! или одоравање, а у

не#ему и према сеи. н, воле!и, не само да се не рани од вољеног, најдражег му и!а,

ве! од свеколиког свога ивствовања о#екује само доро јер такво вољено, то јест

најдраже и!е постоји.

$осматрано из другог угла, може се ре!и и овако2 љуав је потпуно одустајање од зла које

и могло ити усмерено према ономе ко је вољен. &толико, када је одустао од уиства

које је, по зло#ина#кој инерцији која њиме влада, ве! ио спреман да изврши, 6елеи

Jа%из се нашао на по#етку пута на којем је могу!а љуав. 3о њеног ра'ања не мора до!и.

"ли кретање по њему, тако'е, не мора трајати дуго, колико год да је он дуга#ак зато је имогу!е говори о Eљуави на први погледE. длуци да се неко и!е поштеди зог не#ега

што оно ое!ава само соом, ез икакве своје воље или жеље, може видимо да уследи

49



апсолутно потвр'ивање тог и!а, EпредавањеE свега свог и самог сее у његове руке, у ком

слу#ају се ве! мора говорити о љуави. 6елеи Jа%из је одмах, у трену, видео каква је

5иријанка као и!е које !е мо!и да му постане најдраже, али није, ни после много година,

прозрео да је у њој притајена осветница и да је њена мржња према њему тако ре!и

езмерна. н ар један део свог и!а држи слоодним од зла помо!у љуави, док је

5иријанка потпуно, сва, у власти мржње и жудње за осветом, стављају!и им у служусвоју лукавост и притворност. +ако се она, коју Jа%из види и доживљава као најдраже од

свих и!а, показује, кад наступи #ас, као и!е (изезумљено и запјењено( :@@I=, жељно да

ужива у његовим мукама2 хтела је (да га гледа како се му#и, и да он види да она гледа(.

:@@I=

$отпуном потвр'ивању 3ругог, у љуави, стоји насупрот потпуно, агресивно и

садисти#ко порицање 3ругог у осветни#кој мржњи. 9ен израз није пуко уништење оног

ко је мрзак, ве! продужено његово EништењеE у му#ењу, као и ликовање над његовом

залудом да је езедан, поништење у његовој души свега #име се ова усмеравала ка

(најдражем од свих и!а(, што је подједнако олно и поражавају!е као и %изи#ка патња.

5иријанка хо!е потпуну, свестрану освету не да Jа%из уде напросто уијен, ве! да (онвиди да она гледа( како се он му#и и ко му је то приредио. /ликовац је кажњен свим #име

уопште може ити кажњен4 осветољуива душа тражи ту потпуност. /а ол, понижење,

срамоту и зло што су 5иријанка и сви њени претрпели :а ме'у њима можда и ро који

при#а тако као што при#а јер је и сам припадао тој заједници=, она, она у робовој причи,

не може се довољно наплатити. 9у нема шта да заустави у освети. & хитњи да каже (ар

најглавније од најглавнијег(, %ра-$етров саговорник то је стигао да опише.

5 озиром на вели#ину и карактер 6елеи-Jа%изових зло#ина, тешко да ило каква

освета може изгледати претерана, наравно уколико се просу'ује са становишта које освету

уопште допушта, легитимише је или са којег она изгледа природна, ако не и пожељна.

9оме и треало да се у свету остварује нека симетрија зла2 не његово искорењивање из

света или ар смањивање, ве! равнотежа у наношењу повреда, смишљено иако не увек

та#но одмерено узвра!ање, у животу који је, у сваком слу#ају, непрестана ора коју

одржавају и онављају вазда изнова подјаривани нагони, агресивност и граежљивост.

?уду!и да о 6елеи-Jа%изу сазнајемо преко многих уста, укљу#ују!и најпосле роова и

%ра-$етрова, могу!е је ре!и толико да овакво становиште %ра $етар ни у ком слу#ају не

дели, а да га је ро, ако је његова при#а делими#но можда и одре'ена њиме, превазишао.

9егов ресантиман дестилисао се у дуљи, општеваже!и увид у кона#ност и релативност и

најжеш!ег зла, јер онај који га #ини може у сваком тренутку свога живота да погреши и

тако да пропадне. &колико је ро припадао онима које је 6елеи Jа%из некако унесре!иои повредио, овакво превазилажење ресантимана немо!ног посматра#а и прелазак у

смиреност оног ко говори ("ли видиш(, ојашњиво је једино околнош!у да је он сее

потпуно прегорео. +акви као што је он (само шуте и гледају око сее и као да им је сва

награда у томе што све знају а ништа не желе(. :@FA= вакав EтеоријскиE став неког у коме

се наслу!ује и (ку!ни душманин(, али и (крштена душа(, која је сее прегорела и као

крштену и као потур#ену, изну'ен је. $регорети сее и ослоодити се порока својих

господара, те најзад знати све а не желети ништа, не приводи становишту милоср'а, ако је

до тога дошло услед претрпљених пораза, немо!и и езизлазне осује!ености, у којој, ако

више нема гор#ине, злурадости или ликовања зог осветни#ког ударца, нема ни наде.

3оследно промишљено становиште изражено девизом Eзу за зуE и из њега изведено

схватање правде као оног што треа да регулише односе у свету, искљу#ује наду унадилажење и искупљење зла. +о исто важи и у антрополошкој равни, кад је ре# о

могу!ностима људске душе и уопште егзистенције.

4-



kра-$етрово становиште је становиште милоср'а. 5вака идеја о правди, казни и освети

утапа се у жалост како над жртвом зла, тако и над оним ко га наноси. 8 грешника ваља

жалити, управо зато што је то, што је изгуио дорог и правог сее4 он није исто што и

његова жртва и у жаљењу се не изједна#ава с њом, али је и!е тако)е разгризено злом,

што мора растужити оног ко то разуме. Ве#но узајамно сатирање, наношење ола и

осветни#ко узвра!ање, за#арани је круг ез излаза. " излаз се ипак мора на!и.

/а %ра-$етра смисао онога што је 5иријанка урадила није напросто у освети, за њега је то

(ожије покарање( :@@<= које је стигло 6елеи-Jа%иза. "ко је ?ог тај који награ'ује и

кажњава, а људи су, евентуално, инструменти којима се он при томе служи, онда је њима,

у тој умногоме страшној игри која их превазилази, могу!е да осете и самилост према

свима и сваком. Hто су мање непосредно уплетени у зивања у којима казна стиже

кривог, а зло и правог и кривог, могу!ност да се осети самилост вероватно је ве!а.

Ве! на самом по#етку при#е %ра $етар каже о 6елеи-Jа%изу2 (+у сам видио једног

#овјека који је ио живи споменик несре!е и свих зала која вреају живо #ељаде.( :@F<=

+акав (живи споменик несре!е( споменик је и претрпљене а не само изазване несре!е.$уни свој смисао, ме'утим, доија овај исказ тек када %ра $етар, на крају, испри#а како

је, много касније, сањао #овека који живи као слеп, еспомо!ан труп, и право је #удо како

уопште живи2 (1ао на јави, 6елеи Jа%из, само здрав и #итав, са о#има, са рукама и

ногама, стасит и нао#ит +ур#ин, ама карли и тужан, оже ме не покарај, као душа из

#истилишта, жељна молитава.( :@@<=

& некој сањаној, EрајскојE регији ивствовања јавља се дуинска солидарност са и!ем које

је и мета и извор злодејања. & њој је #овек вра!ен у своје исконско стање, пре сваког зла,

по#ињеног и претрпљеног, ту је он (здрав и #итав(, (стасит и нао#ит(, истински #овек,

одвојен од сее стварног, који сакати и осака!ен је, најпосле сведен на наказни труп. &

сну се EзнаE и за тог стварног, а не само за истинског. /ато је он (карли и тужан(, тужан и

на турском и на српском. $редо#ава нам се извесна нестварна, стварна тек као сан,

]RYdQdcdQZ Q[ Q[dR\]c` људског и!а. +о вра!ање у првоитно стање грехом и претрпљеним

злом неоште!еног живота могу!е је под једним условом. $етар, %ратар, не може а да

несвесно, у сну, не преведе 6елеи-Jа%иза у прави, спасоносни свет, у којем се тугује

зог зла и живи с ое!ањем да !е се пости!и искупљење, дакле с надом. & том свету

могу!е је милоср'е према сваком, у њему !е до!и до EпоправкеE, ве! дого'ено зло и!е

анулирано, па !е и 6елеи Jа%из ити (здрав и #итав(. "ли ни у том свету он за њега није

могу! као 7урчин. & сну, он је спонтано покрштен једним (као( и његова туга је туга душе

из #истилишта. на се нада и моли, #екају!и милост и искупљење. +ек уведен у свет такве

наде, какву подразумева католи#ко #истилиште, 6елеи Jа%из се вра!а у свој првоитни,савршен лик.

*а јави, %ра $етар се се!а свог друга из затвора, (крш!анина из Лиана( :@@<=, коме је

испри#ао шта је #уо и видео, и #ији коментар о томе увек памти. +им ту'им коментаром је

%ра $етар (ои#но или завршавао или по#ињао( :@@A= своју при#у о 6елеи-Jа%изу.

(- Kесте, каже, такав је +ур#ин. 8сјеци га на комаде, сваки комади! тијела му опет живи за

сее. 8 посљедњи драм меса ми#е се исто онако и гамиже у истом правцу у ком и се жив

и #итав +ур#ин кретао. " крштен #овјек је као ср#а2 куцнеш га на једно мјесто, а он прсне

у комаде, и нема му лијека ни поправка.( :@@A=

8скупљење, ]RYdQdcdQZ Q[ Q[dR\]c`, повратак истинском људском лику, могу!и су у

хриш!ански оојеном сну %ратровом. & стварном свету мржње и освете, насиља и

42



ресантимана, E+ур#инE живи макар и као труп, а хриш!анин је :у разумевању и

саморазумевању једног хриш!анина који је тако'е турска жртва и страдалник своје врсте=

(као ср#а(4 да живи тако као +ур#ин, хриш!анин зар није кадар. 3а ли је идеја о милоср'у

нужно повезана с таквом крхкош!у, а с тим и потреа, штавише неопходност да се

милоср'е излије, али само на оног ко је претходно, Eу снуE, ве! некако христијанизован,

ако ве! није и хриш!анин

7руп, као целина, упу!ује на езизлазност у стварном свету4 предуслови, пак, потрени да

и се излаз нашао у оном исконском, савршеном и дором сањаном, недостижни су. &

историји, ар, и на простору којима се "ндри! у овој приповеци ави, они се не могу

испунити.

?итно је, ме'утим, да у свету 6елеи-Jа%иза, као и роа који је упутио %ра-$етра у то

шта је с овим ило, постоји нешто што !е лаговремено зауставити уила#ку руку4 нешто

довољно делотворно да то уде лаговремено. Лепо и!е, које некоме може постати и

најдраже од свих и!а, остаје са#увано за даљи живот, какве год последице то имало.

Лепота !е још неко време опстати у том свету. "хил се, кажу, заљуио у $ентесилеју, али ју је ипак уио #асак пре него што се то догодило није се могао зауставити. & њиховом

свету је то ило тако.

Разминуће са лепотом

"Омерпаша Латас" Иве Андрића

Омерпаша 1атас суо#ава тума#а с низом претходних питања #ије разматрање умногоме

одре'ује сваку интерпретацију, како год да је усмерена. $рво ме'у тим питањима јесте2постоји ли ово дело доиста као дело или је ре# о конгломерату одломака, ме'усоно

недовољно повезаних и сраслих да и могли оразовати у уметни#ком погледу смислену и

сврсисходну целину Материјал који је писац оставио за соом и који је постхумно

ојављен под овим насловом, ве!им делом је ве! раније стигао до #италаца по #асописима

и новинама, изме'у @;LF. и @;AN. године, па не може ити сумње да је у раздољу свакако

дужем од #етврт века постојала жеља и намера да се ово дело напише. $итање је #име су

та жеља и таква намера уродиле.

Dоман о мерпаши постоји утолико што је материјал који имамо пред соом

мотивацијски оједињен арем у једном низу својих итних аспеката и, као такав,

представља смисаону целину која свакако превазилази скуп мањих аутономних целинаили пуких нацрта. 5 друге стране, о#игледно је да је известан рој мотивацијских нити,

како оних које се ти#у главног јунака, тако и оних које и имале за сврху да #итаоца уведу

у историјска зивања и омогу!е њихово дуље разумевање, само запо#ет, назна#ен, тако

да се ствара извесно о#екивање које остаје изневерено. & том смислу, роман је незавршен.

н постоји, али као торзо.

?уду!и јасно да се "ндри! дуго трудио око овог романа, природно је упитати се зашто је

он остао незавршен. дговор на то питање могу!е је потражити код самог писца. *аравно,

уопште није извесно да ојашњења која поти#у од аутора, самим тим што су његова,

расветљавају све. & разговорима с rуом Kандри!ем, "ндри! више пута помиње рукопис

о мерпаши. 8з понеког исказа произлази да !е, после прекида и !утања, нешто опет даsнагрне(>rуо Kандри!, 'а 0вом 8ндрићем, ?еоград, @;AA, стр. [email protected] - посао као да је још

у току, упркос застојима. 6еш!е су, ме'утим, изјаве по којима поодмакла животна до не

4&



допушта да се дело приведе крају. s& намери да напишем ту књигу, ја сам сеи ли#им на

во!ку која и хтела да ра'а и зими.o>8сто, стр. NIA.B s*ема више у мени ни оног пламена

на коме и треало да гори душа сваког песника опседнутог стварањем, ни оне некадашње

сигурности у коју их се, иако овако стар, могао поуздати.o>8сто, стр. NAF.B 3ело се

sотелоo и писац се, тако изгледа, мири с тим.>8сто, стр. GFG, GNG.B 3о!и !е sарди другиo

који !е опевати оно што је он осе!ао.>8сто, стр. NL@, N<I.B 5тарење неумитно ограни#ава#овека.

Могу!е је о овоме размишљати и независно од пиш#евог саморазумевања или #ак

насупрот њему. *о, ако поглед EспољаE #есто, доиста, уме да уде ојективнији од оног

што неко сам о сеи мисли или хо!е да изрекне, немогу!е је доити уверљив или

прихватљив одговор на питање о карактеру уметни#ког дела, његовом статусу и

вредности, ако се дело EраствориE у пиш#евој егзистенцији. ?ило да је ре# о

контингенцијама пиш#евог живота, ило да се покушава расветлити оно што у том

животу изгледа судински нужно, уметни#ко дело које то доиста јесте може, додуше,

ити један од елемената у егзистенцијалној анализи ове врсте, али, као могу!и предмет

проу#авања и вредновања остаје, у односу на све то, аутономно. &колико не и илотакво, не и ило ни разлога да се посматра као уметни#ко дело. 8ли, другим ре#има,

егзистенцијална херменеутика суштински се разликује, и по циљевима и по средствима,

од интерпретације књижевног уметни#ког дела. *астојање тума#а да се писцу Eуву#е у

душуE, да и тако рекао нешто итно о његовом делу, више је него сумњив посао и

унапред је осу'ено на недопустиве пристрасности, колико год да је, ина#е, свака

интерпретација нужно и по природи ствари донекле у власти одре'ених

интерпретаторових предуе'ења и зависи од вредности које оцртавају његов духовни

хоризонт. *е само да се намера писца не подудара нужно са интенционалнош!у дела, него

- што је важније - приступ једној и другој омогу!авају сасвим разли#ити интерпретативни

поступци. 1ао јези#ка творевина, прозно дело са својим уо#љивим мотивацијама, није у

истој мери смисаоно неухватљиво као пиш#ев живот, шта год да се подразумева под

EсмисломE живота уопште, и живота уметника посено. 8ду!и извесној социјалној

наруlини у сусрет, извесној идеологији, %илозо%еми или антрополошкој концепцији,

онај ко просу'ује смисао не#ијег ту'ег живота много !е теже оезедити поузданост

својих налаза, и уз најве!у ауторе%лексивну крити#ност према ономе што ради, него онај

ко се ави само не#ијим ту'им текстом. 'укоби интерпретација се, наравно, не могу

изе!и ни у овом потоњем слу#ају, али је неопходно арем ити на#исто с тим шта се

уопште тума#и. 6есто је, премда зог тога не постаје ве!ма оправдано, искора#ивање из

с%ере пиш#еве егзистенције у с%еру дела, па се тако - што је парадокс своје врсте - управо

у ономе што је интерпретацији најнеподатније, и што захтева увид у врло много

разли#итих смисаоних посредовања, с лако!ом, сразмерном огрешењу о саму ствар, каоо#игледно и јасно утвр'ује и таквим проглашава нешто што, заправо, интерпретативним

захватом једва ако је и дотакнуто. $ри том, у уверењу да дело напросто ре%лектује неки

ли#ни пиш#ев EпролемE, пиш#ева ли#ност је, у сваком слу#ају, осветљена једнострано, а

дело је, ар што се ти#е оног што је у њему уметност, изгуљено. Hта све ути#е на

стварала#ки гест писца, то, само по сеи, није нелегитимно питање, али ако у трагању за

одговором на њега више тежимо томе да задовољимо сопствене наклоности и

претпоставке него да аналити#ки исцрпемо сву сложеност егзистенцијалног контекста

#ији је дело део, онда је и вредност налаза до којих се на тај на#ин долази одговарају!а, то

јест мала. 8сто, 5$&#&4% 5$&#;34%, важи и онда кад се суо#имо с питањем зашто је неко

дело остало незавршено.

+ако, рецимо, у својој исцрпној анализи Омерпаше 1атаса, Мухсин Dизви!, као разлог

зашто "ндри! није могао да заврши то дело види sренегатски комплексo. $ошто је Ми!о

80



Латас, потоњи мерпаша, ио ренегат, и као такав је у књизи и приказан, а пошто овај

тума# и писца види као ренегата који sкао да се у Латасу и сам рано одри#е од свега

материнског, што је усисао са мај#иним млијеком(>Мухсин Dизви!, Bосански услимани

у 8ндрићевом свијету, 5арајево, @;;L, стр. LNN.B, онда, у складу с полазиштем које се

утемељује у идејном склопу и идеологији изведеним из Eмај#иног млекаE, племена, нације

и, евентуално, вере као не#ег оухватнијег од свега претходно поменутог, следи да sзоговог интимног усмјерења у властиту душу и осје!ања потиснутог ренегатског комплекса,

који се психолошко-стварала#ки ослоодио у мер-паши Латасу "ндри! ово дјело и није

могао завршити(>8сто, стр. L<A.B4 sренегатски комплексo је старог "ндри!а, по Dизви!у,

му#ио двоструко, sзог притиска властите савјестиo, али и зог sјош увијек присутне

могу!ности аналогије и откривања интимног моралног сее пред #итала#ком

јавнош!у(>8сто, стр. L<A %.B у Латасовом лику. $ри том, што је занимљиво, Dизви!

наглашава да sлик мер-паше спада ме'у умјетни#ки најоље и психолошки најуспјелије

ликове 8ве "ндри!а управо стога што је он сее најинтимније познавао и најдуље могао

да искаже(>8сто, стр. I;L.B4 Омерпаша 1атас је, штавише, sалегоријски написано дјело

E8во "ндри! њим самимE у многим итним моралним и психолошким видовимаo.>8сто,

стр. IAA.B

вакав на#ин резоновања подложан је критици зог неуважавања принципијелне разлике

изме'у оног егзистенцијалног, у с%ери којег се спекулише о "ндри!евом кајању и страху

од препознавања иденти%икације с ренегатом мерпашом :о којем, и поред тога, овај

уметник ипак пише и размишља преко двадесет година=, и оног уметни#ки аутономног,

које је плод одатле проистеклих списатељских настојања. 8 независно од тога, ме'утим,

неизежан суко интерпретација је на помолу #ак и ако и се усвојило да је могу!е тако

успостављати везе изме'у претпостављене муке писца са сопственом прошлош!у и у делу

тематизованог материјала, с последицама каква је, рецимо, недовршавање дела. 3овољно

је, наиме, у том слу#ају само се упитати није ли, ако је све то тако, распоред акцената

управо орнут, то јест није ли управо "ндри! као писац ио посено ли#но диспониран да

уметни#ки не само оради такав %еномен као што је конвертитство, мењање EидентитетаE,

ренегатство, уопште духовна и егзистенцијална Eувишестру#еностE одре'еног типа људи,

него и да дело које се тиме ави заврши пре свих осталих +о утолико пре што је он, као

што је јасно из 7равничке ронике, оље од ило кога другог приказао шта зна#и живети

на граници светова, вера и култура, што је створио, на пример, такав лик какав је 1олоња -

да се о целини опуса и ројним другим ликовима и не говори. "ко се ве!, не ез сваког

разлога, у мерпаши види психолошки успео и уверљив лик, онда је за кона#но

конституисање EсветаE у којем он као уметни#ка %икција једино постоји то подстицај

ваљан у најмању руку онолико, колико нешто друго у свему томе може деловати као

стварала#ка инхииција. "ко се ве! ојашњењима самог писца не поклања езусловноповерење, на #ему засновати поверење у овакав тип анализе пиш#евих поуда и

унутарњих зењи & оваквом спајању егзистенцијалне и књижевне херменеутике, пре или

касније јавило и се, то јест морало и се јавити, и питање југословенства, "ндри!евог и

југословенства уопште, када и се показало да никаквог EренегатстваE ни EконвертитстваE у

његовом слу#ају није ни ило, него је, напротив, уо#љива духовна и стварала#ка

доследност, наравно у равни која је надре'ена оној у којој се, у вези са уметни#ким

стваралаштвом, аргументује Eмај#иним млекомE или националнош!у. >5тари "ндри!,

године @;AN, говори Kандри!у како је Cете sсто година пре Jитлера упозоравао2 E*ема

националне уметности ни националне наукеE.o, *ав. дело, стр. GLF.B

"ли, шта се свиме тим постиже 6ему таква расправа на више одвла#и од истине о"ндри!евој уметности, као и од истине о њему као #овеку, него што томе прилижава.

дговор на питање зашто је стварно Омерпаша 1атас остао недовршен тешко да се на тај

8



на#ин може доити. самом пак роману, таквом какав је пред нама, сазнаје се мало, јер се

преви'а, те отуд не може ни ити протума#ено оно што је у њему уметни#ки до краја

мотивисано и зог #ега он ипак јесте вредно дело књижевне уметности.

$итање о незавршености може се разматрати и из перспективе коју отвара сам "ндри!ев

текст. & том слу#ају, Омерпаша 1атас и се могао сврстати ме'у друга недовршена делапрозне уметности нашег доа, која су остала таква не зог неке EгрешкеE, ве! стога што

своје постојање могу да захвале једино Eдуху торзоаE из којег су проистекла.

Ме'у зна#ајнијим прозним творевинама европске књижевности у двадесетом веку има

известан рој оних која сад не можемо ни да замислимо друга#ије доли као незавршена.

на постоје уколико, и када, Eне постојеE. *ецеловитост је једини могу!и олик њихове

целине. ликотворна ауторска воља с њима Eизлази на крајE тако што их не доводи до

краја. 1ада и се, неким #удом, однекуд појавиле њихове кона#не завршене верзије, на то

исмо се тешко навикли.

*аравно, зашто су романи попут Cамка, -роцеса или Dовека без својстава осталинедовршени, то се, у сваком поједином слу#ају, може ојашњавати и разним

контингенцијама пиш#евог живота а не само уметни#ком нужнош!у. 3а ли !е се

контингентност тицати спољашњих околности, ли#них прилика и осује!ења или, најзад,

тренутка смрти, која је претекла завршни стварала#ки потез, то ништа не мења на ствари2

са карактером целине коју оваква дела, као нецеловита и незавршена, ипак представљају,

то није у суштинској вези. & њиховој крњости је њихова аутенти#ност. *езависно од

посености овог или оног стварала#ког прегну!а, дела ове врсте показују да се целина

нужно EотимаE писцу. се!а се као недопуштено да уду заокругљена онако како и то

налагала мерила која су важила за реализам и натурализам деветнаестог века. 3уљи

налог доа уметни#ком духу постао је друга#ији, што је видљиво и кад су посреди таква

завршена дела каква су + трагау за изгубљеним временом, Cаписи алтеа 1ауридса

Bригеа, сви ?екетови романи, Eколице... Oеловитост каква ту постоји по свему је

друга#ија од оне која је карактеристи#на за велике романе реализма. *епостигнута

целовитост, нецеловитост и друга#ија целовитост, видови су одговора на духовне изазове

што су их у новом столе!у донела Eмодерна временаE. $исац једним делом свог и!а

можда и жели да кона#но уоли#и запо#ету ствар, али остаје немо!ан против духа торзоа

у сеи, јер је он у њему једини продуктиван. +о што је настало, настало је једино

захваљују!и том духу. /нају!и конкретне услове Музиловог живота и рада, на пример, у

једном #асу се морамо упитати колико и још страница, после оних две хиљаде које смо

про#итали, или колико и још година, можда и деценија, ило потрено овом писцу да и

Dовек без својстава ио EзавршенE *е!е ли пре ити да се, у итном, уопште и не ради отоме да није ило довољно времена, да је понестало инспирације и животне снаге, да су

изостале друге повољне околности Музил је непрестано отварао нове рукавце своје ве!

веома разгранате наративне делте о#игледно зато што је то ило у EприродиE овог његовог

дела. 3ело одија да уде стегнуто у границама неке довршене целине и на тај на#ин

одре'ено, по цену да га EнемаE, да остане Eсамо запо#етоE. Hта год писац у вези с овим

говорио сеи и другима, он, када као уметник ира и одлу#ује по мери властитог осе!аја

за аутенти#но, не!е и!и за целином по сваку цену, не!е мо!и да оде даље него што је ве!

отишао... &метни#ка суштина његовог материјала до!и !е до гласа и смисаоно !е се

успоставити захваљују!и доре#ености колико и недоречености, ако тако мора ити. *е

мо!и дати кона#ан олик, у оваквим слу#ајевима, израз је својеврсне списатељске мо!и.

+о свакако није ни најве!и ни најолнији парадокс уметности двадесетог столе!а.

86



"ндри! је, говоре!и о његовој незавршености, за Омерпашу 1атаса нашао дору ре#,

каква Музилу или 1а%ки није стајала на располагању2 s - 5ве ми се #ини да ми се и то

узнедало. 1о зна шта !е од тога на крају испасти0(>'а 0вом 8ндрићем, стр. GNN.B д sтогаo

је sна крајуo испао торзо, јер друга#ије није могло ити. E*еE је ту угра'ено у срце глагола

који је треало да изрази шта је за ово дело суштинско. 5тварала#ко деловање овог EнеE у

узнедалости из које је дело ипак проистекло, резултирало је крњош!у, недовршенош!у.*ешто је тиме на другој страни и постигнуто. 3еловањем тог EнеE истакнуто је оно до

#ега је писцу у овом роману превасходно ило стало, као што је и потиснуто, све до

згасну!а, изостајања, оно што и ина#е, само по сеи, овако изаран материјал морао

показати као главно. 5ве што се односи на егзистенцију појединца изразито претеже над

оним што се односи на историју, на Eвелика историјска зивањаE, идеологију, политику и

рат. 8гра овог истицања и потискивања у дугом периоду стварања :дакле ирања,

одмеравања и повезивања, изостављања, усавршавања и sрушењаo које "ндри! више

пута помиње у вези с овим рукописом=, дала је, на крају, незавршено дело.

& односу на поменута 1а%кина и Музилова дела, има у Омерпаши 1атасу и нешто

специ%и#но. вај "ндри!ев роман, онако како је могао да уде завршен, и јесте завршен,на уштр историјског у њему, премда се историјом ави. 8сторија одија суровош!у,

грозотама и гадош!у, као и у претходним романима овог писца, али, за разлику од њих,

овде је углавном пре!утано све што и говорило о зна#ају Eисторијских зивањаE. Ли#не

страсти, муке, олести, гуици, то је оно што је, пре свега, вредно уметни#ког

приказивања. 8сторији су остале лакуне2 у њима је EнеE узнедалости мукло, а E#ујеE се, у

разним тоналитетима, у оном што је написано, поред осталог и о лепоти.

8 ренегатски комплекс Латасов, и /имоњи!ев EидентитетE који ни#им не може ити

уздрман, и неодољива жудња за успехом и мо!и, и пропаст каква је она *иколе Латаса, и

о#ај жртава меровог терора, и о#ај припадника sмуртад-таораo који терор спроводе, и

трагедија уметника, све то повезује и спаја једна довршена мотивацијска нит2 жеља да се

досегне лепота, у вен#ању или некако друга#ије, и када је то могу!е и када није.

1ао што ни Jомер не опева цео +ројански рат, тако и "ндри! из одисеје историјског

мерпаше издваја као наративну гра'у само одсе#ак @MLF-@MLG. у ?осни, уз нужну

ретроспекцију, да и се ојаснило ко је тај сераскер и откуд он ту. 9егова при#а оме'ена

је доласком у ?осну овог #овека, који је приказан као немилосрдан зликовац и развратник,и његовим одласком из ?осне. 1акав је доиста ио, и шта је још, пре и после тога, радио,

то #итаоца романа не мора да занима. 1ао што се о томе какви су доиста или 1утузов или

*аполеон не!емо оавештавати пре свега из +олстојевог романа Fат и мир. $оглавља

s3олазакo и sдлазакo су ту, ме'е :неуцеловљене= целине су постављене.

Hта је доиста важно, с тим !емо се сусрести одмах на по#етку, у поглављу s3олазакo.

мерпаша је изашао на глас по својим војним успесима. Много коју покрајину је он у

крви Eдотерао у редE, много коју поуну је сурово скршио. 8зузетност његове мисије у

?осни ила је у томе што је, са оваквом репутацијом, послат да кона#но и неопозиво, не

питају!и за жртве, спроведе ре%орме које су изну'ивале друге, хриш!анске царевине, алиих је захтевало и време, историјско кретање. томанска империја морала се осавременити

и модернизовати ако је желела да и даље траје. 8зузетност мисије, ме'утим, ила је и у

87



томе што је сераскер дошао да се ора#уна пре свега са муслиманским првацима и

управља#има, а при том је sпотурица и каријерист, са ревнош!у најамника и

езозирнош!у неверника и ту'инца(>8во "ндри!, Омерпаша 1атас, 5арана дела 8ве

"ндри!а, књига шеснаеста, ?еоград, @;A<, стр. @F.B. Ве! његов улазак у 5арајево са

трупама треало је својим сјајем да пренерази, застраши и задиви. +ако и ива. дмах се,

ме'утим, каже и то да се светини која је присуствовала сјајном доласку сераскеровомодмах потом #инило да је у свему sило и не#ег извешта#еног, лажног и усиљеногo, sсила

и лепотаo још истог дана изгледају људима sкао скупа и ружна ту'инска маскерадаo :@<=.

Вели#анственост страшне, тајанствене, опасне, па некако и лепе војске контрастирана је и

са лепотом априлског дана у који, у роману, мерпаша улази у 5арајево. s5ласт тога

месецаo :@@= у сарајевској котлини, sкао на дну дуоке посудеo :@@=, доступна је сваком и

сва#ији живот #ини привремено лепшим и лакшим. 3олазак војске, напротив, не ое!ава

ни осанским првацима ни раји ништа доро.

*о, главни контраст описаном доласку војне силе и првој меровој појави са

дијамантским симолом царске власти на %есу јесте појава лудог смана, који замало да

поремети параду. &метнута при#а о њему потпуно одвла#и пажњу од важног Eисторијскогдога'ајаE и јасно наговештава о каквим !е стварима даље у роману имати да уде ре#и.

сман је за своје сугра'ане езопасни лудак кога знају како неуморно тр#и сарајевским

улицама, као да тражи нешто. 3есетак година раније, ио је он здрав и леп млади!, sдоар

син и у свему оно што се зове #овек на свом местуo :@M=. јашњење његове олести је,

тако каже приповеда#, ило тешко на!и, јер је sразлог остао непознатo :@M=, али, за

разлику од људи из сманове околине, приповеда# тај разлог зна, па и из његове при#е

треало да уде могу!е извести и неко ојашњење.

сман је одувек ио срамежљив и уздржљив, млади!ки разговори су га зуњивали, а кад

и га другови повукли у авантуру sашиковањаo, он се sдржао круто пред сваком од тих

удава#а, мање или више скривених иза мушеака или одшкринутих вратаo :@M=. &дава#е

га нису занимале ни привла#иле.

Kедном, на путу, у лизини Вишеграда, залутавши sизме'у тамнозелених густих во!њакаo

:@M=, и сав, у сун#аном свежем јутру, sпун неке тихе али силне радостиo :@M=, дакле ве!

помало опијен амијентом у коме је ило не#ег рајског, угледао је откривену девојку како

се на #есми умива. $ре него што је стигла да, sу страху, стиду и огор#ењуo :@;=, руком

заклони лице и поегне, погледала га је и он је видео тај поглед. 5удинску тежину овом

сусрету дало је то што је видео њен осмејак. 5тигао је да у том недопуштеном ви'ењу

sјасно осети сву лепоту у сразмерама изме'у велике еле руке и савршено вајаног лицаo:@;=. *е треа да остане никакве сумње шта је ило то што му се ненадано указало, и

оавештени приповеда# то саопштава2 sВелика, сјајна лепота која сама сее не зна, сва од

сре!е и поверења у све око сее.o :@;= "ко се мало задржимо на овој %ормулацији,

виде!емо да призор девојке на #есми за смана има карактер својеврсног откровења,

препознавања рајског, у коме се лепота-у-свету претапа са светом као потпуно-дорим-

местом. Kер, где иначе лепота, која sсее не знаo, може ити sсва од сре!еo *а каквом,

ако не на потпуно дором месту, та несамосвесна, грешком ви'ена јер откривена, а

заправо стидљивоме млади!у ту и дословце откривена, езазлена и потпуно невина

лепота, лепотица, може ити сва sод поверења у све око сееo 9у тек недопуштен ту'и

поглед натерује у страх, стид и огор#ење. сман, са своје стране, од ње ежи не мање него

она од њега, уду!и и сам засти'ен, а и уплашен, да ли лепотом која се открила, илинедопуштенош!у положаја у коме се нашао, или и једним и другим. $оказује се да је

оваква визија на тренутак откривене савршене лепоте опасна, у њој доиста има не#ег

84



засењују!ег и застрашују!ег, у исти мах, ескрајно о#аравају!ег али и коног. /ар је онда

#удно што сман касније није ни помислио да је та лепота-лепотица из његове визије, која

се одмах скрила и поегла, sила жива девојка са својим осмејком, на некој истинској

#есми у неком стварном селу, коју и могао и потражити и запросити мождаo :GF=. но

живо, истинско и стварно му је превише, ако и зна#ило стваран и истински рак,

живљење с њом каква ве! јесте4 премало - у поре'ењу с ви'еним осмејком, који је понео усеи, као %атаморгану2 оли#ену сре!у и оли#ено поверење у све што постоји. Cде у

стварном свету то на тај на#ин постоји /а њега - нигде. & роману се, даље, у разним

варијацијама показује да тога у стварности ни за друге нигде нема. +ако нешто постоји

само у откровењској визији. 5тварност и истинитост такве визије, друге су врсте, нису од

овог света, иако !е сман у њему настојати да ви'ено поново на'е.

$осле сусрета на #есми, млади! наставља да живи са визијом девој#иног осмејка, с

временом све више сигуран да то што је видео није ио сан. ?ез те визије он више не

може, у њему, месецима потом, траје њоме изазвано sлаго и неприметно пијанство,

довољно само сеиo :GF=. Лепота која сее скрива и ежи, а ипак ви'ена, сагледана,

доживљена, потпуно га испуњава. & стварном свету он опстаје као његов EнормаланEжитељ док у сеи носи стварност те визије.

/а ојашњење смановог слу#аја важна је следе!а приповеда#ева %ормулација2 sKедном

ви'ени осмејак горео је у њему, и само у њему, упоредо са свеш!у.o :GF= &право по томе

што осмејак лепоте која је сва од сре!е и поверења према свему у свету sгориo упоредо с

свеш!у, види се и колика је опасност ако и се тај осмејак EугасиоE, нестао, ио ускра!ен

као визија. *естало и онда и sсвестиo. )ивљење с реалнош!у визије има привид

нормалности док се визија може призвати. 1ада то постане немогу!е, Eгуи се свестE,

нормалност, прекидају се везе са стварнош!у неоога!еном откровењем савршене лепоте,

сре!е и свеоухватног поверења. )ивот постаје лудило, луда потрага за изгуљеним.

5пасоносно и, тако изгледа, ило једино ако и се поново пронашао онај осмејак, ако и

се појавила она из визије. "ли, како то пости!и0 &право је то немогу!е.

/а ојашњење смановог слу#аја важно је и то кад он гуи визију. & њему се, каже

приповеда#, смра#ило, то јест осмејак, које се у њему ио усталио :@;=, изгуио се, одмах

пошто је, невољно и муцају!и, ое!ао мајци да !е се оженити. $осле тога, он дављенички

и унезверено :G@=, као да му зиља сав живот зависи од тога, настоји да тај осмејак врати и

поново га сагледа. Мајка спушта руке од радости што је најзад доила такво ое!ање, али

сман ска#е уплашен од оног што је рекао и одлази из ку!е. $ровевши дан у послу, он се

уве#е вра!а ку!и. 3о#екује га, сазнајемо, јак ветар и јавља се sнеои#но олно узу'ење

од помисли да се вра!а на место свог неопрезног јутрошњег ое!ањаo :G@=. +ај ол је олизневеравања и издаје слике коју носи у сеи. *а место издаје сман се вра!а sкао

кривацo :G@=.

*ије треало ое!авати тако нешто. е!ање је одагнало девој#ин осмејак, а ез њега

сман не може sкао ни ез ваздухаo :GG=4 лепота је постала живодајни, неопходан

елеменат. смејак мора поново да плане :GG=, то је једини спас. & пиш#евом опису

сманове несре!е гомилају се глаголи који упу!ују на горење, сијање, ватру. 1ада млади!

први пут потр#и да на'е изгуљени осмејак негде sиза углаo, где је, како му се #ини, још

ио с њим, поново га до#екује јак ветар, који као да развејава драгоцену - најдрагоценију -

визију. &м се помра#ује.

(Меким упорством родитељаo :GN= мајка, касније, из понеке ре#и оолелог сина успева да

наслути да је у питању нека девојка. "ли мајка, уду!и у стварном, истинском и

88



EнормалномE свету, греши, не знају!и оно што и не може знати. $о њеном, ако је иза свега

девојка, онда, зна#и, треа до!и до девојке. s - смо, сине - питала је опрезно - кажи која

је, мајка !е је просити и довести, па да је царска.o :GN= пет просида, опет хо!е да му

доведу неког с ким треа да живи у раку, иако је ве! на такав притисак реаговао

EлудиломE, то јест оно што је у њему здраво и за свет прихватљиво попустило је кад је

нешто у том смислу ое!ао. +акво ое!ање је у#инило да изгуи оно што у њему гориупоредо са свеш!у, дакле да изгуи сее какав једино може ити. Ве! и самим ое!ањем

отворен је пут %ундаменталног гуитка.

+раги#ан слом сманове ли#ности, управо тако страшан и дирљив, потреан је и

неопходан у целој при#и о мерпаши, како и се могло показати шта се у преданости

савршеној лепоти и жудњи за њом доија, шта се, опет, кад се у стварном свету посегне за

лепотом, гуи и у шта се живот извргава. 5вет здравља, нормалне животне оре, уопште

нормалности у сваком смислу, тек самерен са смановим лудилом показује своју истину.

туд се писац не снеива да извести о оном што о смановој души нико не може знати,

нити и сам оолели млади! могао то да саопшти.

Мајка хо!е да спасе сина по сваку цену, да га са#ува за свет нормалности. на је, при том,

во'ена, што се само по сеи разуме, љуављу према свом детету, али је притиснута и тиме

да sне може да наодговара свету који се #уди што се овакав момак не жениo :GF=.

*ормалност тражи своје, распитује се. 5амо, сману не треа удава#а него визија лепоте.

/асијала нео#екивано и непоновљиво у свету, слика надмашује све што и се Eу

стварностиE могло доити, десити, пости!и. *е знају!и да је лудило провалило у #асу када

је, изну'ено, син ое!ао да !е се оженити, мајка му нуди своју сарадњу управо у

подухвату жениде. на је, у по#етку, док олест још није потпуно узела маха, спремна да

отклони све препреке уколико и се радило о изору и налажењу невесте. *ека је то само

и на#ин изражавања, колоквијални израз, %ормулација којом се мајка служи осветљава

њену позицију, која је позиција нормалности света у којем се живи. Hта се ње ти#у сви

цареви овог света и сва мо!, која, ина#е, као што је доро познато, присваја сеи све оно

што је најлепше, најдражесније, најдопадљивије0 /на се да мо!ници грае све, па и

лепоту, њу не на последњем месту. "ли, то ништа не зна#и. Мајка !е сину који пати

испросити ону коју он жели, макар ила и sцарскаo. 8 нехотице, несвесно, она оваквом

EпонудомE упли!е у свој немогу!и разговор с олесним сином питање мо!и и немо!и. +о је

тема која !е, кад је ре# о раку, пожуди и њеном задовољавању, па и љуави, тек имати да

се развије у овом роману.

сман #ује мајку, али не разуме њено питање. н sсамо још #врш!е склапа о#иo :GN=,

еже!и из те стварности прошења и вен#авања, све када и супружница ила аш иsцарскаo. н мај#ине ре#и sне везује у свести, нити им схвата смисао. 1оја 1оју !е то

просити 1о, и за кога 8 никакве везе не види изме'у тога свега и своје муке.o :GN=

9егова мука је у томе што је нестало оно што је откровење ило донело, а не да ли !е,

тамо где је то важно и где се тако мисли и мери, за њега на!и неку која је царска или неку

друга#ију, мање дору од царске. н мора у потрагу за тим што се открило, а о раку као

односу размењивања и усаглашавања два и!а, подре'ености и надре'ености, узајамног

помагања или такми#ења, као институцији која регулише душевну али и сваку другу

економију ме'у супружницима, не може, и никад није могао, ни да мисли. +о му је ило и

остало неподношљиво. ?ез једном сте#ене визије лепоте, сре!е и поверења, преостаје му

само опустошени свет, свет за лудило. & том свету он важи као изгуљен, свет је за њега,

са своје стране, езвредан. Везе су прекинуте. 3а ли сасвим

89



& својој непрестаној трци за осмејком, трци #ију езнадежност као да не уви'а, сман

понекад угледа и неку жену на #есми. 3ога'а се да јој при'е, sпогледа је мало пажљивије,

али се одмах разо#арано и тужно осмехне, лако поздрави главом, и крене даљеo :GI=.

вакав мотивацијски детаљ какав је сманов лаки поздрав главом може се на!и само код

великих писаца. Hта зна#и тај поздрав увек изнова разо#араваног млади!а упу!ен

стварним женама +о није она0 то није то0 али !е он поздравити. *езаорављенауљудност, нека врста срда#ности4 виша озирност, не само као израз жеље да се не уде

на сметњи, него као противтежа надмености коју и, ма и нехоти#но, својим разо#арењем

могао показати неко ко зна за много лепше, оље и вредније, дакле као израз посеног

EразумевањаE за нижи положај стварне жене на улици, што и, у том слу#ају, ио и израз

наро#ите отмености у лудилу, отмености лудила - љуазна надмо!ност с ума сишавшег4

пажња која се указује другом #овеку, самим тим што смо га срели на свом путу, што смо

га можда узнемирили својим присуством и погледом, загледањем, у #ему увек има и не#ег

насртљивог4 дора воља, која је у основи сваког поздрава, макар ио и конвенционалан,

али овде у сасвим посеним околностима, јер ради се о најважнијем - није ли све то, као и

ко зна које још тајанство лудила садржано у sлаком поздраву главомo0 *ије ли то, тако'е,

знак да сманова свесност-о-свету, његова свест- у-свету, није потпуно згасла, да,штавише, постоји у оном што је у #овеку најоље, иако је прекинуто горење осмејка са

којим је, од једног тренутка, та свест изједна#ена0 *ије ли то знак да је у сману, после

његовог слома у свету нормалности, остало са#увано нешто суштински лепо, пријазно и

племенито

/алуд је питати шта и ило да се сман суздржао, да је одолео мај#иним наваљивањима

и да ништа није ое!авао што се жениде ти#е. jгзистенцијални продор остварен рајском

ојавом на #есми у непознатом засеоку ме'у тамнозеленим во!њацима, ое!ањем је

угрожен. 5а одре'еног становишта, он се може посматрати и као први стадијум олести.

$ретходила му је лака еу%орија, независно од појаве девојке. /а целину романа, ме'утим,

важно је то да се захваљују!и постојању таквог егзистенцијалног продора доија

оријентирна та#ка за разумевање света у коме живе други људи који важе за нормалне

или, у својим аерацијама, свакако нису предмет медицинских разматрања. $риказана

стварност протума#ена је, то јест треа да уде протума#ена визијом.

5 тим у вези важна је још једна та#ка која помаже у ојашњавању смановог слу#аја.

$ошто његова луда јурњава за лепотом не доноси ништа, он, пошто sпо десет пута дневно

протр#и свим улицама загледају!и за свако !ошеo :GI=, на крају долази ку!и, sпада лицем

на земљу, и пла#еo :GI=. 9егово лудило је, дакле, поред осталог, и велика жалост за оним

најдивнијим, што је изгуљено. $отрага је ора, каква му је још преостала, против те

жалости, опирање суштинском егзистенцијалном гуитку. д свог претраживања целогдоступног света он не може одустати, ма колико ило узалудно и напорно, јер тако још

уопште некако живи. $риповеда# налази за сходно да понови како сман, изморен

тр#ањем, sпла#е од умора и разо#арањаo :GI=. вај пла#, ова жалост, не ојашњавају само

олест4 ојашњавају, посредно, васколики свет. +о је свет ез савршене лепоте или арем

такве која и се као савршена доживљавала.

1ада наступи Eвелики историјски дога'ајE, од атина s*а мртво0o :@A= смана спасава

извесни 5аитага, који заптију у #ијим је млади! рукама шаље sда и даље #ува редo :GL=, а

млади!а који је за њега, као и за друге сугра'ане, sожји #овек и несре!но створење, а

сада је одједном постао велики кривац, нека врста преступника против сигурности и

угледа Oарстваo :GL=, води својој ку!и и даје му да се наједе слатке пите. дмах потом,сман, sкао да на свету нема ни царева ни царских ордијаo :GL=, наставља своју потрагу за

8-



откровењем. 8 доиста, шта је ило који цар или неки његов сераскер у поре'ењу с тим

Мало4 ништа.

& једном тренутку може изгледати да при#а о сману треа само да створи равнотежу с

при#ом о меровом веленом наступу у 5арајеву, али се показује, када се крене даље, да

је она, у ствари, ту да и то што доноси и зна#и превагнуло у целини :EцелиниE= романа.

+ема вен#ања !е, на крају поглавља s3олазакo, зазву#ати још једном, хуморно

травестирана. 1ада су се осански прваци суо#или с мерпашом и његовим цини#ним и

руталним претњама, они се деле на две групе. & оној која се окупила код Hери%паше

није ило много ме'усоног поверења ни искрености, па ни праве спремности на

разговор. Kеднодушни у одојности коју су осе!али према мерпаши, своју мисао су сви

присутни ипак радије #ували свако за сее. "тмос%еру тешке риге и страха, ме'утим,

постепено разија пева# из ?ијелог $оља.

(1ад се жени пирин#-пилав,

Jоша%агин син,н узима халва-питу,

?аклавину ш!ер.o

пева он о овом вен#ању пилава и пите, sкао да на свету и нема ни#ег другог до шале и

шега#ењаo :N< %.=. 5мех, када се једном јавио, делује ослоа'ају!е, како то ве! ива -

сасвим у складу с анализама његове улоге које је понудио Михаил ?ахтин. ?урлескни тон

ове песмице допуњава трагедију смановог лудила.

6италац је у прилици да sвезује у свестиo оно што се даље у роману говори о раку и

вен#авању. 1ако у стварности то може да изгледа, шта се све у реалним односима с тим у

вези може о#екивати, предо#ава му се и у коми#но-тужној светлости, у при#и о "хметаги

и терзији, и у злоконој при#и о 1остакеу *енишануу, и у широко развијеној при#и о

раку самог мерпаше са 5аида-ханумом. +е се при#е ме'усоно осветљавају, а у

разумевању целине овог мотивацијског тока придружују им се варијације на тему лепоте,

жеље, похоте, сношаја, %антазматског еротског додира, сексуалног насиља - дакле при#е о

војницима, о предра#ним 5аидиним искуствима, о сликару 1арасу... во, углавном, и

#ини написани део романа. & којим аспектима је роман остао незавршен, то се најве!им

делом показује у оном што прераста овај мотивацијски ток.

"хметага је, звани#но, кавеlиаша, дакле #овек који треа да се стара о припремању и

служењу ка%е, а, у ствари, ме'у разним пословима које мора да оавља један од главних је

да сераскеру подводи жене, девојке и де#аке, како и се утолило његово sвелико, !удљиво

и езозирно сладостраш!еo :@GG=. 1авеlиашин портрет развијен је да и се из једног

наро#итог угла посено осветлила и ина#е у много #ему мра#на мерпашина ли#ност.

дан свом господару, "хметага је трн у оку његовој супрузи 5аида-хануми, за коју је он

sужирени неваљалацo и sкраљ подвода#аo :@GN=, кога и она радо видела оешеног. 5ам

заинтересован једино за то да доро поједе, он, уду!и на специ%и#ан на#ин уплетен и

упу!ен у живот сераскеров, види у његовој похоти својеврсно проклетство, које га не

оставља на миру ни у сну ни на јави, sзалу'ује га и трује и прља, да се стално пере, а

никад није #ист, ве#но једе, а никад ситo :@GI=. sна раотаo :@GN= се овом угојеномсладокусцу и самом у неку руку гади, али зато он у својој служи није мање ревностан.

/анимљиво је да је "ндри! управо из угла овог и оваквог "хметаге проговорио о односу

82



страсти :пожуде, неоуздане жеље= и ли#ности и!а које ту страст :пожуду, жељу= уде.

5ераскер, наиме, предмете своје пожуде sвише и не замишља као живе људе који су

постојали пре него што их је он видео и пожелео и који треа да постоје и после тогаo,

који, осим што треа да задовоље његову страст, sимају и свој ли#ни живот, ез везе са

њим2 своје интересе, жеље и захтеве, своју ку!у, родитеље и пријатеље( :@GI=.

6италац се овде присе!а шта у при#и Bајрон у 'интри "ндри! каже о успламтелом

?ајрону након сусрета са девојком у парку. &оразиља његовог јунака, sузу'ена

висинским ваздухом и лизином жене(>8во "ндри!, Јелена, жена које нема, 5арана дела

8ве "ндри!а, књига седма, ?еоград, @;A<, стр. GIF %.B, лети смртоносном рзином и

препушта се муњевитим визијама које распаљује девој#ина појава, говори се о томе да је

живот сваког #улника у ствари пакао>8сто, стр. GIG.B, о #улној грозници>8сто, стр. GIN.B, о

смрти ли#ности онога #ија #ула живе таквим интензитетом свако за сее>8сто, стр. GI@

%.B, али и о светлој мисли која савла'ује ову потмулу помаму #ула, о #истом подвигу духа,

који доживљај у 5интри претвара у sезгласни дуги лет(>8сто, стр. GIN.B. ?ајрон, који

лисаонским риаркама делује као лудак док разговара сам са соом, у ствари говори

sљудском лицу које живи у 5интри, има своју крв, своје срце, своје о#и и, свакако, и своје родитеље, своју ку!у, своје име(>8сто, стр. GIG.B4 људска ли#ност испуњава га

езграни#ним поштовањем и представља за њега најве!у живу светињу.>8сто, стр. [email protected]

1ористе!и исте ове или сродне термине, "ндри! у меровом лику показује како изгледа

потпуно супротан однос страсти и људске ли#ности. Kасно је и ту да је ли#ност највиша

вредност и да је ту'им страстима угрожена, да је подложна повредама или #ак потпуном

ништењу, уколико нешто не кроти еротску енергију #улника. +о постиже ило sсветла

мисаоo, коју овај ве! сам носи у сеи, ило нека спољашња запрека, норма, принуда.

Морал и право подразумевају разли#ите, не увек подједнако делотворне олике

самосуспрезања и разне врсте људских озира, као заштиту ли#ности, лепоте, лепоте

живљења. & меру, као ли#ности, и у свету у којем он има мо!, таквих запрека нема,

поштовање друге ли#ности једноставно не постоји. 1ада неко има власт и мо!, он не само

да може сеи да допусти неоазирање на ту'у ли#ност, ту'у слооду одлу#ивања, sжеље и

захтевеo, него своје сопствено самопотвр'ивање, задовољење својих жеља и задовољство

не може друга#ије ни да замисли доли као у овом смислу езозирно. 5амовоља и

осионост су EприроднеE4 ту'у лепоту, ли#ност, па, тако, и лепоту живота не штити ништа.

/а сераскера је помисао да и неко, и независно од његове похоте, сам по сеи могао

представљати нешто, напросто увредљива :@GI=.

5ве ово је "хметаги на свој на#ин јасно. +име приповеда#, и ре#еним и оним само

имплицираним, карактерише у итном EсветE који слика. *о, кад је то ве! тако, "хметага јету да и се пролеми који настају из оваквог стања ствари ипак решили на неки колико-

толико сношљив на#ин. ?езозирност мо!ника не ива отклоњена ни смањена акцијама

његових служеника, али захваљују!и "хметаги уме да уде некако моди%икована. 1ада

#увена лепотица из Ливна досади сераскеру, уду!и sујна насртљива жена којој је

треало много места у животуo :@GL=, и када уде ода#ена, она не!е да иде и ствара

пролеме. "хметага мора то некако да реши и одлу#ује да је уда. *алази за њу терзију,

sнеугледног и ојажљивог #овека мале паметиo :@GL=, при том импотентног, зог #ега му

је један рак ве! пропао, па га, мало наговарањем, мало принудом, натерује да се ожени.

5ве то му, при том, представља као своју услугу, коју овај не може да не прихвати. Лепа

Ливљанка ве! после неколико дана долази "хметаги да се жали на мушкост свог супруга,

али, наравно, ива отерана. 8пак, сераскеров подвода# јој сутрадан, као за утеху, шаљетри %унте sдорог аустријског ше!ераo :@GA=, пре него што је кона#но изрише из се!ања,

за шта му треа #ак неколико дана.

8&



Важни су, ме'утим, разговори док EнаговарањеE још траје. $ошто се терзија опире и пита

се шта !е му жена, а тужно оара главу кад му се предо#ава шта с њом може и треа да

ради после ве#ере, "хметага преусмерава своју EаргументацијуE у прилог рака и о

његовим #арима каже следе!е2 s - Можеш и разговарати с њом. n...n - $ри#аш ти, при#а

она, сити се наразговарате. n...n Можеш све, ето, можеш у њу ударати као у уањ ако аш

хо!еш. 1о кад је твоје0 jто0o :@G<= $омо!ници "хметагини уводе у разговор и лепоту,извешта#ено уздишу!и при том. 1аже један од њих2 s - Лијепа жена, то је изнад свега0 "х,

љепота0o, а кад се морају сложити с приговором да је лепота пролазна, исти#у нешто што

терзији није ни разумљиво ни лиско2 s - 3оро, пролази љепота, рецимо да је тако, али

остаје ти жена.o :@GA=

3а рак служи и за то да се не#ија наложница њиме некако примири, то је овде само једна

компонента целе сцене и њеног смисла. Важан је у#инак спрдње која се тера с

младожењом. 5а становишта целине, итно је да оваква травестија теме рака и лепоте,

када се су#ели са при#ом о сману, депатетизује и у свим та#кама снижава њен садржај.

$оказује се како ствари изгледају у стварности, колико се удаљавају од свега што носи и

зна#и сманова визија.

3а је свет зло место на коме се одигравају страшне и есмислене при#е, то се код "ндри!а

види #есто, у претежном роју његових дела. & роману о мерпаши, доста пажње је

посве!ено лику 1остакеа *енишануа, сераскеровог мајордома, у 5арајеву званог 1оста!.

8ма неколико разлога што писац поступа тако. Моридни душевни заплетаји и дуго

потискивана мука код овог #овека одвеш!е на крају до крвавог зло#ина. +о је прилика да

се покаже како свет реагује на оно што слао разуме или не разуме никако. $оказује се

колико је тешко проценити шта је истина о неком #овеку, скривана оним што он сам жели

да се као истина о њему у свету види и признаје, и оног што други о њему мисле.

$редрасуде, душевна и духовна ску#еност, измишљотине, клевете и оговарања, ило да се

оговара sмра#но, страствено, људождерски4 педантно, сра#унато, са предумишљајем, из

мржње и користољуљаo, ило да је то sслу#ајно, лакомислено и неура#унљиво, ез циља

и смисла, из навике или оести или уро'ене зло!еo :GGM=, од истине о #овеку се тако само

удаљава. $ри#а о овом осоењаку и његовом зло#ину показује, тако'е, како прикра!ена и

осује!ена душа, каква је његова, премешта извор своје муке у настојању да јој на'е

разлоге. +а транслација ка споља, у свет који га непосредно окружује, није пуко

заваравање, она сама је део истине о #овеку који се му#и. 1остаке се заљуио, али је

наклоност неузвра!ена. 1ако су његова жеља и, још више, његова воља да пот#ини

жељену девојку све даље од остварења, он је све лиже сазнању sда девојка и есмисленапотреа за њом нису оно главно што га нагони да се му#и и да #ини све ово што #ини,

него да је то 5арајево цело, такво какво је, са својим рдима, људима и приликама које у

њему владајуo. +у је sсве као уклето, затворено, ту'е, зло!удно и езизлазноo :GGG=. /ашто

и 5арајево ило криво и нагонило га да се му#и 5амо зато што је аш у њему срео

лепотицу "н'у +о што !е, као му#ење, ити активирано сусретом са овом девојком која

се продаје, припремало се у 1оста!у дуго, заправо целог његовог живота, али њему се

#ини да сцена непосредног зивања постаје узрок тог зивања. 1ад је до катастро%е ве!

дошло, сли#но !е, у есу, реаговати и његова господарица 5аида ханума. s - Hта је ово

1аква је ово земља која !е нас све појести n...n *икад он то не и у#инио у другој земљи,

ме'у другим људима. "ли да, овде и и ов#ица ожија постала рис, тигар.( :GLI= s*е, и

њега су отровали ... овај град и ова ку!а у којој се само о крви и о уијању говори.o :GL<=Kасно је да 5аида ханума у својим неконтролисаним изливима говори исто толико о сеи

колико и о 1остакеу. 8 њој, као у једном тренутку и њему, изгледа да за несре!у у којој

90



живи треа окривити ?осну и 5арајево4 и у њој се одиграва транслација са сопствене

унутрашње сцене ка попришту зивања у околном свету. &зроци и последице мешају се и

ркају до неразазнатљивости.

$ри#а о мерпашином мајордому најзанимљивија је, ме'утим, по томе што у њој све што

у позитивном смислу зна#е сватови и вен#ање ива цини#но преокренуто, цео мотиввариран је у моридном тону. +о што !е у EсветуE романа остати запам!ено као s1оста!еви

сватовиo :GNI= потирање је, у зло#ину, свега што свада као спајање два и!а, у љуави

или ез љуави, може да зна#и. 1остакеа је пратио глас да је хомосексуалац, док је он, у

ствари, sживео #едно и пову#еноo :G@F=, као #овек у много #ему сузијен, кога су sјош у

мајци тукли и који је остао потпуно сам у животуo :G@@=, оптере!ен едом свог порекла,

невољно загледан у сее и оно иза сее, самотни s%анатик реда, #исто!е и та#ностиo

:G@I=, захваљују!и #ему се, ме'утим, социјално издигао ипак више него што су ро'ење и

првоитне прилике ое!авали. 5усрет са "н'ом распламсава у њему егзистенцијалну

кризу када је ве! превалио #етрдесету, у животном доу, дакле, у којем и људи огатијег и

у свему друга#ијег животног искуства доживљавају потресе. вај сусрет у 1оста!у уди

нешто попут жеље, то јест о#екивања каква из жеље происти#у, али "н'ино одијањеило какве комуникације с њим још је више изазов за његову вољу, његову потреу за

важењем и вољу за сламањем отпора оне која га пружа. &ила#ки #ин происти#е више из

ове воље и овакве потрее него из саме жеље. s5амо да савлада и оори то њено Eне!уE.

5амо да је види како лежи до његових ногу, онако плава, стамена и тврда, а поваљена и

предана - и све и ило доро.o :G@;= мерпаши нико и не помишља да се одупре, он не

мора ни да прети, ве! узима оно што жели и кога жели. 1остакеа sизводи из паметиo :G@;=

што ништа од онога што он уме да предузме не води ка "н'ином пристанку. н с пола

свести, у ствари ез јасне свести и намере, узима револвер, као да је sамајлија непознате

снаге и вредностиo :GN@=, а не оружје којим !е уити, и у своју последњу посету "н'и и

њеној подвода#ици кре!е не знају!и шта с њим има ити. & јурњави за девојком која

ежи, он, који је одијање доживљавао као понижење, сети!е се не#ег из детињства што

!е на завршни #ин утицати пресудније од понижења. *а његову, најпре насуми#ну,

пуцњаву узвра!а sвесео де#ији глас из неке авлије2 - jво сватова0o :GNI= +о, док тр#и за

"н'ом, вра!а успомену на мајку, из времена кад је имао можда пет година2 мајку су

наговарали да се и она ухвати у коло, али је она, док га стиска у крилу, одговорила,

sпомало осветни#киo :GNI=, да !е заиграти кад он одрасте, у његовим сватовима. н није

волео да мајка говори такве ствари, ни о сеи ни о њему. 5 том успоменом још у свести,

као последњим свесним садржајем, прилижава се "н'и и, у стању кад нити више куд

гледа нити шта види, када sништа људско није више могло до!и до његаo - лице му је

sзрисаноo :GNL= - он уија. Мајка му је ила лепотица, али за своју и његову несре!у, јер

су је грабили, газили и сатирали sкао неогра'ено аштенско земљиштеo :GF;=. *еодре'еносе се!ају!и њене веселости у друштву и смеха који је изазивала својим при#ањем, 1остаке

се увек се!ао и свог стида и своје љуоморе2 стида што мајка то sизводи пред тим

светомo, љуоморе - јер се sдаје другима, а не само њемуo :GF;=. 3ете, које и не види шта

се дога'а, него само #ује пуцњаву, назва!е његову јурњаву пред уиство и самоуиство

sсватовимаo. 9егови EсватовиE и!е крвава ерупција насилништва и аутодеструкције, а он

!е пасти мртав sна самој ивици оног круга што су га стварале женине димије, али не

доти#у!и их нигде и ни#имo :GNL=. 5имоли#но, ни у смрти се он не може прима!и

жу'еној женској лепоти, у!и у њен EкругE. s1оста!еви сватовиo су негација а не врхунска и

оредно узвишена а%ирмација живота4 зна#е уијање лепоте, а прати их стид, ес и

изезумљеност уједно. +о је душевни пакао на злом месту.

Oела ова при#а се могла испри#ати и тако што се не и јавио де#ији глас који свему што

се одиграва даје EимеE2 sjво сватова0o $ошто је оваква квали%икација 1оста!еве уила#ке

9



јурњаве ипак изре#ена детињим устима, запо#ета мотивацијска линија се, у итном, на

овај на#ин даље развија. 1ада невини детињи глас пуцњаву Eпротума#иE као сватовско

весеље, показује се сва удаљеност стварног зивања од радости каква се претпоставља у

правим свадама. +а удаљеност је немерљива, јер је веза изме'у оног што се заиста

дешава и оног што невидљиво дете изри#е, односно именује, прекинута. Мера која важи у

стварном свету, где се сваде уприли#ују, а #ега овде не може ити #ак ни у деривацијикупљене љуави, разли#ита је од мере скривене негде у токовима претходно проживљеног

осака!еног живота или у с%ери с оне стране ума. ва друга мера је непозната и

неприступа#на. " тако исто је и воља да се лепота, која ое!ава сласт живљења, покори

силом, ако не!е милом да се да или прода, у свему друга#ија од воље да се, вен#ањем,

постигне усаглашеност с не#ијом ту'ом вољом у моралној, еротској и свакој другој

једнодушности. s1оста!еви сватовиo су помра#ење саме идеје вен#ања.

8 мерпаша је испуњен ресантиманом. 1аријера у "устрији му је онемогу!ена и пре него

што је доиста по#ела, тако да је морао да ежи у +урску, што је езмало равно смрти.

$релазе!и границу по невремену, доживео је, симоли#но, да га у лице удари грана

својим лиснатим врхом. s&дарац није ио толико тежак ни олан колико непријатан и каосра#унато увредљив.o :@L;= 5ве се, па и природа, заверило против Ми!е Латаса. s$ати!е

неко тешко и дуго за сваки минут његове патње4 од овог његовог дрхтања дрхта!е стотине

и хиљаде, не минутима и сатима, него данима и годинамаo :@<F=, с таквим мислима и с

таквим, претерано осветољуивим потиснутим гневом у сеи по#ео је млади Латас свој

нови живот. 5 тим је кро#ио sу хладну сумпорасту светлост новог данаo :@<F=, као да се

прилижава паклу, еже!и од другог једног пакла. "ли, да и дошао до тога да се његовој

вољи, као ни похоти, ништа не испре#ује на путу, нити сме да се успротиви, он мора,

притајивши гнев, мржњу и осветни#ку вољу, да про'е дуг пут социјалног успона и

стицања мо!и. 1остаке, пак, на друштвеној лествици до које се узмогао поди!и, прину'ен

је, у #асу кад је успламтео за "н'ом, да крене пре#ицом. & подвода#ициним о#има,

истина, он има статус sиму!ног и %иног везирског служеникаo :G@A=, он је sонакав

господин0o :GG@=. *о, за "н'у је то недовољно, она га се гади и плаши, ежи од њега.

9егово лудило она види и пре него што !е се отворено испољити. 1ад, на самом крају,

ипак, први пут, хо!е нешто да му каже, не и ли спасла главу, сувише је касно, он тад ве!

више ништа не #ује. Kед, пониженост и стид :зог мајке, зог сее, зог EсвегаE=, сплетени у

јад свеколиког 1остакеовог живота, нису, у свету какав се њему отвара, могли ити

преоражени у нешто што, иако узуркано неостварљивом жељом, остаје под контролом

разума, која штити ту'и и сопствени опстанак. " није све то могло ити ни превази'ено

захваљују!и светској мо!и, која, као код мера, не трпи поговор ни ту'у вољу, нити мора

да поштује ту'и живот и ту'е жеље.

1остакеов зло#ин је прешао у песму sо сарајевској суоти после које не сви!е недељаo

:GL;=. "н'ино име није ушло у песму. $ри#ало се и препри#авало шта је ило с тим

странцем sкоји је, као толико други њему сли#ни, хтео свим средствима и по сваку цену

да ухвати ту проклету, недостижну и непојмљиву женску лепоту, да је при#врсти на једно

место, проникне, и задржи за сееo :GL;=. +их дана, вели приповеда#, вра!ају!и нас у

не#ему на по#етак књиге, sпред сваким, на један или на други на#ин, отварао nсеn тамни

недогледни свет лудила и зло#ина, друга#ији али ни мањи ни мање сложен од овог нашег

света у коме сви живимо у границама разума и законаo :G<I=. *ије сваки доживљај лепоте

исти, као што ни свако помра#ење ума није исто. *ити, поготову, свако исклизну!е из

нормалности нужно води у зло#ин. сман је разо#аран сваком стварном женом кад је

упореди са својом визијом, али је поздравља и, с оне стране нормалности, живи даље41остаке не може ни да покуша да живи даље, он мора да прекрати и сопствени живот, кад

уије ону за којом жуди, јер је, како оним што га је до зло#ина довело, тако и зло#ином

96



самим, прекора#ена граница подношљивости пости'ују!ег живота. $реко те границе

престаје EконтролаE разума, али и живот сам.

3еца су се играла 1оста!евих сватова, а јавност света одраслих све разуме и представља

тако да је за несре!у крив, заправо, мерпаша. s1од таквог господара, ето, и кувари

уијају0o :G<I= 8стакнути представници те јавности имају и посене задатке. 8мамKакуови! служено не помиње странца ни девојку хриш!анку, али је sнапао зле ои#аје и

навике које доносе странциo :G<G=. )упник, пак, уду!и да жртва припада његовој

заједници, оара се тешким ре#има на жене које посрну и крену кривим путем.

$риповеда# не жели да остави сумњу у каквој светлости треа видети овог служеника

крш!анске цркве. s1рупна девојка с ?истрикаo, вели, sјавна грешница, ила је на тој

предикаоници још једном изложена у својој крви и срамоти.o :G<N= 8мам гнев усмерава на

господара уице, а жупник ни уицу ни господара му и не помиње. 9ега :присе!амо се и

аре милоснице= не зуњује много противре#ност сопственог позивања на крв

8сукрстову, проливену зарад опроштења и искупљења грешнога рода људског, и

о#игледне #ињенице да су sуправо тој несре!ној и грешној жени против које он сад овако

огор#ено грмиo :G<N= опроштај и милост најпотренији. - $равославни парох и раин се оцелој ствари јавно не изјашњавају. Власт, са своје стране, рзо је затворила досије

s1остаке *енишануo. *ајважније је да све то није имало никакве везе с војском и

политиком. 5вет нормалности са#ува!е само при#у.

+о што мерпаша зна#и као војсково'а, администратор, полити#ар, носилац или

спроводилац државни#ке воље, а можда #ак и општег историјског кретања на широкој

светској сцени, потиснуто је у роману езмало до невидљивости. Cовори се о реакцијама

локалног осанског становништва на његове подухвате и о његовом ли#ном животу.

Cовори се и о његовом терору. 5асвим у позадини остају идеје које излаже о царевини као

заједници сре!них народа, sу којој !е свако знати своје дужности и своја права, своје

задатке и своје одговорностиo :;<=, о унапре'ивању трговине, изградњи путева, пошта и

телегра%а на европски на#ин, о економској и социјалној еманципацији свих, крста и

некрста... 5ве је то у роману поменуто више зато да се покаже /имоњи!ево неповерење

према таквим при#ама него да и ове замисли иле а%ирмисане или преиспитане у датом

историјском контексту. /ато се, ме'утим, мер #итаоцу показује као ли#ност, и то као

ли#ност пре свега сујетна, заправо лудо охола, лукава и сурова. & његов портрет, који

слика 1арас, и који се нуди #итаоцу, улази све2 и оно што је Латас ио, и оно што јесте, и

што тек може ити.

+ај портрет - тако осе!а и замишља мерпаша - треа да уде изложен, не у +урској или у

5арајеву, ве! у царској галерији у ?е#у, тамо треа сви да му се диве. & својој уоразиљи,

мер није турски мушир него аустријски %елдмаршал. 3уго скривана гор#ина и тајна

ољетица :@IG= негдашњег аспиранта ли#ке регименте, војног егунца и потур#ењака

Ми!е Латаса ивају на тренутак изрисане тим претпостављеним дивљењем е#ких

посетилаца царске галерије. $орази, понижења и муке ивају осве!ени. Велики пролем

целог његовог живота ива некако решен. Kош као дете замишљао је он своје успехе и

поеде, као sу гусларској песмиo. s$уцњава, дим, јека труа, дозивање, јауци. 5ве доро

напредује. н зна слао место на твр'ави, јер му је раније један повереник предао план

свих утвр'ења.o :@IM= & сањарењима де#ака, као и у сањарењима одраслих људи,

углавном увек sсве доро напредујеo. $оказује се да Ми!о није неко ко може остати насањарењима. *а свој на#ин је у праву његов неуспешни рат *икола-Мустајег2 sд

самог по#етка, тај је ио ово што је сада и што !е до краја живота ити. /аправо, ништа

97



није престао да уде и ништа постао. мер. n...n /на#и да је Ми!о ве! тада ио и мер, а да

није тек приликом тур#ења и суне!ења у ?ањалуци, као млади!, изарао то име, него га је

носио од детињства са соом.o :GA<= ?рат *икола се појављује у роману не само да и ио

паралелан пример #овека који не може да иза'е на крај с питањем свог идентитета, што је

и узрок и последица његове промашености. н је ту да и из одговарају!е перспективе

претходна оцена Ми!е-мера доила и сасвим јасну, уверљиву поенту. & меру, који јеио Ми!о, у Ми!и, који !е ити мер, све је симултано ту, али није у #егрсти једно с

другим, која слаи, зуњује и уназа'ује4 напротив, све у ему служи неодољивој тежњи ка

мо!и, успону. & томе сли#ан Мановом Kоси%у, мер-Ми!о sу скра!еној и магловитој

перспективиo :@<@= свог се!ања види све што се с њим десило sкао удешено само за то да

послужи дором свршетку тешке при#еo :@<@=4 кад до'е до мо!и - у томе се од Мановог

јунака суштински разликује - он sнекако одједномo :@<L= по#иње да живи sтако да су сада

сва жива и!а, сва дора, све људске установе постојале само као средстава његове мо!и и

угледа или извори његовог уживањаo :@<L=. 8скористити мо! и успон да и се постигла

дороит других, о томе и, евентуално, могло ити ре#и у вези с његовом јавном

делатнош!у као царског служеника, али мало се говори о томе, неке позитивне

последице његовог деловања не показују се у роману уопште. /а разумевање његовеегзистенције, каква је дата у роману, итно је да Ми!о не постаје мер, он се показује као

ово или оно, као овај или онај, ве! према томе шта је кад потрено и опортуно. ?рат, у

својој еспомо!ности, нешто доро разуме2 није Ми!о тек с тур#ењем изарао своје ново

име. s/а сваки слу#ај, поред свега осталог, имао nјеn у свом огатом арсеналу и то. :+о је

оно што је с 'авоље стране у #овеку0=o :GA<=. - во је још једна од "ндри!евих

незаоилазно важних заграда.

$оента садржана у загради, којој снагу даје то што је изре#ена из угла ро'еног рата

ви'еног на путу његове незаустављиве пропасти, осведо#ава и сажима и све оно што се у

вези с меровим идентитетом види и показује у разговору с кнезом /имоњи!ем. Латас

мора успети у свету, па овако или онако. " какав је свет и #име се успех у њему постиже,

то нам се јасно каже. *ије ствар само у томе што !е се он и прекрстити пред кнезом

/имоњи!ем, ако друга#ије не може да га размекша и придоије. & питању је целина

његовог егзистенцијалног потенцијала. s*ови мерo је sрастао и настајаоo :@<I= као #овек

#ије је непроојно језгро увек исто, иако се не показује увек на исти на#ин2 не може код

њега и с њим ити друга#ије него тако да све доро напредује, док је#е труе и #ују се

јауци. 5лика новог, ново-старог мера је, кад до'е у прилику да се испољи, у овоме2

s6овек султановог поверења, #ије је име остајало као симол страха у покрајинама које је

смиривао својим походима, али још више крвавим одмаздама, преварама и

застрашивањем, му#ењима и уијањем појединаца.o :@<I= +ако се доврхуњује оно што је

по#ело екством у +урску, sкуд нико не иде и куд не треа и!иo :@LA=. ?ежати и од смртии од срамоте у ту тмину представљало је за њега ипак неки излаз, удило је, кад се све

срушило, неку снагу и вољу за животом. s8стина, то је ила нека глува и тамна снага, ез

трага радости и светле мисли, али главно је да се кре!е и живи.o :@LA= 1рваве одмазде,

застрашивање, му#ење и уијање других људи, све то #ини целину са овим нужним

одсуством радости и светле мисли. +ек тако се сагледава цео Латасов егзистенцијални

лук. *едостаје само још нешто што треа додати.

3а и имао све, а он мора имати све, Ми!о-мер, мер-Ми!о, ваља да се домогне и не#ег

што у +урској не може доити, ма колико се високо успео. & +урској је све доро

напредовало, али да и успех ио потпун, мора ити задовољена, стварно и симоли#ки, и

његова егзистенцијално а не само временски примарна жеља. +о !е му донети тек рак са8дом, која !е се звати и 5аида. & портрет Латасов, по мого #ему одуран, упли!е се још

једна црта. ва несравњива лепотица није за њега важна само са своје лепоте. но што је

94



ту више од лепоте, важније је, и кореспондира у њему с %антазијом, коју развија док

позира 1арасу, да му је портрет извешен у ?е#у. 8да-5аида sпо свему што је ила и

умела, изгледала му је као неслу!ена ловина, изузетан дар његове непогрешиво сре!не

судине.o :GFI= $отврдити лепотом сре!ну судину као срећну, није ли то врхунац над

врхунцима & #ему је изузетан дар, то писац јасно одре'ује. sна му је доносила та#но

оно езрижно и умиљато и ведро, а снажно и сигурно у сее, оно аустријско што јенекад, на по#етку своје каријере, наслу!ивао да и могао пости!и, а што је ве! одавно

остало иза њега, и што у +урској не може никад имати.o :GFI= +ек тај, курзивом издвојен,

EаустријскиE квалитет живота #ини сре!ну судину сре!ном. *епогрешиво сре!на судина

мора одвести управо до те та#ке. ?езрижност, умиљатост и самоуверена ведрина

превазилазе у Латасовој жени и велику лепоту саму. стаје, наравно, питање није ли

основни смисао рака са женом која све ово оли#ава у томе да та својства уду са#увана и

даље развијана *ије ли оправдано говорити о сре!и једино под тим условом

*е треа превидети да је "ндри! управо на овој та#ки где се говори о EаустријскомE застао,

да се ту јавља варијанта текста који говори о несрећном раку 5аидином с мером.

Dугоност тог рака, 5аидин о#ај, својеврсна њена регресија, која је удаљава одплеменитог оца и прилижава недостојној мајци, све је то #итаоцу стављено на увид пре

пиш#евог закљу#ка какав је ио и морао ити однос ових супружника. *е зог Eсре!неE

судине, него зог судинског карактера мерове воље за мо!, која слама све пред соом,

по потреи и уијањем, и лукавством, и преварама, живот овог војника морао је, нужно,

ити допуњен оним EаустријскимE. 3руга варијанта закљу#ка о односу 5аиде и мерпаше

садржи следе!е2 тај однос је ио s#удан, и свакакав само не сре!ан, а сре!у не и ни

треало помињати у слу#ају као што је овајo :GFL=.

3оиста, задовољавање страсти и похоте ез граница не доноси сре!у. *и присуство лепоте

није довољно. $отрена је љуав. rуав издваја једно и!е ме'у свим осталим. 5ераскер

је посве!ен месу а не не#ијем људском и!у. "ко су ве! и "хметагина гордост и

про%есионално самољуље као подвода#а повре'ени тиме што sсвака пеза у 5арајеву зна

за сераскерову слаост према девоја#ком месуo :G@<=, онда је јасно с #им се ту има посла.

rуав и разврат не могу ни коегзистирати, а камоли ити исто. 8да се удала за мерпашу

да се склони од прогањања и напаствовања мање или више остарелих, мање или више

одвратних мужјака око сее. Мушир јој се у#инио #овек пристојан4 запросио ју је с

отменом уздржанош!у. $осле удаје, ме'утим, имала је прилике да види шта зна#и кад се

помисли и жеље доиста мо!ног #овека испуњавају у свему и до ситница. sстало !е

сазнати и видети доцније. - 8 видела је и сазнала. Hта и како, то само она зна.o :GFN=

Cоворе!и о тешко!ама "хметагине подвода#ке про%есије, приповеда# је ве! увеликооавестио #итаоца о томе sшта и какоo. мерпаша претерује. s$ретераност и смелост

његових #улних прохтева одговарала је његовом општем осе!ању ли#не мо!и и

вели#ине.o :@GG= "ли, као што се мо!, неограни#авана људским нормама, нужно извргава

у злоупотреу, тако се и неспутавана жеља шири ка некој Eр'авој ескона#ностиE4

злоупотреа других и!а, која као да постоје само ради задовољавања жеље, прераста у

злоупотреу самог сее, што #улника који може сеи да дозволи све што му падне на

памет #ини зловољним. туд није #удо што ту нема сре!е ни у раку ни ван рака. 5аида,

мерова законита супруга, љуоморна је sоном најстрашнијом врстом љуоморе која не

поти#е од љуави, него од мржње и сујетеo :@GN=. " и за мржњу и за љуомору постоје

стварни разлози. мер, да и се довољно науживао у себи, sпо#ео је да гуи меру и да

заоравља не само шта је допуштено и природно а шта није, него и шта он сам стварнохо!е и може а шта не(:@GG=. 8 као што се свима и свему свети за све што је морао да

поднесе тиме што замишља да је његов портрет на којем ради 1арас портрет аустријског

98



1арас доиста јесте неуспешан #овек, жељан свега sа највише клете женске љуавиo :@AM=.

"ли, управо је њему дато да види 5аидину лепоту у њеној многооразности, да процени

до које мере је сва од несре!е и прину'ена на неповерење према свему, а колико је, опет,

заносна. Cледају!и 5аиду како се кида у есу, после "н'иног уиства, 1арас sније могао

о#и да одвоји од ње и њених великих гневних покрета, од те лепоте која и могла свет да

усре!и...o :GLL=, гледао је sкако се та велика лепота, за којом он гине, расипа у ветар, ацау лато, и повла#и све за соомo :GL<=. &метник, у својој немогу!ој, есмисленој и

понижавају!ој #ежњи, која изазива кајање и продуљује осе!ање промашености и

властите еде, види колико је ружно ивствовање лепог и!а. Kер, оно што су мерови

езуспешни претходници покушавали својим EудварањимаE, мушир је, као 5аидин прави,

стварни муж, довео до краја, дају!и свему законит олик2 дато јој је, додуше, уместо пуке

%риволне насртљивости, уто#иште рака, али јој је и ускра!ено ило шта лепо. &место

sсвет да усре!иo, она је и сама несре!на, и sповла#и све за соомo, немају!и других мисли

до оних које изоли#ују и унижавају све око ње. Велика лепотица 5аида гади се живота и

живи с кивнош!у према свему.

*е само за мерпашу, 1арас је и за 5аиду нека врста нижег и!а, толико је sE#овек који недолази у озирEo као мушкарац :@MF=, да она пред њим говори о свему слоодно и

отворено, нимало се не снеивају!и. 8 док га користи за то да и се пред неким

изговорила, он пати што мора да је гледа sнезаситљивим погледомo, а sу тој лепоти која је

ту, поред њега, која му, по свему, потпуно припада, он никад не!е имати свог дела. *икад,

никад0o :@A;=. 5 друге стране, у #уду је што sтаква лепота и раскош и толика јеткост и

незадовољство могу да живе у једном #овеку упоредоo :@AM=, као у тој жени која и, мисли

он во'ен вели#ином своје жеље, могла да усре!и васколики свет. "ли, друго је нешто

потрено, разли#ито од свега што влада у EсветуE овог романа, да и лепота, ма и најве!а,

усре!ила свет или ила арем део његове сре!е. *а све 1арасове заносе и узвишене ре#и о

уметности 5аида одговара иронијом, примедама о људској несавршености, исти#у!и

смешне, наказне и јадне стране свега што људи раде, све то sнекако езнадно и

осветни#ки горко и насртљивоo :@AA=. +ешко је одлу#ити се шта је важнија улога

1арасовог лика у роману - да се покаже несре!а уметника који тако езуспешно целог

свог живота #езне за лепотом која му изми#е, или да и постало могу!е да се покаже

вели#ина и права природа 5аидине несре!е у присуству неког #овека пред којим се ре#и

не мере много, јер он ионако sне долази у озирo.

/а разлику од смана, коме је дато да sјасно осети сву лепоту у сразмерама изме'у велике

еле руке и савршено вајаног лицаo :@;= девојке, иако ју је, sсву од сре!е и поверења у све

око сееo :@;=, видео само у магновењу, 1арас има времена да се нагледа 5аида-хануме у

разним расположењима и осветљењима. $ри том може да види и сазна и то колико је онадалеко од сре!е и колико мало разлога има да уде задовољна светом. на није лепота

која sсее не знаo, али то што о сеи зна ништа не мења у њеном положају у свету и

њеном односу према људима. *апротив. 6асови цртања, којима има да захвали за

5аидино присуство, за 1араса су истовремено и sправи рајo и sнајве!а мука његовог

животаo :@AN=, јер је у лизини оне која, тако му се #ини, представља sнео#екивано

остварење његовог давнашњег снаo :@AN=, али је ме'у њима и недогледно растојање, sве!е

и езданије него одстојање од једне планете до другеo :@AN=, ма колико он одијао да то

призна и заорављао на њега. /аносити се ту не помаже. " %асцинација је сувише велика

да и се занос могао изе!и.

& муњевитој смановој %асцинацији лепотом садржано је ое!ање ве!е него што илокакво испуњење уопште може ити. +о његова на#ета или само преосетљива душа осе!а и

зна. Kедном оасјана и испуњена откривеном и ви'еном лепотом, она при том и таквом,

9-



толиком ое!ању остаје, да с њим, и само с њим, живи даље. "ли, ако се не о#екује и не

тражи испуњење ое!ања садржаног у лепоти, ез самог ое!ања душа више не може.

*апон и садржај које оно даје животу не смеју нестати. 1ад се то деси, преостају

еспоштедни покушаји онављања тог садржаја и таквог напона, и жалост и пла# што то

не успева. нављање тих покушаја може се тума#ити као последица постојања

неуништене, премда узалудне наде или као лудост, кад то ве! није исто.

1арасова %асцинација 5аидином лепотом испуњена је ое!ањем за које он зна да није и да

не може ити упу!ено њему2 s*икад, никад0o :@A;= туд његов о#ај. ва лепота је

промашено ое!ање, које изневерава, као што је и само лепо и!е, које га својим

постојањем и својом појавом даје, у свему изневерено.

сману је потрена али и довољна само визија. 1арас узалуд хрли у сусрет стварној

лепоти, да и неумитно остао у стварности како своје тако и 5аидине несре!е, изван #ега

и нема ни#ега. & том распону се открива и види истина EсветаE овог романа.

3а ли 1арас говори сеи или то писац, везано за њега, у своје име, као у неком општем резимеу, саопштава #итаоцу2 sЛепота. +ајна, неухватљива, раскошна лепота жене, коју и

треало насликати. 5ре!ан онај коме то по'е за руком, а још сре!нији који у тој слици уме

да види оно што је, а не звезде и олаке и луде, опасне омане0 Лепота, најве!а од свих

варки #овекових2 ако је не узмеш - нема је, ако покушаш да је узмеш - престаје да постоји.

8 не знаш да ли то она привла#и нас својом снагом или је то снага која извире из нас и

ломи се, као вода о камен, тамо где сретне лепоту.o :@AA=

во је итни садржај 1арасовог егзистенцијалног искуства, саопштен с непосредованим

ауторитетом приповеда#а. & то, дакле, треа веровати као у смисаону жижу из које се

стиже на сваку та#ку приказаног EсветаE дела. &толико је 1арас лик од средишњег зна#аја.

во у роману може припадати само њему, да и тако зна#ењски осветлило све остало.

1арас није олестан, као сман, иако се заноси лепотом до олне самоповреде, која се

вазда изнова онавља. 8 за њега је она неухватљива, али он и не покушава да јури за њом,

ило насилно-сумануто, као 1остаке, ило лудо, али при том и спреман да поздрави све

остало, као сман. " није кадар ни вољан да је граи - једно пригушено, не #ак ни

претерано строго s"х0o :@M@= довољно је да га заустави у његовој кретњи ка лепоти.

Dезигнација, очекивае поновљеног пораза, затим кајање - то су вирације 1арасове душе.

$а ипак, он при том зна и за разлику стварности и варке, ма колико %асцинација лепотом

ту разлику скривала4 о#ај га не тера из стварности, укљу#ују!и и стварност те разлике, он

га, напротив, управо прикива за стварност, као што га везује и за простор разликовања.

+име о#ај, ме'утим, постаје само још дуљи. сман, који стварне жене по улици разо#арано поздравља лаким покретом главе, и сам је у простору ове разлике, али он не

мари за њу. #ај и лудило нису исто. Мада, ако је сувише дуок, о#ај може да одведе у

лудило и утопи се у њему.

Лепота лепог и!а треа да уде оезе'ивана, подржавана и рањена - дивљењем,

отворенош!у за њу ез насилности и граљења, што је најважније2 треа да уде негована

с мудрош!у која је дорасла њеној варци. +а мудрост мора знати за још нешто осим

резигнирања пред лепотом :јер sако је не узмеш - нема јеo= и пуког покушавања да уде

узета :јер тад sпрестаје да постојиo=. *ема је и престаје да постоји, то излази на исто,

стварност омане расплињује се до недвосмисленог непостојања лепоте. 5вет неоога!ен

овом оманом остаје, додуше, у сваком слу#ају. :s3оро, пролази љепота, рецимо да јетако, али остаје ти жена.o= Hта, дакле, са том снагом, и кад се схвати као снага којом

92



лепота привла#и #овека, и кад се схвати као снага која се EломиE о лепоту кад на њу наи'е,

изливају!и се из #овека у свет

kасцинацијом коју ствара, лепота ое!ава и подсти#е нешто на увек запре#еном путу. 3ок

он остаје такав, та %асцинација доноси разо#арење или ол. Лепо и!е усмерава нам

поглед, а и само је упу!ено на нелепо ивствовање, своје сопствено, као и свега осталог.*ема самодаривања лепоте у слооди, али зато тад постоје граљење, завист, љуомора,

насиље и аутодеструкција, стални суко разли#итих пожуда и интереса, неутаженост и

утажење ез сре!е.

$ут живљења раскр#ује се љуављу. +ада недовољност лепог и!а као напросто лепог

престаје, јер постоји претпоставка да се живи са драгош!у према свему око њега, која се,

ношена %асцинацијом коју оно изазива, око њега шири. 5а ширењем драгости, његово

постојање и самодаривање стварају од света у целини лепо и доро место. Лепоти лепог

и!а додаје се, у том слу#ају, раздраганост која превазилази %асцинацију лепотом, јер

происти#е из односа свега са свим, какво год само по сеи ило. & том смислу, лепо и!е

не само да уди љуав него је љуављу, као лепо, тек створено. rуав пролепшава,лепота подсти#е љуав. 8з овог круга се може иза!и и тако што лепо и!е своје

самопотвр'ивање и задовољство налази управо у пролепшавању другог а не у његовом

пот#ињавању и владању њиме помо!у %асцинације лепотом и испољавањем мо!и коју она

даје. 1ад се то, у љуави, оствари, онда је пут трајно слоодан. 5 друге стране, на њему,

онда, нема ни спољашњег ни унутарњег изоли#авања или сатирања лепог и!а од стране

пожудне мо!и. 3рагост замењује господарење и насиље.

1од "ндри!а се ово никад не дога'а. Омерпаша 1атас показује да је то немогу!е. "ли, и

овај роман доводи до тих питања, суо#ава са њима, натерује да се промишљају до краја.

*едовршен, натерује да се проживи и неизвесност да ли је немогу!ност о којој говори, то

свеоухватно EнеE, последња ре# до које се долази и може се до!и4 или се мора трагати

даље *а неухватљивости и измицању лепоте, лепих и!а и лепоте постојања, инсистира

се #есто, и не само у овом роману. "ли, тако се у #итању, размишљању, тума#ењу,

напослетку стиже до границе одре'ене питањем о љуави. Можда је та граница

непрекора#љива. "ли, ве! и погледати преко ње може да подсети #итаоца на властита

искуства која је пори#у. 1олико год да само "ндри!ево дело у том смислу оесхрарује.

kасцинација лепотом, ез љуави, доиста може ити по#етак несре!е, несре!а сама.

s8на#е, око лепоте су увек или мрак људске судине или сјај људске крвиo, каже

"ндри!ев Cоја.>8во "ндри!, Gсеји 0 , 5арана дела 8ве "ндри!а, књига дванаеста,

?еоград, @;A<, стр. GF.B *о, лепота, ипак, и уди љуав, и дарује се у љуави. +ада се може размишљати и у неком другом правцу. "ко таква размишљања нешто потхрањује, то није

сам увид у "ндри!ев свет, ве! опирање том свету, испитива#ко супротстављање ономе

што га, као његова истина, примарно одре'ује.

мер EимаE 5аиду, као закониту супругу, али у раку који је своја сопствена негација,

проистекла из разврата и развра!ености света. 1арас 5аиду нема и не може је никад

EиматиE, али гледају!и је и проживљавају!и му#ење у њеном рајском присуству, он долази

до истине о варци а, тиме, и стварности лепоте. +о је тековина која постаје и #итао#ева.

$оказује се и то да постојање светске мо!и, каква је мерпашина, додуше спре#ава

%рустрације, какве су 1остакеове, али %асцинацији лепотом углавном не да да се јави и

развије4 похота према sмесуo је EржаE, до %асцинације у правом смислу не може ни до!и./адовољавање пожуде пре него што не#ија лепота уопште може да произведе %асцинацију

води, ме'утим, мање у сре!у, а много више у зловољност нестрпљиве мо!и која се

9&



испољава и потвр'ује тамо где не треа пое'ивати ве! даровати, узносити се заједно са

другим, откривати сее у другом, лепом и!у, и тако откривати и сопствену лепоту, а

можда је у томе, и тиме, тек и стварати. 3о тога долази у љуави, али не и у испољавању -

ма колико успешном - пуке пожуде. +у је итни недостатак мерпашиног живота,

сиромаштво мо!ника, који је пун сее али не и другог, и, нимало #удно - зловољан и

нетрпељив. мерпаша граи успешно, ез поговора и нестрпљиво, али с лепотом стварстоји тако да њу не треа зграити ве! до#екати у њеном самодаривању. *о, такав до#ек

је ве! сре!а, каква овоме паши не може ити дата, иако је оно EаустријскоE доио.

5амопотвр'ивање мо!и, уосталом, спре#ава да се препозна порекло овог гуитка, оваквог

измицања лепоте живота, коју и ина#е лепо и!е могло да пружи, EдонесеE. +о што мер

има спре#ава га да види шта свакако нема. Мо! у свету, онда, и не хаје за то. Мо!,

уколико не подлегне некој ве!ој мо!и, има сее, и на томе остаје. /а неискориш!ене

могу!ности ве! приграљеног лепог и!а остаје слепа, неосетљива.

$реостаје све остало, изван стварности лепоте, стварности здвајања зог лепоте,

стварности лудила које је лепота изазвала - у стварности света.

Војници који, у меровим походима, марширају ?осном виде свуд око сее, у планинама

и гудурама, sогромно и разливено женско тело огатих оликаo :L@=. +реало и ре!и да

им се то приви'а. 1ако изгледају sсусрети са стварним женама од крви и месаo :LG= +о

што аскери раде са Oиганком на коју су натрапали ствара призор sкоји се не може дуго

гледатиo :LN=. s*а земљи је лежало јадно, мршаво женино тело у слаим трзајима, са

пеном на уснамаo :LN=, док се они смењују један за другим. 1ад их о%ицир потера даље,

Oиганка им довикује2 s - 8ма ли вас још jво, издовољите се, пси вам мајку потезали0o

:LI= 8 најгруљи анадолски регрути, каже писац, #есто су склонији да се такве ствари

пре!уте и заораве него да се о њима говори или слуша :LG=. "ли, тако је то у стварности

војни#ког живота, и уопште у стварности, у њеном најнижем регистру. $осезање за

женом може да изгледа и тако, то се јасно предо#ава, ради контраста смановом

пијанству док још живи с визијом, али, још више, ради потпуности у сликању стварности.

Kер то су мерпашини војници, које он предводи у важној историјској мисији.

2ИВОТ У ЗЛОМ СНУ5 СМРТ

.Ро6и7а. Иве Андрића

+ума#ење ило које приповетке из (уће на осами доноси посене пролеме, а у Fобии,најзна#ајнијој ме'у њима, они се додатно умножавају и разграњавају. $оред оног што

#италац сазнаје у &воду, а што важи за целу ову књигу која, с озиром на статус њених

EосамостаљенихE ликова, представља целину о #ијем карактеру се непрестано мора водити

ра#уна, при#а о Kагоди, девојци у кавезу на тргу роља у Jерцег *овом, која је изложена

на продају, наме!е својим уводним ре#еницама додатне недоумице, од #ијег разрешења

зависи докле !е у тума#ењу #италац доспети. Kављају се питања на која можда није могу!е

одговорити ез поја#аног интерпретативног напрезања, али која се стога не могу

пренерегнути или узети олако.

$розни писац се увек, некад пре!утно, некад изри#ито, споразумева с #итаоцем о

условима под којима треа да се оствари њихов сусрет, то јест како ваља разумети оно

што је испри#ано. +а погода, која се у појединим слу#ајевима открива постепено и

оелодањује се тек с ве! поодмаклим приповедањем, некад, опет, ива утана#ена мање-

-0



више експлицитно одмах на по#етку, оавезује оојицу2 писца - да уде доследан, сходно

изараном полазишту, или да своју евентуалну недоследност у развијању при#е, које је

тим полазиштем одре'ено, уверљиво оправда4 #итаоца - да пиш#ев изор има у своме

тума#ењу на уму и да га поштује, поготову ако утисак што га уметни#ка целина оставља

зависи од пиш#еве ре%лексије о пореклу сопствене при#е и условима њеног настанка, и

происходи из те ре%лексије колико и из саме при#е Eкао таквеE. Много, понекад и све утума#ењу зависи, дакле, од тога какав се одговор може доити на питање откуд онај који

при#а зна да је све то о #ему говори ило тако како његова при#а каже да је ило, другим

ре#има на основу #ега може и сме да %ормулише своју при#у управо на на#ин на који је

то у#инио.

5поразум може ити пре!утан. 6италац, и не питају!и се о пореклу пиш#еве упу!ености,

спонтано прихвата да овај зна EсвеE о ономе о #ему говори :зог #ега се у књижевној

теорији и назива свезнају!им приповеда#ем=, или да зна арем све што је у вези са

испри#аним важно. & том слу#ају он може да ира шта !е ре!и, то јест предо#ити,

ојаснити или коментарисати у EсветуE који је створио. +оме онда треа поклонити

поверење.

*еретко, ме'утим, споразум се #итаоцу најпре некако EпредлажеE, ставља му се на увид,

скре!е му се пажња на његове EклаузулеE. $исац, рецимо, исти#е своја ограни#ења, куди

сее зог невештине, извињава се #итаоцу, вајка се или му се умиљава, позивају!и га,

озиљно или с хумором и иронијом, да размотри сопствена као и његова, пиш#ева,

гледишта или о#екивања4 оме'ује своје полазиште и прецизира изворе свог знања,

сазнаа којем се оно што следи у самој приповести има захвалити. Cовор о условима

приповедања и настајању или својствима при#е постаје она сама. +ако се ежи од

наивности или саморазумљивости непосредног саопштавања Eшта је илоE. (о говори о

томе Eшта је илоE4 захваљују!и чему тај може ило шта да каже4 са које позиције и са

каквим усмерењем, на којим емотивним претпоставкама и са каквим предуе'ењима или

погледом на свет пише то што пише - све су то видови истог питања о приповеда#евом

знању, о ширини, поузданости, продуљености и, уопште, својствима тог EзнањаE, дакле о

квалитету сазнања које приповеда# хо!е да пренесе :или да скрије, па му се оно, тако

изгледа, ипак некако отима, у слу#ају такозваног непоузданог приповеда#а=. +о је питање

о могу!ностима, самосвести и артикулационој енергији онога ко се одлу#ио да приповеда.

*епрестано самопреиспитивање или поткопавање и релативизовање нараторског знања,

деата о сазнајним потенцијалима приповеда#а и њиховом утицају на приповест која

следи или је у току, све то може, као код 5терна у 7ристраму Eендију, на пример, у

великој мери да EзамениE саму при#у до које је, ина#е, наводно стало и зог које се таквосамопреиспитивање врши а деата ове врсте се даје #итаоцу на увид. Много шта је, од

5ервантеса до 3идроа, од )ана $аула до +омаса Мана, од ?алзака до )ида, испроавано

у овом смислу, како и се разни олици EспоразумевањаE изме'у приповеда#а и #итаоца

искористили, у својим разли#итим могу!ностима, као #иниоци уметни#ког е%екта.

*аравно, није "ндри! први који при#а о самоуиству или о последњим тренуцима не#ијег

живота и последњим садржајима свести пред кона#но утрну!е. 1ад је ре# о самоуиству

девојке, односно младе жене, не можемо да не помислимо на (ротку 3остојевског.

Cоворе!и о својој позицији као приповеда#а, 3остојевски ту, у уводној sDе#и аутораo, да

и ојаснио шта је у његовој новели s%антасти#но( а ипак је у најве!ој мери реалисти#но,

упу!ује на -оследи дан на смрт осу)енога Виктора 8гоа, дело у којем се у првом лицупри#а о последњим утисцима, осе!ањима и мислима јунака све до пред само његово

смакну!е. 6италац се тамо, у s$редговору првом издањуo, тако'е сре!е с пиш#евим

-



уводним коментаром сопствене позиције као приповеда#а. & "ндри!евој Fобии

исприповедано је шта у последњем трену свог живота мисли и осе!а девојка која се уија,

с тим што сама при#а на по#етку садржи EојашњењеE откуд наратору сазнање о томе.

"ндри! је, пре Fобие, написао 'мрт у 'инановој текији, при#у у којој се говори о

садржајима свести и последњој, привилегованој, не само зато што је последњапривилегованој спознаји о животу, тек неки #асак пре смрти светог #овека "лидедеа.

+амо је то, ме'утим, испри#ано од стране свезнају!ег приповеда#а, који не осе!а потреу

да ојасни како зна шта умиру!и "лидеде мисли или види док умире4 с #итаоцем је, тако

ре!и, унапред уговорено да писац има приступ томе - о његовој компетенцији и

могу!ностима нема сумње ни разговора. & Fобии је извештај о последњој спознаји у

#асу кона#ног угасну!а вишеструко посредован. *ајпре оним како је у &воду у (ућу на

осами одре'ен однос приповеда#а и ликова у целој књизи, затим тиме што је, посено за

ову при#у, тај однос моди%икован, и, најзад, е%ектом контраста претходних одре'ења.

(ућу на осами пише наратор кога аутор истура уместо сее, у својеврсној игри

иденти%иковања и разликовања стварног писца и EнаратораE који се #итаоцу подме!е. $ритом је тај наратор у одре'еном односу са ликовима о којима при#а. њима он говори тако

као да некако постоје и независно од EњеговеE при#е, при #ему је, разуме се, та

EнезависностE у власти писца, део је његове уметни#ке намере. :1ад је ре# о историјским

ли#ностима, ствар се посено компликује питањем о односу према изворима који су писцу

стајали на располагању, из којих је могао да поцрпи примарне своје ин%ормације=. туд

се, у вези с овом "ндри!евом књигом скоро увек асоцира поступак који су ве! применили

&намуно или $ирандело. 1од "ндри!а постоје одре'ене специ%и#ности, које траже да

посено уду узете у озир.

1ако истурање наратора од стране писца може да изгледа $итање је важно пре свега зог

тога што од поступка који је при том примењен зависи и то како !е наратор сам по сеи

ити окарактерисан, као и то како !е ити решаване тешко!е које готово неминовно

искрсавају с уклањањем свезнају!ег приповеда#а. :$онекад писац сам намерно ствара

такве тешко!е, да и управо њиховим отклањањем или разматрањем постигао одре'ене

е%екте.=

*аратор кога писац истура као EстварногE аутора приповести може ити лик ме'у другим

ликовима, потпуно индивидуализован, са улогом у EсветуE дела подједнако зна#ајном као

што су и улоге јунака о којима он при#а. +акав је, рецимо, 5еренус Oајтлом у Доктору

!аустусу +омаса Мана. & таквом слу#ају, писац приповеда заузимају!и духовну позу

наратора док приповеда, и труди се наро#ито око нараторовог стила.

$остоје и истурени наратори који нису индивидуализовани, дакле наратори-сенке, који су

само својеврсни сведоци зивања о којем говоре, али у којем не у#ествују, тако да #италац

о њима не сазнаје много више од тога да су ту да и известили Eкако је илоE. +акав је,

примера ради, C-в у Cлим дусима 3остојевског.

& оа слу#аја наратор је потреан писцу да и се јазом који ствара изме'у сее и оног ко

тооже приповеда дистанцирао од оног што при#а доноси. Dазлози за то дистанцирање

могу ити веома разнолики. &во'ење наратора, ме'утим, у сваком слу#ају, ез озира на

ове разлоге, оавезује писца да одреди и да затим поштује његову перспективу. 9оме је

одре'ено шта наратор може ре!и, шта му је приступа#но, једном ре#и одре'ено је његовознање о исприповеданим дога'ајима. $остојање те перспективе доноси разне предности,

рецимо у погледу уверљивости и кохерентности самог при#ања, али доноси и тешко!е,

-6



које се нај#еш!е јављају зог ограни#ености сваког перспективисти#ки схва!еног говора.

6италац и да сазна и понешто што из ве! %ормиране нараторове перспективе не може да

уде саопштено а да се она не наруши. $исац је свестан да сама при#а уди такву жељу

код #итаоца, па је присиљен да се довија на разне на#ине. Kедан од њих је својеврсна

примена Eроманти#не иронијеE, #име се у Доктору !аустусу послужио Ман. 6итаоцу се

мора ре!и како је главну јунак Леверкин придоио свог пријатеља Dудол%а Hверт%егерада оде и запроси за њега Мари Cодо. $ри#а ез тога не може. Hта да о тој ствари каже

наратор Oајтлом Ман !е пролем EрешитиE тако што !е предупредити приговор да је

Oајтломова перспектива нарушена, и то тако што !е његов јунак-наратор сам указати на

то. sно што се само два дана после описаног излета, који је за мене ио дога'ај достојан

размишљања и вредна успоменаo, каже 5еренус, sодиграло изме'у "дријана и Dудија

Hверт%егера, као и на#ин на који се то одиграло, - ја то знам, макар ми се и десет пута

приговорило да ту ствар не могу знати, пошто нисам ио EприсутанE. *е, нисам ио

присутан. "ли, данас представља душевну #ињеницу да сам ја тамо присутан ио, јер, ко

једну повест доживи и поново је преживљава онако као што сам ја ову овде, њега његова

страшна интимност са њом #ини о#евицем и сведоком који је све #уо и у њеним

скривеним %азама.o>+омас Ман, Доктор !аустус HH , Матица српска, *ови 5ад, @;MF, стр.GF<.B

/а свезнају!ег приповеда#а при#а не садржи никакве sскривене %азеo. н, ако на'е за

сходно, може нешто да пре!ути, али не мора. Може, по сопственом нахо'ењу, односно

следе!и логику и потрее саме приповести, да извести о свему. $ерспективисти#ки

одре'ен наратор, ме'утим, допушта овде сеи да о sскривеним %азамаo, које су му по

природи ствари неприступа#не, ипак проговори, позивају!и се на sинтимност( са целином

дога'аја о којима говори4 показују!и да је свестан тешко!е у којој се налази :у којој се, у

ствари, налази писац=, он на тај на#ин релативизује важност sприсутностиo, коју сам

ставља под знаке навода. /нање о дога'ајима важним за при#у не по#ива само на

sприсутности( него и на овој sинтимности(. 6итаоцу се препушта да, уз осмех или сасвим

озиљно, мање или више уважи овакво тражење излаза из ограни#ења нараторске

перспективе.

1ада је о датој ствари рекао шта је имало да се каже, Oајтлом се још једном вра!а на исти

пролем и тако поја#ава иронијски е%екат који настаје из су#ељавања вредности

нараторове присутности на лицу места и вредности његове интимности с ликовима,

односно саживљености са приповеш!у о њиховим односима у целини. s5умња ли ико да

их ја оно што се одиграло изме'у Dудол%а и Мари Cодо могао да прикажем исто онако

дословно као и разговор у $%ај%ерингу 5умња ли ико да сам тамо Eио присутанE

Мислим да нема таквог.o>8сто, стр. G@;.B +а сумња да Oајтлом има права да говори отоме како је изгледао сусрет Hверт%егера и Мари Cодо треа да уде отклоњена или

иронијски разводњена тиме што се указује на то да разлози за њу свакако постоје када се

захтева пуна доследност у поштовању перспективе у којој нараторово знање може да се

%ормира. 8сказ2 sМислим да нема таквог( је шала, усред траги#не повести, која треа да

придоије #итаоца да не инсистира на томе да је перспективисти#ко излагање дога'аја

нарушено, ако је ве! задовољен у својој оправданој знатижељи. Oајтломово знање је,

рецимо тако, поводе!и се за њим самим, EдуљеE од оног што га даје присуство неком

дога'ају. н је у додиру с духом зивања, а, уосталом, сам езрој пута у роману каже

колико воли свог пријатеља Леверкина. $ознато је, и независно од овог романа, колика је

сазнајна вредност љуави, какав је она ослонац спознаји.

& Доктору !аустусу Oајтлом ве! на по#етку предаје #итаоцу своју sпосетницу( >8сто,

8, стр. @G.B и доста исцрпно говори о сеи, свом пореклу, оразовању, животном позиву,

-7



наро#ито, пак, о односу са главним јунаком. 3остојевски је у Cлим дусима удесио да тек

после неких стотинак страница сазнамо арем нараторов иницијал. 5тепан +ро%имови# се

у једном тренутку љути2 s - Можда вам је досадно са мном, C-ве :то је моје породи#но

презиме= и ви исте желели ... да ми никако и не долазите - проговори он тоном мртвог

мира, који ои#но настаје пред каквом неои#ном експлозијом.o>kјодор М. 3остојевски,

Cли дуси, 51/, ?еоград, @;L;, стр. @@@.B "ли, и у овом роману је C-в ве! од прве стране тајоко кога се, иако он ни у #ему не у#ествује и за саму %аулу је потпуно неважан, %ормира

EсветE романа, оље ре!и2 онај захваљују!и #ијем говору тај EсветE настаје и отвара се

#итаоцу. sМора!у, како сам невешт, по#ети мало поиздаље(>8сто, стр. A.B4 sпоуздано знам

да...o>8сто, стр. @G.B4 sкад ми је 5тепан +ро%имови#, ве! после десет година, шапатом

испри#ао ову тужну при#у...o>8сто, стр. GG.B4(Eкунем вам се и кладим сеE n...n говорио је

мени :али само мени, и у поверењу=(>8сто, стр. GM.B4 sно нисам се задивио само ја, задивио

се цео град...o> 8сто, стр. LN.B - на основу ројних исказа ове врсте #италац постепено

доија представу о простору и времену, о ликовима, о дога'ајима, о EсвемуE4 дакле ило

тако што је C-в нешто непосредно сазнао, ило захваљују!и томе што је ио у прилици да

#ује шта се о не#ему при#а.

8 овај езли#ни наратор !е у једном тренутку проговорити о пролему sприсуства(2 sKа

сасвим поуздано знам да је 5тепан +ро%имови# неколико пута, понекад аш после

најинтимнијих разговора у #етири ока са Варваром $етровном и пошто она оде, скакао с

канаета и ударао песницама о зид. +о се дешавало аш како кажем, ез најмање

алегорије, и #ак тако да је једном одвалио малтер са зида... $ита!ете можда2 како сам

могао сазнати такве потанкости " шта онда ако сам ли#но ио сведок ако је 5тепан

+ро%имови#, и то не једанпут, на моме рамену плакао и јадиковао, сликају!и ми у живим

ојама све своје тајнеo>8сто, стр. @<.B &право ова линија, која ојашњава C-ово знање о

стању ствари, наставља се, рецимо, и овако2 s/атим је наступило код нас затишје и

продужило се на свих девет наредних година. *ервни наступи и јецања на моме рамену,

што се редовно понављало, нису нимало сметали нашем дором животу.o>8сто, стр. NI.B

C-в је, дакле, овлаш!ен да при#а, он је смерни хрони#ар коме се може веровати, на

његовом рамену пла#у они о којима се приповеда, они сами sу живим ојама( говоре о

ономе што #италц треа да сазна. C-овом постојању се може захвалити и подругљивост с

којом #италац прима, може да прими, садржаје разу'ене слике која се развија пред њим.

1ада се, ме'утим, поткрај романа до'е до кљу#них сцена, рецимо оне изме'у $етра

Верховенског и 1ирилова, пред 1ириловљево самоуиство, или до сцене манијакалног

1ириловљевог понашања у тренутку самог самоуиства, нема никаквог ојашњења откуд

и C-в могао знати како је то изгледало, шта је ило ре#ено, па #ак и шта је у сеи

Верховенски помишљао, #увши поједине 1ириловљеве ре#енице које су могле зна#ити дасе колеа да ли да се уије. C-ова перспектива је ту потпуно напуштена4 он са свим тим

никако не може ити повезан ни sинтимно( нити ило како друга#ије. +е сцене, у

поглављу sМу#на но!o, ме'утим, тако су уметни#ки снажне и на сваки на#ин плене

#итаоца, да он и не помишља на нарушавање нараторове перспективе. +ек ако се удаљи на

Eхладну дистанцуE наратолошке анализе, он то приме!ује. $ролем на тај на#ин није

EрешенE, залудно је расправљати колико га је 3остојевски ио свестан, али се у #итао#евом

спонтаном прелажењу преко њега у лектири он ипак некако разрешава. 1ириловљево

самоуиство и све што га прати, та sскривена %аза( у развоју зивања у роману -

скривена, разуме се, за наратора - показује се као кулминациона та#ка. $оказује се да смо

напросто присиљени да заоравимо C-ва.

$озни "ндри!, са великим искуством хрони#ара, жели - у (ући на осами - да се и

отворено суо#и са пролемима настајања и уоли#авања нараторског знања и да у низу

-4



приповедака покаже како изгледа бирае перспективе наратора, као и то шта доноси

начиени избор, после претходног испитивања који од могу!их садржаја везаних за

одре'еног јунака у#инити предметом уметни#ке ораде4 штавише, како и сам јунак

оразложио да о њему треа ре!и управо то што !е ити ре#ено, а не нешто друго што и

тако'е могло до!и у озир. $реко свог наратора, "ндри! жели да осветли sскривену %азу(

настанка при#е. +реа показати да постоји претходни стадијум у одлу#ивању о типуприсутности која омогу!ује нараторско знање и одре'ује нараторову компетенцију, које

год да је она, онда, врсте, кад одлука уде донета. +ај претходни стадијум захвата она

sпоезија поезијеo, како и рекао kридрих Hлегел4 да се он размотри или опише, то је ве!

дуго изазов за ројне писце.

$остоје ствари о којима се тешко може ило шта знати. "ко се о њима ипак говори, треа

некако оразложити шта даје право на то. $риповеда# не жели више сопствену свемо! у

односу на при#у коју ствара. н се не извињава #итаоцу зашто уопште говори, нити за

тим има потрее, али хо!е да га упути у своје прилике, у рад свог ума, у своја колеања и

разлоге да са определи за ово а не за оно, да покаже пут којим је до при#е стигао.

& Fобии су питања која се на том путу морају поставити посено заоштрена.

5вестан сложене историје пролема што их доноси концепција истуреног наратора,

"ндри!, при крају свог стварала#ког живота, жели да проговори о условности сваке

при#е, али и о нужности свега у њој, сваког потеза, сваке ре#и, када једном при#а Eпоте#еE.

*аратор који орави у ку!и на "ли%аковцу жели да нам, заједно с при#ама, пренесе и ту

свесност, али не напросто као списатељску ауторе%лексију, ве! тако што !е, при том,

прецизирати два вида свог односа са властитим ликовима :које ваља јези#ки уоли#ити,

%иксирати=2 он их, још лелујаве и неодре'ене, о#екује, пажљиво ослушкује, тражи у сеи,

вреа, призива4 или пак они наср!у на њега и наме!у му се. 8 у једном и у другом слу#ају

писац даје наратору да кроз дијалог са својим ликовима, изгра'ују!и при#у каква одатле

произлази, поегне од неподношљиве тривијалности свакодневице. 1арактер нараторов

ваља протума#ити полазе!и пре свега од овог екства.

"ндри! се постарао да његов наратор на малом простору опише темељну противре#ност

свога положаја. н хвали ку!у на "ли%аковцу јер се у ку!ама каква је и та у којој је

sпровео цело једно лето(>8во "ндри!, (ућа на осами и друге приповетке, 5арана дела

8ве "ндри!а, књига петнаеста, ?еоград, @;A<, стр. @F.B може лепо живети и радити. на је

место сре!е за своје становнике који sне држе много до спољњег изгледа ствари, ни до

њихових назива( :@F=. +им људима је sвише стало до живота него до оног што се о њему

може смислити, казати или написати( :@F=, те, отуд, незаинтересовани за EназивеE, ониsумеју да узму све што те ствари могу да пруже за скроман, миран и удоан живот( :@F=.

но што се хвали је, заправо, sмир који стално желимо а тешко остварујемо у животу, и

још тако #есто, ез праве потрее и на своју штету, ежимо од њега( :@F=. +о је мир

анонимности и једноставности. нај кога ваља да упознамо у ку!и на "ли%аковцу говори

о стварима и зградама које sу својој исконској езимености и савршеној скромности

просто служе природно скромним и сре!но езименим људима( :@F=. Волети живот, не

хају!и како се шта назива уколико доро служи, у исконској езимености, и при том и сам

ити sсре!но езименo, то као да је најпожељније стање.

5 друге стране, онај ко пише при#е, ма како ина#е ио скроман и ма како његове потрее

иле малоројне и једноставне, мора се, по природи ствари, занимати и за оно што се оживоту може смислити, како и ило казано или написано, а не само за живот сам.

s5ре!но езименима( сам живот је довољан, писцу није. 1ада други људи оду на посао,

-8



он о#екује да и њему уде могу!е да приступи своме послу. *о, тај посао се оавља Eу

њемуE2 то је управо посао именовања, при#ања, смишљања и записивања при#а. /а

тренутак стварања веома је важно не пореметити још неухва!ене садржаје при#е2

sправе!и се невешт, о#екујем да мој посао отпо#не у мени( :@F %.=. +о се каже након што

је ре#ено да је у јутарњој светлости летњег дана наратор и после у'ења још пун

sезимених но!них снова( :@F=. Мора пазити да не развеје sатмос%еру езименог сна(:@@=, јер у том слу#ају прекинута нит при#е не!е мо!и да уде поново на'ена. *а!и нит

при#е, не зна#и ли то смислити шта ре!и, на!и ре#и за езимене снове, то јест за оно што

садржи sизмаглица( :@@= која одваја уметника од стварног, удног, Eои#ногE света

/ашто се напушта исконска езименост ствари, зашто се ежи од сре!е езимених људи

3а ли Eезимени сновиE натерују на то Dазмишљање о при#и или макар само неком њеном

дели!у, у удности, кад се sјави зра#ак дневне свести( :@@=, могу!е је једино ако се не

развеје sатмос%ера езименог снаo. & супротном, нит при#е која је тражена sжељно и

узу'ено( :@@= се гуи2 sи ја !у се на!и у знаној сои, онакав какав сам у Eли#ној картиE

или у списку станара своје ку!е, #овек са својим утвр'еним EгенералијамаE( :@@=. +о је

нежељено, ниже стање. ?ити напросто онај из сопствене ли#не карте није исто што и итионај који sжељно и узу'ено( ствара при#у, покушава да се сав претвори у у :@@=. 1ада

се покушава да се нешто смисли или напише о животу, то као да је ипак нешто више него

што је живот који се напросто живи. "ндри!евог наратора ваља разумети полазе!и од ове

корекције претходно изре#ене похвале животу у езимености или езименом животу

скромних људи. 5ре!а тог једноставног и скромног живота није за оног ко тражи имена, и

то #ини sжељно и узу'еноo, дакле езмало у неком заносу. /на тај "ндри!ев писац

при#а, и не!е нам затајити, зашто је живот у исконској езимености ствари за њега, ез

озира на све, нешто што мора да превази'е. Hта ива ако се Eизгуи нит при#еE s" тада,

тада !е - и то доро знам0 - одједном посивети мој дан који је тек отпо#ео и преда мном !е

се, уместо моје при#е и мог посла, отворити неподношљива тривијалност неког живљења

које носи моје име, а није моје, и смртоносна пустош времена која одједном гаси сву

радост живота, а нас уија полако.o :@@= 5ивило удног дана, неподношљива тривијалност

живљења животом под именом из ли#не карте, који није прави живот, превазилазе се

стваралаштвом, једино оно може да се одупре смртоносној пустоши времена која sуија

полакоo. *е уија време само по сеи, ве! његова пустош, када се живи у езимености,

неосмишљено. 3ва супротна става стоје један поред другог. s5ре!но езимени људи( и

#овек #ији се посао одвија Eу њемуE, #ији је посао при#ање, немају исте циљеве, нити их

може задовољити исти живот у ку!и на али%акова#ком самку. )ивоту у езимености

ме'у езименим стварима супротставља се рад духа заокупљеног језиком помо!у којег !е,

у одговарају!ој %орми, проговорити при#а о животу.

"ндри! не наводи свог наратора да развије неку посену %илозо%ију стваралаштва. &вод

у књигу садржи само опис места сусретања са јунацима при#а. *араторово ежање од

сивила и тривијалности дана, у којем уметни#ки рад не успева, подсети!е на оно што су о

томе, у сродном духу, говорили други. +ако је, рецимо, *иколај ?ер'ајев, %илозо%

стваралаштва и слооде, заележио, на крају живота, у својој интелектуалној

аутоиогра%ији 'амоспознаја2 s5тваралаштво је повезано са маштом. 5тварала#ки #ин је

за мене представљао трансцендирање, излажење ван граница иманентне стварности,

проој слооде кроз нужност. & извесном смислу и се могло ре!и да је љуав према

стваралаштву у ствари EнељуавE према EсветуE, немогу!ност да се остане у границама овог

EсветаEo.>*иколај ?ер'ајев, 'амоспознаја, tRudR], ?еоград, @;;M, стр. @M;.B 3одуше,

?ер'ајев није уметник, #ак наглашава да никад не и могао написати роман >8сто, стр.GA.B, али каже и то да он лепоту ствара sу стварала#кој перцепцији, успоменама,

уоразиљиo.>8сто, стр. GIL.B 5тварање лепоте у уоразиљи претходи и код уметника

-9



стварању уметни#ке %орме дела, писању, или је симултано с њим. s8 даље мислимo, каже

тако'е ?ер'ајев, sда је најважније пости!и стање заноса и екстазе која изводи #овека ван

граница свакодневице, екстазе мисли, екстазе осе!ања.o>8сто, стр. GAI.B " у вези са

тривијалнош!у живљења на јави2 s1ада се проудила моја свест, постао сам свестан

дуоке одојности спрам свакодневице.o>8сто, стр. NM.B

ви, како и сам ?ер'ајев каже, у много #ему романти#арски мотиви и погледи>8сто, стр.

G<.B одре'ују и EликE "ндри!евог наратора. "ли не напросто тако да и га треало схватити

као романти#ара. 9егова похвала езимености, оспорена неодољивом потреом да се из

ње поегне :то се покушава жељно и узбу)ено=, показује га као опрезног, усредсре'еног и

за људску судину у свим њеним видовима заинтересованог уметника, који жели да

пусти сваког да говори. н !е вреати своје јунаке, хватају!и нит прекинуте при#е у

измаглици езимених снова, или !е они долазити њему, тако да !е некад, штавише,

морати да се од њих рани и крије, када наваљују, нуде му се, уде га и зуњују :@G=. 8

кад он њих вреа, и кад они вреају њега, сусрет треа да про'е у знаку слободног

испољаваа људских садржаја. *ити писац треа нешто да наме!е, нити њему треа шта

наметати. *едопуштено је и једно и друго. &самити неког на "ли%аковцу како и тамоио отворен за оне који !е му при!и да и о њима пренео при#у и поруку свету, то се

може схватити као пројекција властите пиш#еве усамљености, као параола о њој, и свако

је слоодан да то схвати и тако. Важније је, ме'утим, уо#ити размак изме'у "ндри!а и

писца у ку!и на осами. вај други зна о својим ликовима и својим ваздушастим визијама

оно што је потрено за при#у, и на основу тога успоставља однос према њима4 онај први

зна више од тога2 како се долази до отворености за све што људска судина може да

донесе и до схватања о слооди са којом уметник налази поуде, разлоге или препознаје

неумитне налоге да о томе проговори.

"ндри!ев наратор каже да не воли sпреке и осионе људе( :@;=, какав је ?онвалпаша, који

је sнајгрлатији и најнасртљивији( :@N= од свих његових посетилаца, па удара на његова

врата sи тражи да у'е преко реда( :@;=. *е воли такве и зато га пушта sда #ека( :@;=. s"ко

понекад и морамо да попуштамо живима, не морамо покојницима.o :@;= 8 тако,

?онвалпаша #ека. $а ипак, при#а о њему је прва у зирци. 3оро.

Много је концилијантнији лик "липаше Dизванегови!а 5то#еви!а. н, који, као

историјска ли#ност, није ио ни најмање концилијантан, сада, када јаше покрај ку!е на

осами, никад се не заустављају!и док је везир и мо!ник :док га наратор види, односно

замишља као таквог=, sкад јаше као ро и осу'еник, застане мало( :G@= под прозором те

ку!е при#а. *аратор ира у ком његовом виду !е га увести у своју при#у. $ри#а је при#а и

о том изору, и о разлозима за њега. +е разлоге подели!е, у својеврсном дијалогу, наратори лик. 5аопштава их замишљени паша ономе ко треа да напише при#у4 овај га слуша

sдуго и пажљиво( :NI=. *е подлеже искушењу да му упадне у ре#, да прекине његову

при#у или да га у не#ему исправља, поготову што га види-замишља-ира и у-при#у-уводи

као страдалника. s8 куд их ја дошао кад их то #инио.o :NI= Cорд и у поразу, "липаша

sне моли и не наваљује( :NI= да постане јунак при#е. s"ли ако може, онда, ето, волео и,

наро#ито зог других.o :NI= & његовом поразу, понижењу и смрти има не#ег поу#ног, за

властодршце и за свакога. н није погрешио као краљ Лир, али је измерио исту дуину

пада као и он. /ато мисли2 s8ма ствари које су само тада и само онако са дрвеног самара и

олињале мазге могле да се сагледају, а које и треало да се знају, јер и се тада његов

живот и многи његови поступци ојавили у другој, правој светлости, и људи и оље

знали да владају и да се владају. 8 то и им ило од користи. н је тврдо уверен у то./ато, само и једино зато, желео и да се његова права и потпуна историја изнесе на

видело.o :NI= *аратор, о#игледно, цени та привилегована сазнања, ро'ена у паду и поразу,

--



у понижењу и му#ењу ившег охолог и суровог мо!ника. *ије му лако да се оглуши о овај

sготово неприметан( :@;= позив "липашин, како сам каже на крају при#е о ?онвалпаши.

6италац постепено открива и разумева шта све ути#е на нараторов однос према ликовима,

с којим разлозима, поудама и осе!ањима он разматра поједине Eслу#ајевеE и ира шта !е о

коме ре!и, шта !е од свога дијалошког испитивања и преиспитивања тих ликова

:sо#екујем да мој посао отпо#не у мениo= EувестиE у при#у. "ндри! је истурио наратора даи показао како ово преиспитивање и ирање - "липаша као мо!ник, који се пред ку!ом

при#ања не зауставља, и онај на дрвеном самару, зарољеник, који пред њом застаје4 ко

зна који још други његови могу!и видови и психолошки про%или се указују или и се

могли указати - како све то ути#е на садржину при#е, на њен тон, на њену поруку.

5 Kагодом је ствар сложенија. & слоодну игру нараторове имагинације, у ку!и на осами,

не долази девојка сама, нити му се она ора!а4 као могу!и лик при#е, Kагода ништа Eне!еE,

ништа не EжелиE. 8за ње стоји нека енергија с којом наратор мора посено да се упозна и

усагласи. 5поразум с #итаоцем, претходно ве! успостављен, мора се у не#ему

моди%иковати.

8ма душевних стања и покрета потпуно неприступа#них ило ком посматра#у. "ко их

#овек сам не изрази, о њима се ништа не може знати. ?уду!и да мртви не сведо#е о свом

умирању, оно што су, умиру!и, понели са соом остаје само њихово. *а #ему, онда, да

утемељи приповеда# своје знање о последњим доживљајима самртника

& (роткој, 3остојевски, посредством лихвара који при#а у првом лицу, оавештава

#итаоца да се супружница над #ијим лешом овај изговара свој солилоквијум замишљено

смешила пре него што !е се, с иконом у нару#ју, ацити кроз прозор4 да је, штавише,

служавки рекла и то да је сре!на. ви трагови тешко да могу ити поуздани индикатори

шта је 1ротка EдоистаE проживљавала и мислила у том #асу. Ме'утим, од тога све зависи у

разумевању њеног лика, јер уити се са иконом у нару#ју је најпротивре#нији #ин уопште,

и најве!и могу!и изазов за промишљање људског живота у религијском, хриш!анском,

кљу#у. 5ве што сазнајемо о 1роткој, па и ово, сазнајемо из оног што говори њен муж.

"ли, ве! околност да он, сам у сои с покојницом, толико дуго EговориE, довољно је #удна.

туд 3остојевски тражи од #итаоца да усвоји :или одори= s%антасти#нуo, како каже,

претпоставку о sстеногра%у( који је у могу!ности да sприслушкује( јунака који говори и

све запише. $осле тога и писац sорадио(>k. М. 3остојевски, (ротка, Dад, ?еоград,

@;A;, стр. <.B то што је записано. Ме'утим, у тој обради и јесте све. 5теногра% који

прислушкује о#ајног мужа крај жениног одра доиста је %антасти#на претпоставка,

потрена да и се дошло до пиш#еве EорадеE2 писац који је створио наратора у првом

лицу ора'ује оно што је записао замишљени стеногра%, а све то зато да исмо сагледалиживот 1ротке, која се уила, и да исмо схватили праве, дуоке разлоге за то

самоуиство0 - 6италац је замољен за лагонаклоност.

8з оваквог аранжмана, ме'утим, проистекло је једно од најољих и најпотреснијих дела

3остојевског.

8го, на кога се, да и поткрепио своју %антасти#ну претпоставку, позива 3остојевски,

оставља, у уводној напомени за -оследи дан на смрт осу)енога, #итаоцу да ира.

9егова је прва EпонудаE још %антасти#нија од оне 3остојевског2 осу'еник до последњег

трена записује своје мисли, #ак и у тренутку док се пење на гуилиште. 3аје се и друга

могу!ност, за #итаоца, рекло и се, прихватљивија. 8го вели2 sМогу!е је на два на#ина разумети постојање ове књиге. 8ли је заиста постојао свежањ жуте, разли#ите хартије на

коме су се нашле последње мисли неког јадника, или је постојао #овек, сањар који се

-2



авио посматрањем природе у корист уметности, %илозо%, поета, шта знам у #ијој се

машти родила ова мисао, која га је оузела или штавише којој се он препустио, и једино је

могао да је се ослооди пишу!и књигу д ова два ојашњења #италац !е одарати оно

које уде желео.o>Виктор 8го, -оследи дан на смрт осу)енога, $овеља, 1раљево, @;MA,

стр. ;.B

*аравно, прво EојашњењеE :sсвежањ жуте хартијеo=, есмислено је, па преостаје само

sсањарo, који је књигу измаштао sу корист уметностиo. /ашто, онда, уопште напомињати

да постоји и нека друга могу!ност s?елешка издава#аo, усред приповести2 sKош нису

на'ени листови који се настављају на ове. Можда, као што показују следе!и, осу'еник

није имао времена да их напише(>8сто, стр. AM.B, даје слае разлоге или подстицаје за

прихватање прве EпонудеE, као, уосталом, и сва она друга места на којима наратор, који !е

ускоро ити гиљотиниран, говори о томе како је нешто записивао. "лер 1ами, у

'транцу, није осе!ао потреу да оразлаже своје ауторско знање о свему оном што његов

јунак-наратор Мерсо до самог краја говори или мисли. +у се подразумева да иза свега

стоји писац, који Eзна шта радиE.

*еки Eстеногра%E или EсањарE се јављају да и се, мање или више експлицитно, указало на

sорадуo. "ко, наиме, извештај :то јест при#а= о не#ему #ему, по природи ствари, не може

да присуствује нико, мора, самим тим, ити производ песника или %илозо%а који, док

истражују природу, сањаре, или се, док сањаре, прилижују неком виду стварне људске

природе, онда остаје питање о средствима, а то зна#и о језику, и о раду у језику, о типу

говора, дакле, који !е тај конструкт у#инити уверљивим, кадрим да и лагонаклоног и

мање лагонаклоног #итаоца некако одврате од приговарања да то није EилоE тако и да се

не може знати како је EилоE4 или, што је још оље, да саму при#у у#ине неподложном

таквим приговорима. во друго се дога'а уколико говор наратора, уго'ен вештином

уметника, делује као да иза њега стоји право знање о неприступа#ној ствари, скривеној

зјапом смрти2 то може у#инити да пиш#ев тако саздан производ буде, то јест постане и

остане, истина о тој ствари. двојена од нас смр!у, ова EстварE нам, захваљују!и оваквим

при#ама у којима се опредме!ује-за-нас, ипак нешто зна#и4 некуда нас, иако смо још с ове

стране, води.

ваква, можда претерана амиција приповеда#а, да истину створе када је немогу!е

доку#ити је, наводи неке од њих да сами скрену пажњу на тешко!е тог подухвата, на

питање sораде( и активности sсањараo, док други, иако имају исту амицију, о томе !уте,

уздају се у ве! постоје!е конвенције и погоде, и ез посених коментара напросто

при#ају своју при#у ове врсте.

"ндри! је, на овом путу, у поре'ењу с наведеним и њима сли#ним примерима, отишао

даље. & Fобии он сеи поставља још тежи задатак. "ко је (ротка, као при#а о пропасти

лепоте, у самом врху стваралаштва 3остојевског, Fобиа је врхунски изазов #итаоцу

"ндри!евог опуса пред најодсуднијим питањем опстанка у свету и опстанка самог света,

када лепота није напросто уништена, нити њено постојање представља повод не#ије ту'е

пропасти, ве! њено скрнављење нужно води у потпуну анихилацију свега. +у се за,

ионако неприступа#не, последње садржаје Kагодине свести трага за говором који не!е и не

може ити ли#но њен, него !е, иако се на њу односи и, да се тако каже, поти#е из њеног

и!а, ити носилац, преносилац, једног много ширег духа. $ропаст лепоте какву оли#ава

Kагода тражи да се о ненадокнадивости и ужасу таквог гуитка проговори не више из

индивидуалне перспективе, па не само ни из перспективе рода, #ије затирање, сазнајемо,Kагоду и тера у самоуиство4 ту је на делу говор акосмизма, потирања свеколиког ивства

које нестаје с нестанком овог и оваквог лепог и!а. 8стина о томе шта је, на крају, осе!ала

-&



и мислила Kагода, коју својом при#ом успоставља наратор (уће на осами, није само

истина Kагодине егзистенције. 9ено нестајање у смрти је више од пуке смрти. +о је

апсолутна грозота уништења свега, која се остварује у самоуништењу лепоте, грозота коју

никаква друга не може превази!и, па о свему томе наратор не може ни #ути ништа од саме

Kагоде. /а то недостају ре#и4 не само њој, ве! свакоме. $ред тим се неми. *е вреди ни

замишљати шта и она рекла. "ко ипак :sу корист уметностиo= треа испри#ати Eшта икако је илоE, онда наратору знање о томе мора до!и с неке друге стране. 8 доиста, одмах

на по#етку при#е смо оавештени одакле је оно дошло2 s+о је сусрет који #овек не и

никад пожелео да доживи, али који се не може ни изе!и. 8 ово ми није ни испри#ала

роиња сама, него тешко и једноли#но таласање јужног мора које, у тами, упорно удара о

темеље древне и мрке новљанске твр'аве. но је дошло једне но!и у ову моју сарајевску

само!у, проудило ме из првог сна и нагнало да слушам његову при#у.o :;@=

Hта зна#и то да при#у, у овом слу#ају, наратору саопштава море4 да га оно, штавише,

нагони да је саслуша, иако је ре# о не#ему што и свако да изегне /ашто је немогу!е то

изе!и

& Fобии сазнајемо о наратору (уће на осами нешто што моди%икује његов лик. &

односу на оно што ве! знамо, ново је то да он може да разуме говор елемента. +а

спосоност је колико повластица толико и диспонираност за ол, спремност на ужас. 5

њом у вези је и једно одре'ено разумевање дужности мајстора при#а какву нико други, па

ни истори#ар од заната нема. "ко дослух :а поготову с не#им немуштим= подразумева

недовољно видљив или прикриван однос узајамног разумевања, онда изме'у наратора и

мора постоји и то, утолико што наратор разаира шта море има да му EкажеE. д овако

схва!еног дослуха ме'у њима, ме'утим, важнија је нараторова изложеност, да ли ре!и и

изложеност без одбране, говору мора, које за своја страви#на саопштења налази неког ко

је за њих ве! опремљен и спреман је да их прихвати таква каква су. &види у најтамније

стране људског присуства на свету, с којима ве! одавно живи, припремили су оваквог

наратора за дослух с морем, који није дат сваком, и утврдили га у горкој његовој

стамености, ез које се, у изложености каква је његова, не одолева једноли#ном и упорном

грувању таласа sо темеље древне и мрке новљанске твр'авеo, које није напросто неки шум

ве! је говор елемента у друга#ијој чујности од оне уои#ајене и знане.

$оред ослушкивања, на јави, шта за при#у може дати sатмос%ера езименог снаo, поред

треперења, sу полуснуo :@G=, испрекиданих нити отпо#етих при#а, постоји још нешто2

трзање из првог сна, када се уоразиљи указују слике и долазе мисли од којих се ежи,

пред којима не само да се затварају о#и, него се оне и спонтано и вољно потискују у

заорав, али које, премда неподношљиве, неумољиво траже да се писац ипак суо#и сањима. Он не сме заоравити. но најстрашније тражи да се врати у но!ну јаву2 тако

суо#авање с Kагодом постаје изну'ено суо#авање са соом као оним који не сме да

заорави. $остаје јасна црта осоене одговорности у лику станара ку!е на "ли%аковцу.

9ему није допуштено да говори као да није ило оно што је ило. н поступа супротно

%илозо%у који саветује да се много шта што одвра!а од живота препусти заораву, управо

зато да и се живело даље. *ије ре# само о томе да се у великој ра#уници, која хо!е да

оухвати EсвеE, не може ништа испустити, пренерегавају!и да се десило оно што се

десило зарад неког циља који је изнад сваке ра#унице, историјске и егзистенцијалне. 8

кад и се то хтело, управо луцидност уметника која омогу!ава да се на'у праве ре#и за

при#у спре#ава вољно и невољно преви'ање ове врсте. &метник зна да се зло какво је

погодило Kагоду не може EпрерадитиE тако да постане могу!е помирити се с њим, те да сеоно пре или касније нужно вра!а у удну свест. +а немогу!ност одре'ује и осе!ање

његове дужности. $ре!утати оно што уди из првог сна не зна#и и изма!и му. Могу!е је

20



изневерити своје позвање, основни задатак2 луцидност. "ли зашто то #инити $ри#а

каква је Kагодина !е се у једном тренутку наметнути, то је неминовно2 питање о лепом

и!у се у њој јавља као питање о његовом самоуништењу, о разлозима за његово EдаE

свему и EнеE свему а шта ве!е и важније писац при#а може да постави пред сее као

задатак, и када у својим при#ама испитује услове свог приповедања, и када то не #ини

/ло које натерује лепо и!е да само уништи сее горе је од сваког другог зла. 1ао и у ари мислосници, где се приказују %азе Марине пропасти, тако и у Fобии, где се

приказује исход деловања зла, тешко да постоји сагледљива мера жалости коју страдања и

смрт таквих и!а каква су њих две мора изазвати. &право у инконзумераилности тога зла

лежи и одговор на питање зашто онај ко мисли о при#ању при#а не сме заоравити такву

при#у, #ак и кад и то ило могу!е и таласи мора не и удили оног коме треа да је

повере. 5амо дух, наиме, који је довољно снажан да покрене ре#и потрене да се испри#а

при#а о Kагоди може одржати #овека у свету толике жалости, и у толикој жалости.

/аменити тај дух не може ништа, његовог носиоца не може да одмени нико. +у се, дакле,

нема посла са измишљањем и ирањем ме'у разним варијантама измишљеног, ме'у

%азама или аспектима могу!их при#а, то више није само тражење ме'у свакојаким

помислима оне која !е најоље послужити за при#у у настајању. +ворац при#а овдесведо#и о томе како се оно од #ега се одвра!а поглед и о #ему се најрадије !ути, не и ли

се заоравило, отима заораву. Море присиљава наратора са "ли%аковца да издржи то

опасно васкрсавање при#е о Kагоди. 1ад је ве! тако, задатак усамљеника у сарајевској

ку!и није више само у томе да се још једном сав претвори у при#у, него, осим тога, он

треа да преведе на разумљив језик оно што је гурнуто у дуину несе!ања, као да је

потопљено у дуине мора, тамо где је логос, који еше на по#етку свега, скривен, и где се

одлу#ује да ли !е свет уопште постојати или ни#ега никако не!е ни ити. Мајстор при#а

треа да sорадиo то што је #уо од мора, када из прапо#етног тек треа сти!и до по#етка

света у којем је и његов крај, света у којем #овек може да постоји, да живи и мре. +акав

наратор мора ити кадар да својим језиком савлада и најве!у катаклизму, зивање у коме

је на коцки све што постоји4 мора ити у стању да у при#и коју му при#а море препозна

логосни карактер силе која зна и може да сведо#и о освиту и крају света, о ивици која

дели постојање од непостојања. Kер тек у причи о томе све то постаје уопште некако

разумљиво. *е бити или ништа, о #ему се не може говорити ни мислити, савладано је,

путем при#е, уво'ењем у време, у којем се #овек овако или онако оријентише.

?езоли#ност прапо#етног превазилази се захваљују!и томе што је у мору, осим

неизмерне снаге, и логос, и што наратор може да га схвати, што може да га #ује, али и да

поднесе оно што тако приспела при#а доноси, јер је зло о коме говори довољно

EразлаженоE у својој неизмерности, тако да то постаје могу!е. Dазумевамо, дакле, не само

шта наратора који при#а при#у о Kагоди додатно одре'ује, него и какво је море које га

уди и које он слуша проу'ен4 какав је њихов однос. Dазумевамо и то колико су творци разних EтеодицејаE ле'е %игуре у поре'ењу с овим наратором.

$ри#у о Kагоди може да испри#а онај ко разаире шта елеменат, какав је море, има да

каже о *ајгорем, онај ко је пријем#ив за говор акосизма. *о, у скалду с његовим

претходно сагледаним осоинама и околностима које на њега ути#у, треа уо#ити да он

такву при#у може да испри#а и захваљују!и саживљености са езименим стварима у

њиховој езимености, захваљују!и свом знању о њиховој вредности, у своме ина#е

непрекидном напору да на'е дору и та#ну ре#. +о што се налази на руу езимености и

именовања, ез којег, наравно, нема никакве при#е, омогу!ава му да проговори, оснажен

ауторитетом мора-логоса, и о ономе што је на ивици постојања и непостојања, да закора#и

Eс оне странеE постојања, у смрт и у не свеколиког света, када при#а каква је Kагодина тозахтева. +о му, тако'е, омогу!ава да %&#==#&A2 s5трашно. 5тварно. $отпуно и заувек.o

2



уве!а послугу новом роињом, и крај олесне к!ери заостале у расту, он и да у лизини

види sнешто снаге и лепоте( :;I=, и за Kагоду у кавезу се зато и интересује. /адовољава се

он, ина#е, куповном љуављу, крију!и то и од света и од жене, колико год може. *ишта

од свега тога, наравно, не може Kагода знати, па ни о контрасту који њена лепота

представља гордој "лајегови!ки, Jасановој жени. но што она у свом кавезу осе!а

целим својим и!ем, јесте да је она сад sеспап( :;N=. 1ад је показују и процењују, #ине токао са роом око које се цењкају. s - +о није девојка, него тврди град( :;N=, каже продавац,

али та похвала је похвала рое којој треа одржати одговарају!у цену. 8пак, није најгоре

то што се тргује њеном младош!у, снагом и лепотом, њеним телом, њеном слоодом4

најгоре је то што је остала потпуно сама на свету2 никог еног више нема. на, као

роиња, није напросто ствар, али није ни људско и!е. 5ведена је на нешто испод тога. *а

другој, пак страни, ти људи, који могу да је купе или продају и препродају, за њу, тако'е,

нису људи, и!а у којима она може да види људе. ни за њу нису ништа, када нема њених

$риилови!а, који су спаљени. rуди су или житељи $риилови!а4 сада више нема ни

људи ни света, #ак ни неа :;A=. на не жели и не може да живи у свету ез иког свога,

не!е да дише :;A= у таквом свету. 8мати своје зна#и постојати. 8ма ли "лајегови!ка

неког свог 9ена је породица ме'у најугледнијим. на није у кавезу, није роиња. $аипак, кад је ре# о њеном односу са мужем Jасанагом, све се своди на ово2 sна мало

говори, не жали се и не прети, али је тешко издржати поглед њених модрих

алајегови!евских о#ију.o :;I= Jасан се, са своје стране, осе!а sпости'ен и немо!ан( :;L=.

Kагодин положај је, после паљевине $риилови!а, ужасан. )ивот оних ме'у које је могла

доспети је празан, суморан, ружан, пости'ују!и... 5 Kагодином смр!у нестаје лепота из

света4 никакве лепоте постојања нема за све оне који су повезани у заједницу EслооднихE,

а за које је вест о роињиној смрти вест о тргова#ком гуитку, о sвеликој штети која се

десила( :@FF=, са #им се не сме пред о#и EвласникуE.

Лепота постојања нема цену, нити се о EцениE у ило ком смислу уопште може, с тим у

вези, говорити.

Dазлика, у пога'ању око Kагодине цене као роиње, износи неких #етири-пет дуката.

+о нам о стању ствари саопштава стари "ндри!, у Fобии4 с мало ре#и.

$огиељ рода неиздржљива је и за јединку. 5вет Kагода ионако не зна у његовој ширини.

Hто је ужи, могу!ност да се опстане у неком другом његовом пределу је мања. 1ада тај

њен свет постане згариште, све могу!ности се затварају. *емогу!е је о#екивати да она,која је некако још умела да мисли о несталом јарету, олести или неслози у родини, може

да иза'е накрај са оним што је прва следе!а последица геноцида, за оне који преживе2 са

ту'ош!у новог света, поготову кад се он указује кроз решетке кавеза. /улум изезумљује.

*епосредно претрпљено зло довело ју је дотле да се sслика света у њој замра#ила и

изокренула( :;<=. 5веколико постојање указује јој се као свеопште роовање4 ро је и онај

ко купује роа, и ко га продаје. & један мах се #ини да је то што она види и осе!а, кад јој је

слика света изокренута и замра#ена, %ормулисано језиком који и понајпре прили#ио

неком говорнику који репрезентује род, надахнутог колективним сазнањем %илтрираним

кроз дуго искуство зла и дора, и поновљеног, ве!ег зла. 1акав је, рецимо, игуман 5те%ан,

код 9егоша. sDо је #овек, роови су жена и дете, јер од ро'ења до смрти роују понеком

и поне#ем. Dо је дрво, ро и камен и нео са олацима и сунцем и звездама, ропкиња јевода, и шума, и пшеница која сад негде - негде где није погорело и потрвено - мора да

класа4 ни њеном зрну се не иде под жрвањ, али му ваља и!и, јер је ро. Dопски је говор

27



не може и не сме да остане ништа слоодно расположиво за приповеда#ку игру и

поигравање с перспективама. &лог је сувише велики, то јест апсолутан, тако да све што !е

се ре!и мора да уде саоражено тој #ињеници. оваквом самоуиству мора се говорити

са неодољивошћу која је сразмерна вели#ини гуитка у описаној смрти. 6ији је говор

примерен томе Kавља се елеменат, по снази неодољив, колико то у овостраности може

ити2 море.

1ада и Kагода сама сведо#ила о сеи или подсе!ала наратора на свој слу#ај, као што то

#ине други ликови (уће на осами, или када и сама, као нека визија што му леди пред

о#има, тражила у његовој при#и sсвој кона#ан олик и своје право зна#ење и ојашњење(

:@F;=, то, непотпомогнуто још не#им, не и имало ону неодољивост којом, у овом слу#ају,

нараторове ре#и морају ити испуњене, како и могле произвести доживљај управо

неодољиво потресан, какав из гуитка оваквог лепог и!а једино треа и сме да се роди4

нити и ило могу!е заувек утврдити, као непомериву, релативизовању неподложну

#ињеницу да је такав зло#ин неопростив. &ништење Kагоде, као и!а и као лепог и!а,

неопростиво је у свим временима, а исто тако и из перспективе ве#ности, па ило у њој

све записано или не ило. $рилив додатне енергије, која при#и даје овакву неодољивост,оезе'ује море које, EуместоE саме Kагоде, при#у о њој саопштава наратору на

"ли%аковцу, и то тако што га натерује да у његовој sсарајевској само!и( ту при#у прими

к знању.

1ако разумети море кад говори о грозоти од које и свако да окрене главу како превести

и sорадити( то што каже +о није исто као кад, рецимо, у приповеци Cуја, наратор

разаире sоно познато пу!кање и отегнуто мрмљање( :@@;= стари#ино, њен sнемушти

говор( :@GN=, из #ега !е реконструисати њену при#у. & Fобии сре!емо при#у мора о

Kагоди, а не њену при#у о сеи. 5нага тог елемента постаје снага при#е која стиже до

#итаоца, тако призвана енергија прелива се у говор о Kагодиној смрти. +ек с ауторитетом

при#аоца оснаженог на овај на#ин, при#а уопште може да постане при#а. Kер, кад се каже

да је при#у испри#ало море, тиме се саопштава да ју је "ндри!евом наратору пренео дух

који је у не#ему као море2 огроман, широк, јак, кадар да све издржи, да се ментално суо#и

са свим степенима и врстама зла и да све запамти, а да од тога не утрне, не уко#и се и не

занеми. 6овек онолико зло колико је оно које сатире Kагоду и њен род не може да

посматра и да поднесе у његовом испољавању, а да не остане ез ре#и. 1ао исконски

сведок свега, море, то јест дух који и имао његову снагу и онај узуркани мир елемента,

може све да прими у сее, све да задржи у сеи трајно, па, тако, и све да EсаопштиE.

Dастварају!и у сеи #ак и зло које тежи анихилирању свега што је додирнуто или

осветљено лепотом у свету и лепотом света, тај дух доводи дејства таквога зла и његове

последице до прага појмљивости, #ини их саопштљивим, податним артикулацији, тако даих и наратор и #италац могу EпреузетиE, разумети. Море :тај E#увар при#еE= говори уместо

Kагоде, јер она, доиста, осим једног2 s - *е!у да дишем. *е!у0o :;A=, изговореног

полугласно у сиктавом гневу, ништа друго не може ни да каже2 њено одијање света је

потпуно. 5ве остало што је њен доживљај и представља њен унутарњи глас треа да

схватимо као говор овог духа који је замењује, јер он не пламти у гневу нити се следио у

о#ајни#ком !утању. Логос мора замењује Kагоду у ора!ању наратору управо зато да

исмо је разумели, да исмо допрли до истине њеног последњег #аса и, тиме, посредно, до

истине о њој у целини.

+у није посреди преузимање на сее задатка да се %ормулише оно што књижевни лик

носи у сеи, али није у стању да изрази. $остоји код "ндри!а и то. *а пример, у7равничкој роници, приповеда# описује опроштај представника травни#ких Kевреја

5аломона "тијаса и конзула 3авила, који се вра!а у kранцуску. "тијас, свестан да је

28



прилика јединствена, заоравља своје првоитно снеивање и осе!а неодољиву жељу sда

овом странцу каже још нешто, о сеи и својима, нешто хитно и тајно, из ове травни#ке

руп#аге, из влажне магазе, где се живи тешко, ез #асти и правде, ез лепоте и реда, ез

суда и сведока(>8во "ндри!, 7равничка роника, 5арана дела 8ве "ндри!а, књига друга,

?еоград, @;A<, стр. LFN.B. Ме'утим, на језик му долазе само неке искидане ре#и. s*икадаo,

каже хрони#ар, sне!е мо!и ити казано шта је то што гуши 5аломона "тијаса у овомтренутку, шта му натерује сузе на о#и и узу'ену дрхтавицу у цело тело. 1ад и умео, кад

и могао уопште да говори, он и рекао отприлике ово2 ...o >8сто, стр. LFI.B 8 ту хрони#ар

преузима на сее да, уместо "тијаса и у његово име, као и у име његовог рода,

%ормулише дугу завршну тираду о sживоту изме'у +урака и раје, едне раје и грозних

+урака( >8сто, стр. LFL.B, а с погледом ка свету sреда и #ове#ности у ком се право иде,

мирно гледа и отворено говори(>8сто, стр. LF<.B. $од сенком овог кондиционала2 sкад и

умео, кад и могао уопште да говориo, он ту исказује завршни акценат целог романа.

Ме'утим, овлаш!ење хрони#арево да из зуњеног муцања неког лика деривира

далекосежну његову поруку, која је вапај за слоодом и достојанством, друге је врсте и

тражи мање имагинативног посредовања него семанти#ко варни#ење које у разумевањупремош!ује размаке изме'у инстанци са којих се развија при#а о Kагоди, да и се тиме

уопште у#инило могу!им да се говори о оном што је предмет при#е. Мање је важно то

што Eговор мораE превазилази Kагоду интелектуално, као што то #ини и хрони#арев говор у

7равничкој роници, кад је ре# о муцавом, зуњеним, #име све не сузијеном "тијасу4 дух

који узима на сее да уместо девојке у кавезу извести о њеном животу, њеном EдаE и EнеE, и,

најпосле, што је најважније, о последњем њеном о#ајном EнеE, до којег он, ето, може да се

проије, омогу!ује тако при#у о њој, и њено постојање у при#и, иако, разуме се, своје

постојање захваљује истом писцу којем га дугују и истурени наратор и сам лик девојке.

5воју наративну истину Kагода има у њему, иако нема њега. 3ух којим је овај говор ношен

доводи, у при#и, свеколико Kагодино и!е до крајњих граница оног што представља

изазове њене грани#не ситуације. 3а и се ило шта могло ре!и о животу лепоте усред

злог сна у којем се Kагода нашла, у којем живи и мре, мора помо!и нешто ја#е од Kагоде и

од ило ког другог #овека који се види или назире у њеном свету4 нешто елементарно и

духовно, у исти мах. 3акле, логос који има снагу елемента, елеменат који има снагу

логоса, који је прожет и оживљен логосом. Kер у Fобии се не ради толико о недоли#ном,

тешком, понижавају!ем и са терора ужасном животу Eедне рајеE и Eгрозних +уракаE, ре# је

у овој при#и о не#ем по#етном и основном, за шта доиста треа говор елемента2 s*естати,

да и нестало свега.o :;M= & голој конкретности свога доживљаја, јунакиња ту не може да

на'е, не само праву и одговарају!у ре# :као што је то слу#ај и с "тијасом, коме мора да

притекне у помо! хрони#ар=, ве! она не налази ни крик који и EтрансцендираоE ситуацију

у којој је. & #истом ужасу своје стварности, она не види могу!ност да даље постоји, ниона сама ни ило шта око ње. "тијас живи, иако ез могу!ности да се изрази како и

ситуација налагала и како сам жели. н је лишен могу!ности да се изрази онако како то

може хрони#ар, који зна све Eшта је и како је илоE, али жеља за животом и напор да се

опстане не престају. 5 Kагодом, напротив, опстаје или пропада све што јесте, а не само

неки мање или више важан исказ о животу или #овековом положају. +у више није ре# о

пуком преузимању или надомештању артикулационе компетенције, #име се на једном или

другом нивоу долази до историје, политике, идеологије царевина или кон%есионалног

испољавања. 5ве се то, издалека, на свој на#ин подразумева, али - у овој при#и - леди

пред овим2 s*естати, да и нестало свегаo. $ред уништавањем и самоуништењем лепоте,

све то гуи зна#ај.

1ао у гр#кој трагедији, превелико зло мора да доије уметни#ку %орму, најпре стога да и

се уопште нешто могло схватити, па тек онда, евентуално, зато да се не и свиснуло од

29



истине о њему, како је писао *и#е. &ору#ено и, утолико, савладано, зло тиме још није и

искупљено4 нади'ено, у трагедији, оно ипак није поништено. Kагоди, говором мора

EдоведенојE до наратора, па тако и до #итаоца, местимице се доиста и говори тоном гр#ке

трагедије2 s*е треа гледати. *и дисати не треа. 3исати то је исто што и се!ати се, а то

зна#и не видети оно што гледаш, него оно што си видео у светлости пожара и вртлогу

покоља, не знати до једно2 да никог твога нема више, а да ти живиш као #удовиште, ипроклетство, и срамота.o :;A= +о је последња истина ње саме, саопштена у њено име.

се!ање %ундаменталне кривице што живиш кад други не живе, а твој су род, претвара се

у гнев према свему што постоји кад ти постојиш. вде нема самоодрамене, па утолико

и %ункционалне противмрже, усмерене према виновницима помора и разарања. *е

јавља се ни мисао о освети. (оме и се Kагода могла светити, ако не целом свету, који јој

се наметнуо да га види још једино у светлости сазнања да је све и свако само ро, да је

ивствовање као такво - роовање. EсветаE свету што је такав може ити само уништење

сее, као ништење свега, али не може ити кажњавање ило кога одре'еног нити ило

какво друго успостављање равнотеже дора и зла, правде и неправде, разора и помаме,

мира и еса у њему. $ретрпљено потпуно зло изазива као реакцију порив за

самоуиством. /ло које иде за тим да анихилира све, езоли#но је и тежи све даљемоезли#авању, па реакција на уништење лика оног ко му је непосредно изложен, као и на

његово сво'ење на роа, мора се кретати од саморазорног гнева према свему до кривице,

тог преокренутог гнева ез лица, и до стида, #есто неподношљивог, пред одсутним

жртвама истог зла. *е сме да постоји ништа.

6италац, и кад сау#ествује, не мора поделити са Kагодом њен анихилизирају!и Eзакљу#акE

као одговор на сатритељски зулум и геноцид. но што свакако оележава његов доживљај

у #итању јесте осе!ање да је то што се десило са овом девојком неопростиво. *е само

сваки геноцид, такво је свако изазивање оваквог о#аја о коме смо сазнали посредством

мора које је у стању да га са#ува и изрази.

$оследњи нагонски трзај, последњи нагонски страх из којег је изило *е0 упу!ено смрти

а не животу, не спасава Kагоду за живот, макар и у олу и муци ропског опстанка, у

кривици што живи ез рода, што све унаоколо #ини злим сном :;<=. ?ити сам у свету,

непознатом и ту'ем, као у злом сну, или ити у смрти sопет са својима( :;<=, јер

$риилови!и су свет, али спаљен - каква је то дилема слоодити се света као злог сна,

али како, помо!у воље да се живи или воље за смрт

*еодољивост жалости и неопростивост оног што се десило с Kагодом продуљују се

једним лирским детаљем који делује својом дирљивош!у, а, осим тога, што је важније,

додатно сужава могу!ност отварања неке перспективе у тума#ењу у којој и се,захваљују!и покретима ума карактеристи#ним за разне варијанте теодицеје или ило

каквим другим интерпретативним захватима, нашао ослонац за утеху ило које врсте и

степена. $оказује се да је последњи призор у којем зати#емо Kагоду док углављује

потиљак ме'у пре#аге кавеза у којем је зато#ена, својеврсна реприза њене игре из

детињства. $оред нагонског отпора и страха пред смр!у, жеље да се sотима и рани од тог

притиска и дављењаo :;;=, која последњи пут укне кад је ве! касно, јер је граница

пре'ена, јавља се, као суштинска противтежа смрти слика давно проживљене, у својој

езазлености поедоносне игре у којој се куша опасност2 Kагода се као девој#ица љуљала

на две ноге о#еве столице, sналазе!и олну сласт у стрепњи да и могла изгуити

равнотежу и пасти заједно са столицомo :;M=. 5витање живота се још једном јавља у

његовом гашењу. +о је сев који пресеца тмину у коју !е Kагода потонути. 5ад, на крају,она се клати на столи#ици коју је украла од стражара, само што сад она sоним истим

напором које свако младо тело употрељава за одржање и одрану тражи своје уништењеo

2-



:;M=. Kагода оће ол с којим !е пре!и та#ку са које и се још могла вратити у равнотежу2

s*естати да и нестало свега.o +о је захтев превеликог о#аја који у настојању да нестане

sсвегаo, свеколиког света, као да о#екује да ни#ега, па ни огња, помора и ропства sније

уопште ни илоo. s+о је оље.o :;M= & односу на шта је то sољеo, то је језиком акосмизма

још изрециво2 оље је не бити ако је свеколико постојање роовање, паљевина, крв и туга

и растанак од оних које волимо :;M=. & #ему се то sољеo састоји, то, наравно, није могу!е ре!и ни језиком акосмизма, нити ило којим другим. 'личност са игром у детињству, на

о#евој столици, као да оасјава цео живот. Вишак живота, какав постоји у свакој игри,

која, и кад је окушавање опасности, као да га само поја#ава, потире се вишком о#аја, који,

управо оним што је тој игри сли#но, претеже и води ништавилу2 s$а то се она, заједно са

о#евом столицом из детињства, преврнула и леди у неприродном положајуo :;;=4 смрт у

том изједна#авању постаје наопако ро'ење. & распону изме'у те две игре, од sолне

сластиo до утрну!а у теснацу sкроз који сада ваља про!и некуд на другу страну, као у

тренутку ро'ењаo :;;=, живот је не само уништен ве! и оесмишљен. +о је неминовно

уколико се жели или се само наме!е гашење свих временских EекстазаE, дакле и

проживљене прошлости. дијање које се односи на помор, огањ и крв, не и се смело

протегнути и на де#ију игру. ?ар она и морала остати зашти!ена од порива заанихилацијом. "ко она остаје таква, поеда у таквој игри недовољна је насупрот поразу у

самоуиству, у које је игра из детињства EпризванаE само да и га у#инила још тежим. &

томе управо и јесте оно што је најнедопустивије и неопростиво2 довести невино и лепо

и!е у положај у коме не само да смрт прекра!ује живот, да самоуиство рише се!ање на

превелики ол, него вишак о#аја пое'ује вишак живота садржан у игри детета, то јест у

sолној сластиo и радости те игре.

1о може ити сведок те поеде, EприсутанE у том простору где се ојављује сли#ност

љуљања девој#ице на о#евој столици и кла!ења на столи#ици девојке која хрли у смрт

тако да може гарантовати да је доиста Eтако илоE "ко море поверава наратору (уће на

осами управо такву при#у, уверавају!и ауторитетом свог логоса да је Kагода могла осе!ати

и мислити s+о је ољеo, оно и могло известити и о трагу или одјеку не#ега што и, као

sCлас одозгоo или ускршња звона у !аусту, спре#ило или некако преосмислило овакву

поеду о#аја и вишка о#аја. & sсарајевској само!иo нараторовој, ме'утим, оно о тако

не#ем не каже ништа. *икакве корекције, ни овостране ни оностране, нема за о#ај, за

недопустиви вишак о#аја.

"ндри! пушта дух из мора, снажан као оно, да проговори језиком акосмизма, апсолутне

анихилације, али га не заступа, не оспорава га, али га и не подржава. $реузета ре# мора,

која уди из првог сна, неодољива, злокона и испуњена езмерном жалош!у коју ваља да

пренесе, контрастирана је с нараторовим исказом да он ни#ију при#у не прекида нити когаисправља :NI=. н је ту да сваког саслуша. "ко треа, слуша дуго и пажљиво4 саопшти!е у

при#и шта је #уо2 ни више ни мање од тога. 5вако и да га та при#а о Kагоди мимои'е, али

мимои!и га не може, а поготову у ку!и на "ли%аковцу не. Ваља је, дакле, саслушати.

Ваља је издржати.

"ндри! је неумољив кад #итаоца треа суо#ити с најтежим и најгор#им стварима. &

Fобии он долази до краја2 не#ији нестанак доводи у питање да ли ило шта треа и може

да остане. Лепа девојка и цео свет који може постојати с њом, уз њу и за њу, па, утолико, и

за оног ко њу, #итају!и, прихвата у сопствени дух, пригрљује је у сопственом и!у све је

то изложено махнитању уништавала#ког зла. $рекинути се оно може једино ако ни#ег не

и ило.

22



1онтраст изме'у пажљивог и дугог слушања сва#ије при#е, и говора којим се оглашава

дух акосмизма из мора које је са#увало при#у о Kагоди, наводи да се још једном присетимо

Dизванегови!еве мисли коју он дошаптава наратору, или је овај дошаптава2 да је, наиме,

у ?ога sи тако све записаноo. слонити се само на тај EзаписE зна#ило и потпуно ди!и

руке од историје, одустати од сваке вере да #овеково искуство и сазнање нешто вреде у

историјском животу. $ри#а о оном, у ствари веома гордом s"ко може( допушта да сенекаква, каква-таква корист може изву!и из сазнања и сведо#ења о томе како пролазе

мо!ници овог света.

1ад је ре# о гуитку лепоте, и целог света заједно с њом, оно што остаје записано у при#и

о томе доноси још далекосежније сазнање, што понеког може навести да помисли да таква

при#а као да код ?ога није записана, иако и она пре свих других морала ити записана,

ако се тамо ишта записује. Лепоту у свету свакако ваља са#увати, како и свет опстао4

њега треа #увати зарад ње.

"ко море то зна, морао и свакако знати и ?ог. Kер, најзад, ре#ено је и то да је ?ог леп и да

воли лепоту.

ЛЕПОТА И МР28А

$%&'(()*+'&&%*,

.Ани/ина вре!ена. Иве Андрића

У те/сту се5 0о"а9ећи од /"аси:ни; <етеови; =ор!у"а#ија у Фаусту II 5 ана"и9ирају

!оћ "е0оте и 0ос"еди#е 7еног ис0о>ава7а у ?свету? Андрићеве 0ри0овет/е@По/а9ује се да се три ре"ативно са!оста"не наративне #е"ине5 у /оји!а се

0ри0оведа о "уди"у 0о0а Вујадина5 са!ој Ани/и и Тијани5 !огу саг"едати

/ао једна у!етни:/а #е"ина и9 0ерс0е/тиве својеврсне =ено!ено"огије

!рA7е /оја се на ра9не на:ине ис0о>ава у ?свету? Аникиних времена@ С ти! у

ве9и је ана"и9иран и =ено!ен /"етве5 /ао ис0о>ава7а не!оћне !рA7е@

(8на#е, око лепоте су увек

или мрак људске судине или

сјај људске крви.(

#ему се све мора упитати онај ко жели да допре до смисла приповетке 8никина

времена /а тума#а има у њој много изазова, па на#инити ме'у њима неки изор или #ак

само редослед ве! даје смер интерпретацији и омогу!ава да она по#не. ?ез налажења

одговора на нека питања, ме'утим, интерпретације уопште нема, покушај разумевања

изјаловљује се.

3ве ствари у 8никиним временима немогу!е је мимои!и. +о су мо! лепоте коју неко лепо

и!е има или може да стекне над људима, и пореме!ај који испољавање :а поготову

злоупотреа= такве мо!и изазива у свету.

*арушавање установљеног реда, огрешење о зате#ене норме, прекора#ивање граница оног

што важи за уои#ајено, прихватљиво или морално, изазивају самим тим што границе,

норме и ред постоје реакцију савести, недоку#иву њену (игру( са околностима и

2&

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/andric/dstojanovic-anika_ger.html

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/andric/dstojanovic-anika_ger.html



дога'ајима. &ои#ајено је EнормалноE, а нормално и доро се неретко изједна#ују, с

разлогом, а и упркос разлозима. &својени ред, признате норме и наметнуте границе, све то

подупире живот и даје му неки EсмисаоE, али, истовремено, нужно га #ини и мање или

више ску#еним.

Hта ива кад управо лепо и!е, и то управо својом лепотом2 #удом лепоте које га издвајаме'у другим и!има, нарушава пожељни али у не#ему за људе и осује!ују!и поредак

ствари 1аква је улога лепоте у свету и да ли се она, када се испољава као мо! над

душама људи, испољава саоразно највишем, итном свом својству 3аља питања која се,

као у концентри#ним круговима, шире око ових и од којих се удаљују, воде мисао најпре

до оног да ли је довољно додирнути лепоту, и шта то уопште зна#и4 тако'е, шта зна#и

ити њоме додирнут, какво је то оога!ење егзистенције 3а ли такво испуњење нужно

зна#и и угрожавање живота, осиромашее у оога!ивању, гуитак на врхунцу

I

Велика је празнина живота. 6овек осе!а неодољиву потреу да је испуни. Можда ништадруго и не жели, и не може, и не треба да постигне. "ли #име испунити, и како, тај зјап

живљеног времена, које је и застрашују!е, али је свако то осе!а и оно најдрагоценије

што се може EиматиE $разнина живота ве!а је него замор што га доносе рад, напор,

треперење у ризи да се живот онови и одржи. & првом, ма како кратком предаху који

треперење у ризи и рад дозволе, она се изнова ојављује. 9ена је тајна усамљеност душе.

+о !е ре!и2 уколико постоји неко други за мене у свету а и ја постојим за њега, живот

постаје испуњен. $остоје разне везе ме'у људима, заједнице и припадности. 5вака од њих

отвара појединцу, који захваљују!и њима превазилази донекле своју усамљеност, неке

могу!ности4 пунктуална самосвест отвара се за оиље других. *ешто се ира и прима

слоодно, нешто је наметнуто зате#еном културом, ои#ајима, па и слу#ајем. $разнину

живота најоље испуњава оно што доноси љуав. 3ок она постоји, празнине нема. 6ак и

кад за ту празнину зна и о њој можда мисли, #овек је, у ствари, не осе!а док је у њему

љуе!а душа.

туд и важност лепоте. 6овек се у љуави, и љуављу, лепоти доровољно и радо

покорава, предаје јој се и неретко препушта њеном во'ству, као да и!а која је имају све

оље умеју и више знају него она која је немају. 3а ли !е се то звати страст :Eслепа

страстE=, одушевљење, озареност, усхит, поверење или некако друга#ије, свеједно је.

Лепота има мо! коју јој даје спосоност да у онима који је виде покрене нешто #име рзо

и лако, тако им изгледа, пое'ују празнину живота4 што је најважније потпуно. Мада, не

увек трајно. 1олико год се #инило природним да љуав и лепота иду заједно, њихов раскорак, све ако и није неумитан, #ест је оно најоље што живот може дати претвара се

у горак пораз, траги#ну залуделост, меланхоли#ну спознају да је животна пуно!а ила

варљива. Kе ли она зог тога мање вредна, док је трајала Kе ли лепота, која уди љуав,

зато мање мо!на, треба ли да уде мање мо!на 9ена мо! је опасна4 да ли зато окретати

поглед од ње 8сто као што га #овек окре!е, вољно и невољно, од ругое и свакојаких

грозота које људи прире'ују једни другима и сами сеи /ар пропустити могу!ност да се,

излажу!и се лепом и!у, доживи све што одатле може да уследи, као да погиељ, штета

или несре!а у ареалима ружно!е нису подједнако вероватне као и у подру#ју у којем

лепота показује своју мо!0

но лиидинозно у #овеку овакво питање сеи уопште не поставља, оно је за његаесмислено. Jрлити ка лепоти, нека уде и уза све могу!е опасности, за њега је једино

природно, нужно, EдороE. "ко се задовољство и сре!а изми#у у сваком слу#ају, зар !е им

&0



се ити лиже ако се одустане од оваквог хрљења, од покушаја који је у њему садржан

$ролем је, наравно, у томе што се покушај ове врсте увек зива у амијенту света који је

пун свакаквих препрека, по природи ствари и нужно. Многе од њих не постоје ез дорих

разлога. ожавање лепоте, допадање испуњено поштовањем, жеља, пожуда и насилно

граљење, сан о сре!и зог лизине лепог и!а и његовог поседовања, и рат који се око

лепоте води не само +ројански, ве! и они мањи ратови, свакодневни, у свим временима све то по#иње у истој та#ки. Jаос света у дорој мери по#ива на неразмрсивости разних

душевних стања и покрета изазваних лепотом.

& љуави, наравно, садржана је и жеља за потпуном дороити вољеног створења,

његовим о#увањем и ујањем, сре!ом. "ли то је само једна нит у сложеној мрежи. Лепота

својом мо!и не јем#и ни љуав ни сре!у.

& сваком слу#ају, празнина живота не#им се мора испунити. Hта ива кад се покуша да

то уде лепотом, о томе говоре уметници. 5ама лепота не мора ити непосредно видљива,

имагинацији се она, у уметности, #есто нуди индиректно. 0лијада је, рецимо, при том

пуна крви. 1аже нам се и то да је вредело орити се зог такве лепотице каква је илаKелена. 3а ли, узимају!и све у озир, треа веровати тројанским старцима 6име и

толика патња имала ити искупљена, ако се доиста по'е од тога да се ратовало око једне

жене, макар и најлепше, како гласи при#а & при#и такво ојашњење рата има свој

смисао, али одговор на овако усмерено питање није ез даљег јасан. 6име једном +ерситу

Kелена може да испуни живот, и да ли га се она уопште ти#е 8 Hекспир се, на свој

на#ин, позаавио тиме.

1ад је о мо!и лепоте ре#, у новијим временима ме'у најважнијим исказима свакако је онај

Cетеов из другог дела !ауста. пет сре!емо Лепу Kелену, али сада је све друга#ије. &з

велику и најве!у лепоту јавља се тема кривице и савести.

Cетеова Kелена не!е да стражар Линкеј уде кажњен зато што је, засењен њеном лепотом,

занемарио своју дужност. 3ато јој је да одлу#и о његовом животу или смрти, и она га

ослоа'а. $ри том, није посреди пука самилост или разумевање за људске слаости. "ко

је њен опроштај гест великодушности, онда та великодушност није напросто само још

једна ме'у осталим Kелениним одликама. на спасава Линкеја од строге казне јер се у њој

осе!ај одговорности неког ко има мо! над другима какву даје велика лепота укршта и

спаја са осе!ањем кривице зог последица које деловање такве мо!и има. &толико је

Kеленина великодушност израз унеколико олне њене самосвести. ва лепотица не ужива

у својој мо!и, која и могла ити и мо! да усре!и, изазове дивљење или да усхити. &

Cетеовим стиховима пре налазимо њену отвореност за патњу зог несре!е у коју западајуони које је о#арала патњу која, уколико је и њена, остаје, наравно, патња надмо!них.

$осреди је нешто шире од немогу!ности да задовољи сва#ију жељу или узврати љуав

сваком у коме се ова може проудити. Лепота залу)ује, то је нешто што претходи како

жељи, тако и могу!ој љуави, и са #им се некако мора иза!и на крај и пре него што се

покаже да жеља остаје осује!ена или да је љуав немогу!а. /алу'еност лепотом и прејако

одушевљење постају заслепљеност, омама Iетеова Kелена осе!а и зна да је то у сукоу

са достојанством #овека и да угрожава оно што у њему може и треа да уде узвишено.

Jелада, као и kаустова готска соа, призване су гласом хуманисти#ке просве!ености, или

просветитељског хуманизма осамнаестог столе!а2 Kелена, тако, може да мисли и на

достојанство, не само на судинске неумитности. 5тога свакој њеној ре#и којом даје

израза осе!ању својеврсне своје кривице треа поклонити пуну пажњу.

&



vVY ^WRT, _VY QXU W]VXUdR, _V]e QXU [QXUd

fRYd]VeR[. PRUR `Q]0 PRTXU Yd]R[\ wRYXUQXb

xR]eZT\d `QXU, cWR]VTT _R] yV[[R] fcYR[

gZ ac WRdZ]R[, _VYY YQR iR_R] YQXU

zZXU YZ[Yd RQ[ Pc]_Q\RY SR]YXUZ[dR[. {VcWR[_ |Rdad,

xR]ecU]R[_, eRXUdR[_, UQ[ c[_ UR] R[d]cXbR[_,}VTW\ZddR], }RT_R[, wZddR], |V vV`Z[R[,

gQR ecU]dR[ `QXU Q` ~]]R[ UR] c[_ UQ[.

•Q[eVXU _QR PRTd SR]iQ]]dE QXU _ZuuRTd `RU]4

zc[ _]RQeVXU, SQR]eVXU W]Q[\E QXU zZd Vce zZd.

"#$%& HH , ;GI< ee.

/ло које донесох не смем

3а кажњавам. "вај0 1акав ме то5троги усуд прогони да свуд мушкараца груд

+ако залудим да нити сее

*и друго шта што достојно је не поштедеше.

$олуогови, јунаци, огови, демони #ак,

Водали су ме, у лудњи, тамо-овамо,

тимају!и, заводе!и, оре!и се, потежу!и

8 ту и тамо. $росто, сму!ивала сам свет

3воструко више4 сад опет невољу

троструко, #етвороструко на невољу додајем.

Kелена своју лепоту види као (строги усуд(4 сујете или оести код ње нема. 9ено (авај0( је

искрено. /анети њоме, мушкарци ило ког ранга, од демона до огова, а наро#ито људи,

мушкарци-јунаци, #инили су свакакве ствари, последице тога нису непознате. *еред и

несре!а у свету умножавају се са залу'ују!е лепоте. 8ли2 лепота не производи ништа

лепо. *е треа много да и се дошло до оваквог закљу#ка. *о, такав резиме Kелениног

постојања у свету суо#ава са новим питањима, која превазилазе она што се отварају с

увидом да је лепота ое!ање сре!е које најве!ма остаје неиспуњено. *еиспуњено ое!ање

сре!е и лепотом вишеструко уве!авана невоља у ионако тешко сношљивом ковитлацу

света, то, наравно, нипошто није исто. Лепота, када се испољи као макар и нехоти#но

злоупотрељена мо! и испуни празнину живота несре!ом, мора проудити глас савести,

уколико, разуме се, постоји одговарају!а самосвест лепог и!а. 5амосвест лепог и!а као лепог је у томе да лепота не постоји у складу са соом, својим итним одре'ењем, уколико

не ура'а лепотом, не доноси је и не EшириE светом с којим је у додиру. ткривају!и то,

лепо и!е постаје свесно наро#итих озира које мора имати. (5троги усуд( је, ме'утим, и

у томе што ни испољавање одговарају!их озира не помаже много у ра'ању и

испољавању жудњи, страсти, посесивности, љуоморе и у шта све оваква залу'еност

ина#е може да одведе. 5вест о оваквом (строгом усуду( лако се претвара у свест о

кривици, а ова је, овако или онако, увек ве! и свест о казни, о њеној потреи, праведности

или, тако'е, уза све то, о дубљој неправедности, уколико се, наиме, исконска невиност и

#едност покажу као она последња, дакле ни#им неугрозива суштина која одре'ује

постојање лепог и!а. "ли, не може се унапред ре!и да ли !е се, и како, то показати, иако

се са доста сигурности може говорити о томе да !е, пре него што до тога евентуално до'е, разне инстанце у свету тражити казну, а у самом #овеку, када пре'е неку зате#ену

границу, његова савест !е је тражити тако'е. 5војим (авај0(, ако се доро #ује све што иза

&6



њега може да стоји, Cетеова Kелена наводи да се о постојању лепог и!а у свету зиља

размишља као о злој кои2 лепота је итан #инилац зивања која #овекову егзистенцију

#ине траги#ном, ако није ве! сам темељ трагике. Лепота приморана да живи уз

притискају!е опомене и осуде савести у посеном је положају. грани#авање њеног

дејства није исто што и овакво самоограни#авање. туда и велика важност питања2 шта !е

лепо и!е у свету и откуд оно ту &право тим питањима се ави "ндри! у 8никинимвременима.

"никина велика лепота залу'ује многе. *ишта лепо одатле не произлази. & далекој, али

јасно распознатљивој вези са Kеленом, том сестринству по неодољивој #ари, "ндри!ева

јунакиња и сама то јасно осе!а и види. 1олико је горда, довољна сеи, оесно

самоуверена, од једног #аса изазива#ки настројена и, #ак, естидна, толико је спремна и

на сурову самоосуду. $одразумеване или саморазумљиве зар сре!е љуави нема.

Hтавише, уди се велика мржња езмало свуд око ње. $ри#а о "ники може се #итати као

својеврсна %еноменологија мржње. +о што је та мржња пре свега немо!на не зна#и да

остаје ез е%екта. *апротив, она је од одлу#ују!ег зна#аја у EсветуE ове приповетке2 однос

изме'у мо!и лепоте и немо!не мржње према лепотици и мо!и коју она има одре'ује свеостало.

"нику у касаи и око касае замрзе јер је (отворила ку!у мушкарцима(>8во "ндри!,

Јелена, жена које нема, 5арана дела 8ве "ндри!а, књига седма, ?еоград, @;A<, стр. IN.B и

постала жена отпадница. (Мало-помало, око "никине ку!е се стварао логор.( :IN=

$риповеда# не жели да остави никакву недоумицу како треа гледати на оне који су тај

логор оразовали, па и на живот у касаи уопште, пре него што је присуство лепог

"никиног и!а у њега унело пореме!ај. но што у том животу важи за доро или ар

сношљиво, јер је уои#ајено, за добро јер је нормално, далеко је од тога да и ве! самим

тим ило хвале вредно. *апротив, у EнормалномE много је недостојног, понижавају!ег,

мрског, не-људског. +пад "никин у тај свет, као присуство не#ег страног, осветљава

нормални свет касае у његовој недостојности и не-људскости, а његов морал показује као

морал малих мера, које не допуштају да се стекне иоле та#нија слика о стварним

разлозима не#ијег понашања и истинском смислу не#ије судине. "ко се и допусти да

друга#ије неке мере негде постоје и да одре'ују живот, или да је то арем замисливо,

извесно је да се езмало нико у EсветуE 8никини времена не може ни упитати, не само о

ту'ости лепоте, и зашто је она ту'а, него ни о томе какав је доиста не-ту'и и свакоме као

EнормаланE познати живот, оно у њему #ему се нико не #уди. 5ку#ени живот касае је

заувек и у свему непролематизован живот. *и тамо где се врховна мудрост опстанка не

види у неповерењу и подозрењу према свему што је однекуд друга#ије, #овек нипошто

није зашти!ен од залуда које !е га навести да у'е у непомирљив и, стога, траги#ан сукоса својом околином пропаст у таквом сукоу увек је могу!а, зато што је и залуда увек

могу!а. 8ли2 #овеков положај је у на#елу траги#ан. "ли, пропаст је много вероватнија и

долази рже, и са тежим последицама, тамо где је оразац друштвеног понашања у

потпуности одре'ен неповерењем према свакој другојакости. 8зазивање упу!ено

устаљеном поретку ствари доживљава се ту непосредније, па је и одрамена реакција

ја#а, испуњена је мржњом и прекош!у, или с више мржње него што и то ина#е ио

слу#ај, а спремности за разумевање и, можда, #ак опроштај је мање4 ту #овек-прекршилац

норме ни сам сеи није спреман да опрости искорак са утааног пута одувек и заувек

истог живљења. $овреда реда и самоповреда мешају се и претапају. Dед и јесте ред зато

што тражи од сваког да њиме уде оухва!ен. &колико се на то пристаје, његова јемства

да !е све ити доро су ве!а4 непристајање се кажњава, у најмању руку прети секажњавањем. 3одуше, од страности до отпадништва је велики корак. "ли, има ли једног

ез другог +ешко је замислити "нику-отпадницу која, пре него што !е то постати, не и

&7



ила ту'а свету у коме се нашла, и којој он не и ио ту'2 лепота је у овој при#и изазов

%аталан и за оне који су загледани у њу, и за лепо и!е само. 1ао мало који лик у светској

књижевности, "ника, управо тиме што лепотом одудара од свега око сее, с неумољивом

и стога олном јасно!ом указује на границу изме'у пропасти и сре!е2 прва је неминовна, а

друга невероватна, иако постоји тренутак у којем изгледа да !е се, напротив, сре!а упркос

свему остварити, да посрну!е у зло#ину не мора ити и кона#ан пад. Лепота и, у томслу#ају, ила извор искупљења ве! постоје!е кривице, итни #инилац спаса. 3о њега,

наравно, не!е до!и4 уместо исцељења и искупљења, зло и свакојаке повреде живота само

!е се проширити у разним правцима. Лепота уди жељу која те повреде узрокује или

продуљује.

1асаа, са својим редом, место је мржње, али док је ова притајена, готово као да и не

постоји, дејства су јој невидљива, нераспознатљива. 1арактер нормалности касае

показује се када се постави питање о њој као месту могу!е љуави. 1о ту кога може

доиста да воли 1ад "ника уде уијена, успоставља се пре'ашњи ред2 (8 сва остала

касаа рзо је долазила сеи и примала свој стари лик одувек. )ене су веселије,

мушкарци мирнији.( :MM= +о је опис стања ствари, који не имплицира нужно и његововредновање. *о, оно одмах следи. (5ин газда-$етра kилиповца измирио се са оцем.

орио главу и одједном окрупњао, опустио неке танке и дуге ркове, повио ноге у

коленима, и тако љума по вароши. 5ав се здао на посао. $осле ?ожи!а !е га оженити.

:E3ушу !у уити у њојE, каже он друговима глуво и наусито.=( :MM= вај не аш огзна

како привла#ан портрет млади!а који је и сам ио залу'ен лепотом која се указала у

његовом свету, (непоправљив и упоран у својој страсти за "ником( :IM=, и који је зог

своје залу'ености морао да се крије, јер је отац ио спреман да га зог руке уије, а

мајку, која се за сина криомице рине, да отера после тридесет година заједни#ког живота,

(ако је само једном #ује да уздахне или види да сузу пусти за отпадником( :I;=, та слика

младог #овека који се призвао памети, па сад (љума( касаом и (здао се на посао(, ту је да

покаже шта у свету таквих нарави и норми прво пада на памет ономе ко ослоо'ен

страсти према лепоти има намеру да се жени. (3ушу !у уити у њој0(, ве! унапред

ое!ава он својој уду!ој невести, друговима, сеи, а ваљда, несвесно, и своме оцу, који

више не жели да га уије. +о је, можда, једним делом и реакција оног ко је узалуд ио

упоран у својој страсти за недоступном лепотом, али је, пре и више, израз EнормалностиE

живота у касаи, дакле нешто што не!е ити осу'ено, понајмање као отпадништво, а није

искљу#ено да уде схва!ено и с извесним одоравањем. Hта друго осе!ати према жени

него жељу да се (душа уије( у њој, да се, дакле, предупреди све што и она могла

у#инити или помислити док је душа у њој жива, док је она људско и!е у правом смислу0

+о питање за касау, у њеној нормалности, није посено провокативно. *апротив, у

дором је складу с оним што отац млади!ев, док је још есан на сина-отпадника, кажеМихаилу2 (& свакој жени има 'аво кога треа уити или послом или ра'ањем, или и

једним и другим4 а ако се жена отме и једном и другом, онда треа уити жену.( :AI %.=

5ин се прилижава оцу, или се #ак поистове!ује с њим, од првог #аса када се вратио у

окриље реда. +акав однос оца и сина, уосталом, и јесте итно својство реда2 отац

установљује ред ве! и тиме што свога сина васпитава и преноси му важна сазнања о

животу у свету. $оуна синова против о#ева у име неког новог реда, у касаи нема велике

изгледе4 ако је њен узрок залу'еност лепотом, онда су разлози за о#инску неумољивост

посено #врсти. Kер, какав и EредE могао стајати иза такве залу'ености jротска помама, и

још према лудници, има да уде спре#ена, ако треа и самом смр!у од о#инске руке. Dед

је важнији од :жудњом пореме!еног= сина.

3а ли, онда, треа да #уди што се о нормалности касае у овој приповеци говори у

животињским сликама и терминима. (& касаи, где људи и жене ли#е једно на друго као

&4



овца на овцу, деси се тако да слу#ај нанесе по једно дете, као ветар семе, које се изметне,

па стр#и из реда и изазива несре!е и зауне, док се и њему не подсеку колена и тако не

поврати стари ред у вароши.( :GI= 6ак и да с овим није контрастиран извештај о "никиној

мајци, жени (са не#им отменим, ту'инским и уплашеним у држању( :GI=, коју је отац,

Маринко 1рнојелац довео (из света(, и коју (свет( касае, даоме, (није волео ни ценио(

:GI=, јасно је да тамо где сви ли#е као овца на овцу оно што је отмено, лепо, па самим тими ту'е, нема шта много да тражи и о#екује, а ако су лепота и отменост пра!ене и

уплашенош!у, ни то није ез разлога. Мајка у којој постоји црта отмености и ту'ости,

својој к!ери, која расте као (мршава и висока девој#ица са великим о#има, пуним

неповерења и пркоса( :GI=, (повезивала nјеn главу на неки наро#ит на#ин, да јој се нимало

не види коса(. :GL= 1ада се, касније, Kакша, ве! ода#ен, присе!а "нике, тако да му се

(крати дах и магли вид( :L;=, он је види (како седи на миндерлуку, до о#ију повезана

елом, #врсто стегнутом марамом, тако да јој се нимало не види коса(. :L;= Oрта

отмености и ту'ости прешла је, видимо, са мајке на к!ер, #ија лепота потреса душу како

ниједно од створења која ли#е као овца на овцу не може, нити икако на тако шта и

помишља, и то је потреса како својом изузетнош!у, тако и својим изузимањем из

постоје!ег реда. *есре!а "никина, као и она коју она доноси другима, несре!а је уEов#ијемE свету у којем сви ли#е једни на друге. Можда је преурањено питати да ли је ве! и

сам живот у таквом свету, какав год ио, увек пре свега несре!а.

8звесно је да у EсветуE 8никини времена истина о узроцима драмати#них зивања остаје

скривена, непротума#љива. +амо где влада ов#ија сли#ност свих, најпожељније је да

таквих дога'аја не уде. "ко до њих до'е, истину о њима и њихов смисао може да схвати

само неко ко припада неком другом и друга#ијем поретку ствари. 1асаа је, поред

осталог, и зато касаа што није спосона за питања о непрозирном смислу изузетних

дога'аја и истини живота њихових актера, а још мање за одговоре на таква питања.

3а ли је, у овом погледу, изузетак арем кајмакам (8стина, седе!и у својој ашти поред

наргиле и гледају!и у рзу воду, мислио је понекад о влахињи са Мејдана. E6удо0 д

толике лепоте ништа није остало.E +о је ио отприлике предмет његовог размишљања. "ли

је сматрао да у касаи нема никога с ким и вредело поразговарати о томе.( :MA= 1ајмакам

је једини који је имао неког стварног задовољства од "никине лепоте, или ар уживања

ез ола. +о је дато мо!ницима и властодршцима, понекад, макар или и ниског ранга.

Мо! и уживање, кажу и %илозо%и, иду заједно. "ли, истину о "никином удесу, као

истину њеног и!а, тог чуда (толике лепоте(, коју је окусио, јер му се раскрила, не може

прозрети ни он у својим наслу!ивањима, #ак ни истину о томе зашто му се заправо

раскрила. 5азнање му није дато. Dазговора о томе, који и повео даље, и довео можда до

неке дуље спознаје, не може ити, нема се с ким. 8страга 5алка Jеде води се више затода се ништа не сазна, него да и се нешто сазнало. &осталом, оно најважније ионако је

немогу!е сазнати. 5ам приповеда# ве! унапред се изјаснио о томе2 (8 никад нико у овој

устајалој касаи не и могао погодити шта је раставило Михаила од "нике, јер нико није

могао ни замислити шта крије газда-*иколин ортак иза своје спољашњости мирна и

радишна #овека.( :NF= 8стина је ту, а можда и ина#е увек у оваквим стварима,

EнезамисливаE. 5крива се изме'у редова приповеда#а, који уме да испри#а шта је и како је

ило, и мами и заварава тума#а који приповест #ита. & сваком слу#ају, тој истини

неопходна је при#а која !е је са#увати у времену и од времена.

&осталом, неојашњив је, и још неојашњивији, и слу#ај попа Вујадина, који у овај исти

EсветE тако'е уноси пометњу, када се покаже његово лудило. $рошле су године и деценијеод "никине траги#не смрти. се!амо да је то што се десило с њом у некој дуљој вези са

Вујадиновим слу#ајем, али ко да схвати у каквој (5вак је и нехотице настојао да тој

&8



несре!и на'е узрок и ојашњење, и да тако олакша срцу и умири тешку мисао. "ли ма

колико да су настојали у #аршији да се сете ма #ега неои#ног из поп-Вујадинова живота,

нико није могао да изнесе ништа. $оп-Вујадинова судина је стајала пред њима проста и

неојашњива(. :GG= 1ако се нешто неухватљиво а судински важно проноси и

преоли#ава кроз време, то се овде може назрети кроз анализу усмерености, порекла и

карактера мржње, али приказаним судеоницима дога'аја из при#е остаје непојамно.(+ешко је ило веровати такву ствар, а нико није могао да је разуме и ојасни.( :GF=, на

томе приповеда# инсистира, како кад је ре# о "ники и Михаилу, тако и кад је ре# о

Вујадину. (5ељанке које су ишле у варош или из вароши, застајале су у сусрету и, пошто

и се поздравиле и упитале као два мрава што се њуше више погледом него ре#има,

одмах и скретале говор на попа Вујадина, и крстиле се моле!и Eвеликог, јединог и

милостивог ?огаE да урани њих и свакога.( :GF= д истине ту не може ити ништа4 у

свету ов#ије сли#ности, оне које разговарају сусре!у!и се (као два мрава( не могу се

истини ни прилижити. $ризивање ?ога, дато с примесом ироније, ту тешко може

помо!и.

Kедна од пристојних и нормалних жена у том EсветуE, коју можемо мало оље да сагледамо, јесте Dисти!кина снаха. 9ен муж није, као ни многи други, одолео "никином изазову,

упу!еном, уосталом, више његовој мајци, старој Dисти!ки, него аш њему самом. (Лежао

је пред "никиним вратима, копао ногама, просипао паре, и изезумљен дозивао у исто

време "нику и мајку.( :IA= 5упружница овог Dисти!а који прострт пред вратима луднице

(копа ногама(, гуе!и тако достојно људско оли#је и пре наликују!и некој животињи,

оузета је, разуме се, дуоком мржњом и куне "нику. Мржња је тако јака да се она при

том оезнањује, пада и у паду гаси кандило. 5усти#у се помра#еност и мрак. 9ена клетва

и, уопште, цела сцена једно је од мотивацијских #воришта приповетке. Hта ива кад

Dисти!кина снаха до'е сеи (пра под и !илим од проливеног зејтина, нали и запали

поново кандило, прекрсти се пред њим три пута и поклони ез ре#и. $ригледа још једном

дете које је спавало у колевци. " кад је све то посвршавала, села је под само кандило и са

рукама скрштеним у крилу #екала #овека.( :IM= 3ок тај #овек (копа ногама(, она, која је

оли#ење реда, дакле оли#ење и људском и ожијом нормом освештане нормалности,

вра!а се прираности у ?ожијем присуству засведо#еном светлош!у кандила, под које

седа док у колевци спава невино дете, и, са помиренош!у супруге која зна шта мора да

(посвршава( као итни посао дово'ења ствари у ред, #ека, (са рукама скрштеним у

крилу(, да се залудели муж врати. ?ог, ме'утим, кога она призива није ?ог кога

призивају сељанке да их урани, док стоје на путу (као два мрава(4 то је ?ог тешке и

страшне клетве, која извире из најдуље мржње неког ко је најдуље повре'ен у свету

реда и поретка коме еспризивно припада и исто га тако, дакле еспризивно рани.

праштања ту нема, и не може ити, не може се ни помислити да и зог не#ег мождаипак треало имати разумевања за неког ко је као "ника4 немилосрдност је потпуна.

Dазумети ову сцену зна#и разумети суштину нормалности коју "ника, својом лепотом,

својим и!ем, својим животом, подрива у корену, за неко време, али у неком смислу и

трајно. 8зме'у идили#не слике колевке и кандила, и страви#не клетве је зјап ола, еса и

оезнањености, не-свести, као неке замене за смрт, из које се поново израња у свет живота

који !е ити у власти заувек важе!ег нормалног поретка ствари, дакле свет у коме гори

кандило, а разорни садржај клетве, отпослат ?огу, остављен је с оне стране те не-свести,

да даље сам делује.

8з амијента где људи подсе!ају на овце и мраве, и у којем се куне кад се не може ништа

друго, долазе они који #ине (логор( око "никине ку!е. & том (логору( приказани су разниолици залу'ености "никином лепотом. Cотово ез изузетка, ме'утим, они који су

пого'ени њеном мо!и делују као едници, смешно, јадно и неприли#но ни "ника, ни

&9



они сами не поште'ују достојан људски лик и став4 ни#ег лепог ни достојанственог у

њима нема. *а грани#ној црти, која раздваја ову дружину од Михаила и кајмакама, #ији је

однос према "ники друга#ији, налази се Kакша, потоњи (€акон(.

+о што се и у исказима који се ти#у Михаила помиње нешто зверско, не треа да завара. &

EсветуE ове приповетке Михаило по свему има изузетну позицију2 удуљивање у његоводнос с "ником приводи #итаоца најосетљивијим питањима егзистенције, како у

психолошком, тако и у ети#ком њиховом аспекту. но што је ту еминентно људски

пролем одре'ено је двама смисаоним #вориштима, ме'усоно дуински повезаним2

(недоку#ива игра савести( :AM= и (преварена нада( :A<= да лепота и љуав могу савладати

кривицу и зло. 5авест кореспондира са кривицом и злом, нада са лепотом и оним што она

ое!ава. $остојање кривице то је познато искљу#ује сре!у4 немогу!е је ити сре!ан и

осе!ати кривицу у исти мах. 3а ли је претерано ре!и да разлози за кривицу постоје увек и

у свему 1ао што су у свим временима и на свим местима видљиви трагови несре!е Hта

год да се о томе мисли, зло#ин ез сумње јесте разлог да се осе!а кривица. Може се

питати и о томе зашто разлога за сре!у увек има мање. *о, ако је лепота са својим

ое!ањима један од њих, а сведо#анства о понеком испуњењу те врсте се тако'е понегде ипонекад на'у, шта ре!и о осе!ању кривице које се храни управо тиме што је дошло до

сусрета са неким лепим и!ем, тако да, штавише, само његово постојање у свету изгледа,

из одре'ене перспективе, као основ из којег се такво осе!ање јавља *ије у при#и о "ники

ре# о, ина#е могу!ем, стиду или снеивању које #овек може да осети пред лепотом, #ији

и узрок ио у његовој властитој недораслости ономе #име сам претпоставља да и морао

да јој се одазове, шта год то ило. Лепота се ту, напротив, укљу#ује у (недоку#иву игру

савести( тако што уводи у својеврсну душевну амиваленцију или је, #ак, умногоме сама

производи. +а амиваленција настаје тако што се додирују и мешају одушевљеност

лепотом :нада, предосе!ање сре!е, радост, лепота живљеа= и гнушање над зло#инством

:кривица помешана са страхом од казне, али и жеља да се уде кажњен помешана са

душевном потреом да се осведо#и нарушени ред у свету=. ?ез икакве своје стварне

кривице, "ника се, у једном #асу, са свом својом лепотом појављује у Михаиловим о#има

на истој та#ки душе на којој зло#ин, #ији је сау#есник ио, отвара дуоку егзистенцијалну

рану. Видимо да при том ружноћа зло#ина#ког геста рањава не мање него његова

кажњивост. Лепота се меша са оним што јој је најсупротније. на и могла деловати

усре!ују!е и уздизати, што и ило и природно. сим тога, ако је #овек однекуд ве!

(подсе#ен и потресен у сеи( :N;=, му#ен теретом који притиска узнемирено срце :NM=,

крив је и осе!а се прогоњеним, могла и деловати исцељују!е, спасоносно. Могла и, али

да ли до тога долази 3о тога не!е до!и. *еспоразум који тако нешто спре#ава има снагу

неминовности. "ника, уду!и да не разуме, уду!и да није ни ило могу!е да разуме, шта

Михаилу не да да одговори на њен позив, а да се, с друге стране, сва егзистенцијалноулаже у тај неостварени однос #ију позадину не познаје, узвра!а на Михаилово устезање,

које погрешно схвата као увредљиво одијање, њеној гордости потпуно неподношљиво,

сопственим развра!ањем, дуоким самоскрнављењем, које !е и она сама осе!ати као

такво. +име она кажњава млади!а који се повла#и. *а увреду и повреду мора се некако

реаговати, и "ника реагује тако што Eотвара ку!уE другим мушкарцима. ?итно је, ме'утим,

да до оваквог самоскрнављења "никиног долази тек након разговора о 'ур'евданском

уранку, који зна#и отворен девој#ин позив Михаилу, и три пута поновљеног позива потом

да се изјасни да ли !е до!и, то јест оће ли он њу, после уранка. *е знају!и да се уплашио

и #ега се уплашио, "ника зна само да ју је више пута одио иако му се она мање-више

јасно отворила. (*ико се није питао како се појавила та жена, зашто је живела, шта је

хтела( :ML %.=, каже приповеда#. ?ар на ово последње питање може се с доста сигурностиодговорити2 хтела је да оде на 'ур'евдански уранак са Михаилом, странцем у касаи, као

што се и она у њој осе!ала ту'ом, и да потом уде егова. $ошто јој он не може ре!и шта

&-



га је спре#ило да то прихвати, она одлу#ује да, уместо тога, уде мање-више свачија. ко

ње !е се створити (логор( у којем, ар потенцијално, свако сме о#екивати да !е додирнути

лепоту, и кад је то сасвим немогу!е. Отварајући се Михаилу, и погрешно тума#е!и зашто

на то није узвра!ено, лепотица-лепота се излаже сваком, затворена у своју увре'еност, из

које !е исклијати презир, распусност, изазива#ка езо#ност, узалудна надмо! над

свакојаким едницима који !е гамизати :IA= ка њој, али и о#ај над проиграном,недого'еном лепотом сопственог ољег, правог могу!ег живота о#ај који је друга страна

затомљеног гнева зог тога што се јавило ило какво EакоE, кад се она отворила неком у

свету, макар то ило и конвенционално-опрезно Eако удем живE :IF=, којим, кривицом ве!

дуго му#ени, Михаило најпре прихвата да до'е на те%ери#. *икаквог EакоE ту не сме ити,

и кад је ипак изговорено, у "никином погледу !е се, тако се ар у#инило Михаилу,

појавити исто оно што је ве! видео у погледу распомамљене 1рстинице, која уија2 нешто

зверско.

"ника, ипак, не Eотвара ку!у мушкарцимаE само зог једног EакоE, него тек када, после тога,

Михаило три пута одија да јој до'е. +ри пута одијен позив мора она осетити као

повреду, на коју одговара самоповредом. "ко се у њој јавља и кривица, то није само иискљу#иво зато што је нарушила ред око сее, моралне норме и оно што је EнормалноE, ве!

и зато што је злоупотреила мо! своје лепоте, претварају!и је у средство којим се квари и

уништава лепота и њеног живљења, и живота уопште. +а њена лепота постаје узрок

разних несре!а, делује као мо! над људима која изазива клетве. &место да, осим што !е јој

се дивити, уде и лагословљена, та лепота ива омражена. +о је неподношљиво и њој, а

не само свету у коме живи. (севапио и се ко и ме уио.( :AN= "ника не може да

опрости Михаилу, али ни сеи.

& таквом "никином егзистенцијалном одговору какав је проистекао из Михаиловог

троструког одијања, траги#но је то што, доиста, у свету какав знамо, уопште, а не само у

EсветуE ове приповетке, не постоји могу!ност разјашњења откуд то да се изузетна и

заносна лепота ове девојке привиди тамо где се урезала уила#ка 1рстиницина слика2

разјашњења које и донело улажују!у јасно!у, оплемењују!и увид и помирљиво-

измиритељско праштање. Михаило не може ре!и Eу#ествовао сам у уиствуE, још мање Eсве

жене ме подсе!ају на 1рстиницу, #ак и ти ме подсе!аш на њуE, а ипак и морало ити

разјашњено зашто га и велика лепота, #ак и она, се!а тог зло#ина. 1ад и се то разјаснило,

отклонила и се залуда да је "ника исто што и 1рстиница, да је тврдо!а њеног погледа,

изазвана једним EакоE, исто што и уила#ки ес у о#има ко зна #име до таквог еса

доведене жене, а поготову залуда да је жена као таква демонско и!е, које увла#и у

зло#ин и потапа у кривицу, да је, штавише, лепота застрашују!а магнетска сила, којој се

свакако треа отети, јер њено дејство доводи до неподношљивих пореме!аја. "ли, поштосе у знаноме нам свету то не може разјаснити не на последњем месту зог те

немогу!ности он и јесте долина пла#а овакве залуде постају могу!е, па и нужне. 8 ез

њих, људи нај#еш!е не знају шта !е с великом лепотом у свету, а кад су у власти залуда

ове врсте, онда лепо и!е не твори лепоту живљења, нити је шири око сее, једва ако у

њој икако и суделује, кад је ре# о животу неког сре!нијег мо!ника, али зато изазива

несре!у, понекад и непоправљиву.

/ашто је немогу!е разјаснити неспоразум изме'у Михаила и "нике, ако и их то ооје

спасло 3а ли је то само зато што је немогу!е ре!и истину, кад она може да угрози онога

на кога се односи *агон за самоодржањем налаже да се истина о сау#есништву у зло#ину

скрива, али пое!и од закона не зна#и пое!и и од сопствене савести, а значи неминовнинеспоразум кад до'е до сусрета са лепотом. *ије ли онда оље, да се не каже и

проита#није, имати поверења и открити страшну тајну свога живота некоме али где да

&2



се на'е такав ко и посредовао или припомогао у изегавању коног неспоразума, који

доноси само ново ра#вање и неконтролисано даље ширење несре!е у непредвидљивим

правцима /ашто је немогу!е поверити се арем ономе од кога, од чије лепоте, зависи сав

мој живот0 *е скривати се и признати све, макар само зато да се несре!а не и ширила

даље, ако су се претходне несре!е ве! неповратно зиле. 1ако смо!и снаге за такво

поверење и где на!и храрости потрене за њега

3а ли и "ника разумела то, у строгом смислу, не спада више у анализу приповетке као

уметни#ког дела, али такво питање је могу!е, оправдано је и у темељу је, да се тако каже,

свих осталих питања, па га, према томе, можда ипак треа у#инити делом те анализе. Kер,

1рстиница и "ника уопште нису у истом положају. 1рстиница уија јер изравнава неке

ра#уне са својим мужем које су њих двоје (одавно размрсивали( :NI=, док је Михаило ту

(ез зна#ења и невидљиво ситан, као повод и средство( :NI=, нашавши се изме'у мужа и

жене који живе (у дуокој и старој мржњи која је ве!а и ја#а и од њих и од њега( :NI=4

"ника, напротив, пре Михаиловог одијања, живи са својом дозревају!ом лепотом у

исконској невиности света, са могу!ом љуављу која је у свету #ека. +а љуав, ме'утим,

мора ити велика и изузетна, јер "ника сее осе!а као и!е изузетно. нај коме !е сеотворити мора ити достојан ње. 8стина је то из при#е није тешко иш#итати да је

"ника, свесна своје изузетности, са ње и горда до охолости, али док у тој гордости није

повре'ена, она не повре'ује никога, па ни сее. $о#е!е да изазива, понижава и

злоупотрељава друге, на разне на#ине њоме залу'ене, тек када оскрнави сее. 9ени

Eра#униE са Михаилом не могу се ни у #ему упоре'ивати са онима које је 1рстиница

размрсивала са својим мужем, јер "ника није Михаилова жена, него и то тек могла ити.

+о и се догодило да су, на судоносној раскрсници, ооје кренули другим путем. +аква

раскрсница је постојала.

Михаило је сау#есник у зло#ину. 3о њега је дошло зато што је са 1рстиницом млади!

осетио варљиву сре!у задовољене пожуде, сре!у ез љуави, али ипак такву да му се

#инило, кад је познао ову жену, (да се пред њим отвара цео ожји велики и лепи свет(.

:NG= +о урзо води ка уиству4 оно што је за Михаила, ме'утим, неподношљиво јесте

спознаја да је све што је са 1рстиницом доживео (од самог по#етка, ило овако страшно,

стидно и немилосрдно( :NI=. 1од "ндри!а ни у најдаљем наговештају нема оне

разведравају!е ироније, каква постоји, рецимо, код +омаса Мана у ЈосиJу и еговој

браћи, захваљују!и којој је могу!е (све#ани #ас приповести(, у којем се одиграо неки

дога'ај, разумети тако да у једном тренутку доживљена сре!а не гуи своју вредност, нити

тај E#асE ива лишен свог достојанства, зато што !е сре!и уследити несре!а. Ман

нашироко, и с хумором, распреда о овој специ%и#ности (све#аног #аса( у којем се

одре'ени дога'ај зива, односно о њему прича. 1од "ндри!а је доживљена сре!а (уоснови( :NN= само грозота, епизода на путу ка грозоти уиства, а сре!а не само да је

потрта, него се, кад наступи (отрежњење( :NI=, она показује као нешто што својом

страхотнош!у и стиднош!у онемогу!ава ило какву сре!у и у уду!ности, уколико и она

треало да има и#ег заједни#ког с оним што се претходно зило. & Михаила !е се

неизрисиво урезати сазнање и осе!ање да, (у основи(, додир са женом може донети само

кривицу, кајање и страх, па се таквог додира ваља клонити колико је год могу!е. 5ве

жене, (оне малоројне и едне( скитнице и Oиганке које (савладан жељом није могао да

ои'е( :AA= за све те године после уиства, а и дивну "нику, од једног тренутка, он види

као (једно лице( :AA=. 1рстиница је, уз његову помо!, уила његовим ножем, а кад му је

опран нож вратила, он је осетио (шта !е ити ако само узме нож у руку( :NI=, и није га

узео. 3а га је узео, уио и он 1рстиницу. вако, пошто је поегао, занос који је с њомдоживео ива анихилиран, живот постаје трајна мука у кривици, притисак да се опере оно

што се прањем ножа не може опрати не престаје више ни у једном тренутку, иако пролазе

&&



године. & свему томе оно EзверскоE условљава и одре'ује пореме!ени људски живот све

до тренутка у којем !е се, на егзистенцијалној раскрсници на којој !е се на!и, Михаило

суо#ити са питањем не!е ли велика лепота анихилирати кривицу, као што је уиство

анихилирало сре!у задовољене страсти. & схеми аспеката у којој нам се указује Михаилов

лик, јавља се једна EзверскаE константа. Млади!ев (занос од месец дана, и та ескрајна

сре!а која је жуорила у њему и преливала се ез сенке, и сумње, и помисли на зло( :NN=,све то је (у основи( ило ипак само зло. /адовољена страст је зло :као, уосталом, и

незадовољена=. 8ма ли неке сре!е која не би ила зло 1аква се %ундаментална грешка

мора изе!и, да и се таква сре!а остварила

1ако изгледа 1рстиница док се рве са својим мужем у Михаиловом присуству ($ала је

по њему као што пада звер, као што се руши снег или проваљује вода n...n(. :NG= 8ако му не

прети непосредна опасност, Михаило, кад ве! није одмах сам уио 1рстиницу и тако

вратио Eу редE свет који је иско#ио из зглоова, ежи. 8 шта је тад с њим (сетио се

проклет и гоњена зверка.( :NA= Ме'у људима који су EовцеE и EмравиE, он не може да на'е

мира. "ли, после више година патње какву подноси онај ко се осе!а (проклет и гоњена

зверка(, Михаило сусре!е велику лепоту која га зове сеи. Hта има лепше од'ур'евданског уранка са девојком каква је "ника, и шта живот уопште може више да

пружи0 *о, таквој девојци каква је "ника, када те зове, не треа одговарати са Eако удем

живE. $рисиљен да је погледа у лице, он у њеном погледу види нешто што не треа

изједна#авати с оним што њега прогања и потајно му#и, али што се у њему, у његовим

о#има, изједна#ава2 (& њега је гледала 1рстиница својим зверским погледом n...n( :I@=

$омешати и изједна#ити 1рстиницу с "ником је грешка. "ли, да ли је ве! све изгуљено

5ам приповеда# инсистира на томе да је с уласком "нике у Михаилов живот, са самом

њеном појавом, дакле захваљују!и њеној лепоти, јер друго шта он о њој не зна, постао

могу! преокрет, оздрављење, спас. (9ему синуше видици( :N;=. Више од тога ($одизала

га је од земље ве! сама помисао да има нешто на овом свету што и могло да врати живот

од пре оне зоре у хану.( :N;= Hта је то EнештоE 6италац уопште не мора ити у власти

неке посене каломаније, нити испуњен панестетским предрасудама, да и одговорио на

то питање. ваква помисао, која подиже од земље, а испуњена је одговарају!им

претходним утисцима, уди наду, јер лепота је, поред осталог, лепота и зато што ое!ава,

а велика лепота ое!ава много, свеколики свет у коме је живети сјајно ако, наиме, она

уде додирнута. E8матиE је зна#и тако се #ини задоити EсвеE у свету, испунити своје

време не#им што је лаготворно и неугрозиво. & Михаиловом слу#ају, то и зна#ило2

могу!е је, ипак, опрати се, декулпаилизирати, по#ети живот испо#етка.

Dаскрсницу на којој се Михаило нашао одредио је "ндри! јасно. Hта ива када Михаило

кона#но изгуби наду да !е се помо!у "нике спасти (8 одмах по#е да уступа као зверкакоју су сатерали у теснац.( :I@= (Cоњена зверка( остаје, односно поново постаје (зверка

коју су сатерали у теснац(, и то зато што у погледу оне која треа да га спасе види нешто

зверско из погледа оне друге. 8ма ли ту игде и#ег људског Може ли се #овек отргнути

том зверском у сеи и око сее, и утврдити у својој људскости 8 уз помо! #ега

превладати EзверE у сеи, и окренути се од зверооразности свих и ружне ску#ености свега

око сее, у свету у којем ваља живети са људима који, ако не ли#е на овце, онда подсе!ају

на мраве & којем се не може имати поверења ни у кога, кад је нешто заиста страшно на

души, и у којем се нема с ким поразговарати ни о судини велике лепоте, ни о истини

живота.

*ије, наравно, никакво #удо што су Михаилу, кад је срео "нику, Eсинули видициE. Kер, кад#итаоцу треа показати каква је "ника, онда се о њеној лепоти проговара уедљиво, и то

се #ини из перспективе кајмакамове, онога, дакле, ко гледа (о#има #овека зрелих година,

00



кад му се #ини да познаје праву вредност живота, а у исто време осе!а и види да му се тај

живот изми#е и крати( :<F=, #овека коме је дато да "никину лепоту пригрли, (као да је

нашао и познао нешто знано и давно изгуљено( :<F=, тако да је, даоме, пред том

лепотом застао. *еки исконски сјај ивствовања ојављује се у "никиној појави, и то не

само знала#ком оку #овека зрелих година, који га препознаје2 лепота одводи ка том

искону и оне тупље, и најтупље душе. 6ак и *ази%, (крупно и лесаво мом#е из еговскеку!е, мирна удала, мутава и глува( :II=, доноси "ники сваки дан све више ше!ера, не и

ли јој се некако и он умилио, па када му то не полази за руком, јер му она даје знак (да је

то још увек мало( :II=, одлази (жалосно мумлају!и( :II=, дакле као нека животиња, да

наави још ше!ера. *е може се знати шта несре!ни *ази% осе!а док се с њим зијају

овакве шале, тешко је и претпоставити. 5игурно је једино то да лепота привла#и и њега.

Ме'утим, како се сјај лепоте указује кајмакаму, #овеку у тим стварима искусном, о томе

смо оавештени. (Oело то велико складно тело, све#ано у свом миру, споро у покретима

као да је замишљено само о сеи, ез жеље и потрее да се равна према другима, као

огата царевина2 довољно само сеи, нема шта да скрива и нема потрее да ма шта

показује, живи у !утању и презире ту'у потреу за говором.( :<F= 1ако онда да не сину

видици4 да се не проуди нада4 да се не поверује да !е се из зверске сумра#ности на концуипак изити у светлост истинског људског ивствовања у лепоти0 +аква нада Eподиже од

земљеE и води на пут на коме ваља лепоту додирнути.

& одлу#ују!ем тренутку, ме'утим, показују се зна#ај и неопходност зна#ењске константе

коју приповеда# користи да и у итном одредио Михаилов лик. & #ему је амиваленција

која влада њиме, то !е ити показано, да и се напослетку разрешила несре!но по јунака.

1ада је у "никином погледу ве! видео у#инило му се да је видео 1рстиницин зверски

поглед, Михаило се на драмати#ан на#ин, осе!ају!и и сам да је то кулминативна та#ка,

суо#ио са својом судином. (/а све то време они су се гледали нетремице, као што се

гледају љуавници у прве дане, или две зверке које се сударе у шумском мраку и виде

једна другој само зенице. 1она#но, и најдужем љуавном погледу до'е крај.( :I@=

3а су "ника и Михаило дошли у прилику да се доиста гледају као љубавници, што !е

ре!и2 да је нада, поу'ена лепотом, ила ја#а од кривице и превагнула, до трагедије не и

ни дошло, лепота и служила љуави а не таштом уживању мо!ника овог света,

изазивању клетве немо!них или излу'ивању оних који су лепоти недорасли или су је

недостојни. :&осталом, има ли иког ко и у потпуности ио недостојан лепоте, ако ве!

нема никог ко је не и ни у којем смислу ио потреит= "ндри! се, у опису одсудног

тренутка, вратио константи EзверскогE, уводе!и сад, ме'утим, у игру једно капитално

(или(. Kубавници у првим данима и две зверке које су се судариле у шумском мраку, то

нипошто није исто. Везом коју ствара ово судинско (или( изри#е се шта се није десило,шта није успело, како је промашено оно што и ило спасоносно, али је ре#ено и шта је

то што и могло да спасе Михаила, од оног што је ве! ило, и "нику, од оног што !е

ити. 1ада и они или љубавници а не зверке, то и, управо по љуави, која је више од

додира какав је дат кајмакаму или Kакши, а поготову се разликује од оног што је дато, и

није дато, другима, ио људски, то јест уистину људски, а не EзверскиE живот. н није

морао ити такав, али да такав не и ио, нада мора претегнути над кривицом, лепота

мора преоразити зло#ин понет у души и, као мра#на сенка, стално присутан. "ндри! је

изградио при#у на #ињеници да љуав није превагнула, да оно спасоносно у њој није

поразило несре!у, прошлу и уду!у. /ло#ин је анихилирао ве! проживљену сре!у, која (у

основи( то, дакле, није ни ила. rуав која је само могу!а, али се није остварила, није

анихилирала зло#ин и његове последице. 3а ли то зна#и да је сходно 8никинимвременима љуав слаа, да је недовољно јака, уколико треа да уде извор сре!е, а оно

0



што љуав покре!е и одржава, лепота, да је исувише мо!но кад треа да унесре!и и

одведе у пропаст

"ндри! је допустио једно (или(2 постојало је, дакле, раскрш!е, а не само један пут поеде

зверског. "ко су се "ника и Михаило нетремице гледали као љуавници или као звери у

тами, да ли то зна#и да у сусрету и додиру које називамо EљуављуE увек и нужно има ине#ег од судара зверова, дакле неповерења и опреза зог страха од увек могу!ег

угрожавања, али и нагонски неизежне агресивне жеље и потрее да се угрожава, напада

8ли је ре# о једном (или( које из љуави искљу#ује све EзверскоE, арем у оној мери у којој

је из сусретања зверки (у тами( искљу#ена EљуавE 3а ли се десило оно што се свакако

морало десити или је само Михаило погрешио, наводе!и "нику да она тако'е погреши,

продуљују!и, тако, свеопшту погрешност свега што се људима дешава док живе у власти

своје и ту'е сујете, страха, који осе!ају и изазивају, и кривице, настале зог оног што раде

другима и оног што раде сеи +а#но је и једно и друго. rуав је доиста спасоносна,

о#аравају!а, расветљава душу исконским сјајем ивствовања. во није пука

интерпретативна надоградња. $риповеда# не жели да то препусти нага'ању или

недовољно утемељеном закљу#ивању. *апротив, он жели да подву#е незаменљивуважност љуави према лепоти и лепоте саме, у њиховом егзистенцијалном аспекту, у

заснивању и одржању егзистенције. 1ад у "ники угледа 1рстиницу, Михаило се растаје с

девојком, а нада да !е га она спасти напушта га. +о, ме'утим, није какав ило растанак.

"ника је из њега извукла крајње консеквенце. /а Михаила се, пак, каже следе!е2 (Cодину

дана га је држала мисао на "нику. 5ад је гуио ту мисао, и ило му је исто као да гуи

живот сам.( :IG= 8 пре него што је доиста постала његова, "ника је итни ослонац и

садржај његовог живота, од тренутка када ју је угледао4 усамљена и кривицом разједана

душа испуњена је девој#ином лепотом и захваљују!и томе живи. но што рад, напор,

послови, рига и ра#уница, стицање и трошење нису могли, то је могла ве! и сама мисао

на "нику празнина живота је испуњена, зјап живљеног времена више није страшан.

8згуити и ту мисао исто је што и изгуити живот сам4 његову празнину поново могу

затрпавати само рад и олно иш#екивање да се ствари разреше, да се свет врати у

зглоове из којих је иско#ио. Михаило !е кренути да, уијају!и "нику, уије 1рстиницу у

њој4 као што "ника, постају!и (lизлија вишеградска( :<@=, поништава изворну #едност

свог и!а, али да и тиме извршила удар на Михаила у сеи. Cуитак лепоте оострано

жељеног, али неоствареног живота изнад оног нормалног Eов#ијегE и EмрављегE, пога'а пре

свега "нику, али треа да заоли Михаила ар онолико колико је њено јавно развра!ање

неподношљиво нормалним житељима касае, јер привла#и и мами оне који нису онакви

(како ог заповеда( :IL=, па гамижу ка њој, развра!еној. 8 мисао о лепоти треа #увати и

спасавати колико и лепоту саму, колико и свој једини живот.

rуав спасава, кад се оствари. 5 друге стране, природно је што у сусрету двоје људи није

могу!е потпуно самоизлагање, када постоји нека страхота која се у животу једног од њих

ве! догодила. rуав јесте, поред осталог, овакво, потпуно самоизлагање другом, то јест

вољеном и!у. "ли, ако је #овек ве! одре'ен неком великом грешком, макар и не ио

њоме видљиво стигматизиран, а такав је Михаилов слу#ај, покушај да се у некој

апсолутној отворености, простосрда#ности и поверљивости неко други уведе у сопствени

живот не ое!ава непому!ену, па ни пому!ену, сре!у љуави. през је неизежан, не само

кад је ре# о EнормалнимE људима, него, на друга#ији на#ин као својеврсни поја#ан вид

пажње и озирности управо у љуави, коју треа #увати од искушења и штедети је за

лепоту живљења. rуав и морала ити ве!а од грешке коју онај ко воли скрива или

напросто уклања са видика вољеног и!а, али да и ила таква, она сама мора итислоодна од сваке грешке и погрешљивости. 3ога'а ли се икад да се ствари тако угоде0

"ко постоје људи који имају снаге и за такву љуав, то је ретко. 1ада се у -есми над

06



песмама каже2 (Лепа си драгано моја :пријатељице моја, вољена моја, девојко најлижа

моме срцу=,n и нема мане на теи(, схватамо да је за у'ење и трајање љуави веома важна

лепота Eез манеE, али је исто тако неопходна свежина љуе!е душе, енергија која даје

самопоуздање љуави, и онога ко воли у#врш!ује у уверењу да је сама љуав вредност

зарад које треа ити спреман и за мане, грешке и егзистенцијалне напрслине код

вољеног. +о, ме'утим, онда нема више непосредне везе са његовом лепотом и по#ива нане#ем другом. *ије сасвим недопуштено о#екивати у љуави истрајност ове врсте, али не

треа заоравити ни то да се живи у времену и неприликама света какав ве! јесте, а ни

једно ни друго не пове!ава енергију љуе!е душе, не погодује њеној свежини, полетности,

ентузијазму, не храни је, као што не #ува ни лепоту. rуав ез грешке ретка је као и

лепота ез мане, као и вољено створење које у сеи не скрива никакву грешку.

6овек се, у ствари, увек, поготову у стварима љуави, инвестира у нешто непознато. "ли,

ако је егзистенцијално улагање неизвесно, то не зна#и да нужно води у несре!у, а

просе#но нормалан живот је такав, изме'у осталог, и по томе што својим правилима,

ои#ајима и уговорима оезе'ује од екстремно неповољних исхода. 1ултура у целини, са

свим омекшавају!им правилима али и принудама које предви'а, зато и постоји да и се нанајмању меру свеле неповољне могу!ности, непредви'ени слу#ајеви, угрожавају!и

односи. Oарство EнормалностиE и царство тренутно владају!е културе умногоме се

поклапају. *еспоразуми су #ести, али њихове последице нису и не морају ити екстремне.

1ултура олагоро'ује нарави утолико што спре#ава или ар не подсти#е екстремне

реакције, што наводи на помирљивост :ити EкултуранE и помирљив неретко зна#и исто=,

или #ак на резигнацију, самозатајност. Ме'утим, када до'е до озиљних егзистенцијалних

неспоразума, горда душа !е радије узвратити тако што !е игнорисати норме културе,

прекрши!е моралне заране и пркосити осудама зог салазни, #ак !е те осуде тражити

изазива!е их, само да не окрњи свој понос. &право тако реагује "ника. & овоме је она

веома сли#на с *астасјом kилиповном из 0диота4 као и код ње, ме'утим, пркошење

нормама и ора с ту'им душама, покренутим :залу'еним0= лепотом и испуњеним жељом,

не!е остати ез последица. 6овек је увек, хтео-не хтео, прикоп#ан на мрежу владају!их

норми, и када се сам искљу#и из ње, то не зна#и да се ослоодио њеног деловања у сеи.

+а мрежа је интериоризована, и санкција уопште не мора до!и EспољаE, из света. 3о!и !е

заоилазним путевима, EизнутраE, па ое ове јунакиње, сли#не по великој лепоти и

гордости :Kевгеније $авлови# у 0диоту говори о (демонској гордости( *астасјиној=

напросто EтражеE нож који !е их казнити и иду му, тако ре!и, свесно-несвесно у сусрет.

:/анимљиво је да, када их тај нож стигне, ни једна ни друга не искрваре4 и 3остојевски и

"ндри! посено наглашавају то.= 5весне да треба да уду кажњене, и једна и друга од

једног #аса живе са душевним садржајем који налази израза у непоновљивим "никиним

ре#има2 (севапио и се ко и ме уио.(

Важно је запазити да непосредни повод за овај исказ најдалекосежнијег зна#ења даје један

од EживотињскихE ликова из (логора(, (неки огат и есан +ур#ин из Dудог( :AG=, који

наср!е на друге посетиоце-претенденте, галами унаоколо и (заада свој велики нож у

капију( :AN=. $реко мотива ножа, који у целини при#е игра тако велику улогу, ова сцена

наговештава, али у својеврсном пародијском регистру, траги#ни крај "никин. Мо!

"никине лепоте показује се ту са неои#ном о#игледнош!у. 8знервирана +ур#иновом

галамом и претњама да (ве#ерас мора неког уити( :AN=, "ника у чарапама иза'е и отера

га с неколико ре#и. вог пијаног едника #италац види како је, док је лице у лице са

"ником, (уклештио пијаним о#има и све нешто жва!е и гута(, (заоравио је да има нож, и

да је ишта говорио, и стоји као да #ека да она њега уије( :AN=. Hто "ника с презиромгледа на овакве и њима сли#не сподое и осе!а се надмо!ном, то, даоме, није никакво

#удо. *о, она гадљиви презир и хладну или подсмешљиву надмо!ност испољава и према

07



онима који то не заслужују у толикој мери, или за то дају мање повода него, рецимо,

овакав неко ко млатара ножем по њеном дворишту. &толико оно2 (севапио и се ко и

ме уио( може она, додуше, да изговори наглас, али, ипак, само (за сее( :AN=. +о није

никоме упу!ено доли њој самој, део је солилоквија #ији мали део стиже до људи, и то

посредством других, слу#ајно присутних припадника (логора(, људи који немају #име

импоновати #итаоцу. 3ато им је да касаи пренесу одломак "никиних мисли измамљенгротескно-смешном сценом, из којег проговара истина њеног и!а. 3рско изазивање

околине пра!ено је понорницом ове истине у њој. Hто су посредници те истине

недостојни, ништа не мења у њој. 1ривица и жеља за казном ја#е су, видимо, од страха.

"ника не живи за уду!ност. 5весна мо!и своје лепоте, и онда кад је зог ње мрзе, она се

не плаши ни мизерних наказа, какав је +ур#ин из Dудог, ни црквене власти, ни световне4

нити се уопште плаши. 1ао и *астасја kилиповна, "ника чека тренутак, и оног ко !е је

казнити за салазан4 њена езо#на изазивања су у одре'еном погледу призивање тог

тренутка, те руке. Dазлика је, при том, изме'у ње и *астасје kилиповне у томе што је

*астасју EразвратиоE +оцки, а она у салажњиви живот луднице одлази сама, својевољно,

да покаже шта све може и на шта је све спремна (5вашта ја могу у#инити( :IF=,

упозорава она Михаила споре!и се у сеи на тај на#ин трајно са њим, с којим се на раскрш!у свог живота гледала дугим љуавни#ким погледом, нетремице.

II

1летва је израз немо!не мржње. & мржњи су спојени напор и жеља да се и!е које се мрзи

уништи или да му се нанесе ол. 1ад је лишена средстава да е%икасно делује у свету, или

је омражено и!е зашти!ено, па се његова патња и пропаст не могу пости!и ез прилива

додатне снаге, мржња тражи заоилазне путеве. 5лаост је не #ини мањом, напротив,

#есто је поја#ава, придружује јој кивност и гнев, и продужава јој век. 1летвом се она

задовољава на симоли#ком и %антазматском плану. душак који тако налази понекад је

сасвим смирује, понекад је разлажује. 1ада се ве! не могу издејствовати у стварности,

несре!а и уништење се арем призивају4 позивају се више и највише силе, некад доре,

некад зле, да ономе ко се мрзи науде у уду!ности2 што није стварно сад, и!е4 ваља

#екати, али се зато арем, кад је ре# о злу које је намењено адресату клетве, машти и

језику може пустити на вољу. *ека силе од којих се тражи помо! на'у на#ина да

прижељкивано зло спроведу у дело0 сим што има компензаторни карактер и указује на

недораслост препрекама које се испре#ују, клетва, дакле, може ити и својеврсни

кон%ормизам мржње и указивати на неспремност да се ли#но дела. Мржња и кукави#лук

нису неспојиви, као што то нису ни мржња и слаост. :5ли#но је са враlинама4 ако душа

испуњена мржњом, али заптивена и осује!ена, не може да се испољи директно, она се

понекад од #ини које аца нада свом смирењу, то јест уклањању разлога за мржњу илиарем ослоо'ењу од ње.=

$оверење у клетве :или враlине= је EпримитивноE и есмислено, али са немо!ном

мржњом у сеи немогу!е је живети, па је питање који излаз из таквог неподношљивог

стања стоји на располагању. Kедан од њих је лудило, ако је допуштено то назвати

EизлазомE. 8злаз је и у заораву. 8злаз је и у пове!авању мо!и која ое!ава или доиста

доноси поеду над оним што је омражено. $ривремено, и пуко замишљање надмо!и

доноси нешто. 8злаз је, али редак, у опраштању предмету мржње и помирљивом

саживљавању с њим. 8злаз је, можда и понајољи, у окретању животне енергије, колико

је има, у неком другом правцу, где је могу!а самоа%ирмација, па се угрожавање,

осује!еност и све друго што даје повода за мржњу напросто више не јавља. 8злаз је,напослетку, и клетва2 а%екат саијен у одговарају!е ре#и замењује унеколико оно стварно.

04



1ада су, ме'утим, клетва или враlине важе!и део културе неке заједнице, онда поверење

у њих и није тако есмислено. &колико несре!а погоди :EстигнеE= некога ко је омражен, то

се тума#и као казна коју су они који куну ионако ве! тражили од надлежних сила, па је

она сад логи#но напросто стигла. нај кога куну и сам припада култури у којој живи.

Dационално и свесно он може не хајати за клетву и ити Eизнад тогаE, али, и свесно и

несвесно, разлози који иза клетве стоје могу га испунити страхом, ригом, зењом илиосе!ањем кривице2 као и све друго, клетва је за њега знак који му говори нешто о његовим

везама са људима и светом у целини.

Могло и се размишљати о вези изме'у поверења у дејство клетве и дејство жртве,

односно у у#инак приношења жртве, у појединим културама. $ризивање дора и

призивање зла на такав на#ин не морају проистицати из исте немо!и, али свакако нису ни

испољавања рационално контролисане мо!и и умног увида у узро#но-последи#не везе.

Dазум и ум, с друге стране, свакако нису исто што и живот душе, уоразиља, рад жеље.

/адовољити жељу је оље него не задовољити је, а да ли !е се то пости!и уз помо!

разума, ума или некако друга#ије, накнадна су питања.

"ндри! се разумео у %еномен мржње. 8 у 8никиним временима дао је доказа о томе.

5мисао повезивања делова приповетке који се односе на попа Вујадина, "нику и +ијану у

једну целину разјашњава се у анализи управо овог %еномена.

"нику су омрзнули многи. 5ве жене у касаи :IM=, а и известан рој мушкараца, рецимо

поједини о#еви залуделих, њоме залу'ених синова. +акви су газда $етар kилиповац и

прота Мелентије, отац Kакше €акона. *ије ило никог ко није видео каква све #уда и

покоре, и какву несре!у може да изазове (жена отпадница( :IN=. (Много се тога

пооравило, а многа је мука остала заувек неви'ена и неказана( :IN=. три клетве,

упу!ене "ники, сазнајемо, ме'утим, изриком, иако не у истој мери непосредно. 1аквих је

још, и колико, излива мржње ило, остаје да се, на основу тога, наслу!ује. & тума#ењу

приповетке, од оваквих наслу!ивања важније је, наравно, разумети ме'усону повезаност

клетви о којима сазнајемо, јер се преко њих могу сагледати тип, степен и смер повреда

реда у свету, које је "ника изазвала. *ије свака повреда реда иста, нити је подједнако

тешка и неподношљива. *е изазива свака повреда нормалног стања ствари у свету исту

мржњу.

& једном тренутку изгледа да је Kакша како-тако у не#ему заменио Михаила у "никином

животу. $римала је, (изгледа( :LN=, само њега. & њиховим љуавним но!има ило је

присности каква се, ина#е, у ои#ном EлудномE односу, или односу с лудницама,

углавном не постиже. да#ени Kакша подсе!а "нику на њихова но!на шапутања,(нејасне ре#и из минулих но!и, разумљиве само њој и њему( :LM=. ( Kа кажем2 E"ника,

сви!еE, а ти ми дланом покриваш о#и...( :LM= $оезија заједно до#екиваног свитања у дугим

миловањима знак је да је, ар што се Kакше ти#е, посреди љуав, а не само нека опијеност

#ула, а из геста нежности с којим му "ника Eпокрива о#иE наслу!ује се да му она, ар

донекле, узвра!а. Ме'утим, кад прота Мелентије затражи помо! власти да и залу'еног

сина отргао из загрљаја луднице, пошто претње нису помогле, а исто тако ни

преклињања :LN=, "ника одацује Kакшу, кона#но и неопозиво. & њој је хладни пркос :L;=,

она, у својој гордости, реагује веома осетљиво и ез имало одлагања, #им се осети и

најмање повре'еном. $рота је љут и о#ајан зог Kакше, а да при том и не зна да га се син

пред lизлијом одрекао, кад га она шаље натраг оцу, то јест Eвра!аE му га с увредљивим

презиром. ( *емам ја оца. +и знаш доро.( :LM=, тим ре#има покушава Kакша да отклонињену љутњу и остане крај ње, њен. стаје да се замишља на основу #ега "ника може и

треа да Eзна дороE да је Kакша прегорео оца зарад ње. 5ам прота, то је и ез великог

08



домишљања јасно, једва да и у свом немо!ном стиду зог синовљевог понашања ио

више несре!ан него што ве! јесте, све да однекуд и може знати за ово Kакшино одрицање.

Cледати сина оузетог поро#ном љуављу није толико неподношљиво стога што је

посреди порок, ве! зато што је посреди EслепаE, али не и за лепоту слепа љуав.

дре!и се оца поуздан је знак одрицања од реда у свету, који се не зове узалудEпатријархаланE4 представља, макар и привремено, порицање тог света, како и се

удовољило жељи која се разуктала и тежи да се задовољи, са #им се, ме'утим, у овом

слу#ају, меша и својеврсна %асцинација лепотом, која свему даје карактер љуави. ("ли

те су га ре#и о#ито опијале као и љуав сама, и он није знао ни шта ради ни шта говори.(

:LM= Млади! је, дакле, веома заљуљен у "нику4 шта ту још има да тражи отац, #ему и

још имао да служи поредак патријархалних вредности0

д нежности и љуави коју пружа Kакши, у "ники је, ме'утим, ја#а воља за владањем над

њим. 5вакодневно је она у прилици да види и осети на шта су све спремни они који #ине

(логор( око ње, докле се могу срозати и какве све недостојне, понижавају!е и смешне

ствари раде, не и ли јој се прилижили. *еки од оних, рецимо, који езнадежно #екају,по сву но! дељу дрво и пуше :IL= у њеној авлији. "ли, Kакша није као ти који дељу

#екају!и, или као Dисти!кин син, који пред "никиним вратима (копа ногама(, или као

+ане 1ујунlија, коме (до'е тесна кожа на лицу( :<I= кад се на'е о#и у о#и са "ником. 5

Kакшом је "ника доспела до присности која јој омогу!ава да овлада његовом душом,

целим његовим и!ем, које јој се препушта. Kакша жели леп однос са "ником, па, према

томе, није ои#ан #лан (логора(. "ника, пак, осе!ају!и своју мо!, ое!ава на растанку,

(смеше!и се( :LM=, могу!е поновно ви'ење о Малој Cоспојини, уду!и да Kакша на сваки

на#ин жели да остане у некој вези с њом, да је поново види, и нипошто не!е да уде њена

пука муштерија. *о, ое!ање које је доио само је привидно излажење у сусрет таквој

његовој љуавној жељи. "ника се надмо!но, (мирно, ез ре#и, ез сау#еш!а али и ез

подругљивости( :LM= за толико је он свакако у предности у односу на друге4 нема

подругљивости смеши устрепталом Kакши, али испуњење ое!ања !е послужити само

томе да покаже како је у њеној власти не само син, него и тај отац који и да врати ствари

у ред. &право на велики црквени празник показа!е она том попу шта све може. $рота се

ве! пре тога (са душом пуном гор#ине( :LL= вратио од кајмакама, од кога је тражио помо!.

"ли, прави изазов !е тек до!и. 1ада и кајмакам подлегне "никиним #арима, она !е проти

упутити изазива#ко писмо. +о је, тако ре!и, предигра за њен лас%еми#ни одлазак у

дорунску цркву на Малу Cоспојину. & писму !е "ника супротставити своје достојанство

луднице достојанству свештеника, #ије љуавне пустоловине она није сматрала за

потрено да разоли#ава, па не дозвољава ни да њу неко у#и реду. на је то што јесте.

на јесте. Лицемерни зато#ници EредаE не могу јој ништа. Мо! њене лепоте је ве!а одњиховог позивања на ред, и самог реда. 6увари реда су у њеној власти, као и протин син.

(" ти се на'е #овјек да ми пошаљеш кајмакама и заптије. ?оље и ти ило да си дирнуо

гују под каменом. j знај, прото, да ми је кајмакам долазио још два пута и да сам му

отпасала саљу као дјетету, и да ми је онако стар држао леген и пешкир, ако ти је мило

#ути.( :<G= вакве разметљивости у естидности не и ило да "ника поуздано не осе!а, и

не ра#уна с тим, да !е #ак и остарели кајмакам пре кренути за својим нагонима, за

погледом који тражи и налази лепоту, (нешто знано и давно изгуљено( :<F=, него што !е

стати у одрану јавног морала.

5ве то, наравно, поготову после писма, уди у проти Мелентију мржњу, јер је увре'ен и

понижен, као отац, као свештеник, најзад и као онај коме се лудница с висине подсмевашто је (прескакивао плот у *едељковице( :<@=, па замало да га при том *едељко уије,

као неког јазавца у кукурузу. 9егова је мржња, дакле, сасвим природна и разумљива, али

09



је и немо!на. "ко ве! и кајмакам, (онако стар(, држи леген и пешкир "ники, коме се

оратити за помо! $реостаје још ?ог, последњи јемац и заштитник реда у свету. 8 прота

му се и ора!а2 куне. ($ри#ало се да је прото, виде!и шта се дешава у касаи, држао у

дорунској цркви клетвено деније, у изврнутој одежди и са све!ама запаљеним наопако.(

:<G= 5ве се у свету посувратило, проти изгледа да је изопа#ење досегло крајње, ве!

неиздржљиве границе, па и у овом ритуалу све треа да је изврнуто. *ије посредимолитва, и не призива се доро, ве! (клетвено деније(, призива се зло, које треа да

стигне Eгују под каменомE. 3а ли је прота доиста држао овакво деније ($ри#ало се...(

Можда се само при#ало, али у осе!ању и разумевању оних који су при#али став према

"ники уопште, и њеном дрском писму, посено, налази свој израз. $ри#ало се о EденијуE

кога је ило или га је, свакако, морало ити свеједно. Мржња и осуда се морају

испољити, па како год, у клетвеном ореду или у при#и о њему. Kер, када ни царска власт

више не штити признати ред, људи се осе!ају немо!ни. "ли, поглед се увек мора некуд

усмерити. пште мишљење или јавно мњење #ини оно Eшто се при#аE, а поузданост

података на које се у томе позивају они који при#ају од другостепеног је зна#аја. 1летвено

деније, стварно или из при#ања људи, припрема закљу#ак, једини могу! када се не види

други излаз, то јест кад је омражено и!е под заштитом2 (треало је #екати ожју руку(:<G=.

1летва Dисти!кине снахе предо#ена је са пуном конкретнош!у, дословно. "ко су проти

везане руке, тек је Dисти!киној снахи и самој Dисти!ки немогу!е да нешто против "нике

доиста предузму. не су пристојне и нормалне. 5наха, као супруга и мајка, жена од реда,

не залу'ује, разуме се, никога, ни#им. *и кајмакама, ни ило кога другог, она, као ни нека

друга жена њој сли#на, не!е, наравно, навести на мисао да је посреди #удо од лепоте, нити

уосталом на ило какву мисао. 9ена свекрва је својим при#ама по #аршији довела у

питање мо! "никине разлудне привла#ности, и ова јој, опет промптно, узвра!а. Виде!е

се да ли је њој могу!е одолети0 "ника не допушта да се на овај на#ин посумња у њу и

жели да понизи оне који то #ине, ликују!и при том над њима. Dисти!ка се, кад је сазнала

за свој пораз, оезнанила и, оливена пеном, (није долазила сеи никако( :IA=. +о може

само да поја#а снахину мржњу према "ники. $ре него што се, савладана том мржњом, и

сама не оезнани, она #ини једино што јој је могу!е, ора!а се ?огу. $ред кандилом и

крсте!и се, она куне. Hта понижена супруга жели "ники ( 3аогда, жено, ијесна

ходила, у ланцима те водили4 даогда се гуом разгуала4 сама сеи додијала4 смрти

жељела а смрт те не хтјела0 "мин, ?оже, велики и једини. "мин. "мин.( :IA=

нај ко и хтео да проу#и поетику клетве или рад имагинације у призивању зла на не#ију

главу, свакако и треало да се осврне и на овај пример из "ндри!еве приповетке. вде је

итно запазити да само куњење продуљује немо!ну мржњу која га је изазвала, тако даона, у том додатном клетвеном аутоа%ицирању, оара на земљу ону која куне. д ?ога се

тражи можда ве! и превише зла, осветни#ка жудња постаје прејака и неиздржљива. "ли,

макар и овако, клетва постиже накнадни е%екат смирења. 1ад до'е сеи, снаха се вра!а

поново ?огу, на други на#ин, тако што пали кандило које је у паду угасила, и, (са рукама

скрштеним у крилу(, #ека свог #овека. /ло није намењено њему, него "ники. *и мржња

није усмерена према њему, него према злој лудници. $орок је код ње, не код гамижу!их

муштерија. *аравно, невоља је кад је зло тако привла#но.

8 о овоме мора да се некако при#ало, јер "ника сазнаје за клетву, иако је Dисти!кина

снаха клела у потпуној само!и, само пред ?огом и крај уснулог детета. 8 као што су

"нику при#е о клетвеном денију логи#но је претпоставити додатно подстакле даиспуни ое!ање Kакши и да на Малу Cоспојину оде пред протину ку!у и тиме га поново и

још више него пре тога понизи и изезуми, тако и на вести о клетви Dисти!кине снахе она

0-



узвра!а поруком, коју је #ак и Oиганки којој је поверено да је пренесе ило зазорно да

изговори, да јој клетва не може ништа, а новац, испросипан пред њеним вратима, вра!а4

нема шта да наплати. "ника не дира никог прва. 3олази јој ко сам хо!е. "ли ако неко на

ило који на#ин дирне у њу, она не!е остати дужна одговора.

$ретерана и некако ве! умногом сувишна, ликују!а езо#ност "никина наводи #итаоца дасе упита2 да ли клетва, доиста, не може ништа. на, наравно, не може ништа, уквално

узето4 на такве се моле ?ог не одазива или се одазива колико и на све друге, а свако може

сам да процени колико је то. "ли, у каквој је вези дога'ај са Dисти!киним сином и

EкомуникацијаE са њеном снахом, дакле клетва и "никин одговор на њу, послат по

Oиганки, са оним2 (севапио и се ко и ме уио( *е!е ?ог гуом разгуати "нику, то је

јасно, али !е она сама сеи желети уништење, схватају!и га као севап који се код ?ога

управо и сти#е. 5евап ухватити, ко разуме шта то у ствари зна#и, може се само пред

?огом људске ра#унице, дугови и потраживања, ту престају. "ника се не плаши клетве,

али има разлога да се, као наличја или пандана сопствене самоосуде, плаши мржње што се

кроз клетву излива, оног а%екта, дакле, који !е се и у ој самој појавити као одговор

свему што свет, као место живљене нормалности, са својим правилима захтева и изну'ује,а заједни#ки је, на крају крајева, и њој, и проти, и Dисти!киној снахи. +ај а%екат не мора

нужно ити мржња према сеи, али у осе!ању кривице, које се меша са вољом за

владањем над другима и увре'еном гордош!у, увек има не#ег аутодеструктивног, веома

налик на такву мржњу. +реа умети и мо!и сеи опростити, то уопште није лако, као што

није лако опростити другом ствар која се дога'а само кад се стекну разни услови. вако,

и "ника, а не само касаа, #ека (ожју руку(.

Врхунац изазивања те EрукеE, који "никиној судини даје посеан смисао, јесте њен

одлазак у 3орун на Малу Cоспојину. +ада !е ити изре#ена тре!а клетва за коју знамо,

далекосежна у сваком погледу.

Мала Cоспојина један је од најве!их и најлепших празника. 5лави се ро'ење

?огороди#ино. ?огородица је и!е нај#истије, па у том смислу и најузвишеније, и

најлепше. на је, говоре!и с песником, (врело милости(, коју излива на сваког ко живи,

грешника и праведника, малог и великог, а наро#ито !е немо!ни и прикра!ени у њој на!и

ослонац и рзу заступницу пред највишом мо!и. 5вет у који је ро'ена сав је од свакаквих

грешака и пун је греха, више је у њему прљавштине сваке врсте него ило #ега другог, али

њу то не доти#е. 5 њеним ро'ењем, верује се, постаје јасно да !е се свет од свега тога

спасти и да !е се људи, с таквом милош!у каква је оли#ена у њој, изавити и да !е мо!и да

постоје у потпуној лепоти. на, као родитељка 5паситеља, и јесте управо то2 спаситељка

за неокрњену лепоту, ненарушена лепота сама. "ко је прва жена, jва, и сама на свој на#инпривла#на, довела до тога да се мора умирати, а пре него што се умре, да се мора живети

тако како знамо да се живи, с муком и злом сваке врсте и на сваком кораку, она која се

повиновала ?ожјој Dе#и и примила је у сее, исправи!е све то. Ве! у другом веку, неких

сто осамдесетак година по ро'ењу Jристовом, писао је, рецимо, у свом трактату -ротив

јереси свети 8ринеј Лионски2 ("ко је прва ?огу ила непослушна, друга се приклонила

огопослушању, и тако је девица Марија постала заступница девице jве. 1ао што је

људска раса у окове смрти запала зог једне девице, тако !е је једна друга девица спасити.

*епослух девице поравнат је послушањем девице.(> L362M%$% >#2M2%4%, x, ~. Види

8рине‚ Лионски‚, 7ворениN, Москва, @;;<, стр. IMA, превод $етра Kевремови!а.B 5лавити

ро'ење ?огороди#ино зна#и прослављати #истоту оне која ра'а, дакле живота самог. &

њеном лику лепота спасења које с њеним сином постаје могу!е ојављује се као спасењеза постојање у лепоти које предстоји. & њеној милости, ?ожје присуство не само да је

најнепосредније ве! је и најлепше.

02



:Леонардо је Маријину мајку 8ну, заједно с Маријом и малим 8сусом, насликао као младу

и прелепу жену2 по Eженској линијиE ту је све ванвремена и савршена лепота.=

& "ндри!евој приповеци, у#есници прославе Мале Cоспојине крај дорунске цркве као да

нису свесни шта се, заправо, и зог #ега слави. ни знају да тог дана треа до!и у цркву,

али душе им се аш не узносе према нај#истијем и најлепшем и!у, Мајци ?ожијој. 3елом је то, можда, и стога што ве! дуги низ покољења ту живи у приликама које никако не

погодују отварању и!а ило #ему што није најземаљскија нужда и потреитост у свету

сасвим ску#еном. вог пута, ме'утим, људи имају прилику да се окупе око лика лепе

луднице, и то са својеврсним одушевљењем и #ине. $разнику посве!еном *ај#истијој

присуствује она која не само што продаје своју телесну лепоту, ве! то је горе ставља

на тешка искушења душе оних који је желе и воле.

5лика вашара је ружна, у поне#ем и одвратна. $ијана светина која се комеша то је мање-

више све што се ту нуди погледу. *есхва!ен, неприме!ен, недоживљен остаје свети

садржај који ваља да уде оележен у храму и око њега. Hта видимо (?ра!а Лими!и,

најпознатији ме'у Лијештанима, запењени, распасани, шкрипе зуима, измахују ножевимаи ез икакве потрее уверавају један другог2 ?уразере, ја за тее...( 8ли2 (5вет се

искупља око осветљених шатри или око ватара која горе на равни. 5амо најпијанији се

гуе по страни, повра!ају, стењу, и сами нешто говоре, уз тарае, у мраку.( :<<= 8ли2

(1ако пијан свет рзо заоравља или налази нове поводе за испаде, пијанци су се

ојашњавали изме'у сее или са ро'ацима, који су их товарили на коње као ствари или

одводили ме'у соом низ друм.( :<M= &колико не постоји нека посена усмеравају!а сила

која о томе рине, дакле нека унапред смишљена и сврси прилаго'ена EорганизацијаE,

народ на вашару ваљда и не може остављати неки много ољи утисак, ни у једном

времену, нигде, нити се дуљи смисао празника ез даљњег ојављује окупљеном

мноштву, увек склонијем да се понаша као руља него као достојанствен скуп, надахнут

тим смислом.

*ије ова приповетка једина уметни#ка творевина која показује да узвишени садржаји као

да остају да леде понад глава приказаних људи, присутни и одсутни у исти мах, а својом

узвишенош!у делотворни евентуално у духу #италаца, уколико ови имају слуха за ту

присутност-одсутност. 5војом неухватљивош!у, или двосмисленош!у знакова присуства,

таква двострукост умногоме уметност и #ини уметнош!у.

"ника је дошла на прославу, али није приме!ена ни у цркви за време служе, ни касније

око цркве. $риказа!е се окупљенима тек кад се примакне ве#е. $рота Мелентије је, кад

сазна да је она ту, (изван сее( :<L=, али га старији људи и кнезови спре#е да ли#но оде датера неваљалицу и њену пратиљу, ве! покушавају да то у#ине сами. купљени мушкарци,

ме'утим, до#екују то са смехом, па са псовкама. "ника је заштићена. *е сме се, свакако,

превидети, да у опису призора у којем се она појављује нема ни#ег што и га #инило

одурним, недостојним или смешним, као што је то ина#е слу#ај са описом прославе.

*апротив, ви'ена протиним о#има, та слика се издваја и садржи нешто у својој

упе#атљивости складно, повишено, отмено2 (& црвеном сјају видео је прав и поносит

"никин лик, с једне стране јој Kеленка, а с друге Kакша, тек што је ушао, нагнут према

"ники, раширених руку, са неким покретом пуним милоште и преданости...( :<A=

/анимљиво је да приповеда# налази за потрено да ову ре#еницу заврши експлицитним

вредносним одре'ењем Kакшиног покрета који одаје милошту и преданост, и говори све о

његовом односу према "ники, ако и не каже све о оном што она ина#е уди у о#има идушама оних којима се допада. Kакша се дуго орио са соом да ли да уопште до'е у

3орун, на прославу. "ли доио је ое!ање да !е се тад (можеити( :LM= поново видети с

0&



"ником, и није срцу одолео4 дошао је, ипак. 9егов покрет, ме'утим, који је пун милоште

и преданости, је морамо и то примити к знању (за родитељске о#и сраман и

невероватан( :<A=. 8 ез оваквог EкоментараE, садржаног у наведеној ре#еници, на њеном

крају, ило и сасвим јасно да у проти мора ускиптети мржња према "ники, ве! самим

тим што се дрзнула да му, после онаквог писма и EсвегаE, до'е на праг, привла#е!и на тај

на#ин и његовог сина да се тада и тако врати о#инском дому. 5ин му је сав њен. +о јепревише, и мржња постаје уила#ка. $рота граи пушку. Мржњи се придружује ес, то

води ка пушци. *ема више заоилазног, посредног, %антазматског излива агресивне

мржње2 прота узима ствар у своје руке и хо!е да уије, не #ека да то у#ини неко други

уместо њега, па ни Eожја рукаE. Мрзитељ заоравља своју немо!, или је у тај #ас, испуњен

есом, превазилази.

"ника, по свему суде!и, не одлази на прославу Мале Cоспојине да и се том приликом

прилижила сеи #истој или се подсетила на свој живот какав је водила пре Михаиловог

троструког одијања њене љуави. 9ено присуство на прослави таквог празника не и,

само по сеи, морало ити лас%еми#но, недоли#но, иритантно, уколико и то за њу

доиста ио празник који јесте. *о, пре !е ити да она жели да искористи прилику дапонови и потврди своју EпоедуE над протом и да наму#и Kакшу, упркос његовој

преданости и милошти, посеним мукама олне љуоморе, исти#у!и у#естале

кајмакамове посете. 3а ли је само то посреди Можда и нешто још горе. ( 3о!и !е ми и

сутра, одмах после ве#ере.( :<M=, тако завршава "ника разговор с Kакшом, у #асу кад су

проту ве! спре#или да је уије и одвели га са места дога'аја. +о зву#и као упутство. 1акви

су све мотиви иза те ре#енице *а какво зло она још тиме наводи Kакша не!е пуцати у

њу, ве! у кајмакама, како и га осујетио у намери да до'е до оног што је њему самом

ускра!ено. "никина игра с Kакшом је сурова. но што је у таквој суровости у сваком

слу#ају претерано, подлога је из које се развија и њено осе!ање да и се осевапио онај ко

и је уио. ?ожји служеник Мелентије није Eожја рукаE која се #ека да прекрати овакве

сурове игре, у којима се милошта и љуав извргавају у уила#ки порив. "ли, он је

покушао да уије, као што је и његов син изазван да покуша да уије.

$ре него што се размотри протина клетва која ипак EзамениE уиство, треа се још једном

упитати #ему "ника хо!е да се прилижи у сеи, дошавши на прославу ро'ења

?огородице. на се (ојавила( :IN= свету на €ур'евдан. $ре тог лепог мајског дана, ве! је

открила сее, препознала је, иако још није доиста упознала, оно што !е одре'ивати њен

живот. +ада ве! разаире шта је у њеном и!у главно. 1аже се, најпре, да се (одједном

задевој#ила, и то тако да одудара и ликом и оделом од осталог женског света( :G<=. *о,

дуље и огатије него ило каквим општим одре'ењем, "ндри! о томе како је (пролазило

рзо и тајанствено девоја#ко време( :GA= говори сликом2 (Dаскоп#а недра и положи рукупод пазухо, мало ниже, тамо где се од мршавих девоја#ких реара по#ињу да одвајају и

издижу груди. +у је кожа затегнута и најгла'а на целом телу. +ако сатима притиште

дланом то место и гледа ватру и лон#и!е у %уруни, као неке о#и, и све јој казује нешто, и

са свим се разговара. " кад је зовну штогод, па мора да извади руку и изи'е у ку!у, тргне

се отрежњена. $осле, кад се врати и поново седне крај ватре, не може задуго да се смести4

#ини јој се2 не може никако да на'е оно место на ком је руку држала4 као да је малопре

нешто скупоцено испустила низ воду.( :GA=

"утоеротизују!и додир говори о снажној усредсре'ености на сее4 њиме се јасно указује и

на самооткривала#ко понирање. *о, ту је тако'е нарцисти#ко пијанство од сее, опијање

соом у властитој лепоти која пупи и расцветава се. 'атима се ова девојка додирује тамогде је кожа најгла)а, да и се тргла отрежена и вратила у стварни свет. +у је и

испуњеност свега смислом2 док је загледана у ватру, тако сама са соом, њој, у стварности

0



+о што није уио, не зна#и да се прота Мелентије смирио. (5рlа се у њему хладила и

мисли сре'ивале, али ол је растао.( :<;= 5вештеник није постао уица. 5уо#ио се,

ме'утим, са соом и погледао на цео свој живот уназад као никада раније. $рви пут у

животу је заплакао. ?ес који пролази смењује (ново и олно осе!ање езграни#ног

сажаљења( :AF=. +о сажаљење је свеоухватно, односи се и на (семе #овеково(, и на (дах

којим дише(, и на (хле који мора да једе( :AF=, дакле на све, може се ре!и, што #иниземни живот #овеков. $ого'ен призором у којем његов син пред Eцелим светомE показује

шта осе!а према жени недостојној и озлоглашеној, он се (наро#ито( сажали на (јадно,

велико и лудо дете Kакшу( :AF=. &пркос томе што је његово сажаљење (езграни#но(,

прота не и ни на тренутак могао помислити да је и "ника, можда, исто тако јадно, велико

и лудо дете, и да све што ради, ради зог тога. & осе!ању немо!и пред злом које га је

снашло, а које се не може (ни#им спре#ити ни одагнати, ни ором ни смр!у самом( :AF=,

"ника је изузета из његовог езграни#ног сажаљења. $а ипак. $рота је (немо!ан и

разоружан(, и није никакво #удо што несавладљиве сузе (све оживеше и заљуљаше у

њему( :AF=. 5тање немо!и и разоружаности је неподношљиво. ?ило стварно, ило

%антазматски, #овек га мора некако превази!и. 5тварно, прота не може ништа.

E?езграни#ноE сажаљење, које, ипак, своју границу има у "ники, зна#и, не на последњемместу, и жаљење сее у немо!и и осује!ености да се у#ини нешто против срамоте и

понижења који се трпе. 5тид што Kакша о#игледно воли лудницу, која га је, да ствар уде

гора, одацила, и што не може да на о#иглед окупљеног народа не испољи своју

преданост њој, неиздржљив је. *емогу!е је саживети се са тим, опростити или окренути

се у сеи на неку сасвим другу страну. живљено олом који расте и EзаљуљаноE и!е

протино мора на!и неки излаз из тог стања. 8 он куне, (свом душом и целом мишљу( :AF=.

& низу клетви о којима приповеда# говори, ова је најважнија. /а разлику од Dисти!кине

снахе, која "ники, салазнитељки мужева, жели свако зло кога, ирају!и најгоре од

најгорег, може да се сети, тако да је то за њену нормалну душу и нормалну памет ве!

превише, па од силине зле жеље у силној мржњи пада у несвест, прота је своју клетву

дигао на ниво неке општости. н не куне напросто заводницу синова. & његову мржњу се

меша осе!ање да зло постоји и испољава се саоразно неком општем на#елу. но зато

није мање одојно. "ли у том напуштању поједина#ног конкретног лика ве! је заметак

сазнања, неког умног поимања, шта је у злу зло. Мисли које се Eсре'ујуE ипак у не#ем

преоражавају мржњу, која је у сваком слу#ају ту. "ника за проту није и не може ити

јадно и лудо дете :као Kакша=, али он не проклиње њу саму, ве! (жену $оганицу, страшно

створење ез стида и разума( :AF=.

&ијати на дан ро'ења ?огородице, која је сва милост, није мање страшно него кад

лудница до'е на прославу посве!ену оној која је сва #истота. *апротив, још је горе.

+ешко да икакав Eа%екатE то може да оправда, ма шта школоване овоземаљске судије реклео томе. ?ар на тај дан лагост и трпељивост и морале ити важније од свега, па и од

привржености освештаном поретку. 8 грешник је #овек. 1о зна зашто је постао грешник.

Мишљени до краја, озири садржани у оваквом ставу одводе до лика кнеза Мишкина. (8

зар њено лице само страст изазива(, о#ајни#ки се он пита о *астасји kилиповној.

*асупрот страсти, спреман је олесни кнез да све разуме, да прихвати сва#ији разлог.

/намо и како се то завршава.

*а дан ро'ења оне која !е примити лаговест и повиновати се ре#и ?ожјој, прота

Мелентије куне оно у жени што је у њој од jве, која се о ?ожју ре# оглушила. *епослух

једне девице, jве, поравнат је послушањем друге једне девице, Марије, каже епископ

лионски, који је у ме'увремену проглашен и за свеца. *евоља је људска у овом2 док се уесхатолошкој перспективи то EпоравнањеE не оставри, људи живе заведени лепотом jве,

прекора#ују!и, као и она, као и "дам који иде за њом, прописане границе. Hта год

6



њеног живота, тако и оних који су са њом повезани. &толико је "ника достојна сажаљења

нимало мање него, рецимо, Kакша или ило ко други из њеног света4 утолико то примарно

стремљење њеног и!а тражи да уде схва!ено4 утолико траги#ни смисао свих дога'аја

којима је неспоразум изме'у "нике и Михаила припремљен и условљен, осветљава, кад је

схва!ен, "никино и!е пре у његовој #едности него у кривици2 људи су жртве оног што

не могу знати, а и те како их се ти#е, жртве су те немогу!ности више него самих дога'ајаза које не знају, па тек онда и сопствених #инова из овакве немогу!ности проистеклих.

5познаја траги#ног смисла дога'аја, или смисла дога'аја по којем се они указују као

траги#ни, отклања мржњу. 1о и све разумео, ништа не и проклео. 1оме је, ме'утим,

таква мо! и таква могу!ност дата

III

+раги#ну игру света у "ндри!евој приповеци #ине, мешају!и се једна с другом и

преоражавају!и се једна у другој, (недоку#ива игра савести( :AM= Михаилове и (игра злог

слу#аја и женске !уди( :LF=, како приповеда# види "никину ору с протом Мелентијем иуопште живот "никин.

(8гра савести( захвата цео Михаилов живот. н осе!а нож који му је остао код 1рстинице

као (залог( и (везу( са (страшним светом( :AM= уиства од којег ежи а не може да

поегне. туд му се #ини да и му на савести ило лакше да ар тај његов нож, којим је

извршено уиство, није остао код 1рстинице4 кад и га вратио, то и у (игри савести(

имало своју вредност, подразумевало и, симоли#ки или стваран, ора#ун с оном #ије га

црно и!е гледа из сваке жене, па га је погледало #ак и из "нике. $ошто је ора#ун с

1рстиницом увелико ве! немогу!, о њему се може мислити још једино као о ора#уну с

"ником.

"ника, са своје стране, замишљена о сеи, у#инила је од свог живота непрестано

испољавање надмо!ности над људима који су приву#ени, засењени или раздражени

њеном лепотом и њеним статусом EјавнеE жене. 9ена !уд, тако усредсре'ене на сее како

јесте, нагони је да провокације које упу!ује свету уду све ве!е, све дрскије. $от#ињавање

кајмакама, који оли#ава земаљску власт, а за кога "ника мисли да !е јој, после рањавања,

(до!и #им прездрави, и раније ако му пору#и( :A@=, има у томе посено место. *ико јој не

може ништа4 и она сама и цела касаа живе с уверењем (да може да изведе све што

замисли( :A@=. се!ање овакве Eсвемо!иE, ме'утим, не доноси сре!у. 1ајмакам не гони

Kакшу, #ак га је и заоравио. 5а неким гостима пристиглим из 5арајева, он се дању коцка

и пуца у тикве које војници пуштају низ воду, а уве#е се заавља ватрометом, дотадневи'еним у касаи. 9име не владају страсти, ни осветољуивост, ни еротска омама.

("ника не предузима ништа. *е прима више никог.( :AG= *е сазнајемо о новим посетама

кајмакамовим4 само о "никином #екању да до њих до'е. 1ога још покоравати, над ким се

испољавати, кад се стало ту (Cовори се( :AG= по касаи да "ника није мирна и задовољна.

8 зиља, управо тад кад све изгледа као да јој нико не може ништа, у њој сазрева

доживљај властите егзистенције који налази израза у ре#еници2 (севапио и се ко и ме

уио.(

(8гра злог слу#аја и женске !уди( пресеца се са (недоку#ивом игром савести( и уткива се

у њу. /ао слу#ај и женска !уд "никина ти#у се, у итном, и Михаиловог живота. 8сто

тако, ме'утим, игра савести одвија се и у "ники, и одре'ује њен живот. 1ада #ује даМихаило хо!е да до'е до ње, она и то истим ре#има :MN4 M<= пору#и и рату да у исти

#ас до'е и он. "ника, дакле, осе!а и зна да један од њих двојице, да оојица као два лика

4



пред оним што је #овек наследио и у сеи носи а да то и не зна, застаје с недоумицом.

8спитивање узро#но-последи#них веза у времену у томе не пружа јасно!у, до ње се

долази увидом у то како се ме'усоно осветљавају при#е које призивају се!ање једна на

другу2 оно што се десило с попом Вујадином подсетило је на оно што се седамдесет осам

година раније дога'ало с "ником, а ово, опет, на дога'аје (пре дорих седамдесет година(

:I;= везане за +ијану. $ри#а је #уварка истине о дога'ајима, али се овде она оелодањујетек кад једна при#а уде доведена у везу са другом и тре!ом, отвара се, дакле, као истина

тек у тума#ењу њихове повезаности. но што се у дога'ајима, та#није у причау о

дога'ајима понавља, наводи на то да се поједини елементи при#а сагледају у свом

паралелизму и уду упоре'ени. 8з тог паралелизовања а не из реконструкције линеарног

временског тока и веза у њему иш#итава се смисао EсветаE који #италац упознаје.

$ре него што приповеда#, са сеи својственим ауторитетом, каже2 (jво како је ило.( :GN=

и испри#а при#у о "ники, он саопштава да је Мула 8рахим (на ду!ану( :GN= про#итао

запис о њој, који је најстарије људе подстакао да се опомену шта су о томе #ули у

детињству од старих људи. /апис је кратак и односи се на годину кад се у еоградском

пашалуку поунила раја. & њему нема појединости4 (како је ило(, о томе !е се сазнати одоног ко од записива#а то оље зна, то јест тек уопште и зна истину о свему. Мула Мехмед

је својевремено заележио тек толико да се у касаи проневаљалила једна влахиња, и није

пропустио да дода2 (?ог нека помете све невернике0( :GN= ве! ез такве примеде у

загради не и могло про!и да и констатовао како се (и за њу на'е рука( :GN=4 пореме!ај

је отклоњен2 (8 свет се опет доведе у ред и присети ожјих наредаа.( :GN= & свету у којем

владају ред и ?ожје нареде, све увек мора и и остати исто, нормално пореме!ај и јесте

пореме!ај зато што се појављује не-нормална разлика у односу на природно стање које

ве#но траје. $омиње се у том запису и ?унапарта, али само по својој (езумној намери да

ратује са султаном( :GN=. ?ог и султан оезе'ују ред и његову ве#итост4 ако неко ред

наруши, за њега се пре или после Eна'е рукаE, која се схвата као ?ожја рука коју ваља

#екати, све нека је и људска.

1ада се појави приповеда# са својим правим знањем о томе (како је ило(, он !е

испри#ати при#у о "ники, а у њој !е, поред осталог, ити ре#ено и то како су се (на

ду!ану( :I;= газда-$етра kилиповца састајали они који су мрзели "нику и ту се

присе!али шта су старији некад при#али о лепотици +ијани, која је, тако'е, (ацила ораз

под ноге и запалила касау(, те је, како се говорило, (као куга и поплава( :I;= затворила

#аршију. 8 за њу се каже2 (*ије јој се могло ништа.( :I;= 3одуше, за при#у о +ијани нема

посеног приповеда#а који поседује потпуно и та#но знање о свим појединостима и о

унутарњим преживљавањима њених актера. на је део, уопштенији и предо#ен у скици,

при#е о "ники и EприпадаE њеном приповеда#у. 5веједно, та при#а и тако служи даосветли целину при#е о "ники, па посредно, дакле, и ону о попу Вујадину4 оне имају са

#им да уду упоре'ене. 6италац доија додатне елементе које !е паралелизовати са ве!

постоје!им. +о га мора навести на, можда у први мах понешто неодре'ену, помисао да су

по не#ему сва времена ("никина времена(, да нешто увек остаје исто, упркос уве!аном

знању и раширенијој просве!ености остаје му, уосталом, у слоодном интерпретативном

кретању да сам просуди да ли је то тако и сасвим независно од просве!ују!ег знања или,

евентуално, само тамо где оно није завладало у довољној мери. & EсветуE "ндри!еве

приповетке, из свега што људи при#ају (на ду!ану( ваља изву!и закљу#ке о људској

судини и временима. +о ликови при#е, при#а, колико могу и #ине. 1ад се сагледа однос

тих при#а, кад се спроведе анализа #име оне зна#ењски врше EпритисакE једна на другу,

#италац долази до своји закљу#ака.

9



& попу Вујадину понавља се доста тога што #ини и лик његовог прадеде проте Мелентија.

$росед, и у лицу сивкаст, пепељастих орва, (висок, прав и уко#ен( :@@=, он је насликан

као и прадед му, који је (прав као проштац(, (сив у лицу, сив однекуд и у оделу( :LL4 <;=, а

и поглед му је некако сив :A@=. но што Мелентије није у#инио, али је покушао, у#инио је

Вујадин све што је у томе исто, споља гледано и дуински, као и све што је различито,

при#а повезује, нагони да уде стављено у одговарају!и однос. 5а истог места где јепрадед проклео жену $оганицу, из исте сое, након што је нетом пре тога хтео да уије

"нику, пуцао је, по свему и истом пушком, праунук у правцу +аси!а ку!е и гумна које и

Мелентије гледа оне но!и. пет у тами, као и онда, горе и кре!у се по гумну пламте!и

лу#еви :@M4 <;=. $ризор који се указује ве! полуделом Вујадину је леп. ($о страни је

горела ватра. *а самом гумну девој#ице су високо држале запаљене лу#еве и светлиле

радницима4 низ уздигнуте руке висили су им дуги ели рукави4 стајале су непоми#не,

само и покаткад преместиле лу# из једне руке у другу. 5ељаци су витлали лопатама. &

црвеном сјају жито је летело увис, зрно се вра!ало као тешка киша на гумно, док је плева

пловила полако и, ношена ветри!ем, расипала се и гуила у тами.( :@M= вај но!ни рад,

који подсе!а на неки оред пун лирског наоја, раздражује попа Вујадина и он кона#но

гуи контролу над соом. ( +о не!е да мирује ни но!у, него се и по мраку врпољи,митокласа лу#ем и маше рукавима и шамијама.( :@M= E7оE су, наравно, девој#ице у сјају

акљи. $радеда Мелентије је, (у црвеном сјају( :<A=, видео "никин лик, над који се

надноси Kакша. $рота је ве! држао пушку у рукама, али су га спре#или. <ујадин је,

ме)утим, сам. +о је итна разлика. $риповеда# и сам каже2 (*и#ега што и га освестило

и спре#ило да не ради онако како хо!е, и како га све гони да ради.( :@;=, и он пуца,

насумице, у све те девој#ице уздигнутих руку, са елим рукавима, осветљене лу#евима

које држе. "ли, не само да у њему нема ничега што и га задржало, важније је да поред

њега нема никога. 8 Мелентија је све у њему гонило да, пун есне мржње, пуца у "нику

која у црвеном сјају ватре седи (као непоми#на слика( :<A=, али, на дан ро'ења

?огородице, попадија му се оесила о пушку. Вујадинова попадија је ве! годинама мртва.

$рота Мелентија се колико-толико прирао, и, кад ве! није пуцао, проклиње. Вујадин

пуца и луди, есповратно.

& реалисти#кој равни мотивације, писац, да и оразложио пропаст Вујадинову, или ар

наговестио зашто је до ње дошло, више пута наглашава управо муке удови#ког, сама#ког

живота несре!ног свештеника :@G=, које, заједно с неком уро'еном његовом диспозицијом,

воде најпре ка томе да (вреа да види сеоске жене како пролазе на реку( :@G=, да и се с

гнушањем окретао кад их доиста види и (називао их гласно најпогрднијим ре#има( :@N=, а

како време пролази, и он осе!а да луди, напослетку, (љуште!и несвесно прстима кору са

ора( :@L=, мотрио у крајње недостојном положају, и за једног свештеника и за свакога,

непознате (жене у лаким хаљинама које су засењивале о#и елином( :@I=, посматрао какосу се оној мла'ој (кукови дизали наизменце( :@L=, вратио се, кад их на том месту ве! више

нема, да опипава трагове женске оу!е по земљи, (и цептео и горео од страха и жеље да се

увери да ли је ило маштање или стварност( :@A=.

& симоли#кој равни мотивације, веома је важно, наравно, то што се са истог места пуца,

односно жели да се пуца у лепи призор у црвеном сјају, у којем Вујадин види девојке а

Мелентије леп, прав и поносит "никин лик. 1ада се паралелизује све што се, сли#но и

разли#ито, понавља, показује се оно што је заједни#ко и темљно за разумевање 8никини

времена. & оа слу#аја, наиме, посреди је мржња, која, у Вујадиновом слу#ају, у тај #ас,

док пуца, достиже врхунац, а у Мелентијевом се EразлажујеE до клетве у коју овај улаже

сву своју душу и целу своју мисао. & свему што се, ило %акти#ки ило у %ункцијисимола, понавља, најважније је то што појава лепоте, оасјане у тами но!и или тами

света, не само да не производи ништа лепо, ве!, сасвим напротив, једног нагони да пуца,

-



то јест да покуша да лепоту уништи, да и, немо!ан пред унутарњом поплавом ве! дуго

накупљане мржње, полудео, а код другог тако'е уди исти тај порив да уништи лепо и!е,

па кад то не успе није сам, Мала Cоспојина онда он том и!у и свим таквим и!има,

као EпоганимE, жели пропаст. Лепоте, такве, женске, која сјаји у но!и, не треа и не сме

више да уде0 8ма ли погрешније жеље0 *е#им је она, ипак, изазвана.

*аравно, у реалисти#кој равни мотивације, Вујадинова мржња повезана је с тим како

живи. (6амотиња и многа тешка одрицања удови#ког живота( :@G= #ине своје, јавља се

одвратност према људима, испуњавају га (скривена гор#ина(, (неразумљива и несвесна,

али стварна мржња( :@G=. &нутарњу муку, одвратност, гор#ину и мржњу, које га

постепено преплављују, тако да најзад сав постаје само то, приповеда# на седам страна

помиње двадесет пута. Cор#ина прикра!ености претвара се у мржњу која постаје

Вујадинова тајна стварност, да и од једног тренутка постала EјавнаE и једина. 1ада га,

одеглог, ухвате и спроводе, поп Вујадин на сваког оставља врло жалостан утисак. (*а

том лицу окренутом неу није ило ни#ег луда#ког, него нешто доога олно и

му#ени#ко.( :G@= *ико не разуме како и зашто све то. )еља што је уди лепота која се

трајно изми#е первертира се у гор#ину и мржњу које разгризају душу. $рота Мелентије сепритајио у !утању, патњи и #екању да му се син врати. 1ада се то деси, он се опоравља.

Cуици нису ненадокнадиви као што ни клетва није уиство. $оп Вујадин не види пут

на којем и неподношљивост његовог положаја ила смањена, гуици надокна'ени.

9егово лудило је ол и му#еништво ненадокнадивог пораза и прејаке жеље ез икаквог

задовољења.

Лепота и у другим слу#ајевима изазива зло. 3еда Вујадинов, Kакша, пуца у кајмакама

му#ен љуомором, тако ре!и EлудE од љуоморе и ежи у шуму, као и Вујадин. 1оста

Cрк пуца у +ијану, кад му се не да, па и он ежи у шуму, да и се, онда, на њеном гроу,

гоњен осе!ањем кривице, као и гуитка лепоте, и ко зна #име још, сам преклао. сим

пушака и пуцњаве, ту су и ножеви. $оред Лалета и Михаила, видимо, рецимо, и оног

+ур#ина из Dудог који (ве#ерас мора неког уити(, како млатара ножем и заада га у

"никину капију. +о он има да понуди лепоти.

*емогу!ност да се додирне лепота води ка насиљу, уијању, самоуиству, лудилу то

видимо у разним регистрима. &осталом, није довољно напросто додирнути лепоту. +ај

додир треа да донесе ведрину душе, радост, езрижност, да потре егоизам не воде!и

при том у аутодеструкцију, да донесе сре!у ез самозаорава или надмености мо!и.

:1ајмакам, који пуца у тикве, али је спосоан и за неку макар рудиментарну медитацију,

негде је на нултој та#ки у том погледу.= Kедном ре#ју, лепота треа да изазива љуав, да

њоме уде шти!ена, да у своме самодаривању њоме испуњава и да сама уде њомеиспуњена. 1ада се дога'а све супротно, и уместо љуави видимо свуд и свакад само

мржњу, то сведо#и о дуокој посрнулости света.

Михаило се спрема да уије, али његов покрета# није мржња. Eра#унE за који се он осе!а

позваним има смисао ослоа'ања сее од кривице, али и ослоа'ања "нике од кривице,

дово'ења света у ред. *ајзад, самооскрнављена лепота нити хо!е нити више може да му се

да. н је не може додирнути.

$риповеда# зна, и то и каже, да Лале пати. "ли, да ли се ишта полиже може ре!и шта

заправо осе!а малоумни млади! док ножем, како га је отац нау#ио, украшава умешене

хлеове, које успешно прави и кад је остао сам /ашто тресу!и главом гони од сее мисаона "нику, кад му је неко спомене дакле му сазнање шта се са њом заиста дешава и зог

#ега је њен положај у тој мери за осуду 8 како је, на којим путевима душе, постао ?ожја

2



рука, која се увек на'е, кад га је "ника позвала4 шта га је нагнало на страшни #ин, њега

ина#е тако мирног, питомог, уз то неура#унљивог, посве!еног само хлеу 3а ли је

претерано и можда есмислено питати се у интерпретацији од #ега је "ника одвојила свог

рата развра!ају!и се, да ли од неке лепоте са којом је он у додиру, јер говори се о осмеху

сре!ног идиота4 шта је у његовом доживљају сее, ње, света у целини, њеним животом

луднице у итном пореме!ено Hта год да се на ово каже, Лале-уица умногоме мораостати тајанствен и недоку#ив2 ега #италац ни у једној од при#а нема са #им да упореди.

*евини рат уија у посрнулом свету посрнулу сестру #ија лепота упу!ује на давно

заорављени сјај искона, са којим је Лале, у својој затворености према околном свету,

можда у некој посеној вези. *ада проу'ена "никином лепотом у Михаилу један је од

олика такве везе4 кајмакамово стара#ко уживање у тој лепоти, у додиру и присности с

њом :док држи пешкир и леген=, тако'е је таква нека веза, то се и каже2 познао је у "ники

нешто давно изгуљено. "ли ако сви суде лепоти која сее скрнави, само једном је дато да

јој и пресуди. +ајна Лалетовог права, које осе!амо да он има, делими#но и по томе што и

"ника осе!а то, одсуднија је и од Михаиловог позвања, које "ника, видимо, тако'е

признаје. Мржња одузима право да се суди и пресу'ује. Cде је толико мржње, ме'у

нормалним људима немогу!е је на!и неког ко и такво право имао. $реостаје, дакле, самоидиот Лале, рат.

1ада се узму у озир везе које је приповеда# успоставио изме'у све три при#е, о Вујадину,

"ники и +ијани, и кад се размотри како се оне ме'усоно зна#ењски осветљавају,

допуњују, Eтума#еE, показује се ка #ему се све усмерава мисао о целини приповетке. +о су2

немогу!ност спознавања унутрашњег смисла и стварног порекла несре!е у свету,

спознавања које, ако несре!у не и ве! спре#ило, оно и је арем уздигло до трагедије,

дало и јој вели#ину, нека уде и езутешну4 немогу!ност да се на несре!у, кад је до ње

ве! дошло, реагује ез мржње, немо!не или уила#ки активне, дакле ез клетве или

насиља4 немогу!ност да се у злим токовима људске енергије, или у токовима зле енергије

#овекове, несре!а у свету изегне, да се превази'е ску#еност света и оствари трајнија

сре!а4 немогу!ност да се живи с кривицом а при том ез озиљних самооште!ења, све до

аутодеструкције4 немогу!ност да се додирне лепота ез злоупотрее, оног ко додирује,

оног ко је њоме додирнут4 немогу!ност потпуног самодаривања лепоте, када и

додирнути је зна#ило неокрњиво постигну!е, егзистенцијални прираст и врхунац које

време не претвара у осиромашење и гуитак4 немогу!ност спаса од зле кои помо!у

љуави4 могу!ност спаса свега помо!у љуави4 могу!ност да лепота уде извор и утока

љуави, извор наде или арем утехе у меланхолији превази'еног о#аја4 могу!ност да се

:ипак, упркос свему= догледају #едност лепоте и сјај ивствовања којим она дарује, пре

урањања у зло света, у неспоразуме сујета, у сукољавање воља којима је до мо!и и

самопотвр'ивања4 могу!ност и немогу!ност да лепо и!е помогне да се живи са мирномсавеш!у и ез сузијања сее.

нај ко #ува и!е које воли, на тај на#ин #ува и може трајно да о#ува љуав у сеи. 8 онај

ко воли и онај ко је вољен постају тиме лепши. & 8никиним временима, ме'утим, овакве

љуави која #ува и стара се уопште нема. $остојати у таквом EсветуE није лепо.

*икако не треа олако усвојити оно о #ему медитира кајмакам, да, наиме, од толике

лепоте ништа није остало. стала је при#а о њој, несумњиво, која ути#е на разумевање

других при#а. стаје, можда, још нешто.

(*ико се није питао како се појавила та жена, зашто је живела, шта је хтела.( "ко селикови приповетке о томе нису питали, приповеда# на прво од ових питања зна одговор,

дат ве! унапред2 (ткако се закопала касаа и откако се свет ра'а и жени, није ило

&



оваквог тела са оваквим ходом и погледом. но се није родило и израсло у вези са свим

оним што га окружује. но се догодило.( :<F= jто како се "ника појавила. ?ез везе са

свим оним што је окружује, "ника припада неком другом свету, ареалима друга#ијих,

ве!их могу!ности. дговор на друго питање #италац разуме. )ивела је за љуав, која се

није догодила. *а тре!е се тако'е може, додатно проширују!и ве! ре#ено, одговорити2

хтела је да проживи живот не допуштају!и повреду своје гордости. 3а ли је то могу!е,колико је вероватно Cде се постави питање о мо!и, у ило ком олику, таква вероватно!а

је мала4 што је такво питање израженије, све је мања.

*

&осталом, да ли је лепота аш толико важна 1ада у једном тренутку, $арис понуди да

врати лаго које је украдено заједно с Kеленом, и да дода и од свога, само да му Kелена

остане, "хејци то ез размишљања одијају. *е!е, у том #асу, ни лаго, ни Јелену4 они

хо!е све, јер ко верује у поеду, једино му то није премало : 0лијада, x~~, NM@ %%.=. +реа

се сетити шта је о томе писала 5имон Веј. *е мисле гр#ки јунаци да !е многи од њих

изгинути у даљим орама, и да им тада ни све лаго ни сва лепота овог света ништа невреде.

Dат се наставља, па да ли око лага, или око Kелене, или око свега.

$о неким при#ама, ме'утим, Kелена за све то време уопште није ни ила у +роји него у

jгипту. Cде је, у ствари, ила Cде је, у ствари

О:и /оје та/о г"едају

$%&'(()*+'&&%*,

Андрићева 0ри0овет/а .2ена на /а!ену.

Kунакиња "ндри!еве приповетке 9ена на камену доживљава прве знаке старења као

неподношљиве јер они наговештавају не само смрт, ве! и смрт ту'е жеље,

претпостављене и када се о њој уопште не мисли. +о вре'а витално достојанство лепог

и!а #ак до те мере да у једном #асу Марта Л. жели да је нестане, потпуно и ез остатка.

вај аутодеструктивни порив ива превладан се!ањем на прво велико еротско

самопотвр'ивање у доживљају са уогником Матијом, када је, као веома млада, Марта

непосредно открила мо! своје лепоте, односно еротске енергије. живљавање те успоменеомогу!ава више од нове нагоде са смр!у смрт, у саживљавању са природом, нестаје са

Мартиног хоризонта.

& 9ени на камену показао је "ндри! посену склоност ка заградама. & тој не одвише

дугој приповеци има их дванаест. *еке од њих оухватају само по две-три ре#и, ниједна

више од три ре#енице.

/аграде уметнуте у прозни текст ои#но служе томе да се у њима заележи нешто што

#итаоца одвла#и од главне тематске струје успостављене на појединој деоници текста, пасе тиме условљено ра#вање рецептивне свести на тај на#ин ограни#ава и усмерава.

$онекад послуже заграде и томе да се, као узгред, допуни оно управо ре#ено и нешто му

се придода, што и ило штета не поменути :- не уо#ити као о#ну израслину на садржају

60

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/andric/dstojanovic-zena_ger.html

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/andric/dstojanovic-zena_ger.html



ве! ре#енога=, али што ипак није толико важно да и му се посветила иста пажња као

свему осталом. $онекад заграда служи као издвојени перцептивни простор у којем !е се

за#ути EодјекE оног што је претходно саопштено, којим се коригује, релативизује, поја#ава

или, уопште, некако преосмишљава оно што је про#итано. *екад се у заграду смештају

питања и недоумице писца :или књижевног лика= везане за управо пону'ени зна#ењски

садржај, тако да оно што дестаилизује ре#ено и треа да поколеа #итаоца у сте#еномуверењу ива и визуелно оме'ено као посена смисаона јединица. *о, није немогу!е ни

то, мада се сре!е ретко, да се управо кљу#не %ормулације неког текста, по којима се он

памти, на'у ме'у заградама. & 9ени на камену имамо такав слу#ај.

(Hта је то што виде о#и које тако гледају(>8во "ндри!, Јелена, жена које нема, 5арана

дела, књига седма, ?еоград, @;A<, стр. GF;.B, питање је које је заележено у загради. *а

шта се оно односи

перска пева#ица Марта Л., у својој #етрдесет осмој години, осе!а страх од старости.

на, додуше, још излаже своје тело сунцу на плажи, као што је #инила целог живота, али

сада по#иње да се пита да ли јој је то допуштено, сме ли да се показује пред другимљудима. 5трах који је потреса онај је специ%и#ни страх лепих, са своје лепоте

самоуверених и посено самосвесних жена.

Dетко који #овек се потпуно спокојно мири са знацима старости. 8ако је старење

неизежно, уду!и да га доноси време, из којег је немогу!е искора#ити живот је живот у

времену ипак се то што је најприродније доживљава као неприродно и неправедно.

5тарење је наговештај смрти и осведо#ава да се гасе могу!ности које је #овек раније имао.

&веравати сее да је старење нешто природно умногоме је сли#но уверавању да је и смрт

природна. *о, упркос тој EприродностиE, у #овеку се, тако'е природно, нешто уни и

својеврсном лиидинозном снагом се опире, како старењу, тако и смрти. $омиреност, као

нова нагода са смр!у, наступа касније, кад виталност младости иш#езне у ве!ој мери, а

замени је оно што време, тако'е, иако нипошто не нужно, може да донесе2 зрелост,

оухватну мудрост искуства. Младала#ко самопотвр'ивање и!а у виталном испољавању

има многе предности над мудрош!у зрелости, али ако не уде, ар донекле, замењено

њоме, то само зна#и да је ора с временом изгуљена још много пре него што !е смрт

до!и по своје.

во важи за све људе. Марти, из "ндри!еве при#е, ме'утим, суо#авање с првим знацима

старости доноси посену муку. 9ена лепота, сада угрожена, која је раније ила велика,

можда најве!а њена предност, постаје извор му#ења2 гуитак је олан. (*ишта није теже

ни страшније него гледати свет око сее о#има ивше лепотице.( :G@M= *авикла на то дасвојом појавом плени, оваква лепотица по#иње опсесивно да проверава шта је и колико од

те њене мо!и остало. 3ок су људи говорили о томе да природни закони над Мартом

немају власти :(8 сувише су говорили0( nG@Ln=, она о томе није ни мислила. $о#ела је да

мисли како је изгледала у о#има других кад су је сумња и рига натерале да види оно што

(сре!а и поуздање не могу никад да сагледају( :G@L=. гледало, раније велики пријатељ,

који помаже да се самоувереност и задовољство соом потврде и онове, сада постаје

место тих све непријатнијих провера. Лепота жели да се показује, да се открива ту'ем оку.

& томе је њено примарно одре'ење. 3а ли још увек то сме, шта каже огледало пред које

све #еш!е стаје *арцисти#ки ресурси и!а које на овај на#ин преиспитује сее све ве!ма

су угрожени. но по#иње да се стиди сее уколико откривање ту'ем погледу, односно

самопоказивање више немају раније оправдање, које је у лепоти самој, а може се ре!и и уеротском изазову који лепо тело представља. но тражи дивљење. 5 тим у вези није овде

сувишно приметити :и од стране понеког #итаоца, понеке #итатељке, сигурно је ве!

6



приме!ено= да зависност од ту'их погледа постоји ез озира на то како #овек сам сее

опсервира. н, наиме, тешко да икада може да посматра сее EсамE, као да ту'и погледи

уопште не постоје. /наци старења који говоре о проружњавању не постоје за Марту, док,

скривена од других, (грозни#аво проу#ава своју кожу, као залутао путник геогра%ску

карту( :G@<=, ти знаци постоје за друге које је она унела у сее, које је у сеи

претпоставила и од којих је сее у#инила зависном. нолико колико је лепота телаеротски изазов, увек мора ити EприсутанE, дакле постојати стварни или претпостављени

3руги, коме је такав изазов упу!ен или и могао ити упу!ен.

+елесна лепота има своје наро#ито :витално= достојанство. 6ак и кад је нехајно према

ту'им жељама, лепо тело их ипак уди. 5тарење не наговештава само смрт, ве! и смрт

ту'е жеље, њено утрну!е. +о се осе!а као неподношљиво и изазива претерану реакцију.

1аже нам се да се Марта на плажи ни#им није истицала, осим можда (том својом јако

подву#еном тежњом за неупадљивош!у( :GFL=. "ли то не треа да завара. "ко је једина

жеља остати потпуно неприме!ен, откуд онда такав и толики страх да је лепота тела

по#ела да нестаје и да се оно не!е више смети показивати 5тид који осе!а лепотица која

је по#ела да сумња у оправданост и, штавише, допуштеност свог излагања ту'импогледима прераста у аутодеструктивни порив. Марта, која, наводно, дуго није мислила на

то како је други виде и тежила је неупадљивости, наједном, као да све то више не важи и

никад није важило, иде у својим мислима и свом осе!ању тако далеко да и најрадије да

уништи сее.

*еоазирање на друге и тежња да се не упада у о#и плод су васпитања, дорог тона,

однегованости у једној одре'еној култури, EпристојностиE и својеврсне отмености и

гордости успешне оперске пева#ице, све уједно. "ли, постоји и друга једна гордост, она

лепог тела. на је сад повре'ена. (3а, не остаје ништа друго до нестати, сагорети, спалити

ово тело које је тако подло издало, орнуло цео њен живот у противно од оног што је увек

ио и што је једино могао ити.( :GGG= /ашто околност да је лепота на#ета старењем, и то

не много, не превише, изазива овакав самопоништавају!и душевни покрет, ако ионако

желимо да нас нико не види или арем да не ора!а неку посену пажњу на нас *есвесна

гордост лепоте много је ја#а од овакве EскромностиE.

$итање2 зашто и постепено гуљење лепоте одмах треало да уди жељу да се у

потпуности нестане, тражи да се постави још једно, важније питање2 зар живот нема и

многе друге видове, садржаје и задовољства осим уживања у сунцу, друга#ије врхунце

:G@L= од летовања на морској оали, које нужно подразумева ово самопоказивање, ако не

ве! и намерно подстицање ту'е жеље или владање над онима у којима се жеља разгорела

Може се додати и питање зар успешна каријера, која ни#им није угрожена (9ен глас је исада пун, њено тума#ење улога зрелије и дуље него икад( :G@I=4 на сцени оперске

пева#ице #есто играју улоге жена много мла'их него што су оне саме не пружа довољно

или #ак никакво задовољење & споју ових питања и јесте ствар. 9ихово неизежно

повезивање омогу!ава да се разуме шта се дога'а с Мартом, шта је у основи њеног

доживљаја сее на врелом камену. Kер, пролем који је му#и може се потиснути, али се не

може тек тако отклонити. +ај пролем, који се ојављује у провали аутодеструктивног

порива да се потпуно нестане, да се (спали ово тело(, јесте у ити пролем лепоте која

гуи мо! над 3ругим као и!ем жеље. +ежња ка неупадљивости нема ништа с тим.

$ретпостављени други испуњавају Марту, она се гуи ме'у њима. 3ок је то тако, она се

налази у свету (свирепих мерења, промена и односа, младости и старења, трајања и

дотрајавања, ројева( :GGN=, из којег мора иза'и, уколико жели да прекине своје му#ење.(5вирепа мерења( су, на крају крајева, увек заправо одмеравања и упоре'ивања с другим

људима. "ко можда и може ити неке недоумице да ли је наше тело увек паметније од

66



EнасE, извесно је да је увек отвореније4 оно што EмиE, као и!а културе, не исти#емо, не

мислимо, #ини нам се да и не желимо, оно, као природа сама, жели и показује. E$риродноE

старење оно осе!а као понижење и неподношљиво нарушавање свог интегритета. +о се

преноси на наше дуље, истинско и!е. Kедино тако може се разумети жеља да се нестане.

+ело је издајник, оно је (подло изневерило(, и мора да уде кажњено, оно само тако осе!а.

(5агорети потпуно, апсолутно, до дна, свемо!ним, #истим, #асним, неопозивим огњем.5агорети ез остатка, изгуити се у општем пожару светова као ватра у ватри.( :GGG= "ко

не могу да владам, у неспутаној самоа%ирмацији пред ту'им погледом, онда не!у ни да

живим. 8ли краљевство или ништа0 +о је оно што Марта Eне мислиE, али је њено тело

натерује да помисли и осети. $овреда лепоте, од стране времена, тражи да се узврати

повредом, и то радикалном и неумољивом, која је самоповреда до аутодеструкције.

*агони нису склони умерености, ни у #ему. "ко се некако умере и оуздају, то је онда

силом. Логика која стоји иза преокретања самоа%ирмације лепог и!а, као лепог, у

аутодеструкцију, кад уживање у сеи и у деловању на 3ругог прети да уде окрњено, није

логика освеш!еног и!а које, сазревају!и, мудро стари, односно старе!и сазрева и долази

до мудрости која мири са пролазним и непролазним, упознаје једно и друго, и предаје имсе. +о је логика мо!и над 3ругим, која не подноси умањивање, опадање, постепено

усахну!е, а најмање од свега може да поднесе да јој уде ускра!ено признање од стране

3ругог. туд и патетика, нужна у сваком Eили-илиE, када се мо! изми#е а ез ње се живот

не може замислити. 1ако живети кад је живот постао нешто (противно од оног што је увек

ио и што је једино могао ити( "ко се не допадам, оље да ме нема тако не размишља

свако, ве! онај ко се ве! допадао и зна шта то зна#и. кусити такву мо! над 3ругим, какву

доноси допадање и из њега проистекла жеља 3ругог, па потпуно заоравити EукусE те мо!и

немогу!е је. Могу!е је мање или више потиснути такво осе!ање надмо!ности

посредовано жељом 3ругог, могу!е је оље или лошије замаскирати радост што се на тај

на#ин ра'а у #овеку и оно што она у њега егзистенцијално уцртава, могу!е је, па и

неопходно, саоразити своје понашање нормама друштва, средине, владају!ег укуса, свога

доа у целини. "ли, у итном, у животу душе, оузетост лепоте самом соом, та наро#ита

саможивост лепог и!а, везана је, и нужно остаје везана, за потрагу за ту'им погледима.

*арцисти#ки усредсре'ена на саму сее, лепота тражи да 3руги трајно, Eве#ноE, мимо

сваког разгризају!ег рада времена и насупрот њему, осведо#ава њену неодољивост, крај

све (тежње ка неупадљивости( и уздржаности Eдоро васпитанихE људи.

& оном осе!ању саме сее какво је Марта имала у младости има не#ег незаменљивог.

(5амо једно и хтела у овом тренутку2 да може да седи као некад на зиду који је затварао

врт њене младости, да има још једном ону снагу да осети како, непоми#на, лети езгласно

и слепо на оном прохладном ваздушном таласу. 5амо то. " то не може и никад више не!емо!и.( :G@;=

Hта је то #ему и Марта још једном да се врати4 у #ему је вредност оног што се овде

згушњава у једно2 (5амо то(4 и зашто аш (то(, а не и све друго, зашто не напросто

младост као таква

Важно је запазити, и за цело тума#ење одлу#ују!е, да се Марта, док лежи на стени, не се!а

ни својих мужева, ни своје десетогодишње љуави са (правим #овеком( :G@I=, која је

уследила. ?ракови су или (ез правог зна#ења и дуљег трага( :G@I=, а велику љуав је

#екао (неизежни крај( :G@I=. 3а је "ндри! сеи допустио такву %ормулацију као што је

(љуав са правим #овеком(, која је сасвим испод његовог нивоа, може да #уди. "ко јенешто, ар донекле, оправдава, то је контраст који ваља да уде успостављен изме'у свега

што је #инило стварни живот ове лепе и успешне жене и онога што јој се :крај свег што је

67



ило с (правим #овеком( и с мање EправимE мужевима= тако ре!и против њене воље наме!е

као успомена из најраније младости, кад се тек ила задевој#ила.

5ад, на плажи, са езмало педесет година, она је у власти сумње и страха. ($оглед такве

жене која стари постаје с временом све више немиран, тврд, сумњи#ав и зао, јер у ту'им

о#има тражи да види само једно2 утисак који оставља њена појава.( :G@M= Марта, заправо,и не размишља о старости, она је клевеће :G@M=. *аравно, лепота, док је по дуљој

нужности усредсре'ена на саму сее и потреита ту'ег дивљења, не може на ино него да

клеве!е старост, дакле време. *емогу!е је ре!и шта је горе, то што време сатире лепо и!е

или што крњи његову лепоту, остављају!и га да и даље живи ез ње. Може ли ити мира с

временом и ило каквог прихватања, од #аса кад се сами на сеи уверимо да време делује

тако, уместо јер то је зиља нешто сасвим друго да само знамо да то у на#елу тако

мора и!и

*о, сумња и страх, одијање да се прихвати оно што време доноси, отварају пут успомени

на дане када је мо! над 3ругим ила потпуна и испољила се недвосмислено, откривши

самој Марти шта све може, шта и све могла. (?ез њеног изора и против њене воље(:GF<=, Марта се предаје (полусе!ањима и полусновима( :GF<= на ожијег #овека Матију, да

ли пре наполи#ара или просјака, педесетогодишњака ез ку!е и жене, кога приповеда#

#итаоцу представља као старог атију :GF<=. /ашто се Марта, против своје воље, се!а

управо њега, и не показује ли се у томе управо она дуља воља у њој, која се %ормирала с

првим важним искуством света и спознајом сее у њему

Марта је, кад је наишао Матија, седела на високом аштенском зиду, уздигнута и

зашти!ена, с једном ногом опуштеном низа зид, а другом подигнутом, и осе!ала (као да

великом, узудљивом рзином плови на искри#авом таласу( :GF<=. 7о и она да може да

се понови. "ндри! са великом прецизнош!у описује њено понашање у тренутку кад је

угледала Матију под соом, на путу који води крај зида. на се најпре осе!а као да је

ухва!ена у некој (лакој кривици( :GF<=, али се рзо и умири, помишљају!и да је то (EсамоE

стари, езазлени Матија( :GF<=. $ошто он ез ре#и гледа одоздо у њу, она (кад му је

ухватила поглед( :GF<=, нагонски, рзо спушта подигнуту ногу, но одмах затим је (нешто

спорије( :GF<=, дакле не више EнагонскиE, ве! намерно, и, о#игледно, наведена тим

његовим погледом, вра!а у првоитни положај. Матија скида капу. +о он, зна#и,

поздравља госпо'ицу која седи на зиду, с једном ногом опуштеном а другом подигнутом,

рзо спуштеном и опет подигнутом

Марта не разговара с Матијом. на прати његов поглед. 1ад примети да му се (о#и шире

и да су неои#но сјајне( :GF<=, она наставља своју провокацију у још три %азе. 8скушавашта све може, докле се стиже ако се више, и још мало више, покаже 3ругом. & све три

наредне %азе она се ори са стидом (као са хладном струјом( :GF<=, али, ипак, владају!и

ситуацијом са свога уздигнутог положаја, (подигла је мало више ногу( :GF<=, па, прате!и

Матијин поглед и даље, када се, у загради, јави питање њено приповеда#ево

#итао#ево опште и ве#но (:Hта је то што виде о#и које тако гледају=( (још мало је

подигла ногу( :GFA= и, најзад, (сва остуденела, она је још подигла ногу, привукла је сасвим

уз груди, тако да је радом додиривала колено( :GFA=. & низању ових (још( #италац треа

да замисли шта се зива у Матији. $исац му предо#ава како се он кре!е.

$едесетогодишњак, прате!и Мартине покрете, све више по#иње да се криви, тако да

најзад није јасно пркоси ли он то законима гравитације. Важније од тога је можда оно што

се зива с његовим погледом. $осле друге %азе :(подигла је мало више ногу(=, његове о#ису (велике, #исте( :GFM %.=, а поглед (сав од неке огате, скупоцене ватре( :GF;=. #и тог

уогника откривају лепоту, мада је то што виде о#и које тако гледају више од лепоте и

64



њене тајне4 у свом самопоказивању, постепеном, изазива#ком, иако пра!еном (хладном

струјом( стида, лепота се показује као неодгонетљиво EтоE тајне живота, жеље и заноса до

којег, упркос свим немогу!ностима утажења, жеља доводи. Мистерија жеље оухватнија

је и непрозирнија од оног што лепота нуди оку и души, али се ез онога што им она даје

не и о путевима и утокама жеље могло ре!и ни онолико колико је, овако, ипак могу!е

ре!и или ар наговестити. E+оE животне тајне осветљено је сјајем лепоте, коме је тешкоотети се, макар у исти мах ило и скривано тим сјајем, како то ве! и ина#е иде, са

истином, као и са варкама које нас прате.

Dудна тачка :GF<= Мартиног живота, на којој је видела како Матија стоји под њом у

неприродном положају и (у заносу који, изгледа, савла'ује и %изи#ке законе( :GF;=, вра!а

јој се деценијама касније, на камену, проијају!и се у њен полусан-полусвест као

доживљај у којем јој се, у ту'ем погледу, ознанило у #ему је неодољива снага њеног

и!а, а да при том авантура откри!а како се може деловати на 3ругог, све до граница

%изи#ких закона, па и преко њих, није ила сувише опасна.

5воју провокацију Марта је сама прекинула, ско#ивши са зида у њиме зашти!ени врт, а#италац је доведен пред још једну "ндри!еву заграду, која садржи изванредну слику,

кроки који својим еротским наојем суштински допуњује смисао целе сцене2 (:/авијорила

је светла сукња. +ару!и се једна о другу, зашуштале су свилене #арапе тихо, али оштро и

сиктаво као два танка се#ива кад муњевито и плоштимице пре'у једно преко другог. Kош

једном је осетила уз нага стегна, све до утрое, струју хладног ветра с мора.=( :G@F= Лепота

младе девојке, дакле, овде засијала, лепота је еротски изазовна. "пелује се на сва

#итао#ева #ула4 поезија овог призора поезија је великог љуавног ое!ања #итао#евој

имагинацији нуди се слика тела које је тело плотске љуави у заводљивом измицању и

склањању. 6италац је позван да замисли шта и колико од тога види и осе!а Матија, да га

сагледа и разуме не само у предо#еном амијенту, ве! у целини ситуацији у којој се

нашао. Матија се, поср!у!и, захваљује Марти, која није одмах нестала иза зида, ве! још

неколико #асака преко зида посматра онога који је њу гледао. (- Jвала, сињорина0 :...= 8

... и ... хвала0( :G@F=

/релој жени, оперској пева#ици, госпо'и Марти Л., све се ово #ини невероватним, да ли је

све аш тако ило не може ре!и, али зна да је тај изузетни тренутак (ипак ио и постојао(

:GF;=. н се уписао у њено и!е и постао егзистенцијална залиха која је неуништива и

неоспорна, важнија од дога'аја из EправогE живота, који су остали (ез правог зна#ења и

дуљег трага(. Kедино такав осе!ај окушане мо!и се може донекле супротставити страху и

сумњи што их доносе знаци старости, и није нимало слу#ајно што се успомена на Матију

јавила тад кад се јавила. Dазмишљање о сеи и другима без овакве егзистенцијалнеподлоге, неоснажено оваквим искуством, не помаже. $итања и противпитања не изводе из

за#араног, злог круга клеветања времена, односно старења. (8 са неком горком,

изненадном јаснош!у уви'а да овако старе само они који се своје старости стиде, да је

несре!но свако тело које живи само за сее и само сее ради, а праву меру своје несре!е

уви'а тек кад по#не да стари.( :GGF= *аравно, да и се полиже одредило како превази!и

живот у којем постоји таква оузетост сопственим телом, и уопште самим соом, и

живети животом који се не живи само сее ради, за то је неопходно посено разматрање.

:Марта, колико се из при#е разаире, нема деце, а и веза с (правим #овеком( је завршена.

на је сама, упу!ена на саму сее.= 1ојим год правцем да се такво разматрање упути,

#ињеница да неко живи сам #ини измирење с временом тежим. "ко до њега, на крају, на

крају приповетке, ипак долази, то је зато што, у окретању оној сеи која (као да великом,узудљивом рзином плови на искри#авом таласу(, Марта налази снагу и могу!ност да

живи у садашњем тренутку. 5адашњи тренутак ива лишен претње уду!ности, јер је

68



оснажен искуством мо!и из прошлости. +ренутак (мира и уто#ишта( :GGL= налази се у

мирном задовољству :GGI= садашњег живота, када се не пита (о трајању, не мисли о

циљу( :GGI=2 то је тренутак пое'ене временитости. "ли, да и таква поеда ила могу!а,

потрено је да у томе у#ествује (цело њено тело са свим што је икад ило, желело,

мислило и осе!ало( :GGI %.=4 прете!а уду!ност се, дакле, EнеутрализујеE и рише са

хоризонта ако се изнова открије се!ање на мо! сре!е и усре!ују!у мо!2 езимени темељсопственог и!а. Марта постаје (сама сеи незнана(, осе!а се (лака а велика и мо!на као

свет( :GGL=, а тренутак на камену сре!но затишје :GGL= у застрашују!ем хуку времена. 7о

што виде о#и које тако гледају, а што смо у ту'ем погледу и сами открили, омогу!ује

накнадно ову сре!у затишја, при #ему је, док смо у њему, можда и оље не питати постоји

ли уопште нека друга и друга#ија сре!а. Марта престаје да се о томе пита, и да се уопште

о ило #ему пита, када, макар и привремено, на врелини камена и под сунцем, заоравља

на мере кратког људског живота :(сурова мерења(, (трајање и дотрајавање(, (ројеве(= и

кад јој се (поглед мири са познатим пределом :...=, са светом који непромењен постоји

изван њених мисли и свих промена у њој( :GGG=. (5вет постоји. 8 све је исто( :GGG= ту

једноставну о#игледност треа схватити о#иш!еном и окрепљеном душом, треа њоме

оја#ати и о#истити душу од последица људских (свирепих мерења(. "утодеструктивнипорив !е нестати, мир са соом !е се поново успоставити. *ије лако али Марти Л. је то

дато схватити и осетити снагу оног исконски једноставног што ме одре'ује изван малих

људских мера и независно од њих2 постојим0 и2 (5вет постоји. 8 све је исто.( Време ми,

док сам тако у свету, не може ништа, налазим се у неугрозивој садашњости. & њој

постајем и сам велик и мо!ан као свет.

Dазговор са соом2 (E"х, кад и ове жене знале како то пролази и како...E( :GGF=, на шта

следи2 (EHта ме се ти#у остале жене и сав светE( :GGF=, није такав искорак ка 3ругом који

и донео нешто више доли унутарњи (лелек од којег одзвања цело њено тело( :GG@= и

(цвиљење( :GG@=, које Марта сама највише мрзи. днос према 3ругом, ме'утим, какав се

успоставио изме'у Марте и Матије, када се у његовом погледу показала (огата,

скупоцена ватра( ужежена лепотом, одре'ује њено и!е и у#врш!ује га у свету много

више и сасвим друк#ије него односи у стварном, гра'анском свету, где се #овек најзад

упита Eшта ме се он ти#еE.

1ада је Матија, у (%акирској еди и голотињи( :G@F=, умро, Марта не само да даје прилог

за његову сахрану, као што су дали и други, ве! даје и (нову, елу и %ину мужевљеву

кошуљу( :G@@=, да уде сахрањен управо у њој. +ако она с њим, мртвим, посредством

мужевљеве кошуље, накнадно EостварујеE и нешто више од онога самопоказивања које је у

њему упалило (огату, скупоцену ватру(. на је у његовим о#има ту ватру видела и упила

је за сва времена, као сопствени еманирани садржај који јој је он, доживљен, вратио. &њему, видела је она најлепшу сее, да ли и оно најлепше и најоље у свету уопште. Марта

се тада, на зиду, својевољно дала, да је види4 посредно, том кошуљом, у замену за немогу!

и, по свему, сасвим EнезамисливE додир, који тим гестом симоли#и ипак постаје замислив,

дала је она, у смрти, и нешто више, кад су ве! његове о#и, које су тако гледале онда под

зидом, виделе неухватљиво и неодредљиво EтоE живота, а она видела да је EтоE ило ви'ено.

&схитити ту'е и!е соом врхунски је олик самопотвр'ивања, који неизрисиво

оснажује нарцисти#ко језгро онога ко је то постигао, и постизао. Лепота која неког

подиже до заноса који поија земљину тежу #ини оног ко је у њега доспео својим

дужником. :Матија се, доиста, захваљује.= "ли, и та лепота :та лепотица девојка која

једва да та#но зна шта ради и куда води њен експеримент= постаје својеврсни дужниконога у коме је први пут могла да процени меру простирања своје еротске мо!и

недотакнута при том, непритиснута ило каквим захтевом, само ви'ена. :6уло се како су

69



оштро и сиктаво зашуштале њене свилене #арапе, али да ли је Матија то #уо=. "ко он њој

дугује изузетан и, по свему, у свом животу једини такав тренутак опијености, она њему

дугује за нескривено, никаквим угрожавањем или EпрљањемE пра!ено његово предавање

%асцинацији њоме. 9ено :%азно= самопоказивање пра!ено је његовим :несуспрегнутим=

самоизру#ивањем2 она је њему дала сее као призор који, такав, ко !е још икада видети, и

који он нема у своме животу са #име да упореди, а он њој огату и скупоцену ватру у којусе претворио, и која !е и њу, повратно, узвратно, оасјати. *икакво #удо, дакле, што

млада супружница даје у смрти (нову, елу и %ину( кошуљу свога земаљског, стварног

мужа уогом старом атији, с којим је у једном стварно-нестварном тренутку доживела

такву егзистенцијално несагледиво важну размену и!а, непроцењиво важан EдодирE.

E3отакнувшиE се тако с њим у његовој, од ње потеклој, и својој, од њега примљеној

скупоценој ватри о#ију и целог и!а, она је кренула у свет припремљена за све оне поеде

које у сее сигурни људи та#ног и несвесно лаког корака доживљавају, не роје!и их, па и

не хају!и много за њих, док трају. & елој мужевљевој кошуљи !е #овек који ју је једном

онако гледао и видео по#ивати занавек. на хо!е да уде тако.

+о је могла, још, у#инити за њега.

СМЕРНОСТ И ИЗАЗОВ

$%&'(()*+'&&%*,

4ајрон у Синтри

5усрет у 5интри са лепом девојком, коју ?ајрон за сее назива Малим створењем, изазива

судар еротских визија и (светле мисли( која јесте ту да не и дозволила да се ове размахну. 5адржај ?ајронових (визија( угрожава људску ли#ност и њено достојанство а

(светла мисао( то достојанство штити. 5усрет представља оога!ење ?ајроновог живота

и, ар привремену, утеху, насупрот га'ењу које ина#е осе!а према свету.

1ада у при#и Bајрон у 'интри #итамо о девој#ици коју јунак сре!е2 (8скрсла је ту пред

њим нео#екивано, као послата однекуд, од неког, са неком поруком( >8во "ндри!, Јелена,

жена које нема , 5арана дела, књига седма, ?еоград, @;A<, стр. GN; %.B, или2 (6ини му се2

све што је цело његово и!е одувек тражило, и много више, нашао је сад на овом зеленом

вису. *епознато зло које га је отерало из jнглеске и шиало светом као да га је с планом

истерало овамо( :GIF= видимо да је "ндри! у појављивање лепог и!а унео једанпровиденцијални моменат. /ло које гони ?ајрона ?ајрона из ове при#е није, дакле,

напросто зло. "ко све изгледа тако као да је девојка (послата однекуд, од некога(, па још и

(са неком поруком(, коју треа протума#ити из њеног изгледа, јер друга#ије

комуникације, осим погледом, ме'у њима нема и не може ити4 и ако, штавише, сусрет с

непознатим девој#етом наводи на помисао да иза слу#ајног сусрета стоји неки EпланE, онда

се зло, и оно ве! претрпљено, и оно које још увек (шиа(, показује као смислено,

прихватљиво у својој сврховитости, свакако не као сасвим неподношљиво. $ојава такве

лепоте, у исти мах смерне и изазовне, тајанствене и ведре, недохватне иако присутне,

#ини свако зло, ако је водило том тренутку, не морамо ре!и2 оправданим, али искупљеним.

&колико је оно, сходно неком EплануE, ило неопходно да и дошло до таквог сусрета на

зеленом вису у 5интри, онда лепота која је ви'ена и тако, у ви'ењу, присвојена, постаје

више од пуке тренутне утехе или својеврсне EнаградеE за ранију патњу2 доживљај ро'ен из

суо#ења с лепотом, откривају!и дуљу нужност EпланаE и неопходност свега што он

6-

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/andric/dstojanovic-bajron_ger.html

http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/nauka_knjiz/andric/dstojanovic-bajron_ger.html



садржи или подразумева, преосмишљава како зло света, тако и оно које трује ?ајронову

егзистенцију посено. +акав доживљај даје да се назре да зло има неку E%ункцијуE оно

постаје преоражено зло. $рошлост, знана и незнана, постаје присутна у садашњости

сусрета свиме што #ини сложеност света и тако се ојављује у њој, али, у исти мах, из те

садашњости пада на њу посено светло које душу #ини снажнијом, покре!е је и уздиже.

/ло које води ка лепоти не може остати то што јесте у својој изворној непому!ености.

3а ли !е се неко послужити овлаш!ењем које даје одре'ена дијалекти#ка логика и назвати

такво зло дором, или тај корак не!е ити у#ињен, у тума#ењу овог књижевног дела није

важно. 3овољно је уо#ити и не сметнути с ума да се ви'ена лепота повезује с не#им што

има провиденцијални карактер и снагу. /а интерпретацију :као ни ина#е= није, наиме,

свеједно захваљују!и #ему се #овеку ојављује, нај#еш!е несхватљива или сасвим

скривена, сврха појединих дога'аја, а поготову се не може ре!и да је то неважно ако се у

неком од њих слути деловање промисли. 1ада се оваква ојава догоди захваљују!и лепоти

неког људског и!а, онај који ју је видео вероватно не!е најпре стати да размишља о

дорохотном лукавству оног ума који је, служе!и се поред осталог и злом, уприли#ио

такав драгоцени сусрет, а вероватно не!е у први мах мо!и да осети ни захвалност зогтаквог вишег старања. томе, са своје дистанце, може да размишља #италац ове

"ндри!ева при#е4 њен јунак се предаје %асцинацији.

1аква је лепота коју је ?ајрон видео Hта се сустекло у лепоти у којој је, у магновењу,

наслутио да је искрсла пред њим као по нацрту промисли 6име га је опила истог трена

кад ју је угледао, тако да је осетио да се умногостручава :GI@= и да му #ула наједном

откривају нешто што је истовремено и (ога!ење и смрт њега као ли#ности( :GIG= /ог

#ега је наступио (истински тренутак заноса и заорава( :GI G=

& појави младе $ортугалке има не#ег лагог, насмешеног, #истог и непосредног. на

поздравља непознатог странца-намерника (неразумљивим ре#има, посве стидљиво и

тихо( :GIG=. 5мерност и озареност прве младости то, замишљају!и је, видимо на њеном

лицу. "ли, она је ту и као (са неком поруком(. 5транац, коме је дато да је сретне, осетио

је, каже нам се, да је (у њеном гласу и покрету ило и не#ег што је више од ои#ног

поздрава, иако није знао #ега( :GIF=. во (више од ои#ног поздрава(, ескрајно је, иако

неодре'ено и неухватљиво ое!ање, огатије од ило каквог предвидљивог или ве!

упознатог испуњења. $еснику није потрено никакво време да и упознао ону која га је

поздравила4 он одмах сагледава све огатство живота тако раскривеног и пону'еног

#улима и машти.

3а ли је Мало створење, како !е ?ајрон за сее назвати девојку, пре *аусикаја или1алипсо 8ли је и једно и друго сим што је та дражесна прилика у елој хаљини

упутила путнику стидљив и тих поздрав, она се, кад је застао, лагано њихала пред њим,

гледају!и га, насмејана, право у о#и и (влаже!и језиком увек суве усне( :GIF=. $исац не

оставља места недоумици нити жели да #итао#евој имагинацији препусти превише. &звик

који треа ту имагинацију да усмери, а и да недвосмислено одреди ја#ину и врсту

?ајроновог доживљаја, одмах следи2 (*ема ништа узудљивије од усана ових

португалских жена0( :GIF= +е усне говоре о врелој , тамној и слаткој крви тог (ситног и

дозрелог тела( :GIF=. *ије, дакле, никакво #удо што песник реагује свом својом

осетљивош!у и што су покренути сви капацитети његових #ула. Лепота га целог заноси.

но што је у девој#ином гласу и покрету (више од ои#ног поздрава( заводљиви је

наговештај, утолико лепши што је поздрав стидљив и ти4 таквим наговештајем занос јепродуљен и оасјан. *е може се ре!и да девојка заводи ?ајрона она само што га је

угледала, као и он њу. *ије могу!е знати шта она има да каже том непознатом, хромом

62



млади!у. Hта, уопште, зна#и љуазност непознате девојке & разним културама постоје

разни одговори на то питање. *о, ?ајрону се #ини да је њу неко послао, с поруком. 1о, с

#им 5усрет је слу#ајан, али не и за њега. но (више( у њеном поздраву, иако није знао

шта је то, оно ве#но-заводљиво стидљивих и тихих ре#и што их изговара лепота, он је

одмах #уо. 5веједно је што му се само приви'а да све има неки посеан, EвишиE смисао, да

постоји наро#ита порука, смишљена управо за њега. Лепота, свакоме ко је угледа, ко једоиста види, пору#ује нешто (више( и наро#ито. /а њоме разу'еног и понетог #овека

увек постоји и њена лаговест, која мора деловати као нешто ли#но и посено.

*епосредна и весела, девојка се, са својим неразумљивим језиком, овде појављује не као

заводница, ве! као судинска заводљивост лепоте, она је апсолутни и неодољив изазов за

?ајрона. 9оме се живот ое!ава најраскошније што уопште може ити. е!ава се, али да

и се ускратио то је драма коју треа да појмимо.

"ндри! је овде сеи допустио романти#арски претеран вокаулар2 (сав у пламену(,

(двоструки понор(... *е ез разлога. *а врелину, таму и сласт крви ?ајронова крв не може

да не одговори, и то истог трена. & њему се јављају (муњевите визије( :GI@= проу'енежеље, али, заједно с њима, и нека светла мисао :GI@=, која жељу оуздава и гаси. +а је

мисао у сукоу са жељом. на (живо и насмејано људско створење( :GI@= треа да

заштити од жеље, а треа ваљда и оног #ија је жеља да заштити од сопствене смрти (као

ли#ности( :GIG=, која прети уколико се жеља неспутано испољава. 1ао да није достојно

#овека, у његовом итно људском достојанству, да се препусти замаху жеље. &пркос

најраскошнијим ое!ањима и најзаводљивијим слутњама које даје и ствара, жеља мора

ити уколоте#ена и сузијена зашти!ују!ом светлом мишљу .

5вако може сам да претпостави шта су садржале ?ајронове (муњевите визије(. 5е!ају!и

се, наредних дана, сусрета с девојком, песник о њој мисли као о неком ко (има своју крв,

своје срце, своје о#и и, свакако, и своје родитеље, своју ку!у, своје име( :GIG=. но што се

јавило у (муњевитим визијама( родитељи тешко да и одорили4 оно што поу'ују крв и

о#и аца у (понор( (свега што није допуштено ни могу!но( :GIF=. Cде је жеља, ту је и

зарана. Cде је могу!ност, ту је одмах и немогу!ност. Cде је лепота, ту је и опомена да је

недосежна. Cде је тама крви, ту је и светла мисао. 6им угледа лепу $ортугалку, ?ајрон

зна да је то оно (што је цело његово и!е одувек тражило( :GIF=. "ли, на!и овде не зна#и

на!и, још мање доити. *а!и оно што се целим и!ем тражило зна#и изгуити иако не

сасвим. /арана не покрива све, она допушта сан. "ко се опасна жеља из (муњевитих

визија( сублимира, #овеку ипак остаје нешто од заводљиве и изазовне лепоте. *ешто

налик сре!и, ар привремено, доноси самосузијена жеља.

/анимљиво је како "ндри! у истој ре#еници исказује како је изузетни, штавише

провиденцијално оојени сустицај околности, које његовог јунака стављају о#и у о#и са

стварном, присутном лепотом, у исти мах гуитак. & (муњевитим визијама( покренутим

лизином лепотице коју је ?ајрон срео има он (оно што снови ое!авају, што жене никад

не дају, и што нам живот стално одузима( :GI@=. "ли, шта и онда, ако је тако, треало да

зна#и2 EимаE. 1акво је то имање које је немање, не-стварност, EвизијаE 3одуше, и визија

има своју стварност, она је тако'е стварна као визија, и некад, тако, стварнија од

стварности. )ивот у стварности, по ономе што сазнајемо у овој краткој приповеци, јесте

живот у (злој матици( :GII=, а стварни (сусрети и судари( :GII= са стварним људима,

односно женама, доносе само га'ење. )ивот сваког #улника у стварности је пакао. :GIG=

5тварност је у великој мери оезвре'ена управо тиме што је стварност.

6&



не може потпуно одре!и поседовања, ма колико сулимирана ила. $омисао да је назове

именом неке во!ке или минерала, песник је одацио, јер не жели и не може да је редукује

ило каквим именовањем, макар оно упу!ивало на нешто #исто, поети#но, EприродноE.

9ено постојање у њему и за њега, у времену које је наступило после сусрета и рзог

растанка, јесте постојање и!а које је присутно мета%ори#ки. на је стварна у стварности

мета%оре која жену #ини не#им другим. *е само да се она у његовом се!ањудематеријализује. & актуелној стварности она доија нову #улност, опипљивост и

животни смисао, који је вра!а природи, али не као жену, женку2 се!ање на њу ?ајрона,

напротив, #ува и спасава од сусрета, жена, па, у неку руку, и од живота самог :GIN=. 3ок је

на тај на#ин Eс њомE, он остаје #ист, оплемењен пажњом према свему што га окружује,

слоодан од сее ужагреног и подјармљеног страстима. 3евојка из 5интре је за њега

мета%ори#ки преоражена и он је сад налази у лимуну, соли, уљу, малвасији, као што је и

све то њеним тако призваним присуством подигнуто до једне нове лепоте и посеног

зна#аја. на није у свему што га окружује, али озарује лаженим миром тренутак у којем,

усред светске вреве, он успева да је (дозове( :GIN= играју!и се с два зрна соли ме'у

прстима. 6истота соли прелази на њу, и зна#и њу, као што се њена лепота згушњава и

присутна је у зрну соли. дсутна, она даје више, и тек тако оно најоље, што узноси,крепи и лажи уздрхталу и немирну душу. дсутност, уз мета%ори#ку присутност у

не#ему што је доиста EтуE, велики је и захтев и изазов романтизма, кад је о тајни љуави

ре#, као и о другим тајнама важним за људе.

?лискост ез лизине, сједињеност ез додира, миље у коме је више пажње и поштовања

него радости жеље, то је ?ајрону донео сусрет у 5интри. #игледно, оно што је у том

сусрету са лепотом деловало као провиденцијално, могу!е је само захваљују!и притиску

оног сулимацијски активног и увек спремног да делује у јунаку. 5улимација и дух

кадри су да подигну завесу са нацрта промисли, или га, штавише, сами пројектују у оно

што се зива у свету. стаје, свакако, питање, шта (ескрајни стид( и (снеивање( имају

доиста заједни#ко са лепотом неког и!а и могу ли се икако ускладити с лепотом његовог

ивствовања.

стаје и питање2 зашто ?ајрон 3а ли сусрет којим "ндри! дарује свог јунака може имати

такав зна#ај и такве последице само ако га доживи неко за кога ионако, и ез приповетке,

знамо да је ежао од ниске и незадовољавају!е EстварностиE, аналне и кад делује

раскошно, а пуне олних осује!ења, искварене лажима и лицемерјем и езмало увек

досадне, у сваком слу#ају $итање може да гласи и овако2 да ли је "ндри!у ио потреан

јунак #ији гениј не може да се измири са зате#еним светом, те непрестано хрли некуд

даље, тако да се најзад мора помислити да ежи од сее у свету, а не од не#ег одре'еног

што конкретни свет #ини оваквим или онаквим јунак, дакле, #ије име и судинапредстављају синоним за романтизам, што судина и име ?ајроново у великој мери јесу

8ли је у овако до#аран сусрет у 5интри писац уткао и она искуства која нису само или пре

свега EајроновскаE, и нису нужно везана за романти#арску осе!ајност, ве! имају шире

зна#ење и универзално важење

/намо да је ?ајрон доиста ио у Лисаону @MF;, кад је постао пунолетан, па је веома

вероватно да је посетио и 5интру. /намо и за његово стварно или глумљено га'ење, у

потоњем његовом животу у EстварностиE. $а ипак, проглашавају!и живот сваког #улника

за пакао, "ндри! у овој при#и говори о драми људске жеље уопште, како је он види, при

#ему оно специ%и#но романти#арско, и ајроновско, у томе не мора, и не треа, да уде

пренерегнуто или потиснуто у тума#ењу.

7



EDомантизам и сулимацијаE је велика тема #ија и подронија орада свакако имала шта

да дода и анализи ове при#е. "ли #ак и ез такве оухватне анализе, јасно је да ежање од

стварности, налажење задовољења у присутности лепих и!а која су присутна својом

одсутнош!у и кро!ење жеље светлом мишљу, која штити светињу ли#ности, наводи да се

упитамо о самим темељима културе која овако нешто подсти#е и омогу!ава, а у коју се

романтизам #врсто уградио. +ом културом је умногоме одре'ен и наш интерпретативнихоризонт, што не зна#и да нисмо свесни многих опасности, све до консеквенција опасних

по живот, које она соом носи.

& вези са Bајроном у 'интри могу!е је размишљати о сре!и и на један друга#ији на#ин,

независно од провиденцијалног момента у појављивању лепог и!а. "ко неко на'е (и

много више( :GIF= него што је целим својим и!ем одувек тражио, тај је свакако Eимао

сре!еE, ез озира на то шта !е даље ити. 5ре!а се, у једном одре'еном смислу, тим

(много више( од траженог, о#екиваног или вероватног управо и може де%инисати,

друга#ије она, штавише, можда не може ни да доије своје одре'ење. 5ре!а је у неком

таквом EвишкуE преко оног што мора или треа да се доије, или оног што се прижељкује.

1ада се такав вишак јави, није #удно ако се јави и осе!ање да је зог тог тренутка вределопроживети и све претходне, какви год да су или, јер тако постигнуто испуњење

представља егзистенцијално осмишљење и заси!ење које је неоесцењиво.

вакво осе!ање не треа поркати са уверењем или назирањем да у неком дога'ају,

односно доживљају постоји провиденцијални моменат. /а оно (много више( што га је

донео сусрет са девојком, и за сре!у са тим повезану, није неопходно да постоји или да се

открије провиденцијални план којим и такав сусрет ио Eпредви'енE. Hтавише, уколико

и #овек живео с потпуним поуздањем да је све, па и EвишакE као ит сре!е, део неког

провиденцијалног плана, нешто, дакле, унапред оезе'ено, онда он то (много више( не

и ни могао доживљавати као сре!у јер шта зна#и вишак који је нужан, у односу на шта

и он ио EвишакE0

вако, пре него што је по#ео рад сулимације, насупрот раду жеље, могу!е је издвојити

први тренутак сусрета с лепотом и задржати се на њему. *е треа хитати, ако си нашао

eseji i studije o andricu - dragan stojanovic

Documents