etnolosko-antropoloske sveske 14 2009

Етнолошкo

антрополошке свеске

Часопис Етнолошко антрополошког

друштва Србије

Етнолошкоантропол Часопис Етнолошко‐

ошке свескеантрополошкогдруштва Србије

бр.14, (н.с) 3, 2009.

Главни и одгодр Алек

ворни уредници: сандра Павићевић др Данијел Синани

Секре

мтари редакције: р Срђан Радовић мр Милош Матић

Редакција:

. дрдр

проф Иван Ковачевић, др Милош Миленковић, Љиљана Гавриловић, др Младена Прелић, мр Предраг Шарчевић, Душица Живковић

Компјутерска обрада: д

р Данијел Синани, Превод на енглески: мр Срђан Радовић Лектор и коректор: Олга Павићевић

Лого: Љубомир Павићевић Фис

Примљено за објављивање на седници Редакције одржаној 19.11.2009.

Адреса редакције: Студентски трг 13

11 000 Београд 011/2636804 (др А. Павићевић), 011/3206268 (др Д. Синани)

[email protected]

ISSN 0351-0190 УДК 39

COBISS.SR-ID 6236162

Штампање публикације финансирано је из средстава Министарства културе Републике Србије

mailto:[email protected]

Садржај

Чланци и студије

9 Zorica Ivanović

Pogled unazad: Dirkem kao teoretičar srodstva

17 Марија Крстић

Несврстаност на структуралистички начин

43 Marko Pišev

Politička etnografija i srpska intelektualna elita u vreme stvaranja Jugoslavije 1914-1919. Istorijski pregled

79

Анђа Срдић Сребро Медицинска антропологија и/или антропологија

здравља и болести

93 Ana Banić Grubišić

Drakula kao kulturni konstrukt u turističkoj ponudi Rumunije

Прикази и критике

107 Гордана Благојевић

Елефтериос П. Алексакис, Власи Метзитјеа и иронија историје. Једна етнографија непредвидивог (Ελευθέριος Π.

Αλεξάκης, Οι Βλάχοι του Μετζιτιέ και η ειρωνεία της ιστορίας. Μία εθνογραφία του μη προβλέψιμου. Εκδόσεις Δωδώνη, Αθήνα 2009.

108 Сашка Велкова Оброци (Миодраг Јеременковић, Пирот 2009.)

Хроника 113 Danijel Sinani Naučni skup: Naš svet, drugi svetovi. Antropologija, naučna fantastika i kulturni identiteti. Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, 11. 12. 2009. godine.

Оригинални научни рад удк 316.356.2 Durkheim É.

Zorica Ivanović [email protected] Pogled unazad: Dirkem kao teoretičar srodstva Apstrakt: Opštepoznata mesta sociološke i antropološke teorije Emila Direkma često prikri-vaju teoriju srodstva kao aspekt njegovog dela i kao jedan od momenata u razvoju proučavanjа srodstva u društvenim naukama. Prvenstveno treba podvući Dirkemo-vo razdvаjanje biološkog aspekta srodstva od društvenog, koji njega isključivo za-nima, što predstavlja zaokret u odnosu na evolucionističko određenje srodstva kao biološke kategorije. Kod Dirkema se uočava izvestan teorijski paradoks – uz odba-civanje evolucionističkih spekulacija o poreklu zadržava se šematska tipologija društava na dva osnovna tipa proizašla iz organske i mehaničke solidarnosti. Me-đutim, postavljanje sinhronijske perspektive u definisanju društvenih činejnica, pa samim tim i srodstva, predstavljalo je prekretnicu koja je obeležila proučavanje srodstva u prvoj polovini dvadesetog veka. Ključne reči: srodstvo, Emil Dirkem, antropologija, teorija, evolucionizam.

Teorijske orijentacije i pristupi koje su antopolozi razvijali od početka dvadesetog veka bili su suštinski različiti od evolucionističkog objašnjenja koje se svodilo na prikazivanje društvenog napretka. Poznata Redklif-Bra-unova izjava da kritika evolucionisitčkog metoda ne počiva na tome što je istorijski, već na tome što je konjekturalan, zasnovan na pretpostavkama, može objasniti razloge antropološkog udaljavanja ne samo od evolucioni-zma već i od istorijske perspektive (1941, 1; 1982, 72). Međutim, iako je jednolinijski evolucionizam relativno rano prestao da usmerava antropolo-ška istraživanja, ne može se reći da je to istovremeno značilo da su se an-tropolozi, kao uostalom i naučnici iz drugih društvenih i humanističkih di-sciplina, u potpunosti oslobodili svih pretpostavki ove paradigme. Čak i u vreme kada je Levi-Stros razvijao svoju strukturalističku teoriju, antropo-logija je još uvek morala da se oslobađa ostataka evolucionističog pristupa (Godelier 2004, 545).

Jedna od veza sa devetnaestovekovnom teorijom bila je i pretpostavka o srodstvu kao osnovnom ili preovlađujućem principu organizacije u društvi-ma bez države i specijalizovanih političkih i pravnih institucija koju su, u različitim oblicima, prihvatili i antropolozi čija su naučna objašnjenja bila sasvim drugačija od evolucionističkih. Da ne bih ostavila prostora za neja-snoće i nedoumice moram da naglasim da ovim, naravno, ne želim da kažem da je, posmatrano sa stanovišta logike naučnog objašnjenja, veza između evolucionizma i kasnije razvijenih tumačenja bila suštinskog karaktera. I svakako ne mislim da je uloga srodničkog sistema u funkcionisanju društava

Eтнолошко-антроплошке свеске 14, (н.с.) 3 (2009)

Чланци и студије 10

bez države bila bez značaja ili da se nije razlikovala od one koju su ovi od-nosi imali u drugim tipovima društava. Ono što želim da kažem jeste de je jedna, u suštini evolucionistička ideja, predstavljala a priori pretpostavku na kojoj su u okviru klasične antropologije razvijane sasvm različite istraživač-ke paradigme. Iako nije više predstavljana kao hronološka podela, osnovna evolucionistička klasifikacija na "primitivna" društva bez države i društva sa državom koja su organizovana na drugačijim principima našla je svoj izraz i u okviru drugačijih teorijskih orijentacija (Kuper 1996, 83). Ono što je po-vezivalo različite teoretičare srodstva, od Riversa do Levi-Strosa, nije bila sličnost njihovih teorijskih i epsitemoloških pozicija i metoda već upravo pretpostavka da srodstvo ima poseban karakter i potencijal uspostavljanja veza solidarnosti u akefalnim društvima. Moja poenta je, dakle, na drugom mestu i povezana je sa pitanjem zašto i kako se određene naučne ideje pre-nose, opstaju i traju i u okviru različitih istraživačkih paradigmi i u izmenje-nim društvenim i intelektualnim okolnostima. Razmatranje teorije srodstva Emila Direkma može pomoći u osvetljavanju ovog pitanja.

Ono oko čega su se antropolozi vrlo rano složili i oko čega su ostali sa-glasni, uprkos međusobnoj različitosti njihovih teorijskih pozicija, jeste shvatanje da odnosi koje nazivamo srodstvom predstavljaju društvenu ka-tegoriju. U odnosu na evolucionističke teoretičare koji su ove veze tuma-čili u biologističkim terminima, definicija srodstva kao socijalnog odnosa, koja je razvijena već krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, predstavljala je značajnu teorijsku i epistemološku promenu.

Dirkem nije bio prvi teoretičar koji je uviđao razliku između srodstva kao biološkog odnosa i društvenog shvatanja ovih veza, ali je prvi koji je ovu distinkciju naglašavao i formulisao kao opštu teorijsku perspektivu. On je već krajem devetnaestog veka tvrdio da srodstvo ne nastaje samo na osnovu činjenice rođenja već na osnovu društvenog priznavanja ovih veza jer dete koje nije priznato u društvenom smislu reči nije srodnik svojim ro-diteljima i precima (Durkheim 1969, 112-113; Schneider 1984, 99-100, 191-192; Héritier 1981, 15, 29-30, Zimmermann 1993, 25, 43).1 Iako nije zapamćen (pre svega) kao teoretičar srodstva, Dirkem je razvio jedan od osnovnih antropoloških postulata – srodstvo ne možemo tretirati kao pre-društvenu činjenicu koja je zasnovana u prirodi već, kao i sve društvene in-

1 Osim Dirkemovog rada Zabrana incesta i njeno poreklo (1898) za razvoj antropo-loške teorije srodstva navedeni autori posebno ističu značaj i analiziraju njegov tekst Note critique sur J. Kohler Zur Urgeschichte der Ehe. Totemismus, Gruppenehe, Mutterrecht (Stutgart , Entke, 1897) koji se pojavio iste godine u L’Année sociologi-que. Ovaj rad je preštampan u Durkheim 1969, 101-113. Radi se o tekstu koji pred-stavlja deo višegodišnje polemike između Dirkema i Vestermarka u kome ovaj autor iznosi osnovne postavke svoje sociološke teorije srodstva. Naravno, i u njegovim ra-nijim radovima je jasan stav da je srodstvo predstavlja društveni sistem koji je ne-moguće svesti na biološke veze i objašnjavati biološkim kategorijama.


Зорица Ивановић 11

stitucije, ove odnose treba tumačiti socijalnim i kulturnim kategorijama. Ovo stanovište je na najkoncizniji način izrazio u svojoj čuvenoj formula-ciji da je "srodstvo društvena činjenica ili da nije ništa" (Durkheim 1969, 113; Schneider 1984,191; Zimmermann 1993, 10).

Definisanje srodstva kao društvenog odnosa nije, međutim, istovremeno značilo i nestajanje koncepta "primitivnog/na srodstvu zasnovanog društva". Pre se može reći da su u svom nastojanju da reše "hobsovski problem" i ob-jasne mehanizme uspostavljanja i održavanja odnosa međuzavisnosti i soli-darnosti između pojedinaca i grupa koje postoje u društvima bez države i centralizovanih političkih i pravnih ustanova, teoretičari razvili drugačiju ar-gumentaciju i drugačiju vrstu naučnog objašnjenja. Dirkem je, kao što je poznato, istorijski razvoj društva shvatao kao proces socijalne diferencijacije i fragmentacije do koje dolazi na osnovu usložnjavanja podele rada. Kao i ostali teoretičari njegove epohe i on je konstruisao dihotomnu tipologiju ob-lika društvene organizacije koju je izrazio svojom poznatom opozicijom iz-među društava "mehaničke" i "organske" solidarnosti (Lozina 1996, 213; Ranković 1972, 26). U odgovoru na pitanje o najranijem obliku društvenog organizovanja u delu O podeli društvenog rada (1893) on razvija tumačenje prema kome su "primitivna", na klanovima zasnovana društva, predstavljala najraniji oblik segmentarne društvene organizacije. Ovaj tip društva je poči-vao na principima "mehaničke solidarnosti" koja je, kako je smatrao, na po-čecima ljudske istorije predstavljala jedini ili gotovo jedini oblik društvenog povezivanja (Dirkem 1972, 111-143). Prema ovom tumačenju klanovi su predstavljali identične društvene grupe koje su bile povezane osećanjem me-đusobne sličnosti i zajedničke pripadnosti. Na taj način je "primitivno" ili društvo "mehaničke solidarnosti" definisano kao celina koja funkcioniše na osnovu zajedničkih vrednosti i osećanja međusobne sličnosti koja postoji iz-među klanova kao osnovnih društvenih jedinica (Kuper 1982, 75). Kako je već ranije istaknuto, Dirkem je jedino na taj način mogao da objasni osnove društvene integracije u društvima u kojima ne postoji razvijena podela rada i da tvrdi da su ova društva formirana na principu "isto sa istim" ili, rečeno drugim rečima, nastala su spajanjem prostih, identičnih segmenata koji su jednostavno "slepljeni" u širu društvenu celinu (Ranković 1972, 18).

Tokom evolucije društva klanovi su zamenjeni teritorijalnim segmenti-ma ali je model solidarnosti još uvek ostao nepromenjen (Kuper 1982, 81; 1988, 192-3).2 Tek mnogo kasnije, sa razvojem podele rada dolazi do funk-

2 Ne treba zaboraviti da je u okviru Dirkemovog objašnjenja klanska ili "protoseg-mentarna" organizacija predstavljala samo jedan poseban slučaj segmentarnog tipa društva, kako je ovaj teoretičar označio društva koja se sastoje od identičnih i zame-njivih delova koji su spojeni u celinu jednostavno na osnovu njihove međusobne sličnosti i osećanja pripadnosti. Međutim, i kada je došlo do razvoja teritorijalnih segmenata i "složenosegmentarne"društvene organizacije i dalje je "mehanička soli-darnost" predstavljala osnovni princip društvene integracije (v. Ranković 1972, 27).



cionalne diferencijacije društva i razvoja specijalizovanih grupa koje su defi-nisane na osnovu svojih funkcija i koje su međusobno povezane u složenu društvenu organizaciju na osnovu principa "organske solidarnosti". U ovom tipu društva, dakle, osnov integracije više ne počiva na sličnosti društvenih segmenata već na osećanju međuzavisnosti svih društvenih grupa. Kako je polazio od pretpostavke da istorijski razvoj društva predstavlja smenu dva kvalitativno različita tipa socijalne integracije, koja se odvija u pravcu sve snažnijeg društvenog povezivanja, Dirkem je smatrao da u društvima "or-ganske solidarnosti" svi oblici društvenog života predstavljaju funkcionalne elemente društvene celine (Ranković 1972, 18; Kuper 1982, 81).

a.

Dirkemovu teoriju "primitivnog" srodstva moguće je razumeti, kao uostalom i ostale aspekte njegove misli, samo u kontekstu njegove opšte teo-rije o društvu i socijalnoj determinisanosti koncepata i kategorija mišljenja. Kako je o njegovom teorijskom sistemu u nauci već dosta raspravljano, za potrebe ovog rada je dovoljno da se podsetimo da su u okviru ovog objašnje-nja društvene činjenice predstavljale objektivne fenomene koje je moguće tumačiti samo drugim društvenim činjenicama.3 Sledeći pozitivističko nače-lo koje pretpostavlja objektivno postojanje socijalnih fenomena, Dirkem je društvene činjenice i pojave shvatao kao zasebno područje stvarnosti koje ima isti ontološki status kao i ostatak materijalnog sveta i koje je stoga do-stupno (sociološkom) izučavanju pomoću metoda kojima pribegavaju priod-ne nauke (Mimica 2002, 68). Društvene činjenice, dakle, predstavljaju dato-sti koje postoje pre, izvan i nezavisno od pojedinca i individualnih svesti (Ibid). One se pojedincu nameću kroz delovanje elemenata "kolektivne sve-sti", odnosno vrednosti, normi i osećanja koje dele članovi određenog dru-štva. Kako su teoretičari poput Mimice i drugih poznavalaca Dirkemovog dela već istakli, u njegovom teorijskom sistemu pojam "kolektivne svesti" ne predstavlja metafizički entitet koji se nalazi izvan pojedinačnih svesti. Iako se njeni osnovni sadržaji (kategorije mišljenja, jezičke konvencije, društvene vrednosti, moralne i pravne norme, religijska verovanja i osećanja itd.) poje-dincu prinudno nameću, oni su u procesu socijalizacije interiorizovani i na taj način su iz spoljašnje prinude transformisani u unutrašnji moralni impera-tiv (Ibid, 68, 69).4 Ukratko, Dirkemova teorijska konstrukcija je izgrađena na pretpostavci da kategorije mišljenja o bilo kom fenomenu nisu oblikova-ne vandruštvenim, prirodni procesima, već socijalnim faktorim

Razvijajući ovakav konceptualni i teorijski okvir Dirkem se suočio sa po-trebom određivanja srodstva kao društvene činjenice. Drugim rečima, mo-rao je da razdvoji biološke od socijalnih aspekata ovih odnosa i da srodstvo

3 Pojam društvene činjence u dirkemovskom teorijskom okviru Mimica definiše kao "sve načine delanja, mišljenja i osećanja koji su u stanju da na pojedinca izvr-še spoljašnju prinudu, ili su pak u određenom društvu u toj meri rasprostranjeni da postoje nezavisno od svojih pojedinačnih ispoljavanja." (Mimica 2002, 68.) 4 Više o tome v. Mimica 1982.



definiše kao društveni sistem (Schneider 1984, 192). U nastojanju da odgo-vori na pitanje o prvobitnim oblicima društvene solidarnosti i otkrije osnov-ne principe na kojima je klanska organizacija funkcionisala u praksi on nije mogao, kao što su to činili njegovi prethodnici, da polazi od pretpostavke da su srodnički odnosi zasnovani u prirodi i da veze krvnog srodstva imaju po-seban karakter i integrativni potencijal za uspostavljanje veza između pojedi-naca i grupa. Između ostalog i zbog toga što je njegova teorija solidarnosti razvijena na principima doktrine pravnog solidarizma koja je oblikovana u poslednjim decenijama devetnaestog veka (Lozina 1996, 208-210). Posma-trano iz perspektive dirkemovskog radikalnog socijalnog realizma, ako je srodstvo kao društvena činjenica zasnovano na nečemu, onda je ono moralo biti zasnovano na drugim društvenim činjenicama (Schneider 1984, 192).

Danas gotovo da nije potrebno posebno isticati da su religijska verova-nja i prakse za Dirkema predstavljale osnovni faktor integracije u "primitiv-nim" društvima (1982/1912). Jer, ne postoji društvena pojava ili ustanova, osim možda ekonomije, kojoj on korene nije nalazio u elementarnim oblici-ma religije (Mimica 1982, xv). Stoga ne čudi što je tvrdio da je "primitivna" porodična i srodnička organizacija zasnovana na religijskim idejama i običa-jima. Ili preciznije, na totemizmu za koji je ovaj autor verovao da predstvlja najprimitivniji oblik religije kao što je klan smatrao najednostavnijim obli-kom društvene organizacije. Uspostavljajući vezu između klana i totemizma Dirkem je, kao i Rivers posle njega, imao za cilj da razdvoji biološke od so-cijalnih aspekata srodstva (Zimmermann 1993, 43) i da ove odnose, u skladu sa svojim teorijskim postavkama, definiše isključivo u društvenim kategori-jama. Osećaj solidarnosti unutar klana, prema mišljenju ovog autora, ne pro-isitče neposredno iz veza biološkog srodstva koje postoji između njegovih članova već iz srodničkih odnosa "sasvim naročite prirode" koji se usposta-vljaju na osnovu totemske pripadnosti. Drugim rečima, srodstvo između pri-padnika klana, a tako i osećaj jedinstva i grupne pripadnosti, proističe isklju-čivo iz činjenice što su njegovi članovi nosili isto totemsko ime (Dirkem 1982, 94). Ovo tumačenje je, dakle, razvijeno na pretpostavci da u "primitiv-nom" načinu mišljenja istovetnost imena implicirala istovetnost prirode (Mi-mica 1982, xxx; Dirkem 1982, 124). Smatrajući da su srodničke veze izme-đu ljudi i totema posebne prirode i da "nalikuju vezama koje spajaju članove iste porodice" (Dirkem 1982, 128-129) ovaj autor je klan definisao kao gru-pu koja je povezana srodstvom "po imenu ili amblemu", a ne odnosima koje nazivamo krvnim srodstvom (Ibid, 93-117; 1969, 70, 112).5

U Dirkemovom teorijskom sistemu totem se pojavljuje kao čisto socio-loški kriterijum za utvrđivanje klanske pripadnosti. Da bi klan, kao uosta-lom i bilo koje društvo, mogao da opstane u individualnim svestima po-trebno je da se predstave o njemu povremeno obnavljaju (Mimica 1982,

5 Distinkciju između srodstva po imenu i po krvi kasnije razvija Rivers. Više o to-me v. Zimmermann 1993, 42-45; Schneider 1984, 81-82; 102-108.



xxxiv). Kao što je poznato, prema dirkemovskom tumačenju osećaj kolek-tivne pripadnosti i solidarnosti se reprodukuje i u pojedince "usađuje" pu-tem rituala i ceremonijalnih aktivnosti. U ovom kontekstu, totem, kao ime i amblem klana, predstavlja "opredmećivanje osećaja zajedništva ...(što) omogućava da (društvo) ostane budno i kada je društvena grupa, u svojoj svakodnevnoj profanoj delatnosti rasturena na raznim stranama: totemski amblem podseća na trenutke kolektivne uzavrelosti koja je pojedince sjedi-nila za njihovih ceremonija i, istovremeno, obezbeđuje kontinuitet društve-ne samosvesti. Predočeno jednostavnim, konkretnim simbolom društvo kao apstraktan entitet postaje gotovo materijalizovano" (Ibid, xxxv).

Iako je njegova, kao i sve ostale teorije o vezi klana i totemizma ospo-rena, ne treba zaboraviti da su upravo u teorijskom okviru totemizma Dir-kem, a potom i Rivers, napravili distinkciju između srodstva po imenu i srodstva po krvi (Zimmermann 1993, 42, 43). Ukazujući da je karakter porodičnih i srodničkih odnosa određen pravnim i moralnim obavezama i sankcijama koje ovi odnosi podrazumevaju u određenom društvu, a ne bio-logijom, Dirkem je oštro suprotstavio prirodne i društvene činjenice srod-stva. Na taj način je napravio epistemološki raskid sa shvatanjem srodstva u evolucionizmu, iako ne i sa evolucionisitčkom perspektivom, i u tom smislu se može smatrati začetnikom nove paradigme koju će dalje razvijati dirkemovski orijentisani britanski antropolozi prve polovine dvadesetog veka. Definišući srodstvo kao društveni odnos on nije mislio da ono nema osnovu u biologiji i biološkoj reprodukciji ljudskih bića već je jednostavno smatrao da biološki aspekti srodstva nisu predmet izučavanja društvenih nauka (Schneider 1984, 191). Kako je Šnajder već istakao, na isti način na koji je smatrao da psihološkim aspektima samoubistva treba da se bavi psi-hologija, izučavanje bioloških aspekata srodstva Dirkem je smeštao u do-menu izučavanja biologije. Polazio je, dakle, od pretpostavke da i kada se biološki aspekti srodničkih odnosa ili psihološki aspekti samoubistva osta-ve po strani, još uvek ostaje mnogo društvenih činjenica koje treba objasni-ti (Ibid). U svom nastojanju da dokaže društveni ili kulturni karakter srod-stva, on je propustio da pokaže na koji način ovaj društveni ili kulturni od-nos možemo razlikovati od svih drugih odnosa. Drugim rečima, ostaje ne-jasno kako se srodničke odnose možemo razlikovati od ekonomskih, poli-tičkih, religijskih i drugih socijalnih veza (Ibid, 100-101).

Dirkemova sociologija i njegov anti-naturalizam je uticao kako na re-definisanje koncepta srodstva u antropologiji tako i na oblikovanje pristupa i teorijskog okvira za izučavanje socijalne strukture u "primitivnim" dru-štvima, što će u narednom periodu biti osnovni predmet izučavanja britan-ske socijalne antropologije.

Na osnovu svega iznetog moguće je dati odgovor na pitanje o značaju Dirkema u dugoj istoriji proučavanja srodstva u antropologiji i društvenim naukama. Ovaj, neretko zaboravljeni apsekt dela Emila Dirkema imao je



dvostruki značaj. Prvo, predstavljao je značajnu kariku u destrukciji evolu-cionističkih zabluda devetnaestog veka, postavljajući srodstvo u aktualni društveni okvir izmeštajući ga iz spekulacija o prapočecima društva, drža-ve, religije, morala ... ali, istovremeno predstavljajući kontinuitet u podeli na društva dva osnovne vrste u skladu sa njegovim shvatanjem „mehanič-ke“ i „organske“ solidarnosti. I drugo, odredio je pravce proučavanja srod-stva u narednim „etapama“ antropološkog proučavanja i to kako u funkci-onalnoj perpsepktivi britanske antropologije Redfklif-Brauna, tako i u po-znijem strukturalizmu Klod Levi Strosa.

Ključnu odrednicu Dirkemove sociologije, pa i teorije srodstva, daje sveukupnost „herojskog“ doba razvoja sociologije na prelomu vekova koje je od glavnih aktera, Dirkema, Vebera i Zimela tražilo da se sveukupnost društvenih odnosa uredi u kategorije i forme koje „prethode“ posmatranju društvene dinamike. Stoga uprkos nameri da se odbaci naivna šematizacija istorije sociološke (Kont) ili antropološke (Morgan, Tejlor) provenijencije opstaju elementi sociološke teorije i tipologije koji se takodje mogu opisati kao šematizovani.

Literatura Durkheim, Emil. 1969. Journal sociologique. Paris: Press Universitai-

res de France. Dirkem, Emil, 1972. O podeli društvenog rada. Beograd: Prosveta. Dirkem, Emil, 1982. Elementarni oblici religijskog života. Totemistički

sistemi u Australiji. Beograd: Prosveta. Godelier, Maurice. 2004. Méthamorphoses de la parenté. Paris: Fayard. Héritier, Françoise. 1981. L’exercice de la parenté. Paris: Gallimard. Kuper, Adam. 1988. The Invention of Primitive Society. Transformati-

ons of an Illusion. London: Routledge. Kuper, Adam. 1996. Anthropology and Anthropologists. The Modern

British School, Third revised and enralged edition.London: Routledge. Lozina, Duško. 1996. Dirkemova teorija solidarnosti i njezina kritika.

Politička misao, XXXIII (4):207-220. Mimica, Aljoša. 1982. Sociologija religije Emila Dirkema. Predgovor

u Emil Dirkem, Elementarni oblici religijskog života, VII-XLI. Beograd: Prosveta.

Mimica, Aljoša. 2002. Sociološki rečnik : nekoliko odrednica. Sociolo-gija XLIV (1) : 65-86.

Ranković, Miodrag. 1972. Dirkemovo učenje o podeli rada u društvu. Predgovor u Emil Dirkem. O podeli društvenog rada, 7-36. Beograd: Pro-sveta.




16

Redklif-Braun, Alfred Redžinald. 1982. Struktura i funkcija u primitiv-nom društvu. Beograd:Prosveta.

Schneider, David M. 1984. A Critique of the Study of Kinship, The University of Ann Arbor: Mitchigan Press.

Zimmermann, Françis. 1993. Enquête sur la parenté. Paris: Presses Universitaires de France.

Zorica Ivanović

A Look Back: Durkheim as a Kinship Theorist Generally known points of Emile Durkheim’s sociological and anthropolo-gical theory sometimes conceal kinship theory as an aspect of his opus, and as one of the moments in the development of kinship research in social sciences. One should primarily stress Durkheim’s separation of biological aspect of kinship from its social aspect which was his sole interest in this field – this represented a turn from the evolutionary definition of kinship as a biological category. A certain theoretical paradox can be observed in Durkheim – while he renounces evolutionary speculations on origin, he re-tains views on schematic typology of societies (encompassing two basic types of societies stemming from organic or mechanical solidarity). Howe-ver, placing the synchronic perspective in the definition of social facts, in-cluding kinship, represented a turning point which marked the research of kinship in the first half of the 20th century. Key words: kinship, Emile Durkheim, anthropology, theory, evolutionism.

Оригинални научни рад удк 327.55 165.75

Mарија Крстић [email protected]

Несврстаност на структуралистички начин1

Апстракт: У раду се примењује когнитивна антропологија као могући приступ разуме-вању несврстаности из структуралистичке перспективе, односно показује ка-ко кулинарски троугао Клода Леви-Строса може да послужи за разумевање појма несврстаности. С обзиром да je, према Леви-Стросу, универзалне структуре једног друштва могуће схватити путем разумевања њихове кухи-ње, односно начина припремања хране, у раду је приказано како је ''несвр-ставање'' појам ''добар за мишљење'', путем испитивања структуре појма не-сврставања и на које је све начинe могуће о њему мисли на основу литерату-ре о несврставању и Покрету несврстаности у СФР Југославији. Когнитивна антропологија проучава односе између људске културе и људске мисли, на-чине како људи разумеју и организују материјалне објекте, догађаје и иску-ства која сачињавају њихов свет, онако како га у културном смислу опажају. С тим у вези, несврстаност, иако неопипљив феномен, јесте материјално оте-лотворен у Покрету несврстаности и конференцијама несврстаних, док је на когнитивном плану организован кроз различите опозиције. Стога су у раду издвојене опозиције (неутралност : несврстаност; Покрет несврстности : Пр-ви свет; несврстане земље : развијене земље; Покрет несврстаности : импе-ријализам) и троуглови (Покрет несврстаности - Варшавски пакт - Нато пакт; Исток – Запад - СФРЈ; политичка доктрина – идеја - покрет; Покрет несвр-станости – блокови - неутралност) и концепти о несврстаности (зготовљено : незготовљено:: природа: култура) који могу деловати као културни модели. Кључне речи: несврстаност, Покрет несврстаности, структурализам, когнитивна антропо-логија, опозиције

Увод

Овај рад је посвећен разматрању идеја и проширивању могућно-сти антрополошког „кувања“. На основу поставки структуралистич-ког приступа у антропологији, циљ рада је да се истакне како кули-нарски троугао Клода Леви-Строса (1979) може да послужи за разу-мевање појма несврстаности и с тим у вези су са становишта когни-

1 Овај рад је настао на подстицај професора доц. др Милоша Миленковића који је успео да ме „зарази“ „кулинарским лудилом“. Доценту Миленковићу и професорима Ивану Ковачевићу и Бојану Жикићу се захваљујем на под-стреку, идејама, корисним и надасве занимљивим коментарима.



18 Чланци и студије

тивне антропологије анализирани неки доприноси структурализма на примеру идеје несврстаности.

Когнитивна антропологија испитује начин на који је знање упо-требљено у свакодневном животу, затим како је оно путем конвенција претворено у културу, као и везе између људског друштва и људске мисли (D'Andrade 2003: xiv, 1). Поред тога, она истражује процесе људске мисли и формалне анализе система веровања и поглед на свет (Colby, Fernandez, Kronenfeld 1981: 422, 423). Основа истраживања у когнитивној антропологије јесте општи интерес у интелектуализова-ном погледу на свет или интерпретативна логика и брига за формалне аналитичке процедуре и категоријалну веродостојност (Colby, Fernan-dez, Kronenfeld 1981: 423). Когнитивна антропологија проучава одно-се између људске културе и људске мисли, начине како људи разуме-ју и организују материјалне објекте, догађаје и искуства која сачиња-вају њихов свет, онако како га у културном смислу опажају (Жикић 2008: 119, 120).2 С тим у вези, несврстаност, иако неопипљив фено-мен, јесте материјално отелотворен у Покрету несврстаности и конфе-ренцијама несврстаних, док је на когнитивном плану организован кроз опозицију са појмовима неутралност, Исток, Запад, НАТО и Вар-шавски пакт, односно вредностима које они заступају. „То значи да је у оваквом приступу нагласак на томе, како људи осмишљавају ствар-ност према сопственим когнитивним категоријама, а не према власти-тим критеријумима; основни циљ когнитивне антропологије јесте да поуздано представи логичке системе мишљења практиковане у одре-ђеној култури у складу са поменутим критеријумима (Жикић 2008: 120)“. Рад је посвећен испитивању како је несврстаност, као стваран феномен, приказиван у литератури у СФР Југославији, односно како су научници, истраживачи и писци презентовали и пласирали споме-нуту идеју са циљем да би се указало како „тврде научне“ чињенице, онако како их они представљају, у ствари, само су начин представља-ња друштвене реалности. Метод који користе когнитивни антрополо-зи се заснива на претпоставци да лексичка структура омогућава от-кривање присуства концептуалне структуре у мозгу, односно да лек-семе, имена и ознаке предмета и феномена у спољном свету омогућа-вају објективне податке за когнитивне антропологе (Ohnuki-Tierney 1981: 454). Стога, се у овом раду истражује како несврстаност и срод-

2 Према когнитивној антропологији култура представља идеацијски когни-тивни систем, односно систем знања, веровања и вредности који постоји у умовима њених припадника, односно чланова неког друштва. Култура се схвата као когнитивна организација материјалних феномена, ментално сред-ство, које чланови друштва користе у оријентацији, трансакцији, дискутова-њу, дефинисању, категорисању и интерпретирању актуелног социокултурног понашања у њиховом друштву (Жикић 2008: 120).


Марија Крстић 19

ни појмови могу бити повезани и схваћени у категоријалном апарату структуралистичког приступа. С тим у вези, раду се бави начином на који појам несврставања „омогућава“ да се мисли о њему (v. Wolf 1994: 2) и истражује како су идеје несврставања у СФРЈ путем одре-ђених формула претваране у знање о несврставању.

Структурално-семиолошки приступ сматра да је доминантан оп-штељудски начин размишљања заснован на биполарним категоријама: црно-бело, горе-доле, љубав-мржња, висок-низак, седети-стајати (v. Lič 2002: 83-96).3 Људи размишљају тако што класификују појмове путем опозиције једног са другим (v. Lévi-Strauss 1989), али појам „трећи“, са-мим тим представља изузетак, јер нема свог семантичког анти-парња-ка, односно антоним. Како истичу Спербер и Хиршфелд (1999), Клод Леви-Строс је објашњавао културу путем структуре људског ума (тако-ђе v. Lič 1970: 6). Он је развио идеју да једноставне когнитивне диспо-зиције као што су приоретет хијерархијске класификације или бинарне опозиције играју важну улогу у обликовању комплексних социјалних система као што су сродство или мит. Како је то истакао Лич, структу-ралисти сматрају да све што знамо о спољном свету сазнајемо преко својих чула и појаве које перципирамо имају она својства која им при-дајемо зависно од начина на који наша чула дејствују, као и начина на који је људски ум саздан да разврстава и тумачи приспеле надражаје. У процесу разврставања ми на сегменте делимо контитууме простора и времена којима смо окружени, те смо самим тим и предодређени да своју околину замишљамо као скупине огромног броја посебних елеме-ната који припадају именованим класама и да пролажење времена схва-тамо као низове одвојених догађаја (Lič 1970: 25). Људски мозак тума-чи континууме који постоје у природи као низове дисконтинуираних сегмената и на основу тога гради супротности (Lič 1970: 27, 28, 26).

Према Леви-Стросу, универзалне структуре једног друштва је мо-гуће схватити путем разумевања њихове кухиње, односно начина припремања хране (Lévi-Strauss 1979). С тим у вези, на наредним страницама ће бити показано како је „несврставање“ појам „добар за мишљење“ (v. Levi-Stros 1990; Lič 1970: 41) путем испитивања струк-туре појма несврставања (cf. Lič 2002: 12), односно на које је све на-чин могуће о њему мисли на основу литературе о несврставању и По-крету несврстаности у СФР Југославији. Леви-стросовским језиком речено, на основу одређених састојака (несврстаност, неутралност, Први свет, империјализам) у раду ће бити приказно како је могуће „зготовити“ пројекат применом Леви-Стросове анализе о кулинар-ском троуглу на несврстаност и на појмове повезане са њом. Да би

3 Лич (1970: 109) упозорава да иако нема сумње да људски мозак доиста ис-пољава тежњу ка оперисању бинарним супротностима у свакодневним окол-ностима, исто тако, може да дејствује на друге начине.



ма.

„готовљење“ било успешно, несврстаност се користи као рецепт,4 али резултате не треба сматрати коначним нити јединим анализа

Састојци

Когнитивна антропологија се занима за интелектуалне и рацио-

налне аспекте културе (Cash 1998). Према сазнањима из когнитивне антропологије, структуре знања „културне схеме“ или „културни мо-дели“ воде ка акцији или веровању, делимично активирањем других културних схема или модела, и као целина сажимају начела култур-ног веровања (Sperber, Hirschfeld 1999). С тим у вези, издвојене су опозиције и трогулове, концепте о несврстаности који се могу сматра-ти културним моделима. Културни модели су апстракције које пред-стављају концептуално знање једне групе, односно когнитивне струк-туре у нашој меморији, који представљају стереотипне концепте о не-чему (Жикић 2008: 128). Док схема служи као једноставан модел зато што представља одређени објекат или догађај, модели се састоје од међусобно повезаних низова елемата који су склопљени значењски тако да нешто представљају (Жикић 2008: 128).

Да би објаснили несврстаност, теоретичари несврставања користе компаративни материјал и дефинишу несврстаност путем поређења са другим појмовима, односно објашњавајући шта несврстаност није. У њиховим радовима, несврстаност стоји у опозицији са појмом неутрал-ност. „(...) не може се по сваку цену бранити теза да нема додирних та-чака између неутралности и несврстаности, као што се по сваку цену не може заступати ни гледиште да су неутралности и несврстаност исто-родне појаве. У питању су веома уочљиве разлике и веома уочљиве сличности између неутралности и несврстаности (Petković 1982: 295)“.

несврстаност : неутралност

Петковић вредност несврставања доказује кроз поређење са пој-

мом неутралности са којим несврставање има додирних тачака, зато што се обе противе војно-политичким савезима. Док је неприступање једне неутралне земље војно-политичком савезу израз њене неутралне политике, дотле је неприступање једне несврстане земље мотивисано

4 Метод може представљти процедуру, начин на који се нешто ради (Wolcott 1995: 160). Сами теоретичари несврстаности су на Покрет гледали као на ме-тод. Стојковић сматра да је Покрет несврстаности једини објективни и ис-правни метод доласка до слободе и независности. „Борба народа за самоо-предељење, независност и сувереност представља објективну законитост друштвеног развоја, саставни део борбе против свих облика неравноправно-сти (Stojković 1979: 54)“.



жељом да обезбеди шири простор за вођење независне политичке ак-ције (Petković 1974: 24-25). Са друге стране, Тадићева сматра нео-правданим поређење неутралности и несврстаности зато што су у пи-тању две различите појаве у међународним односима. Дефинисањем несврстаности путем појма неутралности деформише се његова су-штина (Tadić 1976: 19).

Може се рећи да несврстаност стоји на страни културе када кори-сити у својој стратегији позитивну неутралност и активну неутрал-ност, док сама неутралност стоји на страни природе.

природа неутралност

култура позитивна неутралност

несврстаност

култура активна неутралност

Према Петковићу, државници несврстаности су се определили за

термин позитивне неутралности да би указали да воде позитивну, де-лотоворну међународну политику, која је у интересу свих земаља (Petković 1974: 31). Неутралност је значила само блоковску неопреде-љеност али никако пасивност. Према Петрановићу, Тито је 1950. го-дине поменуо појам „активна неутралност“ истичући начела борбе против агресивног рата и политике интересних сфера; супротставља-ње мешању у унутрашње послове и претварању прогресивних ослобо-дилачких покрета у „инструменте великих сила“; „очување добросу-седских односа“; „свестрано развијање мирољубиве економске, поли-тичке и културне сарадње и демократских међународних односа на основу равноправности и разумевања“ (Petranović 1988: 361). Поред наведених опозиција, Покрет несврстаности стоји насупрот Првог света. Покрет несврстаности5: Први свет

5 Покрет несврстаних је међународна организација која данас има 118 пуно-правних чланова, међу којима се налазе афричке, латиноамеричке и азијске зе-мље, које не припадају ниједном блоку, али неке су чланови регионалних еко-номских групација као што су АСЕАН, Афричка унија, САРК (Јовић према Мишић 2009: 05; http://www.rtv.rs/sr/vesti/svet/svet/2009_07_11/vest_141140. jsp). Једина европска земља учесница је Белорусија. Међу 22 земље са стату-сом посматрача се налазе и Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија и Црна Го-


http://www.rtv.rs/sr/vesti/svet/svet/2009_07_11/vest_141140.%20jsp

http://www.rtv.rs/sr/vesti/svet/svet/2009_07_11/vest_141140.%20jsp


ТРЕЋИ СВЕТ

ДРУГИ СВЕТ ПОКРЕТ НЕСВРСТАНОСТ

И

Покрету несврстаности, углавном, припадају земље тзв. трећег

света.6 Б. Тадић сматра да, иако је несврстаност повезана са трећим

ра (Мишић 2008; Мишић 2009: 05). Покрет несврстаности је настао средином педесетих као алтернатива страхотама нуклеарног наоружања и блоковској по-литици (Petranović 1998: 22, v. Stojković 1979: 50). У Бандунгу 1955, потписана је Бандуншка декларација у којој несврстани народи изјављују да не желе да буду увучени у идеолошке сукобе Истока и Запада, и усвојена је декларација о промоцији светског мира и сарадње. На тој конференцији је осуђен колонија-лизам док је подржана борба за независност новоослобођених земаља (Petrano-vić 1988: 371). Наредне године на Брионима, Покрет несврстаних постаје свет-ска организација (v. Tito 1981), док тај догађај Б. Тадић назива почетком ства-рања Покрета несврстаних (1976: 147) где долази до првог „мултилатералног сусрета државника несврстаних“ између Нехруа, Тита и Насера, и на коме је усвојена декларација која осуђује поделу света на блокове и политику домина-ције а подржава борбу за разоружање у оквиру ОУН и за искоришћавање атомске енергије у мирољубиве сврхе (Petarnović 1988: 371; v. Milinković 1996: 269). Тито, Нехру, Насер, Сукарно и Нкрумах предлажу Генералној скупшти-ни Уједињених нација 1960. године резолуцију која је касније названа Повеља деколонизације (Mates 1980: 8) и, они се сматрају оснивачима Покрета несвр-станости (Petranović 1988: 22). До кодификовања начела коегзистенције долази 1970. године у Уједињеним нацијама и она обухватају забрану употребе силе или претње силом, решавање међународних сукоба мирних путем, немешање, сарадњу држава и равноправност народа, право народа на самоопредељење, суверену једнакост држава у међународним односима и савесно испуњавање обавеза преузетих у складу са Повељом (Petranović 1998: 22). Циљ покрета је осигурање националне независности, територијалног интегритета, суверенти-тета, борба против империјализма, колонијализма, апартхејда и расизма и свих облика агресије, окупације, доминације и блоковске политике (v. Tito 1981; Petković 1974; Mates 1970). 6 Према Гедису, „трећи свет“ обухвата земље које крајем Другог светског рата нису све биле колоније, нити су све биле несврстане. „већина међу њима с вре-меном се придружила било Вашингтону било Москви2003: 226)“. Њихова за-једничка карактеристика је да су то углавном прединдустријске земље (Гедис



светом, не поклапа се потпуно са њим. „Ужа је (категорија-М.К.) у том смислу што све земље трећег света не припадају групи несврста-них, иако су тенденције које делују у том правцу несумњиве. Шира је

2003: 226). Подела на три света настала је после Другог светског рата и у ње-ној основи се налазио двополарни светски поредак, у коме се Запад, под доми-нацијом САД, супротстављао Истоку којим је управљао СССР. Овакав поре-дак је одржаван захваљујући настанку два супарничка војна блока НАТО и Варшавског пакта (Hejvud 2004: 60; v. Westad 2005: 13). Први, капиталистички свет је обухватао режиме индустријализованог Запада и подразумевао је еко-номски напредак. Комунистички режими и социјалистичке земље су предста-вљали други свет, били су највећим делом индустријализовани и способни да задовоље материјалне потребе свог становништва, док су неразвијене земље Латинске Америке, Азије и Африке (које воде политику несврстаности) пред-стављале трећи свет по томе што су биле економски зависне и сиромашне. (Hejvud 2004: 58; 59; Petković 1974). Како Вестад истиче, Трећи свет означава-ју „масе“ на лествици планетарне популације, поробљена и угњетавана већина у ери колонијализма која је сада намерила да се успне на врх светске лествице утицаја, (Vestad 2008: 11). Трећи свет обухватају бивше колоније или полуко-лонијалне афричке, азијске и латиноамеричке земље које су биле под европ-ском доминацијом (Vestad 2008: 12). Као што истиче и Вестад, концепт „Тре-ћег света“ је обухватао и посебну позицију земаља у Хладном рату, одбијање да се потчини суперсилама и њиховим идеологијама, тражење алтернатива и капитализму и комунизму, „'трећи пут' (уколико се тај израз може одвојити од данашње блеровске хипокризије) за тек ослобођене државе (Vestad 2008: 11)“. Али, према Вестаду, концепт Трећег света, држава уједињених заједничким историјским сећањем на империјалистичко угњетавање и заједничким изазо-вима у изградњи нове државе и нове економије – почео је да се распада још пре краја осамдесетих. Иако је било много разлика међу њима многи режими Трећег света су још били спремни да све до средине седамдесетих да у Уједи-њеним нацијама и кроз Покрет несврстаних одржавају привид јединства (Ve-stad 2008: 444). До краја осамдесетих Трећи свет је престао да постоји као по-литички или економски концепт. Док су земље Источне и Југоисточне Азије се економски вртоглаво развијале захваљујући свом капиталистичком развоју и приступу њихових производа светском тржишту, Латинска Америка је ста-гинирала под теретом дугова и растућих друштвених неједнакости, док је ве-ћина афричких земаља током осамдесетих доживела пад националних прихо-да и осиромашење популација(Vestad 2008: 516), „Политички, Латинска Аме-рика се удаљила од војне диктатуре, прихвативши америчка уверавања да се развој и америчка демократија добијају у пакету. Поједине некомунистичке зе-мље у Источној Азији кренуле су у истом смеру, али споро. У Африци, на Бал-кану и у појединим деловима Јужне Азије главни узорци сукоба нису више би-ле политичке идеологије већ разноликост етничких идентитета (Vestad 2008: 516-517)“. Деведесете године XX века су уместо три света изнедриле концепт „американизације“ или „глобализације“ зато што су светска тржишта постала неодвојива од растуће економије капиталистичког света са Сједињеним Држа-вама у средишту (Vestad 2008: 517).



јер поједина њена својства, односно компоненте из којих је саставље-на, нису само њени (Tadić 1976: 31)“. Као што се види са дијаграма, чланице Покрета несврстаних могу бити припаднице и земаља Другог света (СФРЈ на пример) као и земље „трећег света“, али оне никако не могу бити чланице Првог света.

Трећи свет, трећа сила, трећи блок, трећи пут, чак и треће дете, представљају појмове издвојености, јединствености и посебности.

Но, он (Тито-М.К.) им (југословенски исељеници у Америци-М.К.) каже да постоји и та трећа снага која није блок, која у свету до-лази све више до изражаја: „Ми ћемо дејствовати у тој трећој снази која је већина човјечанства“ (Tito према Štaubringer 1980: 105).

У односу на идеје несврставања могуће је издвојити (бар) три тро-угла унутар којих несврставање заузима један угао у опозицијма са другим појмовима. Али претходно је потребно показати још неке опо-зиције. С тим у вези, још једна значајна опозиција која се заснива на економском, односно привредном аспекту представља:

Несврстане земље : развијене земље Према Ђелићу, готово све несврстане земље су економски недо-

вољно развијене али све економски неразвијене земље нису истовреме-но и несврстане. Упркос овој подели, не може се повући ни знак једна-кости између неразвијених и несврстаних земаља. „зато што су неке не-развијене земље активно укључене у блоковску поделу света, или су пак на знатно вишем нивоу развијености него што је просечан степен развијености несврстаних (неразвијених) земаља (Đelić 1983: 131).

а) Покрети „Несврстаност није блок ни група земаља истомишљеника, већ

скуп земаља које повезују дубински заједнички интереси који се, у суштини, своде на промјену постојећег стања. Стога, за разлику од зе-маља припадника блокова које су створиле постојеће системе међуна-родних економских односа на политичким, идеолошким и другим по-дјелама, несврстаним земљама не одговара постојеће стање и оне од-лучно заступају потребу корјенитих промјена (Frangeš 1983: 217)“.

Покрет несврстаности : империјализам7

7 Под империјализмом се подразумева тежња за експанзијом и потчињава-њем народа (Altman 1981: 35).



Због антиимперијалистичких ставова земаља припадница Покре-ту, критикује се опредељеност блоковима и њихове експанзионистич-ке тежње.

Покрет несврстаности

НАТО Варшавски пакт8

Треба имати у виду да несврстаност своје значење не добија поре-ђењем са појмом сврстаност, односно „сврстаних“ земаља, зато што би се самим тим ограничило постојање несврстаности. Покрет несвр-станости се бори против позиције припадности блоковима, али њено постојање није условљено постојањем самих блокова (v. Petković 1974). Према Титу, конференције и Покрет несврстаних нису имали за циљ стварање трећег блока. „Зар би то било логично да ми, који се боримо против блоковске подјеле свијета, стварамо трећи блок? Зар би то допринело смирењу напетости у свијету? Свакако да не би (Tito 1981: 14)“. Овде се поставља питање дефинисања опозиције блок-не-блок. „Блокови су хијерархијски системи par excellence под домина-цијом једне велике силе. (...) Својим постојањем, устројством и међу-собним односима-конфронтацијом и нагодбама-својом искључиво-шћу (уз чињеницу што окупљају економски развијене или сразмерно развијене земље), они су објективно чувари империјалистичке струк-туре света, а сметња остваривању друкчијих међународних односа (Напомена: треба подсетити да су за политику и покрет несврстано-сти борба против империјализма и настојање да се превазиђе блоков-ско груписање један исти задатак с високим приоритетом) (Altman 1981: 28)“. „Несврстана политика је, дакле, у својој бити, антиблоков-

8 У литератури је чак могуће наћи и израз „трокут великих“ који се односи на суперсиле (али се не експлицира које би то земље биле) (Vrhovec 1979: 148-150). Матес истиче да су после Другог светског рата у свету деловале три групе земаља. Раздвојени и завађени савезници и ослободилачки покрети у колонијама и затим новоослобођене земље које одбијају да се придруже блоковској подели. „Но, та трећа страна у трокуту није настала прије свега на тај начин што се издвојила или остала по страни у моменту рађања суко-ба, то јест још у току рата, него се појавила тек у вријеме када је хладни рат већ отпочео (Mates 1970: 34)“.



ска, али се није појавила као трећи блок, већ као алтернатива подјели свијета на блокове, као тенденција превладавања блоковске подјеле свијета (Vrhovec 1979: 147)“. Неблок би представљао универзалне ци-љеве, применљиве за све, док је блок везан за појединачне циљеве ко-ји угрожавају друге. „Нама се често приговарало (...) да желимо да створимо трећи блок. Ми, не само да не желимо да га створимо већ настојимо да се и постојећи блокови превазиђу и нестану. (...) Ми ни-смо против великих сила, ми смо само против политике са позиција силе (Tito 1981: 116)“. „Политика несврстаности је усмерена против империјализма, неоколонијализма, расизма, против политике силе, политичке и економске хегемоније и облика страног мешања. Таква оријентација га чини антиблоковским. (Tito 1981: 212)“. Она је пред-стављена као једини излаз из кризе коју је проузроковао Хладни рат.9

9 После Другог светског рата, антифашистичке коалиције су се сукобиле око политике поделе утицаја и уређења послератног света, око граница, схватања демократије, док су епицентри сукоба били Немачка, Балкан, средња и ис-точна Европа, Иран и Далеки исток (Petranović 1988: 9). „Нову констелацију односа поткрај и после рата карактерисала је изразита војна, политичка и економска надмоћ САД и СССР-а, које су се издвојиле као две најмоћније државе света фактичким санкционисањем система биполаризма већ на Кри-му, што је био увод у њихову конфронтацију у поратним годинама (Petrano-vić 1988: 10)“. САД, као најјача капиталистичка држава, окренула је леђа изолационизму, са амбицијама да води глобалну политику и преузевши уло-гу водеће силе западног света и правдајући то потребом заустављања совјет-ске експанзије и ширења иддеја комунизма (Petranović 1988: 10). На Крим-ској конференцији, на Јалти, САД, СССР и Велика Британија су одлучиле да се Немачка подели на зоне и да у натури надокнади ратну штету нанету саве-зничким државама, и да се формира јака, независна, слободна и демократска Пољска (Petranović 1988: 9). Черчил је 1946. године на колеџу у Фултону, по-звао на крсташки рат против комунизма, и он је сковао синтагму „гвоздена завеса“ коју су комунисти спустили између свог и „слободног“ света (Petra-nović 1988: 12) док је Андреј Жданов, у Стаљиново име, прогласио на осни-вачком састанку Информбироа поделу света на два супротстављена блока, на једној страни се налазио антиимперијлистички и демократски свет док је на другој империјалистички и антидемократски (Petranović 1988: 12). Хладни рат представља раздобље војног, економског, политичког и културног супар-ништва између капиталистичког Запада под доминацијом САД и Истока ко-јим је владао комунистички СССР који је трајао од 1945. па све до пада ко-мунизма у револуцијама 1989-1991 (Hejvud 2004: 244; 258). Карактеристика хладноратовске блоковске поделе је стално наоружавање супротстављених блокова, застрашујућа идеолошко-политичка пропаганда, сукоби обавештај-них служби, узајамни напади преко штампе, оштри дипломатски двобоји на међународним скуповима, крађе тајних војних докумената, отмице научни-ка, екстремно међусобно неповерење и сумњичење, идеолошка мржња и предрасуде (Petranović 1988: 14). У Паризу 1990. године су се састали пред-



„Политика несврстаности (...) је отворила перспективу нових међуна-родних односа, који су до тада били притиснути оштром конфронта-цијом блокова. Истакла је начела независности, самосталног развитка земаља и свестране, равноправне међународне сарадње, као и потребу убрзаног развоја земаља у развоју (Tito 1981: 109)“. Према Алтамну, несврстане земље сматрају да и само постојање и конфронтација бло-кова угрожава мир у свету. Иако треба остати изван свих блокова и настојати да се њихова конфронтација ублажи потребно је супротста-вити се самом систему блокова као изразу међународне епохе импе-ријализма и тежити превазилажењу и ликвидацији тог система (Alt-man 1981: 54).

Како Петрановић истиче, иако су већ Труманова доктрина и Мар-шалов план, иницирали стварање два супростављена блока, односно мешање у политику европских земаља, војно обликовање Запада је створено 1949. стварањем Организације северноатлантског (НАТО) пакта између САД, Велике Британије, Француске, Канаде, Италије, Холандије, Белгије, Норвешке, Исланда, Данске, Луксембурга и Пор-тугалије у Вашингтону (Altman 1981: 127; v. Гедис 2003). У питању је војни уговор који је предвиђао да се напад на једну земљу уговор-ницу схвати као напад на све потписнице. Грча и Турска су приступи-ле пакту 1952. године, а СР Немачка 1955. године приступа НАТО-у (Гедис 2003: 199; Altman 1981: 127). Улазак СР Немачке у НАТО је представљао повод за стварање другог значајнијег светског војног блока. Варшавски уговор, односно Уговор о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи које су потписале СССР и европске социјалистичке земље 1955. године: Албанија, Бугарска, Чехословачка, Мађарска, ДР Немачка, Пољска и Румунија (Petranović 1988: 13; Bogetić 2000: 201; Altman 1981: 128; Гедис 2003: 199) у циљу „предузимања мера по-требних за осигурање своје безбедности и у интересу одржавања мира у Европи (Gavranov, Stojković 1972: 125).

б) „Симболичка“ географија (v. Živković 2001b) „Али, Југославија је, такорећи, на вјетрометини Истока и Запада и

зато мора бити снажна, чврста, јединствена (Tito 1981: 166) “.10

ставници две војне силе, Варшавског и НАТО пакта да би званично објавили крај непријатељства и хладног рата (Hejvud 2004: 255). 10 cf. „Србија је била разапета између Русије и Аустрије, монархистичка Југо-славија између фашистичких сила с једне и В. Британије и Француске с дру-ге стране, соцјалистичка Југославија између СССР-а и САД (...) (Kuljić 1998: 230)“.



ЗАПАД ИСТОК

СФРЈ Постоје различите теорије о оријентализму, балканизму и варија-

цијама оријентализма на Балкану (Bakić-Hayden 2006; Todorova 2006). Све оне указују да је Балкан увек представљао Исток (односно Дру-гост). Саме теорије се разилазе поводом става да ли је тај Исток врста балканске варијанте оријентализма, отоманског (Rot 2000: 189-213), византијског или неког другог наслеђа,11 али све се теорије слажу да је Исток, као негативна одредница имао своје упориште и на Балкану. Подела Европе на Исток и Запад је коначно утврђена гвозденом заве-сом, зато што је комунистичко искуство Источне Европе имало за по-следицу да Западна Европа њене становнике више не доживљава као Европљане 'исте врсте' или као Европљане 'уопште' (Лутхар, Петро-вић 2005: 179). Према Бакић-Хејденовој, Балкан је увек функциони-сао као „Друго“ у Европи, док је за време Хладног рата, симболичка географија Балкана „освежена“ идеолошком и политичком географи-јом која је делила демократски, капиталистички Запад од тоталитар-ног комунистичког Истока (Bakić-Hayden 2006: 35). „Опште место у приказивању Балкана у последњих неколико векова представља мета-фора 'моста између цивилизација', међупростора, области која није ни у Европи нити на Оријенту, а истовремено је део и Европе и Оријента (Лутхар, Петровић 2005: 186)“.12

Пример такве политике је Југославија која је током друге деце-није XX века, имала значајан углед на Западу као „источна али неис-точно оријентисана“ земља и важну улогу на Истоку као незападна сила. На оснивачком конгресу Народног фронта 1945. године, Д. Јо-вановић је истакао да Југославија има своје историјско оправдање,

11 Како С. Наумовић примећује, ниједна теорија не спомиње заиста балкан-ско наслеђе, односно представе о прасловенској и словенској историји и кул-тури. Усмена комуникација, 2006. 12 Запад није само овлашна и неодређена географска одредница већ подразу-мева земље Европске Уније и англо-америчко подручје. То је ознака вишег стандарда, моћи и утицаја. Иако Исток и Запад представљају идејне одредни-це (Bakić-Hayden 2006 53-54), Западна Европа је током Хладног рата пред-стављала синоним за Европу, односно антипод Сојветском Савезу и Источ-ном блоку(Радовић 2007: 51).



што сматрају и СССР и западни савезници и „да она мора да постоји да не би дошло до сукоба између 'савезника са Запада' и 'наше со-вјетске браће' (Petranović 1988: 73)“. „Титова Југославија је, могло би се рећи прилично успешно, избегавала смештање у блоковске по-деле, па тиме и у старе матрице европских симболичких географија. Југословени себе нису смештали ни у Први свет (Запад) ни у Други свет (Исток) већ у Трећи свет, али дефинисан не као заостали Југ, већ као прогресивни и поносни покрет Несврстаних. И мада је Југо-славија за Запад и даље лежала на Истоку (а за Север, на Југу) са свим припадајућим симболичким конотацијама, људи у Источној Европи су признавали да је у поређењу са њима Југославија 'запад-њачка' (Živković 2001b: 75)“.

Истовремено, сама несврстаност је схватана као мост између им-перијализма-хегемонизма и раздобља слободне заједнице народа све-та (Bratko 1980: 186). Покрет несврстаности је омогућавао Југослави-ји да побегне од оријентализма и представа о Истоку а да се истовре-мено не огради од Запада (Bakić-Hayden 2006). Како указује Бакић-Хејденова, бивша Југославија је пример територије која је била место сусрета царства (Источног и Западног римског царства, Отоманског и Аустроугарског), азбука (ћирилице и латинице), религија (римо-като-лицизма, православља, протестантизма, ислама, јудаизма) и политике и идеологије Хладног рата (између земаља Варшавског и НАТО пак-та, са комунистима на челу у домаћој, али као несврстани у спољној политици) (Bakić-Hayden 2006: 36). Несврстаност, као међународни покрет се поставио не само наспрам војне и економске доминације За-пада (капитализам ии империјализам), него је у једној димензији био и протест против европоцентризма и у том смислу био испред свог времена. Покрет несврстаних је имао за циљ да у међународну поли-тичку арену уведе и оне чији се гласови до тада нису могли чути, јер их је у њиховој колонијалној историји увек представљао неко други (Bakić-Hayden 2006: 48). Запад је прихватио титоизам као посебан вид не-совјетског (или анти-совјетског) комунизма и подржао је Југосла-вију као стратегијски важан браник између два блока (Živković 2001а: 3). Тито је представљао улогу Југославије у посредничким односима између Истока и Запада као херојски подухват, њој генетски урођен, природан. „Заступајући интересе малих и економски неразвијених зе-маља, разумије се да ми заступамо и своје интересе, јер ће се на тај начин спријечити оно најгоре - свијетски рат. Ми, Југословени, добро смо искусили у својој хисторији шта значе ратови. Ми нисмо кука-вички народ, наш је народ ратнички, али он је и мирољубив до дна своје душе, и ми једино желимо да се у свијету оствари (...) мирна са-радња и равноправни односи између великих и малих држава (Tito 1962: 352)“.



в) Несврстаност као... политичка доктрина

идеја покрет

природа универзалност

Када се дефинише несврстаност, аутори обично користе три одре-

ђења: несврстаност као покрет, политичка доктрина и идеја док је мо-гуће приметити да се сама политика несврстаности приказује као при-родно својство слободарских тежњи потлачених народа. „Политика несврстаности је настала као резултат хисторијских тежњи народа за независношћу, равноправношћу и миром. Природно је да се супрот-ставила хладном рату и блоковској подјели свијета, као и покушајима блокова да доминирају међународним односима (Tito 1977: 22)“. Пре-ма Лончару, с обзиром да је суштина несврстаности њена неуништива жеља за самосталним развојем, без ослањања на туђу силу и идеоло-гију и везе са њима, због чега је несврстаност природни израз антико-лонијализма и антиимперијализма ( Lončar 1979: VII-VIII).

Троделну поделу најбоље објашњава Б. Тадић која дефинише не-сврстаност као доктрину међународних односа, одређени тип спољно-политичке оријентације и као својеврсни међународни политички по-крет који су настали у различитом временском периоду (Tadić 1982: 155). Несврстаност као систем идеја је почео да се обликује већ у XIX веку, као спољнополитичка оријентација се јавља после Другог свет-ског рата, док се као међународни покрет обликује на Бандуншкој конференцији, Брионском састанку и Београдској конференцији (Ta-dić 1976: 26, 28). Према њој, oва три облика несврстаности садрже компоненту тежње ка независности и борбе за стварање квалитативно новог система међународних политичких и економских односа (Tadić 1976: 20-21). Петковић несврстаност формулише као политичку док-трину која садржи скуп погледа на међународне односе, скуп принци-па и циљева који раскриљују визије несврстаности и као покрет који обухвата круг држава и ослободилачких покрета који учествују у ак-тивностима несврстаних земаља (Petković 1982: 40). Али према Пет-



ковићу, несврстаност није било каква политичка доктрина већ уни-верзална политичка доктрина у свету за коју се опредељују не само земље изван војно-политичких савеза великих сила већ и земље које теже напуштању блоковских веза (Petković 1974: 96). Стојковић сма-тра да „(...) несврстаност представља одређени тип спољне политике великог броја држава а тиме и општу тенденцију (правац и покрет) развоја међународних односа која има своју будућност и уколико је развијенија, утолико међународна заједница, конституисана на наче-лима Повеље Уједињених нација и принципа активне мирољубиве ко-егзистенције (кодификованим начелима међународног права о прија-тељским односима и сарадњи држава), добија своју пуну садржину и смисао (Stojković 1979: 47-48)“. Несврстаност означава међународни положај и спољну политику земаља које нису сврстане у војно-поли-тичке савезе великих сила: једнострано спољнополитичко опредеље-ње држава, међународни покрет држава које су се определиле за исте спољнополитичке циљеве и доктрину која садржи историјске визије и непосредне програмантске задатке за успостављање новог система међународних политички и економских односа (Milinković 1996: 267).

У овом одељку је приказано како несврстаност функционише као „друго“ у односу на неутралност и империјализам, али и као „треће“ у односу на блокове и Исток и Запад. Због тих својих квалитета „друго-сти“ и „трећости“, несврстаност је приказана као „првост“, односно истакнута су њена универзална својства.

Припрема

Идеје Леви-Строса користићу ради илустрације могућег погледа

на несврставање и Покрет несврстаности. С обзиром да су у питању несамериљиве категорије, циљ није да се подреди несврставање структуралистичкој класификацији, већ да она послужи као модел да се покаже на које начине је могуће разумевати понуђене појмове у складу са Леви-Стросовим учењем. У свом раду Кулинарски трокут, Леви-Строс (1979) закључује храна може бити:

а) сирова б) зготовљена в) трула У тој троделној подели, „сирово“ представља неодређени пол, од-

носно природно стање хране које се природним путем може тран-сформисати у труло стање (Lévi-Strauss 1979: 168). Са друге стране, зготовљена или припремљена храна представља културну трансфор-мацију сирове. С тим у вези, Леви-Строс (1979: 168) закључује



зготовљено: незготовљено:: природа: култура Леви-Строс настоји да утврди чињенице које би универзално ва-

жиле за људски дух, док сматра да (...) све што универзално важи мо-ра бити природно (Lič 1970: 139)“. Ако неутралност посматрам из перспективе истраживача несврстаности, онда се неутралност може сматрати почетним стањем природних односа, док Покрет несврста-ности и блоковска опредељеност представљају културну трансформа-цију природних односа. „Од давнашњих времена постојале су ситуа-ције у којима су се две или више држава налазиле у спору или сукобу, док друге државе, полазећи од својих интереса, нису желеле да се уплићу у те спорове или сукобе. Такав став или статус држава које нису желеле да се уплићу у спорове или сукобе других држава у осно-ви је политике и права неутралности (Petković 1974: 65). Битну квали-фикацију неутралности на почетку XIX века представљала је пасив-ност, свесно одрицање, апстинирање од активне политичке улоге у међународним односима (Petković 1974: 66). Матес истиче да је „неу-трализам (...) постојао све вријеме упоредо с несврстаношћу и земље из те двије категорије имале су и некада се чак и трудиле да успоста-ве ближе међусобне односе, али то никада није у значајној мери успе-ло. Очигледно је томе био разлог не само далеко шира заснованост несврстаности на елементима ван подручја политичких међународних односа и хладног рата, него такођер и разлике на самом пољу међуна-родне активности које су постојале и постоје између несврстаних зе-маља и неутралаца (Mates 1970: 12)“.

Графички би се то могло представити на следећи начин: култура Покрет несврстаности неутралност

култура Блоковске силе (НАТО пакт,

Варшавски уговор)

„У случају Југославије, опредељење за несврстаност је резлутат збира унутрашњих и вањских фактора и оно произилази из карактера народноослободилачког рата и социјалне револуције, из борбе за очу-вање њихових тековина, из социјалистичког самоуправног уређења зе-



мље и њеног мјеста у међународној заједници. Остварујући тако, на властити начин, промјене у правцу прогреса, Југославија тим својим вла-ститим путем, формулама и рјешењима доприноси концепту покрета не-сврстаности, његовом развоју и његовим циљевима (Frangeš 1983: 217)“.

Како Леви-Строс даље указује, у било којој кухињи, ништа није напросто зготовљено, већ све мора бити зготовљено на одређени начин. Два главна начина припреме хране су печење и кување13 (Lév-iStrauss 1979: 168). „Печење је храна непосредно изложена ватри; она с њом остварује непосредан спој, док је кухана храна двоструко по-средована: водом у коју се урања и посудом која их једну и другу са-држи. (...) разлог који наводи да се каже да је печење на страни приро-де, кухање на страни културе, двострук је. Стваран, јер кухање изи-скује употребу посуде, културног предмета; симболички, уколико је култура посредовање односа између човјека и свијета и кухање кљу-чањем захтијева посредовање односа између хране и ватре (водом), посредовање које изостаје у случају печења (Lévi-Strauss 1979: 168)“.

печење=природа кување=култура или печено:кувано:: природа:култура (Lévi-Strauss 1979: 169). У случају несврстаности, ова подела се може графичи представити:

сирово (неутралност) кувано печено (блокови)

(Покрет несврстаности)

13 Леви-Строс (1979) уводи три главна начина припремања храна: кување, печење и сушење на диму које представља облик спорог готовљења јела, и као четврти наводи пржење на уљу. Ова друга два начина готовљења хране нису релевантна за ово истраживање. Не знам како гласе ови називи у оригиналу нити који је израз Лич употребио (1970), али у преводу Личове књиге се говори о три начина кувања, док се под „кувањем“ о коме сам ја говорила употребљава глаглоска именица „барење“ што је сигурно тачнији превод, али много ређе употребљив у стварном животу, и то је разлог зашто у раду барење поистовећујем са кувањем (како је и у хрватском преводу Леви-Строса из 1979).



Покрет несврстаних јесте настао у одређеном тренутку али он је

израз универзалних тежња људи - самим тим се може сматрати при-родним. Несврстаност и Покрет несврстаности тако су у зависности од идеја које пропагирају на страни природе или културе. Постоји до-датни разлог који објашњава зашто је Покрет несврстаности на стра-ни културе. У питању су захтеви земаља чланица Покрета да посреду-је у односима међу блоковским силама, да стишава конфликте и ре-шава постојеће сукобе. Према Леви-Стросу (1979: 169), кувано спада најчешће у „ендо кухињу“, која је спремљена за интимну употребу и намењена је затвореној скупини, док печено спада у „егзо-кухињу“, која се нуди гостима.

Покрет несврстаности=ендо кухиња Својим захтевима да се не мешају у туђе политике и њихове начи-

не управљања, Покрет несврстаности потврђује своју сродност са ку-вањем, док се за блоковске силе сматра да желе да регулишу свет и да га уређују по својим начелима. Могуће је приметити још неке контра-дикторности идеја несврставања и Покрета: Покрет се бави посредо-вањем (кување) али истовремено тежи да остане ван мешања (ендо кухиња) у унутрашње политике других земаља. Своју концептуалну „сродност“ са кувањем, Покрет несврстаности и несврставање засни-вају на још једном нивоу. „Кухање, на примјер, пружа начин потпу-ног очувања меса и његових сокова, док је печење пропраћено уни-штавањем и губитком. Једно, дакле, конотира штедљивост, друго рас-трошност, једно народ, друго племениташа (Lévi-Strauss 1979: 170)“. Идеје несврстаности и Покрета несврстаности се у радовима југосло-венских теоретичара презентују као универзалне, јединствене и неза-менљиве. Кување је радња у којој не долази до губљења супстанце, и одвија се у простору који се око себе затвара, и зато је погодно да симболише космички тоталитет (Lévi-Strauss 1979: 171). „Јер, за раз-лику од других група земаља, посебно оних сврстаних у војно-поли-тичке блокове, једино је несврстаност указала и поставила универзал-не циљеве, који одржавају све тежње за мијењање цјелине система међународних политичких и економских односа на основама прихва-тљивим за све земље без обзира на разлике у друштвено-економским системима (Frangeš 1983: 214)“. Петковић сматра да несврстаност представља универзална начела и универзалне циљеве, интересе свих држава и међународне заједнице као целине (Petković 1974: 44). „Не-сврстаност као доктрина садржи општељудске вредности, које нису настале на бази гушења и поништавања самосвојних и специфичних одлика различитих етничких и националних ентитета, већ као њихова



синтеза, њихов заједнички израз, њихов заједнички интерес и њихов заједнички захтев. У питању су општељудске вредности које не само да акцентирају самосвојне и специфичне одлике различитих етничких и националних ентитета, већ отварају просторе за даље унапређивање и развијање њиховог културног бића (Petković 1985b: 17-18)“. Исто-времено, да би нека земља била прихваћена у Покрет несврстаних процењује се њена подобност, односно да ли је њена међународна по-зиција и њено понашање у међународним односима одговара мерили-ма несврстаности (Petković 1974: 100). Те се тако закључује да иако је политика универзална, нису сви подобни за њу. Ако не могу сви да јој приступе, значи и да није универзална. Поред тога, пошто се, као принцип несврстаности, сматра њихова политика акцептирања прин-ципа Повеље УН (Petković 1974: 122), онда се из тога закључује да не-сврстаност није ни оригинална. Универзалност доктрине несврстава-ња се истиче у њеним принципима која садржи према Петковићу уни-верзалне политичке и правне принципе „да се њихова акција заснива на прихватању принципа Повеље Уједињених нација и Декларације принципа међународног права о пријатељским односима и сарадњи држава, усвојене на јубиларном XXV заседању ОУН, која, у ствари, представља кодификацију начела активне мирољубиве коегзистенци-је (Petković 1974: 245).

Као што и храна може бити сирова, спремљена и трула, тако и идеје могу бити сирове (неутралност), зготовљене, и то на различите начине: скуване (несврстаност) и печене (блоковска опредељеност). Идеје се и пласирају са циљем да би биле „поједене“, односно прихва-ћене зато што се представљају као чињенице које не могу бити подло-жне променама ни под којим околностима већ се прихватају здраво за готово (Latour, Woolgar 1986: 175-176; 183).

Јести док је вруће

С обзиром на то да когнитивна антропологија истражује како љу-

ди у друштвеним групама разумеју и мисле о предметима и догађаји-ма који чине њихов свет (D'Andrade 2003: 1) у раду је анализирано ка-ко писци о несврставању у СФРЈ разумеју и мисле о несврставању и Покрету несврстаности који је представљао важну спољно-политичку оријентацију земље више од тридесет година. Леви-Строс је на при-меру кувања испитивао универзалне категорије људског ума (1979: 167-175) и уз помоћ његове структуралне анализе спремања хране, показано је у раду на који начин је могуће применити његову теорију на теорије о несврстаности и Покрет несврстаности, односно на који је начин могуће туђа размишљања (аутора о тематици несврставања у СФРЈ) могуће класификовати као одређену врсту знања, карактери-



стичну за одређену групу људи. „Као што и појми и разврстава еле-менте природе, људски ум саздан је да појми и разврста и елементе друштва и културе и то почев од самих људи. У својој социокултур-ној егзистенцији, људски его никада није издвојен: не постоји неко „ја“ које није део неког „ми“, односно свако „ја“ јесте припадник мно-гих „ми“. Једноставно, свака људска заједница структурирана је на та-кав начин да организује своје припаднике у овакве Ми-групе-које мо-гу да се опишу као скупови посебних елемената који припадају име-нованим класама. Одатле, људи препознају и класификују једни друге управно на тај начин: „ми“ чланови моје породице, (...) мог народа, моје вере, моје струке (...). Оних Других који нису чланови мојих гру-па него, наравно, неких других и који се у односу на Нас оријентишу на исти начин, полазећи од себе, разуме се! (Жикић 2008: 124)“. Не-сврстаност (као идеја, политичка доктрина и Покрет) има за циљ да припаднике Покрета групише у једну ширу МИ групу која, иако се разликује међу собом по економској развијености (v. Adamović 1982; v. Bekić 1982), идеолошкој оријентацији, политичком уређењу, али представља целину у односу на Друге (блоковске земље) на основу своје симболичке географије, политичких теорија и идеја. Поред тога, у раду су издвојени културни модели које су употребљавали СФРЈ аутори користећи појам несврстаност. Ти модели су имали за циљ да структуришу знање о несврстаности, да га групишу у целину, дају му смисао поредећи га са другим појмовима.

Разлог зашто је ово рад из когнитивне антропологије о струкуту-ралистичком приступу идеји несврстаности а не, једноставно, рад из структуралне антропологије је следећи: док је циљ структурализма да утврди како се односи који постоје у природи (и које као такве схвата људски дух) користе за израду културних производа који собом обу-хватају ове исте односе, циљ овог истраживања је био да се утврди како се неке категорије од стране одређене групе људи третирају као природне. Сврха рада није да се оправдају нити порекну „природ-ност“ и „културалност“ датих појмова, већ да се објасни како природа и култура не морају искључивати једна другу, већ могу бити компле-ментарна својства једног феномена (из тачке гледишта људи који пи-шу и теоретишу о датом феномену): иако је Покрет несврстаности по својим циљевима и идејама универзалан, само одређени број земаља му је приступио.

Поређењем доктрине несврстаности са радњом кувања, истакнуто је да као што и у процесу кувања, храна мења своје својство (из сиро-вог прелази у кувано стање), тако и несврстаност (као природна и универзална тежња свих људи) постаје идеја водиља земаља које су одлучиле да је примене (скувају). Циљ рада није било да се насилно повежу категорије које, наизглед немају никакве везе (кување-пече-



ње-блокови-несврстаност) већ да се провери да ли су и у каквој су они вези, што и јесте један од циљева когнитивне антропологије, као под-дисциплине која се бави испитивањима повезаности категорија културног знања (Cash 1998).

Пријатно!

Литература: Adamović, S. LJ. 1982. Teorijsko-metodološki pristup ekonomskim

aspektima politike nesvrstanosti. U: Društvene osnove jugoslovenske poli-tike nesvrstanosti Z. Stojiljković, D. Vulović, S. Stefanović (ur.). Beograd. Centar za marskiszam univerziteta u Beogradu, Marksistički centar organi-zacije SK u Beogradu, 11-57.

Altman, G. 1981. Velika debata o značenju i ciljevima nesvrstanosti. Zagreb. Liber, Prosvjeta.

Bakić-Hayden, M. 2006. Varijacije na temu ’Balkan’. Beograd. Institut za filozofiju i društvenu teoriju I.P. „Filip Višnjić“, 31-71.

Bekić, D. 1982. Evolucija političke ekonomije nesvrstanosti. U: Dru-štvene osnove jugoslovenske politike nesvrstanosti Z. Stojiljković, D. Vu-lović, S. Stefanović (ur.). Beograd: Centar za marsksizam univerziteta u Beogradu, Marksistički centar organizacije SK u Beogradu, 61-71.

Bogetić, D. 2000. Jugoslavija i Zapad 1952-1955. Jugoslovensko pri-bližavanje NATO-u. Beograd. Službeni list SRJ.

Cash, J. 1998. Cognitive Anthropology Доступно са http://www.indiana.edu/~wanthro/cog.htm#What%20is%20Cognitive%20Anthropology? [април 2009]

Colby, B. N. Fernandez, J. W. Kronenfeld, D. B. 1981. Toward a Con-vergence of Cognitive and Symbolic Anthropology. American Ethnologist 8 (3), 422-450.D'andrade, R. 2003. The Development of Cognitive Anthro-pology. Cambridge. Cambridge University Press.

Đelić, D. D. 1983. Nesvrstane zemlje u uslovima jačanja protekcioni-zma. U: Ekonomski aspekti politike nesvrstanosti D. Vulović, S. Stefano-vić (ur.). Beograd. Centar za marksizam Univerziteta u Beogradu, Marksi-stički centar organizacije SK u Beogradu, NIO „Poslovna politika“, „Sava centar“, 131-137.

Frangeš, B. 1983. NMEP i uloga unutrašnjih faktora u nesvrstanim ze-mljama. Ekonomski aspekti politike nesvrstanosti D. Vulović, S. Stefano-vić (ur.). Beograd. Centar za marksizam Univerziteta u Beogradu, Marksi-stički centar organizacije SK u Beogradu, NIO „Poslovna politika“, „Sava centar“, 214-218.

Gavranov, V. Stojković, M. 1972. Međunarodni odnosi i spoljna poli-tika Jugoslavije. Beograd. „Savremena administracija“.


http://www.indiana.edu/~wanthro/cog.htm#What%20is%20Cognitive%20Anthropology

http://www.indiana.edu/~wanthro/cog.htm#What%20is%20Cognitive%20Anthropology


Гедис, Л. Џ., 2003. Хладни рат. Београд. Clio. Hejvud, E. 2004. Politika. Beograd. Clio. Kuljić, T. 1998. Tito: sociološkoistorijska studija. Beograd. Institut za

političke studije. Latour, B. Woolgar. S. 1986/1979. Laboratory Life. The Construction

of Scientific Facts. Princeton, New Jersey. Princeton University Press. Lévi-Strauss, C. 1979. Kulinarski trokut. Kritika 4, Zagreb, 167-175. Lévi-Strauss, C. 1989. Strukturalna antropologija. Zagreb. Stvarnost,

131-161. Levi-Stros, K. 1990. Totemizam danas. Beograd. XX vek, 97-136. Lič, E. 1970. Klod Levi-Stros. Beograd. XX vek. Lič, E. 2002. Kultura i komunikacija. Beograd. XX vek. Lončar, B. 1979., Predgovor. U: Nesvrstanost u suvremenom svijetu T.

Butovarac, R. Petković (ur.). Zagreb. Vjesnikova press agencija, V-XVI. Mandić, B. 2005. Tito u dijalogu sa svijetom. Novi Sad. Agencija

„Mir“. Mates, L. 1970. Nesvrstanost. Teorija i savremena praksa. Beograd.

Institut za međunarodnu politiku i privredu). Mates, L. 1980. Predgovor. U: Maršal mira Z. Štaubringer. Zagreb.

Globus, 5-9. Milinković, B. 1996. Istorijski razvoj ideje i pokreta nesvrstanosti

1956-1996. U: Nesvrstanost u posthladnoratovskoj eri B. Milinković (ur.). Beograd. Međunarodna politika, NIU Službeni list SRJ, Pravni fakultet, Fakultet Političkih nauka, Institut, ekonomskih nauka, Institut za međuna-rodnu politiku i privredu, 267-281.

Мишић, М. 2008. Аплауз у Техерану. Политика [online], 02. ав-густ, Доступно са http://www.politika.rs/rubrike/redakcijski-komentari/Aplauz-u-Teheranu.sr.html [децембар 2008]

Мишић, М. 2009. Београд поново међу несврстанима. Политика, 16. фебруар, 05.

Naumović, S. 2002. The Ethnology of Transformation as Transformed Ethnology: The Serbian Case. Ethnologia Balkanica 6, 7-37.

Ohnuki-Tierney, E. 1981. Phases in Human Perception/Concep-tion/Symbolization Processes: Cognitive Anthropology and Symbolic Classification. American Ethnologist 8 (3), 451- 467.

Petković, R. 1974. Teorijski pojmovi nesvrstanosti. Beograd. Rad. Petković, R. 1982. Teorijski pojmovi neutralnosti. Beograd. Rad. Petković, R. 1985b. Nesvrstanost i kulturni razvoj. U: Kulturološki

aspekti politike nesvrstanosti D. Vulović, S. Stefanović (ur.). Beograd. Centar za marksizam univerziteta u Beogradu, Marksistički centar organi-zacije u Beogradu, „Međunarodna politika“, 15-27.

Petranović, B. 1988. Istorija Jugoslavije 1918-1988: Socijalistička Ju-goslavija 1945-1988, knj. 3. Beograd. Nolit.


http://www.politika.rs/rubrike/redakcijski-komentari/Aplauz-u-Teheranu.sr.html

http://www.politika.rs/rubrike/redakcijski-komentari/Aplauz-u-Teheranu.sr.html


Радовић, С. 2007. Европа као политички симбол у изградњи иден-титета постсоцијалистичког друштва. Antropologija 4, 48-60.

Rajak, S. 2005. In Search of a Life Outside the Two Blocks: Yugosla-via’s Road to Non-Alignment. U: Velike sile i male države u hladnom ratu 1945-1955. Slučaj Jugoslavije. Lj. Dimić (ur.). Beograd, 83-105. Beograd. Katedra za istoriju Jugoslavije Filozofskog fakulteta, Arhiv Srbije i Crne Gore, Institut za noviju istoriju Srbije, London. Centar za istraživanje hlad-nog rata LSE, 83-105.

Rot, K. 2000. Slike u glavama. Beograd. XX vek. Sperber, D., Hirschfeld, L. 1999. Culture, Cognition and Evolution. In:

MIT Encyclopedia of the Cognitive Sciences R. Wilson, F. Keil (eds.). Cambridge, Mass.. MIT Press, cxi-cxxxii Доступно са http://sperber.club.fr/mitecs.htm [март 2009]

Stojković, M. 1979. Društvene osnove nastanka, razvoja i afirmacije nesvrstanosti u međunarodnim odnosima. Split. Marksistički centar Konfe-rencije SKH zajednice općina Split, Centar za idejno-teorijski rad općinske Konferencije SKH, 47-61.

Štaubringer, Z. 1980. Maršal mira. Zagreb. Globus. Tadić, B. 1976. Nesvrstanost u teoriji i praksi međunarodnih odnosa.

Beograd. Institut za međunarodnu politiku i privredu. Tadić, B. 1982. Specifičnosti jugoslovenskog doprinosa nastanku i raz-

voju nesvrstanosti. U: Društvene osnove jugoslovenske politike nesvrsta-nosti Z. Stojiljković, D. Vulović, S. Stefanović (ur.). Beograd: Centar za marksizam univerziteta u Beogradu, Marksistički centar organizacije SK u Beogradu, 153-158.

Tito, B. J. 1962. Govori i članci 12. IX 1960. - 29. VI 1961, knj. XVI. Zagreb. Naprijed.

Tito, B. J. 1977. Nesvrstanost-izraz interesa cijelog čovječanstva. Kar-delj, E. 1977. Razvoj socijalizma kroz najrazličitije oblike. Sarajevo. NIŠ-RO „Oslobođenje“.14

Tito, B. J. 1981. Nesvrstanost-savjest i budućnost čovječanstva. Sara-jevo. Oslobođenje.

Todorova, M. 2006. Imaginarni Balkan. Beograd. XX vek. Vestad, A. O. 2008. Globalni hladni rat. Beograd. Arhipelag. Vrhovec, J. 1979. Nesvrstanost-mir, nezavisnost i napredak svijeta. U:

Nesvrstanost u suvremenom svijetu T. Butovarac, R. Petković (ur.). Za-greb. Vjesnikova press agencija, 139-164.

Westad, A. O. 2005. The New International History of the Cold War: Three (Possible) Paradigms. U: Velike sile i male države u hladnom ratu 1945-1955. Slučaj Jugoslaviuje. Lj. Dimić (ur.). Beograd: Katedra za istoriju

14 Иако је у питању „физички“ једна књига, у питању су два различита рада два аутора, па су у тексту и цитирани одвојено да не би дошло до конфузије који аутор је шта написао/рекао.


http://sperber.club.fr/mitecs.htm


Jugoslavije Filozofskog fakulteta, Arhiv Srbije i Crne Gore, Institut za novi-ju istoriju Srbije, London: Centar za istraživanje hladnog rata LSE, 3-18.

Wolcott, H. F. 1995. The Art of Fieldwork. London, New Delhi. Sage Publications, 160-166.

Wolf, R. E. 1994. Perilous Ideas: Race, Culture, People [and Com-ments and Reply]. Current Anthropology 35 (1), 1-12.

Жикић, Б. 2008. Како сложити бабе, жабе и електричне гитаре: увод у когнитивну антропологију. Antropologija 6, 117-140.

Živković, M. 2001a. Serbian Stories of Identity and Destiny in the 1980s and 1990s. Thesis (PhD). The University of Chicago, 1-56, 291-296.

Živković, M. 2001b. Nešto između: simbolička geografija Srbije. Filo-zofija i društvo XVIII, 73-110.

Извори: Web странице http://www.rtv.rs/sr/vesti/svet/svet/2009_07_11/vest_141140.jsp [јул

2009] Marija Krstić Non-Alignment in a Structuralist Way Cognitive anthropology is utilized in this paper as a possible approach to -understanding Non-Alignment from a structuralist perspective, i. e. it shows how Claude Levi-Strauss’ culinary triangle can be used to under-stand the notion of Non-Alignment. According to Levi-Strauss, universal structures of a society are possible to comprehend by understanding its cuisine, i. e. its specific food-processing techniques. Given that, this paper shows how “Non-Alignment” is a ‘bonne-a-penser” term, by examining the structure of the term Non-Alignment, and ways it can be thought of (based on literature published in former Yugoslavia on Non-Alignment and the Non-Aligned Movement). Cognitive anthropology studies relations between human culture and human thought, and ways in which people u-nderstand and organize material objects, events and experiences that con-stitute their world (the way they perceive it in a cultural sense). Given that, Non-Alignment, although an impalpable phenomenon, is materially embo-died in the Non-Aligned Movement and the Conferences of the Non-Alig-ned, while on the cognitive level it is organized through various oppos-itions. This paper showcases certain oppositions (neutrality : non-ali-gnment; Non-Aligned Movement : First World; non-aligned countries : developed countries; Non-Aligned Movement : Imperialism), triangles


http://www.rtv.rs/sr/vesti/svet/svet/2009_07_11/vest_141140.jsp

Марија Крстић


41

(Non-Aligned Movement – Warsaw Pact – NATO Pact; East – West – Socialist Federative Republic of Yugoslavia; political doctrine – idea – movement; Non-Aligned Movement – military blocs – neutrality), and concepts of the Non-Alignment (cooked : raw::nature : culture) which can act as cultural models. Key words: Non-Alignment, Non-Aligned Movement, structuralism, cog-nitive anthropology, oppositions.

Оригинални научни рад удк 323(497.1)"1914/1919" 39 Cvijić J.

Marko Pišev [email protected] Politička etnografija i srpska intelektualna elita u vreme stvaranja Ju-goslavije 1914-1919. Istorijski pregled

Apstrakt: Tema ovog rada izražena je u predstavljanju intelektualnih, kulturnih i političkih prilika u Srbiji uoči, i tokom Prvog svetskog rata. Posebna pažnja biće usredsređe-na na intelektualnu elitu Kraljevine Srbije i njen odnos prema tzv. „jugoslovenskoj ideji“ – konceptu ujedinjenja južnoslovenskih naroda u jednu nezavisnu monarhiju čije su zamisli o teritorijalnim granicama, centrima administrativne kontrole i poli-tičke uprave, bile promenljive u zavisnosti od spoljnjeg i unutrašnjeg političkog konteksta, kao i individualnih pristupa rešenju „jugoslovenskog pitanja“. U skladu s tim, u radu će poglavito biti reči o preplitanju ondašnje srpske političke i intelek-tualne elite u spregama opšte organizacije buduće države, sa posebnim osvrtom na intenzivan naučno-politički angažman Jovana Cvijića. Ključne reči: jugoslovenska ideja, intelektualna elita, Jovan Cvijić

Jugoslovenske ideje i kulturno-istorijske prilike u Srbiji pre i uoči

Prvog svetskog rata Nakon proglašenja nezavisnosti, srpska politička elita se suočila sa za-

datkom transformacije nove balkanske kraljevine iz agrarne zemlje sa ne-razvijenom industrijom, visokom stopom nepismenosti i niskim životnim standardom u modernu nacionalnu državu organizovanu po ugledu na raz-vijene zapadnoevropske države, po ugledu na Englesku i Francusku. Me-đutim, nova balkanska kraljevina bila je u još jednom smislu nepotpuna - veliki broj Srba i dalje je živeo unutar teritorijalnih okvira svog moćnog suseda, Austro-Ugarske monarhije. Ovu „nepotpunost“ Cvijić je isticao kao iracionalnu, sentimentalnu komponentu srpskog nacionalnog osećanja, formulacijom da je ideja ujedinjenja srpstva jedna vrlo stara, vekovna, du-boko ukorenjena ideja u svesti srpskog naroda, suprotstavivši joj potom ideju jugoslovensta kao intelektualističku, „književnu“ ideju, i samim tim implicitno potencirajući mit o sveopštem nacionalnom jedinstvu Srba koji navodno nema nikakave veze sa političkim interesima, već pre svega sa fe-nomenom jedinstvene narodne psihe.1

1 Jovan Cvijić, Sabrana dela, knj. 3 (tom I), „Govori i članci“, SANU, zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, (2000): 356.



Na prostoru Austrougarske su, međutim, i drugi južnoslovenski narodi ispoljavali težnje ka širenju sveti o svojoj kulturnoj individualnosti; među Hrvatima, pokretanjem časopisa Danica Ilirska 1835. godine u uredništvu Ljudevita Gaja otpočelo je rađanje Ilirskog pokreta.2 Iako je imalo izve-snog uticaja na obrazovane Srbe u Vojvodini, ilirstvo je među intelektual-nom elitom unutar Srbije bilo otvoreno odbacivano. To se nije događalo bez razloga. Kao nezavisna država, Srbija se nalazila u dosta povoljnijem položaju u odnosu na ostale južnoslovenske narode pod tuđinskom vlašću. Takođe, borba za narodni jezik u Srbiji već je bila okončana time što je štokavski dijalekat prihvaćen kao osnovna srpskog književnog jezika (ilirci su takođe usvojili štokavski dijalekat kao osnovu za hrvatski jezik).3 Naj-važniji razlog se možda krio u bojazni da bi se prihvatanjem ilirskog po-kreta priznali kulturni prestiž i politička moć Zagreba, kao i jačanje hrvat-skog uticaja u Bosni. Zbog toga su mnogi Srbi smatrali ilirstvo za kultur-no-politički paravan hrvatske nacionalne ekspanzije.4

Kao svojevrsni pandan ovom pokretu javila se zamisao izražena u „Načertaniju“ Ilije Garašanina iz 1844. godine. Garašanin je Srbiju pred-stavio kao predvodnicu nacionalnog i kulturnog oslobođenja južnosloven-skih zemalja i ujedinitelja svih teritorija na kojima žive ovi narodi. Sadržaj „Načertanija“ uključivao je Bugare, umesto Slovenaca, u okvir planirane zajednice južnih Slovena.5

dicija.

Iz Garašaninovog Načertanija može se videti da je srpska politička eli-ta i pre formalnog oslobođenja od Otomanske imperije doživljavala sebe bitnim faktorom na prostoru Balkana, smatrajući da ima i pravo i moć da prekroji granice poluostrva u svoju korist. Aleksa Đilas ističe da je Garaša-nin bio “konzervativni političar bizmarkovih ambicija,”6 čije su sklonosti ka izrazito centralizovanom tipu državne uprave “pozajmile glas” težnjama srpske političke i intelektualne elite odraženim u monarhističkom i biro-kratskom nacionalizmu i ekspanzionizmu toga doba.7 One se poklapaju i sa Garašaninovim prenebegavanjem opažanja bilo kakvih “kvalitativnih razlika”8 između Južnih Slovena, kao i nedostatkom razumevanja za po-sebnosti njihovih političkih, društvenih i kulturnih tra

Jugoslovenska strujanja su, dakle, pored brojnih spoljašnjih i unutrašnjih prepreka uspela da se nametnu u srpskoj i hrvatskoj političkoj javnosti već sredinom 19. veka, pri čemu je politička i intelektualna elita jedne zemlje u njima videla priliku za ostvarenje svojih ekspanzionističkih planova, dok je

2 Aleksa Đilas, Osporavana zemlja, Književne novine, Beograd (1990):48 3 Jovan Cvijić, Sabrana dela, knj. 3... str. 298. 4 Aleksa Đilas, n.d. 49. 5 Jovan Cvijić, n.d. 290. 6 Aleksa Đilas, n.d.54 7 Op.cit. str. 55 8 Op.cit. str..54


Марко Пишев 45

druga uviđala da joj se tim putem, šanse za konačnim nacionalnim oslobođe-njem višestruko uvećavaju. Iako je Srbija ušla u Prvi svetski rat znatno iscr-pljena Prvim i Drugim balkanskim ratom, ona je probojem Solunskog fronta uz engleske i francuske trupe uspela da obezbedi sebi mesto na mirovnoj konferenciji gde su njene diplomate uz asistenciju naučnih delegata pregova-rale o budućim granicama Kraljevine SHS; ovime je predstavljala i odluču-jući faktor u formiranju državnog uređenja Kraljevine, približivši se realiza-ciji ideja iznesenih u Načertaniju Ilije Garašanina više od pola veka ranije.

Pozitivističko nasleđe: nauka u službi vlasti i političke propagande Pozitivizam je začet kao filozofska okosnica naučne revolucije kasnog

Srednjeg veka i ranog modernog doba u Evropi; zrelu fazu ostvario je to-kom prosvetiteljskog perioda, gde se za njegovog francuskog utemeljivača najčešće smatra Rene Dekart, dok se u Engleskoj njegovi počeci najčešće mogu pratiti do filozofskih spisa Frenisa Bejkona i Hjuma.9

Tradiciju prosvetiteljstva u svetlu pozitivizma oivičava vera u postoja-nje objektivne istine koja nadilazi kulturu i moral. Dekart je, na primer smatrao da transcendenta istina postoji i da je dostižna, i da se do nje može stići ako se u kognitivnom smislu oslobodimo ograničenja kulture.10 Kao teorijsko-metodološki okvir u društvenim naukama pozitivizam se povezu-je sa naučnim empirizmom vezanim za prikupljanje teorijske građe, i raci-onalizmom u svrhu njene sinteze i tekstualnog uobličavanja. Racionalnost se u ovom kontekstu smatra suštinom teorije i analize.11 Pritom je bitno is-taći da „sirovi“ empirizam, baš kao i „sirovi“ racionalizam trebalo da stoje u izvesnom balansu jedan u odnosu na drugi, u slučaju da se želi dostići željeni nivo „naučnosti“.

Postoji nekoliko razlika između empirijske nauke i čisto racionalne di-scipline: Prva počiva na posmatračkim temeljima koje potom nastoji da usaglasi sa racionalnim, dok je druga izgrađena na nizu arbitrarnih defini-cija, aksioma i postulata; propozicije prve nisu nužno sistematične, dok druga na osnovu svoje racionalne baze gradi zavisnu grupu teorema koje su naglašeno sistematizovane; empirijske hipoteze prve mogu vršiti gene-ralizacije samo na procesu indukcije (tj.oslanjanjem na dalje dokaze priku-pljene posmatranjem), dok su racionalne teoreme dokazive isključivo de-dukcijom.12 Pozitivisti, dakle, veruju da isključivom naučni metod proiz-

9 Paul B. Roscoe, The Perils of “Positivism” in Cultural Anthropology, American Anthropologist, New Series, Vol. 97, No. 3 (Sep., 1995):493. 10 Michael Buchowski, Enchanted Scholar or Sober Man? On Ernest Gellner”s Rationlism, Rewiev Essays, University of Poznan, 363 11 Joseph Mayer, Toward a Science of Society, The American Journal of Sociol-ogy, Vol. 39, No. 2 (Sep., 1933):162. 12 op.cit., str.163


http://www.jstor.org.proxy.cc.uic.edu/stable/683269

http://www.jstor.org.proxy.cc.uic.edu/action/showPublication?journalCode=ameranth



http://www.jstor.org.proxy.cc.uic.edu/action/showPublication?journalCode=amerjsoci

http://www.jstor.org.proxy.cc.uic.edu/action/showPublication?journalCode=amerjsoci


azu-mel

ta, trebalo da bude čvrsta met

elneru, krase naučni pozitivizam. Te karakteri-stike, naime, redom glase:

vodi „istinu“ ili objektivno znanje, pa je shodno tome, „jedina prava“ po-traga – potraga za perfekcijom u primeni naučnog metoda, čime se, zapra-vo, otvara rizik za redukciju epistemologije na metodologiju. 13 U slučaju prirodnih nauka, vera u uređenje prirode podržana je verom u determini-zam fizičkog univerzuma posmatranih objekata i fizičkih fenomena, za ko-je se veruje da su entiteti u potpunosti vođeni trans-prostornim i trans-vre-menskim vrstama fenomena ili međudnosa.14 Naučnik bi, možda delimič-no i zbog toga, trebalo da očekuje primenljivost svoje generalizujuće teori-je nezavisno od konteksta, kako je to slučaj, recimo, u matematici, fizici, biologiji, geologiji i drugim prirodnim naukama. U jednom svom radu, Žarvi raspravlja o prirodnim naukama kao sistemima znanja lišenim bilo kakvog socijalnog, kulturnog, ili specifično etnografskog miljea koji bi im pružio posebno značenje u posebnim društvenim okvirima. Time se on, za-pravo nadovezao na Gelnera, koji je smatrajući da Dekartovo „kognitivno odstupanje od svih ograničenja kultura“ ipak nije moguće izvesti, predlo-žio da umesto toga objektivnu istinu pokušamo da približimo nama i pod-vrgnemo je analitičkom procesu koji će je učiniti univerzalnom za sve kul-ture, tako da nećemo morati da “istupamo iz svoje kože” da bismo je r

i. Analitički proces „objektivne nauke“, prema Gelneru, kao i prema Žar-

viju, najjasnije se ogleda u prirodnim naukama čije se „propozicije i zahte-vi sa jednakim uspehom mogu preneti u bilo koju sredinu.“15 Kako navo-di, prirodna nauka ne priznaje relativizam, ona podržava stanovište da po-stoji jedna, i samo jedna fizika prirode.16 Ne postoji ništa što bi se moglo nazvati „kineskom fizikom“, ili „jevrejskom fizikom“, ili „fizikom Azan-dea“. Ljudska rasa je ujedinjena u svojim naporima da doprinese prošire-nju znanja o fizici, a podeljena je u onoj meri u kojoj svaki njen deo pred-stavlja celinu te nauke.17 Ovakav stav nadovezuje se na predstavu o nauč-nom monizmu koji bi, prema mišljenju pozitivis

odološka okosnica i u društvenim naukama. Nadovezujući se ponovo na Gelnera, Žarvi tvrdi da je naše društvo „či-

njenica“, i da ga je moguće posmatrati kao činjenicu, i to na osnovu onih karakteristika koje, prema G

13 Paul B. Roscoe, Perils of “Positivism” str. 494. 14 Op cit., str. 499 15 Ernest Gelner, Postmodernizam, razum i religija, Jesenjski i Turk, Zagreb (2000): 73 16 I. C. Jarvie, Anthropology as Science and the Anthropology of Science and of Anthropology or Understanding and Explanation in the Social Sciences, Part II, -PSA: Proceedings of the Biennial Meeting of the Philosophy of Science Association, Vol. 1984, Volume Two: Symposia and Invited Papers (1984):747. 17 Ibid.




http://www.jstor.org.proxy.cc.uic.edu/action/showPublication?journalCode=psaprocbienmeetp


1. Odbacuje transcedentno i usredsređuje se na opažajni svet; 2. Insi-stira na razumljivosti i logičkoj konzistentnosti; 3. Insistira na maksimal-nom razdvajanju pitanja; sve što može biti razdvojeno u mislima, o tome bi trebalo i misliti razdvojeno; 4. Odbacuje idiosinkratična [odnosno, ad hoc – prim. M.P.] objašnjenja; 5. Iako pozitivna nauka nije potpuno koncesivna [tako da se svi o njoj slažu u svim mogućim pitanjima – prim. M.P.], ona jeste koncesivna do zapanjujućeg nivoa; 6. U nekom smislu je inter-kultu-ralna; 7. U nekom smislu je kumulativna; 8. Zahteva težak i dug trening u misaonim stilovima koji se nikako ne nadovezuju na one iz svakodnevnog života; 9. Njena stalno rastuća tehnologija je nemerljivo superiorna i kvali-tativno distinktivna u odnosu na praktične veštine zanatlije.18

Društvene nauke, dakle – prema pozitivistima – ne bi trebalo da se sti-de univerzalnih pravila i zakona kojima u svojim primenljivim rezultatima teže prirodne nauke, već bi naprotiv, trebalo da i same teže formulisanju takvih pravila i zakona u vlastitim okvirima. Ovo mišljenje taođe povlači korene i iz Komtove pozitivističke filozofije, prema kojoj je sve fenomene moguće podvrgnuti nepromenljivom prirodnom zakonu, i prema kome tre-ba sagledati istoriju tako da ona pokaže da je sva nauka jedno.19 U skladu s tim, navešćemo primer jednog teoretičara nauke koji je smatrao da se sa strukturalne tačke gledišta naučno znanje može povezati sa zgradom viso-kom nekoliko spratova. Matematika u ovom primeru gradi temelje dotične zgrade, fizika prvi sprat, hemija drugi, moderna astronomija treći, a geolo-gija, biologija i psihologija peti, šesti i sedmi.20 Postavlja se pitanje ima li tu negde uopšte mesta za društvene i humanističke nauke, poput sociologi-je i antropologije? Odgovor je sasvim jednostavan: onog trenutka kada ma-tematički eksperti, kao i oni iz fizičkih i bioloških nauka pristupe socijal-nim studijama, sociologija, antropologija i druge srodne nauke postaće ko-načno sposobne da obavljaju legitimna „naučna istraživanja“.

Pozitivistička filozofija i pristup nauci, pored toga što predstavlja forma-lan metod za istraživanje bezličnog univerzuma „objektivne“ stvarnosti koja postoji nezavisno od ljudske percepcije i interpretacije – sa druge strane, nju je moguće opaziti i analitički posmatrati isključivo zahvaljujući ljudskoj spo-sobnosti percepcije preko čulnih organa – nosila je u sebi i veru u ljudski progres, stalnu posvećenost potrazi za univerzalnom „istinom“, kao i veru u osnaženje naučne inventivnosti ljudskog (raz)uma kroz primenu kritičke in-teligencije.21 Putevi kojima se pozitivisti kreću ka ovom cilju iznalaženja i formulisanja univerzalnih zakona koji bivaju validni u „objektivnoj“ stvar-

18 Op.cit. 751. 19 Frank E. Hartung, The Social Function of Positivism, Philosophy of Science, Vol. 12, No. 2 (Apr., 1945): 120. 20 Joseph Mayer, Toward a Science of Society... str. 166. 21 Murray L. Wax, On Negating Positivism: An Anthropological Dialectic, American Anthropologist, New Series, Vol. 99, No. 1 (Mar., 1997):18.



http://www.jstor.org.proxy.cc.uic.edu/action/showPublication?journalCode=philscie






nosti, podrazumevaju čitav inventar „činjenica“: konstrukciju idealnog jezi-ka nauke; kontrolisano upoređivanje; apstrakciju; teorijski formalizam i kvantitativna merenja; indukciju; dedukciju; verifikaciju; testiranje hipoteza; hipotetičko-deduktivni metod; logiku eksperimenta, itd.22

Postoji, međutim, jedna izuzetno značajna dimenzija Gelnerovog pozi-tivizma koju je on preuzeo iz Poperove filozofije nauke. Poper je, naime, svojim hipotetičko-deduktivnim metodom imao za cilj da ukaže da se na-učnost neke hipoteze ne ogleda u njenoj proverenosti niti proverljivosti već u pokušajima opovrgavanja vlastitih ili tuđih hipoteza. Što je jedna naučna teorija podložnija opovrgavanju, insistirao je Poper, to je značajniji kriteri-jum njene naučnosti. Gelner je ovaj postulat prihvatio kao jedino racional-no merilo za evaluaciju priloženih propozicija.23

Da li bi Cvijićev naučni rad na polju istraživanja antropogeografskih osobenosti balkanskog stanovništva uopšte, a etnopsihičkih karakteristika posebno, izdržao ovaj test? Čini se da opovrgljivost Cvijićevih naučno poli-tičkih stavova vezanih za jugoslovenstvo u celini nije izvodiva bilo kakvom logičkom operacijom. Prema njegovim vlastitim rečima poznato je da

''...logika nije jedino sredstvo kojim se dolazi do tzv. tačnih zaključaka i naročito nije jedino sredstvo kojim se iznalazi istina; jer tačni zaključci i istina nisu uvek jedno isto. Oni što logički, iz postulata izvode i nižu zaključke često ne nalaze isti-nu. Uz logiku i pred logikom treba da idu moć posmatranja i intuicije, a u društve-nim pitanjima i jako razvijeno moralno osećanje. Bez njih je logika suva, neplod-na i često netačna.'' (kurziv – M.P.)24

Nauka je, kako smo već nagovestili, u Cvijićevo vreme polako ali sigur-

no postala nezaobilazno oruđe političke strategije.25 Ovo je ostavilo brojne, i čini se, nedovoljno istražene posledice u bližoj istoriji. Intelektualne, dru-štvene i političke elite su tokom izvesnih razdoblja u modernoj istoriji evrop-skih društava zloupotrebljavale nauku i sam pojam „naučnosti“ u svrhu po-jednostavljenja društvene „stvarnosti“ i formiranja predstava o društvenom progresu i evoluciji, ne ustručavajući se, pritom da pribegnu instrumentaliza-ciji čitavih nizova predrasuda koje su – pojednostavljujuće po sebi – imale za cilj da opišu društvo ne onakvo kakvo jeste, već onakvo kakvo bi, prema njihovom mišljenju, trebalo da bude. Ekstremističke ideje kakve su se javile u Nemačkoj sredinom XIX veka gde su se naučnici smatrali nekom vrstom

22 Paul. B. Roscoe... str. 493. 23 Hugh V. McLaughlan, Gellner on Relativism in the Social Sciences, Philosophy of the Social Sciences/Philosophie des sciences sociales, 18:1 (1988):114 24 Jovan Cvijić, Sabrana dela, knj. 3 (tom I)... str. 357. 25 Ljubinka Trgovčević, Naučnici Srbije i stvaranje Jugoslavije, Narodna knjiga, Srpska književna zadruga, Beograd (1986):6



političke savesti nacije i nosiocima napretka i kulture,26 utrle su put naučno-političkim studijama koje su iz njih proizlazile i uslovile su nacionalističku orijentaciju nemačke nauke dovevši je do okvira preko kojih ni nauka ni ljudska mašta više nisu mogle da pređu: od fundamentalno rasističkih predi-spozicija, preko tvrdnji o rasnoj čistoti i superiornosti nordijskog čoveka do vere u neophodnost pročišćenja zemlje i sveta od “prljavih,” “podlih” i “de-kadentnih” rasa kojima je najprikladnije mesto u gasnim komorama. Sve je to bilo moguće tvrditi ne vodeći pritom računa o povredi bilo kakvog suštin-ski bitnog principa “objektivne” nauke, i čak sprovodeći ozbiljna naučna is-traživanja sa ciljem legitimne potvrde ovih “pozitivističkih” postulata, služe-ći se temama koje spadaju u domen nauka poput nacionalne istorije, istorije religije, lingvistike, etnologije, medicine i biofizičke antropologije. Rasistič-ke teorije predstavljaju jedan od najeksplicitnijih primera instrumentalizacije široko uvreženih predrasuda u svrhu pojednostavljivanja slike društvene „stvarnosti“ i uspostavljanja smernica dalje društvene evolucije. Pozitivizam i „naučni“ rasizam nalazili su se u čvrstoj međusobnoj vezi,27 nadopunjujući se u simbiozi „egzatnih“ nauka i ideologije - simbiozi koja je rezultovala svojevrsnim malignitetom u samom tkivu „stvarnosti“ čoveka, bio on jedin-ka za sebe, ili deo šireg društva.

Iako Cvijić nije imao previše toga zajedničkog sa rasističkom doktri-nom, i čak je upozoravao na opreznost u polemici o rasnim tipovima,28 on jeste smatrao sebe „naučnikom sa misijom“, pri čemu se njegova „misio-narska“ odlika, kako smo već istakli, ogledala u sakupljanju i teorijskom uobličenju građe koju je trebalo uklopiti u prethodno osmišljene, ideološki oblikovane kalupe.

Kult naučne objektivnosti, neupitno poverenje u pozitivizam, kao i spoj intelektualne elite sa najvišim hijerarhijskim strukturama u društvu, vodili su ka tome da naučnici – sa Cvijićem na čelu – bivaju angažovani pri idejnim razradana ratnih ciljeva i, u zavisnosti od ugleda i naučnog autoriteta, ostvaruju kontakte sa kolegama i političarima kojima su u od-sudnim trenucima mogli nametnuti svoja rešenja.

U skladu s tim, nove, još nerazrađene naučne oblasti, poput etnologije, sociologije, psihologije, antropogeografije, biofizičke antropologije, itd., takođe je poneo talas ovog oduševljenja naukom od strane političara sve-snih mogućnosti njene upotrebe, s obzirom na to da su mnoge, sasvim pro-

26 Ibid. str. 8. Takođe, upor. sa S. M Stanković,. Jovan Cvijić o nastavi i nauci. Glasnik Srpskog geografskog društva, 84(2), (2004):61-70. 27 O ovome pobliže u: Juan Comas, More on "Scientific" Racism, Current Anth-ropology, Vol. 3, No. 3 Published by: The University of Chicago Press on behalf of Wenner-Gren Foundation for Anthropological Research, (Jun., 1962), pp. 284-302. 28 Milorad Ekmečić, Stvaranje Jugoslavije 1790-1918, knj.2, Beograd, Prosveta, (1989): 509.


http://www.jstor.org.proxy.cc.uic.edu/action/showPublisher?publisherCode=ucpress

http://www.jstor.org.proxy.cc.uic.edu/action/showPublisher?publisherCode=wennergren


izvoljne hipoteze mogle doživeti afirmativan prijem u naučnoj javnosti do-kle god su baratale – neretko jednako proizvoljnim – empirijskim „dokazi-ma“ i teorijsko-metodološkim aparatima utemeljenim na pozitivističko-ra-cionalističkoj metodologiji.

Cvijić je vršio svoja istraživanja Balkanskog poluostrva u vreme ka-da naučna literatura o ovom u odnosu na ostatak Evrope, ekonomski, po-litički i društveno dosta zaostalom području, tek delimično oslobođenom od osmanlijske vlasti, nije nudila gotovo nikakve reference za uporednu analizu – što je samom istraživaču pružalo dosta prostora za manevrisa-nje između dva vodeća elementa u proizvodnji etnografske stvarnosti: ra-cionalizma zasnovanog na empiriji, kao i krnjoj induktivnoj logici koja je često vodila u neskromne – mada, katkad i u smerno oprezne – generali-zacije, i nacionalizma zasnovanog na romantičarskim korenima i veri u „duh nacije“.

Status, etnička pripadnost i obrazovanje formirali su Cvijićev socijalni i kulturni kapital na osnovu kojeg je on mogao da zauzme ulogu vrhovnog naučnog arbitra u srpskom društvu i samovoljno definiše mentalne, karak-terne i fizičke karakteristike ljudi, kao i kulturne sadržaje njihovih navika, običaja, usmene tradicije i materijalne kulture širom Balkanskog poluostr-va gde je vršio svoja terenska istraživanja. Društveni položaj i marljiv aka-demski rad vremenom su ga učinili bliskim političkoj eliti koja je, čini se, cenila pre svega misionarski aspekt njegovih intelektualnih napora. („dve elite“ – intelektualnu i političku, u to vreme nije bilo moguće sasvim jasno razgraničiti, možda i zbog manjka akademski obrazovanih građana u Srbi-ji, a možda i zbog ogromne društvene potrebe za politizacijom što većeg broja stanovništva). Spoj visokog univerzitetskog položaja i lične svesti o misiji omogućio mu je da ideološki profilisanu „nauku“ umota u pakovanje metodološki validne, empirizmu dosledne, u „čistom“ razumu utemeljene, vrednosno neutralne i politički nepristrasne društvene nauke koja ima za cilj „prosto“ utvrđivanje naučne „istine“ o demografskim, antropogeograf-skim i etnokulturnim „činjenicama“ Balkanskog poluostrva. Pozitivizam je u tom kontekstu predstavljao zlatan ključ uspeha, jer se uz njegovu tekstu-alnu podršku, „nauka“ činila naučnijom, a „istina“ istinitijom. Primera ra-di, sama činjenica da je Cvijić u svojim etnopsihološkim istraživanjima, iz-noseći vlastito viđenje dinarskog tipa isticao i njegove negativne karakteri-stike išla je u prilog „naučnosti“ njegovih rezultata, s obzirom na to da jed-nostrano idealizovanje nekog od psihičkih tipova nije bilo u skladu sa im-plicitnim postulatima pozitivističke nauke, odnosno njenom racionalnom komponentom. Svaka idealizacija činila bi se u tom smislu sumnjivom, zbog čega je Cvijić svakako procenjivao da bi izvesan balans pozitivnih i negativnih crta mentaliteta, njegove psihičke tipove – Dinarski naročito – učinila naučno prihvatljivijim.



* U Srbiji početkom Prvog svetskog rata intelektualna elita je pratila

trendove u nauci i njenoj konkretnoj primeni pri definisanju okvirnih pra-vaca spoljne politike i usaglašavanju teritorijalnih pretenzija te zemlje u odnosu na susedne države. Slobodno se može reći da su etnografska, odno-sno antropogeografska istraživanja Jovana Cvijića tom prilikom igrala ključnu ulogu, jer su ona – uz Skerlićev lingvistički metod – prva naučno utemeljila „potrebu“ za ujedinjenjem južnoslovenskih naroda. Na osnovu Cvijićevih istraživnja moglo se „argumentovano“ tvrditi do kojih granica teritorija buduće države ima pravo da se prostire. Cvijićeva antropogeogra-fija obuhvatala je više zasebnih disciplina formirajući od njih integrativnu sistematološku celinu koja funkcioniše po principu uzročno-posledičnih veza (promena u jednom podsistemu uslovljavala je promene u strukturi čitavog sistema).

Prema rečima Branka Petranovića, “Pašić je razvio viziju jugosloven-ske države (...) već drugog dana po izbijanju rata, odgovarajući Jovanu Cvijiću da će granica (...) dosegnuti Klagenfurt - Marburg (Maribor)- Se-gedin.”29 Ljubinka Trgovčević u svom radu “Jovan Cvijić u Prvom svet-skom ratu” navodi da je Cvijić istog dana po objavi rata u Nišu “učestvo-vao u prvim razgovorima o ratnim ciljevima i granicama buduće države, tako da se od prvih trenutaka rata aktivno uključio u razvijanje i pravljenje programa koji bi se ostvarili u slučaju da rat bude dobijen”.30 Odatle se može videti da je Cvijić bio još od ranije veoma blizak državnom vrhu i da su se ličnosti poput kralja, regenta i predsednika vlade oslanjale između ostalog i na njegovo stručno poznavanje Balkanskog poluostrva pri osmi-šljavanju ratne i propagandne strategije.

Propagnadna strategija kojom se koristio Cvijić, na vrlo dobar način je sažeta u nekoliko rečenica koje smo izdvojili iz njegovog govora održanog pred „Kolom srpskih sestara“, 18. februara 1907. god.:

''Daleko u zapadnoj Bosni ima varvarošica Kupres, blizu dalmatinske granice. To je kraj koji ni u nemanjićko doba nije bio pod srpskom državom. Po kupreškim planinama pratio me je 1897. godine jedan siromašan srpski seljak, nepismen, be-dan, prosed, pogrbljen, skoro izgladnelog izgleda. Ne zna ništa o svetu. Tuku ga brige o teškom svekodnevnom životu. Izgledalo je da u njegovoj unutrašnjosti ne-ma ničega drugog osim one mističnosti, kojom najprimitivniji seljak daje sebi ra-čuna o Bogu, nebu, zvezdama, smrti, itd. Jedanput smo zanoćili u planini, i sti-cajem prilika proveo sam s njime u razgovoru celu noć. Tada mi je, što inače sme samo na domaćem ognjištu, pored vatre, među svojim najitimnijim, otkrio svoja duboka narodna osećanja, neke stare nacionalne klice, koje čine glavnu sadr-

29 Branko Petranović, Istorija Jugolsavije, knjiga I, Nolit, Beograd (1988):9. 30 Ljubinka Trgovčević, Jovan Cvijić u prvom svetskom ratu, Istorijski časopis XXII (1975):174



žinu njegove duše i duhovnog života. U ovom seljaku ima jasnih i jakih srpskih osećanja, i on svoju zemlju i zajednicu sa ostalim Srbima instinktivno i duboko voli. To se ne može iz njega iščupati; silno je.''31

Iz ovog pasusa se vidi da je Cvijić bio pre svega visokocenjeni uče-

njak, član Univerziteta, sa ambicjama koje su premašivale Univerzitet i prelazile u polje aktivnog rada na nacionalnom osvešćenju širokih narod-nih slojeva, pa tek onda naučnik. S druge strane, Beogradski univerzitet i Srpska kraljevska akademija takođe su predstavljale institucije koje su pro-movisale ideje o kulturnom i etničkom jedinstvu južnoslovenskih naroda. Preko listova i organizovanja opštejugoslovenskih manifestacija nastojale su da utiču i na druge društvene slojeve sem intelektualnih u propagiranju dvojakog nacionalnog cilja: prvo, za ujedinjenjem celokupnog srpskog na-roda, a potom i svih jugoslovenskih naroda.32 Prema tome, može se slo-bodno tvrditi da je celokupna intelektualna snaga u zemlji bila upregnuta za izvršenje zadatka koji nije imao nikakve neposredne veze sa naukom, već mnogo više sa ratnim ciljevima države. Pritom, treba uzeti u obzir pri-medbu Trgovčevićke da je inteligencija, pored toga što se smatrala bitnim faktorom u vođenju naroda, bila inspirisana i patriotskim motivima,33 tako da pomenuti nacionalni zadatak nije smatrala nametnutim “odozgo”, već prirodnim nastavkom težnji za nacionalnim oslobođenjem. O ovom „pri-rodnom nastavku“ na sličan način govori i Cvijić, rečima da „svaki čoba-nin zna za veliku srpsku celinu“, što je „jedina sadržina višeg nacionalnog osećanja, posle brige za svakodnevnim životom.“34 Ovaj patriotizam inte-lektualne elite bio je, pored propagiranja političkih težnji Srbije u zemlji i van nje, vidljiv i u aktivnom učešću intelektualne elite u ratnim borbama, kako tokom Balkanskih tako i delimičo u Prvom svetskom ratu.35 Primera radi, Veselin Čajkanović, koji je u vreme objave rata od strane Austro-Ugarske bio docent Filozofskog fakulteta, odmah je bio pozvan da se pri-ključi srpskim vojnim jedinicama dobivši čin artiljerijskog kapetana36, koji je po svemu sudeći stekao u Balkanskim ratovima, a Tihomir Đorđević se prijavio kao dobrovoljac u štabu Dunavske divizije prvog poziva;37 u sa-stav vojnih jedinica ušao je veliki broj univerzitetskih profesora, među nji-ma i istoričar Stanoje Stanojević, etnolog Niko Županić i pravnik Kosta Kumanudi koji su već do 1915. po naredbi vlade napustili zemlju, jer su bili mnogo korisniji vlastima u obavljanju nacionalno-propagandnih zada-

31 Jovan Cvijić, n.d. str. 58. 32 Ljubinka Trgovčević, Naučnici ... str.22 33 Ibid. 34 Jovan Cvijić, n.d. str. 59. 35 Op.cit. str. 24 36 Ibid. 37 Op.cit. str. 25



taka.38 Od naučnih stvaralaca značajnih za srpsku etnologiju, jedino je Ve-selin Čajkanović nosio vojnu uniformu gotovo sve do završetka rata39.

Važno je istaći i to da sile Antante, iako formalno saveznice Srbije, ni-su bile naročito blagonaklone prema razbijanju Austro-Ugarske, delom zbog toga što je ova moćna Monarhija predstavljala činilac ravnoteže pre-ma Rusiji40, a delom i zbog neupoznatosti sa političkim planovima koji su proizlazili iz ideje jugoslovenstva. Zbog toga je, pored ratnih napora, srp-ska vlada radila i na tome da svoju intelektualnu elitu uputi u evropske pre-stonice velikih sila, nakon čega bi tamošnjoj javnosti u svim pogodnim pri-likama mogla da predstavi argumente za stvaranje Jugoslavije i – priprema teren za priželjkivane poteze srpske spoljne politike.

Cvijićeva misija u Londonu 1915. godine Godina 1915. je već u prvim mesecima političkom vrhu Srbije donela

mnoga razočarenja. Pored vidljivih naznaka da će rat trajati mnogo duže nego što se očekivalo41, sile Antante su započele i pregovore sa diplomat-skim predstavnicima Italije, Bugarske i Rumunije oko njihovog ulaska u rat. Računajući na to da bi jedini interes ovih zemalja moglo biti njihovo teritrijalno proširenje na štetu pojedinih oblasti na koje je srpska vlada ra-čunala kao na sastavne delove buduće Jugoslavije42. Trebalo je odmah uputiti nekoga ko će, makar nezvanično, zastupati interese Srbije u Velikoj Britaniji. Ispostavilo se da je savršena osoba za tu vrstu zadatka bio Jovan Cvijić.43

Cvijić je još tokom 1914. radio na brošurama naslovljenim “Jedinstvo Jugoslovena” gde je, na osnovu svojih dotadašnjih terenskih istraživanja nastojao da obrazloži da geografska celina Jugoslavije (podeljena u tri pri-rodno i ekonomski nerazdvojna pojasa) zajedno sa srodnošću jezika i naro-da (svrstanom u nekoliko etnopsihičkih grupa nastalih migracijama i asi-milacijom stanovništva) čine polaznu osnovu za tumečenje jedinstva ju-žnih Slovena. Njegova ključna teza odnosila se na psihičke osobine - ose-ćajnost, čast i ponos, bistrinu, ratničke sposobnosti - koje su “metanasta-zičkim pokretima narodnih masa (misleći tu, pre svega, na Srbe) postale vrlo slične ili čak istovetne”44. Politička nijansiranost njegove argumenta-cije ogledala se u tome što je Cvijić Srbiju pozicionirao kao geografski i

38 Op.cit. str. 27 39 Ibid. 40 Branko Petranović, Istorija Jugolsavije, knjiga I, Nolit, Beograd (1988):8. 41 Ljubinka Trgovčević, Naučnici ... str.33 42 Ibid. 43 Op.cit. str. 35 44 Ljubinka Trgovčević, Jovan Cvijić u prvom svetskom ratu, Istorijski časopis XXII (1975): 175



etnografski zglob koji povezuje zapadne i istočne delove Balkanskog polu-ostrva, odnosno one narode za koje je smatrao da je neophodno da uđu u sastav buduće države.45 Njegova jaka naučna reputacija, srbocentrična vi-zura jugoslovenskog ujedinjenja, i tome shodni politički stavovi činili su od njega idealnu osobu za emisara Srbije u Velikoj Britaniji i tumača teri-torijalnih zahteva svoje zemlje inostranoj javnosti. Pionirska istraživanja, naučan ton i “objektivna” prezentacija njegovih istraživačkih rezultata bili su prihvaćeni i visoko cenjeni među intelektualnom elitom onih zemalja koje su znale malo ili gotovo ništa o Srbiji ili Balkanu, što po sebi govori dovoljno o uticaju koji je u to vreme nauka – pa makar i one njene još uvek „mlade i zelene“ grane – imala u društvu.

je .

Cvijićeva nezvanična politička misija u Londonu odnosila se na profe-sionalno aktiviranje u više polja: 1) Zajedno sa engleskim javnim radnici-ma Evansom, Stidom, Siton-Votsonom i Trevelianom organizovao je “Od-bor za rad u javnosti”46. Odbor je imao zadatak da organizuje predavanja, proizvodi stručne članke, ugovara privatne razgovore, oglašava se putem sredstava javnog informisanja itd.47, a sve to sa ciljem da obavesti engle-sku javnost o prilikama u Srbiji i izazove što šire simpatije prema njenom teritorijalnom programu. 2) S obzirom na to da su se u Londonu istovreme-no obavljali pregovori sa Italijom, Rumunijom i Bugarskom, Cvijićev za-datak bio je i da se obavesti o tokovima tih pregovora, ali i da pokuša da na svaki način umanji njihov štetan efekat po teritorijalne pretenzije Srbi 48

Pregovori sila Antante sa Italijom, Rumunijom i Bugarskom Odmah po dolasku u London, Cvijić je, na molbu ser Artura Evansa nacr-

tao etnografsku kartu jugoslovenskih zemalja, sa granicama koje je Srbija že-lela posle rata.49 On, međutim, nije imao, niti je mogao imati neophodne po-datke o svim oblastima koje je uvrstio pod teritoriju buduće države. Primera radi, Cvijić nije imao vremena da se posle Balkanskih ratova bavi podrobni-jim istraživanjem Dalmacije dalje od Dubrovnika – dakle, teritorijom koja je predstavljala jedno od ključnih nedoumica u pregovorima Antante sa Itali-jom, jer ga je 1914. objava rata sa Austrougarskom dočekala na tlu Kosova i Metohije - oblasti tek pripojene Srbiji50. O Dalmaciji je mogao imati podat-ke samo posredno, zbog čega je i insistirao – i to više puta – na tome da ju-

. str. 177 45 Ibid. 46 Op.cit47 Ibid. 48 Ibid. 49 Ibid. 50 Op.cit. str. 174



gos

loženu granicu u Banatu, koje je ovaj izložio u pomenutom promemoriju.

ji su po mađarskim statistikama “Mađari”. 6. Istorij-ki, ovaj deo Banata uvek je bio srpski, i u njemu su Srbi imali organizovanu cr-

kvu,

ma apsolutnu većinu. Povrh svega, tvrdnja o mađarskim stat

lovenski intelektualci iz ovih krajeva prisustvuju pregovorima u Londo-nu.51

Ni u progovorima sa Rumunijom, stvari nisu stajale mnogo drugačije. Dok je na jesen 1914. godine pisao brošure “Jedinstvo Jugoslovena,” Cvi-jić izgleda da nije bio sasvim siguran kojom linijom bi trebalo da se kreće granica sa Rumunijom u Banatu. Zbog toga je na kartama koje je ostavio u prilog raspravi tu oblast ostavio pod znakom pitanja.52 Međutim, kako su obe zemlje, i Rumunija i Srbija polagale pravo na Banat, a londonskim pregovorima se, prirodno, nastojalo da se Rumunija uvuče u rat uz određe-nu odštetu, javila se potreba da se hitno iskristališe stav Srbije prema ovom pitanju. Nemajući ni ovde dovoljno podataka, Cvijić verovatno nije imao drugog izbora sem da se osloni na savet srpske vlade. Zbog toga je u pro-memoriju o srpskim pravima na Banat koje je dostavio engleskom Mini-starstvu spoljnih poslova u maju 1915. “obeležio na priloženoj karti grani-cu saopštenu vladinim uputstvom od 14. maja 1915.” Politički interesi na-metnuli su se ispred Cvijićeve naučne savesti, što postaje jasnije kada se istakne podatak da “Cvijić nije dovoljno poznavao prilike u Banatu” i da je “morao da koristi objavljeni statistički materijal i znanja drugih.”53 Još je-dan bitan uvid u “naučnost” Cvijićeve političke etnografije dobija se kada se razmotre “nacionalni, politički, istorijski i etnografski razlozi” za pred-

Zahtevi su obuhvatali šest tačaka, od kojih ćemo pomenuti samo nekoliko:

“1. Predložena granica brani se potrebom da se osigura strategijski i saobraćajna dolina Morave, koja je glavna komunikacija kako za Srbiju, tako i za Balkan. 2. Dobijanjem predložene granice osigurao bi se Beograd i drugi gradovi u severnoj Srbiji. (...) 5. Stanovništvo Banata je mešovito i nijedna nacionalnost nema apso-lutnu većinu. Srbi sa ostalim Slovenima imali bi u zahtevanom delu relativnu veći-nu, uključujući i one Srbe kos

svoje manastire i sl.”54

Iz ovih navoda se vidi da su za Cvijića strateški ciljevi imali mnogo veću težinu od “istorijskih i etnografskih,” s obzirom na to da su potonji od šest tačaka priloženi samo u poslednje dve. Uostalom, etnografske statisti-ke nisu ni išle u prilog zahtevima Srbije jer je Cvijić sam priznao da nijed-na nacionalnost ne

istikama mogla je biti tačna ili netačna, ali u svakom slučaju neproveri-va do kraja rata.

51 Ljubinka Trgovčević, Naučnici... str.35 52 Ibid. 53 Ljubinka Trgovčević, Jovan Cvijić u prvom svetskom ratu... str. 181 54 Op.cit. str. 182-183



za višu kulturu i da nijedno jugoslovensko pleme nem

u, u to-ku p

i stavovi bili su bliski Cvijićevom upo-zore

Cvijićev saradnik u Londonu bio je, pored ostalih i profesor Bogdan Popović. On je u London stigao po preporuci Pašića, ali i engleskog posla-nika u Srbiji koji ga je, prema uvidima Trgovčevićke ocenio kao “one of the most distinguished,”55 bez obzira na to što je Popović smatrao da je “srpski narod sposoban

a u tom pogledu pravo prvenstva nad Srbima”.56 Dotični profesor ba-vio se zajedno sa Cvijićem problemom teritorijalnog razgraničenja Make-donije sa Bugarskom.

Kao i u slučaju Rumunije, i sa Bugarskom su pregovore vodila oba zara-ćena bloka. Međutim, za razliku od velikih naprezanja oko Dalmacije i Ba-nata, Cvijić je Makedoniju dobro poznavao, što pokazuje i podatak da se zvanična srpska politika pri postavljanju zahteva za pomeranjem južne gra-nice vodila njegovim predratnim istraživanjima makedonskih oblasti.57 Iako je pri savladavanju ovog pitanja Cvijić raspolagao naučnim argumentima do kojih je došao sam, njegova naučna propaganda naišla je na novu prepreku: snažan uticaj bugarofilskih krugova unutar Balkanskog komiteta Donjeg do-ma engleskog Parlamenta.58 Zajedno sa pomenutim profesorom Bogdanom Popovićem i još jednim nezvaničnim emisarom, Janićem, kao i uz asistenci-ju malog broja engleskih javnih radnika koji su bili voljni da pomogn

roleća 1915. ipak je objavljen niz članaka o makedonskom pitanju, napi-sanih isključivo na osnovu rezultata prethodnih Cvijićevih istraživanja59 i iz-datih uz već pripremljenu kartu iz brošure “Jedinstvo Jugoslovena”.

Jedan od osnovnih problema spora oko Makedonije bio je u tome da se dokaže kako Makedonci nisu Bugari, čime se, sasvim u skladu sa svo-jim nacionalističkim aspiracijama, najviše bavio Bogdan Popović. On je, prema uvidima Ljubinke Trgovčević, ipak više razmišljao nego pisao, jer je “voleo da se bavi problemima koji nikako nisu mogli biti rešeni.”60 Ne-doumica oko etničke pripadnosti Makedonaca je, po svemu sudeći, bila in-trigantna i za druge društvene naučnike tog doba. U knjižici “Problemes Yougo-Slaves,” Stojan Novaković je, na primer, nastojao da ukaže na ne-postojanje demarkacione linije između pojedinih dijalekata na području Makedonije, uz “dokaze” da je za jednog Makednoca podjednako lako da prihvati srpski i bugarski jezik (ov

nju da o Makedoniji nije moguće doneti potpuno ispravan naučni sud, i da se razgraničenje na tom području ne može izvesti tako da naučnici obeju zemalja budu zadovoljni).61

55 Ljubinka Trgovčević, Naučnici ... str.38 56 Ibid. 57 Ljubinka Trgovčević, Jovan Cvijić ... str. 179 58 Ibid. 59 Ibid. 60 Ljubinka Trgovčević, Naučnici ... str.39. 61 Op.cit. str. 56-57



ile garantuju Bugarskoj Makedoniju na sve je učinio rđav utisak (...) Neki, koji su pre dalmatinskog aranžmana bili za ustupanje Ma-ked no postupanje pre-ma Srbiji...”

u da se približi članovima Odbora i ispita ko-rela

pre-poru

o ustruča-vanje od bilo kakve buduće demonstracije nadmoći jednog naroda u odno-su n irati jedinstven nacionalni okvir koji prevazilazi sve kulturne, verske i istorijske razlike među njima.

Od ranije upoznata sa štetom koju je Srbija pretrpela gubicima pri pot-pisivanju Londonskog ugovora, i doznavši o novoj mogućnosti da Srbija bude oštećena u korist Bugarske po cenu stupanja bugarske vojne sile u rat na strani Antante, engleska javnost je izrazila prilično negodovanje koje je Cvijić odmah preneo vladi u Nišu: “...Sada, posle rešenja dalmatinskog pi-tanja, glas da S

onije Bugarskoj, izjavili su da to smatraju kao infam62

Cvijić i Jugoslovenski odbor u periodu do 1915. Jugoslovenski emigranti u Londonu okupljeni oko ideje stvaranja za-

jedničke države nisu delili koncept ujedinjenja sa radikalima u Srbiji. Zbog toga su oni savetovali Cvijić

ciju njegovog rada sa interesima srpske vlade što je Cvijić, vođen patri-otskim osećanjima, ali i potpognut ličnim kontaktima sa pojedinim pred-stavicima Odbora, i učinio.

U toku pregovora Antante sa Italijom i Bugarskom63, kada je poci Siton-Votsona trebalo formulisati jugoslovenski program, pripre-

mljen u saradnji sa članovima Odbora, i predati ga engleskoj vladi, došlo je do prvih sukoba između interesa ovog političkog tela i srpske politike.

Nemoćan da se sasvim odvoji od uticaja vlade, i pre svega voljan da joj na svaki način pomogne, Cvijić je ipak imao sluha i za stavove Odbora, kao i bojazan ljudi uključenih u njegov rad da buduća zajednica južnoslo-venskih naroda ne dobije politička obeležja velikosrpskog programa. S tim u vezi pisao je Pašiću da Srbija treba do kraja da ostane na moralnoj visini i ne napusti nijedan narodni ideal. Smatrao je da je neophodno izbegavati isticanje bilo kakvih razlika između “naših sunarodnika raznih krajeva i vera.”64 Dakle, Cvijić je smatrao da bi se uz ispunjenje određenih zahteva svih strana zainteresovanih za ujedinjenje, kao i makar formaln

a druge, vremenom mogao form

Okupacija Srbije i izbeglištvo Sa ulaskom Bugarske u rat na strani Centralnih sila, i udruženom ofan-

zivom na oslabljenu srpsku vojsku, počelo je povlačenje celokupnih trupa i naroda preko Albanije prema Grčkoj. Najveći broj intelektualaca napustio

62 Ibid. 63 Ljubinka Trgovčević, Jovan Cvijić ... str.184. 64 Op.cit. str. 185



i da je “ne samo u vrlo obaveštenim krug

u, Cvijić je potvrdio da ne odustaje od nade u ostv

je zemlju, mnogi od njih prateći vojsku. Sa okupacijom Srbije počela je i rezignacija intelektualne elite koja je za propast vojske na frontu krivila lo-še procenjene poteze Pašićeve vlade. Cvijić je, primera radi, pogrešnu poli-tiku svoje zemlje sagledao prvenstveno u svetlu prevelikog oslanjanja na saveznike.65 On je izgubio poverenje i u srpsku vladu i u “dobre namere” Antante, zapisavši u svojoj beležnic

ovima poznato, kako Engleska može da upotrebljuje i zloupotrebljuje male narode i države i kako ukorenjene pogrešne misli o Balkanu imaju i mnogi Francuzi, a naročito Rusi.”66

Cvijić, međutim, nije bio usamljen u malodušnim ocenama i predviđa-njima ishoda rata. I inteligencija i vlast su naglo zamenili prioritete, odba-civši odjednom planove o stvaranju Jugoslavije i usredsredivši se na to da sačuvaju bar ono što su do skora imali u rukama. Upućujući razne protest-ne note saveznicima, naučnici su želeli da skrenu pažnju na zločine okupa-torske vojske prema srpskim civilima, i da osiguraju vojnu i materijalnu pomoć iz inostranstva.67 Prebacivši se na Krf , vlada je, sa druge strane, bi-la zauzeta reorganizacijom vojske, kao i svojih odnosa prema saveznicima, tako da su se naučnici našli bez ikakvih zaduženja na polju nacionalne pro-pagande.68 Cvijić je početkom 1916. nastanivši se u Našatelu, u Švajcar-skoj, prekinuo sve kontakte sa vladom, ali je zato otpočeo rad na svojoj monografiji “Balkansko Poluostrvo,” koja će se do kraja rata pokazati kao delo od izuzetnog značaja za realizaciju teritorijalnih pretenzija Srbije.69 Ovom naučnom aktivnošć

arenje jugoslovenske države, tim pre što bi studija, prema njegovoj za-misli, trebalo da pruži dragocena saznanja o nacionalnim pitanjima stanov-nika ovog dela Evrope.70

Srpska vlada je odmah prepoznala veliki propagandni potencijal Cviji-ćeve monografije. Svoja iščekivanja u vezi “Balkanskog poluostrva” najja-snije su izložena u jednom pismu napisanom od strane zvaničnika srpske vlade, g. Vesnića, a upućenom Pašiću na Krf: “... kako po ugledu pisca, ta-ko i po izradi knjige, to delo će biti od velikog značaja za raspravu politič-kih i diplomatskih pitanja (...) Na ovom poslu Cvijić je neosporno najveći i najpriznatiji autoritet ne samo kod nas, nego i u svem obrazovanom svetu. Naš je interes i naša je dužnost hrabriti ga i podržavati u ovom radu.”71 Dužnost je svakako proizlazila iz interesa, a interes se ogledao i u Cvijiće-vim ubeđenjima za koje je vladi na Krfu bilo više nego jasno da će usmeri-

65 Ljubinka Trgovčević, Jovan Cvijić ... str. 188 66 Ibid. 67 Ljubinka Trgovčević, Naučnici... str.79 68 Op.cit. str. 94 69 Ljubinka Trgovčević, Jovan Cvijić ...str.189. 70 Op.cit. str. 190 71 Ibid.



rasnu našu Otadžbi-nu,”

auka je, dakle, mogla biti moćno ili nikakvo oružje, u zavisnosti od isho nadama u konačan poraz neprijatelja vladi na Krfu vratila i nada u političku upotrebu naučnih autoriteta.

privrženost Srbiji izrazila prilikom povratka Bitolja (...) 1916., da je mo-

ti njegov rad u pravcu popularizacije jugoslovenstva, odnosno eksplikacije “nužnosti” za ujedinjenjem južnoslovenskih naroda. Opsežna monografija utemeljila bi političke interese na strogo naučnoj osnovi, a Cvijićev autori-tet bi ta istraživanja učinio legitimnim među stranim naučnicima, koji ionako nisu imali vlastite uporedne informacije o geografskoj i etničkoj sli-ci Balkana. Budući da je stanje bilo ratno, a da se o pomeranju granica od-lučivalo odmah po završetku rata, blagovremeno pokrenuta sprega nauke i politike bila je od presudne koristi. No, takođe, bila je to sprega bez stvar-ne samostalne snage naučnih argumenata, jer bi, primera radi, sva Cvijiće-va istraživanja, objavljeni radovi, naučni uticaj, politička poznanstva i to-me slično, verovatno postali ništavni u slučaju da Centralne sile porazile Antantu. U prilog tome može se navesti zabeleška Jovana Žujovića, koji je “povodom svog šezdesetog rođendana, 31. oktobra 1915., s tugom zabele-žio neispunjenje svog životnog ideala – “Velike Srbije”“.72 Žujović je za-pisao: “Evo hoće da progutaju [i] ovu sadašnju milu i k

73 što implicitno govori o razvoju situacije na frontu kao jedinom stvarnom presudnom faktoru koji će, po zaključenju mira, zaključiti o tome čija će nacionalna nauka preuzeti kormilo legitimiteta.

Nda rata. Zbog toga se sa novim

Dalje u nove naučne pobede Iako je ignorisao sve pozive na saradnju koji su posrednim ili nepo-

srednim putem pristizali od Pašića, Cvijić nije odbijao pozive inostranih – uglavnom francuskih – institucija i stručnih časopisa koji su mu nudili ze-leno svetlo da širi svoja naučna ubeđenja o Balkanu i neophodnosti uje-dinjnja južnoslovenskih naroda na čelu sa Srbijom. Početkom 1917. Cvijić je počeo da drži predavanja na Sorboni, uglavnom na temu problematike antropogeografije i etnografije Balkana. Uporedo sa profesorskim zaduže-njima, Cvijić je pisao članke i studije, i to u časopisima kao što su “Nova Evropa” pod uredništvom Siton-Votsona, zatim “Misao” – časopisu za ju-goslovensku kulturu, gde su, pored ostalih autora učestvovali, između osta-lih, i Tihomir Đorđević i Meštrović. Na Cvijićevu inicijativu sastavljen je odgovor na “bugarofilske” članke u listu La Victorie.74 Autori ovog teksta, vezanog za “naučni” spor oko Makedonije bili su, pored Cvijića, Jovan Žujović, Milan Bošković, Dimitrije Popović i drugi. Njihovi zajednički stavovi iznosili su da su “Makedonci srpski građani od 1912., da se njihova

72 Ljubinka Trgovčević, Naučnici... str.79

ka Trgovčević, Naučnici... str. 107 73 Ibid. 74 Ljubin



ntiteta. Time se mogla opravdati i njena poli

ravsko-vardarska oblast osovina Srbije” i tome slično,75 izjašnjavajući se o strogo političkim pitanjima pod plaštom naučnog autoriteta. Vrlo znača-jan projekat u kom je Cvijić učestvovao kao stručni saradnik bilo je sasta-vljanje “Jugoslovenske enciklopedije,” čije je pripremanje predložio Jovan M. Jovanović, a odobrio regent Aleksandar. Ova enciklopedija je trebalo da sakupi “celo naše pitanje (...) u jednom mestu, u jednoj knjizi”. Pariski izdavač Leru (Larousse) ponudio je Cvijiću uredništvo biblioteke o balkan-skim problemima, a vodio je i srpski odeljak u “Slovenskom svetu” izda-vača Denia (Ernest Denis); francusko Geografsko društvo odlikovalo ga je početkom 1918. zlatnom medaljom za geografske studije o Balkanu. Pored navedenih aktivnosti, Cvijić je bio član brojnih udruženja i društava, kako naučnih, tako i emigrantskih.76 Sve ovo je navedeno sa ciljem da se ukaže na ogromno priznanje koje je pariski krug intelektualaca pružao Cvijiću i njegovoj propagandi jugoslovenskog ujedinjenja. S obzirom na veliki uti-caj Francuske pri unutrašnjoj i spoljnoj politici Kraljevine SHS nakon rata, ova podrška svakako da nije bila slučajna. Podrška francuske spoljne poli-tike radikalskom centralizmu proisticala je iz spoljnog doživljaja Jugosla-vije kao brane germanskom prodoru na jugoistok, ali i iz prosvetiteljskog načela da je jezik, a ne vera osnova moderne nacije.77 Francuzi zbog toga nisu ni primećivali ni razumevali razlike između Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i drugih etničkih grupa koje su ulazile u sklop jugoslovenske države. Cvijićeva istraživačka sinteza Balkanskog poluostrva, izložena u istoimenoj monografiji, išla je, prema tome, sasvim na ruku ovako jedno-stranom gledištu, gde su “objektivni” podaci prikupljeni empirijskim pu-tem raščistili prostor za društvenu primenu nauke. Analiza teritorije i naro-da, uticaj geografskih faktora na formiranje i karakter stanovništva, istraži-vanja materijalne kulture, sistematizacija etnopsiholoških karakteristika, sa sve podgrupama i varijetetima – čitav opseg Cvijićevog istraživačkog po-stupka i njegovi rezultati uticali su na formiranje opšteg mišljenja o nauč-noj utemeljenosti Cvijićeve ideje vodilje: iznalaženju i društvenom uteme-ljenju osnova jugoslovenskog ide

tička crta, odnosno društvena, kulturna i ekonomska “nužnost” za stva-ranjem nove države na Balkanu.

Zbog udaljavanja od Pašićevog uticaja nakon okupacije Srbije, Cvijić je smatran nekom vrstom predvodnika vanpartijske inteligencije, što je po-litički aspekt njegovog delovanja ostavilo upražnjenim. Krajem 1918. ime-novan je za predsednika privremenog odbora Jugoslovenske demokratkse

75 Ibid. 76 O Cvijićevom naučnom angažmanu u izbeglištvu videti Ljubinka Trgovčević, Jovan Cvijić ... str. 191-193 77 Gordana Krivokapić-Jović, Radikalski koncept nove jugoslovenske države,

2000, Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd (2000): 48-49 Tokovi Istorije 1-2/



je nacionalne svesti. Pored Cvijića, pri formulisanju po-men

novama, na osnivanju jugoslovenske bibliote-ke,

lige.78 Liga, doduše, nije smatrana partijom, već nečim “između političke stranke i prosvetno-kulturnog društva,”79 ali se njen zadatak prvenstveno odnosio na pokušaj formiranja jedinstvene kulturno-nacionalne sredine, osmišljavanje i specifikaciju uslova jugoslovenskog “melting pot-a,” tj. sli-vanja Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu naciju – za čime je trebalo uticati na dalje razvijan 80

utog programa radili su i Smodlaka, Milan Grol, Boža Marković i Ko-sta Komanudi.

Dok se kulturni zadatak Lige, prema Cvijiću, definisao u težnji za sta-panjem svih jugoslovenskih naroda, ni njen politički aspekt nije bio bezna-čajan. Do aprila 1919. članovi lige su u Parizu izdali rezoluciju u kojoj se predlagalo da nova država jugoslovenskih naroda na čelu ima samo jednog vladaoca koji bi upravljao po zakonima izglasanim u parlamentu, s tim što bi ona bila organizovana na bazi samouprave.81 Članovi Lige su, dakle, predlagali jedinstvenu, a ne saveznu državu, s obzirom na bojazan mnogih intelektualaca da “vreme još nije zrelo za Jugoslaviju” i da među širokim narodnim slojevima ne postoji jedinstvena državna svest, zbog čega im je neophodno “slivanje“ u zajedničko jugoslovensko korito. Predloženo ime za novooformljenu državo glasilo je Jugoslavija, “jer troimeni narod obele-žava složenu (saveznu) državu.”“82 Liga je takođe radila i na povezivanju sa francuskim kulturnim usta

organizovanju umetničkih manifestacija, na pripremi za otvaranje kate-dre za jugoslavistiku, itd.83

Propagandni rad intelektualne elite pratio je, pored pisane reči, i veliki broj univerzitetskih i javnih predavanja. Od onih održanih na inostranim univerzitetima, naročito su bitna predavanja iz kulturno-istorijskih discipli-na, jer su po sebi stvarala kontekst koji ih je vezivao za aktuelna pitanja Ju-goslavije. Svakako su, pored već pomenutih Cvijićevih, najznačajnija ona koja je Stanoje Stanojević držao na Londonskom univerzitetu i pariskoj Sorboni, a koja su se ticala istorije Srbije84. Vrlo je verovatno da Stanoje-vićev “velikosrpski” entuzijazam nije bio ništa manje izražen u toku ovih predavanja nego što je to bio slučaj tokom njegove „neformalne“ misije u Petrogradu. Prilika da predaje inostranim studentima o zemlji za koju se u najboljem slučaju znalo preko ratnih izveštaja, umesto preko svima dostup-nih istorijskih podataka, svakako da je do kraja raspalila njegov patriotski žar. Njegov kolega i bliski saradnik u Rusiji, A. Belić, još je u Petrogradu

78 Ljubinka Trgovčević, Jovan Cvijić ... str.195

. str. 196.

ević, Naučnici ...str.108

79 Op.cit80 Ibid. 81 Ibid. 82 Op.cit. str. 197 83 Ljubinka Trgovč84 Op.cit. str. 145



niji indoktrinaciji od na-učn

i Jugoslovenskog odbora. Ovo političko telo, imalo je svega nekoliko srpskih članova i zbog toga je predstavljalo svojevrsnu opo eostvarene zajednice jugo-slovenskih naroda.

ru” unu r Odbora i, uporedno s time, njihovom sve većem približavanju mi-

napisao da zajedno sa Stanojevićem, među naučnim krugovima teži vaspi-tavanju cele grupe ljude “da misle kao mi, da budu zaštitnici onih ideja ko-je mi zastupamo.”85 Budući da su studenti podlož

ika, samim tim što njihova univerzitetska uloga nameće pasivniji vid usvajanja znanja, Stanojevićeva istorija Srbije verovatno da nije prolazila bez čestih osvrta na njenu posleratnu budućnost.

Nešto drugačiju viziju te budućnosti imali su članovi emigracije oku-pljeni oko aktivnost

ziciju zvaničnoj politici Srbije unutar još n

Jugoslovenski odbor: aktivnosti i značaj Dalmatinski političar Frano Supilo je odmah po završetku spora oko

programskog memoara Jugoslovenskog odbora (o čemu je u ovom tekstu već bilo reči) individualnim radom izazvao nova trvenja između članova tog tela i predstavnika Srbije. To je učinio avgusta 1915, posetivši engle-skog ministra Edvarda Greja, i predloživši da se pitanje ujedinjenja jugo-slovenskih zemalja nakon rata reši plebiscitom.86 Usledile su burne reakci-je sa srpske strane. U London je odmah poslat Jovan Žujović, koji je kao bivši političar, trebalo da se suoči sa Supilom i njegovim narastajućim uti-cajem među zainteresovanim predstavnicima engleske politike.87 Žujović je, međutim, ubrzo shvatio da je tabor u Odboru podeljen, i to na taj način da se Srbi nalaze sa jedne, a Hrvati i Slovenci sa druge strane. Pavle Popo-vić – čovek koji je osnovao ovo telo – bio je često napadan od strane “ne-srpskih” članova Odbora da se zalaže za ujedinjenje Jugoslovena sa poseb-nim statusom Srbije, što je ovaj pravdao činjenicom da je Srbija jedina su-verena država koja ulazi u sastav buduće države.88 Sa druge strane, kon-cepti o formiranju Jugoslavije unutar Odbora bili su uopšte nedefinisani, šturi i magloviti,89 što je dovelo do postepenog gubitka naklonosti engle-skih javnih radnika Siton-Votsona, Stida i Evansa prema “srpskom tabo

tašljenjima hrvatskih emigranata.90 Konflikti su vremenom postali sve uče-staliji, tako da je Popović sredinom 1916. zabeležio u svom dnevniku:

85 Op.cit. str. 119 86 Op.cit. str. 167 87 Op.cit. str. 168 88 Op.cit. str. 170 89 Op.cit. str. 171 90 Op.cit. str. 173



bi to meo činiti. Srbija je od njih više učinila, i ako su i oni dosta pretrpeli. Pitajte ceo

Ujedinjenje ili smrt. Sa saznanjem da je teško, ili gotovo nemoguće smeni-

“Jugoslovenski odbor ne sme da kritikuje srpsku vladu (...) Neoslobođene pokraji-ne (...) nemaju prava turorisati Srbiji. Ni da je to Parlament neoslobođenih, pa ne

snaš narod – pretpostavite da ima plebiscit – ko je stariji i ko koga ima da kon-

troliše, Jugoslovenski odbor srpsku vladu ili obratno. (...) Nemojte nikada misliti da smo mi oni koji smo dali jugoslovenski program Srbiji. Srbija ga je sama našla, bez pomoći i jednoga od nas lično, i bez pomoći Odbora kao kolektivnog tela.'' 91

Bar jedan Slovenac koji je, istovremeno sa članstvom u Odboru delio

ovakvo mišljenje, bio je Niko Županić. Njegova nezanemariva propagand-na aktivnost zastupala je po svemu političke stavove Kraljevine, ali je isto tako težila da razbije predrasude o pripadnosti slovenačkih teritorija poje-dinim sastavnim delovima Nemačke, Italije i Austro-Ugarske. Otputovavši sredinom 1916. u SAD, Županić je kao predstavnik Slovenaca preko štam-pe i na brojnim javnim okupljanjima proklamovao ujedinjenje svih južno-slovenskih naroda pod dinastijom Karađorđevića.92 Trgovčevićka ističe njegov veliki doprinos ideji jugoslovenstva, jer je “srpskoj vladi dao najne-posrednije naučne dokaze da slovenački krajevi pripadaju jugoslovenskoj teritoriji”.93 Pri Odboru, iako iz očitih raloga nije bio omiljeni član, Župa-nić je bio aktivan uglavnom u proizvodnji članaka o Sloveniji kao o pod-ručju nastanjenom južnoslovenskim stanovništvom koje ima mnogo više etničkih srodnosti sa Srbijom i Hrvatskom nego sa Austro-Ugarskom.94

Iako je potpisivanje Krfske deklaracije u julu 1917. predstavljalo potez srpske vlade kojim se priželjkivalo jačanje poverenja Jugoslovenskog od-bora u srpsku politiku, kriza se ponovo zaoštrila nepunih godinu dana ka-snije, kada je Odbor tražio od saveznika da se prizna pravo da bude pred-stavnik Jugoslovena u Austro-Ugarskoj. Pašić je odmah oštro reagovao, iz-jasnivši se da samo Srbija može da predstavlja sve Jugoslovene.95 Ovo je izazvalo rezignaciju i jednog dela srpske inteligencije koji je zastupao ideal ravnopravnosti svih naroda u budućoj zajednici96 - ideal garantovan Krf-skom deklaracijom koja je sve više počela da liči na dokument od iluzor-nog značaja, umesto na formalni garant ravnopravnosti svih jugosloven-skih naroda buduće države. Nepoverenje dela srpske inteligencije vladi po-jačalo se nakon kontroverznog solunskog procesa97, kada je zbog navod-nog pokušaja atentata na regenta Aleksandra u Solunu, na smrt osuđen ge-neral Dragutin Dimitrijević Apis zajedno sa dvojicom pripadnika pokreta

t. str. 191

str. 206

91 Op.cit. str. 181 92 Op.cit. str. 188 93 Op.ci94 ibid. 95 Op.cit.96 Ibid.. 97 Op.cit. str..220



je označilo njihov period nezavisne, samostalne propa-gande, koji se ogledao u pokušaju iznalaženja raznih alternativnih konce-pata

ti postojeću vlast, što zbog neorganizovanosti opozicije, što zbog neposto-janja ličnosti koja bi mogla zameniti Pašića i predstaviti se kao kakav-ta-kav suspstrat njegovom unutar-državnom i spoljnopolitičkom uticaju98, na-učnici poput Cvijića, Ljubomira Stojanovića, Božidara Markovića i Jovana Žujovića počeli su da presecaju i poslednje spone sa zvaničnom srpskom politikom.99 Ovo

unutrašnjeg uređenja predstojeće zajednice u odnosu na radikalski po-litički program.

Centralistička i monarhistička shvatanja naspram republikanskih

i federalističkih ideja Koliko je političke stavove naučnika određivala stranačka pripadnost

nije sasvim sigurno, sem u slučaju one grupe naučnika koji su do kraja ostali verni radikalskoj politici. Opoziciona struja srpskih političara, orga-nizovana oko Samostalne stranke privukla je jedan deo inteligencije, ali ne sve naučnike koji se nisu slagali sa politikom radikala. Povrh toga, jedna manja grupa naučnika, pod vođstvom Cvijića, imala je izuzetno smelu vi-zuru uređenja buduće države, koja se, doduše, vremenom modifikovala u korist srpskog prvenstva u zajednici, da bi postepeno i sasvim iščezla. Ova ideja naglašavala je republikansko uređenje i uvažavanje državotvornsti svakog od naroda unutar zajednice, odnosno njihovo neopozivo pravo na samoopredeljenje.100 Marković je u brošuri “Naše narodno ujedninjenje,” zabranjenoj od strane srpske vlade, išao čak toliko daleko da je zahtevao uvažavanje prava naroda da sami izaberu oblik društvenog uređenja.101 Do druge polovine 1918. Cvijić i Stojanović su, radi “odbrane časti” Srbije pred Evropom i Amerikom, kao i s ciljem da ukažu na to da nije čitav srp-ski narod “oličen u Pašićevom režimu” obelodanili svoju ideju uređenja: federaciju sa potpunom autonomijom pojedninih oblasti - “U.S. of Jugosla-via”.102 Očito zanesen ovim rešenjem, Cvijić je čak u oktobru iste godine poslao telegram regentu Aleksandru u kom mu je savetovao da oformi “Ministarstvo nacionalne koncentracije od najpametnijih i najradnijih ljudi iz Skupštine, van Skupštine, i od Jugoslovena,”103 očito ciljajući na manje homogenu etničku strukturu vlasti, a samim tim i na manje homogenu poli-tiku. Iako regent Aleksandar nije odgovorio, Cvijić nije odustajao; do sle-deće godine počeo je da razmišlja o problemima “stapanja” Srba, Hrvata i

str. 234 98 Op.cit. str. 233 99 Op.cit.100 Ibid. 101 Op.cit. str. 235 102 Op.cit. str. 236-237 103 Op.cit. str. 240



om poklapaju sa etničkim, te-ško ostvarilo “slivanje” većeg broja etničkih svesti u jednu, novu, nad-et-

ja-njem mostalnošću. Ne treba se zavaravati rečima i dosadnim frazama da smo mi i

ica u budućoj zajednici po s

Slovenaca u jednu kulturno-nacionalnu celinu uz tolerisanje verskih i poli-tičkih sloboda.104 Uvidevši da je nemoguće formirati republiku, predložio je uz saradnju istomišljenika okupljenih oko “Jugoslovenske demokratske lige” jedinstvenu državu sa jednim vladarem i jednom vladom, ali i sa upravnom decentralizacijom105 – dakle ne više “U.S. of Jugoslavia,” već parlamentarnu monarhiju na engleskom principu. Trgovčevićeva u ovom kontekstu ispravno primećuje106 da bi se idejom o zasebnim, samouprav-nim pokrajinama čije se granice dobrim del

ničku, a opet nacionalnu - jugoslovensku svest. Ova kontradikcija ukore-njena je donekle i u Cvijićevim sumnjama:

“Mi nemamo dovoljno snage i sposobnosti da kultivišemo svoj narod a kamoli strane. Čim se ti narodi kultivišu do izvesnog stepena, javiće se težnja za odva

, za sazuzetno pravični, da ćemo mi pokoriti i asimilirati te narode. Dovoljno je da

zadobijemo i asimiliramo njihove mase koje su u našoj etnografskoj masi.”107 Dakle, ti narodi su i za najvećeg eksperta za Balkansko poluostrvo

predstavljali međusobno različite etničke grupe neusaglašene tradicijom, kulturom i istorijom, a usaglasive jedino izvesnom vrstom prisile, prime-nom trajne asimilacije, nametanjem nove nad-etničke i aistorijske predsta-ve o sebi i svojim etničkim atributima. Nije jasno koliko je Cvijićev stav o ravnopravnosti bio postojan. Po sredi je mnogo verovatnije bila zamisao o multietničkoj zajednici gde bi Srbi ostali Srbi, dok bi se svi ostali vreme-nom pretopili u – Jugoslovene. Ovu tvrdnju podržavaju i rane koncepcije o ujedinjenju koje je Žujović delio sa Cvijićem, a koje su podrazumevale vi-še-etapno stvaranje Jugoslavije – prvo bi trebalo da se ujedine svi Srbi, da bi se tek potom pristupilo pitanju Hrvata i Slovenaca – što je za osnov ima-lo bojazan “da bi Srbijanci mogli izgubiti prevlast u novoj državi kao broj-čano slabiji naspram Srba, Hrvata i Slovenaca iz Monarhije”108. Dakle, u osnovi svega se nalazilo pitanje ko će vršiti asimilaciju nad kime, uz ube-đenost srpskog intelektualnog društvenog sloja – i to bez obzira na stranač-ku pripadnost, republikanska ili monarhistička uverenja, itd. – da Kraljevi-na, kao jedina samostalna, suverena državna jedin

ebi raspolaže društveno-političkim osnovama za potpunu konzervaciju svog etničkog identiteta, ali i legitimitetom da rukovodi predstojećim pro-cesom asimilacije prema sopstvenim pravilima.

104 Op.cit. str. 243 105 Ibid. 106 Op.cit. str. 244 107 Ljubinka Trgovčević, Jovan Cvijić... str.225. 108 Ljubinka Trgovčević, Naučnici ...str. 260



a insistirao na vizu

ao članovi jugoslovenske delegacije učestvuju na Konferenciji mira u Parizu. Ova sa Pašićem i vladajućim srpskim političari-ma, navela je po svemu sudeći naučnike da ostave svoja politička ubeđenja po s

Monarhisti i pobornici centralizma su se razlikovali od “republikana-ca” utoliko što uopšte nisu priznavali istorijske, kulturne i društvene po-sebnosti drugih jugoslovenskih naroda, pa samim tim nisu ni uvažavali ideje o bilo kakvim vidovima samouprave. Lazar Marković, desničarski i radikalno opredeljeni profesor Pravnog fakulteta je, u svojim raspravama o Jugoslaviji, pisao o “jednom istom narodu koji govori isti jezik, ima iste tradicije i težnje (...) jedan mentalitet, i koji poseduje „svoju osobnu kultu-ru, pola orijentalnu, pola zapadnu““.109 Na drugom mestu, u knjizi “O or-ganizaciji naše buduće države” on ističe da taj, jedan isti narod treba “pou-čiti”, kako bi uvideo “gde mu je pravi interes.”110 Zbog toga je svaku te-žnju za slobodnim opredeljenjem Marković svakako morao smatrati nepro-mišljenom i štetnom ne samo za Srbiju, već pre svega za one koji takve te-žnje ispoljavaju. Velikosrpski orijentisani storičar Stanoje Stanojević je, ta-kođe, tokom čitavog svog intelektualnog ratnog angažman

ri Srbije pozicionirane u sam duhovni i politički centar južnog sloven-stva,111 dok je njegov kolega Jovan Tomić išao dotle da javno iznošenje re-publikanskih ili federativnih gledišta naziva sabotažom, smeštajući pobor-nike anti-centralističkih stavova među neprijatelje Srbije.112

Ipak, sa završetkom rata, došlo je i do postepenog stišavanja opozicio-nih strasti, na šta je verovatno uticao i poziv vlade šesnaestorici srpskih na-učnika – među kojima su se, pored Cvijića našli i “repulikanci” Aleksandar Belić, Božidar Marković, Slobodan Jovanović i Jovan Žujović – da k

nova zajednička saradnja

trani i usredsrede svu preostalu energiju na pitanja od šireg značaja. Mir obezbeđen naukom Američki predsednik Vudro Vilson nije bio usamljen u težnji da se

sklopljeni mir obezbedi granicama koje će biti zasnovane na “naučnim sa-znanjima”113 – naprotiv: Konferencija mira je predstavljala prvi mirovi skup u istoriji vojnih sukoba koji je, pored političara, zahtevao i prisustvo naučnika.114 Iako je uloga “ljudi od nauke” bila na ovom skupu sekundarna u odnosu na političke aktere, politički zahtevi izneti na Konferenciji su ipak morali biti “naučno” zasnovani, jer su “naučne činjenice” pripremale teren za njihovu objektivnost. Što je više naučne građe bilo prikupljeno do

109 Op.cit. str. 255 110 Op.cit. str. 254 111 Op.cit. str. 256 112 Op.cit. str. 257 113 Op.cit. str. 299 114 Op.cit. str. 292



naroda u svim pravci-ma

ili da obrazuju

početka rada Konferencije, rasle su i šanse da će teritorijalni zahtevi zain-teresovane strane biti ispunjeni. Naravno, naučna podrška političke borbe nije predstavljala jedini uslov za uspešno razrešenje teritorijalnih zahteva – bitan faktor predstavljali su i odnosi snaga u međunarodnim komisijama, umešnost političara, ali i trenutna politička situacija.115 Zbog toga je rani rad na prikupljanju podataka za razgraničenje buduće Kraljevine SHS sa susednim zemljama predstavljao više nego dalekovid gest srpske vlade. U tom kontekstu, najznačajniji je bio združeni rad srpskih društvenih naučni-ka na pisanju “kratkih jugoslovenskih enciklopedija” – pariske, pod patro-natom vlade, i londonske, uz podršku Jugoslovenskog odbora116 - ali je “kao poručeno” na Konferenciju pristiglo i Cvijićevo kapitalno delo, mo-nografija “Balkansko poluostrvo”. Pored ovih studija pisanih na stranim je-zicima – “Balkansko poluostrvo” je prvi put iz štampe izašlo na francu-skom jeziku – svoju ulogu su odigrale i brojne brošure, kao i geografske i etnografske karte priložene uz njih. (Među onima koji su izradili najviše karata bio je Jovan Cvijić – samo u “Balkanskom poluostrvu” bilo ih je de-vet117 - ali su i drugi autori radili na izvršenju ovog zadatka. Međutim, tu je postojao bitan problem koji je korisno istaći u svrhu boljeg razumevanja procesa “ucrtavnja” jugoslovenskih državnih granica. Naime, ne samo kod različitih autora, nego i na brojnim kartama istih autora, zapažaju se razli-čita teritorijalna određenja buduće države.118 Promena ratne situacije, pro-mena stavova vlade, promena odnosa sa susednim državama, kao i opšta neodređenost u vezi toga šta je Jugoslavija i gde tačno ona počinje a gde se završava, dovela je do zbunjujućih rezultata srpskih kartografa. Stojan Pro-tić je avgusta 1918. uputio zahtev poslaniku u Parizu da se naučnici dogo-vore i “zajednički povuku etnografske granice našeg

a s naročitom pažnjom na granice prema Bugarima i Grcima.”119 Protić je, dakle, uočio znatne razlike kod svih autora – Cvijića, Belića, Radonića, Stanojevića, Đerića, itd. – pri obeležavanju jugoslovenske teritorije, odno-sno granica prema Bugarskoj, Grčkoj i Albaniji.)120

Na samoj Konferenciji, naučnici su mogli da prisustvuju sednicama i pružaju neophodna obaveštenja, odnosno iznose predloge, komisije za obradu različitih podataka relevantnih za aktulena pitanja.121 U jednoj ovako specifičnoj i krajnje osetljivoj situaciji, pijadestal naučne “objektivnosti” – pod pretpostavkom da se o ovakvom određenju nauke uopšte može govoriti – bio je poljuljan sledećim uticajima:

115 Op.cit. str. 299 116 Op.cit. str. 109 117 Op.cit. str. 275 118 Op.cit. str. 278 119 Ibid. 120 Ibid. 121 Op.cit. str. 292



u državnih granica treba od-redi h prilika, pri čemu „držimo da se n lo žrtvovati stanovništvo vojnim potrebama, niti dopustiti da

o anjem ekonna je

stanovništvo u Baranji uvrstio je u dina

lo je tokom 1919. Mi-nistarstvo saobraćaja, zbog rudnika bogatih ugljem; Cvijić je obrazložio naknadan vladin zahtev teritorijalnoj komisji napomenuvši da, iako sam

1. Lični stavovi naučnika – Zbog nerazmrsive isprepletanosti nauč-nih principa i političkih težnji angažovanih stručnjaka, moralo je dolaziti i do unutrašnjih sukoba ovih dvaju faktora pri formulisanju stručnih predlo-ga na Konferenciji. Primera radi, Cvijić je i mnogo pre same konferencije dolazio u ovakav sukob koji je, doduše, uvek nastojao da opravda izve-snom – ako možemo tako reći, prilično labavom – argumentacijom. Nai-me, on tvrdi da osnovno načelo pri određivanj

ti na osnovu tačno proučenih etnografskie bi sme

jednoj državi pripadnu velike mase tuđeg naroda iz prostog razloga što tre-ba da se dobije strategijski podesna linija.“122

Na drugom mestu on, međutim, govori:

„.... Srbija mora zbog svoje ekonomske samostalnosti dobiti pristup na Jadransko More i jedan deo arbanaške obale: bilo zauzimanjem teritorije, bilo d bij

omskih i komunikacionih prava na tu oblast. To znači, dakle, zauzimanje isti-dne etnografski strane oblasti, ali takve koja se mora zauzeti zbog osobito va-

žnih privrednih interesa, upravo zbog životne potrebe. Takvo zauzimanje bi se možda moglo nazvati antietnografskom nužnošću... (kurziv u originalu)123

Još jedan primer „antietnografske nužnosti“, kako ju je Cvijić formuli-

sao, predstavlja Cnjegov angažman na Konferenciji oko pitanja Baranje i Prekumorja. Rukovodeći princip kojim se on inače služio bio je etnograf-ski, a glasio je, prosto, da se složena teritorijalna pitanja mogu rešavati is-ključivo etnografskim činjenicama.124 Međutim, on sam je najmanje dva-put istupio protiv tog principa – prvi put prilikom rešavanja pitanja varoši Baje i proširenja već dobijene teritorije u Baranji, a drugi put prilikom obrazloženja potrebe komisiji da se grad Pečuj pripoji Kraljevini.125 U obe prilike, Cvijić je zbog interesa svoje države modifikovao podatke kojima je raspolagao, podredivši pritom etnografski princip ekonomskim i geograf-skim obrazloženjima koja su imala svrhu da “naučno” osnaže njegovu ar-gumentaciju. Konkretno, Bunjevačko

rski tip, doduše nedovoljno “nacionalno svesan” ali vremenom podlo-žan asimilaciji; istakao je ekonomsku povezanost varoši Baje sa Jugoslavi-jom; mađarsku većinu je priznao samo u pet sela, a ostalo stanovništvo je nazvao “mađarizovanim Slovenima”.

Vezano za Pečuj, potrebu za ovim gradom izrazi

str. 315.

, Jovan Cvijić... str. 212-213 . str. 214-215

122 Jovan Cvijić, n.d. 123 Op.cit. str. 218. 124 Ljubinka Trgovčević125 Op.cit



im i strateškim interesima države – kako bi se brojna na-

evi bili

, potvrdila ono što je on već duboko u

Pečuj nije slovenački grad, njegova okolina jeste, zbog čega je smatrao da je opravdano pomeriti granicu do planine Meček.126

2. Pritisci kolegijuma – Prisustvo naučnika na Konferenciji bilo je determinisano radom u posebnim sekcijama. Jugoslovenska delegacija je svojih 30 naučnika rasporedila u sedam sekcija – etnografsko-geografsku, sekciju za međunarosno pravo, za štampu, ekonomsko-finansijsku, saobra-ćajnu, itd.127 Od svake od sekcija se prilikom donošenja predloga, umesto većeg broja nezavisnih gledišta, zahtevalo jedinstveno precizno formulisa-no mišljenje – primer za to je gorepomenuti zahtev Stojana Protića da se, pri izradi karata koje će biti korišćene na Konferenciji, naučnici usaglase u vezi tačnih etnografskih granica Jugoslavije. Takođe bi se u prilog ovoj tvrdnji mogla navesti Cvijićeva izjava da izrada etnografskih karata i me-moara za svaku od jugoslovenskih oblasti između ostalog ima za cilj “učr-šćivanje jedne sume ideja kod svih članova sekcije.”128 Zbog kolektivnog načina donošenja predloga, logično je pretpostaviti da se pri složenijim pi-tanjima posezalo za spoljnim, “nenaučnim” smernicama – to jest, teritori-jalnim, ekonomskučna gledišta usaglasila, prividnom kompaktnošću upotpunivši iluziju “objektivnosti.”

3. Političke okolnosti – Iako nisu direktno učestvovali u donošenju odluka, naučnici su uz ulogu savetodavaca, političkim delegatima svoje ze-mlje unapred pripremali građu o brojnim pitanjima sa kojima ovi nisu bili dovoljno upoznati. Stručnim delegatima su, međutim, politički ciljjasni po sebi, pa je i građa koju su oni dostavljali, po svemu sudeći, bila u većoj ili manjoj meri predstavljana tako da odgovara tim ciljevima.

4. Nenaučna motivacija naučne argumentacije – Stručni delegat je u zavisnosti od jednog broja sasvim privatnih stavova i ubeđenja mogao biti sklon izvesnoj, već uobičenoj, ali još neostvarenoj društveno-političkoj ideji koju bi potom kroz svoj intelektualni rad nastojao da naučno utemelji. Dobar primer za to je ideja jugoslovenstva koja se upadljivo provlači kroz Cvijićeva antropogeografska istraživanja. Trgovčevićeva primećuje da je njegovo osećanje povezanosti sa ostalim južnoslovenskim narodima moglo proizaći iz toga što je Cvijićeva porodica poreklom bila izvan granica tada-šnje Srbije, pa je u njoj, uporedo sa patrijarhalnim vaspitanjem bila razvije-na svest o “neujedinjenom narodu.”129 Njegova etnografska i antropogeo-grafska istraživanja samo su, daklesebi naslućivao kao nepisanu naučnu stvarnost kojoj treba stremiti i učiniti je široko prihvaćenom „istinom“.

ević, Naučnici... str.293-294

ević, Jovan Cvijić... str. 223.

126 Ibid. 127 Ljubinka Trgovč128 Op.cit. str. 314 129 Ljubinka Trgovč



vela

u o ulozi uga

Banatu kasnije u odnosu na slovensko, kao i da je ova

5. Udobnosti političkog položaja – Samokontrola kojoj je Cvijić prema sopstvenim rečima pribegavao baveći se pitanjima “političke etno-grafije”130 očito da nije u svakoj prilici uspevala da u njemu nametne po-trebne unutrašnje kočnice, jer se on, kako je zabeležio, nije “uvek mogao odupirati političkim položajem i strujanjima” i “stalno ići za svojim unu-trašnjim pozivom”.131 Pritom, treba podsetiti da je Cvijića u inostranoj na-učnoj javnosti pratila reputacija “objektivnog stručnjaka i poklonika isti-ne,”132 kao i da je on sam jednom prilikom istakao da “naučni ljudi traže istinu.”133 Ovaj apel na objektivnost pri obavljanju istraživanja vezanih za “političku etnografiju,” pisanju brošura i monografija, neprestano imajući na umu politički program svoje zemlje – program sa čijim se osnovnim na-čelima i sam slagao – bio je u startu suvišan, i verovatno je predstavljao neku vrstu rastegljive merne jedinice za proširivanje granica “istine.” Cvi-jićeva velika bliskost sa najmoćnijim figurama srpske političke scene na-

ga je da zabeleži: “Ljude veće naučne važnosti drže pod stalnim nad-zorom, jednako motre na njih, naročito ako imaju karaktera, jer ih se boje. Osećaju da im ovi moraju biti duboko protivni.”134

Kao predsednik etnografsko-istorijske sekcije jugoslovenske delegaci-je na Konferenciji, Cvijić i njegovi saradnici koji su činili jezgro sekcije, Đorđević, Radonić, Stanojević, Popović, Županić, Marković, kasnije još i Erlih i Šišić, uveliko su svojim angažmanom doprineli teritorijalnom proši-renju Jugoslavije. Ova sekcija je, u kontekstu teritorijalnog proširenja, predstavljala najbitnije stručno telo jugoslovenske delegacije. Za svaku od jugoslovenskih oblasti sekcija je sačinila memoare i izradila etnografske karte, a paralelno sa ovim, naučnici su priredili i nekoliko drugih publika-cija. Radonić je objavio studije o Banatu, Bačkoj i istoriju Srba u Ugar-skoj, Stanojević “Istoriju Srba, Hrvata i Slovenaca,” kao i studij

rskih Srba u nacionalnom životu srpskog naroda, Đorđević je za potre-be sekcije napisao elaborat o Rumunima u Srbiji, a u saradnji sa Belićem je objavio “Quelques remarques sur les Serbes en Bulgarie,” itd.135

Cvijić je istupivši pred Teritorijalnu komisiju, gde jugoslovenska dele-gacija inače nije imala predstavnika, praktično oslanjajući se isključivo na svoje znanje i umešnost u izlaganju, zastupao prava Jugoslavije na Banat, nakon čega je pretežan deo ove oblasti dodeljen Kraljevini SHS.136 Pobija-njem dotadašnjih rumunskih statistika, on je uz tvrdnje da se rumunsko sta-novništvo naselilo u

. str. 228

. str. 228

11

130 Op.cit131 Ibid. 132 Op.cit. str. 198 133 Op.cit134 Ibid. 135 Op.cit. str. 314 - 315 136 Ljubinka Trgovčević, Naučnici Srbije ... str.3



obla

i Lan

niče

se direktno bavio, ali nijedan stručni

st periferna za Rumuniju, a za Srbiju važna iz ekonomskih i geograf-skih razloga, uspeo da pridobije članove komisije i uveri ih u ispravnost svojih stavova.137

Cvijić je takođe uložio ogromnu energiju u celishodnost sastanaka sa većinom stranih predstavnika koji su učestvovali u donošenju odluka na Konferenciji ili su mogli uticati na njih. Često se viđao sa američkim pro-fesorom Daglasom Džonsonom,138 i još jednim predstavnikom SAD-a, Klivom Dejom, što je rezultovalo time da je američka delegacija u izve-snim fazama Konferencije zagovarala interese Kraljevine SHS.139 Od pred-stavnika Engleske u Teritorijalnoj komisiji, Cvijić se viđao sa Alenom Li-perom, sa kojim je jednom prilikom razgovarao o pitanju granica sa Alba-nijom, o Koruškoj, o odnosima sa Italijom i o pitanju Skadra.140 Francuski član ove komisije, Emanuel de Marton obaveštavao ga je o pitanjima va-žnim za Jugoslaviju,141 a od istaknutijih predstavnika susretao se još sa en-gleskim ekspertima Kruom i Temperleom, američkim delegatima Luntom

singom, itd.142 Ovi susreti su veoma često predstavljali najznačajniji izvor informacija, ali i način da se važnim predstavnicima inostranih dele-gacija saopšte gledišta jugoslovenskih naučnika o teritorijalnim pitanjima.

Kako je već napomenuto, problemu granica Cvijić je obično pristupao primenom etničkog principa. Međutim, on nije odustajao ni od prirodnih granica – mora, reka, planinskih masiva – pod uslovom da se one poklapa-ju sa etničkim principom.143 Ako ni jedan ni drugi princip ne zadovoljava-ju, Cvijić je smatrao da se može pribeći principu istorijskog prava, uz ogra-

nje da on važi samo u slučaju kada se može dokazati da je jedan narod “nasiljem sveden na manjinu” u spornoj oblasti.144 U slučaju nemogućnosi primene bilo kojeg od ovih principa, preostajala je mogućnost plebisci-ta.145

Međutim, iako je bio smatran za jednog od najvećih stručnjaka za Bal-kansko poluostrvo, Cvijić nije bio sasvim siguran u vezi pojedinih pogra-ničnih oblasti, tako da se događalo da naknadno menja i dopunjava obja-šnjenja za jugoslovenske zahteve na Konferenciji, naročito ako bi u među-vremenu došao do novih “činjenica”.146 Pojedinim graničnim oblastima – posebno onim prema Italiji – nije

137 Ljubinka Trgovčević, Jovan Cvijić... str.204 138 Ljubinka Trgovčević, Naučnici Srbije...str. 319 139 Ibid. 140 Op.cit. str. 320 141 Ibid. 142 Op.cit. str. 321 143 Ljubinka Trgovčević, Jovan Cvijić... str. 205 144 Op.cit. str. 206 145 Ibid. 146 Ibid.



pred

o je da istočni deo Šopluka etnički i kul-turno-nacionalno ne pripada Srbiji, pa nije želeo ni da stoji iza zahteva ju-

m kedonsko pitanje ovim na-čino

ji je z

log nije mogao izaći van sekcije bez njegovog odobrenja. Njegov predsednički položaj i veliki naučni autoritet obezbeđivali su mu posebno mesto ne samo u okviru etnografsko-istorijske sekcije, već i uopšte, u okviru delegacije svoje zemlje.

Treba napomenuti da je Cvijić dosledno je pratio svoje principe o raz-graničenju kada se na Konferenciji postavilo pitanje Šopluka – istočne oblasti prema Bugarskoj. Smatra

goslovenske delegacije za prisvajanjem ove oblasti.147 Međutim, čim je Bugarska počela da osporava pripadnost Makedonije Srbiji, Cvijić je pri-begao drugom tipu objašnjenja:

“I u rata sam se uverio da je najbolje zastupati atoku

m koji se uostalom i najviše približuje istini: Moravsko-vardarska dolina je jedna prirodna i ekonomska celina, vezana za Srbiju, predstavlja Srbiju, bez veza sa Bugarskom. Narod ne smeta proširenju Srbije, jer je južno od Prilepa flotantna masa, Makedonski Sloveni, koji će brzo Srbizirati.”148

Dakle, Cvijić je zastupao ovo pitanje koristeći se strateškim i ekonom-

skim argumentima, a etnički princip je postavio na krajnje dubioznu osnovu o asimilaciji, ili u ovom slučaju – “Srbizaciji”. Slično je postupio i sa već po-menutim slučajem Baje i Pečuja, a na gorepomenutom primeru Banata, ko

a Srbiju iz nacionalnih razloga predstavljao oblast od veoma velikog zna-čaja, nije oklevao da podredi etnografske činjenice strateškim, ekonomskim, geografskim i istorijskim (prema etnografskim kartama, jugoslovenski zah-tevi na ovu oblast obuhvatali su mnogobrojno rumunsko stanovništvo).149

Do sredine avgusta 1919. Cvijić je podneo ostavku na mesto predsed-nika etnografsko-istorijske sekcije, jer je smatrao da su svi poslovi pri koji-ma bi on mogao biti koristan završeni. Jedini problem koji je ostao otvoren bilo je pitanje severne granice, pa je, otputovavši iz Pariza, u stvari zapo-čeo još jedno terensko istraživanje “u nadi da bi novi podaci iz ovih kraje-va mogli uticati na poboljšanje granice u Vojvodini.”150 Rezultati koje je poslao nazad u Pariz nisu doveli do željenog efekta, ali je Cvijić ubrzo bio ponovo angažovan kao član teritorijalne komisiji za plebiscit u Koruškoj. Ovaj Cvijićev zadatak je korisno napomenuti zbog njegove signifikantne “naučne” potrebe da široke narodne mase neprestano klasifikuje u različite grupe i podgrupe. Neposredno pre koruškog plebiscita – a s ciljem da pred-vidi njegov ishod – izdvojio je, naime, “dve vrste Slovenaca” – one nacio-

. str. 199.

147 Op.cit. str. 211 148 Op.cit. str. 212 149 Op.cit. str. 216 150 Op.cit



” – za koje je, prema njegovom mišljenju, bilo ne-mog će predvideti za koga će glasati.152 Njegov naširoko cenjeni pozitivi-zamplebiscita. Možda o validnosti njegovog naučnog metoda po sebi dosta go-vori

skih i jezičkih razlika, stra-ni ispitivači nisu mogli prodreti u suštinu stvari, i tačno rešiti etnografska

nalno svesne, i “Nemčure”.151 Usput je na brzinu formulisao još jednu podgrupu – “omahljivce

u naveo ga je da se oseća sasvim bezbrižno u vezi pozitivnog ishoda

i to što se – prevario.153 Umesto zaključka: jugoslovenski idealizam i tinjajući nacionalizam U društvenim naukama se često nailazi na ideju o društvenoj kon-

strukciji stvarnosti. Ako tu ideju analiziramo “unazad” možemo reći da je i samo društvo – konstruisana stvarnost, odnosno veštački struktuiran vid “realnosti” koji dele svi – ili uglavnom svi – članovi društva. Ali ako pri-hvatimo to da su i “stvarnost” i “društvo” konstrukcije, i to međusobno zavisne, onda moramo priznati ogromnu moć jednoj specifičnoj mental-noj odlici čoveka - znanju, koje vrši i nadgleda proces stvarnosne/dru-štvene konstrukcije. Ovo priznanje znanju je nužno iz razloga što pojam “konstrukcija” nagoveštava proizvod ljudske volje, dakle proces koji se obavlja svesno i s određenom namerom, a samim tim i uz upotrebu odre-đene vrste znanja. Ali, ni znanje po sebi ne može biti objektivno – i ono je neka vrsta konstrukcije, s obzirom na to da je ono proizvod interakcije ljudskog uma i stvarnosti koja je društveno konstruisana. Iz ove pozicije možemo opaziti veoma bitnu stvar za ovu temu, naime to da je znanje in-strument društvene kontrole, jer dominantne ideje postavljaju temelje za konstruisanje dominirajuće ideologije.154 Na osnovu brojnih gore navede-nih primera, vidi se da je srpska intelektualna elita – na čelu sa Cvijićem – smerno proizvodila određenu vrstu znanja sa ciljem da podrži unapred osmišljenu ideju koja je, opet, u startu raspolagala izvesnim potencijalom da preraste u ideologiju. Jugoslovensko društvo, kao “konstruisana stvar-nost,” bilo je zasnovano na empirijskim “činjenicama” o “plemenskim” srodnostima, koje su se ipak morale dodatno homogenizovati “sliva-njem,” možda i zbog toga što ih niko, sem šačice naučnika i – eventualno – političara, nije ni opažao. Cvijićev naučni rad je u svemu tome igrao možda i najbitniju ulogu. U rezimeu Jiržia Daneša opazićemo i veličinu te uloge, ali i implicitnu logičku nekonzistentnost Danešove tvrdnje, koja je, u jednom opštijem smislu bila srodna nekonzistentnostima u građenju jugoslovenske nacije. “Usled verskih, plemen

. str. 222 151 Op.cit

152 Ibid. 153 Ibid. 154 M.R. Crick, Anthroplogy of Knowledgde, Annual Review of Anthropology, vol.11 (1982):303



pita

“plemenima”. Sa druge strane, kada se govo-rilo

eupitno idu ka “međuplemenskim” integracijama koje će poništiti sve eventualne kontradiktornosti, vodilo ga je ka nedefinisa-

i međusobno dopunjuju. Javiće se i no-ve osoosob

separatističkih težnji ko-je se nisu preklapale sa njegovim naučnim uvidima, Cvijić je smatrao da će

venskog duha i slovenske civilizacije. Živim kontnja,

telektom, a to

nja, čak i kada ispitivači nisu bili zainteresovani. Cvijiću pripada za-sluga što je iznašao puteve i načine za dublje poznavanje kulturnih i psi-hičkih pojaseva, stvorenih na Balkanu.”155

Dakle, kada se trebala istaći Cvijićeva stručnost i osigurati kult njego-vog naučnog vizionarstva i nepogrešivosti, u prvi plan su se stavljale sve teškoće na koje je on nailazio, pa samim tim i brojne razlike i neusaglasi-vosti među južnoslovenskim

o jugoslovenskoj naciji, okolnosti su zahtevale da nije moglo biti reči o “plemenskim”, jezičkim i kulturnim razlikama među etničkim grupama u međuratnoj Jugoslaviji.

Uporno Cvijićevo insistiranje na tome da svi procesi među južnoslo-venskim narodima n

nom pojmu “južnoslovenske civilizacije”, u vezi kojeg on sa intrigantnim optimizmom tvrdi:

''Nekim osobinama Srbi, Hrvati i Slovenci utiču dakle drugkčijim načinom na razvi-janje južnoslovenske civilizacije. Time se on

bine, do sada slabo izražene. Sve će više nastupiti amalgamisanje najplodnijih ina tri naša plemena, i tako će se stvoriti tip jednostavne južnoslovenske civili-

zacije – krajnji i glavni cilj naše države.”156 Svestan složene političke situacije i hrvatskih

južnoslovenska civilizacija “popraviti” ona “plemena” koja su u kontekstu “međuplemenskih integracija” “skrenula s puta”:

''Razvitak samostalne južnoslovenske civilacije biće znatno olakšan i dublji, ako na-đemo intimne kontakte sa većom srodnom sredinom, sa slovenstvom. Treba u izve-snim pravcima crpsti iz opšteg i slo

aktom postiglo bi se možda i to da se izglade izvesne preteranosti i rđava skreta-koja se u većoj ili manjoj meri vide kod svakog južnoslovenskog plemena i kod

ostalih južnoslovenskih naroda.”157 Možda i stoga što se koristio krajnje nedefinisanim aluzijama na “slo-

venstvo” i “crpljenjem iz opšteg slovenskog duha i slovenske civilizacije”, Cvijić je smatrao da veliku ulogu u uobličavanju južnoslovenske civilizaci-je imaju ljudi koji, pre svega, to mogu da obuhvate svojim in

155 Jirži V. Daneš, Značaj Jovana Cvijića za proučavanje Balkanskog poluostrva,

južnoslovenske civilizacije, Srpski književni glasnik, knj. 7 Srpski književni glasnik, knj. 20, Beograd (1927): 271. 156 J. Cvijić, Osnove (1922):355. 157 Op.cit. str. 357.



čući Srbe kao narod sa najjačom nacional-nom ešću na Balkanu, koja svoju snagu crpi još iz srednjeg veka i nema-

su, dakako, intelektualci.158 Pored političara, oni svojim angažmanom na polju nauke imaju dužnost da smanje politička trvenja i sigurnim korakom vode “narodne mase” ka integracijama u zajedničkoj državi.

Ipak, Cvijić je i sam predviđao da se jedinstvo neće sprovesti bez kri-ze, s obzirom na razne načine života, poglede na svet, istorijske i kulturne raznolikosti južnoslovenskih “plemena” i razne druge slrodne faktore. On je, kako je u gornjim redovima već nagovešteno, u skladu sa svojim ideo-loškim zaleđem insistirao na mitu “jednog instinkta jačeg od logike, po ko-me ogromna većina oseća duhovne, moralne i materijalne koristi od zajed-nice i jedinstva.”159 Uz to, Cvijić kao prevashodno nacionalni naučnik nije imao stvarnu nameru da zanemari imperijalnu misiju Srbije pri stvaranju južnoslovenske zajednice, isti

svnjićskog vremena;160 tek uz postuliranje takvih premisa, moglo se govoriti o Jugoslaviji kao izrazu težnji svih južnoslovenskih naroda. Ove težnje je, doduše, iz hrvatske perspektive, izrazio i dr Vlatok Maček u svom negodu-ućem pismu Siton-Votsonu: j

“Nema ali nikakve dvojbe da nije tom prigodom (prilikom stvaranja države – prim. M.P.) niko konsultovao narod i da je sam način stvaranja države izveden na takav način i takovim metodama, koje su dovele do današnjeg stanja, a dovesti će bezu-vjetno i do raspada države, ne pođe li se natrag na ishodišnu tačku iz 1918.”161

Nekadašnji Ideologija jugoslovenstva, propagirana od strane intelektu-alne elite, u državi gde je skoro 80% stanovništa činio seljački društveni sloj,162 imala je, po svemu sudeći, mnogo beznadežnije šanse da dopre do nepismenih i potpuno neobrazovanih masa od suprotstavljene joj naciona-lističke ideologije. Razlog tome leži i u činjenici da je jugoslovenstvo pod-razumevalo pre svega kulturno jedinstvo južnoslovenskih “plemena” dok je nacionalistička propaganda bila nesrazmerno manje kompleksna, i stoga neuporedivo snažnija. Strujanja hrvatskog nacionalizma su, shodno tome, do tridesetih godina XX veka Srbe karakterisala kao kulturno, psihološki i u svakom pogledu tuđinskom grupom koja se vlasti domogla primenom si-le, brojnošću i istorijskim okolnostima, ali nevezano za pristanak hrvat-skog naroda. Hrvati su svakako predstavljali najekstremniji primer separa-tistizma nakon stvaranja Kraljevine SHS, ali su se i ostali narodi u njenom sastavu – uključujući tu i Makedonce, Bošnjake i Crnogorce, koji čak nisu

dela Jovana Cvijića, Srpska akademija

cionalizma,

emlja, Književne novine, Beograd (1990):96

158 Op.cit. str. 355. 159 Franjo Mulin, Jovan Cvijić i problem narodnog jedinstva, Novi Sad (1927):13. 160 J. Cvijić, Govori i članci. u: Sabrana nauka i umetnosti, Beograd, (1987):224. 161 Jovo Bakić, Ideologije jugoslovenstva između srpskog i hrvatskog naZrenjanin, Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“, (2004): 520. 162 Aleksa Đilas, Osporavana z



je ostvarenje državne za-jednice Južnih Slovena bio rizičan eksperiment, implicitno kazuju i reči Ti-homira Đorđevića zabeležene tokom konferencije mira u Parizu 1919: “Što

uje, to je što svi koji dolaze iz Zagreba, Ljubljane, Beogra-a, ili ma od kuda, ovde izgledaju (...) solidarni u svemu. Daće Bog da se

ni bili prepoznati kao pripadnici zasebnih etničkih grupa – osećali bar kul-turno potlačeni pod stegom “velikosrpskog hegemonizma.”163 Ideologija pod maskom (naučnog) znanja izgubila je svoj legitimitet onog trenutka kada su se empirijske “činjenice” prikupljene u brojnim studijama o jugo-slovenskom narodu pokazale kao generalizujuće i u najmanju ruku disku-tabilne, i kada je manje ili više agresivan integralni pristup rešavanju jugo-slovenskog pitanja ustupio mesto potiskivanom “iracionalnom” nacionali-zmu nesrpskih etničkih grupa. Među Hrvatima je, pored toga, još u vreme Habsburške monarhije bio rasprostranjen strah da će izgubiti svoj identitet i nestati – strah koji se još više rasplamsao ulaskom u novu državu sa “bi-zantinskim” Srbima. Već do 1920. za hrvatske političare je jugoslovenska ideologija postala ništavna u odnosu na nacionalističku. Deset godina ka-snije, među njima je postalo ustaljeno mišljenje da su Srbi isključivo zain-teresovani za eksploataciju i vlast, i da je čitava srpska istorija jedva nešto više od zavere da se porobe drugi narodi, a naročito Hrvati.164 “Znanje” o jugoslovenskim narodima akumulirano u enciklopedijama, istorijskim knjigama i monografijama, predstavljeno kao naučno utemeljeno, “činje-nično,” slobodno od konteksta, itd. izgubilo je svaki smisao u procesima koji su pratili dezintegraciju međuratne Jugoslavije, a kulminirali formira-njem profašističke NDH. Odatle se vidi da je nauka u službi jugoslovenske politike i osmišljavanja jugoslovenskog identiteta – povrh svega još i opte-rećena srpskim etničkima atributima – bila, zapravo, kruta fiktivna kon-strukcija koja je imala malo veze sa političkim zahtevima i potrebama ne-srpskih etničkih zajednica u Jugoslaviji. Koliko

mene ovde raddsloga i solidarnost održe za večita vremena.”165

Marko Pišev Political Ethnography and Serb Intellectual Elite in the Era of the Creation of Yugoslavia (1914 – 1919) – A Historical Overview The aim of this paper is to present intellectual, cultural and political cir-cumstances in Serbia on the eve of World War 1 and during this war. Spe-cial attention will be given to intellectual elite of the Kingdom of Serbia and its attitudes toward the so-called “Yugoslav idea”, which refers to the 163 Upor. sa op.cit. str. 99-110 164 Op.cit. str. 121 165 Ljubinka Trgovčević, Naučnici Srbije ... str. 324


Марко Пишев


77

governing of such a state varied depending on foreign and na-onal political contexts, as well as individual approaches to the solution of

ent the merger the Serbian political and intellectual elite of the era with regard to the

general organization of the future state ew given to the intensive scientific and political engagement of the Serbian geographer Jo-

an Cvijić.

ey words: Yugoslav idea, intellectual elite, Jovan Cvijić.

concept of unification of South Slavic peoples within one independent mo-narchy. Notions on territorial borders and centers of administrative control and political tithe “Yugoslav question”. Thus, this paper will mainly commof

, with special overvi

v K

Оригинални научни чланак удк 572:61

Анђа Срдић Сребро [email protected] Медицинска антропологија и/или антропологија здравља и болести Апстракт: Социјалне и културне димензије проблематике феномена здравља, болести и медицине последњих деценија двадесетог века постају значајна тема антро-полошких изучавања. У раду се разматра значај симболичких, друштвених и културних конструкција и тумачења концепата здравља и болести за консти-туисање предмета интересовања медицинске антропологије. Такође, испиту-је се и однос науке према превентивним, дијагностичким, терапеутским и ре-хабилитационим праксама, у зависности да ли се оне карактеришу као био-медицинске или пак алтернативне. У раду је дат и посебан осврт на статус ове поддисциплине у српској етнологији и антропологији . Кључне речи: здравље, болест, тело, телесност, медицина, алетрнативна медицина, антро-пологија

Антрополошко проучавање медицине Проучавање представа о здрављу и болести, као и проучавања раз-

личитих медицинских пракси представљају за антропологију поље ко-је, кроз проблематизовање личног искуства и емоција, пружа велике могућности за изучавање телесности, али и различитих социокултур-них феномена са којима поменуте категорије стално кореспондирају.

Људска телесност је све до краја седамдесетих година прошлог века превасходно посматрана као билошка и генетска датост, као уни-верзалија која не представља предмет интересовања друштвених, већ поптада у домен природних наука попут биологије или медицине. Овакво маргинализовање тела се одражавало и на однос друшвених наука према проблематици изучавања социокултурних аспеката здра-вља, болести и медицинских пракси.

У антрополошким изучавањима медицинских пракси и система, етномедицина и етнопсихијатрија су дуго времена представљале при-марна интересовања. Ово је подразумевало пре свега проучавање на-тивних и „традиционалних“ видова лечења и приступа здрављу одно-сно болести, али је често било и у директној вези са изучавањем ма-гијских пракси и религије. Проучаване су методе, фармакопеје, етно-ботаника, обичаји и ритуали који су вршени у сврху исцељења или превенције, и то првенствено незападних и „традицијских“ друштава. Углавном је предмет проучавања било оно што је сматрано егзотич-

Eтнолошко-антрополошке свеске 14, (н.с.) 3 (2009)


80 Анђа Срдић Сребро

ним и/или архаичним и то са полазишта западне антропологије, а сви они медицински системи који нису садржали карактеристике такозва-не западне медицине1, најчешће су називани примитивним. У развоју медицинске антропологије битну улогу имала је и физичка антропо-логија, односно њен интерес за еволуцију човека, биолошке пробле-ме, адаптацију, упоредну анатомију, генетику, питање раса, форен-зичку медицину, биомедицински инжењеринг и слично2, а чије су премисе и сазнања касније коришћени или критиковани од стране со-циокултурних антрополога.

Од осамдесетих година двадесетог века, упоредо са променама тенденција проучавања тела у антропологији, мења се и приступ про-учавању концепата здравља и болести, а самим тим и медицине. Со-цијалне и културне димензије ове проблематике постају тема антро-полошких изучавања, а у обзир се узимају симболичке, друштвене и културне конструкције, значења и тумачења како концепата здравља и болести, тако и превентивних, дијагностичких, терапеутских и реха-билитационих пракси. Прецизније, медицински системи и праксе по-чињу да се посматрају као специфични продукти одређених култур-них, душтвених и историјских дискурса, што проширује поље меди-цинске антропологије и на научну биомедицину, посматрајући је та-кође као културну форму, односно као феномен настао у одређеном контексту, који заслужује да као такав буде предмет изучавања.

Од краја двадесетог века антрополози који се баве овом темати-ком све више посвећују пажњу анализи културних представа и дру-штвених пракси које се односе на питања здравља, болести и медици-не. Они у оквиру својих истраживања испитују утицаје социјалних, културних, биолошких и лингвистичких фактора на представе о здра-вљу, на превенцију и третирање болести, као и на друштвене односе и културно позиционирање медицинских система. Такође, они настоје да установе на који начин односи човекам с једне стране, и животне средине, културних норми, друштвених институција и политике, с друге стране, утичу на искуство здравља појединца или неке дру-штвене заједнице. Све је присутнији став да антрополошка проучава-ња медицинских питања омогућавају врло значајан увид у однос из-међу индивидуалног искуства и социокултурног поретка. Током по-следње две деценије, медицинска антропологија је настојала да при-

1У страној антрополошкој литератури се најчешће користи термин биоме-дицина, док се у домаћој можемо сусрести са терминима: научна, званична, школска, службена, конвенционална, клиничка или западна медицина. При-ликом писања овог рада, одлучила сам се за употребу термина биомедицина који се првенствено односи на теоријске аспекте медицине. 2 Видети: С. Живановић, Медицинска антропологија, погледи и разми-шљања, А.Р.К.А. Академија нова, Београд, 1997, 43-57.



каже начине на које култура обликује представе о телу и здрављу, као и социјалну продукцију медицинских знања и пракси.

Области којима се савремена медицинска антропологија бави, об-ухватају широк дијапазон социокултурних феномена попут биомеди-цине, етномедицине, алтернативних и плуралистичких исцелитељ-ских модалитета и процеса. Њен предмет изучавања су, наравно, и ис-куства болести и социјални односи у вези са њима, као и социокул-турни и историјски услови који образују медицинске праксе и поли-тике. Осим поменутог, антропологија посвећује пажњу и изучавању употребе и интерпретација фармацеутских и биотехнолошких форми, али и испитивању комерцијализације и комодификације здравља и медицине. Такође, веома је изражен интерес за социјалне и културне аспекте преношења болести и зараза, наследних и хроничних обоље-ња, за различите употребе и могућности приватних и државних ресур-са здравствене заштите, за перцепцију ризика, вулнерабилности и од-говорности у домену здравствене заштите. Значајна су и изучавања фактора који утичу на здравље, исхрану и промене у здравственој за-штити, на друштвену организацију у оквиру медицинских система и на промене у конципирању телесности. С тим у вези, врше се и анали-зе могућности за примену критички ангажоване, али и клинички реле-вантне антропологије.3 Укратко, многи аутори данас сматрају да ан-тропологија може значајно применити своја знања, резултате проуча-вања и компетенцију у области медицине и бриге о здрављу.

Медицинска антропологија и проучавање алтернативних ме-

дицинских пракси

Када је реч о изучавању алтернативне медицине, можда би прво тре-бало рећи да је сама одредница „алтернативна“ дискутабилна, и да она најчешће реферира на сва медицинска знања и праксе које одступају од научне, западне биомедицине, и поистовећује се или са народним – тра-диционалним, или са незападним медицинским концептима. Ипак, било би сувише уско алтернативне медицинске технике и праксе означити са-мо одредницама „етно“, „традиционално“ или „незападно“. Наиме, вели-ки број ових техника и пракси је настао тек током последњих деценија на Западу, или пак представља синкретизам знања и техника које воде порекло из различитих култура и историјских периода, а које биомеди-цина заправо не би ни назвала медицинским, или би их једноставно окарактерисалa као допунскe. У складу с тим, као синоними за алтерна-тивну медицину, или бар неке њене облике, користе се и називи некон-венционална, комплементарна, интегративна и холистичка медицина.

3 Према: http://medanthro.net. (Society for Medical Anthropology)



У неким контекстима алтернативна медицина се посматра као мо-деран облик „народне медицине“, с обзиром на то да је приметна сле-дећа аналогија: и у народној и у савременој алтернативној медицини основни принципи базирају се на лечењу биљем, магијом и праксама утемељеним на религијским веровањима, односно езотеричним зна-њима.4

Како је утицај алтернативних медицинских система уочљив у раз-личитим аспектима друштвеног и културног живота, првенствено у смислу бриге о здрављу, антрополози инсистирају на томе да се од-ступи од посматрања алтернативне медицине као „шарлатанских“ ак-тивности или само производа веровања и представа појединаца или појединих група. Антрополози данас настоје да детаљније испитају њену улогу у одређеним социокултурним контекстима, као и утицај на популацију која се њоме бави или је на било који начин конзумира. Предмет њихове пажње су такође и искуства те популације, њено перципирање себе и света, друштвене улоге и позиције.

Поједини истраживачи су покушали да изврше класификацију ал-тернативних медицинских пракси. На пример, Васкилампи прави дво-димензионалну класификациону шему по којој се алтернативна меди-цина дели на исцелитељске праксе према начину учења, односно њи-ховог преношења (неке су саставни део постојећих народних знања, те је начин њиховог преношења неформалан, а неке се формално уче у одговарајућим образовним центрима); и према своме садржају (неке су засноване на езотеричним системима веровања, док се друге разви-јају искључиво кроз емпиријске процесе експериментисања). Ипак, она сматра да је тешко направити јасне границе и да су класификације увек подложне варирању. 5

Једну од најутицајнијих класификација конципирао је Клајнман. Он је настојао да групише алтернативне исцелитељске праксе према начину преношења и „организовању“ медицинског знања, указујући на природу и степен когнитивне дистанце односно, степен дељења експланаторног модела болести и исцелитељских програма између исцелитеља и пацијента. Према томе, он исцелитељске праксе дели у три сектора: професионални, фолклорни (folk) и популарни.

4 Видети: A. Brenko, „Praktičari narodne medicine”, Etnološka istraživanja 10, Etnografski muzej, Zagreb, 2004.

5 Т. Vaskilampi, “Thе role of alternative medicine: the Finnish experience”, in: Complementary Medicine and the European Community, George Lewith and Da-vid Aldridge, eds. Saffron Walden: C. W. Daniel Co, 1991; prema: U. Sharma, “Contextualiying Alternative Medicine: The Exotic, the Marginal and the Per-fectly Mundane”, Anthropology Today, Vol. 9, No. 4, Royal Anthropological In-stitute of Great Britain an Ireland, 1993, 16



Професионални сектор обухвата и биомедицину и оне алтерантив-не терапије које су професионално организоване и институционализо-ване, али чији су системи знања релативно удаљени од постојећих, културно доминантних.

Фолклорни сектор се односи на такозване стручњаке који нису ни професионализовани, нити институционализовани, али њихови систе-ми знања и пракси су блиски локалним концептима здравља и болести.

Популарни сектор се састоји од свега онога што људи чине у на-стојању да се изборе са здравственим поремећајима, ослањајући се на сопствена виђења могућности за превенцију или лечење болести. 6

На крају, и сами практиканти, односно терапеути, исцелитељи или инструктори алтернативних исцелитељских техника на неки на-чин врше дистинкцију у односу на то да ли ће у свом раду више по-тенцирати религиозне и ритуалне аспекте својих активности или се представити као практичари извесних медицинских техника.7

Класификације попут наведених носе са собом предности и мане и најчешће их је тешко применити у сваком социокултурном контек-сту. Ипак, оне могу бити корисне смернице за проучавање различитих аспеката алтернативне медицине која представља део општег система бриге о здрављу, без обзира да ли је у неком контексту прихваћена као таква или се посматра као технички илегална. Такође, битно је и становиште особа које алтернативну медицину конзумирају у свој-ству пацијената. Они их најчешће дефинишу и класификују у складу са сопственим искуствима и представама о здрављу и болести.

Урсула Шарма нуди следећу могућност: она предлаже антрополо-зима да алтернативну медицину у западним културама посматрају као мањинску културну форму, условно речено маргиналну и егзотичну, попут оних које постоје у неевропским и незападним контекстима. По њеном мишљењу, ово ће уродити плодом само уколико су антрополози спремни да испитају процесе којима се хегемонија биомедицине одр-жава, с обзиром да је то оквир у којем и у односу на којег се алтерна-тивна медицина дефинише. То укључује проучавање односа између ме-дицине и различитих друштвених и културних феномена. У складу с тим, Шарма сматра да је веома битно установити адекватне концепте и моделе за посматрање односа идеја пацијената о здрављу и могућности деловања у случају болести, јер се на тај начин алтернативна медицина може потпуно контекстуализовати у антрополошким истраживањима.8

6 А. Kleinman, “Indigenous systems of healing, Questions for proffesional, popu-lar and folk care”, y: Alternative Medicines: Popular and Policy Perspectives. J. Warren Almon, ed. London: Tavistock, 1984, prema: U. Sharma, nd, 1993, 16 7 U. Sharma, 1993, 17 8 Исто, 18



Проучавање медицинских система и пракси у српској етноло-гији и антропологији

У српској етнологији и антропологији уочљив је континуитет у

проучавању етномедицине9 још од самог конституисања науке, али потребно је рећи да је интересовање за проучавање медицине било више посредно. Тачније, у оквиру проучавања других тема, попут ве-ровања, обичаја, фолклора, и друштвеног живота уопште, проучавала се и медицина, нарочито „народна“. Домаћи аутори најчешће су по-свећивали пажњу евидентирању и описивању представа на основу ко-јих се конструишу концепти здравља и болести. Реч је о такозваним традиционалним моделима и схватањима узрока настајања здравстве-них поремећаја или очувања здравља, као и о активностима које су практиковане у циљу превенције, дијагностике или третирања боле-сти. На тај начин, стваран је обиман oпус етнографске грађе из разли-читих крајева Србије о народним медицинским праксама.

Значајан допринос грађи за проучавање медицине (пре свега етно-медицине) у Србији током двадесетог века, оставили су и појединци који су писали монографије о свом крају. Могло би се рећи да су те монографије најчешће у романтичарском стилу, а самим тим је било такво и њихово представљање етномедицине. Историчари, социолози, али и лекари и фармацеути који су се интересовали за народну меди-цину и који су о њој писали, углавном су је упоређивали са схватањи-ма и праксама карактеристичним за западну, научну медицину, одно-сно биомедицину. Међу именима која се, како каже Сребрица Кнеже-вић,10 помињу као значајна за зачетак проучавања народне медицине у Србији у двадесетом веку су: Милорад Драгић, Јован Туцаков, Вла-да Станојевић, Александар Костић, а од етнолога Тихомир Ћорђевић.

Док су у антропологији западних земаља у другој половини два-десетог века проучавани сви видови медицинских знања и пракси који одступају од биомедицине као једнако значајни културни фено-мени, у српској етнологији то није био случај. Домаћи аутори су го-тово све видове алтернативне медицине посматрали као „модерна сујеверја“, а они који су је практиковали, били су виђени “као обич-ни продавачи здравља, шарлатани, мамипаре, који рекламирају своје минерале, хамајлије, и безброј глупости у својој безобзирној експан-

9 У домаћој литератури постоји пракса коришћења следећих назива као си-нонима: етномедицина, народна медицина, традицијска или традиционална медицина. 10 Видети: С. Кнежевић, „Пролегомена за здравствену културу”, у: За здра-вље, Из историје народне медицине и здравствене културе, IV и V научни скуп, Зајечар 1989. и 1997, Народни музеј Зајечар и Завод за заштиту здра-вља Зајечар, 1999.



зији.`“11 Углавном, карактерисали су све алтернативне медицинске праксе као ненаучне, бескорисне или штетне.12

Да ли је овакав приступ био последица тадашње друштвене ствар-ности и идеологије, није предмет овог рада, али би свакако требало узети у обзир могуће импликације на однос према алтернативним ме-дицинским праксама у поменутом социокултурном контексту.

Тек последњих година се у домаћој антропологији може примети-ти промена у тенденцијама проучавања како биомедицине тако и ал-тернативне медицине, али и различитих концепата болести и здравља. Приметно је интересовање за феномене који имају утицаја на савре-мене начине перципирања и третирања телесности, болести и меди-цинских праски, за питања здравствене заштите, утицаје поремећаја здравља и болести на процесе у друштву, затим за позиционирање традиционалне и алтернативне медицине у савременим условима и настојања да се она дефинише или класификује.13

Антропологија здравља и болести Свака култура и друштво конципирају, разумеју и односе се пре-

ма феноменима здравља и болести на себи својствен начин. Данас би-омедицина има веома значајну улогу у том смислу, али схватања која постоје у њој коегзистирају са представама присутним у алтернатив-ним, традиционалним, популарним и лаичким концептима. Појмови болести и здравља се најчешће дефинишу један у односу на другог, али се првенствено образују у односу на постојеће представе о телу, роду, моралу, етницитету, социјалним разликама, класи и другим дру-штвеним категоријама, културним феноменима и променама.14 Тако 11 С. Кнежевић, 1999, 17. 12 Видети: С. Кнежевић, 1999; Р. Филиповић Фабијанић, „Трансформација улоге народне медицине и видара у савременим животним условима”; сим-позијум Етнолошко проучавање савремених промена у народној ултури, ПИ САНУ 15, Београд, 1974. 13 М. Павловић, „Појам болести у различитим медицинским системима”, ГЕИ САНУ, XLVIII, Београд, 1999; Ж. Ромелић, Љ. Тојага-Васић, „Неке карактери-ситике алтернативне медицине данас”, у: За здравље, Из историје народне ме-дицине и здравствене културе, IV и V научни скуп Зајечар 1989. и 1997, На-родни музеј Зајечар и Завод за заштиту здравља Зајечар, 1999. М. Малешевић, „Дијета, масовна женска неуроза”, ГЕИ САНУ, XLVI, Београд, 1997; радови М. Малешевић о конципирању тела жене и односа према њeму у дискурсу са-времених културолошких и медицинских феномена; радови Б. Жикића о ре-продуктивном здрављу, HIV/AIDS-у, интравенским кориснцима, итд. 14 Видети: L. C. Garrro, “Cultural Meaning, Explanation of Illness, and the Deve-lopment of Comparative Frameworks”, Ethnology vol. 39, no 4, Special issue: Comparative research and Cultural Units, University of Pittsburgh, Fall 2000; А.



се, на пример, болест схвата као универзално људско искуство које је неопходно посматрати у дискурсу културних значења, најчешће у од-носу на то шта конституише здраво тело.

Светска здравствена организација још од 1948. године дефинише здравље као стање потпуног физичког, менталног и друштвеног благо-стања, а не само као одсуство болести и немоћи.15 Међутим, у биомеди-цинској пракси је углавном занемариван утицај социокултурних фактора не само на поимање феномена здравља/болести, већ и на њихов третман.

Класична психијатрија инсистира на постојању универзалног је-згра болести, окруженог слојевима културних и идиосинкретских фе-номена, чијим се уклањањем долази до основне болести која је зајед-ничка свим културама. Насупрот овом становишту, формирао се став антрополошки оријентисане кроскултуралне психијатрије која сматра да су културе самосадржајне монаде које се не могу упоређивати и да културне конвенције одређују оно што се дефинише као нормално или абнормално понашање са свим даљим импликацијама. 16

Резултати различитих истраживања медицинске антропологије ја-сно показују да се идеје о томе шта је здраво, „нормално“, а шта боле-сно и „ненормално“, разликују од културе до културе. Тако је могуће приметити да нешто што једна култура перципира као здраво и нор-мално (тело, облик понашања и сл.) у некој другој култури предста-вља симптом болести. У складу с тaквим одређивањем стања (здра-во/болесно), образују се и односи према болестима и оболелима, од-носно различити видови превентивних, дијагностичких, терапеутских и рехабилитационих пракси.

Покушаји одређивања појма болест и свега онога на шта овај појам реферира, прилично су проблематични јер је искуство болести најче-шће варијабилно и комплексно, па га је тешко у потпуности изразити и описати само терминима као што су бол, мучнина, нелагодност, гро-зница и сл.17 Стога тумачења симптома болести и њених узрока вари-рају, у зависности од различитих фактора (биолошких, еколошких, со-цијалних и културолошких). Иако се болест и патња као феномени сма-трају универзалним, не може се рећи и да су све болести универзалне и свуда присутне: примера ради, неке су карактеристичне само за одређе-не климатско-географске регије. Поједини аутори сматрају да су неке

Buckser “The Emty Gesture: Tourette Syndrome and the Semantic Dimension of Illness”, Ethnology, Vl 45, University of Pittsburgh, Fall 2006. 15 Према: http://en.wikipedia.org/wiki/Health 16 Č. Hadžinikolić, „A propos”, u: Antropologija bolesti i zdravlja, Marija Đurić-Srejić, Časlav Hadžinikolić (ur.), Preduzeće za železničku izdavačko-novinsku de-latnost, d.o.o. – Želnid, Zavod za zdravstvenu zaštitu radnika ŽTP-a “Beograd”, Srpsko antropološko društvo, Beograd, 2000, 16 17 А. Buckser, н. д, 257



болести такође одраз социјалног и културног стања појединих друшта-ва и да (болесно) тело у том смислу осликава или представља одговор на социјалне, класне и родне разлике, репресију, економска, политичка и религијска питања, животне и радне услове, друштвене норме и сл.18

Постоји велики број теорија о узроцима болести. Овом проблема-тиком су се, наравно, бавили и антрополози настојећи, између оста-лог, да изврше њихову категоризацију. Најпознатије класификационе шеме су начинили Џ. Мардок, А. Јанг и Џ. М. Фостер.19 Тако је, на пример, Џорџ Мардок теорија о болести поделио у две основне кате-горије: теорије о природној узрочности и теорије о натприродној узрочности. Теорије о природној узрочности су, по његовом схвата-њу, све оне које могу „изгледати“ разумно модерној медицинској нау-ци: ту спадају инфекције, стрес, органски поремећаји и несреће. У другу категорију пак спадају оне о натприродној узрочности које био-медицина не признаје као валидне. Оне се, по Мардоку, могу сврстати у три групе: теорије о мистичној узрочности (судбина, злослутне сен-зације, заразе и мистичне казне), теорије о магијској узрочности (враџбине и вештичарство) и теорије о анимистичкој узрочности бо-лести (губитак душе, агресија духова). 20

Ослањајући се превасходно на критеријуме етиологије болести, Џ. М. Фостер указује на постојање два основна типа незападних ме-дицинских система – натуралистички (naturalistic) и персоналистич-ки (personalistic). У натуралистичким системима болест се објашњава уопштеним појмовима који се доводе у везу са хладноћом, топлотом, влагом, и нарочито поремећајем баланса основних елемената у телу. С тим у вези, истиче овај антрополог, и превентивна пракса подразу-мева избегавање ситуација и понашања које би могле да проузрокују болест, а терапеутска интервенција је оријентисана ка успостављању телесне равнотеже. С друге стране, примећује Фостер, персонали-стички системи посматрају болест као посебан случај у објашњавању несрећа проузрокованх уплитањем људског (вештице или врача), не-људског (злог духа, предака и сл) или натприродног фактора (божан-ства или неког другог моћног бића), а терапеутска интервенција се првенствено односи на утврђивање узрока, односно узрочника боле-сти.21

Најзад, Јангова класификација теорија о болестима се креће у оквиру поделе на интернализујуће (internalizing) и екстернализујуће 18 Видети: U. Sharma, 1996. 19 Видети: L. C. Garrro, н. д, 306-309 20 Murdock, G. Theories of Illness: A World Survey, Pittsburgh: University of Pittsburgh Press, 1980, prema: L. C. Garrro, н. д, 307 21 G. M. Foster, “Disease Etiologies in Non-Western Medycal Systems”, Ameri-can Anthropologist 78, 1976, prema: L. C. Garrro, н. д, 307



(externalizing) системе. Интернaлизујући системи се односе на физио-лошка објашњења и интерне механизме који омогућавају да се одре-де симптоми болести и болест на основу онога што се дешава унутар тела оболелог, а терапеутске праксе зависе од способности исцелите-ља да тој особи поврати физиолошку равнотежу (у ову категорију би могла да се уклопи и западна медицина). Насупрот наведеним систе-мима, према Јанговом мишљењу, постоје екстернализујући системи који зависе од етиолошких објашњења „озбиљних болести“ чији се узроци налазе изван тела оболелог, те тако болест заправо представља „симптом поремећених односа“.22

Ова три оквира за класификацију и антрополошко проучавање бо-лести, које су дали поменути аутори, имају и своје предности и мане. Као и свака категоризација и они су редукционистичког карактера и не могу имати универзалну примену, али свакако представљају корисну основу за даљи развој теорија и метода у овој области. Ипак, без обзира на разматране класификације, чињеница је да су биомедицинска схва-тања телесности и здравља доминантна у западној култури: њихови утицаји су видљиви и у различитим доменима бриге о здрављу и у од-носу према болести уопште. Тако, дистинкција између физичког и мен-талног или психолошког, уобичајена у биомедицини, у највећој мери одређује начин перципирања болести, па се и оне углавном деле на фи-зичке и менталне.23 Физичке погађају органе, телесна ткива, и углав-ном се манифестују као бол или телесна дисфункција, а третирају се различитим (физичким) медикаментима; менталне пак утичу на емоци-је и разум, манифестују се као различити поремећаји менталних проце-са, а третирају се и медикаментима и терапијама психијатара или пси-хол

друштвеног статуса, чак много више од би-ло к

ога. Најзад, у вези са промишљањем феномена здравља у западној

култури, занимљиво је навести и мишљење америчког антрополога А. Баксера. Наводећи пример својих сународника, овај антрополог сма-тра да је контрола основни елеменат начина промишљања здравља на Западу и да, у складу са тим, недостатак или губитак контроле над те-лом дефинише болест.24 Наиме, по његовом схватању, одсуство кон-троле представља најизразитији симптом који указује на болест и који највише утиче на промену

ог другог симптома. Ако се осврнемо на теоријске поставке разматране у овом раду,

могло би се закључити да је Баксерово становиште заправо примен-

22 А. Young, “Some Implications of Medical Beliefs and Practices for Social Anthropology”. American Anthropologist March, 1976 Vol.78(1):5-24., prema: L. C. Garrro, н. д, 308 23 А. Buckser, н. д, 265 24 Исто, 261



љиво и на европски социокултурни контекст, а чини се да је валидно и када је реч о поимању здравља и болести у савременој Србији. Наи-ме, на основу радова аутора који су се бавили проучавањем медици-не, пре свега традиционалне, у нашој земљи, као и на основу постоје-ћих етнографија из различитих крајева Србије насталих током дваде-сетог века, може се стећи мање-више јасан увид у представе и перци-пирање болести. Анализом доступне грађе и радова објављених у том периоду, лако се долази до закључка да схватања болести у традициј-ској култури и народној медицини одговарају готово свим категориза-цијама теорија о етиологији болести које су предложили раније поме-нути антрополози. Конкретно, болест је у Србији схватана и као по-следица природних и као последица мистичнх узрока; представе о њој одговарају и натуралистичким и персоналистичким, као и интернали-зујућим и екстернализујућим системима.25 Довољно је, с тим у вези, навести мишљење Мирјане Павловић која сматра да је „основно схва-тање наше народне медицине онтолошки појам болести”. Према ње-ном схватању, болест „представља нешто реално и конкретно што ег-зистира независно од човека и као деструктивни елемент споља про-дире у његово тело, где се бори са организмом.“26 Такође, иста аутор-ка наводи да се данас лаичко схватање болести најчешће односи на „невољу или тешкоћу, односно другачије, измењено стање организма које ремети и њихов уобичајен начин живота.“27

* * *

стантно кореспондирају са поменутим социокултурним елементима.

истовремено

Анализирајући у овоме раду различите социокултурне представе

о феноменима болести и здравља, као и теоријске концепте везане за њих, намеће се јасан закључак да се оне формирају под утицајем раз-личитих фактора. Наравно, у формирању тих представа нарочито је видљив утицај биомедицинских становишта, затим популарне литера-туре и медија, као и других и другачијих медицинских система.и пракси. Ипак, ова два појма – здравље и болест - најчешће се дефини-шу у складу са сопственим (телесним) искуствима која кон

25 Видети: М. Павловић, н. д; М. Барјактаровић, „Ранија схватања о узрочни-цима болести и борба противу њих”, За здравље, Из историје народне меди-цине и здравствене културе, 1999; С. Кнежевић, „Здравље и болест, Обрасци традицијске културе”, у: За здравље, Из историје народне медицине и здрав-ствене културе, VI научни скуп Рајачке пивнице 1999, Народни музеј Заје-чар и Завод за заштиту здравља Зајечар, 2000. 26 М. Павловић, н. д, 98 27 Исто, 102



Скраћенице:

ласник Етнографског института Српске академије нау

издања Етнографског института Српске ака

АА – Аmerican Anthropological Association

писак коришћене литературе и извора:

од-ни м

e„”, Etnološka istraživanja 10,

ess”, Ethnology, Vl 45, Fall 2006, University of Pitt

”, Etnološka istraživanja 12/13, Etnografski muzej, Zagreb, 2008, 63-8

the

ion”, Cultural Anthro-polo

ve-lopm

ње за етнологију Фи-лоз

емених промена у народној култури, ПИ EИ

Development of Comparative Frameworks”, Ethnology vol. 39, no 4, Fall

ГЕИ САНУ – Гка и уметности ГЕМ – Гласник Етнографског Музеја ПИ ЕИ САНУ – Посебна демије наука и уметности А С Барјактаровић, Мирко, „Ранија схватања о узрочницима болести и

борба противу њих„”, у: За здравље, Из историје народне медицине и здравствене културе, IV и V научни скуп Зајечар 1989. и 1997, Нар

узеј Зајечар и Завод за заштиту здравља Зајечар, 1999, 129-137 Brenko, Aida, „Praktičari narodne medicinEtnografski muzej, Zagreb, 2004, 103-150 Buckser, Andrew, “The Emрty Gesture: Tourette Syndrome and the

Semantic Dimension of Illnsburgh, 2007, 255-274 Bukovčanin, Tanja, „’Želim odabrati koga ću voljeti i kamo ići na liječe-

nje’ – aktivizam u istraživanju komplementarne i alternativne medicine u Hr-vatskoj

5 Cohen, Lawrence, “The epistemological carnival: meditations on disci-

plinary intentionality and Ayurveda”, in: Bates, Don (ed.), Knowledge andscolarly medical traditions, Cambridge University Press, 1995, 320-343 Csordas, J. Thomas, Body/Meaning/Healing, Palgrave Macmillan, 2002. Csordas, J. Thomas, “Somatic Modes of Attentgy, Vol. 8, No. 2. (May, 1993), AAA, 135-156 Csordas, J. Thomas, “The Conceptual Status of Hegemony and Critique in

Medical Anthropology”, U: Medical Anthropology Quarterly, New Series, Vol. 2, No. 4, Gramsci, Marxism and Phenomenology: Essays for the De

ent of Critical Medical Anthropology, (Dec, 1988), AAA, 416-421 Драгић, Др Милорад, „Етномедицина”, Етнолантрополошки про-

блеми – монографије, књига 16, свеска 1, Одељеофског факултета у Београду, Београд, 1991. Филиповић, Фабијанић, Радмила, „Трансформација улоге народне

медицине и видара у савременим животним условима”, у: Симпозијум Етнолошко проучавање савр

САНУ 15, 1974, 119-126 Garrro, C. Linda, “Cultural Meaning, Explanation of Illness, and the



2000, Special issue: Comparative research and Cultural Units, University of Pittsburgh, 2000, 305-334

Green, Maia, ”Medicines and the Embodiement of Substances Among Pogoro Catholics, Southern Tanzania”, The Journal of the Royal Anthro-pological Institute, Vol. 2, No,3 (Sep, 1996), 485-498

Hadžinikolić, Časlav, „A propos”, u: Marija Đurić-Srejić, Časlav Ha-džinikolić (ur.), Antropologija bolesti i zdravlja, Preduzeće za železničku izdavačko-novinsku delatnost, d.o.o. – Želnid, Zavod za zdravstvenu zašti-tu radnika ŽTP-a “Beograd”, Srpsko antropološko društvo, Beograd, 2000, 15-17

Hours, Bernard, “Vingt ans de développement de l’anthropologie méd-icale en France, Socio-Anthropologie”, N°5, Médecine et santé : Symboli-ques des corps, s.l, 1999.

Ivanović Zorica, Šarčević Predrag, „Uvod: O statusu tela u antropolo-giji”, u: Antropologija tela, Kultura, br 105/106, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd 2003, 9-24

Јackson, Jean, “Chronic pain and the tension between the body as su-bject and object”, u: Csordas, J. Thomas (ed.), Embodiment and experien-ce, The existential ground of culture and self, Cambridge University Press, 1994, 201-228

Kleinman, Arthur and Kleinman, Joan, “Suffering and Its Professional Transformation”, in: Jackson, Michael (ed.), Things as They are: New di-rections in Phenomenological Anthropology, ed. Bloomington, Indiana Univrsity Press, 1996, 169-195

Kleinmnan, Arthur, “Experience and its Moral Modes: Culture, Hu-man Conditions, and Disorder”, Tanner Lectures, In G.B. Peterson, (ed.): The Tanner Lectures on Human Values, Salt lake Citу: University of Utah Press, Vol 20, 1999, 355-420

Кнежевић, Сребрица, „Пролегомена за здравствену културу”, у: За здравље, Из историје народне медицине и здравствене културе, IV и V научни скуп Зајечар 1989. и 1997, Народни музеј Зајечар и За-вод за заштиту здравља Зајечар, 1999, 5-18

Кнежевић, Сребрица, „Здравље и болест, Обрасци традицијске културе”, у: За здравље, Из историје народне медицине и здравствене културе, VI научни скуп Рајачке пивнице 1999, Народни музеј Заје-чар и Завод за заштиту здравља Зајечар, 2000, 29-51

Leavitt, John, “Meaning and Feeling in he Antrhopology of Emoti-ons”, American Ethnologist, Vol. 23, No. 3. (Aug, 1996), 514-539

Малешевић, Мирослава, „Дијета, масовна женска неуроза”, ГЕИ САНУ, XLVI, Београд, 1997, 173-188

Павловић, Мирјана, „Појам болести у различитим медицинским системима”, ГЕИ САНУ, XLVIII, Београд, 1999, 95-106

Ромелић, Живка, Тојага - Васић, Љиљана, „Неке карактериситике алтернативне медицине данас”, у: За здравље, Из историје народне




медицине и здравствене културе, IV и V научни скуп Зајечар 1989. и 1997, Народни музеј Зајечар и Завод за заштиту здравља Зајечар, 1999.

Срдић, Анђа, „Тело и телесност у антрополошкој перспективи”, ГЕМ 72, Београд, 2008, 93- 105

Sharma, Ursula, “Contextualizing Alternative Medicine: The Exotic, the Marginal and the Perfectly Mundane”, Anthropology Today, Vol.9, No. 4 (Aug, 1993), Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ire-land, 15-18

Strathern, Endrju, „Čuvati telo u duhu”, u: Antropologija tela, Kultura, 105/106, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd, 2003,44-59

Живановић, Србољуб, Медицинска антропологија, погледи и раз-мишљања, А.Р.К.А. Академија нова, Београд, 1997.

Жикић, Бојан, „Спречавање зачећа: од контролосања плодности до конструкције идентитета”, Етноантрополошки проблеми, н.с. год 3,св.2, Београд, 2008, 11-25

Žikić, Bojan, “Anthropology of AIDS,Risk environment and injecting routine – the case of Belgrade injecting drug users”, Етноантрополошки проблеми н.с. год 1,св.1, Београд, 2006, 37-49

Електронски извори: http://www.medanthro.net. (Society for Medical Anthropology),

новембар 2009. http://www.en.wikipedia.org/wiki/Health, новембар 2008.

Anđa Srdić Srebro Medical Anthropology and/or Anthropology of Health and Illness Social and cultural dimensions of questions of the phenomena of health, il-lness and medicine have become an important issue of anthropological re-search in the last decades of the 20th century. This paper examines the im-portance of symbolic, social and cultural constructions and interpretations of the concepts of health and illness for the constitution of medical anthro-pology’s object of interest. Relationship of science toward preventive, di-agnostic, therapeutic and rehabilitative practices is also addressed, with re-gard to their characterization as either bio-medical or alternative. The pa-per also gives a special retrospection on the status of this sub-discipline in Serbian ethnology and anthropology. Key words: health, illness, body, the physical, medicine, alternative medi-cine, anthropology.

Оригинални научни чланак удк 338.48(498) 398(498)

Ana Banić Grubišić [email protected] Drakula kao kulturni konstrukt u turističkoj ponudi Rumunije Apstrakt: Predmet ovog rada je „drakulijanski turizam“ koji se omasovljuje početkom se-damdesetih godina prošlog veka kada su turisti sa Zapada putovali u Rumuniju ra-di potrage za književnim, istorijskim i natprirodnim korenima mita o Drakuli. Tu-ristička industrija odgovorila je na ovaj popularni mit stvarajući programska puto-vanja pod nazivom Drakula-tura, a Rumunsko ministarstvo turizma uložilo je po-sebne napore u pokušaju da unapredi svoju turističku ponudu i profitira eksploati-šući zapadnu predstavu o Drakuli i Transilvaniji izgradnjom tematskog zabavnog parka. Kroz fenomene Drakula-tura i Drakula-parka provlače se pitanja autentič-nosti turističkih prizora, komodifikacije kulture i kulturnog nasleđa, kao i pitanja u vezi odnosa turizma i nacionalnog identiteta, te uloge države u formiranju i pred-stavljanju turističke ponude. Ključne reči: turizam, Drakula-ture, Drakula-park, balkanizam, Rumunija, Vlad Cepeš

Uvod Putovanja inspirisana popularnim mitovima ili legendama, folklorom i

„fejklorom“ određenog regiona često su deo turističkog predstavljanja ne-ke zemlje u svetu – „Robin Hud turizam“ u Engleskoj1, „opsednuti zamko-vi“ Škotske2, ili „veštičija magija“ Salema3.

Drakula turizam je počeo da se razvija od sedamdesetih godina prošlog veka sa ishodištem u popularnim reprezentacijama o najpoznatijem vampi-ru sveta i njegovoj „dalekoj i mračnoj“ postojbini Transilvaniji. U obliko-vanju fenomena drakulijanskog turizma kroz globalizacijske procese kul-turne i turističke industrije prepliću se mit i istorija, činjenice i fikcija, stvarno i imaginarno.

Sadržaj „Drakula-tura“ „Transilvanijsko društvo Drakule“4 je kulturno-istorijska organizacija

osnovana 1991. godine u Bukureštu, sa ciljem da poveže ljude širom sveta koji su zainteresovani za istorijskog i mitskog Drakulu, kao i da unapredi razvoj „Drakula turizma“. Oficijelna Turistička agencija ovog društva je

1 http://www.robinhoodtourism.co.uk/ (09.01.2010.) 2 http://www.mercattours.com/home.asp (09.01.2010.) 3 http://salem.org/ (09.01.2010.) 4 http://blooferland.com/tsd.html (09.01.2010.)


94 Ана Банић Грубишић

agencija „Misteriozna putovanja“5 koja pored specijalnih programa organi-zuje sedmodnevne „Klasične Drakula ture“ koje podrazumevaju obilazak Bukurešta, Trgovišta (prestonica Vlada Tepeša), tvrđave Poenari, Borgo prolaza, gradića Sibiu, Drakulinog rodnog mesta Sigišoara, manastira Bi-strica, Brašova, zamka u Branu... Za turiste se priređuje i „Veštičije suđe-nje“, „Noć Veštica u Drakulinom zamku“, takmičenje za Mis Transilvanije – groficu Drakula. Oni „najodaniji Drakulini sledbenici“, posle obaveznih putovanja i testova u Citadeli u Brašovu, mogu da postanu članovi „Reda transilvanijskih vitezova i dama“.

Popularnost putovanja u „Drakulinu rodnu zemlju“ – Transilvaniju nije zaobišla ni domaće turističko tržište. „Drakula ture“ koje se organizuju u Sr-biji predstavljaju intelektualno vlasništvo Turističke agencije „Karpati“6 iz Novog Sada (jedina turistička agencija u Srbiji specijalizovana za Rumuni-ju). U ovom radu biće predstavljeni samo aranžmani T.A. Karpati, budući da program putovanja „Drakulinom zemljom“ koji nude ostale domaće turistič-ke agencije7 obuhvata gotovu istu maršutu putovanja i identične sadržaje.

Sajt T. A. „Karpati“ dizajniran je i osmišljen tako da potencijalnom kupcu aranžmana već na prvi pogled prizove asocijacije na mistično, vam-pire, tamu. Dizajnom sajta dominira prikaz velikih tmurnih oblaka i punog meseca koji se nadvijaju nad starinskim dvorcem, dok pozadinom preovlađuje tamno plava boja. Sajt poseduje i zvučni zapis – instrumental-nu numeru nepoznatog autora. Kroz ovu „parodičnu multimedijalnu tmi-nu“ provejava magla, lete dva slepa miša (ostalih 10 su nepomični, i nami-guju drečavo žutim očima) i jedna veštica na metli, svetlucaju mnogo-brojne zvezde. Pod objedinjenim nazivom „Drakula-tura“ agencija „Karpa-ti“ u ponudi ima pet različitih programa: „Drakula-tura“, „Bram Stokerova DT“, „Drakula-tura i Bukurešt“, „Halloween“ i „Novogodišnji program“. Odabirom neke od tura, na stranici se pojavljuje program putovanja otku-can na starom, nagorelom papiru, a u levom uglu stranice kao krvlju (crve-nim slovima) je ispisano Drakula-tura.

Klasična Drakula-tura traje pet dana. Prvo mesto u kome se turisti zadržavaju je Temišvar. Nakon kratkog razgledanja grada, sledeća stanica na putovanju je Sigišoara, mesto gde se rodio Vlad Cepeš, koji je ujedno i najočuvaniji srednjovekovni grad Rumunije. Predviđena je poseta Istorijs-kom muzeju i „sobi za mučenje“. Posle podne se odlazi u Brašov, gde je predviđeno panoramsko razgledanje grada (Crna Crkva i stara gradska

5 http://www.mysteriousjourneys.com (09.01.2010.) 6 http://www.karpati.co.rs (09.01.2010.) 7 Neke od turističkih agencija koje pored T.A. Karpati organizuju Drakula ture u Srbiji su: Vip Travel Agency, Alba Graeca Travel, Interturs, Unidea Travel, Turi-stička agencija Magelan Corporation, NUS Travel, Kosmopolit Travel Agency, Fun Travel Agency, Astra Tours, Sherry Travel, Coral 021, Jurešić NS, Tranšped Tours...



većnica), odakle se putuje za Sinaju (mondensko mesto u Južnim Karpati-ma). Sledeći dan turisti odlaze na izlet u zamak Bran (poznatiji kao Draku-lin zamak), za koga se u prospektu ture kaže da je „zamak u kome je Dra-kula bio zatvoren nakon što ga je zarobio mađarski kralj Matija Korvin“.

Dankan Lajt (Duncan Light) u svojoj studiji o ulozi rumunske države u razvoju Drakula turizma piše da je pogrešno poistovećivanje zamka Bran iz XIII veka sa Drakulinim zamkom bilo rezultat poseta zapadnih turista u šezde-setim godinama prošlog veka koji su u nedostatku pravog Drakula zamka, zamku Bran dali taj nadimak. Ubrzo je drugo ime zamka bilo prihvaćeno ši-rom Rumunije u brošurama i turističkim vodičima. Prema ovom autoru, za-mak Bran pokazuje da su turističke lokacije konstrukt stvoren ne samo pu-tem oficijalnih turističkih prezentacija, već i od strane samih turista. Turizam tako predstavlja proizvod interakcije između onih koji uobličuju turističke lokacije i turističkih posetilaca koji na svoj odmor sa sobom nose predhodno znanje, očekivanja, fantazije i mitologije generisane u kulturi iz koje potiču, te će ovaj „kulturni prtljag“ umnogome označiti njihov doživljaj turističke lokacije.8 Pravi Drakulin odn. Cepešov zamak je danas potpuno devastirana tvrđava Poenari u srezu Arđeš, teško dostupna ruševina (do nje vode hiljadu i tri stotine stepenika) i nimalo „fotogenična“. Sagrađen je kao mala planin-ska tvrđava u vizantijskom stilu.9 Predstavljanje zamka Bran u prospektu Drakula-ture T.A. Karpati kao mesta gde je Matija Korvin držao u zaroblje-ništvu Vlada Cepeša je u neskladu sa istorijskim izvorima. Iako postoji ma-njak dokumentacije u vezi tačnog mesta Drakulinog zarobljeništva, ruski iz-vori navode letnji dvorac kralja Matije u Višegradu, koji se nalazi na Duna-vu uzvodno od Budima.10 Zamak Bran sagradili su stanovnici Brašova na steni visokoj 60 metara i istorijska namena mu je bila odbrana od stranih za-vojevača. Posle ujedinjenja Transilvanije i Vlaške zamak gubi svoju strate-šku ulogu i postaje letnja kraljevska rezidencija, da bi po ukidanju monarhije postao državno vlasništvo i od 1956. godine funkcionisao kao muzej pod po-kroviteljstvom rumunskog ministarstva kulture. Kako primećuju Aleksandra Murešan i Karen Smit (Alexandra Muresan; Karen A. Smith) turisti koji do-laze u Bran izloženi su dvema kontradiktornim marketinškim strategijama – činjenički orijentisanom pristupu rumunske vlade i fiktivno/legendarno ori-jentisanom pristupu privatnih turističkih agencija i lokalnih preduzetnika.11

8 Duncan Light, Dracula Tourism in Romania, Annals of Tourism Research, Vol.34, No.3, 2007, 754. 9 Rejmond T. Mekneli i Radu Floresku, U potazi za Drakulom, Tisa, Beograd, 2006, 84. 10 Isto, 11. 11 Alexandra Muresan; Karen A. Smith, Dracula's castle in Transylvania: Conflic-ting heritage marketing strategies, International Journal of Heritage Studies, Vol. 4, No. 2, 1998, 79.



Posle posete zamku Bran, po povratku u Sinaju posećuje se manastir, a nakon toga predviđena je poseta dvorcu Paleš (to je bila je letnja rezidencija rumunskog kraljevskog para Karola i Elizabete). Poslednji dan ture odlazi se do jezera Snagov i ostrva na kojem je podignut manastir u čijoj unutrašnjosti se nalazi Drakulin grob. Da bi misterija bila potpuna, a mitski Drakula zaista ne-mrtav, Drakulinih posmrtnih ostataka nema u grobu – iako se u prospektu ture ne navodi taj podatak. Naime, tokom tridesetih godina prošlog veka pod pokroviteljstvom rumunske „Komisije za istorijske spomenike“ arheolozi su vršili iskopavanja oko manastira i na ostrvu, i kada su uklonili ploču ispred oltara u manastiru gde se verovalo da je Drakulin grob nisu pronašli ni kov-čeg ni obezglavljeni kostur, već samo goveđe i druge životinjske kosti.12

Posle posete manastiru Snagov posećuje se Bukurešt uz panoramsko raz-gledanje grada: Trijumfalna kapija, Palata Parlamenta, Rumunski ateneum, Kraljevska palata (Muzej umetnosti), Kraljevska zadužbina (Centralna uni-verzitetska biblioteka), zdanje Senata, crkva Kreculesku i poseta Patrijaršiji.

Od navedenih lokacija u prospektu Drakula-ture, samo dve su zaista povezane sa Drakulom, mesto Sigišoara u kojem je rođen i manastir Sna-gov gde se pretpostavlja da je sahranjen.

Brem Stokerova ili velika Drakula-tura razlikuje se od klasične Draku-la ture jedino u poseti gradu Bistrici u koji je Stoker smestio deo radnje svog romana. Turisti su smešteni u hotel „Coroana de Aur“, u kojem je „odseo Džonatan Harker“, jedan od junaka pomenutog romana. Na večeru se odlazi u Drakulin dvorac na prevoju Borgo. Predviđen je viteški turnir za osvajanje ordena viteza Drakula-ture. Prospekt nas obaveštava i da „u ponoć putnike očekuje iznenađenje, koje će ih uveriti da se nalaze u srcu Transilvanije. Povratak „preživelih“ u Bistricu.“

Program putovanja pod nazivom „Noć veštica u Transilvaniji“ pored na-vedenog nudi i organizovani bal pod maskama, logorsku vatru i večeru sa specijalitetima „à la Dracula“, a doručkuje se u salonu „Džonatan Harker“.

Sadržaji koje nudi Drakula-tura neizbežno upućuju na pitanje autentič-nosti turističkih prizora, mesta i događaja imajući u vidu da „autentičnost u turizmu stvaraju raznovrsni organizatori, marketinški agenti, interpretativni vodiči, animatori, institucionalni posrednici itd.“13

Mit o Drakuli Grof Drakula je najpoznatiji vampir sveta. Stvorio ga je irski pisac

Brem Stoker u romanu „Drakula“ iz 1897. godine. Mit o Drakuli svoj pravi zamah postigao je sa razvojem kinematografije. Prva ekranizacija Drakule bio je Murnauov „Nosferatu“ iz 1922. godine, a 1931. godine snimljen je 12 Rejmond T. Mekneli i Radu Floresku, nav. delo, 126. 13 George Huges, Authencity in Tourism, Annals of Tourism Research, Vol. 22, No. 4, 1995, 781.



prvi holivudski film sa Belom Lugošijem u glavnoj ulozi, koji je takođe koristio Stokerov roman kao inspiraciju. Do danas je snimljeno preko pet stotina filmova o Drakuli, napisano preko hiljadu knjiga o vampirima, osnovana su mnogobrojna društva i asocijacije Drakule, i ovaj fiktivni lik postao je pop kulturna ikona i internacionalni brend.14

Birajući Drakulinu postojbinu, Brem Stoker se odlučio za Transilvani-ju zato što je ona u svesti većine tadašnjih Engleza i zapadnih Evropljana bila jedna daleka nedođija, „zemlja sa one strane šume“ gde se sve može desiti. Drugim rečima, bila je to savršena scena za vampira. Stoker nije ni-kada posetio Transilvaniju, i u pisanju romana mahom se oslanjao na dota-dašnje putopise i istorijske izvore.

Stokerova Transilvanija je mračno, daleko i zaostalo mesto, gde vlada-ju natprirodne sile. U pisanju Drakule Stoker je stvorio svojevrsni mit o Transilvaniji kao geografski i kulturno drugačijoj od Zapada: Transilvanija je predstavljena kao periferna, premoderna i nedodirnuta zapadnim progre-som i racionalnošću. Roman „Drakula“ time predstavlja rani primer balka-nističkog diskursa. Dok je orijentalizam diskurs o imputiranoj opoziciji iz-među Zapada i zamišljenog Istoka, po Mariji Todorovoj balkanizam je dis-kurs o imputiranoj dvosmislenosti jugoistočne Evrope. Gotovo svi opisi Balkana ističu njegov granični položaj. Prikazivao se kao most ili raskršće, između Istoka i Zapada, Evrope i Azije. Takođe, prikazivan je kao most koji stapa etape razvoja, što je očigledno u etiketama koje su mu pripisiva-ne: polurazvijen, polukolonijalan, polucivilizovan i poluorijentalan.15 Iako se nalazi u Evropi, on nije potpuno evropski. U romanu se potencira opozi-cija između zapadnog progresa i istočne zaostalosti, zapadne nauke i istoč-nog praznoverja, zapadnog razuma i istočne emocionalnosti, i između za-padne civilizacije i istočnog varvarstva.16

Kasnija filmska ostvarenja nastavila su putem simboličke geografije trasirane u Stokerovom romanu. Drakula je proizveo Transilvaniju čiji ho-ror leži u samoj njenoj lokaciji – negde između Okcidenta i Orijenta.17

14 Za detaljni prikaz Drakule u popularnoj kulturi v. St. James Encyclopedia of Po-pular Culture, Vol. 1, Gale Group, 1999, 760-1; ili za prikaze Drakule u književ-nosti, pozorištu i na filmu do 1992. godine v. Rejmond T. Mekneli i Radu Flore-sku, U potazi za Drakulom, Tisa, Beograd, 2006, 171-192; 227-262 i 263-295. 15 Marija Todorova, Imaginarni Balkan, XX vek, Beograd, 1999, 37. 16 Arata Stephen, The Occidental Tourist: Dracula and the Anxiety of Reverse Co-lonisation, Victorian Studies, 1990, 621-645. 17 Većina ovih filmova nema ni jedan kadar koji je snimljen u Transilvaniji ili ne-gde drugde u Rumuniji (film „Nosferatu“ je sniman u Čehoslovačkoj, „Dracula“ u Nemačkoj, „Horror of Dracula“ u Engleskoj, „Bram Stoker’s Dracula u Kaliforniji itd.) v. Robert Shandley, Tazim Jamal and Aniela Tanase, Location Shooting and the Filmic Destination: Transylvanian Myths and the Post-Colonial Tourism En-terprise, Journal of Tourism and Cultural Change, Vol.4, No. 3, 2006.



Vesna Trifunović je u analizi horor filma „Hostel“ i komedije „Euro Trip“ u kojima mladi američki turisti sasvim slučajno na svom putovanju kroz Evropu dospevaju u Slovačku, ukazala na način na koji su ideje Zapa-da o istočnoj Evropi iskorišćene kao osnova na kojoj se grade horor i hu-mor u okviru američke popularne kulture. Slovačka je stimulans koji po-kreće horor i humor, predstavljena kao marginalno, nečisto, i izmešteno mesto koje gradi geografiju horora.18

Stokerov roman je bio gotovo nepoznat u Rumuniji, i njegov prevod objavljen je tek devedesetih godina prošlog veka. Dok je za zapadni svet Drakula predstavljao asocijaciju na Stokerovog istočnoevropskog vampira, za Rumune je ime Drakula19 prizivalo sećanje na njihovog srednjovekov-nog kneza. Istorijski Drakula, poznat pod imenima Vlad III Drakula ili Vlad Cepeš, bio je vlaški20 knez koji je vladao Vlaškom u tri navrata: 1448., 1456.-1462. i 1476. godine. Nabijanje na kolac svojih neprijatelja i političkih protivnika bio je način pogubljenja koji je Vlad Cepeš najčešće praktikovao. U romantizovanim istoriografskim predstavama se ocenjuje kao veoma surov, premda pravični vladar.

Vlad Cepeš je rođen 1431. godine u Transilvaniji, u starom nemačkom utvrđenom gradu Sigišoara. Otac mu je bio Vlad II Drakul, sin velikog vla-škog vladara Mirče I, a majka knjeginja Snejna, iz susedne Moldavije. Imao je starijeg brata Mirču II i mlađeg polubrata Radua Lepog. Sveti rim-ski car Sigismund ustoličio je Drakulinog oca za kneza Vlaške, i poveren mu je zadatak borbe sa Turcima na granici Transilvanije i Vlaške. Sa tur-skim sultanom Muratom II Drakulin otac je sklopio novi savez, međutim zbog svog dvostrukog vazalstva, bio je prinuđen da Turcima kao taoce da svoje sinove. Vlad Cepeš je bio turski zarobljenik od 1444. do 1448. godi-ne, i u literaturi se pretpostavlja da je razvio jak osećaj za okrutnost posma-trajući turske metode mučenja. Ubistvo Drakulinog oca naredio je Janoš Hunjadi zbog njegovog „flertovanja“ sa Turcima, a Drakulinog brata Mir-

18 Vesna Trifunović, Odnos horora i humora: primer filmova „Hostel“ i „Euro Trip“, Etnoantropološki problemi n.s. god 3, sv. 1, 2008, 117. 19 U popularnoj studiji „U potrazi za Drakulom“ poreklo imena Drakula objašnjava se na sledeći način. I otac i sin kršteni su imenom Vlad. Imena Drakul i Drakula i njihove varijacije u različitim jezicima su u stvari nadimci, i to nadimci sa dva razli-čita značenja. Drakol je značio đavo, što i danas znači u rumunskom jeziku, a značio je i zmaj. Naime, Sveti rimski car Sigismund je 1431. godine uveo Vlada oca u „Red Zmaja“, poluredovničku – poluvojničku organizaciju posvećenu borbi protiv turskih nevernika. Od toga potiče Drakul sa značenjem zmaj. Njegovog sina su zvali Vlad Cepeš, što znači Vlad Nabijač na kolac, a takođe i Drakula, deminutiv koji znači sin zmaja ili sin đavola. U raspravi o nomenklaturi, Mekneli i Floresku ističu važnost međusobne zamenljivosti izraza đavo i zmaj u rumunskom jeziku, jer to po njima može da bude jedan od razloga povezivanja Drakule sa vampirizmom. 20 U srednjem veku, Rumuni su živeli u tri odvojene države: Vlaškoj, Moldaviji i Translivaniji koje su bile u vazalskom odnosu sa Osmanskim carstvom.



ču su živog sahranili. Prestonica Drakuline vladavine bilo je utvrđenje Tr-govište. Posle izbavljenja iz turskog zarobljeništva, kao viteški vazal Jano-ša Hunjadija učestvovao je u mnogim pohodima protiv Turaka. Najpozna-tiji događaj koji je učvrstio Drakulin ugled hrišćanskog krstaša i ratnika bio je pohod na Turke iz 1461. godine kada je ubio oko dvadesetčetiri hi-ljade Turaka, i spalio sve turske tvđave koje nije mogao da zaposedne. Ta-kođe, u kasnijoj invaziji Turaka na Vlašku uspešno je branio svoju teritori-ju. U periodu od 1462. do 1476. godine bio je politički zarobljenik mađar-skog kralja Matije Korvina. Drakula je poginuo 1476. godine u jednom od sukoba sa Turcima. Smatra se da je sahranjen u malom ostrvskom manasti-ru Snagov.21

Direkna veza između izmišljenog vampira Drakule i rumunskog sred-njovekovnog kneza Vlada Cepeša nije uspostavljena sve do 1972. godine i objavljivanja popularne studije „U potrazi za Drakulom“ koju su napisali Rejmond Mekneli i Radu Floresku. Oni su smatrali da je Stoker u toku pi-sanja Drakule preuzeo detaljno istorijsko istraživanje tokom koga je otkrio srednjovekovne izvore o Vladu Cepešu, i da je na osnovu njega izgradio svog fiktivnog junaka. Da bi potkrepili uspostavljenu vezu između Stoke-rovog vampira Grofa Drakule i rumunskog srednjovekovnog kneza Vlada Cepeša, Meknali i Floresku su se oslonili na nemačke, ruske i turske izvo-re22 iz petnaestog veka (iste one za koje su pretpostavili da su činili Stoke-rovu građu za roman) gde je Drakula prikazan kao „mahniti psihopata, sa-dista, užasni ubica, jedan od najstrašnijih tirana u istoriji, nalik Kaliguli i Neronu“. Drakuli se u tim izvorima pripisuju zlodela kao što su nabijanje na kolac, kuvanje živih ljudi, odsecanje glava i čerečenje. Karakteriše ih iznenađujuća tačnost u istorijskim, geografskim i topografskim detaljima, što prema Mekneliju i Floreskuu navodi na zaključak da se one zasnivaju na stvarnim činjenicama. Po njima odgovorni za nastanak većine legendi o Drakuli bili su nemački katolički kaluđeri iz Transilvanije, izbeglice koje su napustile zemlju zbog njegovih brutalnih pokušaja da razori katoličke institucije i konfiskuje njihovu imovinu. Meknali i Floresku smatraju da su dela pripisana Drakuli u nemačkim pamfletima toliko stravična, da delat-nost Stokerovog krvožednog junaka deluje mlako u poređenju sa njima.23

Te pripovesti prema ovim autorima potvrđuju činjenicu da je žanr strave odgovarao ukusu čitalačke publike petanestog veka, kao što odgovara i ukusu današnje. Pamfleti o Drakuli postali su „bestseleri petnaestog veka“.

Iako ga nisu direktno optužili za vampirizam, Meknali i Floresku su insistirali na tome da je vampirizam bio ne samo sastavni već i esencijalni

21 Biografski podaci o istorijskom Vladu Cepešu preuzeti su iz Matthew Bunson, The Vampire Encyclopedia, Three Rivers Press, 1993, 273-4; Rejmond T. Mekneli i Radu Floresku, U potazi za Drakulom, Tisa, Beograd, 2006. 22 V. Rejmond T. Mekneli i Radu Floresku, n. d., 199-226. 23 Isto, 97.



element transilvanijskog folklora.24 Knjiga „U potrazi za Drakulom“ je u Americi postala bestseler, a rumunski knez globalno prepoznatljiv. Tako-đe, bila je i predmet brojnih kritika i rasprava koje su vođene u časopisu posvećenom „drakulijanskim studijama“(Journal of Dracula Studies).25 Iako pomenuta knjiga nije bila objavljena u Rumuniji do sredine devedese-tih godina prošlog veka, rumunski istoričari su bili upoznati sa njenim sa-držajem. Njihova reakcija prevashodno se ogledala u negodovanju i besu da istorijska figura koja je bila posmatrana kao nacionalni heroj, na Zapadu bude promovisana kao prototip za Stokerovog vampira.

Razvoj „drakula turizma“ u Rumuniji Rumunija je, kao i ostale zemlje istočne i centralne Evrope, počela da

se otvara ka internacionalnom turističkom tržištu tokom šezdesetih godina XX veka. Za tadašnji socijalistički režim, turizam i njegov propagadni po-tencijal predstavljao je jedan od načina da se proklamuju dostignuća i ideo-loška superiornost socijalizma. Krajem pedesetih godina prošlog veka dr-žavno rukovodstvo je pokušavalo da se udalji od Sovjetskog saveza, tačni-je, težilo je da uspostavi čvršću nacionalnu nezavisnost od Sovjetskog blo-ka, kao i da razvije bliže veze sa Zapadom, a posebno Sjedinjenim Američ-kim Državama.26 Većina turista koja je u to vreme posećivala Rumuniju, putovala je u organizovanim aranžmanima čija je ponuda obuhvatala od-mor na obali Crnog Mora, skijaške centre na Karpatima, i obilazak kultur-nog nasleđa Transilvanije.

Prva Drakula-tura organizovana je u Americi 1972. godine nakon ob-javljivanja knjige „U potrazi za Drakulom“. „Dženeral turs“ turistička agencija iz Njujorka osmislila je osamnaestodnevni program putovanja pod nazivom „Drakula u fokusu: avantura u Transilvaniji“. Tura je obuhvatala posete lokacijama koje su bile povezane sa istorijskim Drakulom - Vladom Cepešom i Stokerovim fiktivnim vampirom. Za razliku od Amerike u kojoj je tura bila veoma dobro prihvaćena, u Rumuniji je državne autoritete zate-kla u nedoumici i „zaprepašćenju“. Iako je rumunsko rukovodstvo želelo da uveća popularnost Rumunije kao turističke destinacije za zapadne turi- 24 Zapadno shvatanje vampira, i transilvanijsko poimanje zlih bića se razlikuju. U transilvanijskom folkloru postoji zlo stvorenje pod imenom strigoi koje danju spa-va a noću leti, i može da promeni oblik u vuka, psa ili pticu v. Patric Johnson, Co-unt Dracula and the Folkloric Vampire: Thirteen Comparisons, Journal of Dracula Studies, No. 3, 2001. 25V.npr.http://www.blooferland.com/drc/index.php?title=Journal_of_Dracula_Stu-dies (09.01.2010.) 26 Duncan Light, Romania: National Identity, Tourism Promotion and European Integration, u D. Hall, M. Smith and B. Marciszewska (eds), Tourism in the New Europe: The Challenges and Opportunities of EU Enlargement, CABI, Walling-ford, 256-269.



ste, veza Drakula-ture sa vampirizmom i natprirodnim bila je u nesagla-snosti sa političkim identitetom Rumunije kao socijalističke države.27 Ta-kođe, tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka, državni socijalistički istoričari u svojim delima idealizovali su Vlada Cepeša kao nacionalnog heroja koji je uspostavio unutrašnji red u Vlaškoj državi, i branio nezavi-snost zemlje od Mađara i Turaka. Veza između stvarnog i fiktivnog Draku-le za njih je bila neprihvatljiva, a planirani prevod Stokerovog romana bio je zabranjen. Kao odgovor na zapadnu reprezentaciju rumunskog kultur-nog identiteta i istorije, kao i na iskrslu dilemu identitet vs. ekonomija, ru-munska nacionalna turistička agencija je 1973. godine organizovala turu pod nazivom „Drakula – legenda i istina“. Putovanje je bilo bazirano na istorijskim činjenicama o životu Vlada Cepeša, bez pomena vampirizma i Brema Stokera. Tokom osamdesetih godina popularnost Rumunije kao tu-rističke destinacije opada zbog situacije u zemlji nastale vladavinom Niko-laja Čaušeskua koga su zapadni novinari često nazivali novim Drakulom.28 Represivni režim je sredinom sedamdesetih godina doneo niz zakona koji su se odnosili na turističke posete zemlji – za svaki dan posete turistima je bilo dozvoljeno da promene samo određeni minimum stranog novca, ru-munskom stanovništvu bilo je zabranjeno da ugošćava strane turiste u svo-jim domovima i svaki kontakt sa strancima morao je biti prijavljen Sekuri-tatei.29 Padom Čaušeskuovog režima 1989. godine, i sa uticajem kulturne globalizacije, Drakula se ponovo našao u „svojoj rodnoj zemlji“ ali ovoga puta bez cenzure. Osnovano je oficijelno društvo Drakule, a 1995. godine održan je prvi „Svetski Drakula kongres“. Rumunsko ministarstvo turizma preuzelo je u 2001. godini projekat izgradnje tematskog parka u Transilva-niji posvećenog Mitu o Drakuli. Nacionalistički orijentisani političari i istoričari nastavili su i dalje da se protive konfuznoj vezi koja je usposta-vljena između Stokerovog vampira i Vlada Cepeša. Takođe, od sredine de-vedesetih godina dvadesetog veka, Rumunija je pokušavala da se predstavi kao kredibilni budući član Evropske unije i NATO-a, i da „ubedi“ zapadnu javnost da dele zajedničke vrednosti i kulturu. To stremljenje bilo je nespo-jivo sa balkanističkim diskursom Drakule koji je insistirao na Drugosti Ru-munije. Takođe, politička i ekonomska nestabilnost kao i korupcija u ze-mlji podržavala je viđenje Rumunije kao nepotpuno evropske zemlje. Zbog toga Rumunsko ministarstvo turizma, iako je tolerisalo putovanja u Rumu-niju povezana sa Drakula turizmom, nije ga posebno ohrabrivalo, a ofici-jelna turistička promocija zemlje u prvi plan je istakla rumunsko nasleđe, kulturu i promociju seoskog turizma kao autentične ruralne tradicije.30

27 Duncan Light, Dracula Tourism in Romania...,755. 28 Duncan Light, isto, 756-758. 29 Duncan Light, Romanian Tourism in the Post-Communist Period, Annals of To-urism Research, Vol.26, No.4, 1999, 901. 30 Duncan Light, Dracula Tourism in Romania..., 758.



Rumunski ministar turizma Dan Matej Agaton smatrao je da bi izgrad-nja Drakula parka, pored ekonomske dobiti koju bi donela regiji, takođe predstavljala i deo šire samopromocije Rumunije u kampanji za članstvo u Evropsku uniju.31 Tako je i sama Rumunija pokušala da na osnovu zapad-nih stereotipa o Transilvaniji kao mračnoj zemlji u kojoj vlada praznoverje i u kojoj obitavaju vampiri, izgradi Drakula park koji je predstavljao svoje-vrsni vid komoditizacije istorije namenjene zapadnoj potrošnji.

Park bi se pored hotela, restorana i prodavnica, sastojao od ponovo iz-građenog Drakulinog zamka, lavirinta, Instituta vaprirologije, i ostalih za-bavnih sadržaja. Park je trebalo da bude izgrađen u blizini Drakulinog rod-nog mesta Sigišoare, međutim zbog protesta rumunskih i inostranih organi-zacija32 koji su izražavali zabrinutost da bi izgradnja ovakvog zabavnog parka ugrozila srednjevekovnu tvrđavu u Sigišoari, koja se kao deo svetske kulturne baštine, nalazi pod zaštitom UNESCO-a od 1991. godine, lokacija parka je promenjena, i kao novo mesto izgradnje predložena je lokacija bli-zu Bukurešta, tačnije manastir Snagov gde je Drakula sahranjen. Sa sme-nom vlade 2005. godine odustalo se od izgradnje Drakula parka.

Rumunska javnost je smatrala da bi Drakula park stvorio loš imidž ze-mlje i bio magnet za poklonike raznih sekti i kultova. S’ tim u vezi svoje negodovanje izrazili su i predstavnici Rumunske pravoslavne crkve. Iz-gradnja parka bila je posmatrana kao čin izdaje istorijske ličnosti od strane rumunske vlade, vladara koji je bio nacionalni heroj i branilac pravoslavne vere od otomanskih pagana. Rumunska pravoslavna crkva isticala je da Drakula kakvim ga je turistička industrija predstavljala nije imao nikakve veze sa rumunskom istorijom, duhovnošću i kulturom – „takvo negativno fabrikovanje Drakule šteti moralnim vrednostima i kvari omladinu, i Ru-munija treba da sačuva svoju pravoslavnu moralnost pod naletom zapadne korupcije.“33 Prema crkvi, promovisanje zapadnog lažnog imidža Drakule predstavljalo je i slavilo đavola i nije imalo nikakvog smisla u pravoslav-noj zemlji.34

31 Alina Tanasescu, Tourism, Nationalism and Post-Communist Romania: The Li-fe and Death of Dracula Park, Journal Of Tourism and Cultural Change, Vol.4, No.3, 2006, 164. 32 O brojnim negativnim reakcijama i protestima koji su usledili zbog projekta iz-gradnje tematskog parka v. Tazim Jamal and Aniela Tanase, Impact and Conflicts Surrounding Dracula Park, Romania: The Role of Sustainable Tourism Principles, Journal Of Sustainable Tourism, vol.13, No. 5, 2005. 33 Alina Tanasescu, nav.delo, 166. 34 Oko 88 % stanovništva Rumunije su pripadnici Rumunske pravoslavne crkve



Zaključak Stokerov roman stvorio je mit o Transilvaniji kao mračnom i perifer-

nom mestu gde vladaju natprirodne sile, i takvo viđenje Transilvanije se kontinuirano reprodukuje kroz prikaze Drakule u popularnoj kulturi. Ru-munija je i pored napora da sebe predstavi svetu u novom svetlu - kao mo-derna i razvijena zemlja, i pored činjenice da je danas deo Evropske unije, i dalje percipirana kao Drakulina i Čaušeskuova zemlja35 a roman „Draku-la“ i filmska ostvarenja koja su pod njegovim uticajem usledila u skladu sa balkanističkim diskursom nastavljaju da strukturišu viđenje Transilvanije i Rumunije u zapadnoj popularnoj imaginaciji „kao ne sasvim i potpuno evropske zemlje“.

Lajt ističe da se kroz Drakula turizam provlače pitanja moći, reprezen-tacije i nejednakosti u internacionalnom turističkom tržištu. „Drakula turi-zam je primer tenzije između onih koji imaju moć da reprezentuju – Zapa-da, i onih koji su tim putem reprezentovani.“36 Rumunija nije predstavljena na način koji je ona izabrala, već na način koji je Zapad izabrao. U takvoj situaciji, političari i javnost u Rumuniji odbijali su takvo viđenje, te Draku-la turizam postaje „mesto borbe između zapadne percepcije Rumunije kao drugačije, i njenih pokušaja da se definiše na svoj način i u okviru svojih termina.“37 Odnosno, kako je Lajt pokazao, u promotivnim turističkim ma-terijalima sadržana je poruka o tome „ko smo mi“ i „kako mi želimo da nas drugi vide“. Stoga je reprezentacija lokalnih kultura u turizmu politički akt, i svaka država će ohrabriti i podržati one forme turizma koje odgovaraju i afirmišu njen osećaj sopstvenog kulturnog i političkog identiteta.

Literatura:

Jamal, Tazim and Aniela Tanase, Impact and Conflicts Surrounding

Dracula Park, Romania: The Role of Sustainable Tourism Principles, Jour-nal Of Sustainable Tourism, vol.13, No. 5, 2005.

Light, Duncan, Dracula Tourism in Romania, Annals of Tourism Rese-arch, Vol.34, No. 3, 2007.

Light, Duncan, Romania: National Identity, Tourism Promotion and European Integration, u D. Hall, M. Smith and B. Marciszewska (eds), To-urism in the New Europe: The Challenges and Opportunities of EU Enlar-gement, CABI, Wallingford

35 Npr. već prvo poglavlje Fromerovog vodiča za Istočnu Evropu posvećenog Ru-muniji, opisuje Rumuniju kao zemlju koju su obeležili Drakula i Čaušesku, From-mer's Eastern Europe, Wiley Publishing, Inc., New Jersey, 2007, 471. 36 Duncan Light, nav. delo, 761. 37 Isto




Light, Duncan, Romanian Tourism in the Post-Communist Period, An-nals of Tourism Research, Vol. 26, No.4, 1999

Frommer's Eastern Europe, Wiley Publishing, Inc., New Jersey, 2007. Mekneli, Rejmond T.i Radu Floresku, U potazi za Drakulom, Tisa, Be-

ograd, 2006. Muresan, Alexandra; Karen A. Smith, Dracula's castle in Transylvania:

Conflicting heritage marketing strategies, International Journal of Herita-ge Studies, Vol. 4, No. 2, 1998.

Shandley, Robert, Tazim Jamal and Aniela Tanase, Location Shooting and the Filmic Destination: Transylvanian Myths and the Post-Colonial Tourism Enterprise, Journal of Tourism and Cultural Change, Vol.4, No. 3, 2006.

Stephen, Arata, The Occidental Tourist: Dracula and the Anxiety of Reverse Colonisation, Victorian Studies, 1990.

Tanasescu, Alina, Tourism, Nationalism and Post-Communist Roma-nia: The Life and Death of Dracula Park, Journal Of Tourism and Cultural Change, Vol.4, No.3, 2006.

Todorova, Marija, Imaginarni Balkan, XX vek, Beograd, 1999. Trifunović, Vesna, Odnos horora i humora: primer filmova „Hostel“ i

„Euro Trip“, Etnoantropološki problemi, n.s. god 3, sv. 1, 2008. Huges, George, Authencity in Tourism, Annals of Tourism Research,

Vol. 22, No. 4, 1995.

Ana Banić Grubišić “Dracula” as a Cultural Construct in the Tourist Offer of Romania This paper will examine the “Dracula tourism” which became more massi-ve in early 1970s when Western tourists traveled to Romania in pursuit of literary, historical and surreal roots of the “Dracula Myth”. Tourist indu-stry responded to this popular myth by creating programmed trips called “Dracula tours”, while Rumanian Ministry of Tourism made special efforts to enhance its tourist offer and profit through exploitation of Western noti-ons of Dracula and Transylvania by constructing an amusement theme-park. Questions of authenticity of tourist sights, commoditization of cultu-re and cultural heritage, as well as questions concerning relationship bet-ween tourism and national identity and state’s role in forming and repre-senting the tourist offer, are being raised through phenomena of Dracula tours and Dracula theme park. Key words: tourism, Dracula tours, Dracula theme park, Balkanism, Ro-mania, Vlad Tepes.


Елефтериос П. Алексакис, Власи Метзитјеа и иронија историје. Једна етнографија непредвидивог (Ελευθέριος Π. Αλεξάκης, Οι Βλάχοι του Μετζιτιέ και η ειρωνεία της ιστορίας. Μία εθνογραφία του μη προβλέψιμου. Εκδόσεις Δωδώνη, Αθήνα 2009. 411 стр.)

У Атини је 2009. године у оквиру издања издавачке куће Додони објављена монографија грчког етнолога Елефтериоса Алексакиса, Власи Метзитјеа и историјска иронија. Једна етнографија непредви-дивог. Књига је настала као резултат дугогодишњег истраживања јед-не групе Влаха која данас живи у северној Грчкој, на граници са Ал-банијом. Аутор је спроводио теренска етнографска истраживања у се-лима Метзитје (други назив за ово село је Кефаловрисо), Василико и Васани, у више наврата у периоду од 1993. до 2004. године. Отежава-јући фактор приликом истраживања представљала је чињеница да је ово билингвална или боље рећи трилингвална влашка полулација у којој су заступљени влашки, грчки и албански језик. Алексакис је ис-траживања спровео на грчком језику који је и први језик испитиване популације, иако им је матерњи језик влашки. У књизи је бележио влашке речи грчком симиографијом.

Монографија се заправо састоји од шест прерађених радова који су или већ били објављени у стручним научним часописима или су прочитани у облику саопштења на научним скуповима. Последње по-главље је оригинално написано за ово издање. Књига се састоји од предговора, увода и три основна дела која су подељена на поглавља: први део – сточарска економија и савремени развој, други део – ко-лективни идентитет и колективно сећање, трећи део – породица, сродство, брак. Следе закључак, библиографија, речник влашких ре-чи и идиома, регистар места и имена, регистар речи и појмова, резиме на енглеском језику. Књига садржи црно-беле фотографије и шемат-ске приказе. Недостатак је што није дата географска карта са местима о којима је реч како би читаоци имали бољи увид.

По питању друштвене организације, ови Власи су били минимал-но издиференцирани на социјалне класе. Постојала је хијерархија која је фаворизовала одређене категорије сеоских поглавара, тзв. целинга-дес. Међутим, овај систем је био веома нестабилан. Поглавари су у сваком моменту могли да се нађу на дну друштвене лествице, уколи-ко би изгубили стоку (услед крађе, болести и сл.).

У наслову аутор наводи да је у монографији осим етнографије реч и о историјској иронији. Наиме, током Другог светског рата, 10. јула 1943. године једна немачка војна јединица освојила је влашко село Метзитје (Кефаловрисо) у области Погони (северна Грчка). Немачки војници су заробили један део становника, а од тога су двадесет двоје затворили у две куће и живе спалили.


Прикази и критике 108

После Другог светског рата затварање граница између Грчке и Ал-баније утицало је на живот ових сточара. Простор за испашу стоке у новим условима живота био је ограничен. Из тог разлога морали су да се окрену другим занимањима. Међутим, за разлику од Куцовлаха ови Власи се нису окренули трговини и занатима. Двадесет година након што су им Немци спалили село, чудном иронијом историје, Власи су емигрирали у Немачку да би пронашли посао и преживели. Две трећи-не села је мигритало у Немачку. Реновирали су своје куће у селу, опре-мили новим намештајем, купили аутомобиле. Многи од ових миграна-та су се трајно населили у Немачкој, а неки од њих су се вратили у род-но село. Данас се Кефаловрисо сматра најнапреднијим селом у Погони-ју. Из тог разлога је после 1999. године и локалних владиних реформи проглашено престоницом општине Горњег Погонија.

Посебан значај ове монографије је што представља прву целовиту студију о, како их Алексакис назива Арванитовласима, иако они сами себе називају Власима. Ова етнографска монографија може послужи-ти као добра полазна тачка истраживачима за даља етноантрополошка истраживања.

Гордана Благојевић

Оброци (Миодраг Јеременковић, Пирот 2009.) Крајем новембра 2009. године, на петогодишњицу његове смрти,

из штампе је изашла књига свештеника Миодрага Јеременковића под називом „Оброци на подручју крупачке парохије“ у издању Савета месне заједнице Крупац и Графичког студија ЦИЦЕРО из Пирота.

Књига има 96 страна и богато је илустрована цртежима и фотогра-фијама. Цртеже је урадио наставник ликовног васпитања Светислав Јо-вановић Цола, а фотографије су ауторове, Црквеног одбора, П. Пејића, Г. Спасића и мештана. Јеременковићеви „Оброци“ представљају прву књигу са оваквом врстом тематике на подручју пиротског краја.

Књига садржи Уводне напомене П. Пејића и В. Живковића, затим Предговор и Увод, који нас упознаје са значајем крстова кроз истори-ју и црквиштима. У делу Оброци и црквишта, на подручју крупачке парохије која обухвата атаре села Крупца, Великог Села и Малог Јо-вановца, представљена су 23 обредна места од којих је шест црквишта и 17 оброка. На крају је дат опис цркве Светог Николе у Крупцу, Ли-тература, Списак казивача и Белешка о аутору.

Да би књига имала научни карактер П. Пејић и В. Живковић су урадили неопходне допуне и исправке. Допуне и исправке које је ура-дио В. Живковић односе се на детаље прошлости оброка и црквишта


Прикази и критике 109

до којих свештеник Јеременковић, и поред бројних казивача и дугого-дишњег службовања, није могао да дође. Кориговани су и подаци из локалне историје Крупца и саме парохије. П. Пејић је извршио корек-ције у деловима текста који се односе на типологију оброка, начине украшавања, читање и ортографију натписа.

Јеременковићеви „Оброци“, иницирани текстом Тихомира Р. Ђор-ђевића из 1897. године, настали су као резултат његовог вишедецениј-ског живота у Крупцу и вишегодишњег интересовања за трагове хри-шћанства на простору Крупачке парохије у којој је свештениковао од 1971. до своје смрти 2004. године. Током свог службовања уочио је много ''белине'' у историји тог подручја, нарочито религијској, па је обилазећи бројне оброке или крстове посвећене хришћанским свеци-ма, почео да их пописује, записујући успут и изворна казивања ме-штана, углавном потомака оних који су постављали оброке, о времену и приликама када је крст постављен, као и побудама и разлозима ње-говог постављења и њихова судбина током времена.

Многе оброке и крстове су подизали појединци или родови на ме-стима која нису доступна и видљива сваком намернику, обично на ме-стима на којима су била паганска светилишта, где се дешавало масов-но убијање или се масовно гинуло и умирало. Оброци су „побијани“ да би се умилостивили поједини свеци, као на пример Св. Илија или Св. Џерман, да им се заштите поља и виногради од временских непо-года. Неки су подизани из захвалности сељана, неког рода или више њих, али и појединаца за учињена им добра (Св. Петка) или неког за-вета датог због престанка разних болештина или оздрављења неког у породици, као и због престанка масовног помора људи и стоке. Одлу-чујућу улогу у подизању крстова и оброка имали су снови у којима су се свеци јављали са порукама.

Пиротски крај је 1834. године захватила велика епидемија куге, која је овде обележена оброцима Св. Вазнесења у Крупцу и Св. Ранђе-ла у Малом Јовановцу. Последња велика епидемија која је захватила овај крај била је 1913. године што се види из оброка посвећеним Св. Петки, Св. Недељи и Св. Јовану, у сва три села.

Најстарији оброци посвећени су Св. Пресвети и побијени су 1770. године односно 1781. године. На свим оброцима крупачке парохије пише Оброк уз име свеца коме је посвећен (оброк Св. Илије, оброк Св. Јована, оброк Св. Петке). Једини изузетак је крст посвећен Св. Антанасу, побијеном 1935. године на коме пише Храм Св. Антанас. На свим оброцима натписи су са западне стране, осим на оброку по-свећеном Св. Пресвети. Уз крстове и оброке често се налазе миросана дрва, најчешће храста и крушке.

После Другог светског рата многа миросана стабла храстова су посечена од стране појединих мештана а по наређењу тадашње вла-




110

сти. „У том вандалском походу, исту судбину су доживели и неки оброци, који и данас стоје поломљени.“

У атару села Крупац аутор је забележио оброке и крстове посвеће-не следећим свецима: Св. Јовану Главосеку, Св. Георгију, Св. Дими-трију, Св. Илији, Св. Антанасу, Св. Петки Параскеви, Св. Пресвети, Св. Вазнесењу, Свештеномученику Терапонту, Св. Тројици и Св. Пантелејмону. У атару Великог Села су следећи оброци: оброк Св. Тројице, оброк Св. Недеље и оброк посвећен Св. апостолима Петру и Павлу. У атару Малог Јовановца су: оброк Св. Аранђела, оброк Св. Јована и оброк посвећен Св. Џерману.

Вршење службе и обреда код појединих оброка условило је „поја-ву и образовање посебних култних места трпеза вероватно од друге половине 18. века“ када потичу и најстарији оброци подигнути, како је приметио сам аутор, „у непосредној близини крупачке цркве“.

Од шест црквишта четири се налазе у крупачком атару: стара цр-квица Свети Јован Главосек у Раковици, затим првобитна крупачка цр-ква Свети Атанасије, од које је данас остао само крст, треће црквиште налази се на Горњем крупачком гробљу са оброком посвећеним Св. Вазнесењу, а четврто је изнад крупачког врела са очуваним зидинама и оброком Свете Тројице. У атару Великог Села, у приватном дворишту, налази се црквиште неодређеног власништва, посвећено Успенију Пре-свете Богородице. Последње црквиште налази се на гробљу у Малом Јовановцу, чији темељи још увек нису откопани, али се на том месту налазе два оброка, један посвећен Усековању главе Св. Јована, а други Св. Арханђелу Михајлу. На основу налаза археолошких остатака код црквишта Св. Вознесења у Крупцу и црквице Св. Богородице у Вели-ком Селу може се претпоставити да су подигнута на остацима ранохри-шћанских базилика, док су остала из касносредњевековног-ранотур-ског периода када су подигнуте многе цркве у пиротском крају.

„Овај покушај спасавања од заборава оног што се већ запамтило и сачувало, што је углавном у реч стало и што се у душу народа ужили-ло, јесте мој прилог још увек непотпуној и недовољно проученој про-шлости ове парохије. То значи да за сваки даљи рад, неком будућем истраживачу, остаје довољно простора за дубље понирање у ове, са-мозадате теме“ истиче на крају предговора аутор „Оброка“ Миодраг Јеременковић.

Наведени етнографско-историјски материјал и епиграфски подаци о оброцима и црквиштима у крупачкој парохији представљају незао-билазну литературу у проучавању историје пиротског краја. Сашка Велкова

Хроника

Хроника

Naučni skup: Naš svet, drugi svetovi. Antropologija, naučna fantastika i kulturni identiteti. Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, 11. 12. 2009. godine.

Naučni skup Naš svet, drugi svetovi. Antropologija, naučna fantastika

i kulturni identiteti, koji su organizovali Centar za etnološka i antropološka istraživanja i Odeljenje za etnologiju i antropologiju, održan je 11. decem-bra 2009. godine, u svečanoj sali ’’Dragoslav Srejović’’ na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Tema skupa je privukla veliki broj učesnika iz različitih naučnih obla-sti, što je dalo poseban, interdisciplinarni i obuhvatan pogled na razmatra-nu problematiku ali i unelo dodatnu dinamiku koja se ogledala, pre svega, u interesantnim i inspirativnim diskusijama koje su vođene tokom skupa. Svoja razmišljanja o mestu i ulozi naučne fantastike u savremenoj kulturi, interpersonalnim odnosima, konceptualizaciji pojedinih segmenata svako-dnevnog života, kao i vrednosnih sistema ili smisla života, predstavili su Bojan Žikić, Miloš Milenković, Gordana Gorunović, Vladimir Ribić i Da-nijel Sinani sa Odeljenja za etnologiju i antropologiju, Filozofskog fakulte-ta u Beogradu, Ljiljana Gavrilović i Ivan Đorđević iz Etnografskog institu-ta SANU, Ivan Vuković sa Odeljenja za Filozofiju, Filozofskog fakulteta u Beogradu, Dejan Ognjanović sa Filozofskog fakulteta u Nišu, Aleksandar Dobrijević iz Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, Stevan Vuković, filozof i teoretičar kulture i Zlatko Knežević, antropolog.

Nakon uvodne reči i pozdrava, koje su održali organizatori skupa prof. dr Bojan Žikić, upravnik Odeljenja za etnologiju i antropologiju i doc. dr Miloš Milenković, upravnik Centra za etnološka i antropološka istraživa-nja, prešlo se na radni deo naučnog skupa koji je bio organizovan u tri sek-cije: Nacionalni i tuđinski identiteti, Tuđini, tehnologija i identiteti i Žanr, mediji i identiteti.

Dejan Ognjanović u svom radu Propast sveta nije šteta, bavio se pro-cesom otuđenja našeg sveta i njegovim pretvaranjem u tuđinski, radikalno drugačiji, kao i uticajima toga procesa na psihu i identitet junaka romana Dž. G. Balarda. Ognjanović ističe da naučna fantastika ima potencijal da progovori ne o drugima, već o našem svetu i ne o vanzemaljcima, nego o ljudima, ukazujući na ideju o potrebi suštinskog reorganizovanja i redefini-sanja postojećeg sveta u Balardovim romanima. U radu „Nacionalni he-roj“ u domaćoj naučno-fantastičnoj književnosti, Ivan Đorđević je raz-matrao način na koji se nacionalni heroji poput Karađorđa, Miloša i Marka Kraljevića predstavljaju u domaćoj sf produkciji, sa aspekta njihovog pozi-cioniranja, rekontekstualizacije i revalorizacije u odnosu na socijalno-poli-tičku realnost kulture u okviru koje ova književnost nastaje. Vladimir Ri-bić je u radu Svemir kao američki imperijalni prostor predstavio kako američko ’’osvajanje’’ svemira kao jedan od aspekata legitimizacije njiho-


Хроника

114

ve imperijalne hegemonije, ali i ideja da SAD doživljavaju sebe kao legi-timnog predstavnika čovečanstva, nalazi svoj odraz u folkloru i naučnoj fantastici. Predstavljajući rad Zašto zombiji nikada ne pobede?, Stevan Vuković, Ivan Vuković i Miloš Milenković su, u formi debate, sučelili ar-gumentaciju za ili protiv tezi da analiza koncepta zombija u sf-horor pro-dukciji sugeriše da je reč o sugestivnoj inverziji standardnih socijalnoteo-rijskih predstava o individualizmu. Ključna ideja je da ljudska populacija zahvaljujući kolektivizaciji ciljeva i saradnji pobeđuje u borbi za osnovne resurse, dok zombi populacija gubi upravo zbog individualističkog nastu-pa. Bojan Žikić u radu Mi smo Ja, a Oni su Roj. Individualni i kolektiv-ni identitet kao relaciono svojstvo ljudi i tuđina u naučnoj fantastici pokazuje na koji način se motiv o kolektivnom umu/genetskom pamćenju tuđina - kao izuzetno bitno oruđe, koje koriste u konfrontaciji s ljudima, upotrebljava kao sredstvo konstruisanja identifikacionog markera, koji su-štinski razdvaja ljudsku od tuđinskih rasa, izgrađenog na opoziciji između individualnog i kolektivnog identiteta, kao na relacionim svojstvima ljudi, odnosno njihovih tuđinskih protivnika. U radu Ostrvo dana sutrašnjeg Gordana Gorunović razmatra načine na koji se u romanu Mogućnost ostr-va, Mišela Uelbeka, na osnovu iskustava iz naučno fantastične književnosti problematizuje budućnost XXI veka, putem mapiranja i promišljanja glav-nih tema i gorućih problema sa kojima se društva u okviru Zapadne civili-zacije suočavaju u postmoderno doba. Ljiljana Gavrilović je u radu Izme-đu straha i sna: tehnologija u svakodnevici istakla da naučna fantastika kao žanr nudi dva potpuno oprečna pristupa tehnološkim inovacijama – prosvetiteljsko oduševljenje napretkom koji se doživljava kao sredstvo za sve obimnije savladavanje prirode ali i romantičarski strah od svega što nas udaljava od prirode i razara idealizovane modele prošlosti i sadašnjo-sti, koja će veoma brzo postati prošlost - i pokazala kako oba pristupa utiču na svakodnevno ponašanje sve većeg broja ljudi u globalizovanom svetu. U radu Kraj potrage za smislom ljudske egzistencije? O virusima, ljud-skim telima i etici pesimističke kulture nakon socijalne traume, Alek-sandar Dobrijević i Miloš Milenković su u polemičkom maniru predstavili ideju da je dvoipohiljadugodišnjoj raspravi o smislu ljudske egzistencije došao kraj nakon što nas je sf produkcija naučila da je smisao naše egzi-stencije da pružimo organsku osnovu za održanje superiornije vrste – viru-sa. Problematizovane su etičke dimenzije pesimističke kulture, s posebnim naglaskom na politiku interpretacije u društvu nakon socijalne traume. Zlatko Knežević je u radu O nečemu ni iz čega i pozitronskim dušama: antropologija, naučna fantastika i tehnologija kroz antropološku prizmu sagledao, u sf žanru sveprisutnu, ideju o neupitnom tehnološkom i nauč-nom razvoju čovečanstva kao osnove budućih svetova, te razmotrio reflek-sije konstrukcije i konstituisanja tehnoloških sistema i njihovih obećanja u naučnofantastičnoj literaturi i žanru uopšte. U radu NLO religije. Religij-


Хроника


115

ski, (mas)medijski i (pop)kulturni fenomen?, Danijel Sinani razmatra značajne faktore koji su uticali na formiranje i razvoj NLO religija kao specifičnog oblika alternativne religioznosti. Analizirane su teologije, iko-nografije i aktivnosti nekoliko NLO religijskih pokreta i diskutovane su njihove bazične religijske i, uopšte, kulturološke postavke.

Pored predstavljenih radova i učesnika, nekoliko prijavljenih autora, na žalost, nije bilo u mogućnosti da uzme učešća u radu naučnog skupa, ali će njihovi tekstovi biti objavljeni u tematskom zborniku radova.

Danijel Sinani

etnolosko-antropoloske sveske 14 2009

Documents