evropska politika i razvoj ruralnih zajednica u srbiji · debata održana u novom pazaru pod...

EVROPSKA POLITIKA I RAZVOJ RURALNIH ZAJEDNICA U SRBIJI

Decembar 2017.

2

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

Predgovor . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3

Prof. dr Ksenija PetovarIMOVINSKA SIGURNOST ŽENA JE USLOV OPSTANKA SEOSKIH NASELJA U SRBIJI . . 4Uvodne napomene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 4Zašto žene u većem broju napuštaju seoska naselja? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 5Bez efikasnih mehanizama za smanjenje diskriminacije. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 6Statistička definicija odražava suštinu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 8Zašto je imovinska sigurnost i posedovanje imovine bitan uslov za ostanak žena na selu? . . . 10Jačanje uloge i aktivnosti lokalnih samouprava i organizacija civilnog društva . . . . . . . . . . 12Literatura i drugi izvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

Sarita BradašŽIVETI I RADITI DOSTOJANSVENO U RURALNIM KRAJEVIMA SRBIJE. . . . . . . . . . 15Indikatori dostojanstvenog rada u ruralnim područjima . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16Mogućnosti zapošljavanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17Lokalna tržišta rada - Plandište, Ljubovija, Golubac, Knić, Varvarin, Žitorađa i Medveđa . . . . 20Zaključna razmatranja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24Literateratura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 25

Igor KojčićSOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO U FUNKCIJI RURALNOG RAZVOJA – STUDIJA SLUČAJA – SOCIJALNO PREDUZEĆE AGRO IRIS DOO, ŠABAC . . 26Uvod . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26Socijalno predzetništvo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27Socijalno predzeće Agro Iris doo, Šabac – osnovne informacije . . . . . . . . . . . . . . . . . 28Socijalni cilj . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29Model poslovanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30Organizacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31Resursi preduzeća . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32Priznanja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34Zaključak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34

3

Evropska politika i razvoj ruralnih zajednica u Srbiji

PREDGOVORSvako četvrto selo u Srbiji, njih oko 1.200, na putu je nestajanja. Od deset radnika koji su ostali bez posla, više od polovine moglo bi da se zaposli u ruralnim područjima Srbije.

Postoje primeri dobre prakse koji se mogu koristiti kao modeli da se u pojedinačnim naseljima i zajednicama naselja, korak po korak, stvaraju uslovi za razvoj preduzetništva i socijalnog preduzetništva ili uključivanje u razvojne programe Evropske unije i druge inicijative međunarodne zajednice.

Debata održana u Novom Pazaru pod nazivom „Evropska politika i razvoj ruralnih zajednica u Srbiji“ bila je jedna u nizu od dvadeset debata koje jе Evropski pokret u Srbiji i Fakultet političkih nauka organizovaо u još sedamnaest gradova tokom 2017. i 2018. godine, u saradnji sa Evropskim pokretom u Srbiji – Sremska Mitrovica i Evropskim pokretom u Srbiji – Kraljevo. Debate su deo projekta „Evropa za mene“ koji finansijski podržava Delegacija Evropske unije, sa idejom da se u javnosti pokrenu teme značajne za Srbiju u procesu evropske integracije i pruže proverene i korisne informacije o tom procesu.

U Beogradu, decembra 2017.

4

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

Prof. dr Ksenija PetovarArhitektonski i Geografski fakultet, Beogradski univerzitet

IMOVINSKA SIGURNOST ŽENA JE USLOV OPSTANKA SEOSKIH NASELJA U SRBIJI

Uvodne napomeneOsnovna teza u ovom radu je da je napuštanje sela racionalan odgovor na višestruku marginalizaciju i diskriminaciju građana u seoskim naseljima u Srbiji1. Vekovna diskriminacija seoskih područja, koja nije bitno smanjena ni u drugoj polovini 20 veka, naročito pogađa žene. Urbocentrične politike koje su favorizovale sva investiciona ulaganja u gradska naselja (industrija, saobraćajna, komunalna i druga infrastruktura, stambena izgradnja, javne ustanove od opšteg interesa – predškolske ustanove, škole, fakulteti, bolnice, domovi zdravlja, ustanove kulture itd., itd.) neprekidno su povećavale jaz u uslovima života između gradskih i seoskih naselja, ostavljajući ova druga da tavore, da se sama snalaze, da samodoprinosima rešavaju elementarne potrebe, ali i da uredno plaćaju poreze i da budu podvrgnuti različitim ograničenjima i zabranama, da se ne bi ‘’neopravdano’’ bogatili i sticali zaradu na račun radnog naroda2. Diskriminacija, kao što to uvek biva, posebno pogađa slabije, nemoćne i nezaštićene. Jedina moguća strategija je napuštanje takve sredine i okruženja. Demografsko pražnjenje sela i (ne)maštoviti projekti demografske obnove (uvoz žena iz drugih država, novčane naknade za rođenje deteta, novčane naknade za sklapanje braka u seoskom naselju itd., itd.) nemaju niti mogu imati bilo kakav dugotrajan učinak, izuzev političke promocije lokalnih moćnika i medijske zabave potrošača žute štampe.

1 Uslovi života u ruralnim područjima nisu bitno bolji ni u ostalim državama nastalim na prostoru Jugoslavije (s izuzetkom Republike Slovenije), ali se u ovom radu ograničavamo na uslove rada, privređivanja i na položaj žena u ruralnom području u Republici Srbiji.

2 Treba podsetiti da je do 1980. godine privatnim gazdinstvima bilo zabranjeno da kupuju traktore, da je sve do početka deve-desetih na snazi bio zemljišni makismum (10 ha obradive zemlje i 20 ha pašnjaka i šuma), da je iz obaveznog zdravstvenog osiguranja uvedenog za poljoprivredna domaćinstva (1980 godine) bilo isključeno pravo na naknadu bolovanja, plaćeno porodiljsko odsustvo, naknadu troškova sahranjivanja i paketić za novorođenče. Najčešće obrazloženje zašto u selima nisu potrebna obdaništa bilo je ’’da seljanke nisu zaposlene’’. Nisu zaposlene žene koje rade više od 16 sati dnevno, subotom i nedeljom, zimi i leti, praznikom, tokom cele godine, i koje nemaju osnovna prava iz radnog odnosa. Šta reći?! (Perišić, 1985, Livada, 1985, Petovar, 2003, Petovar i Jokić, 2010).

5


Ono što, međutim, izmiče analitičarima, jeste da žene (mlade žene u fertilnoj dobi) u većem procentu napuštaju seoska naselja od svojih vršnjaka. Kako pokazuju tri poslednja Popisa stanovništva u Srbiji (1991, 2002 i 2011), u naseljima koja se statistički klasifikuju kao ostala naselja, a u koje spadaju seoska naselja ali i deo prigradskih naselja (dakle, jedan broj naselja koja bi prema kriterijumima EU klasifikacije pripadala kategoriji intermediare regions), manji je udeo žena u starosnoj dobi od 20 do 50 godina u odnosu na udeo muškaraca. Udeo žena starosti 20 do 50 godina prema popisima 1991 – 2011 bio je viši u gradskim naseljma u odnosu na muškarce (između 52 i 53 procenta), a u „ostalim“ naseljima niži (između 47 i 48%). Udeo žena u najstarijim kontingentima je viši u oba tipa naselja, što je posledica dužeg očekivanog trajanja života žena. Međutim, evidentirane razlike u procentima muškaraca i žena u srednjem starosnom kontingentu (20 do 50 godina) su direktna posledica većeg iseljavanja žena iz seoskih naselja. Neposredna posledica je da u selima Srbije živi preko dve stotine hiljada neoženjenih muškaraca, koji nikada neće zasnovati svoju porodicu, dobiti decu i koji će svoju starost dočekati kao ubogi i zaboravljeni samci.3

Za jednu ili dve decenije to će biti seoska samačka staračka domaćinstva, što je jedna od najugroženijih i najranjivijih društvenih grupa u Srbiji, bez ikakvih izgleda da se ekonomski i socialni status ove grupe poboljša u narednih nekoliko decenija.

Zašto žene u većem broju napuštaju seoska naselja?Istraživanja uslova života žena u seoskim naseljima u Srbiji urađena poslednjih godina potvrdila su da ni u periodu tranzicije i političkog pluralizma nije bilo nikakvog poboljšanja položaja žena (Babović, 2012; SeConS, 2008; Petovar i Jokić, 2010; Nikolić i Petovar, 2015). I dalje su osnovni problemi žena u ruralnim područjima: (1) Neposedovanje imovine, što ih stavlja u zavisnu i podređenu poziciju u domaćinstvu, na jednoj strani, i onemogućava ih da koriste različite podsticaje, subvencije, kredite i druge mogućnosti za unapređenje poljoprivredne proizvodnje, budući da same nisu vlasnice zemljišta i objekata i da imaju veoma male šanse da pokrenu sopstveni biznis i da se ekonomski osamostale, na drugoj; (2) Slabi izgledi za zapošljavanje van (poljoprivrednog) domaćinstva, zbog niske privredne diversifikacije u seoskim područjima; (3) Slaba institucionalna podrška za ostvarivanje osnovnih ekonomskih i socijalnih prava, koja može da pruži pravnu, savetodavnu i drugu pomoć i zaštitu; (4) Slaba opremljenost seoskih naselja uslugama od značaja za kvalitet života i ostvarivanje osnovnih socijalnih i kulturnih prava – predškolska zaštita, kvalitetno obrazovanje, kvalitetna zdravstvena zaštita, druge socijalne usluge i dr. što naročito pogađa žene zbog tradicionalnog kulturnog obrasca po kome je briga o deci, starima i bolesnima obaveza žene u domaćinstvu; (5) Slaba sposobnost udruživanja radi ostvarivanja zajedničkih interesa, kao što su organizacije civilnog društva i druge forme samoorganizovanja i udruživanja. (Nikolić i Petovar,

3 Srpsko selo puno samaca, Blic, 11.12.2016. www.blic.rs/vesti/srbija/srpsko-selo-puno...muskarci.../c0rb26n)

6

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

2015) Iako se povećava broj interakcija, obaveštavanja, razmene informacija i međusobnog povezivanja putem interneta, broj tako angažovanih i uključenih žena u seoskim područjima je veoma nizak.

Odlazak mladih žena iz seoskih naselja direktno ugrožava opstanak sela, budući da žene imaju višestruku funkciju u razvoju sela: (1) Privređivanje na poljoprivrednom gazdinstvu i u domaćinstvu, (2) Rađanje dece odnosno populaciono obnavljanje sela, i (3) Održavanje porodice odnosno primarne zajednice i davanje mogućnosti muškarcima da osnuju porodicu i imaju naslednike.

Rezolucija Evropskog Parlamenta O položaju žene na selu, od 12 marta 2008 godine, ukazuje da je položaj žena u ruralnim područjima problem koji je karakterističan za mnoge države članice EU. U toj rezoluciji se između ostalog navodi da mnoge žene iz ruralnih područja nisu evidentirane na tržištu rada, da se ne vode kao nezaposlene niti su uključene u statističke podatke o nezaposlenosti, da obavljaju poslove koji nisu priznati, zaštićeni i plaćeni iako su merljivi. Dalje se navodi da je malo žena vlasnica imanja, a kada jesu vlasnice onda su ta imanja mala i slabo dohodovna. Kao posebna teškoća ističe se da većina žena radi kod svojih očeva, braće i muževa koji su isključivi vlasnici imanja.

Bez efikasnih mehanizama za smanjenje diskriminacijeI u službenim dokumentima javne administracije u Srbiji nalazimo podatke i opise uslova života žena u seoskim područjima koji su realistični i odražavju svu težinu njihovog položaja i dubinu diskriminacije. Tako u Nacionalnoj strategiji za rodnu ravnopravnost za period od 2016. do 2020. godine sa Akcionim planom za period od 2016. do 2018 godine (Sl. Glasnik RS, br. 4/2016)4, nalazimo podatak da ‘’na nivou cele Srbije, žene su zastupljene među nosiocima/nositeljkama gazdinstva sa 17,3% ‘’ (str. 16), kao i detaljan opis uslova života žena u ruralnim područjima: ‘’Žene koje žive u seoskim područjima čine jednu od najranjivijih grupa u pogledu jednakih mogućnosti ostvarivanja ljudskih prava u svim oblastima javnog i privatnog života, od mogućnosti da ravnopravno učestvuju na pozicijama moći i odlučivanja u državi, zajednici i porodici, do pristupa zdravstvenim, obrazovnim, socijalnim i drugim uslugama, finansijama i drugim resursima i nasleđivanja gazdinstva i druge imovine. Kućni rad, briga o deci i stvarima se gotovo u potpunosti prepušta njima. Uz intenzivan rad u poljoprivredi, to im predstavlja velika radna opterećenja’’. I dalje: Žene na selu su dvostruko marginalizovane – kao pripadnice ruralnih poljoprivrenih gazdinstava i sa ograničenim pristupom prihodima, imovini i odlučivanju u samom domaćinstvu. (Poglavlje 1.3.3. str.17)

U Strategiji se dalje navodi da su imovinske nejednakosti po osnovu roda veoma izražene: kuće u kojima žive žene na selu su u 88% slučajeva u vlasništvu muškarca, svega 16 procenata žena

4 Strategija je zasnovana na Dokumentima Saveta Evrope: Preporuka Komiteta ministara o popravljanju položaja žena na selu (R (1229)1994.; Direktiva od 11 decembra 1986. godine o primeni principa jednakog postupanja između muškaraca i žena koji rade na poljoprivrednim aktivnostima, kao i na domaćim istraživanjima i izvorima.

7


poseduju zemlju a gotovo uopšte ne poseduju sredstva za poljoprivrednu proizvodnju. (str. 17) Kaže se da ‘’žene čine 55% nezaposlenog ruralnog stanovništva i 74% neplaćenih pomažućih članova/članica poljoprivrednih gazdinstava. Postoje značajne razlike u neformalnoj zaposlenosti između muškaraca (28,8%) i žena (43,4%), a žene iz seoskih područja su osam puta zastupljenije u neformalnoj zaposlenosti od žena iz gradskih područja (5,5%). Zato su manje pokrivene penzijskim i zdravstvenim osiguranjem u odnosu na muške članove domaćinstva. Ukupno 12% žena nema zdravstveno osiguranje, a preko 60% žena nije pokriveno penzijskim osiguranjem. Kod žena koje se nalaze u statusu pomoćnih članova/članica domaćinstva stanje je još nepovoljnije – čak 93% ne uplaćuje penzijsko osiguranje, uglavnom zbog nedostatka novca’’. (str. 17-18) U Strategiji se ukazuje i na nedostupnost i substandardnost javnih službi koje su važan akter u svakodnevnom životu žena: Komunalna infrastruktura u ruralnim područjima Srbije je nedovoljno razvijena (…) što otežava dostupnost socijalnim, zdravstvenim i drugim uslugama. Zdravstvena zaštita je oskudna i svedena na elementarnu sanaciju zdravstvenih problema. U zapadnoj Srbiji tek 27% sela ima ambulantu, a u jugoistočnoj samo 20%. Najnepovoljniji je položaj žena u ruralnim područjima južne i istočne Srbije, gde su rodne razlike posebno izražene u svim segmentima tržišta rada. (str. 18) U istom dokumentu se navodi se da je Komitet UN za eliminisanje diskriminacije žena izrazio posebnu zabrinutost zbog postojanja nejednakosti između žena u gradu i žena na selu u pogledu životnog standarda i zaposlenosti, da naglašava činjenicu postojanja diskriminacije žena na selu u pristupu imovini usled tradicionalnih i društvenih obrazaca koji favorizuju muškarce kao nosioce imovinskih prava, kao i da je „preporučio Republici Srbiji da obezbedi ženama na selu, uključujući starije žene, neometan pristup odgovarajućem životnom standardu, zapošljavanju i imovinskim pravima“. (str.45) U Strategiji se navode posebni ciljevi unapređenja položaja žena na selu (na primer, „Sve žene na selu su pokrivene zdravstvenim i penzijskim osiguranjem“), kao i sedamnaest mera u pogledu razvijanja „sveobuhvatnog normativnog i političkog okvira u cilju poboljšanja položaja žena na selu“ i u pogledu „razvijanja i iskorišćavanja potencijala žena u razvoju poljoprivrede i preduzetničkih inicijativa i zapošljavanja u poljoprivredi i van nje“. (str. 46-47)

I pored toga što Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost sadrži Akcioni plan za sprovođenje strategije ze period 2016-2018. godine, na sajtovima Ministarstva finansija ili Kancelarije za rodnu ravnopravnost ne postoje informacije o realizaciji ni jedne od 17 utvrđenih mera. Podaci o tome nisu dostupni, a možemo pretpostaviti da uopšte i ne postoje. Drugim rečima, da su predložene mere deklarativnog i manifestacionog karaktera i da nosioci zadatih aktivnosti izvesno nemaju obavezu da obaveštavaju javnost o njihovom ostvarivanju odnosno neostvarivanju. Slično je i sa podacima o ostvarenju cilja poboljšanja zdravstvenih usluga uvođenjem mobilnih timova zdravstvenih radnika, uvođenju besplatnog prevoza za građane iz ruralnih područja u cilju obavljanja lekarskog pregleda (postavljeni rokovi su januar 2018 godne). Ni podaci o ostvarenju ovih mera nisu ( javno) dostupni na sajtovima resornih mnistarstava ili nadležnih ustanova.

Forme diskriminacije žena su beskonačne. Tako na primer, „ženama poljoprivrednicama koje su nosioci registrovanog poljoprivrednog gazdinastva i ženama koje obavljaju privremene i

8

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

povremene poslove nije omogućeno ostvarivanje prava na naknadu zarade za vreme trudničkog bolovanja, porodiljsko odsustvo, odsustvo sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta5. Ratar Miroslav Ivković iz Novog Žednika govori o zakonskoj diskriminaciji žena u poljoprivrednim gazdinstvima. „Žena i muž po zakonu ne mogu imati dva gazdinstva, ako žive zajedno. (…) Žena poljoprivrednica nema pravo na „održavanje trudnoće, porodiljsko bolovanje i plaćeno porodiljsko odsustvo“. Zavisi isključivo od volje supruga i njegove spremnosti da pomogne“. Njeno dete nema pravo na dodatak ako roditelji imaju hektar poljoprivrednog zemljišta. „Zar nije najnormalnije da uživa ista prava kao i bilo koja druga zaposlena žena?“ pita se građanin Ivković (http://www.agrosmart.net/vesti/koga-briga-yene-selo). Prema reportaži objavljenoj u dnevnom listu Danas („Neshvaćeni i neplaćeni rad žena na selu“, 13. mart 2017) nijedan zakon u Srbiji ne prepoznaje poljoprivrednice kao posebno definisanu kategoriju stanovništva. Supružnici koji žive zajedno ne mogu da budu vlasnici dva odvojena gazdinstva. Druge profesije nisu ovako diskriminisane, pa nalazimo bračne parove u kojima su oboje advokati, lekari, trgovci ili bilo šta drugo sa odvojeno registrovanim delatnostima. Milorad Nešić (54) kaže da je njegova žena diskriminisana otkako se udala. Nije imala pravo na trudničko, ni porodiljsko odsustvo, bolovanje. Deca kasnije nisu ostvarivala pravo na dodatak, jer su imali nešto više zemlje od jednog hektara. U citiranom tekstu se opravdano konstatuje da seoske žene predstavljaju većinu u besplatno radno angažovanom stanovništvu. Njihov radni dan započinje sa prvim zracima sunca, a završava se kad padne noć. U sezoni poljoprivrednih radova, rade znatno duže od propisanog radnog vremena, neretko 12 do 15 sati. Njihov rad nije plaćen novcem, ne dobijaju platu, tako da ispada da rade za smeštaj i hranu. Retko koja seoska žena se odluči da pokrene sopstveni biznis u okviru poljoprivredne proizvodnje. Za tako nešto im nedostaju sredstva za ulaganje, podrška okoline, a naruku im ne idu ni nepovoljni krediti. Čak i kada se ohrabre da započnu nekakav biznis, onda je to najčešće nešto iz domena domaće radinosti, poput štrikanja, veza, heklanja, spremanja zimnice. Tek zanemarljiv procenat njih se bavi ozbiljnom poljoprivrednom proizvodnjom i to u partnerstvu sa nekim muškim članom porodice. Razlozi za ovako nepovoljnu strukturu i status žena na selu leže u tradicionalnom modelu nasleđivanja, većinski neemancipovanom stanovništvu sela u Srbiji, odsustvu informacija i nezainteresovanosti društva u celini za njihov položaj, zaključuje izveštač Danas-a.

Statistička definicija odražava suštinuU statističkim izveštajima o radnom statusu, odrasli građani mogu biti svrstani u nekoliko kategorija, između ostalih i kao „pomažući neplaćeni član u radnji porodičnog domaćinstva ili poljoprivrednog gazdinstva“6. Radni status „pomažućeg neplaćenog člana (poljoprivrednog)

5 Iz izveštaja Zaštitnika građana, za 2015. godinu. 6 U Metodološkim objašnjenjima u knjizi: Ekonomski aktivno stanovištvo koje obavlja zanimanje. Podaci po okruzima. (RZS,

Beograd 2014) stoji sledeća definicija: “U koloni Pomažući (neplaćeni) član na porodičnom imanju prikazani su podaci za lica koja pomažu članu domaćistva u vođenju poljoprivrednog domaćinstva (imanja), a nisu plaćena za svoj rad”

9


gazdinstva“ lišava ženu (odnosno svakog člana domaćistva u tom statusu) mnogih prava koja se mogu ostvariti u drugim formama radnog odnosa. Ovakav status onemogućava faktičku primenu odredbi Konvencija MOR: Konvencija br. 100 – O jednakosti nagrađivanja muške i ženske radne snage za rad jednake vrednosti, Konvencija br. 156 – O jednakim mogućnostima i tretmanu za radnike i radnice sa porodičnim obavezama, Konvencija 183 – O zaštiti materinstva.

U dostupnim izvorima nalazimo različite podatke o broju građana/građanki u ovom radnom statusu. U knjizi 19 Popisa stanovništva, domaćinstava i stanova iz 2011 godine, Tabela 1.1. Ekonomski aktivno stanovništvo koje obavlja zanimanje prema radnom statusu po oblastima, nalazimo podatak da je u Republici Srbiji, prema Popisu 2011, bilo 6 482 pomažuća neplaćena člana u radnji porodičnog domaćinstva i 59 639 pomažućih neplaćenih članova na porodičnom imanju (2,59%). Polna struktura prve grupe je 3 316 muškaraca i 3 166 žena, a druge 24 430 muškaraca i 35 200 žena. Studija SeConS iz 2008. godine navodi podatke Ankete o radnoj snazi da u Srbiji 6,7% ukupne zaposlenosti odlazi na pomažuće članove domaćinstva. Žene čine 74% ove kategorije, a 93% pomažućih članova zaposleno je u poljoprivredi (str.4). Istovremeno u Anketi o radnoj snazi nalazimo podatak da je u obe kategorije (radnji porodičnog domaćinstva i na poljoprivrednom gazdinstvu) 2016. godine bilo čak 135.600 žena. (RZS, Beograd 2017.) Međutim, u Biltenu 550 Ankete o radnoj snazi (Beograd, 2011, Poglavlje 3 – Ukupno stanovništvo i stanovništvo staro 15 i više godina – Tabela 3.22: Zaposlena lica prema starosti, polu, regionu, tipu naselja, radnom status i školskoj spremi, 2011), nalazimo podatak da je u radnom statusu „pomažući član domaćinstva“ te 2011 godne u ukupnom stanovništvu 15 i više godina starosti bilo 179 129 lica, a 2012 godine 168 206 lica (Bilten 564, Beograd, 2013, str. 67). Odgovarajući podaci za 2013 godinu su 177 590 lica u statusu pomažućeg člana domaćintva (Bilten 578, Beograd 2014, str. 67)7. Van svake sumnje je da radni status „pomažući neplaćeni član radnje ili poljoprivrednog domaćinstva“ tako „zaposleno2 lice stavlja u gotovo ropski položaj, bez mogućnosti da ostvari elementarna prava iz radnog odnosa. Takođe, iz navedenih podataka, jasno je da metodologija obrade podataka ne omogućava da se dobiju pouzdani i verodostojni podaci o stvarnom broju ovako angažovanih lica, među kojima je najviše žena u ruralnim područjima.

U donjoj tabeli, priređenoj i objavljenoj u izveštaju Položaj žena na tržištu rada (Fondacija Centar za demokratiju, 2017) prikazani su podaci o zaposlenim radnicima koji ne ostvaruju neka od osnovnih prava iz radnog odnosa: na penzijsko osiguranje, na zdravstveno osiguranje, na plaćeno bolovanje i na plaćen godišnji odmor.

7 Zbrka sa službenim izveštajima i podacima o radnom statusu građana u Srbiji se nastavlja. Tako na primer, u Tabeli 1.9. Status lica prema subjektivnom mišljenju, polu, regionu i tipu naselja. 2016, kao jedna grupa, objedinjeno su dati podaci za: “Obavljaju posao, uključujući neplaćeni rad u porodičnom poslu, uključujući pripravnike i lica koja su na plaćenoj praksi”. Takvih lica u kategoriji “ostala” naselja (seoska i prigradska) bilo je 2016. godine 751 100. Koliko od tog broja su ’’pomažući neplaćeni članovi domaćinstva’’ ne možemo saznati. Među ženama je u takvom statusu 270 600 osoba. U Tabeli 2.3. među stanovništvom 15 i više godina starosti u kategoriji “pomažući članovi domaćinstva” u “ostalim naseljima” 2016. godine bilo je 191 000 osoba (16,5%), od toga su 135 500 bile žene. U starosnoj grupi 15 – 64 godine, odgovarajući udeli “pomažućih članova domaćinstva” su bili 160 800 ili 15,3% (ukupno oba pola) i 113 500 ili 26,8% (žensko stanovništvo).

10

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

Tabela: Zaposleni radnici prema pravima iz radnog odnosa gradskim i ostalim naseljima

Gradska naselja Ostala naseljaPrava iz radnog odnosa

Ukupno zaposlenih

% Ukupno žena

% Ukupno zaposlenih

% Ukupno žena

%

1 2 3 4 5 6 7 8Ukupno zaposlenih 1274400 100,0 630900 100,0 583900 100,0 235800 100,0Bez prava na penzijsko osiguranje

98500 7,7% 39200 6,2% 69800 12,0% 23200 9,8%

Bez prava na zdravstveno osiguranje

98600 7,7% 39500 6,3% 69500 11,9% 22800 9,7%

Bez prava na plaćeno bolovanje

146400 11,5% 62400 9,9% 91400 15,7% 31400 13,3%

Bez prava na plaćeni godišnji odmor

142200 11,2% 59800 9,5% 93000 15,9% 32600 13,8%

Prve četiri kolone odnose se na gradska naselja, a poslednje četiri na ostala naselja. Dati su apsolutni brojevi i procenti za ukupan broj zaposlenih u gradskim naseljima (1 i 2 kolona), za ukupan broj i procenat žena u gradskim naseljima (3 i 4 kolona), kao i apsolutni brojevi i procenti za ukupan broj zaposlenih u ostalim naseljima (5 i 6 kolona), te za ukupan broj i procenat žena u ostalim naseljima (7 i 8 kolona). Izvor: Tabela 2.10. Zaposleni radnici prema vrsti ugovora i pravima iz radnog odnosa, polu, regionu i tipu naselja. Anketa o radnoj snazi, 2016.

Iz gornje tabele se može čitati porazno stanje zaposlenih u Srbiji kada su u pitanju osnovna prava iz radnog odnosa – pravo na penzijsko i zdravstveno osiguranje, plaćeno bolovanje i plaćen godišnji odmor. Posebno i ponovo treba skrenuti pažnju da zaposleni u seoskim naseljima imaju manje izglede da ostvare ova prava, kao i da je veći procenat zaposlenih muškaraca koji ne mogu da ostvare ova prava u poređenju sa ženama. Poređenje, međutim, podataka za žene u gradskim i ostalim naseljima, pokazuje da žene u seoskim naseljima u manjem procentu ostvaruju ova prava u poređenju sa ženama koje žive u gradskim naseljima u Srbiji.

Zašto je imovinska sigurnost i posedovanje imovine bitan uslov za ostanak žena na selu?Vraćamo se na početnu tezu ovog rada. Depopulacija i nestajanje sela je racionalan odgovor stanovnika ruralnih područja na substandardne i nedostojne uslove života. Znamo da žene češće napuštaju seoska naselja u nastojanju da sebi i svojoj deci obezbede pristojniju i sigurniju egzistenciju. U navođenju brojnih deficita i teškoća sa kojima se suočava stanovništvo u seoskim područjima, a naročito žene, usredsredićemo se na pitanje vlasništva i imovinske sigurnosti žena.

11


Žene na selu se veoma retko vlasnice imovine. Pod izgovorom da se to radi zbog poštovanja tradicije i nasleđenih moralnih principa, još uvek se sestre odriću nasleđa u korist brata („jer se to očekuje“), očevi i majke-udovice će radije prepisati ili se odreči imanja u korist neradnog i neodgovornog sina ili unuka na ne vredne i savesne kćeri. Žena koja udajom postaje član domaćinstva može da radi decenijama u tom domaćinstvu, da ga unapređuje, brine o starijim članovima, ali nema pravo direktnog nasleđivanja. Uloženi rad je ne kvalifikuje da dobije deo imovine domaćinstva u nasleđe kao zajedničku bračnu tekovinu. Ako se razvede posle nekoliko decenija braka, može samo sudski da dokazuje koliko je doprinela povećanju vrednosti imovine domaćinstva. U ovakvim okolnostima, žena je potpuno ekonomski zavisna od muških članova domaćinstva i nema neku posebnu motivaciju (ali ni mogućnosti) da unapređuje domaćinstvo, da se obrazuje, da pokuša da uvede neke inovacije. Vlasništvo se prenosi sa starije generacije tek nakon smrti vlasnika. Treba pomenuti da postoje prakse u nekim državama da se pravo na penziju može ostvariti tek kada vlasnik poljoprivrednog domaćinstva prenese vlasništvo na mlađeg člana, u skladu sa načelom ubrzavanja smene generacija u poljoprivredi. Imajući u vidu ovakav imovinski i pravni status žena, jasno je da žene vrlo retko imaju pravni osnov za korišćenje različitih podsticaja, subvencija, kredita i drugih mera za unapređenje poljoprivredne proizvodnje, pokretanje sopstvenog biznisa i ekonomsko osamostaljivanje. Takođe je jasno da žene u poljoprivrednim gazdinstvima i generalno u seoskim područjima nemaju osnovnu egizstencijalnu sigurnost niti bilo kakve perspektive popravljanja ove situacije i ovakvog položaja u budućnosti. Jedini izlaz za žene koje žele da osiguraju svoju egzistenciju i da učine sigurnijim izglede za budući život jeste napuštanje seoskog naselja i poljoprivrednih poslova.

Postavlja se pitanje ko može da promeni imovinski status žena i ko može da obezbedi imovinsku sigurnost žena u ruralnom području? Naš odgovor je direktan i verovatno neočekivan. To mogu i moraju da učine sami muškarci – muževi, očevi, dede, braća, ujaci i sinovi žena u ruralnim područjima. Muškarci sami moraju da razumeju da je imovinska sigurnost žena uslov ne samo njihovog ostanka na selu, nego i drukčijeg odnosa prema domaćinstvu i motivaciji da se to domaćinstvo unapredi i razvije. Muškarci moraju sami da iniciraju imovinsku sigurnost žena, da deo imovine prepisuju svojim ženama, kćerima i unukama, da podržavaju udruživanje žena u poslovne zajednice, da im pomažu u započinjaju novih poslova. Da podržavaju njihovu ekonomsku nezavisnost i samostalnost, jer je to jedini način za jačanje i integrisanje kako samog domaćinstva, tako i lokalne zajednice. Ukoliko muškarci ne promene svoja tradicionalna stanovišta, ukoliko ne razumeju da bez imovinske i svake druge samostalnosti i emancipacije žena, nema populacionog, ekonomskog, socijalnog i svakog drugog razvoja sela, nastaviće se odumiranje i gašenje seoskih područja, starenje i nestajanje stanovništva i povećanje broja domaćinstava bez naslednika.

Od vladajućih političkih nomenklatura, od tzv. društvene i intelektualne elite koja se čuje na ovim prostorima ne treba očekivati ništa više od onoga što je ta nomenklatura i elita i njeni prethodnici do sada stvarno učinili za unapređenje položaja i uslova života u ruralnim područjima u Srbiji.

12

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

Takođe, iIluzorno je očekivati da će pod sadašnjim i ovakvim okolnostima sve češći vapaji da se žene ’osveste’ i da ispune svoju nacionalnu i patriotsku obavezu rađanja dece imati bilo kakav odjek i povećati natalitet. Bez obzira sa koje i od koje strane taj vapaj dolazio.

Jačanje uloge i aktivnosti lokalnih samouprava i organizacija civilnog društvaGeneralno posmatrano, lokalne samouprave, udruženja građana/ki, regionalne organizacije mogu i treba da budu pokretači aktivnosti i programa za poboljšanje položaja žena u lokalnoj zajednici. Lokalne zajednice mogu uz pomoć, podršku i obuku organizacija civilnog društva da pokrenu različite programe naročito one koji se odnose na unapređenje ekonomskog i socijalnog položaja žena i njihove sposobnosti i razumevanja potrebe da se samoorganizuju i udružuju radi ostvarivanja svojih ciljeva i interesa. Tu pre svega mislimo na različite oblike usluga od javnog interesa koje su prilagođene osobenostima ruralnih područja i povećanja njihove prostorne dostupnosti. Od posebnog značaja je razvijanje mobilnih usluga („usluga ka korisniku“), naročito u oblasti zdravstva, obrazovanja i socijalne zaštite u područjima sa podstandardnom dostupnošću i kvalitetom usluga i sa niskim gustinama naseljenosti. Pored mobilnih usluga, mogu se primenjivati i brojni drugi modaliteti organizovanja usluga od opšteg interesa u predškolskoj zaštiti (umrežavanje privatnog sektora uključujući i subvencioniranje boravka prema kriterijumima koji su prihvaćeni za obdaništa u državnom sektoru, obezbeđivanje prostora za dečje ustanove putem zakupa objekata u privatnom vlasništvu, korišćenje montažnih objekata i sl, obrazovanju (korišćenje mobilnih timova kao forme jačanja učiteljskog kadra u seoskim područnim osnovnim školama, kao i mobilnih učionica, biblioteka i sl, povećanje prostorne dostupnosti starijih razreda u osmorazrednim osnovnim školama za decu iz naselja u kojima takva škola ne postoji putem prilagođavanja javnog prevoza radnom vremenu škole, organizovanjem internata za učenike, organizovanom ponudom privatnog smeštaja standardizovanog kvaliteta i sl), poboljšanje zdravstvene zaštite u seoskom području korišćenjem mobilnih ekipa i mobilnih ambulanti itd. (Nikolić i Petovar, 2015, Prostorni plan Republike Srbije 1996, Prostorni plan Republike Srbije 2010-2020)

Nema sumnje da lokalne zajednice, uključujući i opštinski nivo, nemaju dovoljno snage da same, bez podrške sa strane, pomognu svojim građanima u oblasti obrazovanja, poboljšanja imovinskog položaja žena, komunalnog uređenja naselja i unapređenja drugih uslova života i privređivanja na selu. Po našem sudu, poboljšanje stanja u toj oblasti je, u prvom redu, uslovljeno povezivanjem lokalnih zajednica iz jedne ili više opština i saradnja sa organizacijama civilnog društva. Postoje primeri dobre prakse koji se mogu koristiti kao modeli da se u pojedinačnim naseljima i zajednicama naselja, korak po korak, stvaraju uslovi za konkurisanje i uključivanje u razvojne programe iz pretpristupnih fondova Evropske unije i u druge inicijative međunarodne zajednice. Upravo zbog toga je potrebno blagovremeno osposobljavanje seoskog stanovništva,

13


posebno žena i omladine, za efikasno korišćenje svih postojećih i potencijalnih izvora finansijske podrške ruralnom razvoju, i kroz različite programe koje mogu da iniciraju i podrže lokalne zajednice, kao što su specijalizovani programi obuke u osnovnim i srednjim školama, podsticanje razvoja zadrugarstva i drugih oblika organizovanih formi zajedničkog rada u seoskim naseljima, programi upoznavanja i obuke za konkurisanje za pretpristupne programe EU, programe drugih država i međunarodnih organizacija i programe koje finansijski i organizaciono podržavaju institucije u Srbiji, podrška organizacijama besplatne pravne pomoći i njihova obuka o specifičnim problemima građana u seoskim područjima, programi obuke lokalnih zajednica za konkurisanje i sprovođenje pilot projekata za unapređenje uslova života i privređivanja u seoskim naseljima i dr. (Nikolić i Petovar, 2015)

Treba na kraju ponoviti: Šanse da se različiti i obećavajući programi i izgledi koji se otvaraju u procesu pridruživanja EU ostvare nužno podrazumevaju promenu imovinskog i radnog statusa žena u seoskim naseljima. Čak i da se jedan broj žena izbori i ostvari imovinsku i poslovnu samostalnost i nezavisnost, zadržavanje tradicionalnih odnosa i inferioran položaj žena u seoskim naseljima produbljivaće ogromne razlike u uslovima života između gradskih i seoskih naselja, što će jednako pogađati i ugrožavati pripadnike oba pola.

Literatura i drugi izvoriBabović, Marija (2012) Polazna studija o preduzetništvu žena. Beograd: UNDP

„Koga je briga za žene na selu“ (http://www.agrosmart.net/vesti/koga-briga-yene-selo)

Livada, Svetozar (1985) „Gradovi bez sela“. Pogledi, god. XV, br.4//1985

Nacionalna strategija za rodnu ravnopravnost za period od 2016. do 2020. godine sa Akcionim planom za period od 2016. do 2018 godine (Sl. Glasnik RS, br. 4/2016),

„Neshvaćeni i neplaćeni rad žena na selu“, Danas, 13. Mart 2017)

Nikolić, Marija i Ksenija Petovar (2015) „Ruralni razvoj na lokalnom nivou“. U: Lokalne samouprave i pristupni pregovori. Zbornik radova. Beograd: Fondacija Centar za demokratiju.

Pantović Jovana, Sarita Bradas i Ksenija Petovar (2017) Položaj žena na tržištu rada. Beograd: Fondacija Centar za demokratiju

Perišić, Dimitrije (1985) „O urbocentrizmu, diskontinuitetu i planiranju“.

Pogledi, god. XV, br.4//1985

Petovar Ksenija i Vesna Jokić (2010) „Socijalni razvoj i javne službe u Srbiji – standardi u rasponu od 19. do 21. veka“. U: Kreativne strategije za održiv razvoj gradova u Srbiji. Beograd: Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

Petovar, Ksenija (2003), Naši gradovi između države i građanina. AF, GF, IAUS, Beograd

Popisi stanovništva, domaćinstava i stanova. Beograd, RZS

14

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

Zakon o Prostornom planu Republike Srbije (1996). Beograd, Službeni glasnik Republike Srbije (13/1996)

Zakon o Prostornom planu Republike Srbije od 2010 do 2020. Beograd, Službeni glasnik Republike Srbije (88/2010)

Rezolucija Evropskog Parlamenta O položaju žene na selu, od 12 marta 2008 godine

(Srpsko selo puno samaca, Blic, 11.12.2016; www.blic.rs/vesti/srbija/srpsko-selo-puno...muskarci.../c0rb26n)

Strategija razvoja poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije (2014 – 2024) – NACRT

Studija: Žene na selu kao pomažući članovi poljoprivrednih domaćinstava: položaj, uloge i socijalna prava. Beograd: SeConS i UNDP, 2008.

15


Sarita Bradaš

ŽIVETI I RADITI DOSTOJANSVENO U RURALNIM KRAJEVIMA SRBIJESiromaštvo i socijalna isključenost u Srbiji je jedna od najviših u Evropi – prema podacima EUROSTAT,1 38,7% stanovnika u 2016. godini bilo je u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti,2 što je našu zemlju pozicioniralo na treće mesto u Evropi (iza Bugarske i Rumunije). U isto vreme, stopa rizika od siromaštva i socijalne isključenosti u u selima je bila 46,8%, a u gradovima 32,7%.

Sudeći prema nalazima istraživanja u Srbiji se malo toga promenilo u poslednjih devet godina. Bogdanov (2007) daje prikaz socioekonomske strukture ruralnih područja u kojima je živelo 55% stanovnika: oko 33% zaposlenih je radilo u primarnom sektoru, 45% aktivne ruralne populacije radilo je u poljoprivredi niske produktivnosti, privreda je nedovoljno versifikovana, nedovoljno su razvijeni ruralni biznisi i nizak je nivo socijalnih servisa. Stanje u poljoprivredi karakteriše, prema autorki: loša opremljenost gazdinstava mehanizacijom, niska upotreba inputa. U međuvremenu čini se da je jedina promena u udelu stanovnika u ruralnim područjima – 2016. učešće broja stanovnika u ruralnim naseljima bilo je 39,8%.

U izveštaju Ženske platforme (Nikolić i Vladisavljević, 2016.) daje se procena stanja poljoprivrede i ruralnog razvoja: odsustvo adekvatnih politika za podršku malim proizvođačima, odsustvo podrške poljoprivredi znanja, nerazmatranje problema poljoprivrede kao zagađivača; racionalizacija javnog sektora koja je dovela do gašenja malobrojnih radnih mesta u selima (gašenje domova kulture, biblioteka, smanjenje broja zaposlenih u mesnim zajednicama); nerazumevanje koncepta ruralnog razvoja, loša infrastruktura u selima, otežan pristup zdravstvenim uslugama, nedostatak usluga brige o deci i starima, otežan pristup saobraćaju i radnim mestima.

Imajući u vidu da je zaposlenost ključna odrednica socijalne uključenosti, te da se socijalna isključenost često razume kao isključenost sa tržišta rada, očekivali bismo da podaci o većoj stopi rizika od siromaštva i socijalne isključenosti na selu prate veće stope participacije na tržištu rada.

1 http://ec.europa.eu/eurostat/data/database?node_code=ilc_li43 2 Prema definiciji Eurostata stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti pokazuje udeo pojedinaca koji su u riziku od

siromaštva ili su izrazito materijalno deprivirani ili žive u domaćinstvima veoma niskog intenziteta rada.

16

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

Međutim podaci o osnovnim indikatorima tržišta rada u Srbiji iskazani kroz stope zaposlenosti, nezaposlenosti i neaktivnosti upućuju na veću participaciju na tržištu u ruralnim (ostalim) nego u gradskim područjima – u ruralnim naseljima stopa zaposlenost stanovništva starog 15 i više godina, prema podacima Ankete o radnoj snazi (ARS RZS, 2017a) bila je u 2016. 48%, stopa nezaposlenosti 11,9%, a stopa neaktivnosti 45% dok su u gradskim naseljima navedene stope bile 43%, 17,6% i 47,8% respektivno.

Jedan deo objašnjenja navedenog paradoksa svakako je metodološke prirode: u Srbiji još uvek ne postoji statistička definicija ruralnih područja, tako da se u ARS koristi administrativna klasifikacija3 te se u prikazu podataka navode gradska i ostala naselja, za razliku od Ankete o prihodima i uslovima života4 koja daje podatke o indikatorima siromaštva i socijalne uključenosti i usklađena je sa metodologijom Eurostat. Drugi, po nama značajniji deo objašnjenja proizlazi iz razlike u kvalitetu zaposlenosti između gradskih i ostalih (ruralnih) naselja, odnosno traženju odgovora na pitanje da li zaposlenost ima odlike dostojanstvenog rada i u kojoj meri zaposlenom pruža mogućnost da za ostvarenje zarade za pristojan život, dobrih uslova rada, zaštitu radnih i socijalnih prava.

Kako bismo odgovorili na navedena pitanja analiziraćemo podatke iz ARS za 2016. godinu. Budući da su podaci iz ARS dostupni do nivoa regiona, prikazaćemo podatke sa tržišta rada za sedam opštine u Srbiji koje su ruralne (i po administrativnom kriterijumu i po gustini naseljenosti) koristeći administrativne podatke o tržištu rada kao značajnoj odrednici socijalnog uključivanja.

Indikatori dostojanstvenog rada u ruralnim područjimaMeđunarodna organizacija rada (ILO, 2013) definiše dostojanstven rada kao produktivan rad koji se odvija u uslovima slobode, jednakosti, sigurnosti i ljudskog dostojanstva. Dostojanstven rad se temelji na četiri stuba: 1) kreiranje poslova i razvoj preduzeća, 2) socijalna zaštita, 3) standardi i prava na radu i 4) upravljanje i socijalni dijalog. Koncept je operacionalizovan razvojem indikatora po sledećim dimenzijama : 1) mogućnosti zapošljavanja, 2) adekvatne zarade i produktivan rad, 3) adekvatno radno vreme, 4) ravnoteža porodičnog i ličnog života, 5) rad koji treba ukinuti, 6) stabilnost i sigurnost poslova, 7) jednake mogućnosti i tretman zaposlenih, 8) bezbedna radna okolina, 9) socijalna sigurnost i 10) socijalni dijalog. Za većinu indikatora podatke bi trebalo da obezbedi ARS, međutim podaci nisu dostupni bilo zbog toga što se ne objavljuju ili zbog toga što se ne prikupljaju.

Za potrebe ovog rada izdvojili smo elemente dostojanstvenog rada za koje su nam u određenoj meri bili dostupni podaci: mogućnosti zapošljavanja i stabilnost i sigurnost poslova.

3 Statističko izveštavanje u Srbiji koristi podelu naselja na „gradska“ i „ostala“ koja se zasniva na opštinskim odlukama kojima se dodeljuje status grada nekom naselju ukoliko naselje ima urađen generalni urbanistički plan. Naselja koja nisu gradska svrstavaju se u ostala i smatraju se po automatizmu ruralnim. (Bogdanov, 2007.)

4 Anketa o prihodima i uslovima života (SILC) klasifikuje naselja na: urbana, prelazna i ruralna.

17


Mogućnosti zapošljavanjaKljučni indikatori za procenu mogućnosti zapošljavanja su stope zaposlenosti, nezaposlenosti, stopa NEET (mladi koji nisu zaposleni niti su na školovanju) i stopa neformalne zaposlenosti. Od četiri ključna indikatora podaci za dva (neformalnu zaposlenost i NEET) nisu segregirani po tipu naselja tako da nemamo uvid u to kakve su razlike po ovim indikatorima između gradskih i ruralnih područja.

Osnovni indikatori tržišta rada (tabela 1) ukazuju na veću participaciju na tržištu rada iskazanu kroz stope zaposlenosti u ruralnim područjima koja je za stanovništvo u ostalim naseljima veća za 5,5 procentnih poena nego u gradskim naseljima. Najveća razlika u stopama zaposlenosti i nezaposlenosti mladih: mladi u ruralnim naseljima imaju višu stopu zaposlenosti i nižu stopu nezaposlenosti za 9,9 procentnih poena, dok razlika za ukupno stanovništvo iznosi 5,5 i 5,7 procentnih poena respektivno. Iako razlika u indikatorima tržišta rada između muškaraca i žena ima isti smer u oba tipa naselja (veće stope zaposlenosti i manje stope nezaposlenosti muškaraca) rodni jaz je izraženiji u ruralnim naseljima. Rodni jaz u zaposlenosti je 19,4 procentna poena u ostalim i 11,3 procentna poena u gradskim naseljima, a jaz u nezaposlenosti iznosi -3,3 odnosno -0,4 procentna poena respektivno.

Tabela 1. Osnovni indikatori tržišta rada prema tipu naselja i polu

Indikatori tržišta rada Ukupno (15+) Mladi (15-24) Muškarci (15%)

Žene (15+)

grad ostalo grad ostalo grad ostalo grad ostalo

Stopa aktivnosti (%) 52.2 55.0 26.0 36.5 59.3 65.3 45.9 44.7

Stopa zaposlenosti (%) 43.0 48.5 15.7 25.6 49.0 58.2 37.7 38.8

Stopa nezaposlenosti (%)

17.6 11.9 39.8 29.9 17.4 10.9 17.8 13.2

Stopa neaktivnosti (%) 47.8 45.0 74.0 63.5 40.7 34.7 54.1 55.3

Izvor: RZS, Bilten Anketa o radnoj snazi 2016.

Naizgled povoljniji indikatori tržišta rada u ruralnim naseljima ne znače nužno i kvalitetnije poslove u šta nam uvid daje struktura zaposlenosti koja se u gradskim naseljima značajno se razlikuje od one u ostalim naseljima kada posmatramo zaposlenost prema statusu u zaposlenosti (slika 1), starosti (slika 2) i obrazovnom nivou (slika 3).

U statusu zaposlenih radnika u gradskim naseljima je 82%, a u ostalim svega 53% ukupnog broja zaposlenih. Struktura zaposlenih u ruralnim naseljima ukazuje na visoko učešće ranjive zaposlenosti

18

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

(31% samozaposlenih i 17% pomažućih članova domaćinstva). Postoje značajne zazlikr u strukturi ranjive zaposlenosti po polu u ruralnim naseljima: status samozaposlenih ima 39,2% od ukupnog broja zaposlenih muškaraca i 18,9% žena dok je među pomažućim članovima domaćinstva 29,3% žena i svega 8% muškaraca što je uzrokovano time što su muškarci u većini vlasnici poljoprivrednih gazdinstava. Za razliku od zaposlenih u gradskim naseljima, većina zaposlenih u ruralnim je u nekom obliku prekarne, nesigurne zaposlenosti i u stalnom ekonomskom riziku. Pored samozaposlenih i pomažućih članova domaćinstva to su zaposleni radnici sa ugovorima na određeno ili na povremenim poslovima, a njih je skoro 30% od ukupnog broja zaposlenih radnika. Nedostupnost poslova u formalnom sektoru a samim tim i nedostupnost koliko toliko stabilnih i sigurnih poslova stanovnicima ruralnih područja ostavlja malo mogućnosti za izbor: da se samozaposle u poljoprivredi ili da rade kao neplaćeni pomažući članovi domaćinstva koji niti ostvaruju zaradu niti imaju socijalno osiguranje.

Uporedimo li podatke o strukturi zaposlenosti u odnosu na 2005. videćemo da je došlo do rasta ranjive zaposlenosti i prekarizacije ruralnog stanovništva: 2005. godine među zaposlenima radnog uzrasta (15-64) 62% zaposlenih je radilo za platu, 23% je bilo samozaposlenih, 14% pomažućih članova domaćinstva i 3% poslodavaca . (Bogdanov, 2007), dok je 2016. među stanovništvom radnog uzrasta bilo 55% zaposlenih radnika, 27% samozaposlenih, 15% pomažućih članova domaćinstva i 2,3% poslodavaca. Dakle, za jedanaest godina sigurna, plaćena zaposlenost smanjena je za sedam procentih poena, a ranjiva zaposlenost je porasla za pet procentnih poena.

Preko polovine zaposlenih u ruralnim naseljima (52%) starije je od 45 godine dok je u gradskim većina zaposlenih mlađa od 45 godina (58%) što je rezultat odlazaka mladih, ali čini nam se i siromaštva starijih koji su prisiljeni da rade kako bi ostvarili neki prihod ili proizveli hranu za sopstvene potrebe što pokazuju podaci učešću zaposlenih starijih od 65 godina u ukupnoj zaposlenosti – u gradskim naseljima ih je 2%, a u ruralnim 9,3%. Prosečna penzija poljoprivrednika u 2016. (Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, 2017) iznosila je 10.491 dinar (22,8% prosečne zarade u 2016.), što je prihod ispod granice apsolutnog siromaštva. Poljoprivredni penzioner ukoliko mu je penzija jedini prihod nije mogao zadovoljiti elementarne životne potrebe.

19


Najveći udeo zaposlenih i u gradskim i u ruralnim naseljima ima završeno srednje obrazovanje (57%), ali je kod zaposlenih bez kvalifikacija i visokoobrazovanih struktura potpuno drugačija: u gradskim naseljima je 36% visokoobrazovanih i 7% sa nižim obrazovanjem, a u ruralim naseljima 9% sa visokim i 34% sa nižim obrazovanjem.

Vrlo važni pokazatelji kvaliteta zaposlenosti po delatnostima i zanimanjima dostupni su samo za zaposlene radnike (osobe koje rade kod poslodavca za platu), ali ne i za ostale tri kategorije zaposlenih (poslodavce, samozaposlene i pomažuće članove domaćinstva). Sa velikom verovatnoćom možemo pretpostaviti da je većina samozaposlenih i pomažućih članova domaćinstva zaposlena u poljoprivredi koja je sektor u kojem je zaposleno najviše radno sposobnog stanovništva u ruralnim naseljima što pokazuju i raniji podaci zvanične statistike5.

Na osnovu prikazanih podataka možemo zaključiti da iako je stopa zaposlenosti za stanovnike u ruralnim područjima viša nego za one u gradskim, njihove mogućnosti da rade na kvalitetnijim poslovima i da ostvare standarde dostojanstvenog rada je daleko manja.

Zaposleni u ruralnim područjima rade na poslovima koji zahtevaju niže kvalifikacije i slabije su plaćeni, na nesigurnim poslovima i u radno intenzivnoj poljoprivrednoj delatnosti. Navedeno potvrđuju i podaci zvanične statistike (RZS, 2017b):

– domaćinstva u gradskim područjima su u 2016. raspolagala sa prihodom od 23.884 dinara po članu dok je prihod po članu domaćinstva u ruralnim područjima bio niži za 21,4%;

– najveći udeo u prihodima svih domaćinstava činili su prihodi iz redovnog radnog odnosa sa tim da je njihovo učešće u gradskim domaćinstvima bilo 55,9%, a u ostalim 37,1%

– penzije u prihodima učestvuju sa 32,1% kod gradskih domaćinstava, a kod ruralnih sa 28,8%

– poljoprivreda u ukupnim prihodima ruralnih domaćinstava učestvuje sa 11,1%.

5 Do 2013. godine u biltenu ARS bili su dostupni podaci o svim indikatorima tržišta rada za gradska i ostala naselja. U 2013. najviše zaposlenih u ostalim naseljima bilo je u poljoprivredi (43,9%), u poljoprivrednim i zanimanjima (41,3%).

20

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

Stopa nezaposlenosti u ruralnim područjima (11,9%) iako niža nego u gradskim (17,6%) ima nepovoljniju strukturu: 21,6% nezaposlenih na selu je sa nižim obrazovanjem dok je udeo nezaposlenih sa nižim obrazovanjem u gradskim naseljima 10,7%. Nezaposleni mladi (15-24 godine) čine 21,5% ukupnog broja nezaposlenih dok u gradskim naseljima učestvuju sa 13,9% što je rezultat više NEET stope za mlade na selu (Marjanović, 2016).

Podaci ARS o subjektivnoj proceni statusa6 daju potpuno drugačiju sliku zaposlenosti i nezaposlenosti i u gradskim i u ostalim naseljima: stopa zaposlenosti u gradskom području je 38,1%, a u ruralnom 31,4% dok je stopa nezaposlenosti 32,8% i 38,9% respektivno. Iako neplaćeni članovi domaćinstva nemaju mogućnost da se slobodno izjasne o svom statusu (oni se po automatizmu računaju u zaposlene), manje od trećine anketiranih je prema subjektivnom statusu zaposleno.

Lokalna tržišta rada - Plandište, Ljubovija, Golubac, Knić, Varvarin, Žitorađa i MedveđaBudući da podaci iz ARS nisu dostupni na nivou okruga i opština analizirali smo podatke iz administrativnih izvora dostupne na stranici RZS7 kako bismo stekli uvid u stanje na tržištu rada u ovih sedam opština koje se nalaze u različitim delovima Srbije. Pored toga, istražili smo koliko su nezaposlenima mere aktivne politike zapošljavanja dostupne, budući da se u Vladinim dokumentima upravo one vide kao izlaz iz siromaštva i način da se reši problem nezaposlenosti: „uspostaviti bolju koordinaciju sa drugim javnim politikama i razviti programe zapošljavanja u ruralnim oblastima, sa fokusom na zapošljavanje u vanpoljoprivrednim delatnostima i uključivanje ruralnog stanovništva u aktivne mere zapošljavanja“ (Vlada RS, 2014, str. 126).

Osnovne karakteristike stanovništva u izabranim opštinama ukazuju na nepovoljnu demografsku situaciju (tabela 2): učešće mladog stanovništva (15-29 godina) dvostruko je niže od republičkog proseka (34,6%), gustina naseljenosti je višestruko niža od republičkog proseka (91) u Plandištu, Ljuboviji, Kniću, Golupcu i Medveđi. Stanovništvo starije od 60 godina stostruko nadmašuje stanovništvo mlađe od 19 godina što pokazuju podaci o indeksu starenja: najnepovoljnija situacija je U Kniću gde na 226 stanovnika starijih od 60 godina dolazi jedan mlađi od 19 godina.

6 „Subjektivni radni status predstavlja radni status anketiranog lica prema njegovom sopstvenom mišljenju. a ne prema njego-voj stvarnoj aktivnosti u posmatranoj sedmici.“ Bilten Anketa o radnoj snazi 2016., str. 8

7 http://devinfo.stat.gov.rs/SerbiaProfileLauncher/?lang=sr

21


Tabela 2. Demografske karakteristike stanovništva

Plandište Ljubovija Knić Žitorađa Golubac Medveđa Varvarin

Broj stanovnika 10562 13256 13258 15421 7668 6842 16803

Broj naselja 14 27 36 30 24 44 21

Gustina naseljenosti

28 37 32 72 21 13 67

Indeks starenja 188,71 150,95 226,02 151,92 218,61 143,47 184,97

% mladih 15-29 godina

16,13% 16,31% 15,71% 17,37% 16,65% 18,88% 16,54%

Izvor: RZS, DevInfo

Indikatori tržišta rada u izabranim opštinama (tabela 3) pokazuju vrlo nepovoljnu situaciju: izrazito niske stope aktivnosti u opštinama Golubac (39,6%) i Varvarin (39,7%), veoma nisku stopu zaposlenosti u većini opština gde je manje od trećine radno sposobnog stanovništva zaposleno (izuzetak je Medveđa sa 40,4% zaposlenih). U Žitorađi broj nezaposlenih je skoro dvostruko veći od broja zaposlenih što rezultira stopom nezaposlenosti od 64,3%, a neslavnu statistiku prate i stope nezaposlenosti u Medveđi (46,9%), Ljuboviji (41,7%), Plandištu (40%) i Kniću (38,3%).

Tabela 3. Ekonomske karakteristike stanovništva radnog uzrasta (15-64)

Plandište Ljubovija Knić Žitorađa Golubac Medveđa Varvarin

Stanovništvo radnog uzrasta

7071 8978 8322 9598 4799 4346 10700

Registrovani zaposleni8

2285 2959 2234 1648 1355 1754 3137

Registrovani nezaposleni9

1526 2104 1388 2965 544 1546 1113

Stopa aktivnosti* 53,90% 56,39% 43,52% 48,06% 39,57% 75,93% 39,72%

Stopa zaposlenosti* 32,32% 32,96% 26,84% 17,17% 28,24% 40,36% 29,32%

Stopa nezaposlenosti* 40,04% 41,56% 38,32% 64,27% 28,65% 46,85% 26,19%

Izvor: RZS, DevInfo

* Proračun autorke na osnovu podataka RZS

8 U registrovane zaposlene ubrajaju se zaposleni kod poslodavca, preduzetnici i individualni poljoprivrednici.9 Registrovani nezaposleni su svi nezaposleni prijavljeni u NSZ.

22

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

Situacija na tržištu rada reflektuje se i na pokazatelje siromaštva u ovim opštinama izražene kroz stopu rizika od siromaštva koja je znatno iznad republičke stope siromaštva (25,7%). U opštinama Medveđa i Žitorađa koje imaju najvišu stopu nezaposlenosti nešto više od polovine stanovništva je u riziku od siromaštva. Najmanju stopu rizika od siromaštva imaju stanovnici Golupca što možemo objasniti velikim udelom spoljnomigrantskog kontingenta u ukupnom stanovništvu. Opštine Golubac i Varvarin ubrajaju se u emigrantske opštine u kojima je udeo stanovnika koji su u inostranstvu iznad 10% i 20% (Bobić i dr. 2015, str. 44).

Izvor: RZS, DevInfo

Aktivne mere tržišta rada - obuke, stručno osposobljavanje, subvencije za zapošljavanje, subvencije za otvaranje novih radnih mesta i javni radovi, nisu dostupne ogromnoj većini nezaposlenih (tabela 4). Pomalo čudi podatak da je u Golupcu i Varvarinu, opštinama koji imaju najmanje stope nezaposlenosti od svih posmatranih opština najveći udeo nezaposlenih bio u aktivnim merama tržišta rada, dok je najmanje učešće u ovim merama bilo u Medveđi, opštini sa stopom registrovane nezaposlenosti od 46,6%. Zabrinjavajući je podatak da su obuke u potpunosti nedostupne nezaposlenima u pet opština iako se navodi da je ključni problem nezaposlenih u ruralnim područjima nizak obrazovni status i nedostatak kvalifikacija.

23


Tabela 4. Nezaposleni uključeni u aktivne mere tržišta rada (AMTR) u 2016.

Obuka za tržište rada

Obuka na zahtev poslodavca

Stručno osposo-bljavanje

Subvencija za samozapošljavanje

Subven-cija za nova radna mesta

Javni radovi

nezaposleni u AMTR

Plandište 0 0 2 7 26 0 2,29%

Ljubovija 0 0 2 4 4 11 1,00%

Knić 0 0 4 6 6 9 1,80%

Žitorađa 0 7 4 14 10 6 1,38%

Golubac 0 0 1 4 7 3 2,76%

Medveđa 0 0 5 1 1 0 0,45%

Varvarin 6 0 7 20 6 0 3,50%

Proračun autorke na osnovu podataka koje je dostavila NSZ na upit

Prema rezultatima kvalitativnog istraživanja (Pudar Draško i dr., 2016) ključne prepreke u zapošljavanju nezaposlenih u ruralnim krajevima su fizička udaljenost ruralnih oblasti od urbanih sredina gde su uglavnom smeštene kancelarije NSZ, materijalne (ne)mogućnosti nezaposlenih, kao i problem neredovnog prevoza. Pored toga, uslovi koje NSZ postavlja za ostvarivanje statusa nezaposlenog nisu prilagođeni mogućnostima stanovnika koji žive u ruralnim oblastima pronalaženju zaposlenja u neposrednoj okolini. Navedeni razlozi dovode do toga da su nezaposleni prinuđeni da prihvate poslove koji su daleko od dostojanstvenih: „ radna mesta kao što su čistači/ce i rad u pekari ili lokalnoj prodavnici, rad za polovinu plate ili za platu koja je znatno niža od onih propisanih zakonom“ (ibid str. 75).

Nedostatak kvalifikacija se navodi kao ključna prepreka u zapošljavanju. Većina stanovnika posmatranih opština je bez kvalifikacija (bez škole, sa nepotpunom osnovnom školom i završenom osnovnom školom). Kako smo videli, verovatnoća da se uključe u neku obuku NSZ gotovo da ne postoji.

Kakav je pristup uslugama brige o predškolskoj deci, a koji je od izuzetnog značaja za uključivanje žena na tržište rada i usklađivanje porodičnog i poslovnog života zaposlenih, govore nam podaci o obuhvatu dece predškolskim obrazovanjem. U opštinama Plandište i Ljubovija polovina dece uzrasta od tri godine do polaska u pripremni predškolski program je obuhvaćena predškolskim obrazovanjem što je iznad republičkog proseka (42,1%). U Kniću je predškolskim obrazovanjem obuhvaćeno 38%, u Medveđi i Varvarinu oko četvrtine dece ima pristup predškolskom obrazovanju dok je najmanji obuhvat dece u Golupcu (16%) i Žitorađi (9%).

24

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

Zaključna razmatranjaSiromaštvu i socijalnoj isključenosti prema podacima zvanične statistike daleko više su izloženi stanovnici u ruralnim krajevima nego u gradovima. Kako bi se stekao uvid u uzroke takvog stanja neophodno je raspolagati adekvatnim statističkim pokazateljima, naročito u oblasti statistike rada budući da je participacija na tržištu rada jedan od preduslova za smanjenje siromaštva i socijalno uključivanje. Zvanična statistika rada, ne samo da nije metodološki usklađena sa standardnim pokazateljima ruralnosti na evropskom nivou, već od 2014. ne pruža podatke o nizu indikatora na tržištu rada u odnosu na administrativno-pravnu klasifikaciju na gradska i ostala naselja koju koristi. U Anketi o radnoj snazi ne postoje podaci segregirani po tipu naselja o stanovništvu prema grupama starosti i obrazovanju, neformalnoj zaposlenosti, NEET stopi, zaposlenosti prema zanimanjima, zaposlenosti prema sektorima delatnosti kao ni podaci o zaposlenosti prema svojini i radnom vremenu. Odsustvo takvih podataka onemogućava sveobuhvatnu procenu kvaliteta zaposlenosti stanovnika u ruralnim naseljima.

Analiza podataka koji su bili dostupni u zvaničnoj statistici rada pokazuje da se iza naizgled boljih indikatora tržišta rada u ruralnim naseljima nego u gradskim, krije zaposlenost koja ne omogućuje ostvarivanje standarda dostojanstvenog rada: svega polovina zaposlenih radi za platu (zaposleni radnici), blizu polovine zaposlenih je u ranjivoj zaposlenosti (samozaposleni i pomažući članovi domaćinstva). Žene imaju manje mogućnosti za pristup tržištu rada od muškaraca na šta ukazuje rodni jaz u stopama zaposlenosti od 19,4 procentna poena, a njih blizu trećine radi kao neplaćeni pomažući član domaćinstva bez ikakvih radnih i socijalnih prava. Većinu zaposlenih u ruralnim naseljima čine stariji od 45 godina što je odraz sa jedne strane nepovoljnih demografskih trendova, ali i siromaštva kojem su izloženi naročito stariji od 65 godina.

Analiza podataka o lokalnim tržištima rada opština Plandište, Ljubovija, Golubac, Knić, Varvarin, Žitorađa i Medveđa pruža sliku o vezi siromaštva i isključenosti sa tržišta rada i nemogućnosti pristupa formalnom, stabilnom i sigurnom zaposlenju. Bez obzira na izuzetno visoke stope registrovane nezaposlenosti u ovim opštinama koje se kreću od 26% u Varvarinu do 64% u Žitorađi nezaposlenima nisu dostupne aktivne mere tržišta rada.

Dostojanstven rad koji omogućava pristojnu zaradu, zaštitu zaposlenog i njegove porodice, jednake mogućnosti i pristup zapošljavanju, slobodu organizovanja preduslov je kvalitetnog života i omogućava ne samo lični već i društveni razvoj.

Republika Srbija je potpisnica Revidirane Socijalne povelje i potpisivanjem se obavezala na efektivno ostvarivanje prava na zaštitu od siromaštva i socijalne isključenosti kroz preduzimanje mera „za unapređivanje efektivnog pristupa, naročito zapošljavanju, smeštaju, obrazovanju, obuci, kulturi i socijalnoj i medicinskoj pomoći za lica koja žive ili su u opasnosti da počnu da žive u uslovima socijalne isključenosti ili siromaštva, kao i njihovih porodicama.“ (Revidirana Socijalna povelja, član 30.). Uprkos tome politike smanjenja siromaštva i socijalne uključenosti i u okviru njih politike

25


zapošljavanja u Republici Srbiji prepoznaju stanovnike ruralnih oblasti samo kao još jednu ranjivu grupu u analizama stanja i u definisanju mera.

U međuvremenu dok država pravi strategije i donosi mere koje se uglavnom ne realizuju u selima je sve manje mladih i sve više starih o kojima nema ko da brine.

LiterateraturaBogdanov, N. (2007): Mala ruralna domaćinstva u Srbiji i ruralna nepoljoprivredna ekonomija; UNDP

Bobić,M., Vesković Anđelković,M., Kokotović Kanazir, V.(2015): Studija o spoljnim i unutrašnjim migracijama građana Srbije, dostupno nahttps://serbia.iom.int/sites/default/files/publications/documents/Studija%20o%20spoljnim%20i%20unutra%C5%A1njim%20migracijama%20gra%C4%91ana%20Srbije%20sa%20posebnim%20osvrtom%20na%20mlade.pdf

Marjanović, D.(2016): Tranzicija mladih žena i muškaraca na tržištu rada Republike Srbije; ILO

Nikolin, S. i Vladisavljević, A. (2016): Prvi izveštaj Ženske platforme za razvoj Srbije prioriteti za 2017. i 2018. godinu; Fondacija Fridrih Ebert; str.31-34

Pudar Draško,G., Ćeriman, J., Resanović, M. (2016): Pristup zapošljavanju i obrazovanju u ruralnim oblastima Srbije u Siromaštvo, ruralnost, rod: Istraživanje funkcionisanja sistema socijalne zaštite u ruralnim oblastima Srbije; Centar za etiku, pravo i primenjenu filozofiju (CELAP) I Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu (IFDT), str.65-85

ILO (2013): Decent work indicators : guidelines for producers and users of statistical and legal framework indicators: ILO manual: second version / International Labour Office. - Geneva: ILO, 2013

Republički zavod za statistiku (2017a): Bilten Anketa o radnoj snazi 2016.

Republički zavod za statistiku (2017b): Statistički godišnjak 2017; strana 160-166

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje (2017): Statistički godišnji bilten 2016

Vlada Republike Srbije (2014): Drugi nacionalni izveštaj o socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva

26

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

Igor KojčićUG Inicijativa za razvoj i saradnju - IDC

SOCIJALNO PREDUZETNIŠTVO U FUNKCIJI RURALNOG RAZVOJA – STUDIJA SLUČAJA – SOCIJALNO PREDUZEĆE AGRO IRIS DOO, ŠABAC

UvodZačetke socijalnog preduzetništva u Srbiji nalazimo nakon 2000. godine. Praktično, socijalno preduzetništvo se javlja zajedno sa rastućim problemima društvene i ekonomske tranzicije, a u kontekstu političkog i ekonomskog približavanja EU, i pozitivnih praksi evropskih zemalja u ovoj oblasti. Socijalno preduzetništvo se pojavljuje kao mogući alat za društveno i ekonomsko uključivanje različitih društvenih grupa koje je otvoreno tržište, i svi prateći tranzicioni problemi, potislo na margine društvenog života. Socijalno preduzetništvo se pojavljuje i kao alat za jačanje društvene kohezije, ali i izgradnje inkluzivnijeg društva.

Pomenuta društvena transformacija je svoje negativne posledice ostavila i u ruralnim područjima imajući u vidu da je najveći broj poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji potpuno tržišno nekonkurentno, uzimajući u obzir veličinu i strukturu zemljišnih poseda, nedostatak opreme i mehanizacije ali i inovativnih i savremenih oblika poljoprivredne proizvodnje. S tim u vezi socijalno preduzetništvo je našlo plodno tlo u ruralnim oblastima a najveći broj socijalnih preduzeća je, sa manjim ili većim uspehom, generisan u zadrugama čiji je primarni fokus bila poljoprivreda.

Posle nekoliko inicijativa u poslednjoj deceniji u Srbiji još uvek ne postoji formalni institucionalni okvir koji definiše socijalno preduzetništvo, što do određene mere ograničava razvoj ovog sektora, prvenstveno zbog odsustva podsticajnih mera za razvoj istog. U ovom trenutku ne postoji

27


zakonska forma socijalnog preduzeća, već socijalno preduzetništvo egzistira u različitim oblicima pa njihovo funkcionisanje praktično regulišu različiti „opšti“ zakoni i poslovna praksa.

U ovom tekstu sagledaćemo različite aspekte poslovanja socijalnog preduzeća AGRO IRIS DOO, čiji je osnovni socijalni cilj jačanje malih poljoprivrednih proizvođača kroz inovativni koncept udruživanja resursa socijalnog preduzeća i resursa malih poljoprivrednih proizvođača, sa posebnim osvrtom na poziciju ove društvene kategorije i biznis model socijalnog preduzeća. Na kraju, biće razmotren i širi društveni kontekst i uloga brenda „ZADRUGA’’ u razumevanju ali i promociji koncepta socijalnog preduzetništva široj javnosti.

Socijalno predzetništvoPostoje različite definicije socijalnog preduzetništva. Po definiciji OECD LEED – socijalno preduzeće je svaka privatna aktivnost koja se vodi u javnom interesu, organizovana u okviru preduzetničke strategije čiji osnovni cilj nije maksimizacija profita, već postizanje određenih ekonomskih i socijalnih ciljeva i može da donese inovativna rešenja problema socijalne isključenosti i nezaposlenosti.1

EMES (European Research Network) socijalno preduzetništvo definiše na sledeći način: „Socijalna preduzeća su privatne organizacije koje ne posluju radi ostvarivanja profita („not-for-profit“) a pružaju robu ili usluge koje su direktno povezane sa njihovim eksplicitnim ciljem da rade za dobrobit zajednice. Ona se oslanjaju na kolektivnu dinamiku koju stvara nekoliko vrsta stejkholdera koji su u njihovim upravljačkim telima i koji visoko vrednuju autonomiju ovih preduzeća i snose ekonomske rizike povezane s njihovom delatnošću“.2

U navedenoj definiciji potrebno je obratiti pažnju na formulaciju „ne posluju radi ostvarivanja profita“ („not-for-profit“) što ne treba tumačiti kao „nedobitna“ organizacija. Socijalna preduzeća po svom karakteru jesu profitne organizacije, jer na taj način obezbeđuju svoju održivost, ali je taj profit u funkciji realizacije socijalnih ciljeva.

Definicija Evropske komisije u dokumentu Social Business Initiative je najšire priznata definicija socijalnog preduzetništva i zasnovana je na tri osnovna postulata:

• preduzetnička dimenzija: to su privatna preduzeća koja se u kontinuitetu bave nekom ekonomskom delatnošću i po kojoj se razlikuju od tradicionalnih neprofitnih organizacija, koje imaju socijalni cilj i donekle se samofinansiraju, ali nisu nužno privredni subjekt;

• socijalna dimenzija: ta preduzeća imaju primaran i eksplicitan društveni cilj po kojem se razlikuju od korporacija i profitnih preduzeća;

1 Social Enterprises, OECD Publishing, 19992 G. Galera and C. Borzaga – Social enterprise: An international overview of its conceptual evolution and legal implementation,

Social Enterprise Journal, Vol. 5 No. 3, 2009,

28

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

• upravljačka dimenzija: u njima postoji demokratski upravljački mehanizam čijom se primenom štiti neprikosnovenost društvenog cilja socijalnog preduzeća.

Svaka od navedenih dimenzija je dodatno definisana kroz niz uslova i karakteristika koje bi organizacija trebalo da usvoji kako bi se mogla smatrati socijalnim preduzećem. Organizacija:

• mora obavljati neku ekonomsku aktivnost, odnosno mora u kontinuitetu proizvoditi ili/i razmenjivati dobra ili/i usluge na tržištu;

• mora imati eksplicitan i primarni društveni cilj, odnosno cilj koji doprinosi opštem dobru u društvu;

• mora postaviti ograničenja na raspodelu dobiti ili/i imovine; cilj ovog ograničenja je stavljanje akcenta na društveni cilj, a ne na dobit;

• mora biti nezavisna, odnosno mora biti organizaciono autonomna, kako u odnosu na državne organe tako i u odnosu na tradicionalne privredne subjekte;

• mora imati inkluzivno upravljanje koje se odlikuje demokratskim učešćem zaposlenih u odlučivanju.3

Ono što je takođe bitno naglasiti je da Evropska komisija ne teži da obezbedi standardnu definiciju koja bi se primenjivala u svim članicama i na taj način potencijalno dovela do regulatornih ograničenja. Ona za socijalna preduzeća nudi opis zasnovan na principima koje dele većina država članica, istovremeno poštujući različitost njihovog političkog, ekonomskog i društvenog izbora i kapacitet za inovacije socijalnih preduzetnika.

Socijalno predzeće Agro Iris doo, Šabac – osnovne informacijeSocijalno preduzeće AGRO IRIS doo Šabac, nastalo je u okviru projekta „Ruralni razvoj nakon poplava’’, koji su realizovali implementacioni partneri ASB Austrija i IRS – Inicijativa za razvoj i saradnju (u daljem tekstu UG IRS), u saradnji sa Direkcijom za poljoprivredu Grada Šapca i Gradom Šapcem. Projekat su finansirala Austrijska razvojna agencija, Grad Šabac i implementacioni partneri.

Socijalno preduzeće AGRO IRIS, registrovano je u formi privrednog društva - društva sa ograničenom odgovornošću (DOO), kod Agencije za privredne registre, u skladu sa Zakonom o privrednim društvima. Šifra osnovne delatnosti AGRO IRIS-a je 1039 - Ostala prerada i konzervisanje voća i povrća. Socijalno preduzeće AGRO IRIS je registrovano kao jednočlano privredno društvo čiji je osnivač i 100% vlasnik Udruženje građana – Inicijativa za razvoj i saradnju.

U odnosu na gore pobrojane definicije socijalnog preduzetništva privredni subjekt AGRO IRIS doo ispunjava zahtevane kriterijume.

3 Društveno, korisno, održivo - Kako osnovati socijalno preduzeće u Srbiji, Evropski pokret u Srbiji, 2016

29


AGRO IRIS doo, ima sve karakteristike privrednog društva, između ostalog i svoju delatnost koju obavlja u cilju ostvarivanja dobiti, čime ispunjava osnovnu svrhu postojanja privrednog društva a to je, po definiciji, ostvarivanje profita.

\S druge strane, Socijalno preduzeće AGRO IRIS doo, osnovano je od strane neprofitne organizacije – UG IRS. U skladu sa Zakonom o udruženjima građana, i Statutom UG IRS, ne postoji mogućnost raspodele potencijalnog profita udruženja njegovim osnivačima. Samim tim, i profit socijalnog preduzeća AGRO IRIS doo, koji bi se nakon oporezivanja stavio na raspolaganje vlasniku preduzeća, u ovom slučaju UG IRS, ne može se raspoređivati osnivačima UG IRS, već mora biti usmeren na deklarisane programske ciljeve udruženja, koji su usmereni na zadovoljavanje određenih društvenih interesa.

Odmah po osnivanju, skupština socijalnog preduzeća AGRO IRIS doo donosi odluku o socijalnim ciljevima socijalnog preduzeća AGRO IRIS doo u kojoj između ostalog stoji:

„AGRO IRIS doo Šabac, nastao je sa ciljem da kroz vršenje svojih ekonomskih aktivnosti, uvažavajući tržišne principe, obezbedi socio-ekonomsko jačanje malih porodičnih poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji, kao i da ulaganjem tako ostvarenog profita, doprinese razvoju lokalnih zajednica u kojima obavlja proces proizvodnje, kroz podršku različitim projektima i humanitarnim aktivnostima.

Osnovni socijalni cilj se ostvaruje kroz udruživanje resursa malih poljoprivrednih proizvođača i resursa socijalnog preduzeća u procesu proizvodnje finalnih proizvoda namenjenih tržištu i raspodele dobiti kroz fer priznavanje troškova u različitim delovima proizvodnog procesa.

AGRO IRIS doo formira brend preduzeća pod nazivom „ZADRUGA“, pod kojim će se pakovati i na tržište plasirati svi proizvodi nastali kroz definisani koncept udruživanja, u cilju tržišne diferencijacije naših proizvoda kao proizvoda sa dodatnom socijalnom vrednošću.“

I na kraju, ali ne i najmanje važno, socijalno preduzeće AGRO IRIS doo obezbeđuje participaciju kooperanata socijalnog preduzeća, malih poljoprivrednih gazdinstava, u organima upravljanja preduzeća.

Socijalni ciljOsnovni socijalni cilj socijalnog preduzeća AGRO IRIS je socio-ekonomsko jačanje malih (porodičnih) poljoprivrednih gazdinstava.

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

Praktično, u fokusu AGRO IRIS-a su poljoprivredna gazdinstva koja obrađuju manje od 5 hektara zemljišta, i čiji je posed razbijen u više manjih parcela, koji na tom zemljištu, uslovljeni egzistencijalnim pritiskom i izuzetno nestabilnim cenama poljoprivrednih proizvoda iz godine u godinu, uzgajaju različite poljoprivredne kulture, što, između ostalog, dodatno ograničava njihove finalne količine poljoprivrednih proizvoda, koji imaju zastarelu opremu i mehanizaciju, ne raspolažu prerađivačkim i skladišnim kapacitetima, kao i kapitalnim sredstvima za investiciona ulaganja, koji nemaju dovoljne obrazovne kapacitete a čiji je osnovni prihod upravo prihod od poljoprivredne proizvodnje. Sve ovo uslovljava da je njihova poljoprivredna proizvodnja usmerena na zadovoljavanje sopstvenih potreba, ili je usmerena u dug proizvođački, izuzetno neekonomičan, lanac proizvodnje stoke, što ostavlja veoma male viškove proizvoda koji se mogu plasirati na tržište, pod nekonkurentnim uslovima. Sve pomenuto zajedno čini da je njihov socio-ekonomski položaj izrazito loš.

Preko 75% (preko 400.000) registrovanih poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji praktično čine mala porodična poljoprivredna gazdinstva, tržišno, iz različitih razloga, nekonkurentna. S druge strane, pomenutih 75% PG obrađuje oko 25% obradivog poljoprivrednog zemljišta u Srbiji, čime ogroman procenat zemljišta praktično ne učestvuje u produktivnoj ekonomiji.

Model poslovanjaOsnovni socijalni cilj se ostvaruje kroz udruživanje resursa malih poljoprivrednih proizvođača i resursa socijalnog preduzeća. U procesu zajedničkog ulaganja, malo poljoprivredno gazdinstvo obezbeđuje najkvalitetnije sirovine iz svojih voćnjaka i bašta, ulaže radnu snagu i energente dok socijalno preduzeće obezbeđuje mobilne sušare za sušenje njihovog voća, definiše proces proizvodnje uz nadzor tehnologa, finalnu obradu proizvoda u odgovarajućem prostoru, pakovanje proizvoda, marketing, plasman i sve druge radnje neophodne za proces proizvodnje i plasmana proizvoda. Imajući u vidu sve troškove proizvodnje, međusobno priznate, socijalno preduzeće svojim kooperantima, malim poljoprivrednim gazdinstvima, redistribuira i do 70% profita ostvarenog po jedinici proizvoda. Na taj način, mala poljoprivredna gazdinstva, kooperacijom sa socijalnim preduzećem ostvaruju i do 3 puta veće prihode u odnosu na plasman sirovine na tržište, bez potrebe za kapitalnim investiranjem u proizvodnu opremu, marketing, distribuciju i plasman proizvoda, dok se socijalno preduzeće oslobađa dela potrebe za obrtnim sredstvima, ali i potrebe za centralizovanom akumulacijom sirovine što stvara dodatne manipulativne troškove. Konceptom decentralizacije proizvodnje koja se vrši na 4 mobilne sušare kojima raspolaže socijalno preduzeće, stacionirane na poljoprivrednim gazdinstvima kooperanata, praktično se obezbeđuje udruživanje sirovinske baze kooperanata, koji bi čak i da imaju novca za kapitalne investicije u proces prerade voća, tržišno bili nekonkurentni zbog malog obima proizvodnje uslovljenog pojedinačno malom sirovinskom bazom. S druge strane koncept mobilnosti sušara omogućava da se sušare, u zavisnosti od sezone sušenja odgovarajućeg voća i povrća, „sele’’ od kooperanata do kooperanata koji imaju odgovarajuću sirovinu, čime se operativni troškovi socijalnog preduzeća

31


relociraju na široki proizvodni asortiman i samim tim manje opterećuju jedinicu proizvoda dok proizvodna oprema biva maksimalno iskorišćena tokom godine što dovodi do pozitivnih ekonomskih pokazatelja modela. Specifični model udruživanja zasnovan na konceptu socijalnog preduzetništva na taj način nedvosmisleno utiče na poboljšanje socio-ekonomskog statusa malih poljoprivrednih gazdinstava, ali i do usvajanja novih znanja i veština.

Socijalno preduzeće AGRO IRIS uspostavilo je ekonomski održiv i isplativ model zasnovan na finansijskom interesu partnerskih strana, koji opravdava čak i finansijsko ulaganje privatnog sektora u ovakav model socijalnog preduzeća, a sve u cilju pronalaženja rešenja za konkurentan tržišni položaj pomenutih PG i poboljšanje njihovog socio-ekonomskog statusa, koji je primenjiv u različitim oblastima poljoprivredne proizvodnje, ne nužno u sušenju voća i povrća.

Socijalno preduzeće AGRO IRIS deo svog profita (do 30%) ulaže u projekte za razvoj lokalne zajednice sa posebnim naglaskom na podršku staračkim domaćinstvima, lošeg materijalnog statusa, u ruralnim područjima sa naročitom pažnjom na jednočlana staračka domaćinstva koja čine žene, u cilju zadovoljavanja njihovih egzistencijalnih potreba. Određeni deo profita socijalnog preduzeća se ulaže u dalji razvoj preduzeća.

Efekti poslovanja AGRO IRIS-a na socio-ekonomsko jačanje malih poljoprivrednih gazdinstava najbolje se oslikava na konkretnom primeru. Primera radi, (ukoliko kalkulaciju svedemo na 1000 kilograma šljive), poljoprivredni proizvođači su sirovu šljivu u prvoj godini poslovanja AGRO IRIS-a (2016. godina) plasirali na tržište po ceni od 15 dinara po kilogramu, što im je za 1000 kilograma donelo prihod od 15.000,00 dinara. Kada malo poljoprivredno gazdinstvo tih 1000 kilograma šljive unese u kooperaciju sa AGRO IRIS-om, oni prihoduju 15.000,00 dinara, po tržišnoj vrednosti sirovine, ali prihoduju još 15.000,00 dinara na osnovu učešća u profitu jedinice proizvoda socijalnog preduzeća. Takođe, priznaju im se troškovi radne snage i energenata i to po danu 7.000,00 dinara, a imajući u vidu da su kapaciteti mobilnih sušara oko 500 kilograma, oni tih 1000 kilograma šljive, na svom gazdinstvu, prerade za 2 dana i time od pomenute količine šljive prihoduju još 14.000,00 dinara. Praktično, umesto da od 1000 kilograma sirove šljive koju plasiraju na tržište prihoduju 15.000,00 dinara, oni od iste te količine sirove šljive koju unesu u kooperaciju sa AGRO IRIS-om, prihoduju 44.000,00 dinara.

OrganizacijaSaradnja između kooperanata i socijalnog preduzeća AGRO IRIS detaljno je definisana Ugovorima o zajedničkom ulaganju. Pored definisanja međusobnih prava i obaveza ugovornih strana, sastavni deo ugovora je i Pravilnik o formiranju otkupne cene poluproizvoda, kao i uputstvo koje definiše tehnološke aspekte proizvodnje koji se zahtevaju od kooperanata, kako u procesu primarne proizvodnje sirovine, tako i u procesu primarne prerade, odnosno sušenja proizvoda. Na taj način, finalni proizvodi u potpunosti odgovaraju zahtevanim standardima po Zakonu o bezbednosti hrane, kao i svim pratećim Pravilnicima.

32

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

Praktično, u skladu sa Ugovorom o zajedničkom ulaganju i po cenama definisanim Pravilnikom o formiranju otkupne cene poluproizvoda, socijalno preduzeće AGRO IRIS doo otkupljuje suvo voće i povrće od kooperanata, na osnovu otkupnog lista. Takvo suvo voće i povrće ima karakter poljoprivrednog proizvoda imajući u vidu da Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju poljoprivredni proizvode definiše kao „primarne proizvode i proizvode prvog stepena njihove prerade nastale u poljoprivrednoj proizvodnji’’. Sušenje je svakako prvi stepen prerade, jer se praktično radi samo o dehidrataciji u cilju konzervisanja proizvoda.

Proces finalne obrade i pakovanja proizvoda, odvija se u Preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom – NOVITAS CONSALT, Šabac, na osnovu Ugovora o tehničko poslovnoj saradnji između ovog preduzeća i socijalnog preduzeća AGRO IRIS. Na taj način finalni proizvodi AGRO IRIS-a dobijaju još jednu, dodatnu socijalnu vrednost, imajući u vidu da proces finalne obrade i pakovanja proizvoda vrše osobe sa invaliditetom, naravno uz poštovanje svih sanitarno – higijenskih uslova koje između ostalog garantuje i sertifikat HCCP standarda koje ovo preduzeće poseduje.

Socijalno preduzeće AGRO IRIS doo svake godine raspisuje Javni poziv za male poljoprivedne proizvođače koji žele da postanu kooperanti socijalnog preduzeća AGRO IRIS. Selekciju prijavljenih poljoprivrednih gazdinstava vrši komisija sastavljena od predstavnika Direkcije za poljoprivredu Grada Šapca i predstavnika UG IRS, a na osnovu pravilnika za izbor kooperanata koji definišu kriterijume izbora potencijalnih kooperanata.

Resursi preduzećaKao što je pomenuto, socijalno preduzeće AGRO IRIS doo, nastalo je u okviru projekta „Ruralni razvoj nakon poplava’’. U okviru projekata nabavljena je oprema kojom trenutno raspolaže AGRO IRIS, i to:

1. Četiri (4) protočne mobilne sušare za voće, povrće i začinsko bilje. Tehničke karakteristike mobilnih sušara, u prvom redu protočnost (kretanje sirovine u procesu sušenja) omogućuju bezbednu proizvodnju proizvoda na gazdinstvima poljoprivrednih proizvođača, jer od pranja sirovine, do skladištenja u transportne vreće sve kritične tačke proizvodnje su integrisane u kontrolisani ciklus, pa je polu-proizvod bezbedan do transporta u prostor gde se vrši dalja obrada;

2. Trejler (prikolica) za transport sušara;

3. Dostavno vozilo;

4. Opema za pripremu sirovine za sušenje (3 seckalice, 2 ljuštilice);

5. Oprema za obradu finalnih proizvoda (duplikator, sorbater, 3 izbijačice za otkošćavanje suvih šljiva);

33


6. Oprema za pakovanje finalnih proizvoda (1 vakumirka sa mogućnošću upumpavanja inertnog gasa, 3 vakumirke).

U okviru projekta izvršene je probna proizvodnja i definisani su tehnološki procesi i postupci proizvodnje različitog sušenog voća i povrća. Takođe, formiran je i postavljen brend „ZADRUGA’’ pod kojim se prodaju svi proizvodi AGRO IRIS-a.

Imajući u vidu model organizacije proizvodnje, „ZADRUGA’’ proizvodi praktično imaju „HOME MADE’’ karakter, i kvalitativno se razlikuju od sličnih industrijskih proizvoda. Koncept „beri i suši’’, koji se odvija na gazdinstvima naših kooperanata, obezbeđuje selektivno branje, pa samim tim najviši kvalitet ulazne sirovine, što je jedan od najbitnijih elemenata za kvalitet finalnog proizvoda. Proces sušenja odvija se na trakastim sušarama, koje daju određene komparativne prednosti proizvodu u odnosu na klasične komorne sušare.

U procesu finalne obrade, ne koriste se nikakvi dodatni zaslađivači, arome i aditivi. Na tržištu se trenutno mogu naći „ZADRUGA’’ suva šljiva bez koštice, suva kruška, čips od jabuke, čips od cvekle, čips od duleka, domaća sušena kajsija, a u pripremi je i paleta sušenog povrća - suva boranija, suvi krompir, suva šargarepa, suvi grašak i drugo povrće, namenjeni primarno za dalju obradu (kuvanje).

Iz navedene palete proizvoda može se zaključiti da preduzeće na tržište plasira inovativne proizvode, zapravo proizvode kojih nema na tržištu. Pored suve šljive, i delimično čipsa od jabuke, ostali proizvodi su potpuno novi na tržištu. S jedne strane, to omogućava određenu tržišnu diferencijaciju, i uslovno rečeno odsustvo konkurencije, dok sa druge strane zahteva izazivanje tražnje za novim proizvodima, što u početku zahteva značajna marketinška ulaganja.

Naročito velika očekivanja socijalno preduzeće ima od plasmana suvog povrća, kao konkurencije zamrznutom povrću. Imajući u vidu da su sušenje i zamrzavanje praktično vidovi konzerviranja, i da oba oblika čuvanja povrća praktično imaju istu upotrebnu vrednost, komparativna prednost suvog povrća bi bila značajno manja energija potrebna za očuvanje proizvoda. O trenutka smrzavanja do trenutka upotrebe, zaleđeno povrće mora biti u minusnom režimu, dok suvo povrće, od trenutka sušenja do trenutka upotrebe ne zahteva posebne uslove čuvanja. Imajući u vidu da su ulazne sirovine iste, kao i njihova cena, uvereni smo da će suvo povrće biti značajno konkurentnije u odnosu na zamrznuto, što će uz njegovu praktičnost stvoriti značajan tržišni prostor.

Osnovni cilj marketinške kampanje, i uopšte pozicioniranja brenda „ZADRUGA’’ je promocija proizvoda kroz koncept „PROIZVOD S LICEM’’. Osnovna ideja je postići indentifikaciju proizvoda sa proizvođačem, kooperantom socijalnog preduzeće, kako bi kupci stekli visok stepen poverenja u kvalitet i bezbednost proizvoda, i kako bi sam proces proizvodnje kako primarnog proizvoda, tako i finalnog proizvoda učinili u potpunosti transparentnim. Osnovni slogan marketinške strategije je „IZ PRVE RUKE…’’ dok se ostatak fraze dopunjuje u zavisnosti od komunikacionih ciljeva kao i komunikacione strategije.

34

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

PriznanjaVeć u prvoj godini rada, socijalno preduzeće AGRO IRIS dobilo je dve prestižne nagrade i to jednu za kvalitet proizvoda i drugu za doprinos razvoju lokalne zajednice kroz model poslovanja zasnovan na principima socijalnog preduzetništva.

Potvrda kvaliteta proizvoda je stigla sa 84. Međunarodnog sajma poljoprivrede u Novom Sadu, gde je „ZADRUGA’’ čips od jabuke osvojio zlatnu medalju za kvalitet, dok je „ZADRUGA’’ suva šljiva bez koštice dobila veliku zlatnu medalju za kvalitet i priznanje Šampion kvaliteta grupe proizvoda za suvu šljivu.

Brend „ZADRUGA’’ je dobitnik Aprilske nagrade Grada Šapca za doprinos razvoju sela, poljoprivrede i mesnih zajednica kao središta odlučivanja ljudi o poboljšanju uslova života i rada.

Po AVE izveštaju (AVE izveštaj se odnosi na troškove kupovine prostora koji zauzima određeni članak, da je članak bio reklamiran), medijski prostora koji je socijalno preduzeće AGRO IRIS imalo samo u prvoj godini poslovanja prevazilazi 55.000 eura. Ovaj medijski prostor je obezbedila inovativnost biznis modela, inovativnost proizvoda kao i sveobuhvatni rezultati socijalnog preduzeća AGRO IRIS.

ZaključakSocijalno preduzeće AGRO IRIS doo, uspostavilo je održiv model, zasnovan na principima socijalnog preduzetništva, koji se uspešno može primeniti u cilju socio-ekonomskog jačanja malih poljoprivrednih proizvođača. Model je moguće primeniti i u drugim oblastima poljoprivredne proizvodnje u cilju dodavanja vrednosti primarnim poljoprivrednim proizvodima, ili odlaganju plasmana poljoprivrednih proizvoda, u cilju unapređenja ekonomskog položaja malih poljoprivrednih gazdinstava. Model je tržišno utemeljen, i za njegovo egzistiranje nije potrebna pozitivna tržišna diskriminacija. Socijalna vrednost proizvoda se pojavljuje kao realna, dodatna vrednost i komparativna prednost koja proizvod odvaja u očima kupca. Socijalna vrednost proizvoda stvara i različite mogućnosti saradnje sa društveno odgovornim firmama i preduzećima što je bitan resurs socijalnog preduzeća. Sve izloženo upućuje na činjenicu da se socijalno preduzetništvo, na različite načine može koristiti u cilju sveobuhvatnog ruralnog razvoja.

35


36

EVROPSKE SVESKE

br. 10/2017

Izdavač Evropski pokret u Srbiji Kralja Milana 31, Beograd www.emins.org

Za izdavača Suzana Grubješić

Urednikprof. dr Dejan Milenković

AutoriProf. Dr Ksenija PetovarSarita BradašIgor Kojčić

Dizajn, priprema za štampu Štampa Grafolik, Beograd

ISBN 978-86-80046-42-6

Beograd, decembar 2017. godine

Ova publikacija je napisana uz finansijsku pomoć Evropske unije. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost autora i ne može ni na koji način predstavljati viđenja Evropske unije.

evropska politika i razvoj ruralnih zajednica u srbiji · debata održana u novom pazaru pod...

Documents